Православна Охридска Архиепископија је прославила јубилеј 1000 година од оснивања Охридске Архиепископије

liturgija4

Ове 2018. г., навршава се 1000 година од оснивања Охридске Архиепископије 1018. г., од стране византијског императора Василија II Бугароубице. Свеправославно призната канонска црква у Републици Македонији, Православна Охридска Архиепископија обележава овај јубилеј на више и различите начине.

Централна прослава 1000 годишњице од оснивања Охридске Архиепископије, са црквеним благолепијем, одржала се 29. и 30. септрембра, у Ставропигијалном манастиру „Свети Јован Златоуст“, Нижепоље, Битољ.

30. септембра служена је света Архијерејска Литургија на којој је началствовао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, у саслужењу Архијереја: Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Српска Православна Црква), Архиепископа Лублинског и Челмског г. Авеља (Пољска Православна Црква), Епископа шумперског г. Исаија (Православна Црква Чешке и Словачке), Епископа: врањског г. Пахомија, рашко-призренског г. Теодосија, крушевачког г. Давида, мохачког г. Исихија, диоклијског г. Методија (Српска Православна Црква), Епископа: полошко-кумановског и Местобљуститеља дебарско-кичевског г. Јоакима, брегалничког и Местобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида (из Православне Охридске Архиепископије), потом презвитера Спиридона, представника Архиепископа Тиране и целе Албаније г. Анастасија (Православна Црква Албаније), и бројног свештенства из различитих епархија више помесних Цркава.

Литургијско торжество са својим појањем увеличали су познати псалти из Р. Србије, Р. Грчке и Р. Бугарске, протопсалт Никола Попмихајлов са хором „Мојсије Петровић“ (Београд), протопсалт Григориос Папаемануил са хором „Доместики“ (Драма) и протопсалт Никола Антонов (Софија).

На Литургији је присуствовао и представник Канцеларије за односе са верским заједницама при Влади Р. Србије, г. Марко Николић.

Саборном божанственом Тајноводству, које је несумњиво најодговарајући начин прославе једног овако великог јубилеја, претходило је свечано Архијерејско вечерње богослужење, на којем је началствовао Архиепископ Лублински и Челмски г. Авељ, а молитвено су били присутни и више Архијереја. На јутрењем богослужењу началствовао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

После одслужене Архијерејске Литургије, за присутни бројни народ била је уприличена трпеза љубави, после које је следио пригодан, свечани програм. Својом надахнутом омилијом, програм је започео Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован.

(омилија се налази на следећем линку: http://poa-info.org/arhiepiskop/omilii/20180928-sr.html)

У продужењу следило је предавање професорке Ангелики Деликари.

(предавање се налази на следећем линку: http://poa-info.org/biblioteka/crkovnaistorija/20180927-sr.html)

Свечани програм је садржао и музичке тачке гореспоменутих хорова, као и извођење традиционалних песaма кавалџија из оркестра „Пеце Атанасоски“, са женском вокалном групом при истом оркестру.

Изворник текста: ПОА

bprdura 2

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован

Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драга браћо свештенослужитељи, народе Божји,

Привилегована је она генерација која може да слави овакве вишевековне јубилеје. У поређењу са људским животом, који траје у просеку између 70 и 80 година, као што каже псалмопојац, 1000 година је много. Но, шта је 1000 година за Бога? Оне нису ни кап у океану вечности којим господари јединствено Света Тројица, али са друге стране 1000 годишњи јубилеј једне Цркве, није ни неважан, нити безначајан догађај пред Богом. То је тачно половина времена откако је Бог постао као један од нас, половина времена од када је Христос примио на себе ову створену природу, са једним и јединственим циљем, да јој подари вечност.

Охридска Архиепископија се креће тим путем ка вечности који је отворио сам Богочовек, проширили су га свети Апостоли, залили су га свети Мученици, поравнали си гу свети Оци, а асфалтирали су га наши достоблажени претходници из лозе охридских архиепископа, од којих су неки већ проглашени светитељима.

