Месечна архива: октобар 2011

Интервју за „ПОБЕДУ“

eparhija-krusevacka-200x150

Ваши утисци са хиротоније и устоличења.

И једно и друго равно је нашем завету датом Свесветој Божанској Тројици – Оцу и Сину и Светом Духу – да ћемо и лично и саборно изграђивати Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. А да ће само њено изграђивање тећи на плану епархијском, и истовремено на саборном плану.

Ваше мишљење о стању и проблемима у Крушевачкој епархији.

Ради се о живом организму хришћана – хришћана учлањеним у њега благодаћу и светотајински, а који ће разоткривати своје силе и могућности у проласку кроз Сцилу и Харибду свакодневних искушења. Епархија ће се стално налазити и у сплетовима околности – околности које ће личити на судбину, а да то неће бити ни судбина као кисмет, ни неумитност ни ананги. Епархија ће пулсирати као живи благодатни организам чији живи чланови – хришћани остварују своје ипостасно начело, односно лично охристовљење, усиновљење и обожење.
Црквени храмови и манастири у Епархији, и њене границе.

Мноштво је парохијских храмова: постојећих, у изградњи, и оних у плану за градњу унутар за сада деведесетак парохија, као и унутар петине намесништава. Такође је реч и о мноштву манастира. Иначе, крушевачка епархија се непосредно граничи са епархијама: нишком, браничевском, шумадијском, жичком и рашко-призренском. На школској географској карти Србије крушевачка епархија готово да не постоји, осим на простору око топонима: Крушевац, Сталаћ, Ражањ, Варварин, Ћићевац, Трстеник, Александровац, Брус… Док се тек на војној карти она може топографски реално сагледати.

О епископској служби.

Дословно и доследно епископска служба је благодатна служба надгледања или надзирања целокупног живота унутар једне епархије. Сав њен благодатни живот, чиме и сав живот Цркве, пролази кроз руке дотичног епископа. У црквеној епархији, епископ је један, заједно са многима, и први, заједно са осталима, и сви они заједно изграђују и представљају Цркву. Он је и најстарији предстојатељ литург. На Светој Литургији, и у Светим Тајнама и Чиновима епископ поприма обличје Христово, и заузима Његово место. Епископ се дакле благодаћу поистовећује са Христом. Он иконично, есхатолошко-историјски, и помоћу божанске благодати узима учешћа у свим Христовим природним службама: архијерејско-царској, пророчко-учитељској и устројитељно-управној.

Однос епископа са свештенством и верним народом.

Опет је то иконичан однос Христа и Апостола, ученика и свих око Њега који су партиципирајуће и вољно Његови, еда би са Њим стално и били, и стално са Њим сабирали. Никако расипали.

Тако се епископ са свештенством и верним народом налази у једној иконичној и реално-благодатној улози оних који чекају долазак стално долазећег Царства Божијег, и чију стварност предокушају, а у зависности од њихових благодатних врлина наде, вере и љубави, у којима се сви они заједно опет и опет, усавршавају.

О односу верника са свештенством и епископом.

О односу верника са свештенсвом и епископима имамо богатство сазнања и докумената из црквених богослужбених и канонских књига, из историје Цркве, из житија Светих, из монашке и филокалијске књижевности, из отачких Писама и Посланица.

О плановима епископа Крушевачке епархије за наредни период (краткорочни, средњорочни и дугорочни).

Планови су такви да ће се и убудуће све збивати истовремено, и непрестано, баш као што се сада збива: богослужења, рад на црквено-административном и организационо-канонском плану, препознавање и признавање свих природних и благодатних дарова код друге браће и сестара епархиота, развој монаштва, подстицање црквенога градитељства и црквене уметности, живи односи са свим сеоским, градским и државним одборима, удружењима и установама, неговање реда и очување поретка, узрастање у вери, нади и љубави, суживот са свим људима добре воље, и уопште, отвореност према свим људима, свим узрастима, свим културолошким оријентацијама, политичким и страначким програмима, личним убеђењима, медијима.

