Месечна архива: новембар 2017

Божићни пост

bozic_0

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 – дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да „је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо …од 15 дана новембра“. Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.

Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.

Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.

* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.

* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.

* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

* Пост је моћно оружје против демона. „Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом“, рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.

Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно – тамо где је истина, и тамо где је лаж.

Лав Велики пише: „Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља“.

Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, – пише светитељ – тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима“.

Према речима Симеона Солунског, „пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти“.

Свети Фотије патријарх Цариградски каже:
„Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама.“

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо
 и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!

Упокојио се у Господу протојереј Томислав Милуновић

20171125_152902

У петак, 24/11. новембра 2017. године, о празнику светог Краља Стефана Дечанског и светог мученика Мине, уснуо је у Господу протојереј Томислав Милуновић.

Отац Томислав је рођен 2. октобра 1946. године од оца Милоша и мајке Загорке у Суваји, селу мајдевске парохије која је у периоду од XVIII века до данашњих дана подарила на службу Светој Српској Цркви значајан број свештенослужитеља и посленикâ на Њиви Господњој.

По завршеној oсновној школи у свом родном месту, 1962. године Тома уписује петоразредну призренску Богословију св. Кирила и Методија коју завршава 1967. године. После две године бива рукоположен у ђаконски и свештенички чин руком тадашњег Епископа рашко-призренског Г. Павла, потоњег Патријарха Српског.

Своје прво службовање, отац Томислав започиње у цркви свете великомученице Марине у парохији скоричкој. Недуго затим бива премештен у парохију сталаћку, на којој остаје до 1972 . године када, по потреби службе, бива постављен за пароха падешког. На овој парохији је отац Томислав је учинио много на уређењу цркава Покрова Пресвете Богородице у Падежу и свете великомученице Марине у Крвавици. После обнове цркве светог Архангела Михајла у Глобару бива одликован црвеним појасом. Пуних 31 годину провео је служећи Богу и проповедајући Реч Божју благочестивом народу падешке парохије. Затим 2003. године отац Томислав прелази у парохију бучко-ломничку, на којој остаје све до пензионисања. Несебичним трудом оца Томе и верног народа ове парохије, саграђена је црква Свете Тројице у Ломници, коју је освештао Преосвећени Епископ нишки, а садашни Патријарх СПЦ Г. Иринеј,  25. јула 2009. године.

Веран својој Мајци Цркви и посвећен пастирској делатности у Светој Тајни Свештенства, протојереј Томислав је обнављао светиње, проповедао Васкрслог Господа и поучавао поверено му стадо.

Са супругом Радмилом има двоје деце: сина Зорана и кћерку Гордану, од којих има четворо унучади.

После краће болести, у крушевачкој болници, отац Томислав се представио Господу, напуштајући овај пролазни земаљски живот, и кроз капију смрти, ушао у непролазни вечни живот, хитајући своме Створитељу и Спаситељу васкрслом Господу Исусу Христу, коме је верно служио читавог овоземаљског живота.

У суботу 25/12.новембра 2017. године, о празнику св. Јована Милостивог, Свету заупокојену Литургију служио је парох мајдевски протојереј Верољуб Благојевић  у цркви преподобномученице Параскеве у Мајдеву.

Опелом је началствовао Архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставрофор Будимир Којић са још шеснаесторицом свештеникâ Епархије крушевачке.

Отац Томислав је сахрањен на мајдевском гробљу поред својих родитељâ.

ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОБЛАЖЕНИ ОЧЕ И БРАТЕ НАШ ТОМИСЛАВЕ !

 Парох мајдевски протојереј Верољуб Благојевић

Упокојио се у Господу свештеник Милутин Поповић

DSC_1968.JPG.d125b3c33c849efd734a0ed1d530b41b

У суботу, 18. новембра 2017. љета Господњег, упокојио се јереј Милутин Поповић, парох горњоступањски.

