Архива категорије: Текстови

Преподобна мати Параскева – Света Петка

DSCF4223 copy

Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.

По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? – Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. „Тебе, Жениче мој, тражим“, – говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).

Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева „изабра Вишњега себи за уточиште“ (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.

Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав“ свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. – Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, – Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.

Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.

Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.

После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.

Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.

Године 1641 благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

***

Молитва Светој Петки

Света Петко, Божја Светитељко, моли Бога за нас.

Удостојила си се гледања лица Божијег као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спасење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетима здравље, малаксалима снагу, и свима бодрост и радост, Христова девственице, наша помоћнице.

Буди и надаље престономе граду српском, утврди га у Православљу, помози вернима, подигни недужне и тужне, у уснулим у Господу прецима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божија Светитељко.

Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројици, у векове векова. Амин.

***

Молитва преподобној матери нашој ПАРАСКЕВИ

О, преподобна мати Параскево, наша топла заступнице и свагда у невољама брза помоћнице! Помози нама грешнима и малаксалима у овом садашњем животу. Умоли Господа Бога да нам подари опроштај свих наших грехова, које смо у овом животу починили делом, речју, помишљу и свим осећањима нашим, а на исходу душе наше помози нам недостојним да се да се избавимо од митарстава ваздушних и вечитих мука, да величајући твоје милосрдно заступништво увек прослављамо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели:
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде —
О предивна светитељко,
Наш узоре, света Петко!
Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи:
Ти му даде ум пречисти.
К’о анђелски — такав исти.
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!
Душу чисту Господ иште
К’о небеско светилиште;
Такву душу ти одгаји,
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам света Петко!
Помози нам молитвама
У животним невољама:
У облачној земној тузи
Засветли нам слично дузи —
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево?

Тропар, гл. 4.

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену.

Кондак, гл. 6.

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.

***

АКАТИСТ преподобној матери нашој ПАРАСКЕВИ

Кондак 1.

Изабрана од Господа да на тврђави Цркве засијаш, преподобна мати Параскево, житијем твојим ангелима сличним, засијала си целом свету као пре светло сунце и онима који су у телесним и духовним болестима јавила си се као исцелитељка. Због тога ти са вером кличемо:
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Икос 1.

Показавши ангелску ревност, вредну дивљења, житије своје врлинама си на земљи украсила, удостојила си се да на небесима будеш са ангелима. Са њима дакле, усрдно моли Човекољупца да избави од невоља и беде све који ти овако вапију:
Радуј се, јер си својевољно прихватила благи јарам Христових заповести!
Радуј се, јер си животом твојим укорила сујету света!
Радуј се, јер си срце своје од свих страсти сачувала!
Радуј се, јер си вршењем заповести задобила према себи љубав Божју!
Радуј се, јер си нас учиш ношењу крста у следовању за Христом!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 2.

Видевши променљивост земаљских ствари, оставила си светске метежи и у пустињу си се уселила, где си многим постом и молитвама као миомирном храном душу своју хранила, побожно кличући: Алилуја!

Икос 2.

Задобивши ум и праву веру и савршену љубав, Богомудра Мати, уздржањем и смирењем себе си украсила, због чега си и била храм Божји и обилни извор чудеса. Тога ради, побожно ти певамо:
Радуј се, савршени обрасцу јеванђелског самоодрицања
Радуј се, јер си дуготрајним сиромаштвом стекла славу и вечно богатство!
Радуј се, јер си заветом сиромаштва показала висину духа!
Радуј се, светла висино смирења!
Радуј се, јер си подвизима својим уништила силе које упропашћују душе!
Радуј се, јер си висином подвига својих све задивила!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 3.

Укрепљена силом Духа Светога, одважно си издржала испосничке подвиге, преподобна, и сузама својим победила си гордог непријатеља, певајући са благодарењем Богу: Алилуја!

Икос 3.

Имајући свагда у уму изображење будућег суда Христовог и проливајући топле сузе, Преблажена, украсила си свећњак душе своје, који је спреман да сретне најправеднијег Судију. Њега, дакле, моли да удостоји стајања на десној страни и нас који ти вером певамо овако:
Радуј се, стану Пресветога Духа!
Радуј се, јер си цео живот свој освећивала непрестаним призивањем имена Божјег!
Радуј се, јер си успела у молитвеним стајањима према Богу!
Радуј се, јер си силом молитве победила ђаволска искушења!
Радуј се, јер си последњим помињањем од греха себе сачувала!
Радуј се, јер си Богу савршено угодила!
Радуј се, преподобна мати Параскево, утехо ожалошћених!

