Месечна архива: јул 2011

Реакција на текст „Отац Давид устоличен за Епископа крушевачког“

eparhija-krusevacka-200x150


Наша реакција на текст  „Отац Давид устоличен за Епископа крушевачког„, објављен у листу Политика,

понедељак 25. јули 2011. године, стр. 14

Свако реаговање је у прави час, само ако је добронамерно. Наше реаговање на извештај дописника Политике из Крушевца, уваженог господина Радета Станковића има за циљ корекцију оних речи и израза у његовом извештају о устоличењу Епископа крушевачког, који су приписани Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју, и Епископу крушевачком Давиду, а који у ствари – нису њихови! – ни Патријархови, ни Епископови! (Видети Политика, бр. 35097, понедељак 25. јули 2011. године, стр. 14).


Дописник Станковић (стоји штампано): „ … Патријарх српски Иринеј је рекао да је СПЦ ‘излила своју благост апостолску’…“ (први стубац, стр. 14).

Еп. Давид (треба да стоји): „излила своју апостолску благодат…“ (први стубац, исто).

Дописник Станковић: „ …да би свој дар и благодат Божију ставио у службу Цркви и народу…“ (други стубац, исто).

Еп. Давид: „да би својим благодатним даром послужио Цркви и народу“ (исто).

Дописник Станковић: „ …да ће он то, уз благодет Божију…“ (исто).

Еп. Давид: „ … да ће он то, уз благодат Божију, …“ (исто).

Дописник Станковић: „Зато Вас, чешњејшиј Владико, молим…“ (трећи стубац).

Еп. Давид: „Зато Вас, Свјатјејши Владико, молим …“ (исто).

Дописник Станковић: „ … које ми је Вашим благословом управо даривано Богом и Духом светим.“ (исто).

Еп. Давид: „ … које ми је Вашим благословом управо даровано Богом Духом Светим“ (исто).

Закључујемо да речи и изрази због којих смо се огласили не само да нису тачни, него су богословски и проблематични, и ризични!

+Епископ крушевачки Давид

Чин наречења и рукоположења епископа Давида Перовића

eparhija-krusevacka-200x150

24Крушевац
Храм Светог Великомученика Георгија
Недеља 24. јули 2011. година

 

 

 

 vinjeta_krst

ПОРЕДАК НАРЕЧЕЊА
НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА

Уочи хиротоније, пред Бденије, у Саборном храму врши се чин НАРЕЧЕЊА.

На средини храма је постављен прекривени сто са толицама за Патријарха, Архијереје и Новоизабраног Епископа, затим сасуд са богојављенском водицом и босиљкачом, и по једна просфора са по чашом вина за свакога.

Патријарх (Првојерарх) при улазу у храм облачи мандију и са крстом и жезлом стаје у чело стола, окренут Олтару, а остали Архијереји на своја места. Новоизабрани епископ стаје испред десне певнице, а ђакони наспрам њега испред леве певнице, док свештенство стоји испред иконостаса окренуто западу.
Патријарх ставља епитрахиљ, омофор и митру. Најстарији протођакон, узев благослов од Првојерарха, окренут Новоизабраном, говори:

Часни оче Архимандрите Давиде! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве благосиља вашу светињу бити Епископом Богом спасаване Епархије Крушевачке.

Новоизабрани одговара:

С обзиром да је Свети Архијерејски Сабор расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противуречим.

Тада протођакон одводи Новоизабраног на благослов Патријарху, и он, по пријему благослова и целивања деснице Првојерарху и осталим Архијерејима, заузима своје место за столом, а ђакони стају иза Патријарха.

Патријарх започиње: Благословен Бог наш, Царе Небески, и по Оче наш, Архијереји певају Тропар Педесетнице:

Благословен јеси Христе Боже наш, Који премудрим учини рибаре, ниспослав им Духа Светога, и преко њих си уловио васељену, Човекољупче, слава Теби!

Слава, и сада: Кондак:

Када Вишњи сишавши помеша језике, раздељиваше народе, а када огњене језике раздаваше, тад у јединство све призва; и сагласно славимо Свесветога Духа.

Потом Првојерарх говори јектенију:

Помилуј нас, Боже…

Још се молимо за Свети Архијерејски Сабор Цркве Српске и за сво Епископство православних.
Још се молимо за свечасног Архимандрита Давида Новоизабраног за Епископа Богом спасаване Епархије Крушевачке.
Још се молимо за сву браћу и за све православне хришћане.

Возглас: Јер си милостив и човекољубив Бог…

И отпуст Педесетнице.

Новоизабранога Патријарх кропи богојављенском водицом, скида мандију, предаје штаку. Крст задржава. А онда сви седају за Вечеру љубави, једући нафору и пијући вино.

Протођакони говоре Многољетствије Патријарху и осталим Архијерејима, а они понаособ благосиљају рукама.
И на крају Новоизабраном:

Богољубезњејшем Архимандриту Давиду изабраном и нареченом Епископу Богом спасаване Епархије Крушевачке: Многаја љета!

На то Првојерарх благосиља крстом. Онда одлазе у Олтар.

Новоизабрани началстеује на Бденију.

Пуна Служба ПЕДЕСЕТНИЦЕ (без Паримија, Литије, Полијелеја и Величанија).

Сутрадан се такође служи ПЕДЕСЕТНИЧКА ЛИТУРГИЈА (али се пева Свети Боже).

 

vinjeta_krst
ПОРЕДАК ЕПИСКОПСКЕ ХИРОТОНИЈЕ
ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ
НОВОИЗАБРАНОГ И НАРЕЧЕНОГ
ЕПИСКОПА КРУШЕВАЧКОГ ДАВИДА (ПЕРОВИЋА)

На солеји у средини поставља се изображење једноглавог Орла, са раширеним крилима и ногама, лебдећег изнад града са кулама.

Узевши претходно благослов од Патријарха (Првојерарха), свештеници и ђакони се облаче по уставу. Затим са рипидоносцима и свећама допрате Патријарха у мандији и са жезлом и крстом, као и остале саслужујуће Архијереје и Новоизабранога и Нареченога до Царских двери, где по обичају узимају време.

Патријарх (Првојерарх) се облачи на амвону, а остали Архијереји у Олтару, где се облачи и Новоизабрани (у пуно свештеничко одјејање) пошто је претходно узео благослов од Патријарха.

Протођакон: Свјашченици изидите!

Из Олтара излазе Архијереји и свештенство, а Новоизабрани остаје.

Први архимандрит и протођакон, добивши благослов од Патријарха, улазе у Олтар кроз Царске двери и изводе кроз њих Новоизабраног и Нареченог на солеју, који у рукама држи Свето Јеванђеље, оставља Јеванђеље на целиваоницу. Он метанише трипут и целива престоне иконе, а затим га доводе до ногу Орлеца.

Патријарху се даје ручни крст.

Патријарх и Архијереји стоје.