Напредујући током времена ова Архиепископија је наишла на не мали број проблема, но духовно здрави мужеви и светли примери архиепископâ који нису застрањивали од пута који је трасирао сам Христос, препреке постављене од искушења су претварали у победе, за саме себе, за народ Божји који су водили, за сву Цркву.

Вероватно би био превелики захтев да знамо све о историјском путу ове славне Архиепископије у временском трајању од 1000 година. Они делови које је историја успела да забележи су довољни да се направи прецизна реконструкција развоја црквеног живота територије која је била под јурисдикцијом ове Цркве.

Административно је основана од цара Василија II Бугароубице 1018.г. И претходна Црква на овим просторима, Јустинијана Прима, била је основана од стране цара, као што је од цара била основана и Синајска Архиепископија. То су три цркве у историји Цркве које су административно основане од стране цара.

Кажемо административно, зато што су црквено још од најранијих времена хришћанства ови простори били заквашени еванђељском проповеђу и животом по њему. Неки од Епископа Хераклеје, данашњег Битоља; Стобија, данашњег Велеса; Баргале, данашњег Штипа; Скупија, данашњег Скопља; Тивериополиса, данашње Струмице, потписници су аката Васељенских или Помесних Сабора

Не можемо а да се не сетимо и дела првог словенског Епископа Климента, који никада није носио титулу охридског, али  због тога што је у Небески Јерусалим преминуо из словенског Јерусалима – Охрида, касније је прозван охридски. Не можемо на овој свечаности а да се не сетимо и охридског Архиепископа Лава, који је тих година непосредно пре шизме али и после стварања велике шизме са Римокатоличком Црквом писао текстове и писма у којима је детаљно образлагао грешке што је чинила Црква на Западу. А Теофилакт, Архиепископ охридски, тај свестрано надарени муж успоставио је култ многим светитељима са ових простора. Његово име је синоним за образованост у средњем веку. Његова писмена заоставштина, представљала је корисно штиво многобројних теолога, но нарочито је корисно и за црквене људе наше епохе, иако је од времена када је живео прошло много векова. 

Светитељски лик охридског Архиепископа Константина Кавасиле, најупечатљивије смо упознали са фреске у храму Св. Богородице Перивлепте у Охриду, где стоји одмах поред Св. Климента, но живописани су у неколико охридских цркава и охридски Архиепископи: Никола и Прохор и то са светитељским ореолима.

Ова Архиепископија је била расадник писмености међу словенским Црквама. Она је била преносиоц византијске културе међу Словене. Следећи такво предање, сматрамо да и у данашње време, канонска Црква на овим просторима треба да негује то предање. Богослужења у Охридској Архиепископији била су и на јелинском, и на словенском. Због тога смо позвали хор из суседне Еладе, да учествују у пуноћи у овом догађају. Због њиховог учествовања, искрено им благодаримо.

Као што је основана од царске власти 1018. г., тако је истo била и укинута од цара 1767. г. Такав континуитет непрекинутог административног постојања је укинут већ неколико векова. То, свакако, не значи да је Црква била укинута, због тога што Цркву може да укине само онај ко је и основао, а то је Христос. Ипак, организацијски, као аутокефална Црква, Охридска Архиепископија не постоји тачно 251 годину.

Безбожна комунистичка власт у тадашњој Југославији дозволила је да се на овим просторима организује подвлашћена режиму, национална Црква, али је она од свих православних Цркава била препозната као комунистичка творевина, и иста није била призната, ни тада, а остаје непризната и до данас.

Етнофилетизам је учинио, и још увек чини, велике смутње у Цркви. Он је осуђен на Сабору у Константинопољу 1872. г., али на жалост од 19. века, до дана данашњег није ишчезао из Цркве. Толерише се већ век и по, али у последње време поједини у Цркви, из само њима познатих разлога као да заборављају на то. Неприхватљиво је, па чак и лицемерно, Цркве које су биле дуго времена у расколу, без покајања да буду прихватане, па чак и награђиване, само због тога што су биле упорне у расколу.

