Епископ Атанасије (Јевтић) – О Божанској Литургији, Пасхи Господњој и нашој

vladikaatanasije

09Ове је речи у своје време, 20-тих година прошлога века, понаваљао више пута и блаженог спомена отац Јустин Нови, још док је преводио Свету Литургију на савремени српски, па је то поновио и недавно у поговору свог новог побољшаног превода Светих Литургија, и такође у својој Догматици. „У Светој Евхаристији, у светој тајни Литургије, каже о. Јустин, ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег… Света Литургија је, по богомудрој речи Св. Јована Дамаскина и Св. Теодора Студита: понављање целокупног Богочове- чанског Домостроја спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења“. Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом“. И смерни причасник пре Светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни чудесно“. Посреди је страшна и изузетно огромна тајна; причасник сав трепти „гледајући боготворећ у Крв и Тело“ и причешћујући се њима доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком Пуноћом Божјом (Еф.3,19;Кол.2,10). Литургијско Сабрање верних у Христу, и Причешће Христом, открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог; литургијско Свето Причешће је увек Тело Свеживог Господа Исуса: „Ово је Тело моје“; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим Светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (=Св. Евхаристија) коју благосиљамо, није ли заједница – коинњнива – Крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница – коинњнива- Тела Христовог? Јер је један Хлеб, једно смо Тело ми многи; јер се сви од једнога Хлеба причешћујемо“ (1 Кор.10,16-17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску аједницу – Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене тајне и њене светиње. У њој је сав Нови Завет, Завет у свеживотворној Крви Божјој. Богомудри и Свети Николај Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама Тела и Крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,1-5). Јер овде не постоји само општост имена или аналогија по сличности, него истоветност (=идентитет). Јер су ове Тајне – Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама – Црква – претвара у то Тело и Крв Христову. И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него свмо Господње Тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом (1 Кор.12,27).

Ове нас речи Божјих људи разгаљују и радошћу испуњују ових дана, када улазимо у језгро Крсноваскрсне Пасхе Господње. Христос – Нова Пасха. Старо прође, гле – све Ново постаде! Са Христом и у Христу све ново постаје, и све старо новим постаје, али не на речима, у паролама, у стереотипним понављањима, него само и једино у и кроз непоновљиво понављану и непрестано нову и обнављајућу Пасху Христа Распетога и Васкрслога, у Божанској Евхаристији, у свекозмичкој Литургији, која и јесте Свм Он као Пасха Господња и наша, с нама, међу нама, у нама. Јер кад год Хлеб овај једемо, и Чашу ову пијемо, ми смрт Господњу објављујемо, и Васкрсење Његово исповедамо= проповедамо – докле не дође! А доћи ће Господ скоро. И долази Господ – Маран ата! Јер Дух Утешитељ и Невеста Црква говоре: Дођи Господе Исусе! И Он одговара: Да, доћи ћу скоро. Амин. И говори нам, и Литургијом на делу посведочује: Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Јер с нама је Он, Емануил-Богочовек, пре свега и после свега, у Божанственој Литургији као Свештенослужењу, као учешћу=Причешћу, као заједничењу = Заједници Тела Његовог Богочовечанског.

„Придите Пиво пијем новоје,
не од камене неплодна чудодјејемоје,
но нетљенија Источник
из Гроба одождивша Христа,
в Њемже утверждајемсја!“

***

Жубор воде живе, Хлеба и Пића Живота, жубори у Цркви Саборнокатоличанској, Православној, од Христа и Апостолв до данас и до последњих дана. Жубориће до Другог Доласка Господњег, и кроза сву Вечност, и још присније у незалазном Дану Царства. Жубори, и нас жубором живота у Христу, законом Духа живота, ослобађа од закона греха и смрти (Рм.8,2), од учмалости, мртвила, инерције, чамотиње, бездел(ат)ног и стерилног конзерв(ат)изма. Ослобађа тиме што нас обнавља и препорађа, преображава обновљењем ума, и срца и душе и тела, и обнавља искуством, окушањем, познањем шта је добра и угодна и савршена воља Божија – по благодати, по мери вере, по смиреноумљу, по даровима благодати и харизмама служења, свештенослужења еванђеља спасења. И тако обнављани, оживљавани, схватамо и доживљавамо да смо у Цркви, у Светој Литургији: многи – једно Тело у Христу, и појединачно удови једни другима, назидани на темељу Апостола и Пророка, где је Крајеугаони Камен Свм Исус Христос, у Коме сва Грађевина Цркве расте у Храм Свети у Господу, и ми се у њега уграђујемо, уживљујемо, као живо камење, у Обитељ Божију у Духу, у Град Бога Живога, у Тело и Крв Живога и свагда Животворећега Јагњета Божијега, Које нас води на изворе Водв Живота, и угошћује Гостопримством Владичанским за Трпезом Царства. Тако је у Цркви, у којој је прошлост увек садашњост, али и будућност, оно есхатолошко „већ сада и још не сасвим“, такође присутно и делатно, јер је Исус Христос јуче, данас, и до века, Један Исти. И у Њему је динамизам старог и новог саприсутан, и саделатан, не међусобно противречан и искључив, јер је Он Алфа и Омега, Који Јесте, Који Беше и Који Долази.

***

Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи (славимо 800-годишњицу), говорио своју познату Беседу о Правој вери, (неко неће да призна да се она зове и Беседа „о исправљењу вере“, тј. о право-управљању и усправљању и остварењу, вере Праве и Живе у народу своме, а не о „мењању“ или још мање о „реформи“ вере), он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“ (попут самозваних недоучки који нам „конзервирају“ Манастире и Светиње, а оне, од њихове „конзервације“ и „заштите“, још већма пропадају). (Узгред додајемо: што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, и колико су се често причешћивали његови Студеничани, Хиландарци, Жичани, и уопште православни= црквеници по васељени, кроз коју је пролазио и Јеванђеље живота проносио и сведочио, читајмо Студентички типик, главу 5: О Св. Литургији, али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахв-црквеникви лаикв-црквеникв само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно, „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом). Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите=дознајте, како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите – Светим и честим Причешћем! Ето, ове нам мисли долазе ових дана, кад нам у руке дође, нажалост из мог Баната (а писац није из Баната, него сви су изгледа из Бгда) „О Светој Литургији и променама у њој“ („Банатски весник“, децембар 2006). Текст, на жалост, незнавен а малициозан, дилетантски а претенциозан: „Није се играти са Литургијом… поготову с намером да се она мења“!? Ко ли се то тако „игра Литургије“ и „са Литургијом“, са намером да је „мења“?! Учени а недоучени писац каже да су то били „први реформатори“ руски обновљенци (он каже „обновљенаши“), и грчки модернисти „зоисти“. А ми се питамо: Какве везе они имају са живим животом данас читавог Православља, од Јерусалима до Илирика, од Јапана до Балкана, од Сарова до Заира и Аљаске? Чланкописац не зна, неће ни да спомене, а камоли да се трезвено запита: ко су то били, рецимо, Филотеј Цариградски, или Јевтимије Трновски, Кипријан Кијевски, или Митрофан Александријски (Критопулос), или макар Патријарх Никон Руски, у иначе смутном 17. веку (кад је на Сабору у Москви учествовао и наш Патријарх Гаврило, ускоро Свештеномученик распет у Пруси, и то доносећи у својим рукама прве штампане Српске Служабнике, у којима, наравно, нема фамозног „Тропара 3. часа“, док тај на дотичном месту неумесни уметак није, преко Кијева и Виљнуса, ушао „на мала врата“ тамо где му није место /док је претходно само помињан на сасвим другом месту, пред само Причешће као молитва „за себе“/, али и то није било „од 12. века“ па све „до 1895.г.“, како приучени чланкописац пише, без икакавог доказа). Још је чудније да овај новопечени „литургичар“ ни речи не прослови о Филокалијском покрету познатих „Кољивара“ у Светој Гори, од којих су неколико њих, клеветани онда од овоме сличних пискарала, да су „реформатори“, већ одавно у Календару Светих Цркве Бога Живога! (Свети Никодим, Макарије Коринтски, Атанасије Пароски). Не помиње, наравно, ни Филарета Черниговског, ни мишљење већине Руских Јерараха (међу њима и Св. Тихона, потоњег Патријарха и Свештеномученика Руске и све Православне Цркве – о чему в. нпр „Отзиви Епархиалних Архијерејев…“, Спб. 1906) о потреби обнове (не „обновљенаштва“, ни „реформе“) живота Цркве, и богослужења у парохијама, и тиме обнове живота живих хришћана, људи од душе, крви и меса, што увек почиње, и траје, не „конзервирањем“, него покајањем, постом и молитвом, крсноваскрсним, пасхалним, постојаним учешћем (не само „присуством“ или „певањем у хору“, такорећи статирањем, као на бини, где се певају „музичке нумере“) и првенствено честим Причешћем у Цркви, у Литургији (не „на Литургији“, ни „на слави“, него у слави, и у славу, Свете Тројице, у Заједници Светих и заједници Светиња).