Протођакон чини Прво привођење Новоизабранога, говорећи гласно:

Приводи се богољубезњејши Изабрани и Наречени архимандрит Давид да буде рукоположен за Епископа Богом спасаване Епархије Крушевачке.

Затим Новоизабранога приводе његови клирици до репа (до ногу) Орла, а он држи у рукама писмено изложење Православне вере.

Патријарх (Првојерарх), који ће га хиротонисати, говори му:

Ради чега си дошао, и шта иштеш од наше смерности?

Новонаречени одговара:

Хиротонију Архијерејске благодати, Свјатјејши Владико, по сагласности и клирика најсветије Епископије Крушевачке.

Патријарх га пита: А како верујеш?

Новоизабрани и Новонаречени одговара, громким гласом говорећи Свети Символ вере.

 

Никео-Цариградски Символ вере

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, рођеног, не створеног, Једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтијског Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвим, Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светог, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно се слави, Који је говорио кроз Пророке.
У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин.

За то време стајати.

 

vinjeta_krst

ЕПИСКОПСКО ИСПОВЕДАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ
НОВОНАРЕЧЕНОГ И ИЗАБРАНОГ
ЕПИСКОПА КРУШЕВАЧКОГ ДАВИДА (ПЕРОВИЋА)

 

По завршетку Символа вере Патријарх га благосиља крстом крстолико, и говори:

Благодат Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Светога Духа, да буде са тобом!

И опет Новонареченога приводе његови клирици до средине Орлеца.

Протођакон објављује Друго привођење Новоизабраног, гласно говорећи исте речи:

Приводи се богољубезњејши Изабрани и Наречени архимандрит Давид да буде рукоположен за Епископа Богом спасаване Епархије Крушевачке.

И док Наречени стоји на средини Орлеца, други по реду Архијереј га ословљава, говорећи:

Објасни нам опширније како исповедаш и о својствима Трију Ипостаси Несхватљивога Божанства?

Новоизабрани јасним и звонким гласом, да сви чују, чита написано Друго Исповедање вере.

 

ОПШИРНИЈЕ ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

Верујем у Оца, и Сина и Светога Духа, Једнога Бога у Три Личности недељиво раздељиваног; раздељиваног по личним својствима, а нераздељивог по суштини. Једна је и иста целокупна Тројица, и једна је и иста целокупна Јединица; Јединица по суштини и природи и бићу, а Тројица по личним својствима и именима; јер се и назива: један Отац, и један Син, и један Свети Дух.

Отац је Нерођен и Беспочетан; Нерођен је јер нема ничег старијег од Њега, јер Он (увек) беше и свакако беше Бог; а Беспочетан је зато што ниоткога нема биће, него сам од себе. Верујем такође да је Отац Узрок Сина и Духа: Сина рађањем, а Светога Духа исхођењем, и у томе се не сагледава никаква разлика нити отуђење, осим разлике ипостасних својстава. Јер Отац рађа Сина и изводи Духа Светога, а Син се рађа једино од Оца, и Дух Свети исходи од Оца, те тако поштујем једно Начело (или Почетак) и признајем Оца јединим Узроком Сина и Духа.

А и Сина називам Почетком надвременим и неограниченим, но не почетком створења, првоствореног који би њих превасходио старешинством – не било тога! – бунцања аријанске безбожности. Наиме, тај злоименити (Арије) богохулио је да су Син и Дух Свети створења – а ја говорим да је Син сабеспочетни Почетак од Беспочетног Оца, да не би била прихваћена два начела (или два почетка). А са овим Почетком о Сину такође исповедам и Духа Светога, пошто и Син и Свети Дух истовремено и заједно имају биће од Оца: један рођењем, а други исхођењем, како је већ речено. И нити се Отац раздваја од Сина, нити Син од Духа, нити Дух Свети од Оца и Сина, него је сав Отац у Сину и у Светом Духу, и сав Син је у Оцу и у Светом Духу, и сав Дух Свети у Оцу и у Сину, јер су они сједињени раздељено и раздељени сједињено.

Такође исповедам да је Божији Логос, Савечан Оцу, Надвремен, Необухватљив, Безграничан сишао до наше природе, и човека униженог и у целости палог узео од чедне и девичанске крви једине Свенепорочне и Чисте Дјеве, да би Својим милосрђем васцелом свету подарио спасење и благодат. И опет, у Христу се збило ипостасно сједињење природа (божанске и човечанске), али не тако као да се дете (у утроби Дјеве) усавршавало постепеним додацима, нити тако као да су се две саставивше се природе сјединиле мешањем или сливањем или сарастварањем, јер нити је (прво) постао човек па онда накнадно дошао Логос да би тако настало привидно сједињење, сходно богомрском и јудејски мислећем Несторију; нити је то пак било без ума и без душе, сходно заиста безумном Аполинарију, који је бунцао да је уместо ума довољно Божанство. А ја исповедам Њега – Христа – савршеног Бога, и Њега истога савршеног човека; Који, чим је постао тело истовремено је то било тело Бога Логоса, одушевљено разумном и умном душом; Који и после сједињења чува сва природна својства Свога Божанства и човечанства, јер Он није променио особине Свога Божанства или човечанства услед целокупног сједињења са Логосом; исповедам истога Њега Који има Једну сложену Ипостас, две по оваплоћењу природе и њима две сопствене и саобразне воље и енергије; а Ипостас чува ово из чега је и у чему је Он Исти, Један Исус Христос, Бог наш, Који има и две природне воље, а не две воље гномичке. А треба знати да је Он пострадао за нас као Бог, али телом, но никако тако као да је Божанство страдално или да је оно страдало телом.

Још исповедам да Он није узео на себе грех, него да је на Себе узео сва наша беспрекорна страдања, својствена нашој природи: глад, жеђ, замор, сузе и томе слично, и која делују у Њему, али не принудно као код нас, него тако да људска воља следи Његову божанску вољу. Јер Он хотећи – огладне, хотећи – ожедне, хотећи – умори се, хотећи – умре. Он дакле умире примајући смрт за нас, док Његово Божанство остаје нестрадално. Јер Он, Који узима на Себе грех света, није подлегао смрти (нужно) већ ради тога да све нас избави од свепрождрљиве руке смрти, и да нас Својом крвљу приведе Своме Оцу. И смрт, нападнувши људско тело, силом Божанства би смрвљена, и душе праведника, од века оковане, бише изведене оданде. А после Његовог васкрсења из мртвих, с обзиром да се четрдесет дана појављивао на земљи са Својим ученицима, Он се вазнео на небо и сео са десне стране Оца. Десну пак страну Оца не описујем просторно, нити ограничено, него кажем да је Божија десна страна – она беспочетна и предвечна слава коју је Син имао пре очовечења, и коју исту Он има после очовечења. Јер се Његово свето тело заједно са Његовим Божанством поштује часним поклоњењем, али не тако као да је Света Тројица примила додатак – да тога не буде! – јер, Тројица је остала Тројица и после сједињења Јединородног, а Његово свето тело и надаље остаје са Њим нераздвојно довека. Још ће Он са њиме доћи да суди живим и мртвим, праведним и грешним, праведнике за веру и врлинска дела награђујући Царством Небеским, ради којега су се они овде и подвизавали; а грешницима узвраћајући вечном муком и пакленим огњем без свршетка, што сви ми да не искусимо, него избегнемо, и обећана нам бесмртна добра задобијемо у Христу Исусу Господу нашем! Амин.