Ако се сетимо да се Црква рађала преко мучеништва, најпре у првомучеништву Христовом, а затим преко мучеништва Његових Апостола и оних који су били спремни да страдају за веру, онда нас не чуди због чега јединствени критеријум о ауторитету у Цркви представља спремност на мучеништво. Црква је опстојала и у најтежим условима, само због тога што је увек била спремна на сведочанство крвљу.

Први који је савршио покрштавање охриђана, већ у трећем веку по Христу, у тадашњем Лихнидосу, био је свештеномученик Еразмо. Он је поставио квасац на овим просторима да бисмо знали како се утемељује Црква, коју, у колико је утемељена на мученичкој крви, искушења не могу да  пољуљају.

Православна Охридска Архиепископија, која је данас канонска Црква на делу територије која је некада била под јурисдикцијом Охридске Архиепископије, је аутономна Црква у канонском подручју Српске Православне Цркве. Она није основана од цара, али је аутономију добила канонским путем од оне Цркве која је имала право да јој ту аутономију и да.

Са једне стране, у обавези је да чува предање о славној охридској Цркви, а са друге стране да зна како се сведочи Слово у садашњости, на путу ка мирном пристаништу у Царству Божијем.

Због тога, у овом свечаном тренутку бих желео да се заблагодарим Епископима Православне Охридске Архиепископије, свештенослужитељима, а нарочито народу Божјем који је достојанствено поднео гоњења Цркве на овим просторима, несвојственим за прилике у 21. веку. Но, управо овај народ је зачуђен, а ништа мање и ми Епископи и свештенослужитељи, како је могуће у Цркви да се прави повод за раздор, и то тамо где постоји могућност да барем у нашој епохи и не дође до решења?

Није могуће да се не бринемо због онога што се дешава у Цркви па било где да је то у свету. Црква је једна и само као једна може бити Христова. Због свега претходно реченог узимамо за право да поручимо: нико у телу Цркве нека не изазива проблеме теже од оних које може решити, јер такви проблеми прете да пољуљају црквени мир, толико неопходан за црквено изграђивање.

Ми пак, који прослављамо овај јубилеј, уистину у скромним условима у које нас је довела власт ове земље, којој смо се успротивили због њене иредентистичке политике, коју је годинама у назад водила влада према суседној Елади, имамо сва права да говоримо о ономе што је свакако врло добро познато у свим Помесним Црквама. Не постоји ништа важније од јединства Цркве, у вери, у догматима, у канонском поретку.

Шизма је проблем за целу Цркву, и не представља проблем само онима који су се одвојили, она представља проблем и онима од којих се одвојила. Из тог разлога је разумљива брига првотроне Цркве за исцељивање свих раскола који постоје у православљу, али нико не би могао да оправда исцељивање неког раскола прављењем другог раскола. Због тога треба да се организује нови Свети и Велики Сабор који би исправио слабости претходног.

Јубилеј који славимо треба све нас који живимо у овој земљи да учини одговорнима, да озбиљно приступамо историји и историјским фактима. На жалост, непоштовање управо тих историјских факата је државну власт ове земље учинило свима за подсмех у свету. Историјским истинама не може да се манипулише, нарочито не у наше савремено време. Јединствено оно толико брзо тече тако што не оставља непопуњену празнину за фалсификате и неистине.

Користимо прилику да се заблагодаримо представницима помесних Цркава, што су нас удостојили њиховим учествовањем у овој литургијској прослави. Но, ова прослава није само наша. Ово је прослава свеукупне Божје Цркве која живи као једно тело, као један организам. Охридска Архиепископија функционише као помесна Црква, но увек у јединству једне, свете, саборне и апостолске Цркве. У ниједном историјском моменту није била у расколу. Због тога желимо да ово буде повод за тим да раскол у коме се налазе наша браћа у овој земљи, да буде превазиђен, али свакако на еклисиолошким и канонским начелима које чува православна Црква.