Оно што Вас нисам питао а што бисте желели да кажете.

Прво што бисмо испољили било би у вези са проблемом вештачке оплодње. Схватајући проблем стерилитета и саучествујући у жалости супружника који немају порода, ми лично испољавамо своју зебњу, оправдану зебњу, па и језу, и тек на крају неслагање са неким начинима долажења до порода. Конкретно, ми се не слажемо са свим оним што се дешава у процесу вештачке оплодње ради доласка нових људских бића на свет.

Зашто бисмо били наивни па олако прелазили преко чињенице да приликом појаве и заживљења једног фетуса који има душу, најскупљу цену готово редовно плаћају управо други фетуси, односно зиготи са душом; та цена је њихова лична смрт и уништење. А ти проблеми наступају због ризика који у себи носи сами процес оплодње, одржање плода и његово домогавање живота.

У стварности материца будуће мајке једном зиготу и једном фетусу са душом постаје постеља живота, док другом или другима она постаје самртничка постеља, гроб, па и депо биолошкога шкарта; чак козметички елдорадо.

Све би дакле било идилично и безболно да зигот и фетус немају душу и да од момента спајања сперматозоида и јајне ћелије, од момента оплодње, они нису људска личност; наравно, личност у суштини, и у потенцији; дакле ипак личност!

Претећим проблемима вештачке оплодње треба изаћи у сусрет далеко пре њихове појаве! Никако каскати за њима!

Конкретно, не може неко чинити абортус, или предузимати серију абортуса у периоду када је могуће зачеће, па затим некога ко се онеспособио за зачеће подвргавати оним начинима који не доводе до њега него изазивају стресове и оптерећују савест.

С друге стране, ако се није запало у смртни грех чедоморства, а проблем неплодности се ипак појавио, чему другом служе молитве Свемоћном Богу Духу Светом Животодавцу и свете Тајне Цркве него омогућењу појаве живота.

Но ако ни тада не буде настао живот, наравно, и тада по промислу Божијем, преостају друга богоугодна средства решења неплодности: усвојење детета или деце; разноврсна помоћ дечијим установама: новцем, одећом, храном, заштитом и покровитељством, те мисија добре воље међу децом.

Коначно, помоћ решењу неплодности супружника видимо и у непретпостављању изопачене љубави према кућним љубимцима насушној љубави према деци.

Изађимо из теснаца овог осврта на стресну тему видом следеће опсервације.

Данашњи свет је хемијска лабораторија у којој сваки човек врши експерименте да би пронашао камен мудрости, еликсир младости и оружје непобедивости.

А где су у томе деца?!

Не сви! – али многобројни људи и жене неће децу све док могу да их имају; исти они хоће децу, али када више не могу да их имају.

Зато сe прибегава лабораторијским експериментима, па шта буде in vitro, или: Шта епрувета да!

Али колико зигота и фетуса са душом, и колико њих опет као људских личности треба да пострада, све док иста епрувета, или материца не да, и не донесе бар једно, или само једно будуће дете?!

Ако се то дете и добије лабораторијским путем, хоће ли оно када одрасте, када се ожени и уда, хоће ли оно моћи да има свога порода?

Поставимо и овакво питање: Како ће се лабораторијски добијено дете снаћи у лавиринту емоција и савести када једнога дана као одрасло буде схватило да је његово рођење коштало смрти неколико других зигота или фетуса са људском душом?! Односно њих као људских личности?!

Друго што бисмо испољили било би у вези са нашим садашњим народним трагедијама. Чувајмо душевно-телесно здравље и тако сузбијајмо епидемије болести, међу којима предњаче самоубиство, канцер и стерилитет. Мора да престане уништавање српског народа чињењем абортуса – убијања живих људских личности!!! Да престану самоубиства међу хришћанима! Мора да престане бела куга! Да престану кримогене радње, наркоманија и сида! Треба зауставити гашење села и сеоских огњишта, разарање сеоских домаћинстава, тотални нестанак пољопривреде и сточарства, виноградарства, воћарства и повртарства, занатста и домаће радивности!