Тада сести.

И одмах говори други по реду Архијереј, крстом крстолико благосиљајући Рукополаганога:

Други: Благодат Светога Духа да буде са тобом, просвећујући, укрепљујући и уразумљујући те у све дане живота твога.

Затим Новорукополаганога приводе његови клирици до главе Орлеца.

Протођакон објављује и Треће привођење Новоизабранога, опет говорећи гласно:

Приводи се богољубезњејши Изабрани и Наречени архимандрит Давид да буде рукоположен за Епископа Богом спасаване Епархије Крушевачке.

И када Новорукополагани стане на главу Орлеца, трећи по реду Архијереј му говори:

Објасни нам још опширније како исповедаш истину о очовечењу Сина и Логоса Божијег, и колико природа у Једноме и Истоме Христу Богу нашем; и још како држиш каноне Светих Апостола и Светих Отаца и Црквена предања и установе?

И Новорукополагани одмах громким гласом чита Треће Исповедање вере:

 

ЈОШ ОПШИРНИЈЕ ИСПОВЕДАЊЕ И ЗАВЕТОВАЊЕ

Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог; Беспочетног и Нерођеног и Безузрочног, а ипостасног Почетка (или Начела) и Узрока Сина и Духа.

Верујем и у Јединородног Сина Његовог, неисточиво и ванвремено од Њега Рођеног, Њему Једносуштног, кроз Кога је све постало.

Верујем и у Духа Светога, од истог Оца Исходећег и са Оцем и Сином Сапрослављаног као Савечног и Сапрестоног и Једносуштног и Једнославног, Створитеља и Животодавца и Осветитеља све твари благодаћу, Који је говорио кроз Пророке и кроз Сина био јављен и дарован Апостолима и целокупној Цркви као Утешитељ и Дародавац благодатних дарова и Обожитељ спасаваних. Одбацујем пак новачење латинске јереси која погрешно мудрује да Дух Свети ипостасно исходи од Оца и Сина, чиме се изврће Христово Божанско Откривење и квари свети и неизменљиви Символ вере Светих Отаца и Светих Сабора Католичанске Цркве Православне, којим ми јасно признајемо Бога Оца као једино вечно Начело и Извор Божанства Сина и Духа, чиме благочестиво исповедамо Једноначалије Свете и Нераздељиве Тројице.

Верујем да је Један од те исте Надсуштаствене и Живоначелне Тројице, Јединородни Син и Логос сишао с небеса ради нас људи и ради нашег спасења, и да се оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве и очовечио се; то јест, да је остајући Бог постао савршени човек, при том ништа не променивши нити изменивши у Божанској суштини због општења са телом; него примивши човека без промене, Он у њему претрпе страдање и смрт, Он Који је по Божанској природи слободан од сваког страдања, и Који васкрсе у трећи дан из мртвих, и узишавши на небеса, седе с десне стране Бога и Оца.

Верујем и свима о Богу и Божанским стварима предањима и тумачењима Једне Саборне и Апостолске Цркве. Исповедам једно крштење за отпуштење грехова. Чекам васкрсење мртвих, и живот будућега века. Још исповедам једну Ипостас Очовеченог Логоса и верујем и проповедам да је Један и Исти Христос, у двема – по очовечењу – природама и вољама, Који чува оно (двоје) у чему и из чега постоји, па последично томе ја и две воље у Њему поштујем, узимајући у обзир да свака природа очувава сопствену вољу и сопствено дејство.

Такође исповедам да се Бог Тројица јавља, али не по суштини – јер нико никада није видео нити исказао Божију суштину – него по благодати и сили и енергији, заједничкој Оцу и Сину и Светом Духу. Јер сваком од Њих својствена је сопствена Ипостас и оно што се на њу односи, а заједничка Им је не само надсуштаствена суштина, која је сасвим безимена и непројављива и непричесна, с обзиром да је она изнад сваког именовања и пројављивања и општења или заједничења – него и благодат и сила и енергија и светлост и Царство и бесмртност, и уопште све оно чиме Бог општи и заједничи и чиме се по благодати сједињује са светим Анђелима и људима, не губећи при том Своју простоту, како због дељивости и разликовања Три Ипостаси, тако и због дељивости и разноврсности сила и енергија. Тако, исповедам Једног Свемогућег Бога у једном Божанству, јер нити од савршене Три Ипостаси бива нека сложеност, нити се Бог зато што има и поседује природну моћ и силу и енергију и благодат може назвати сложеним. Зато православно исповедам да је заједничка благодат Оца и Сина и Светога Духа нетварна и нестворена; да је таква и она најбожанственија светлост будућега века у којој ће праведници засијати као сунце, као што је то и Христос претходно показао заблиставши на Гори Тавору; и уопште, да је таква (нетварна и нестворена) свака сила и енергија и обожујућа благодат Триипостасног Божанства. Јер ништа што је Богу по природи својствено није касније настало, те зато све оне који непобожно као Варлаам и Акиндин расецају Једно Божанство на тварно и нетварно, безбожно учећи да божанске силе и енергије, и све што се на неки начин неизрециво разликује од Божанске природе јесте тварно и створено, ја одбацујем као безбожне, и одсецам их од пуноће православно верујућих као многобошце, баш онако како то чини и Света Христова Католичанска и Апостолска Црква, при том верујући у Једно Божанство, Триипостасно и Свемоћно, Које никако не губи јединственост и простоту због Своје Три Ипостаси или због Својих благодатних сила и енергија.

Поклањам се из почасти, а не да бих обожавао, божанственим и часним Иконама: Самога Христа, ради нас Оваплоћеног па стога и описивог Сина Божијег; Пречисте Богоматере и свих Светих, преносећи на Прволикове част њима указивану. Уз то поклањам се и Часном Крсту и поштујем Божанске храмове и Света места и Свештене сасуде и Богопредане речи, ради Бога који у њима обитава Својом благодаћу. Такође поштујем и с љубављу целивам Свете мошти Светих Мученика и Божијих Угодника као извор спасења и доказ васкрсења. Исповедам и с љубављу примам чисти и честити хришћански живот у вери и нади и љубави и у свим хришћанским подвизима, врлинама и благодатним даровима Духа Светога, а одбацујем прљаво и нечисто, боголиког човека недостојно живљење и делање.

Примам и богонадахнуте списе и учења старијих и новијих Светих Отаца Цркве Христове, сагласне Јеванђељу и учењу Светих Апостола, и поштујем их и прихватам као оне који доприносе изграђивању савршеног човека по мери раста пуноће Христа Богочовека и саборног живљења и спасења свих у заједници Тела Христовога које је Црква.

