Васкршња посланица Епископа шумадијског г. Јована 2011. године

Васкршња посланица Епископа шумадијског г. Јована 2011. године

ЈОВАН

По милости Божијој Православни Епископ шумадијски
и администратор Православне Епархије крушевачке

Свештенству, монаштву и свом верном народу ових богом чуваних Епархија, благодат вам и мир од Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога уз сверадосни васкршњи поздрав:


ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос васкрсе из мртвих,
смрћу уништи смрт и
онима који су у гробовима живот дарова.


Овако Црква Христова пева на дан Васкрсења. Овај тропар говори да нам је Христовим Васкрсењем дарован живот вечни и да је смрт побеђена. На самом почетку Светога Писма читамо да је кроз грех Адама смрт ушла у творевину и нема тог бића коме је могуће да избегне и побегне смрти? Ни једно једино! Ко може, питамо се, решити овај проблем? Наука? Не! Зато што она каже да у свету владају природни закони који су неопходни и неизмењиви, па је и смрт неоходност. Али, наука тиме не решава проблем већ га само констатује и афирмише. Но ако је смрт неопходност, онда људски живот губи свој најдубљи смисао. По природном закону човек се рађа и умире, али по Божијем није тако: Бог где хоће побеђује законе природе и чини шта хоће. И тако је Христос Својим Васкрсењем победио смрт, тог највећег непријатеља човековог и даровао нам живот вечни. Отуда свако ко верује у Васкрсење Христово, може са ап. Павлом да каже: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? А жалац је смрти грех, а сила је греха закон. А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа (1 Кор 15,55-58). У Адаму сви умиру а у Христу сви оживљавају. Те, ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша (1 Кор 15,13-15).

Без вере у васкрслог Господа Христа, без живота у Васкрслом Господу Христу, човек остаје у сенци смрти и остаје радионица смрти. А када човек свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом уђе у Христову истину, и огради себе њоме, и утврди себе у њој, и она се оплоди у њему, и срасте са њим, и постане једно са душом и вољом његовом, онда у души таквог човека нема места за сумњу у Васкрсење, онда је душа сва Христова, сва од њега, сва у њему, сва у Царству Божијем, сва у Вечности, сва у правди његовој. Онда човек постаје Божија радионица.

Кроз Адама су људи постали робови смрти. А робови смрти претварају себе у радионицу смрти. А људе, ослобођене и освећене Васкрсењем, Христос преображава у радионицу вечности и светости, у којој се изграђује живот вечни кроз мисли свете, кроз осећања света, кроз xе`е свете. Зато нам је вера потребна јер њоме чекамо васкрсење мртвих и Живот будућег века.

Чиме ће човек показати да је данас Христов, иако јуче није био његов? Несумњиво вером у Васкрслог Христа. А то значи у новим мислима место старих, новим осећањима место старих, новим жељама место старих, једном речју: новим животом место старог, и то животом јеванђелским, богочовечанским, животом Цркве. У суштини, Црква и није друго до Божанска радионица у којој се непрестано подмалађује, освежава, окрепљује човеково осећање и сазнање личне бесмртности и бесконачности по дару Христовом. Зар молитва не обесконачује душу сједињујући је са Богом? Зар љубав не обесмрћује душу уздижући је до Бога? Зар милосрђе, зар доброта, зар смиреност, зар праведност не обесмрћује човека, преносећи његово биће у Царство Истине Христове? Сваком јеванђелском врлином човек помало савлађује смрт у себи, док је најзад сасвим не савлада и не осигура себи бесмртност и живот вечни. А све то даровао је роду људском Богочовек Христос својим Васкрсењем. Сва истина свих светова, сав смисао свих створења, сва радост свих бића дати су роду људском кроз васкрсење Богочовека Христа. Зато је васкрсење Христово најсудбоноснији догађај у историји света; од чега зависи непролазна, божанска вредност не само сваког човека посебно, већ и свих људи скупа. Јер сваки човек и сви људи у Христу постају нови. Јер ко је у Христу, нова је твар. Старо прође, гле, све ново постаде (2 Кор 5, 17). Прође стари начин живота, и настаде нови – јеванђелски; прође стари начин мишљења, и настаде нови – богочовечански; прође стари човек, и настаде нови – јеванђелски.

