Месечна архива: октобар 2018

Литургијска радост у цркви Лазарици у Крушевцу

21.10.2018. Lazarica (58)

На дан када прослављамо свету Пелагију, 21. октобра 2018. године, служио је свету Литургију Епископ крушевачки Господин Давид у цркви Лазарици са братством храма. Овог јесењег дана искрено смо се обрадовали живој речи, којом нас је поучио и благословио, храбрећи нас на путу спасења ка Царству Божијем. Том приликом, по датом отпусту, Владика је уручио високо одликовање наше Цркве Орден Светога Саве другог степена, господину и брату Миодрагу Шљивићу - дугогодишљем председнику Црквене општине Лазаричке. Већ дуже времена г. Шљивић се потрудио да на себи својствен начин помогне обнову и уређење цркве Лазарице и других храмова наше Епархије, а и шире. Поред тога најважније је поменути да иза таквог човека стоји цела породица, која је живо уграђена у литургијски живот наше Цркве. Нека би Добри Бог свима нама подарио добрих дела да по томе сви прославе Оца Нашега који је на Небесима.

 
презвитер и старешина цркве Лазарице 
Жељко Марковић

Конференција „Русија као заштитница Балкана“: Како је Руско-турски рат 1877-1878 ујединио Словене

7

У Народном музеју града Крушевца 16-17. октобра одржана је међународна конференција на тему „Улога Русије као заштитнице православља на Балкану“ поводом обележавања 140 година од Берлинског конгреса. О детаљима у репортажи дописнице Russia Beyond.

У Народном музеју где је одржана изложба на тему „Српско-турски ратови 1876-1878 за национално ослобођење Србије“ окупило се око сто људи. Секретар Епископа крушевачког протојереј ставрофор Драги Вешковац  је благословио учеснике и госте и рекао да захвалност Русији мора бити заснована не само на речима о братству и заједничкој православној вери, већ и на историјским чињеницама које сведоче о времену када се решавало питање живота и смрти српског народа.

6

Управо о таквим чињеницама је говорио Виктор Раков, доцент Курског државног универзитета, заменик директора за научно-истраживачки рад. 

„Руско-турски рат 1877-1878 је забринуо све друштвене слојеве Руске империје, јер главни циљ Русије је била помоћ у ослобађању словенских православних народа од турског јарма. Ослободилачке покрете на Балкану је подржавала и Руска православна црква. Она је штампала у својим часописима спискове људи који су помогли новцем армију, а давали су од 10 копејки до 10 хиљада рубаља. Из Курске губерније је у време рата мобилизовано 17 599 људи. Открили смо да је тих година у Русији био најнижи проценат оних који су ескивирали армију, а таквих људи је било увек. Тако су, дакле, Руси били неравнодушни према догађајима на Балкану.“ 

4

Многи руски официри су се тако храбро борили за православне балканске земље да су захвални јужни Словени сматрали за част да кажу за те Русе да су заправо Срби и Црногорци. О једном таквом Русу је испричао др.Жарко Лековић из Историјског института Универзитета Црне Горе. 

3

Руски генерални конзул Јонин, заступник за Цетиње, је био човек великих способности и пун љубави према Црној Гори. То му је дало име правог Црногорца и у Црној Гори и у Русији, с којим се он поносио. Радећи искрено и у корист Црне Горе, његово име ће остати заувек најбољом успоменом у народу.

Нарочито је била драгоцена помоћ рањеним и болесницима доласком лекара и сестара од стране Руског Црвеног Крста. Почетком 1876. године они су се одмах разделили по болницама, а и организовали болнице по Црној Гори. На Цетиње је стигла једна дворска дама руске царице, довела је болничарке и донела је завојни материјал, хируршке инструменте, било је добро снабдевање апотеке. 13. јула из Москве стигла су три лекара са амбулантом. А нешто раније на Цетиње из Русије стигле су велике количине конзерви и брашна, а и новац. Објава рата Османској империји изазвала је у Русији велико одушевљење. Од најсиромашнијих до најбогатих Руса, био је свак спреман на највеће жртве за православне светиње и ослобођење својих браћа испод турског јарма. Руска царица послала је цетињском благотворитељном одбору 25 хиљада рубаља. И то је само мали део помоћи.  

5

Саша Станојевић са Филозофског факултета Универзитета у Приштини је рекао да је Руско-турски рат покренуо све друштвене слојеве руског народа, а једну од важних улога су одиграле руске дипломате. 