Оне пак који друкчије од православних мисле о хришћанској вери ја одбацујем као туђемислеће Христовој Цркви, као кваритеље Истине Божије и упропаститеље спасења људи. Анатемишем Арија и његове једномишљенике и заједничаре његовог безумног зломислија; анатемишем Македонија и оне око њега, с правом назване духоборцима; анатемишем Несторија и Евтиха, Севира и Диоскора, и друге јересиначелнике; анатемишем и одбацујем њихове једномишљенике, и јасно и гласно говорим: Свима јеретицима анатема!

Владичицу нашу Богородицу (и Увекдјеву) Марију ја превасходно и истински исповедам и проповедам као Ону Која је по телу родила Једнога од Тројице, Христа Бога и Спаситеља нашега. Она да ми буде Помоћница, Покров и заступљеније у све дане мога живота. Амин!

Овом свом исповедању свете вере додајем:

Примам и прихватам светих Седам васељенских сабора и све Помесне саборе које Свети оци прихватише и потврдише, а који су сви сабирани ради очувања православних догмата Цркве. Исповедам све одредбе праве вере које су они у разним временима, вођени просветљујућом благодаћу Пресветога Духа изложили. Примам и све свештене каноне које саставише Блажени оци и које предадоше Цркви на украшење Свете Цркве Христове и на добар поредак нарави (или етоса); то јест на богоугодно хришћанско црквено живљење, делање и понашање, сагласно Апостолским предањима и смислу Јеванђелског божанског учења. Лично ћу се старати да у складу са њима усмеравам служење које ми је Божијом вољом предано у наслеђе, и да опет у складу са њима поучавам сав, у духовно пастирствовање поверен ми свештени Клир и изабрани Божији Народ.

Као веома важно исповедам, те зато и обећавам да ћу држати: јединство православне вере свезом црквенога мира. И још да све оно што Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Православних прима и догматски исповеда да то и ја примам и верујем и исповедам; ништа не додајући, ништа не одузимајући, ништа не мењајући ни од Догмата ни од Предања, него чврсто стојећи у њима; и да ћу све то са страхом Божијим и добром савешћу учити и проповедати. А све оно што она осуђује и одбацује као учење туђе Јеванђељу, то и ја одбацујем, и сасвим одгоним од Христовога Стада!

Исповедам и чврсто верујем да се на Божанственој Литургији извршује претварање хлеба и вина у истинско Тело и Крв Христову, силом и дејством и наиласком Светога Духа, сагласно речи Господњој и Јеванђелској вери и предању Апостола и Светих отаца, и то служењем и молитвеним призивањем (епиклезом) од стране Цркве Божије, предвођене епископом и часним презвитерима. На Божанственој Литургији као сабрању и служењу и светотајинском заједништву све Цркве Народа Божијег остварује се и оприсутњује се сав Христов Божански Домострој спасења света и људскога рода. У њој се открива Богочовечанска Светајна Цркве Божије као вечног Царства Свете Тројице, тако да само онај ко зна шта је Литургија зна и шта је Божија Црква; и опет, само онај зна да без Божанске Литургије као сабрања и заједничења свих у Христу верних, сабираних око епископа, презвитера и ђакона ни сама Црква не може се тим именом називати.

Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу поверени ми народ усрдно поучавати Јеванђељу, и колико год будем имао моћи да ћу право управљати Речју Истине. Ниједним обичајем у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, и тако ћу чинити до краја мога живота; док ћу у свему црквеном следити и свагда се повињавати светом Архијерејском Сабору, који се састаје сваке године, баш као у древна апостолска времена. Са Свјатјејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборнокатоличанске Православне Цркве у васељени, мојом браћом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан ја бити, а опет у складу са божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих отаца, свесрдно гајећи према њима духовну љубав и поштујући их као своје оце и браћу. Такође ћу уважавати и чувати првенство овога Патријарашкога трона, поштујући част Првостојатеља у Сабору Цркве Божије овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице.

Обећавам да ћу са страхом Божијим и богољубивим и човекољубивим расположењем пастирствовати поверен ми Народ Божији: ово стадо Пастиреначелника Христа у којем сам постављен да свештенодејствујем Јеванђеље спасења и да Богу приносим дарове и жртве Његове Свете Цркве. Зато се заветујем да ћу поверену ми паству често посећивати и сабирати на Божију Службу, и да ћу је јеванђелским поучавањем, са сваким усрђем и старањем чувати од свих јереси и раскола, од сујеверја и лажног живљења и од сваког неправедног делања. Обећавам да никога, било појединца било заједницу нећу одлучивати од црквених Тајни и заједништва у Христу, осим у крајњој нужди и због њихове тешке кривице; обећавам и да нећу ма кога проклињати, него да ћу у Светом Духу већма саветовати, и на пут покајања и спасења обраћати.

Са противницима Свете Цркве поступаћу са расуђивањем, кротко и праведно, по Апостолу Павлу, јер слузи Господњем не приличи да се гњеви, него да буде тих, незлобив и човекољубив према свима, молећи се Богу да Бог свима људима подари покајање за познање Истине. У световне послове се нећу уплитати, осим у случају када је учињена нека јавна неправда; у том случају ћу најпре саветовати, а онда и у заштиту угрожених устајати, сагласно речи Јеванђеља да се већма треба покоравати Богу него људима, и искати пре свега Царство Небеско и Божију Правду, а да се за слабе треба праведно заузимати и малу браћу Христову никада не заборављати. Стараћу се да све чиним са искреном љубављу према Богу и ближњима, а да ћу као коначно мерило и циљ свих мисли, речи и дела својих постављати славу Божију, спасење људских душа и целокупне творевине Божије, изграђивање боголиких људских личности и сазидање Богочовечанског Тела Цркве, при том не тражећи оно што је моје него оно што је Господа Христа, Архипастира свих нас и Врховне Главе васцеле Цркве Божије као смисла и возглављења целокупне творевине.

Уз ово обећавам да ништа нећу радити под принудом, макар од стране властодржаца, или мноштва људи будем био примораван; дакле ништа нећу радити под принудом, макар ми они и смрћу претили, захтевајући од мене да учиним нешто што би било супротно Божијим заповестима и свештеним правилима Христове Цркве. У туђој епархији нећу богослужити нити вршити икакву свештену радњу без сагласности епископа дотичне епархије. Исто тако, нећу рукополагати ни јереја, ни ђакона, нити било којег клирика туђе епархије, а нити ћу икога од њих примати без отпусних грамата њихових епископа. Предање Светих отаца Цркве је такво да на једној Литургији рукополажемо само по једног презвитера и ђакона, а не више њих, и ту свештену праксу ја ћу поштовати и чувати. Монаштво ћу руководити по правилима и Уставима Светих отаца који су кроз векове важили, и који и данас важе у Православљу, како у благољепију светог Богослужења, тако и у осталом поретку монашког девственог и анђелског живљења и христоликог и мученикоподобног подвизавања.