Опет апелујемо, и вапијемо: Мора да престану абортуси! Јер они родитељи који пристају да њихова жива малена деца – фетуси, буду убијена/убијени, и то у статусу људске личности, нису свесни да узимају улогу и одговорност убице и ликвидатора будућих потенцијалних српских краљева и царева, краљица и царица, генијалних стратега, научника и стваралаца, лекара и великих домаћина, светитеља и светитељки, свештеника, монаха и хришћана, људи од свеопштег угледа, житеља нових села и градова, те целог једног народа!!!

Свим овим речима, речима које сведоче о стравичној стварности у којој се нашао српски народ, ми прибрајамо следећу молитву-прозбу, коју бисмо иначе сместили у оквир молитвеног енергетског поља, и назвали је Еколошком молитвом за еколошко-етички и био-етички опстанак српског народа:

Још се молимо Свемоћном и Милосрдном Господу да нас у овој години и у годинама долазећим, и у свим данима живота нашег избавља од глади, помора и земљотреса, поплаве, града и пожара, оружја за масовно уништење људи и загађивање животне средине; од најезде туђинаца и међусобног рата, и од сваке невоље и нуждавања; особито од паклених и смртоносних стања и болести: чедоморства и очајања, самоубиства и канцера, опијата и сиде.

Свештеник: Зато сви рецимо усрдно: Господе помилуј!

Народ: Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј!

Интервју за „ПЕЧАТ“

episkop_david_perovic

Биографија
Епископ крушевачки Давид (Перовић – крсно име Мирослав) рођен је 17. јула 1953. године у Ђураковцу, на Метохији (eпархија рашко-призренска).

Основну школу је похађао у Истоку, Ђураковцу и Пећи.

Гимназију је завршио у Пећи (1972).

Провео је годину дана на раду у фабрици намештаја у Сент-Етјену у Француској (1972/3).

Бавио се студијама књижевности на Филолошком факултету у Београду (1973/4), а филмском и телевизијском режијом на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду (периодично 1973/76).


Војни рок је одслужио у Љубљани (везиста и интендант – 1974/75).

Богословске студије окончао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду (1977/83), и истовремено своје седмогодишње искушеништво.

Монашки постриг је примио у Царској Лаври Високи Дечани (1983).

Предавао је богословске предмете као суплент у богословијама Света Три Јерарха у Крки, и Свете браће Кирила и Методија у Призрену (1983/89).

Докторски рад на тему Заједница Духа Светога по учењу светог Василија Великог припремао је под менторским руководством патролога Стилијаноса Пападопулоса, на Теолошкој Школи Универзитета у Атини (1989/94).

Континуирано предаје Хришћанску етику (са Аскетиком) и Аскетско богословље, и то као асистент, а затим као доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду (1995/2011).

Студија Цивилизација слике (символ, слика, знак) (са осталим објављеним радовима – 25) призната му је од стране матичног факултета као еквивалент магистарским студијама и магистарском раду (1996).

Богословске предмете хришћанску Догматику и Етику предавао је на Духовној академији Светог Василија Острошког у Србињу (1995/97).

Бавио се француском филологијом на Сорбони и на Француској Алијанси за језик у Паризу (1995/97 и 1999).

Обрађивао је тему Христологија светог Максима Исповедника на основу Писама XII-XV и XIX-ог, и то у оквиру докторског рада на Школи за Високе студије при Сорбони, договорно са професором Аленом Л, Буљуеком, патрологом, као ментором (1999).

Са благословом епископа за Француску и Западну Европу, Господином Луком Ковачевићем, и заједно са њим, учествовао је у црквеној мисији за пријем православних старокалендараца Француза – Окситанаца (област Гаскоња) у крило Српске Православне Цркве, као и у преговорима са Французима, припадницима Православне Католичке Француске Цркве (LECOF), ради њиховог пријема у крило исте eпархије (за Француску и Западну Европу – 1998/1999).

Са благословом патријарха Павла боравио је у Пећкој Патријаршији периодично, током година 2000/02, ради испомоћи, као и са благословом надлежног епископа рашкопризренског у мисији опстанка православног српског живља на Косову и Метохији, и спасавања црквених светиња и драгоцености епархије рашко-призренске које су тада биле изложене уништењу.

Докторски рад на догматско-патролошку тему Пневматологија светог Василија Великог одбранио је на Правосавном богословском факултету Универзитета у Београду (2002).

За доцента на Катедри за Хришћанску етику (са Аскетиком) Православног богословског факултета постављен је 2002. године, а у даљем периоду (2005/07) и за предавача на Катедри за Аскетско богословље (Општи и Практични смер) матичног факултета, на којем предаје до данас (2011).

Књижевне и теолошке радове (чланке, студије, књиге, преводе) он објављује у црквеним часописима, и код других издавача. Сарадник је на књигама, учебницима, часописима, монографијама, зборницима, антологијама, сценаријима, драмама, као и на преводима богословских текстова: химнографских и из веронауке; из књижевности, поезије, науке, философије, теорије и егзегезе филмске и позоришне уметности.

Преводи богословске чланке, студије и књиге с грчког, француског, енглеског и руског језика.

Сарађивао је као стручни консултант и коаутор у стварању документарних филмова и телевизијских емисија и серијала: Буквар Православља, Вероучитељ у кући, Црква и језик, Планета Косово, Каржес—врата Оријента, Жертва, Патријарх Павле –Живот по Јеванђељу I-IV.

Саоснивач је и сценариста филмског студија Наос, при Православном богословском факултету у Београду, а у оквиру Издавачког фонда АЕМ/СПЦ-е.

Саоснивач је Радија Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке.

Учествује у реализацији пројекта Издавачког фонда Архиепископије београдско-карловачке и патријарашке Штампарије за припрему и штампу сабраних дела Патријарха Павла.

Учествовао је на домаћим и међународним хришћанским скуповима, конференцијама и фестивалима (Београд, Перој, Фрушка гора, Охрид, Струга, Тезе, Лавардак, Л, Озер, Лион, Бордо, Буси он-От, Фонт де-Лавал, Арс, Сент-Мар-де-Локвени, Монжерон, Лондон, Есекс, Торино, Москва, Оптина, Нитријска пустиња, Ротердам, Сремски Карловци, Цариград, Халка, Загреб, Бока Которска), као и на теолошким и научним симпосионима (Београд, Атина, Света Гора, Александруполис, Солун, Париз, Оксфорд, Каиро, Јаш, Сибиу, Букурешт, Самбата де-Сус, Бозе, Србиње, Требиње, Каленић), те на богословско-духовним трибинама (Београд, Нови Сад, Суботица, Пожаревац, Пријепоље, Подгорица, Ниш, Крагујевац, Лазаревац, Сланци, Пећ, Смедерево).

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ:

1. питање
Ваше Преосвештенство, шта је повод и подстицај да се обнови Епархија крушевачка, први пут од 1833. године?

– Насушна потреба њених православних хришћана да битују у пуноћи и богатству црквеног Предања.

2. питање
Вољом Божијом и вољом Сабора СПЦ дошли сте у срце Србије, најблагословенији део српске државе и српског народа, како је истакао и патријарх Иринеј. Представите Вашу епархију.

– Пет намесништава: Ћићевачко, Темнићко, Крушевачко, Трстеничко и Жупско. Већи градови: Ћићевац, Варварин, Крушевац, Ражањ, Сталаћ, Трстеник, Александровац, Брус. Око 89 парохија, 98 свештеника, 13 манастира – Дренча, Наупаре, Руденица, Велуће, Љубостиња, Лепенац, Стрмац, Милентија, Лешје, Својново, Мрзеница, Бошњане, Плеш, Мојсињска света гора; око 230.000 становника, на хиљаде православних хришћана мученички пострадалих за веру, еколошки и етнолошки рај, једноставност, доброта и даровитост народа са свешћу о својој царској прошлости и прецима.

3. питање
У својој првој беседи после Свете Литургије у цркви Св. Георгија, рекли сте да се Чудесна промена времена Госпдоњег збива ових дана,ових седмица…

– Чудесна промена Деснице Господње… Човек снује, Божији људи одређују, Госппод допушта, Црква се изграђује…

4. питање
Верује се да ћете уложити велики труд и рад на духовној обнови своје Епархије, да ћете се трудити да хришћански морал буде присутнији, израженији, да ће праве хришћанске вредности наћи више места у животу Србије, данас.

– Треба живети за то.

5. питање
Да ли обнављање Епархије крушевачке у принципу доприноси проналаску идентитета, духовној обнови, извесности и будућности?

– Верујем у то.

6. питање
О манастиру кажете: провера смисла и оправдања постојања једног хришћанског манастира има онолико дугу историју колико износи трајање саме историје присуства једног хришћанског манастира у свету. У ком манастиру боравите и како изгледа монашки и манастирски живот?

– Наупаре; уметност над уметностима, наука над наукама.

7. питање
Шта Вас је определило да оставите књижевност, филм, режију и почнете монашки живот?

– Чежња за Живим Христом. А Он јесте жив, међу нама је, и са нама!

8. питање
Ви сте професор хришћанске етике на Богословском факултету. Да ли ћете задржати катедру и тиме и даље бити својим предавањима смерница младима?

– Хришћанска етика опстаје међу младима благодарећи хришћанском етосу, и њима самим од насушне потребе.

9. питање
Имате одличну комуникацију са младима жељним истине, знања, поука… Oдговарате на питања, пишете поуке… шта бисте данас поручили младима ?

– Исто што и свети Деспот Стефан Високи: Да никаквом варању у љубави нема места; да љубав превазилази сваку врлину; да прикладни за љубав узљубљују љубав право и незазорно и да младићство и девство не повређују, еда би тако достигли целомудрије.

10. питање
У беседи сте говорили о свештенослужитељима. Јесу ли они данас апостоли и светлост свету, како кажу свети Оци и да ли би се могла појачати прекопотребна мисионарска делатност ?

– Прекопотребној спољној мисионарској делатности прекопотребна је литургијска унутрашња делатност, сама по себи par excellence мисионарска.

11. питање
Ви сте духовно чедо блаженоупокојеног патријарха Павла. Уз њега сте провели две године на ВМА. О времену Патријарха Павла и времену Вашем проведеним покрај њега.

– Ни тежег времена, ни човека више дораслог том времену; времену провере себе, других и свега у вези са нама, његовим савременицима.

12. питање
У граду цара Лазара који се определио за Небеско царство, управљате Речју Истине. Шта пристоји у овим тешким временима човеку и хришћанину да тражи?

– Истину која је Христос – наше видело. Да се не боји оних који убијају тело, а души не могу наудити.

13. питање
Они које је историја учинила правим звездама једнако сијају над сводовима наше историје, док они који су у њој некада остављали демонскога трага и данас гасе нашу свеопшту насушну љубав у нашем поднебесју, Ваше су речи…

– О онима које клеветају као мраконосце, а они су светлоносци; и опет, о онима које оправдавају као светлоносце, а они су помрачени.

14. питање
Тражимо идентитет и даље? Опомињете: Многобројни од наших хришћана још шездесетих и седамдесетих, а камоли осамдесетих и деведесетих година прошлог столећа, са страхом Божијим изговарали су реч: „Запад, Запад!“ – као магичну – онако како се данас изговара магична реч: „Европска Унија!“ Многи су одлазили даље, и све даље у тражењу новог идентитета. Одлазили су и зато што им се чинило да морају отићи, и зато што су хтели да нађу нове идоле и богове..

