Месечна архива: јануар 2012

Интервју Епископа Крушевачког Господина Давида дат крушевачком листу „Победа“ (новогодишње издање)

 

 

● Вaш нeпoсрeдан, дoсaдaшњи утисaк o Крушeвцу, eпaрхиjи, вeрницимa, oбзирoм дa стe сe aктивнo укључили у живoт грaдa.

Крушевац је био, и остаје царски град, све док буде било у вољи Господњој, и по промислу Господњем да он постоји, и да опстојава у свему што га у садашњости и у будућности буде сналазило. Нисмо наивни да не знамо, и да не видимо слабости људи, па и самих крушевљана. На крају крајева, то смо могли сазнати на основу долазака многих људи из Крушевца и његове околине током четирију месеци нашега присуства у овом чудесном граду, и на основу онога што су нам дивни крушевљани говорили о себи и о својим проблемима, о својим тешкоћама и слабостима. Али све су то, по нашем мишљењу и расуђивању, само садржаји њихових, и наших живота, све су то само слике о њима и о нама, но не и све оно што може исцрпети тајну људског бића, и људског постојања, сада и овде, и у епархији крушевачкој.

Наша епархија је дословце тек рођена, и то као неко живо и здраво, напредно и полетно дете. Она је довољно пространа и насељена православним хришћанима, довољно богата и живописна у вишеструком значењу и садржају те речи да бисмо се бојали за њу да неће моћи преживети своје рођење. Итекако је она витална за сопствени опстанак, раст и развој.

Њени верници, односно епархиоти су деликатни и осетљиви, простосрдачни и добронамерни, болећиви и дружељубиви људи, са самосвешћу, огромним људским искуствима и стручним знањима;  и све то уз једну бистрину и спонтаност, отменост и господство.

● Дa ли сe плaнирa дa Крушeвaц, сa Eпaрхиjoм дoбиje и нeку врсту институтa, тeoлoшких студиja, издaвaчку eпaрхиjску дeлaтнoст, рaдиoницe и шкoлe црквeнe умeтнoсти?

За почетак планирамо устаљивање и унапређење трибина: богословске и философске, књижевне и научне; редовно излажење епархијског листа и монографије о Епархији; едицију изабраних дела савремених теолога и Шематизам епархије; теоретско и практично развијања медиологије и медија (филма и телевизије, радија и позоришта) те епархијскога Сајта; богомољачке и гусларске, фолклорне и музичке активности; отварање и интеграцију занатских и уметничких радионица кројачке и каменорезачке, сликарске, дуборезачке и столарске; поспешивање шумарства и виноградарства, црквенога градитељства и обнове црквених здања …

● Бoжићнa пoрукa и пoукa.

Честити Срби, поготово млади; ви баштиници целокупнога предања светородне лозе Лазаревића и са Честитим Кнезом Лазаром на челу, Мир Божији! Христос се роди!

● Хвaлa.

Православни поглед на женско питање (необјављени интервју владике Крушевачког Давида који је дат за новине „Глас са Цера“)

eparhija-krusevacka-200x150

● Вашe Преосвештенство, зашто се женско питање наметнуло као одвојено од мушког питања када је то двоје неодвојиво, па још од питања Бога као Творца?

Женско питање, мушко питање! Хм. Данас је неко ту сигурно затајио! Наравно, прво и највише његово  величанство савремени и модерни човек, још увек као почасна глава жени, а затим и њено величанство савремена и модерна жена, итекако вредна апсолутнога поштовања.

Не би требало да се човек ни данас као глава преузноси, па да поступа као главоња, нити да жени због тога буде криво, па да данас она не убира главу. Они су и данас једно са другим да би били заједно и једно, и то једно у Христу. Баш је такво било, и такво остало Божије благоизвољење о њима; о човеку и човечици – жени.

Само је питање мере у којој се наметнуло женско питање као одвојено од мушког питања. А то питање опстанка жене у времену које не погодује ни жени, ни човеку, ни њиховој деци, постоји, и оно је ово наше време. Ко га је проузроковао? Наравно, најпре савремени човек! Нестрпљивошћу, грубошћу, неваспитањем, сујетом, себељубљем и ствариљубљем, егоизмом, саблазнима, неверством, злочинима; идололатријом, и уопште свим другим видовима својих огрешења о љубав према Богу и ближњем, према непријатељу, према жени и  деци, према Божијој творевини.

● Какав  је положај жене данас?