Још обећавам: када ме Свети Синод са Патријархом (или другим Првојерархом) на челу благоизволи позвати на Сабор – доћи ћу на Сабор заједно са својом браћом епископима, клонећи се неумесног правдања или изговора у вези са недоласком. Ако би штавише, неки моћници или мноштво људи хтели да ме спрече у томе, ја ћу и тада бити дужан да се одазовем позиву на Свети Архијерејски Сабор. Јер Сабор и саборност Епископата и целе Цркве Божије јесте Светодуховски дар, и установа, и живо апостолско-светоотачко Предање, у Цркви Источној Православној кроз векове.

На крају, пред Живим Богом и Црквом Његових Светих, састављеном од Анђела и од људи, и пред Вашом апостолском Светињом, ја заветно изричем: Да ћу увек памтити страшне речи Светога Писма: Проклет свако ко немарно врши дело Божије! – те зато савесно обећавам да ћу се старати, колико ми буде било људских моћи на располагању, да у сваком делу овог апостолског звања и служења ходим као у делу Божијем, са сваком побожношћу и благоразумном ревношћу, са искреним христољубљем и човекољубљем! А срцезналац Бог да ми свагда и у свему буде сведок и праведни Судија.

Пред Свевидећим Богом и Вашим Богољубљем такође исказујем да све ово изложено у мојем епископском исповедању и заветовању не схватам другачије, него онако како овде исказах, и како својеручно потписах.

А у свему моjeм од данас па надаље епископском живљењу, служењу, управљању и делању у Богом повереној ми овој Цркви Народа Божијега Бога молим, истовремено све вас молећи да се молите: Да ми Учитељ и Помоћник, Начелник и Савршитељ вере и сваког доброг дела и јеванђелске речи свагда и у свему буде Господ мој и Бог мој, Једини Човекољубац, Милостиви Спаситељ свију нас и свега рода људскога, Богочовек Исус Христос, Коме заједно са Вишњим Оцем и Свесветим Духом да буде свака слава, част и поклоњење, наша бесмртна љубав и вечна благодарност, сада и увек и у векове векове. Амин.

Ја, Давид, милошћу Божијом изабрани епископ Богом спасаване Епархије Крушевачке, потписах својом руком.

* * *

Кад ово заврши, благосиља га трећи по реду Архијереј крстом говорећи:

Благодат Свесветога и Животворнога Духа да буде с тобом, сада и увек и у векове векова. Амин.

После овога, дигавши се Патријарх га благосиља крстом, говорећи:

Благодат Свесветога и Животворнога Духа, тебе богољубивог архимандрита Давида, кроз моју смерност производи у Изабраног Епископа Богом спасаване Епархије Крушевачке.

Новоизабрани узима Јеванђеље и Исповедање вере, и долази Патријарху, који прима потписано Исповедање вере и ставља у Јеванђеље, целивајући њему и Архијерејима руку , а они њега у лице. Предаје се крст.

Појци: Многаја љета!

Патријарх му даје Јеванђеље са Исповедањем вере. Затим га одводе у Олтар на јужне двери, и он стоји онде до времена Хиротоније (на Мали Вход не излази).

Потом бива прање руку и Почетак ЛИТУРГИЈЕ.

Прање руку.

 

vinjeta_krst

ЧИН РУКОПОЛОЖЕЊА ЕПИСКОПА

 

По завршетку Трисвете песме два протопрезвгтера и протођакон изводе из Ђаконикона кроз северне двери Изабранога за рукоположење и доводе га на солеју, пред Царске двери, говорећи (3 пута):

Повели! Повелите!
Повели, Свјатјејши Владико!

Затим га на Дверима прихватају двојица Архијереја, уводе га у Олтар и обводе трипут око Часне Трапезе, певајући уобичајене тропаре:

Свети Мученици… Слава Теби, Христе Боже… Исаије ликуј…

Сва три пута Патријарх га благосиља крстом, који рукополагани целива.

Сви у Олтару и Храму, клирици и лаици, при том држе упаљене свеће.

Затим га Архијереји приводе Патријарху (Првослужећем), с десне стране, пред Часну Трапезу; он клекне на оба колена, ставивши прекрштене руке (десну преко леве) на Свети Престо и на њих побожно наслони главу.

Патријарх чини трипут знак крста на глави Рукополаганог, благосиљајући га:

У име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Патријарх му ставља на главу омофор и своју руку, Архијереји узимају Свето Јеванђеље и отворено, полажу га на његову главу, словима надоле, држећи га с једне и с друге стране, при том и они стављајући руку на Јеванђеље.

Ђакон: Пазимо!

Онда Патријарх говори гласно:

Избором и провером најбогољубивијих Архијереја и целог Свештеног Сабора:

Божанска благодат, која немоћи свагда исцељује и недостатке допуњује, производи Давида богољубивог презвитера за Епископа Богом спасаване Епархије Крушевачке. Помолимо се за њега, да дође на њега благодат Свесветога Духа.

И певају: у Олтару свештенство, а изван Олтара народ:

Господе, помилуј (трикратно и дуго).

Док Архијереји и даље држе руке на његовој глави, Патријарх се моли (тихо):

Владико Господе, Боже наш, Који си нам преко свехвалног Апостола Твога Павла озаконио поредак степена и чинова ради служења и литургисања часних и пречистих Твојих Тајни на светоме Жртвенику Твоме, прво Апостоле, друго Пророке, треће Учитеље; Сам, Владару свих и свега, и овога изабранога и удостојенога да узме на себе јеванђелски јарам и архијерејско достојанство, руком мене грешнога и саприсутних ми саслужитеља и саепископа, наиласком и силом и благодаћу Светога Духа Твога укрепи, као што си укрепио свете Твоје Апостоле и Пророке, као што си помазао цареве, као што си посветио првосвештенике, и беспрекорним посведочи његово архијерејство, и украшаваујући сваком честитошћу, покажи га светим, да би био достојан да од Тебе моли све што је за спасење народа, а Ти да га чујеш. Јер се посвети Име Твоје и прослави се Царство Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

После Амин, један од сарукополажућих Архијереја говори ове Јектеније тихим гласом, колико да чују саприсутни Архијереји и одговарају на прозбе ове Јектеније:

У миру, Господу се помолимо.

За вишњи мир и спасење душа наших…
За мир свега света, постојаност светих Божијих Цркава, и сједињење свих…

За Архиепископа и Патријарха нашег Иринеја, за свештенство, заштиту, пребивање, мир, здравље и спасење његово, и за дело руку његових, Господу се помолимо.

За слугу Божјег Давида сада рукополаганога Епископа, и за спасење његово, Господу се помолимо.

Да му Човекољубиви Бог наш подари чисто и непорочно епископство, Господу се помолимо.

За благоверни и христољубиви род наш, за све православне и благочестиве хришћане, Господу се помолимо.

За овај град, сваки град и земљу, и све који вером живе у њима, и за све оне који од Бога потребују помоћ и заштиту, Господу се помолимо.

Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и тескобе, Господу се помолимо.

Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом.

Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.

Кад се ово заврши, Патријарх, држећи и даље руку на глави Рукополаганога, тихо се моли овако:

Господе, Боже наш, Ти који си због немоћи људске природе да поднесе Божанску суштину поставио Твојим домостројем подобострадалне нама учитеље да држе Твој Престо, да би Ти приносили жртву и принос за сав народ Твој; Ти, Господе Христе, и овога јављенога управитеља епископске благодати учини да буде подражавалац Тебе, Истинитога Пастира, Који си положио живот Свој за овце Своје: да буде путовођа слепих, светлост оних у тами, васпитач неразумних, учитељ младих, светионик свету; да би, усавршивши поверене му душе у овом животу предстао Престолу Твоме непостиђено и примио велику награду, коју си припремио онима који се подвизаваше за проповед Јеванђеља Твога.

Гласно: Јер је Теби својствено да нас милујеш и спасаваш, Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

После Амин, одлажу Јеванђеље на Свети Престо.

Онда Првојерарх облачи Новохиротонисаном сакос и меће омофор, панагију и митру, узвикујући гласно: Аксиос и Достојан, што по трипут пева свештенство и онда народ.

Затим се Новорукоположени Епископ клања народу трипут, целива га Патријарх, па остали Архијереји.

По завршетку уобичајеног благохваљенија – када Новохиротонисани Епископ са Царских двери благосиља дикиријама и трикиријама – сви узлазе на Сапрестоље (Горње место).

Новохиротонисани први говори: Мир свима! – за Апостол, и благосиља после Јеванђеља.

Он се такође први између осталих причешћује Телом и Крвљу Христовом, и даје Причешће другима.

(По старој пракси Цркве, ако се хиротонија обавља у самој Епархији Новоизабраног Епископа, њему се препушта Предстојатељство у Светој Литургији до краја).

По завршетку Божанствене Литургије сви излазе из Олтара на Амвон.

Патријарх (Првојерарх), уз краћу ПОУКУ Новом Епископу предаје архијерејски жезал, говорећи:

Прими жезал овај да напасаш поверено ти Стадо Христово. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем.

И дајући му жезал, говори: Аксиос! – што и народ пева трипут.

Обичај је да сада Нови Епископ држи своју прву Архијерејску проповед.

Беседе
о добро-бићу као христо-бићу
и о преосвештенству

1-2

Чудесна промена Деснице Господње збива се ових преблагословених дана и седмица надамном и са мном свегрешним, и убогим створењем Божијим.

Не само да није васкрсло моје овештало, и оронуло биће, – да!, оно је заиста васкрсло!, – него сам се Божијим допуштењем и милошћу обрео и иза Завесе, у Светињи над Светињама, усред Жртвеника, пред Часном Трпезом, са Светим Јеванђељем у рукама ради управљања речју Истине, са срцем које отригњује молитве и возгласе и благодарења и славословља Светој Једносуштној и Животворној и Нераздељивој Тројици, па се и причешћујем божанским огњем, ја трава, и остајем неповређен.

И све то благодарећи Вама, Најсветији Архиепископе и Патријарше и Господине наш Иринеје, најтрезвенији и најчедољубивији духовни родитељу мој, и икономе мога новога живота у Христу, и предаваоче ми у Духу Светом најсветијег Залога – Агнеца Божијег; а осим мени – и свима онима са којима ћу помоћу и милосрђем, благодаћу и човекољубљем Божијим, и наравно, благословом најсветијег архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изграђивати најсветију Цркву Божију у Богом спасаваној епархији Крушевачкој. Зато Вам Свјатјејши владико најсрдачније упућујем речи: – На многаја љета! А то чиним својим добро-бићем, које ми је Вашим благословом управо даровано Богом Духом Светим. Ис полла ети Деспота!

Све ово збива се са мном и надамном благодарећи и Вашем посредништву, најпреподобнији светосавски аво Јоване Радосављевићу, благоуветљиви руководиоче мој до Светиње над Светињама живота мога, и живота оних са којима ћу помоћу и милосрђем, благодаћу и човекољубљем Божијим изграђивати најсветију Цркву Божију у Богом спасаваној епархији Крушевачкој. Свагда ми благословен биo!

Веома благодарим Његовом преосвештенству епископу шумадијском и Администратору епархије крушевачке господину Јовану, за његово свагдашње искрено пријатељство и братску љубав према мојој убогости! На многаја љета, Преосвећени владико!

Благодарим мојим вољеним родитељима: многонапаћеном оцу уснулом у Господу, и вољеној матери – која је узела учешћа у заједничкој нам радости, и вољеној браћи мојој, која су војевала за мене, и паштила се, еда бих опстао у свету. Сви ми благословени били, и сада, и увек!!!

Срдачно благодарим Његовом преосвештенству епископу жичком кир-Хризостому, преко чијих руку ме је Господ молитвама Богородице Тројеручице у Хиландару својевремено удостојио дара покајања и монахољубља.

Ја убоги, бескрајно благодарим највернијем слуги Сина Божијега, великом Божијем детету, блаженопочившем патријарху српском кир-Павлу, који ми је био свој, и коме сам био свој, и чијом сам духовном и материјалном трпезом свагда био крепљен, и његовом најсветијом и највитешкијом десницом свагда бивао благосиљан и благословен. Покој му души, Царство му Небеско и моје молбе њему преподобном да се моли своме вољеном Христу и за мене грешног!

Неућутно благодарим Његовом Преосвештенству епископу новосадском и бачком господину Иринеју за сву братску бригу, љубав и пријатељство које је он током деценија мога живота, пуног међусобне сарадње и сатрудништва, великодушно испољавао у свим приликама и неприликама везаним за моју убогост, за моју академску и педагошку службу; уопште, за моје хришћанско достојанство.

Остајем трајно благодаран и Његовом преосвештенству епископу пожаревачком и браничевском господину Игнатију за указивану ми помоћ у пресудним периодима мога академског живота; и уопште, за његову братску љубав према мени.

Благодарим Његовом преосвештенству епископу далматинском господину Фотију и његовим највернијим сарадницима понаособ, и то како њему за његова најискренија пастирска и братска осећања према мојој смерности, тако и њима за њихову подршку и помоћ, мени стално указиваним.

Срдачно благодарим свим својим бившим професорима Богословског факултета понаособ, од којих сам се учио богословљу и хришћанском етосу. Међу њима увек ћу истицати богомудре учитеље: епископа Атанасија Јевтића, Митрополита Амфилохија Радовића и блаженопочившег епископа Данила Крстића.

Трајно благодарим господи професорима и студентима Богословског факултета Универзитета у Београду за њихову сарадњу, пријатељство и молитве, али и за љубав према мojoj убогости.

Високопреосвећеним и Преосвећеним архијерејима наше Српске Православне Цркве, као својим оцима и најизузетнијим пријатељима и господи, на челу са Свјатјејшим Патријархом, ја понаособ (најпре Митрополиту дабро-босанском Господину Николају) благодарим на мени указаном поверењу и подршци, и уврштењу у њихов молитвени, богољубиви сабор. На многаја љета!!!