Само са свима светима, по речима ап. Павла (Еф 3, 18), може се познати чудесна тајна личности Христове, а то значи: може се истински и правилно веровати у Васкрслог Богочовека Христа. Једино живећи са свима светима у саборном јединству вере, човек може бити прави хришћанин, прави следбеник Богочовека Христа. А живот у Цркви је увек саборан, увек у заједници са свима светима. Отуда истински члан Цркве живо осећа да је једне вере са апостолима, мученицима и светитељима свих векова, да су они вечно живи, јер су веровали у Васкрсење Христово и у саборност Цркве. Отуда нема саборности мимо црквености јер само стварно живљење у Цркви ствара у човеку осећање саборности вере, истине и xивота са свима члановима свих времена.

Васкрс је празник не само радости, него и наде за сваког верника. Јер васкрсење Спаситеља јесте залог и почетак нашег васкрсења. То је оно што је заувек променило историју човечанства, оно што мења историју живота сваког верника у сваком тренутку. Васкрсење Христово је, пре свега, историјски догађај. Кад не би био историјски догађај не би од Савла, гонитеља Христовог, постао Павле, нити би мали број устрашених ученика Христових икада добило такву храброст и снагу да обајављује јеванђеље живота и васкрсења, нити би икада постала Црква хришћанска. Васкрсење Христово, даље, јесте символ сваке победе добра над злом, истине над лажи, правде над неправдом, доброте над насиљем – и символ и јемство. Јер Онај који је био у стању победити смрт – сатрти жалац смрти у стању је био, и јесте, однети победу над сваком другом немани, над сваким злом.

Још је васкрсење Христово гаранција нашег васкрсења, општег васкрсења. Пошто Христос васкрсе, васкрнућемо и ми, јер Он није победио само своју смрт него и нашу. Није васкрсао да би само Он живео после смрти, него да би и ми васкрсли и живели после смрти. Царство његово није царство од овога света, то јест царство умирућих и умрлих, него је царство његово царство победиоца смрти, царство живих и бесмртних.

Све што је Христово, васкрсењем његовим потврђено је као вечно и богочовечовечно. Потврђено је и тело и дух, и учење и рад. Својим васкрсењем Он органски сједињује небо са земљом, горње са доњим, од небеског и земаљског ствара једно недељиво Тело, богочовечански организам – Цркву (Еф 4, 8-16; Кол 1, 15-28). Црква има нову власт, благодатну и вечну. Зато Он при вазнесењу Свом храбри своје ученике да Он има сву власт на небу и на земљи: даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа... и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт 28, 18-20). Присуство Васкрслог Господа је неопходно за проповед Хришћанства, јер је Он не само пут у срца људска, и истина за срца људска, и живот за бића људска, већ и Реч којом Бог казује Себе људима.

Присуство Васкрслог Христа лишава нас очајања. Христос је увек поред нас и врло је важно да у сваком часу нашег живота осећамо присуство Живога Бога. Он није апстракција и умишљена форма, него је стварно присутан са нама. То много помаже и кад се молимо и кад грешимо. За наш живот је од пресудне важности да схватимо и прихватимо да је Христос ту и да xиви са нама. Ми, људи, често заборављамо на Христово присуство и зато падамо у очајање. А Он је увек ту, спреман да дође кад Га призовемо. Он стално стоји пред вратима нашег срца, а често пута се дешава да му затворимо врата и хоћемо да живимо некако тајно, мимо њега и против њега. Живети као да Бога нема је пут који води у очајање. Насупрот томе, присуство Божије у животу одгони очајање.

Светлост Христова просвећује све. Просвећује и осветљава свакога човека који долази на свет. Чиме? Светлошћу из гроба Господњег, светлошћу Васкрсења Христовог. Зато се у црквеној песми каже: Христос као сунце засија из гроба, данас грану пролеће душама. Јер Христос као сунце засија из гроба и одагна мрачну зиму греха нашег.

Нека би нас та светлост из гроба Христовог стално обасјавала и осветљавала у нама веру, наду, љубав, честитост и поштење.

Христос Васкрсе - Ваистину Васкрсе!

Ваш у Васкрслом Господу,

ЈОВАН
Епископ шумадијски
и Администратор Епархије крушевачке