Положај незавидан, она одвећ иритабилна, да употребимо израз покојног патријарха српског Павла. Она је прилично брзоплета, дакле недовољно расудљива, зато што њен човек одвећ често крши такозвану једанаесту заповест: Не упетљавати се! А он се заиста упетљава у све и свашта. Зато га пречесто нема ту када је најпотребнији, и зато најмање воли оно и оне што би и које би требало највише да воли.

Човек се бави глобом и глобализмом, он глобализује и себе и све и сва око себе. Зато он са својим маштаријама најчешће и подсећа на глоб—балон.

● Како исправно поставити питање и однос мушкарца и жене, па бити модеран а остати доследан Православљу?

Како? Не померати старе границе, не кварити добре обичаје, не измишљати хладну и топлу воду, не тражити хлеба преко погаче, увести у свој живот више стида и страха Божијега, не бити покварен да се други не би покварили, најпре сопствена деца; треба бити право мушко али и право женско … Слушати своју Православну Цркву као најчедољубивију матер, када сте је већ поменули на месту које јој приличи и припада.

● Жена је постала робиња захтева који су пред њом и које и она сама  жели да испуни?

На ово питање сте делимично одговорили сами, својим следећим питањем које ћете поставити.

О томе бих рекао то да савремена жена углавном или изневерава свој изначално јој даровани таленат да буде царица свога дома, и да буде плодовита маслина, или она до тога са тешком муком долази, зато што њен презапослени, еуфорични или самоумишљени човек, кога првенствено интересују комшијски и светски проблеми, нема петљу да је прати у томе, за шта уствари и треба да употреби сву своју најбољу снагу, и сву своју најбољу вољу.

Заправо, онај који је од њих двоје доминантнији у телегонији, тај и победу над другим односи, и за собом га повлачи. Наравно, и у саму пропаст.

● Данас је жена често несрећна и незадовољна због прекомерних обавеза; она покушава да се оствари на свим пољима а не  успева ни на једном. Шта бисте казали о томе?

Одговор и на ово питање дакле, имали сте у горњем одговору.

● Човек и жена данас све ређе обедују заједно, а често одлазе и на годишњи одмор свако на своју страну, што полако али сигурно доводи до краха брака и кидања породичних веза. Шта се  то дешава са православним браком и породицом?

Дешава се то да су од стране самих православаца и  брак и породица мање-више скренути са узаног, на широк пут. Понављамо, на широк пут, који никада није био, нити ће  икада постати пут православних хришћана.

● Савремени домови све више су запуштена и тужна места, а породична трпеза оскрнављена и истурена на улицу (брза храна, где ко стигне ту једе), а да се у великим градовима по том питању више готово ништа не може поправити?

Ви казасте оно што је данас већ тешко побити.

● Западна култура и цивилизација промовише промискуитетни  тип жене (видимо то и у серијама типа „Секс и град„), али ако дубље погледамо, жене су у ствари усамљена и дубоко несрећна бића, или таквима постају. Како живети хришћански у овом веку и како се остварити по принципу материнства, те на пословном плану и у друштвеном животу?

Само ревносним испуњавањем божанских, јеванђелских заповести, чиме и показивањем свога богољубља.

● Тајна еротске љубави као врхунске екстазе, али и пута пропасти?

Све стоји у зависности од правилне и сврховите употребе, с једне стране, и неправилне и бесмислене употребе, с друге стране. Све можемо употребљавати тако да буде налично рају, или паклу. Зар не?!

Човек и жена су пре свега љубвена бића, а затим бића  струјна и енергетска. Полна екстаза или иступљење о чему Ви говорите, требало би да их подсећа на Божије стварање света ни из чега. Дакле, да их подсети, и да их обавеже на стварање деце, а не да их нагони и обавезује само на наслађивање једно другим, а када су у питању деца – да испаљују ћорке; дакле да их та екстаза не усмерава само ка естрадама губитништва и усамљеништва, пропасти и пакла.

● Од жене се тражи и у овом веку веће укључивање у политику, а с друге стране се зна, и истиче да политика убија женственост. Како ће се ствари одвијати на овом пољу у овој ери?

Политика ће у овој ери баш све, све више-и-више убијати, те самим тим и женственост; али и мушкост, и дечаштво и девојаштво. Рогобатно стрижено од стране једних, повећаваће се кошеним, од стране других; политика: стриженог – кошеног! Или још горе: глувих шаптање, ћоравих намигивање!