Да не кваримо наступајуће пасхално тужнорадосно, хармолипно, али благодатно расположење, рећи ћемо кратко: скоро све што је написано у оном збрдаздола насталом чланку, није тако како стоји у тексту, и неће бити тако. (Пре ће управо то и такво писање бити „неблагословена самовоља“ појединца или појединаца, зато што је злонамерно, не црквоградилачко, него „псевдозилотско“ и псевдоправославно). Зашто се вековно живо Предање о честом Причешћивању (објавићемо ускоро збирку, књигу текстова Светитеља Божијих од 1. до 20. века, о томе) назива „заступање олаког причешћивања“, осим ако не ради клевете, и још теже: ради дискредитације саме истине о честом Причешћу као учешћу (а не „једном или четрипут годишње“) у Цркви=Христу=Царству Божијем још сада и овде, на земљи и у историји? 2

Ако је цитирање ироничног језуите Роберта Тафта (притом да ли је тачно и проверено?) мерило чланкописцу, зашто да нама није далеко пре мерило реч и пракса Св. Јована Кронштатског, или Светогораца, ранијих и садашњих, или старијих и савремених Пастира и Архипастира, који знају и Тафта и Аранца, али још више знају Св. Нектарија Егинског, Антонија Кијевског, Дионисија Козанског, о. Флоровског и о. Шмемана, о. Јустина и о. Емилијана, и гледају на литургијску праксу Јерусалимске Мајке Цркава и осталих Православних Цркава Истока и Запада, и других данас истинских Апостола Православља у савременом свету, Мисионарв и Литургв унутрашњег и спољњег одвижничко=литургијског препорођења православног човека, жене, детета, породице, народа, парохије, Епархије? 3

А да није тачно Тафтово, и из позадине београдско-банатске писање „о тајном читању молитава“, оставићемо то за посебну књигу (другу о Св. Литургији, коју спремамо), а овде ћемо само подсетити на христоносног Мистагога и духопокретаног Литурга Павла, који је Цркви писао и прописао: „Јер ако благосиљаш Духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи Амин на твоје Благодарење, кад не зна шта говориш?“ (1Кор.14,16). 4

Ипак, добро је да буде дијалога. Али, правога, а не подметања, и подметачина, подозрења и клеветања, уз давање правих примера и аргумената. Но зато прво треба отворити прозоре, и удахнути свеж ваздух, лахор Духа Светога, Који дише где хоће, и Који као Утешитељ води Цркву у сваку, и сву, Истину. Не стављати, себи ни другима, тамне наочари против сунца. А оно је једно за све – Сунце Правде, Исток Истокв. Тако ћемо, не као „нумере“ или „концерте“ у Цркви, него псаламски и светолитургијски= Евхаристијски: да певамо Господу у животу своме, и псалмопојемо Богу нашем докле постојимо. А Њему да буде пријатан дијалог наш (Пс.103, 33-36, где за дијалог – беседа – разговор стоји: Жх диалогхв моу = дијалог мој). Јер Бог воли дијалог, јер је Бог Савета, и у Божанском Дијалогу Литургије даје нам Анђела Свога Великог Савета, Који Приноси, и Приноси се, Прима (и долазеће у једанаести час), и Раздаје, и Раздаје се – на пребогатој Трпези Царства, како вели Св. Златоуст у својој Ускршњој Речи и својој Пасхалној Литургији. И још вели Златоусти Литург и Јерург: „Није исто Пасха и четрдесетница (=В. пост), него је друго Пасха, а друго четрдесетница. Четрдесетница бива једном годишње, а Пасха (=Литургија) трипут седмично, а бива и четири пута, боље рећи кад год хтеднемо. Јер Пасха није пост, него је Приношење (Евхаристије) и Жртва, која бива на сваком Сабрању (=Литургији), тако да сваки пут, кад приступаш (Причешћу) са чистом савешћу, Пасху свршаваш; не када постиш, него када учествујеш у овој Жртви. Јер Пасха је објављивање (=доживљавање) Христове Смрти и Васкрсења“(ПГ 48,867).