– Облетимо Планету у полету за њим, па се вратимо своме огњишту, камо он искри из домаћег нам огња.

15. питање
Какви смо верници данас?
Какви су протестанти некада били у пракси, такви су данас римокатолици. А какви су римокатолици некада били у вери и пракси, такви су данас многобројни православци. Православци опет, са свесном и несвесном тежњом ка још отворенијој латинизацији вере, протестантизацији праксе и вулгаризацији црквене естетике. За многобројне и међу првима и међу другима и међу трећима заживело је неписано правило да свој свакодневни живот треба градити на имиџу паганског хероизма јелинског и римског, али сада дизајнираног у кључу постнуклеаристичког кича и шунда, звезда и хероина. – једна је од тема којима се бавите.

– Када се све сабере и одузме, они су боготражитељи као и пређе.

16. питање
… Монетарну основу и деконструисану естетику глобализма створио је постнуклеаристички секуларизам, одвећ софистициран да би свакодневни живот у његовом духу, имиџу и бренду био непријатан. Зато банкари – који владају политичарима, ови генералима, а они светом – финансирају синкретистичке религијске и езотеричке кругове, а они култове. Како човек овог времена да превазиће глобализам?

– Тако што ће постати саговорник свих људи, и доброжелатељ свим људима.

17. питање
О клонирању …Епидермичким естетским методом клонирања нарцисоидни човек жели да се огледа у другоме као у идеалном и жуђеном. У поистовећењу са ликом свога идола обожавалац или клон учествује у његовој слави, и једнако тако у присвајању његовог идентитета, еда би се он сам овековечио.

– Ако их буде било, и они ће бити личности са посебностима Христове иконе, и могућностима Његова подобија.

18. питање
… Модеран човек модерној жени, и обратно жена човеку, врло брзо постају мука духу и телу. А индустрија забаве и виртуелних интимних односа све чешће и све упорније представља њихов однос илузионистичким… Како да модеран човек и модерна жена поново успоставе хармонију односа, сачувају породицу као основу постојања нације?

– Кроз свете Тајне Покајања са Исповешћу и Евхаристијом.

19. питање
Болест је последица греха. Данас је све присутнији рак. Отац Порфирије с Оропоса говорио је: „И ја сам изучавао рак, и запазио сам доста појединости. Рак се махом јавља код ојађених душа, код немирних људи напаћених разним догађајима и притиснутим бригама. Кад оболиш па ти кажу да је у питању рак, потпуно се предај љубави Божијој. Умири се, буди спокојан, љуби свет, љуби све. Сав се претвори у љубав, у благодарење Богу. Нека твоја душа буде света. Колико је присутна љубав међу нама?

– Само се о њој говори, само се о њој снева; људи само њоме једни друге поткрадају.

20 питање
О медијима кажете: Дубоко острашћене медијске ведете и естрадне звезде, магнати бизниса и забаве под покровитељством креатора богатства и моћи, у садашњем тренутку заједно чине звездано небо над нама, и неморални закон златнога телета у нама.

– Слепо се верује палом Арханђелу, познатом по вештинама претварања у светлог анђела.

21. питање
… Са многобројним сценаријима југословенске кинематографије, као и књижевним и позоришним делима, заједно са њиховим творцима, читаоцима, извођачима, гледалиштем и слушалиштем, није дошла благодат, већ злодат, није дошао благослов, него врагослов. Шта преовладава у Србији данас?

– Замор од промашаја и узалудности, жеља за смислом и достојанством.

Ваша порука Србима…

Порука једног детета, полазника веронауке: Честити Срби! Молите се Богу!

Ваша поука

Волимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали и славили Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву… Исповедајмо благодат, проповедајмо милост и не тајимо доброчинства!