Рођен је 17. марта 1968. године у питомом жупском селу Трнавцима. Завршио је богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је у чин свештеника 1990. године, од блажене успомене, Епископа жичког Стефана. Служио је своме Господу и парохији горњоступањској до тренутка преласка из овог трулежног света у нетрулежни, 18. новембра 2017. године. Отац Милутин – Мика, имао је незлобиво срце и душу,  био је вољен од својих парохијана и поштован од свих које је сретао.

Заупокојену Литургију служили су свештеници Архијерејског намесништва жупског. Опелом је началствовао наш Епископ Давид који је бираним речима, у својој беседи, донео утеху  породици о. Милутина и свима нама. Отац Милутин је сахрањен у својим родним Трнавцима, недалеко од Горњег Ступња у коме је служио и сведочио Христа Спаситеља света и човека.

              ВЕЧАН ТИ СПОМЕН ОЧЕ И БРАТЕ НАШ МИЛУТИНЕ!

 

свештеник Вукман Петровић

Епископ крушевачки Давид началствовао евхаристијским сабрањем у новосадском Саборном храму

DSCN6243

У недељу двадесет пету недељу по Педесетници, 26. новембра 2017. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Давид служио је Свету Литургију, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког госпoдина Иринеја.

У радости  васкрсења и празника светог Јована Златоустог присутнима се после прочитаног јеванђелског зачала обратио Епископ Давид, и између осталог рекао:
Зналац закона пита да би искушао, да би у важном разговору задржао свој ауторитет. Говори језиком права, али поставља суштинско питање: „Шта да чиним да чиним да би се спасао?” Тему живота ставља у центар. Господ га пита како он доживљава и разуме закон, а зналац одговара кључним речима цитирајући две највеће заповести – прву: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом!“ и –  другу: „Љуби ближњега свога као самога себе!”
Говорећи ово зналац закона наглашава ум, а не срце. Нису  му у потпуности  јасне ствари, кога да љуби. Он познаје категорије људи које мора да љуби, и све друге које не само што не љуби већ их презире, а међу њима су и људи из Самарије.
Самарјанин даје пример љубави, преузима на себе болног човека, помаже му да преживи, а иде и даље: плаћа гостионичару да брине о намученом човеку.
У причи се не поставља питање новца већ милосрђа. Јер, људима се понекад чини да новцем могу све, па и камилу провући кроз иглене уши.
Знајући пак да се зналац закона само умом бавио законом, али и да закон Божји није био у његовом срцу, Господ речима својим и благодаћу претвара овог човека у припадника истине. Између вечнога живота и  тога да нам сви људи буду ближњи, стоји знак једнакости. –  нагласио је у својој беседи владика Давид.
Извор: Епархија Бачка

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

 

Годишњи парастос блаженопочившем епископу јегарском Јерониму

IMG_7956

У Светоархангелском манастиру у Ковиљу, у суботу 25. новембра 2017. године, служен је годишњи парастос блаженопочившем епископу јегарском Јерониму.

Свету Литургију и парастос служио је  Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије,  а саслуживали су преосвећена господа епископи бачки Иринеј, крушевачки Давид и умировљени епископ милешевски Филарет, као и архимандрит Исихије, настојатељ ковиљског манастира, свештенство и ђаконство Епархије бачке.

Епископ крушевачки Давид се присутнима  обратио речима поуке и између осталог истакао:

Господ  нас не оставља неупућене и необавештене већ нам даје наду неугасиву, због чега ми искрсавамо као победници над смћу. Наша смрт је Христова и животворна. Долази час када ће сви у гробовима изићи, који су чинили добро на васкрсење суда, а они који су чинили зло на васкрсење осуде.

Господ непрестано снижава ниво сила да нас неби преплашио већ да би отворених срца и бића осетили струјање Његове доброте. Господ је овде жељен и очекиван, и радост је велика чак и када се говори о свеизјелици људи – смрти.

 

ФОТО-АЛБУМ