Месечна архива: децембар 2011

Интервју за “ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК”

eparhija-krusevacka-200x150

1. О детињству

а) Прва моја мисао је мисао о летовањима на Мокрој Гори и у Понору, о кретању кроз шумску флору и о страху да ћемо срести мечку која напада стоку, о манастиру Црна Река и о светом Петру Коришком који исцељује од главобоље, о мојој баби Петкани која расхлађује млеко, прави сир и кајмак и меси хлеб, о Миомиру и Драгомиру, мојој млађој браћи који пуцају од здравља.


Прво моје сећање је сећање на храм светих апостола Петра и Павла у Истоку, црни иконостас тога храма, и моје прво Причешће у пратњи моје друге бабе Велике.

Прва моја слика је слика постеље у кући у Ђураковцу у којој лежим сам, болестан од великих богиња, устрашен да ћу умрети ако устанем и изађем у двориште, камо се играју моја браћа и сестре.

Заједно са том сликом провлачи се и слика аугустовског сабора Преображења у Будисавцима, одржаваног око манастирскога храма-задужбине Патријарха Макарија Соколовића.

б) Косово и Метохија су трајно остали у мојој души и бићу. Том пределу сам чак као монах посветио добар део књиге Мирмекологија.

в) Та ми је мисао блиска, али ми је блискија мисао да је дете не наш потомак, него предак који нас очекује у Царству Божијем. И опет, да је дете једини житељ Царства Божијега. Зато не треба бранити деци да прилазе Бого-Детету и Божићу Исусу Христу, јер таквих је, и таквога је Царство Божије. Теме игре великог и малог детета су и мене заокупљале до те мере да сам им посветио једногодишњи књишки рад.

г) Баба Велика ме је одвела у источку цркву на Богојављење; тада сам јој се отео из руке да бих пришао свештенику и причестио се, не знајући тачно о чему се ради.

У исти храм ушао сам неколико деценија доцније, и коначно 2000. године, када сам последњи пут угледао иконостас цео, који је убрзо по том запаљен од стране источких Шиптара.

2. О студентима и духовницима.

а) Рецепт је не умишљати да смо педагог, и не глумити педагога пред младима, него тај и такав бити; наравно, онолико колико нам је то могуће. Дакле, не глумити, него бити. Друго, треба имати дара учитељства, и најзад, да се он подудари, и да се умножава са промислом Божијим, и по Божијем промислу.

б) Моји омиљени професори на Академији за Филм, Позориште Радио и Телевизију били су Радош Новаковић, професор Филмске режије, и Душан Стојановић, професор Теорије и естетике филма.

Новаковићев педагошки став је гласио: О човеку треба говорити најпре оно што је код њега најбоље.

Стојановић је личним талентом и уз помоћ инсерата из класичних филмова-ремек дела успевао да своја предавања одене у мистику.

На Теолошком факултету све нас тамошње студенте одушевљавали су професори Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, епископ Данило Крстић и протојереј Душан Кашић.

в) Сусрет са авом Јустином Поповићем у манастиру Ћелије 1977. године био је силовит. Преподобни отац Јустин личио је на анђела у телу: сав свежно бео, ватренога лика. Тада се он обратио игуманији речима, показујући на мене: Мати игуманија, имамо једног кандидата за монаштво.


3. О Патријарху Павлу и Београду.

а) Први сусрет са епископом рашко-призренским Павлом догодио се у Призрену 1977. године, месеца јануара. Од тада па до 1989. године Призрен је био место мојих чудесних духовних сусретања са епископом Павлом, потоњим српским Патријархом, а које сам описао и дочарао у књигама које су у припреми за штампу.

б) Боравили бисмо у манастиру Свете Тројице на Шар-планини, изнад Машутишта; манастиру који су Шиптари порушили после 2000. године. Тамо бисмо живели по неколико дана по манастирском типику, молећи се Богу, радећи и разговарајући;зарађујући и заслужујући ручак и вечеру, како се епископ Павле изражавао.

в) Омиљена места су Калемегдан са црквом Ружицом, Савско пристаниште и Стари град, Кружни ток на Карабурми, Дедиње и Винча.

г) Драго место боравка ми је Богословски факултет на Карабурми, и његов храм светог Апостола Јована Богослова. У том храму хришћанин може путем древних Литургија да се пренесе на стотине и стотине година уназад, у древна времена хришћана и хришћанства.

д) Дакле млад, верујући човек, може да се снађе у злим временима, може да се нахрани културом, и може да нахрани своју душу лепотом, смислом и вером, под условом да он све то искрено и на правом месту иште, и под условом да он од свега тога не одступа.

А све то он има у изобиљу у својој Православној Цркви Српској, и у свом народу српском.

ђ) Препоручио бих књиге:

Свето Писмо, Молитвеник, Охридски Пролог, Касијана и Љубостињски стослов Епископа Николаја Жичког, Житија Светих оца Јустина Поповића, Старечник, Старац Силуан аве Софронија Сахарова … Оне јесу за сваку препоруку, јер су писане за сваку нашу прилику и неприлику.

е) Поукa о вери гласила би овако:

Посланик и Првосвештеник наше вере коју ми хришћани исповедамо јесте Господ Исус Христос. Њега дакле распетога и васкрслога ми исповедамо као своју веру.

ж) Поука о љубави треба да гласи овако:

Љубав дуго трпи,
благотворна је,
љубав не завиди,
љубав се не горди,
не надима се.
Не чини што не пристоји,
не тражи своје,
не раздражује се,
не мисли о злу,
не радује се неправди,
а радује се истини,
све сноси,
све верује,
свему се нада,
све трпи.
Љубав никад не престаје …

з) Поука о нади гласи као она о вери:

Христос је сва наша нада, и наше надање!

и) О храму светога Ђорђа у Крушевцу знамо из књига то да је његова изградња започета крајем 19. века, а да је освештан 1904. године. Пројектован је у српско-византијском стилу, основе у облику слободног, грчког крста, и петокуполан је са главном куполом над четири стубца. Мирне површине бојене фасаде подражавају зидање опеком и каменом, познатом са моравских црквених споменика. Живопис у цркви је из 1903. године. Иконостас храма завршен је 1903. године. На дрвеним преградама је у дуборезу изведен биљни орнамент, богатији око престоних икона. За израду иконостаса везан је уговором Живко Југовић. На југозападном стубу у цркви на западној страни североисточног стуба је натпис са именима Крушевљана изгинулим и помрлим за ослобођење и уједињење у ратовима од 1912-1920. године. У храму се чувају чудотворне мошти светог великомученика и победоносца Георгија; оне се износе на целивање, и пред њима се чита Акатист овом славном хришћанском ратнику и великомученику.