Пречасни и преподобни оци и сва браћо и сестре у Христу и у храму овом, свима вама душом благодарим овога часа над часовима мога новога, првенствено богослужбенога живота. Свима желим многа и блага љета!

Благодарим многобројним непоменутим, а помена достојним и веома вредним, архијерејима, и оцима, и браћи, и сестрама у Христу; уопште, драгим људима добре воље; свим оним људима добре воље на чијем сам се животном путу обретао у различитим временима и ситуацијама, а они по правилу били настројени према мени пријатељски, добронамерно и благонаклоно!

Једнако благодарим свимa својим ближњим, које није било могуће поменути понаособ због мноштва њихових имена, но које ћу стално имати у свом, сада већ освештаном уму. Њих ја свегрешан, најсмиреније молим за опроштај због мојих огрешења о њих, и оскудне љубвености према њима!

* *

Сада ми дозволите да изнесем пред вашу благоверност неколике, оцрковљене мисли, до којих држим!!!

Уобичајена благодат свакодневног битија омогућује хришћаниновом бићу непрестано сећање на грехе и смрт, и тиме на његово стање свеобухваћености покајањем.

Благодат свештенства добијена у мери у којој она преноси хришћаниново биће из описаног стања у стање свештеног добро-битија, или јеванђелског христо-битија, може се описати и као стање сопствене благодатне бременитости Христом. А тиме се онда оно може описати и као стање појачаног созерцавања Његове силе и моћи која нам се даје по вери, нади и љубави. Она се дакле даје посвећенима, еда би их најпре и свагда као немоћне крепила благодатном силом, али и као недостатне, еда би их свагда допуњавала самом собом; никако не да би их раслабљивала.

Њихово стање изузетости од свега и од свих ради службе за све и за сва, њихова измиреност са свима и са свим, но најпре са Оцем и Сином и Светим Духом, и њихово осећање припадности Божијем небеском двору и дворјанима, – то је оно што потиче од саме преосвећености. Зато се то стање не може сводити на пуки клерикализам, нити се оно може само тако називати. Нити се због тога богословље – богословље црквено, или Јеванђеље – Јеванђеље црквено, може преиначавати у било које друго и другачије богословље. Рецимо у произвољно, или чак геометризовано богословље.

Свештени посвећеници говоре и разговарају литургијским језиком, литургијског су понашања, и истински су зналци ствари Царства Божијега. Насушна храна и пиће и одећа такође су им небески. Њихово битије одиграва се и на небесима, са бестелесним анђелским бићима и свима Светима, и у историји, у којој они бораве и делају ради преображаја људи – са Христове планете Земље у јединству са целокупном твари – у Христова Царска Небеса.

Своје увиде у пучине историје, и своје узлете до Царских Небеса и своја, у конкретном смислу окушања истих, преосвештени међу нама и са нама предузимају сваки пут када служе свету божанствену Литургију. Зато је она њихова најузвишенија служба, а њихово служење најузвишеније у васељени, као и у свима световима.

А самој божанственој Литургији претходи љубав; она са њом, и уз њу, и у њој ходи, и њој самој последује. Свештенослужитељи се позивају да љубављу буду подобни херувимским и серафимским бићима; у ствари, они се заклињу на љубав подобну Христовој.

Испразно, вештаствено умовање, и испразно делање, њима су страни. Отуда им је Божијим благоизвољењем дато да смиравају земљане умове на покорност Јеванђељу; на покорност истинитој оваплоћеној Мудрости Божијој: самој Мудрости на славу, а умовима на јеванђелско покајање.

Незнатно проширујем своју беседу. Божији свештенослужитељ је и Богом Духом Светим раскриљени пастир, и уједно Божији богослов, који се изводи на пучину људскога рода, еда би унутар њега свештенодејствовао свете црквене Тајне! И то ради опстанка и преображења, охристовљења, спасења и обожења целокупног људског рода.

Према исказаном, речи великих црквених отаца који су живели са нама и у нашем времену (светог епископа Николаја Жичког и преподобног патријарха српскога кир-Павла, те светих стараца: Силуана Атонског и Јустина Ћелијског, Порфирија Атонског, Атинског и Оропоског и Јакова Цаликиса, те Софронија Новог Есекског, Серафима Копривице и Тадеја Витовничког), речи су о проширењу личносног и срдачног начела до адамовских граница, које би најпре требало везивати за Божије свештенослужитеље. Они су ти сасуди Духа Светога – Чија благодат и почива на њима. И опет, они су ти сасуди Духа – Духа Који и дише у њима, те се они укрепљују тако да могу стајати на месту и у обличју живога Богочовека Христа, нашег Новог Адама. И то само зато да би сви људи благоизволитељно постајали заједничари плодова Христом оствареног преславног Домостроја спасења. Домостроја јединог Човекољубца – Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа!

* * * *

Дозволите ми још да претходне речи повежем и са свечаним чином који следи за Чином хиротоније. Да их повежем са Чином устоличења моје смерности у трон епископа славне, Богом спасаване епархије крушевачке. Крушевачком епархијом су њени епископи, наши претходници бивали даривани светим Божијим Црквама да по призвању управљају речју Божије Истине правилно и у миру, целосни и часни, здрави и дуговечни.

Шта би било упутније и претежније него их у томе следити у духу и у истини! И још, исповедати благодат, проповедати самилост и не тајити доброчинство! Јер наш Бог је љубав, наш Богочовек Христос је смирен и кротак у срцу; Он – једини Човекољубац – Спаситељ света – Који је чином свога преславног оваплоћења у ствари сакрио своју славу. А зашто ју је сакрио?! Да нас Он, пребивајући у пуном сјају и сили, не би њом самом преплашио; дакле да у случају своје пуне пројаве божанска сила не би деловала на нас нужно, када бисмо ми тада и били приморани да откривеног нам Бога нужно прихватимо! И да тиме заувек останемо у положају Његовога робља и слугу, но без достојанства деце Божије.

Али се Божанској Премудрости благоизволило да поступи друкчије! Божански Логос или Слово Божије узимањем телесне копрене или копрене оваплоћења добровољно осиромашује, еда бисмо ми били позвани, и били охрабрени да слободно приступимо Његовој слави, и да постепено учествујемо у њој, те да се тиме и уврстимо у редове његових достојних и слободних пријатеља, и браће, и синова; слободних за богопричастије и обожење, за усиновљење и Царство Божије. Једном речју, да бисмо Богу Оцу били, и остали по благоизвољењу.

Подвизавати се вером, надом и љубављу на црквеном делу изграђивања епархије Крушевачке, и тиме саме Цркве Божије у њој – ето шта би била наша најсветија дужност и служба, и данас, и сутра и увек. Али иста ова дужност и служба и у сарадњи са свеколиком нам повереном возљубљеном духовном децом у Христу. Еда би нам због тога свемогући и свемилостиви Бог дао да нас људи сматрају Христовим служитељима и управитељима Божијих тајни (1 Кор. 4, 1).
Господе, све нам то дај као Благ и Човекољубив, еда бисмо Теби приносили првине срдаца својих у све дане живота свога, као и сав живот свој!!!