● У којој мери слављење Божића, једног од два највећа и најрадоснија  православна празника,  враћа вернике правој вери, истинском радовању и изражавању верских осећања код нас Срба. Јер ми памтимо и време које је иза нас, време када нисмо смели слободно исповедати властиту веру?

Слављење Божића, баш као и Васкрса, али и свих осталих празника у највећој могућој мери чини све то што сте степенасто поређали.

Што се тиче времена када се  није смело,  свако је могао, ако већ није смео. Свако је могао, али лично сви нису били храбри да исповеде, боље рећи да живе по својој вери. Зато је православна вера само за храбре! А оне који то нису, не би требало да ма ко осуђује, јер их ни она сама не осуђује. Она их само назива млаким и хладним.

● Ваше Преосвештенство, штa поручујете нашем народу у овом тренутку и у оваквим приликама?

Честити Срби, покајте се и Богу се молите, јер се приближило Царство Божије. Док је земаљско замалена царство, Небеско је увек и довека! Ако ли Небеско мислите  искати и дочекивати, ви се умножите, сложите и обожите!

Убројићу и себе у припадника Српског народа, и при том ћу се осећати најпочаствованијим. Зато ћу рећи и ово: Ако ми Срби будемо били са Богом, ко ће бити против нас?!

● Хвала!

Интервју радила: Славица Ђукић, новинар „Гласа са Цера“

Интервју владике Крушевачког Господина Давида дат за крушевачку новину „Град“ (новогодишње издање)

 

● Најпре изражавамо дубоку захвалност што сте пристали да одговорите на наша питања за празнични, Божићни број „Града“. Од тога бисмо и почели. На сваки Божић, медији су препуни објашњења о уношењу бадњака, о полажајницима и другим деловима обреда, о празничној трпези. Да ли је то суштина Божића?

Није његова суштина, него његови, код нас православних Срба пратећи, и неодвојиви чиниоци. Иначе, суштина Божића је испуњење пророковог обећања да ће девојка зачети, и родити сина, и да ће му бити наденуто име Емануил, што ће рећи: С нама је Бог (Исаија 7, 14), односно Исус (Лука 1, 31), и да ће он спасти народ свој од греха (Матеј 1, 21-23). Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће  му име Господ Бог престо Давида оца његова (2 Самуилова 7, 12. 12), и цароваће над домом Израиљевим вавек, и царству његову неће бити краја (Лука 1, 33). Други пророк опет, написао је за Витлејем, за земљу Јудину, да он ни по чему неће бити најмањи међу кнезовима Јудиним; него да ће, у складу са Писмом, из њега изићи од семена Давидова и из села Витлејема где беше Давид, један Вођа, Вођа који ће напасати народ Божији Израиља (Михеј 5, 2. Јован 7, 42. Матеј 2, 6).

● Шта Божић треба да донесе верујућем човеку? Чега треба посебно да се сетимо на тај дан?

Божић му доноси благовест да нема другога Имена којим бисмо се ми могли спасти до Имена Његовога (Дела апостолска 4, 12), Господа Исуса Христа, оваплоћенога Сина Божијега и Логоса. Речено у духу светог Атанасија Великог, треба да се сећамо да се Бог једанпут очовечио да би се човек обожио, и да би на сву вечност живео сједињен са Христом, и са Богом Оцем и са Богом Духом Светим. Зар је то човеку мало? Зар немамо разлога да се због тога неизмерно и бескрајно радујемо и ликујемо?!

● У времену нарушене хијерархије вредности у друштву, шта учинити да хришћански морал буде присутнији, израженији, да темељне хришћанске вредности пронађу више места у нашем, и у животу Крушевца и Србије?

Поћи ка Православној Цркви, ући у Православну Цркву, живети њеним пуним животом, и по њеном благослову и промислу.

● По просечној години старости, Срби спадају у најастарије народе у Европи. Годишње се у Србији изврши више од 200.000 утробних чедоморстава – абортуса. Млади људи напуштају Крушевац, али и Србију, у потрази за бољим животом, или се све теже одлучују да ступе у брак. Који су узроци ових проблема и како их решавати?

Одговор је дат одговором на претходно питање. Дакле поступањем у складу са њим.

● Колико Црква данас и на који начин може да се упусти у решавање друштвених проблема као што су екстремно сиромаштво, наркоманија, депресија?

Онолико колико и друштво, уколико су се и она, и оно упустили у њихово решавање. Дакле, уколико им је то постало опсесијом. При том, уколико ће свако давати Богу Божије, а цару царево.