Најважнију улогу међу великим силама око процеса ослобођења балканских народа од османске власти кроз 19. и почетком 20. века је имала Русија. Улога руске дипломатије при стварању српско-бугарског споразума о савезу 1912. године била је од огромног значаја. Илузорно је било очекивати да крупне промене на Балкану прођу без ангажовања једне од великих сила, која је била својеврсни гарант при преговорима, али и арбитар у случају несугласица. При остварењу историјског подухвата балканских народа око вековима очекиваног ослобођења простора тзв. Европске Турске директно учешће узима нико други до Русија, покровитељ православних народа са Балкана. 

Александар Муромски, председник Омладинске уније народа Евроазије је рекао да наши народи имају драгоцено искуство које је постало темељ за све даље билатералне односе. 

Поред свих мојих обавеза, ја сам члан Клуба православних добротвора, и ова конференција је веома важна са тачке гледишта историјских процеса, да знамо шта да радимо у будућности, јер правилно процењивање историјских догађаја је разлог да мирно живимо једни поред других. 

Живот у миру заснован на заједничким циљевима је немогућ без покајања, сматра протојереј Драгић Илић, свептеник крушевачке цркве св. Ђорђа.

8

Православље подразумева покајање. Волео бих да говоримо отворено о историјским чињеницима и притом приступимо покајању на један делотворан начин. 

На конференцији се говорило не само о прошлим догађајима, већ и о развоју заједничке будућности двеју земаља. 

Дејан Лучић, писац, новинарЈа бих предложио да отворимо одељење руске дипломатске школе у Крушевцу, где би српска деца од почетка учила на руском језику, а онда бисмо ту децу пребацили у Београд у средњу школу, и да из те школе деца иду у Москву, Санкт-Петербург и да се баве дипломатијом на руском језику и да стекну пријатеље Русе, будуће дипломате. Ми морамо да размишљамо стратегијски. 

На крају конференције учесници су се сложили око тога да је неопходно да се и даље истражују историјске чињенице да би се направила једна општа и заједничка слика догађаја тих година, да би се чувале братске гробнице хероја и споменици подигнути њима, и да би млади такође знали о догађајима који су ујединили наше народе у заједничкој несрећи.

1

Организатор конференције је Друштво „Всеславец“ из Крушевца уз активну подршку Народног музеја и Историјског архива Крушевца, Крушевачке епархије, српског одељења Фонда јединства православних народа и туристичке организације града.

Текст и фотографије преузете по одобрењу сајта Russia Beyond

Празник Покрова Пресвете Богородице свечано прослављен у селу Гари код Крушевца

27
Овогодишњи празник Покрова Пресвете Богородице литургијски и радосно прослављен је у селу Гари, у испуњеном храму Покрова Пресвете Богородице. Светом Литургијом началствовао је парох мудраковачки протопрезвитер Иван Цветковић, уз саслужење презвитера Ненада Драгичевића, пароха другог крушевачког.
 
Овогодишњи колачар Данијел Јанковић припремио је Трпезу Љубави, а за догодишњег колачара јавила се Сузана Милосављевић са својом породицом.
 
презвитер Ненад Драгичевић

(ПУТОПИС) Посета Канарским острвима

24

Нека ми читаоци опросте ако ће моје излагање бити превише дуго, али толико утисака ми лежи на срцу да не умем то укратко да искажем. Чини ми се да сам за неколико дана видео читав један свет, за који нисам сигуран да може у пар реченица да стане. Тачније пре пар месеци добио сам позив господина Славише Јањића да посетим једно далеко острво дубоко у океану звано Тенерифе, из групе канарских острва. Иако припада Шпанији острво је ипак ближе афричком континенту него Европи. Слушао сам приче о Тенерифима и србима који тамо живе, о цркви и заједници коју покушавају да заснују, те ми је жеља била да поред личног задовољства овим путовањем, уједно, својим служењем и њима учиним макар оно мало дело, које ми је уосталом као свештенику дужност пред Господом.

