Месечна архива: мај 2017

Опело и сахрана епископа Лукијана (Владулова)

vslika_8

Са вером и надом у Васкрсење, 29. маја 2017. године, епископство, свештенство, монаштво и верни народ Српске Православне Цркве, родбина, пријатељи и бројни поштоваоци епископа Лукијана, сабрали су се у даљски Саборни храм Светог великомученика Димитрија на молитвени испраћај Владике који је последњих 26 година био мудри и брижни архијереј Богом чуване Епархије осечкопољске и барањске.

Светом заупокојеном Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ сремски г. Василије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја – администратора упражњене Епархије осечкопољске и барањске, шумадијског Јована, изабараног милешевског Атанасија, крушевачког Давида и изабраног бихаћко-петровачког Сергија.

На опелу епископу Лукијану началствовао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а чинодејствовали су и Преосвећена господа Епископи будимски Лукијан, браничевски Игњатије, изабрани нишки Арсеније, умировљени зворничко-тузлански Василије и умировљени средњо-европски Константин. На опелу је учествовало бројно свештенство и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве.

vslika_8

vslika_20

vslika_32

vslika_44

Литургији и молитвеном испраћају владике Лукијана присуствовали су директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама Републике Србије др Милета Радојевић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару г. Милан  Шапић, Надбискуп ђаковачко-осјечки Ђуро Хранић, директор Уреда Владе Републике Хрватске за односе са верским заједницама г. Шиме Јерчић, председник Српског народног већа г. Милорад Пуповац, председник Заједничког већа општина г. Драган Црногорац, као и многи други представници културног и јавног живота.

У литургијској беседи Епископ сремски г. Василије између осталог је истакао: -Владика Лукијан је дао велики допринос у очувању православља у васпостављеној Епархији осечкопољској и барањској. Био је увек изнад политиканства, стојећи мудро на временском  и историјском раскршћу. Ако његов живот меримо по мерилима вере, можемо рећи да је био испуњен богатством. Зато што се растајемо са веома драгим братом и човеком, жалимо за владиком Лукијаном, али не као они који немају наде.

Од блаженопочившег епископа Лукијана на опелу се опростио Епископ бачки и администратор Епархије осечкопољске и барањске г. Иринеј, између осталог рекавши:  -Од најраније младости, посветивши свеколико своје биће и све своје снаге, духовне и телесне, служењу Богу, он је непоколебиво и неуморно, ево до последњег свога даха на земљи корачао путем спасења. Он је пострижник манастира Ковиља у Бачкој, недалеко Новог Сада. Пре тога је живео од детињства у Банату. Затим је био дугогодишњи старешина манастира Бођани. Круна његовог служења, избором за Епископа, јесте његово служење овде у епархији која многима изгледа као нова, новооснована, а у ствари је стара епархија, засведочена већ у 18. веку, али је касније била укинута, услед историјских разлога и обновљена 1991. године. То се касније показало као плодотворна одлука наше Цркве, нашег Светог Архијерејског Сабора, јер је Владика овде успео да уради много, уз сарадњу са свештенством које се показало, у тешким приликама, примерним, ревносним, оданим и резултати су, хвала Господу, видљиви и данас, почевши од Епископске резиденције коју ми старији памтимо као руину, готово рушевину, а сада је то један примеран, сређен двор’.

У име свештенства и монаштва, од епископа Лукијана опростио се протојереј-ставрофор Ратомир Петровић, парох и архијерејски намесник осјечки. -Сви који су били сведоци живота и рада владике Лукијана знају добро колико је био неуморан радећи на њиви Господњој. Историја ће забележити сва здања која је подигао и обновио у току свог аријерејског службовања на овом црквеном подручју. Још је од далеко већег значаја оно што је урадио подижући живу Цркву,  рекао је прота Ратомир.

После опела, тело блаженоупокојеног Епископа Лукијана, по његовој жељи, похрањено је у крипти Саборног храма у Даљу.

Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Лукијане!

Извор: Епархија осечко-пољска

Света Архијерејска Литургија у цркви Лазарици

DSC_0573

У недељу, 28. маја 2017. године, када прослављамо 318 Отаца Првог Васељенског Сабора, као и светог Пахомија Великог и светог Ахилија, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Жархијерејску Литургију у цркви Лазарици у Крушевцу. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставрофор Будимир Којић, старешина цркве Лазарице јереј Жељко Марковић, протојереј Игор Шљивић, као и ђакони Андрија Јелић и Стефан Поповић.

По прочитаном Јеванђељу по Јовану, владика Давид поучавао је окупљени народ говорећи о Тајни Свете Тројице, а по завршеној Светој Литургији поделио је свима свој благослов и иконице. Међу сабраним народом била је и група верника из Бујановца и Врања који су дошли на поклоњење светињама нашег краја са својим свештеником. После Свете Литургије сабрали смо се још једном на Трпезу љубави у дому цркве Лазарице.

Бденије у манастиру Велуће код Трстеника

DSC_0551

Уочи  VII Недеље по Васкрсу, која је посвећена Оцима I Васељенског Сабора, 27. маја 21017. године, Епископ крушевачки Господин Давид је у пратњи секретара протојереја-ставрофора Драга Вешковца посетио манастир Велуће, који се налази у близини Трстеника, где је служено празнично бденије.

Света Архијерејска Литургија у манастиру светог Архангела Гаврила у Сталаћу

DSC_0481

У суботу 27. маја 2017. године, на дан Светих мученика Исидора и Максима, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Архангела Гаврила у Сталаћу.

Његовом Преосвештенству Епископу крушевачком Господину Давиду саслуживали су: протојереј Горан Радивојевић, протонамесник Срђан Миленковић, протођакон Андрија Јелић и ђакон Милош Пешић. Епископу је чтецирао г-дин Марко Ракоњац, док су за певницом појали г-дин Стефан Ђурђевић и г-дин Милош Ђорђевић.
 
По прочитаном одељку из Јеванђеља беседу верном народу произнео је Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид.
 
Литургија је настављена Трпезом љубави у сали манастирског конака за коју се постарала настојатељица манастира монахиња Макрина (Видаковић) уз помоћ добрих људи овог краја.
 
 
ђакон Милош Пешић

Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године

патријаршија спц

Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године

И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао.

Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима.

Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа.

Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас.

Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове.

Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења.

Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове.

Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације.

У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно.

Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана.