(ПУТОПИС) Посета Канарским острвима

24

Нека ми читаоци опросте ако ће моје излагање бити превише дуго, али толико утисака ми лежи на срцу да не умем то укратко да искажем. Чини ми се да сам за неколико дана видео читав један свет, за који нисам сигуран да може у пар реченица да стане. Тачније пре пар месеци добио сам позив господина Славише Јањића да посетим једно далеко острво дубоко у океану звано Тенерифе, из групе канарских острва. Иако припада Шпанији острво је ипак ближе афричком континенту него Европи. Слушао сам приче о Тенерифима и србима који тамо живе, о цркви и заједници коју покушавају да заснују, те ми је жеља била да поред личног задовољства овим путовањем, уједно, својим служењем и њима учиним макар оно мало дело, које ми је уосталом као свештенику дужност пред Господом.

Парохија на северном делу Тенерифа у граду Пуерто де ла Круз јесте плод залагања пар породица. Иако на први поглед делује као рајско место за живот ипак је сваком дошљаку тешко да стане на своје ноге па је сигурно тако било и овим србима удаљеним од своје матице. У таквим условима још теже је основати заједницу. И као што свако богоугодно дело наилази на препреке и искушења тако се и ово зидање цркве Божије показало као уградња самих себе у храм Божији, за ове србе који живе на Канарским острвима. Један од њих јесте Драган који са својом супругом Бранкицом и сином Данилом већ 18 година живи на Канарима. Три године провео је као кувар у манастиру Хиландару и управо одатле дошао је на Тенерифе носећи са собом дух Свете Горе, који и данас видим у његовим очима али и његовом дому. Други је Славиша Јањић србин из Босне који је прешао пут многих наших избеглица преко Канаде па све до Канара, човек који је оштроумношћу какву наши људи поседују успео да се снађе у свим тим световима у које га је живот водио и да поред свега тога пожели да са осталим србима сагради храм у којем би се сви они окупљали. Ту су и двојица нишлија са другог острва Гран Канариа, Миљан и Александар који се такође труде на стварању парохије на овом архипелагу. Кажу ми да су нишлије најбројније на канарима, има их чак 40. Да њихов труд има смисао видело се на Крстовдан када смо се окупили у том маленом храму који су они својим трудом уредили и прилагодили Служби Божијој. То уствари и није нека грађевина, већ простор који они изнајмљују, али је све у њему учињено личним залагањем и љубављу. Од иконостаса који је својим рукама направио отац Михаел, шпанац православне вере са Мајорке, преко икона штампаних на платну до свода који је брат Славиша правио својим рукама. Све је учињено уз помоћ љубави, маште довитљивости, у свету који не познаје оно што, ови ентузијасти Христа ради, желе да учине.

Тек када је служба почела и народ кренуо да пристиже увидео сам одакле уствари та жеља настаје. Ту су поред Славише и његове супруге Дејане поменути Драган и Бранкица, Милан пореклом из Војводине. Трудница Марија са мужем Аргентинцем који жели да се крсти заједно са својим дететом. Елица и Тодор из Бугарске. Драгана и њен муж који потиче од староседелаца острва из народа Гуанчи, млади Рус Јоан који жели да постане свештеник са сестрицом Матроном, и још многи други. Жеља да имају духовника видела се у сваком питању које су мени као свештенику постављали. Од тога хоће ли бити службе у недељу, преко исповести, до тога да неко жели да се крсти.

Ипак живот пише романе, као што кажу, те сам поред тих лепих питања добио и једно мање лепо. Но и то је опет део живота јер без смрти нема ни васкрсења. У току мог боравка упокојила се једна госпођа са суседног острва Гран Канариа и породица је позвала јер су чули да је свештеник недалеко од  њих. Помало суздржани извињавали су се питајући не би ли било превише да замоле да дођем, да би се извршило опело над покојницом. Зар то није дужност свакога да помогне колико је до њега, помислио сам, и сутрадан авионом отишао пут Канарие да покојну Драгицу испратимо како доликује крштеној српкињи родом из Мокре Горе.

Када сам кренуо назад пут Србије све мисли тек тада почеле су да се слажу. Сви ти људи које сам упознао оставили су јак утисак на мене, али нарочито њихова деца мали Данило и Даниел, девојке Николина и Сара, Ели, Иван и други. Сви они део су тог шпанског друштва и српски није више њихов матерњи језик већ други језик који говоре са дозом шпанског нагласка. Ја сам за њих био странац, а мислим да су и своје родитеље помало посматрали тако.  За њих је то острво постало дом и једино што би сутрадан могло да их веже за Србију у том шпанском друштву јесте та црква коју сада граде њихови родитељи.  То ме је натерало да се замислим над судбином Срба и њихове деце којих је све више расутих по свету. Тај велики свет растворио би их као чашу слатке воде у узбурканом мору и нико за 50 година више не би могао да каже ово је Србин и српско име, ако не буду у себи имали светосавске вере, коју ми  још увек хвала Богу носимо. Дакле ако Србин нема у срцу своме Светога Саву неће бити ни њега ка Србина.  Тада сам схватио зашто се ови људи грчевито боре да заснују храм у коме ће стајати икона Светога Саве. То је једини темељ који гарантује да њихова деца и  унуци за 30 или 50 година неће бити чаша слатке воде растворена у мору великога света. Зато је моја жеља и молитва била да заиста Господ и Свети Сава, помогне ово богоугодно дело, не би ли сутрадан ти Срби са шпанским, енглеским или неким другим матерњим језиком али са светосавском вером у срцу били онај крст који ће својом силом учинити да море народа око њих постане питко исто онако како је Мојсије крстом учинио горку воду питком.

 

јереј Стефан Поповић