Парохија на северном делу Тенерифа у граду Пуерто де ла Круз јесте плод залагања пар породица. Иако на први поглед делује као рајско место за живот ипак је сваком дошљаку тешко да стане на своје ноге па је сигурно тако било и овим србима удаљеним од своје матице. У таквим условима још теже је основати заједницу. И као што свако богоугодно дело наилази на препреке и искушења тако се и ово зидање цркве Божије показало као уградња самих себе у храм Божији, за ове србе који живе на Канарским острвима. Један од њих јесте Драган који са својом супругом Бранкицом и сином Данилом већ 18 година живи на Канарима. Три године провео је као кувар у манастиру Хиландару и управо одатле дошао је на Тенерифе носећи са собом дух Свете Горе, који и данас видим у његовим очима али и његовом дому. Други је Славиша Јањић србин из Босне који је прешао пут многих наших избеглица преко Канаде па све до Канара, човек који је оштроумношћу какву наши људи поседују успео да се снађе у свим тим световима у које га је живот водио и да поред свега тога пожели да са осталим србима сагради храм у којем би се сви они окупљали. Ту су и двојица нишлија са другог острва Гран Канариа, Миљан и Александар који се такође труде на стварању парохије на овом архипелагу. Кажу ми да су нишлије најбројније на канарима, има их чак 40. Да њихов труд има смисао видело се на Крстовдан када смо се окупили у том маленом храму који су они својим трудом уредили и прилагодили Служби Божијој. То уствари и није нека грађевина, већ простор који они изнајмљују, али је све у њему учињено личним залагањем и љубављу. Од иконостаса који је својим рукама направио отац Михаел, шпанац православне вере са Мајорке, преко икона штампаних на платну до свода који је брат Славиша правио својим рукама. Све је учињено уз помоћ љубави, маште довитљивости, у свету који не познаје оно што, ови ентузијасти Христа ради, желе да учине.

Тек када је служба почела и народ кренуо да пристиже увидео сам одакле уствари та жеља настаје. Ту су поред Славише и његове супруге Дејане поменути Драган и Бранкица, Милан пореклом из Војводине. Трудница Марија са мужем Аргентинцем који жели да се крсти заједно са својим дететом. Елица и Тодор из Бугарске. Драгана и њен муж који потиче од староседелаца острва из народа Гуанчи, млади Рус Јоан који жели да постане свештеник са сестрицом Матроном, и још многи други. Жеља да имају духовника видела се у сваком питању које су мени као свештенику постављали. Од тога хоће ли бити службе у недељу, преко исповести, до тога да неко жели да се крсти.

Ипак живот пише романе, као што кажу, те сам поред тих лепих питања добио и једно мање лепо. Но и то је опет део живота јер без смрти нема ни васкрсења. У току мог боравка упокојила се једна госпођа са суседног острва Гран Канариа и породица је позвала јер су чули да је свештеник недалеко од  њих. Помало суздржани извињавали су се питајући не би ли било превише да замоле да дођем, да би се извршило опело над покојницом. Зар то није дужност свакога да помогне колико је до њега, помислио сам, и сутрадан авионом отишао пут Канарие да покојну Драгицу испратимо како доликује крштеној српкињи родом из Мокре Горе.

Када сам кренуо назад пут Србије све мисли тек тада почеле су да се слажу. Сви ти људи које сам упознао оставили су јак утисак на мене, али нарочито њихова деца мали Данило и Даниел, девојке Николина и Сара, Ели, Иван и други. Сви они део су тог шпанског друштва и српски није више њихов матерњи језик већ други језик који говоре са дозом шпанског нагласка. Ја сам за њих био странац, а мислим да су и своје родитеље помало посматрали тако.  За њих је то острво постало дом и једино што би сутрадан могло да их веже за Србију у том шпанском друштву јесте та црква коју сада граде њихови родитељи.  То ме је натерало да се замислим над судбином Срба и њихове деце којих је све више расутих по свету. Тај велики свет растворио би их као чашу слатке воде у узбурканом мору и нико за 50 година више не би могао да каже ово је Србин и српско име, ако не буду у себи имали светосавске вере, коју ми  још увек хвала Богу носимо. Дакле ако Србин нема у срцу своме Светога Саву неће бити ни њега ка Србина.  Тада сам схватио зашто се ови људи грчевито боре да заснују храм у коме ће стајати икона Светога Саве. То је једини темељ који гарантује да њихова деца и  унуци за 30 или 50 година неће бити чаша слатке воде растворена у мору великога света. Зато је моја жеља и молитва била да заиста Господ и Свети Сава, помогне ово богоугодно дело, не би ли сутрадан ти Срби са шпанским, енглеским или неким другим матерњим језиком али са светосавском вером у срцу били онај крст који ће својом силом учинити да море народа око њих постане питко исто онако како је Мојсије крстом учинио горку воду питком.

 

јереј Стефан Поповић

(АУДИО) Предавање Владике Давида у Пријепољу на тему „Пастирски лик и дело Патријарха Павла“

DSC_6940