Нека друга генерација која ће славити бројнији јубилеј Охридске Архиепископије, више и да не спомиње овај проблем у вези са шизмом, управо због тога што ће овај јубилеј учинити озбиљнијим све нас који можемо да допринесемо да се превазиђе ово неприродно стање.                         

Превод:
Презвитер Марко Манојловић

bprdura 2

Ангелики Деликари

Професор средњевековне историје словенских народа
Одсек за историју и археологију Аристотеловог Универзитета у Солуну

1018. год., византијски император Василије II Бугароубица је распарчао Самуилову државу (976-1018) и припојио њену територију Византијској империји, оснивајући тему Бугарска са главним градом Скопље. За црквену катедру теме изабрао је Охрид, оснивајући истовремено и аутокефалну Охридску Архиепископију. То је значило да је овај нови црквени организам припадао директно императору, а не Константинопољској Патријаршији, и да је добио аналогни статус са оним Кипарске Архиепископије. Њена катедра, пак, град Охрид, се поистовећује са древном византијском Лихнидом, која је била позната византијска епископија још пре IV века.

Са циљем да одреди границе и јурисдикцију Охридске Архиепископије, император је издао три запечаћена документа, т.ј. сигилије, између 1019. и 1025. године. Овим делатностима је приступио после одговарајућег захтева од стране првог Архиепископа Охридског Јована, који је био словенског порекла. Иако, нажалост, није сачуван оригинал сигилија Василија II, ипак њихов текст се преноси у хрисовулама Михаила VIII (1272 или 1273).

У сигилијама Василија II, детаљно су описане епископије, које су припадале охридкој јурисдикцији. Реч је о епископијама: охридска, костурска, главенишка, мегленска, битољска (где имамо ту радост да се данас налазимо), струмичка, морозвидска, велбуждска, средишка, нишка, браничевска, београдска, сремска, скопска, призренска, липљанска, сервијска, дристарска, видинска, рашка, орејска, чернишка, химарска; следе митрополија драчка, епископија дринопољска; у продужењу следи нечитко име неке епископије, и на крају епископије: ботротска, јанинска, козилска, петарска, ригонска, стажска и веријска.

У суштини, византијски император је покушао да црквено укључи збир територија, које је освојио, под једном црквеном управом. Вероватно су ове његове делатности последица чисто политичких разлога, те је и сам стремио једној структурираној, аутокефалној (но, ограниченој у односу на Константинопољску Патријаршију), црквеној управи, да би постепено успео са византизацијом целокупног насељења те области. Разуме се, на тај начин, Охридском Архиепископу је поставио једно велико дело, имајући у виду да се област његове пастве протезала на северу до Дунава, на југу до Тесалије, на истоку је досезала до Рила и на западу до Јадранског мора (обухватајући тако територије раније бугарске државе, Србије и Албаније). Архиепископ Охридски, иако је, на основу сигилија, био постављен да практикује јурисдикцију једне толико широке области, имајући као разлог велику удаљеност многих Епископа од његове катедре, врло је вероватно да се уздржавао при избору Архијереја у најудаљенијим областима, те се мешао једино при произлажењу озбиљних проблема и саветовао је Архијереје, онда када је постојала потреба. Епископи који су били удаљени од Охрида, сигурно нису имали често могућност, а можда и никад, да буду присутни на Синодима Архиепископије и да носе заједничке одлуке са осталим њеним Архијерејима.