* * * * *

И ево, при самом крају нашег слова остаје нам да свечано исповедимо да ће сва наша духовна чеда, у Господу нам поверена, бити сама наша крушевачка посланица – којој ће у нашој заједничкој богослужбеној будућности бити намењене све наше богонадахнуте и светодуховске и облагодаћене речи Светога Јеванђеља и Светих отаца и Светих Тајни и Светих канона и Светих подвига и Светих врлина, са циљем изграђивања Цркве, а на славу Животворне и Једносуштне и Свесвете и Божанске Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек. Амин!

Баш зато ћемо, браћо у Васкрслом и Живом и Човекољубивом Пастиреначалнику Христу, сами крај овог нашег скромног слова поистоветити са Псалмом светог Христовог пророка и цара и псалмопојца Давида:

Шта ћу узвратити Господу
за све што ми је дао?
Чашу спасења примићу
и Име Господње призваћу.
Теби ћу принети жртву хвале,
и Име Господње призваћу…
Молитве моје узнећу Господу
пред свим људима Његовим,
у двору дома Господњега,
усред Тебе, Јерусалиме.*
Алилуја, алилуја, алилуја!

* (Пс. 115, 3-5, 8-10)

Нови епископ благосиља народ, а сви прилазе и целивају му руку добијајући благослов.

*

Ако је хиротонисање обављано у самој Епархији Новоизабраног Епископа, онда се на крају Литургије изврши и његово устоличење у Архијерејски Трон.

3

Беседа за трпезом свештене љубави
*

Обраћам се најпре вашој отачкој и братској љубави, под чијим се окриљем налазим у овом преблагословеном дану који ми даде Бог – Бог који је Сам и сав – Љубав!

Богу Светом Духу који почива на Христу и Који је стално и увек са Христом доликује и припада свака част и поклоњење и слава и власт, јер се Њиме обнавља, освећује и покреће свака твар и точи свака премудрост, па тако и апостолима и свештеницима благодат, ради изграђивања Тела Христовога – а оно је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква.

Заједно са Богом Оцем и Његовим љубљеним Јединим-Рођеним Богом Сином и оваплоћеним Словом ми опевамо и прослављамо и овог Бога Духа Светога, који је Светлост од Светлости и са Светлошћу, који је и Огањ који од Огња происходи и нас очишћује, који је живот, раченије (ерос), ум и разум, благостање, наше обожење, мир и благослов, богатство славе, дубина промисла о нама, благоизволитељни давалац богословља, наш Утешитељ. Њиме се Отац познаје, Њиме се Син прославља, Њиме се Свесвета Тројица савршено заокружује, Њиме се ми обожујемо.

Светим Духом смо ми и у овај недељни дан призвани и сабрани. У дан Господњи који је икона долазећег дана свеопштег васкрсења и незалазне вечне светлости Христове. Зато верујемо да нас Свети Дух и надахњује, и осмељује да говоримо о ономе што се данас збива, да говоримо као о богатству ризнице добара. А ризница добара опет и опет, није нико други до Он сам, Цар Небески и Дух Истине, свудаприсутни и свеиспуњујући Животодавац, Који са Христом и на Христу почива!

Узимајући учешће у овој заједничкој нам свештеној трпези љубави, и све вас обухватајући очима срца:

Вас, Свјатјејшег владику Иринеја и оца мога у Христу;

Вас, преосвећеног владику и брата Јована који је руководио епархијом крушевачком;

вас, најпоштованију браћу архијереје и моје учитеље и мудре саветнике;

вас, најчасније и најпреподобније оце и браћу и сараднике;

вас, чеда возљубљена и пријатеље у Христу;

вас, народне прваке – браћу народољубиву и народоруководну;

и све вас који сте ми своји, и пријатељи, ја не могу а да се не обратим псаламски, и да вам свима по сили заблагодарим на благонаклоности и заједничењу у свему овоме што Десница Господња данас благоизволи учинити са мном најубогијим.

А ту своју благодарност свима вама дакле, чиме ћу потпуније испољити до изабраним Псалмом:

Гле, шта је добро, или шта је красно,
него да браћа живе заједно?
Као миро на главу, које силази на браду,
браду Аронову,
које силази на крајеве одежде његове;
као роса Аермонска, која силази на горе Сионске.
Јер тамо заповеди Господ благослов,
и живот до века. (Пс. 132).

Ослањајући се дакле само на љубав према свима, осмељујем се и да поставим судбоносно питање: Ко су наша браћа? Свети Оци би спремно одговорили: Христос и сваки човек; Христос који себе убраја међу нашу браћу, називајући их – својом браћом.

Свети Оци и тумачи Светога Писма попут Василија Великог, Јована Златоустог, Симеона Новог Богослова и блаженог теодорита Кирског говорили су да благоразумни људи налазе велику корист од заједничког живота браће. И да нипошто не треба прекидати, и да не треба остављати општење и заједничење, јер се тиме угађа Богу. Јер то доноси сагласје и љубав, а из тога происходи једнодушност. А једнодушност је најпотребнија нашем данашњем свету. Дакле, добро је оно што нас упућује на живот достојан хвале, а красота на истомисленост, која нам и радост доноси. Данашњи свет се и у добру, красоти и истомислености, односно у радости – веома нуждава. Зато би савремени човек хтео да нађе ревнитеље најузвишеније врлине, и у том тражењу он запада у најразличитије перипетије. С друге стране, без тескоба и жалости нико не бива увенчан Христовим венцем победе. Штавише, братским сагласјем саме тескобе и жалости се преокрећу у велику пријатност, у пријатна изненађења.

А братско сагласје може се поредити једино са светим миром, или јелејем. То и такво братско сагласје онда шири своју пријатност, и своје миље – од првога међу нама – до свих нас осталих, и – од једнога међу нама – до нас многих. Другим речима, братско сагласје попут благоуханија шири се на све стране света, и сви људи га осећају као своје, као себи најсвојственије.

Братско сагласје и љубав спасоносни су као роса која ублажава врелину и жегу животних искушења и страдања. Чиста роса опет, без које ми не можемо проживети богоугодно нити један једини трен, јесте благодат Светога Духа која непрестано силази на Цркву и гради је Заједницом, и да би стално у њој обитавала.

А благослов, и живот до века, о којима пева псалмопојац Давид, шта су друго до Тело и Крв Христова, Пиће и Храна – неопходни за живот вечни.

Свега тога ради, и због дара да постанем свештени служитељ Сина Божијега и саслужитељ свештених слугу Божијих, ја свима вама као својој најпоштованијој браћи, пријатељима и својима у Христу желим – Многа и блага љета!

Епископ крушевачки Давид Перовић