● У Вашем животопису уписано је и да сте се бавили студијама књижевности, али и филмском и ТВ-режијом. Како оцењујете данашње стање српске културе, посебно ако знамо за Ваше дело посвећено онтологији кича и шунда?

И данас у њој има пшенице, али и кукоља, са напоменом да се и данас само од пшенице меље брашно, и од њега справља хлеб. Без предањскога култа дакле, није могућа култура. Јер и пшеница културе, оне предањске културе која може да преживи огањ провере, ниче само из предањскога култа, и хлеб јестиве предањске културе бива печен само у њему.

● Како оцењујете улогу медија у (не)промовисању правих вредности и њихов, чини се, све мање изражен осећај за одговорност? Колико сте задовољни тиме како јавни сервиси и приватни медији извештавају о вери, верским и црквеним питањима и Епархији?

Медији могу представљати светле и чисте силе, али и силе мрачне и нечисте. Они медији који су извештавали о вери, верским и црквеним питањима, а у вези са епархијом крушевачком, колико нам је познато, чинили су то са добром намером и благоизвољењем. Због тога смо им захвални; и опет, захвални смо им на томе двојином.

● Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј рекао је да сте, долазећи у Крушевац, Божијом, и вољом Сабора СПЦ дошли у срце Србије, најблагословенији део српске државе и српског народа. Каква су сада, после овог кратког времена, Ваша искуства, како доживљавате стање у Епархији крушевачкој? Шта су Вам свештеници Епархије представили као своје потребе, да не кажемо проблеме?

Диван у Господу, Архиепископ Пећки и Митрополит Београдско-Карловачки, Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј, имао је право када је говорио о Крушевцу као о срцу Србије. Велико је срце људи епархије крушевачке, те Божије деце велике и мале.

Стање у епархији крушевачкој описујемо као полетно за Христом. Њени свештеници су хероји са прве линије духовнога фронта, лавови у духовној борби за спас душа и телеса људи који јој припадају, или боље, који њу насељавају и који је красе.

● Сматра се да је број храмова у Крушевцу мали да задовољи потребе верника. Какви су планови тим поводом? Замолили бисмо Вас да у најкраћем представите и остале планове Крушевачке епархије.

Радимо, и радићемо на повећавању броја храмова у њему.

Огледаћемо се у свим активностим њених епархиота. Поменућемо неке од њих: градитељство, виноградарство и шумарство, црквена просвета и васпитање деце и младих, сарадња са друштвеним установама и структурама, укључивање у токове културе и науке, неговање црквених заната, уметности и књижевног издаваштва, неговање медијске комуникологије и, пре и после свега, литургијске мисије као унутрашње, и од суштинске важности за наш опстанак.

● Сматрате ли да је Крушевац задржао идентитет чувара српске традиције и духовности, спону са жртвом светог Кнеза Лазара, који је примајући мученичку смрт, веровао да његова жртва води у будуће Васкрсење? Какви смо верници данас? Колико смо искрени у својој вери и спремни да себе у њу истински уложимо?

Сматрамо да га је задржао, као и спону са жртвом нашега Честитога и колосалнога Кнеза.

Гладни смо и жедни вере, како свесно, тако и несвесно. С једне стране смо искрени, а с друге неискрени. У том улагању гдегде смо хладни, гдегде млаки, а гдегде врући.

● Каква су Ваша искуства у контактима са локалном самоуправом?

Изванредна су!

Интервју Епископа Крушевачког Господина Давида дат крушевачком листу „Победа“ (новогодишње издање)

eparhija-krusevacka-200x150

● Вaш нeпoсрeдан, дoсaдaшњи утисaк o Крушeвцу, eпaрхиjи, вeрницимa, oбзирoм дa стe сe aктивнo укључили у живoт грaдa.

Крушевац је био, и остаје царски град, све док буде било у вољи Господњој, и по промислу Господњем да он постоји, и да опстојава у свему што га у садашњости и у будућности буде сналазило. Нисмо наивни да не знамо, и да не видимо слабости људи, па и самих крушевљана. На крају крајева, то смо могли сазнати на основу долазака многих људи из Крушевца и његове околине током четирију месеци нашега присуства у овом чудесном граду, и на основу онога што су нам дивни крушевљани говорили о себи и о својим проблемима, о својим тешкоћама и слабостима. Али све су то, по нашем мишљењу и расуђивању, само садржаји њихових, и наших живота, све су то само слике о њима и о нама, но не и све оно што може исцрпети тајну људског бића, и људског постојања, сада и овде, и у епархији крушевачкој.