Током свих векова њеног постојања, Архиепископија је често мењала границе будући да је укључивала граничне области византијске државе, од којих су неке, на одређено време, престајале да се налазе под византијском контролом и прелазиле у руке туђих владара. Исто тако, реч је и о областима Илирије, чије је владаре Рим у континуитету покушавао да придобије и да их одсече од православне догме. Зато је, барем у прва два века, избор Охридских Архиепископа представљао важну бригу византијских императора. Биране су образоване личности, које су уживале потпуно поверење императора и које су припадале ужем кругу императорског Двора. Разуме се, после XIII века, ово престаје да буде увек важеће правило, управо због латинског освајања Константинопоља, због привремено повећаног утицаја државе Епира, но и због освајања територија Архиепископије од туђинаца (бугарских и српских владара). Константинопољска Патријаршија је, пак, сматрала да је потребно да има контролу по питању избора Предстојатеља Охрида. Поред њихове делатности као црквених мужева, Охридски Архиепископи посебно су се истицали њиховим писаним делом и заштитом права Православља. Наследник првог Архиепископа Охридског Јована, Лав (око 1037 - †1055/1056), активно је учествовао у спору између Константинопоља и Рима по питању конфликта око бесквасног хлеба. Теофилакт Охридски (око 1089 или 1092 - †1126), један од најважнијих и најплоднијих писаца, који су тамо били Архијереји, између многих дела, написао је, опширно Житије Светог Климента, по мом мишљењу најбитнији текст када је у питању кирило-методијева мисија у Великој Моравији и примање њеног наследства у охридску област, као и Мучеништво пострадалих у Тивериополу (Струмица). За врме архијерејства Јована Комнина (у току година 1140 – 1164), који је био потомак познате византијске императорске породице, Архиепископија је поистовећена са старом Архиепископијом Првом Јустинијаном. Иако је повезивање погрешно, важност и слава Архиепископије су порасле. На основу веома важног дела и преписке једног од најпознатијих Архиепископа Охридских и истакнутог канонолога епохе, Димитрија Хоматијана (око 1216 – око 1236), може бити прослеђена не само црквена, већ и социјална историја Архиепископије. Његови односи са истакнутим личностима епохе и са страним владарима као што је Теодор Дука, владар државе Епира, са Стефаном Немањићем, са Стефаном Радославом и другима, показују поштовање, које су неговали према личности Архиепископа, но и страх неких од међународног утицаја Архиепископије. У храму Богородице Перивлептос (1294/1295), у Охриду, човек може да се одушевљава изображењем Архиепископа Охридског Константина Кавасиле са светим Климентом. Константин Кавасила је био једна од истакнутих личности, која је не мало година деловала у црквеном окружењу Охрида, прво као Епископ Гревене, потом као Епископ Тивериополски (Струмички), у продужењу као Митрополит Драча и на крају као Архиепископ Охридски. Два пута је био на архиепископском трону у Охриду, први пут за време царовања Теодора II Ласкариса (1254 – 1258) и други пут за царовања Михаила VIII Палеолога (1259 – 1282), и као што се види, био је канонизован за светитеља кратко време после упокојења.

Изградња амвона у храму „Свете Софије“, у Охриду, се повезује са Архиепископом Григоријем I (вероватно већ почетком 1312, до краја 1314/почетком 1315 или према другима 1332). Тамо, у колонама постоје четири монограма у круговима од којих се у два чита Γριγόριος или Γριγοριώς, а у друга два Архиепископ Бугара.

У периоду српског освајања Охрида, односи Архиепископије са српским владаром Стефаном Душаном, чини се да су били хармонични. Архиепископ Николај (1334? – 1365), је започео један нови период сарадње и поверења са Србима. На ктиторском изображењу (хронолошки опредељеном између 1347 – 1350), у параклису Светог Јована Претече у цркви „Свете Софије“, у Охриду, Архиепископ Николај се појављује као молитвени посредник пред светим Јованом Претечом, представљајући му Јована Оливера (Охридског владара), и чланове његове породице (његову супругу Ана-Марију и његове синове Дамјана и вероватно Крајка).

Види се да је ктиторску делатност Николаја продужио и његов наследник Григорије II (1364 /1365 – 1378), као што произлази из два натписа у којима се појављује његово име. Први се налази изнад порте у параклису, на северном крилу цркве „Богородице Перивлептос“, који је посвећен светом Григорију Богослову и хронолошки је опредељен 1364/1365 године. Тамо се Григорије спомиње као Архиепископ Прве Јустинијане. Исто тако, у старој цркви светог Климента, у насељу Болничка, у ктиторском натпису (1378), који се налази изнад јужне порте, на њеној средини читамо да је тај храм био изграђен и насликан за време архијерејства свесветог Архиепископа Прве Јустинијане и целе Бугарске кир Григорија, када је управитељ града био Андреј Гропа.

Могло би се сатима говорити о делатностима Охридских Архиепископа током свих ових векова, о међународном утицају Архиепископије, о титулама Архиепископа, које су одсликавале њихову јурисдикцију, реалну или фиктивну. Циљ Архиепископа је био промовисање Охрида ширем простору Балкана и позивање на успомену славне прошлости из његовог црквеног окружења. У једној пастирској посланици Архиепископа Зосиме Охридског, 11. јуна 1708. год., у вези са даром Великог Вожда Унгровлахије господина Георгија Кастриота, користи се једна опширна титула: Зосима, по милости Божијој, Архиепископ Прве Јустинијане, Охрида и целе Бугарске, Дакије и Медитерана, Рипенсије, Превале, Дарданије, Горње Мизије и осталих (области) Патријарх.

Навођење ових епархија упућује на Новелу 11 (535), Јустинијана I, којом је овај византијски император основао Архиепископију Прва Јустинијана. Тамо су описане све области титуле Зосиме, као епархије, које припадају Првој Јустинијани.

Посебно треба да се спомену најкарактеристичнији светитељи Охридске Архиепископије, свети Климент и преподобни Наум, ученици светих Кирила и Методија. Њихово испраћање у Охрид од стране бугарског владара Бориса I, означава почетак друге фазе – ако ми је дозвољено ово временско разграничавање – црквеног дела кирило-методијеве мисије међу Словенима. То што су свети Климент и преподобни Наум покушали да направе у овој области, је: суштински да је спасу, да је сачувају и поново да заблистају словенску културу, која је била створена у Великој Моравији. Свети Климент је био рукоположен за Епископа Величког (данашњи Велес), 893. или 894. год., после захтева Константинопољској Патријаршији од стране бугарског цара Симеона (893 – 927). Прво познато спомињање Климента као Епископа Величког датира у кодексу Assemanianus (средином XI века). Тамо се наводи да се 27. јула, на дан спомена светог Пантелејмона, слави и свети Климент Велички (Климента Епископа Величьскаго). Иако никада није добио титулу Архиепископ Охридски из простог разлога, што у његовој епохи Архиепископија није постојала, а није добио ни титулу византијске Епископије Лихнидске, ипак је област његове јурисдикције била широко распрострањена, а најзначајнији град у епископији је био Охрид. Када је реч о светом Клименту, ретроспективна употреба титуле Архиепископ Охридски се повезује са његовим свештеноапостолским, пастирским, ктиторским и писачким делом у охридској области. Како у срцима његове пастве, тако и код каснијих Охридских Архиепископа, било је сачувано живо сећање на светог Климента као првог пастира Архиепископије.

Представљало је част и благослов за Архиепископе да укључују тог светитеља у своје претходнике, да га сликају на фрескоживопису у својим црвкама, да траже од њега помоћ и просветљење како би тамо продужили своје дело.

Освајањем Балкана од стране Османлија и привременим укидањем цркава Бугарске и Србије, чини се да се улога Архиепископије Охридске надоградила, будући да је највероватно изнова преузела јурисдикцију над територијама, које је била изгубила у прошлости.

У сваком случају, чињеница је да је Архиепископија Охридска успела да опстане од 1018. год., до данас, у области у којој развој догађаја током времена није увек био благонаклоњен према њој. Ипак, треба да се прихвати да, нити бугарска, нити српска, коначно нити отоманска власт нису успеле суштински да промене карактер, делатност, и што је најважније, њен идентитет. Јелини, Словени и друге националности, хармонично су сапостојале вековима у областима Архиепископије.

Од срца желимо долгоденствие и, дај Боже, да визија њеног оснивача делује као обједињујући фактор свих народа, који су се нашли под њеним духовним покровом и да увек осветљава пут љубави и сарадње.

превод:
Епископ стобијски Давид