Кондак 4.

Буру садашњег живота одбацила си, преподобна, задобивши добровољно сиромаштво Христа ради, великим врлинама си се обогатила, и многе у ревности начином живота си подигла, учећи их да кличу Христу Богу: Алилуја!

Икос 4.

Чувши Господ молитве и уздисања твоја, насамо и у тајности вршена, блажена Мати, на небесима пред ангелима прослави јавно трудове твоје; и сада ходећи Божанским рајем, помени и нас који ти кличемо овако:
Радуј се, вредна хвале сабеседнице ангела!
Радуј се, велика красото светитеља!
Радуј се, савршена и висока похвало преподобних!
Радуј се, украсе праведних и посницима узоре!
Радуј се, девственима и монахињама славо и богосветла круно!
Радуј се, тврђаво хришћанска и снажна заступнице!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 5.

У тишини си окончала житије своје, блажена мати Параскево, сиромаштвом се украсивши и уздржањем просветливши, биљем се самохранећи и са умилењем Владики појући: Алилуја!

Икос 5.

Видевши Пресвети Дух чисто житије твоје и неизмерно твоје смирење, показа те славну у чудима, Преблажена. Стога си из живота овог прешла у оно блаженство где са хоровима праведника посредујеш за све који ти са умилењем певају:
Радуј се, миомирисни изданче пустиње!
Радуј се, најбоља пустиножитељко!
Радуј се, јер си српом молитава својих трње страсти сасекла!
Радуј се, јер си проливањем суза својих греховни пламен угасила!
Радуј се, јер си сваки ђаволски напад одагнала!
Радуј се, јер врлинским животом својим лењивца на покајање покрећеш!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 6.

Проповеднику истине, Илији дивљења достојном, и Јовану Претечи, светиљки покајања, уподобила си се, преподобна мати, одбацивши све бриге житејске и свагда се поучавајући молчанију у горама, бдењу и сећању на смрт, појући Богу: Алилуја!

Икос 6.

Заблиста ти светлост небеска док си са умилењем стајала на свеноћној молитви и, гле, ангео Господњи стаде пред тебе јавивши ти Божје благовољење да се вратиш у отаџбину своју јер треба тамо тело своје земљи да предаш, а духом да се преселиш у насеља небеска. Због тога ти кличемо овако:
Радуј се, јер си се још у овом животу удостојила да гледаш лице ангелско!
Радуј се, јер си побожно испунила вољу Божју!
Радуј се, јер си се у цркви Влахернској Божјој Мајци жарко молила!
Радуј се, јер си себе Њеном топлом заступништву предала!
Радуј се, јер си се при исходу за цео свет усрдно молила!
Радуј се, јер си након исхода свога вечни живот пронашла!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 7.

Хотећи да се од овог века представиш као звезда си зашла од света овог, Прехвална, и заблистала у животу небеском, оставивши нам као зору врлине и савршенство житија свога, озарујући срца свих који са вером кличу Богу: Алилуја!

Икос 7.

Испунивши нови закон благодати, на небо си се кочијама врлина узнела, дивљења достојна, и сада се са чиновима небеским радујеш. Са њима се, дакле, моли Спасу Христу за све који ти овако кличу:
Радуј се, јер си се удостојила насеља лепота Христових!
Радуј се, јер си за подвиге своје од Господа вишеструку плату задобила!
Радуј се, јер си са неба примила венац неувели!
Радуј се, јер јасно гледаш Божанство Триипостасно!
Радуј се, јер са ангелима на небесима обитаваш!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 8.

Необично и чудесно виђење указа се христољубивом Георгију: мислећи да пред собом види неку царицу како на пресветлом престолу седи окружена мноштвом блиставих војника зачу те где му говориш: ”Георгије узмите мошти моје и на посебно их положите место, појући Богу: Алилуја! “

Икос 8.

Сав сабор хришћански, чувши Георгијеве речи, притече к моштима преподобне Параскеве и са великом их усрдношћу извадивши, обрадова им се као благу многоценом и часно у цркву положи, са љубављу овако појући:
Радуј се, радосна вести хришћанима!
Радуј се, блистава звездо вере, јер верне просветљујеш!
Радуј се, измирно мирисна, којом је црква Христова замирисала!
Радуј се, неистрошива ризнице дарова Божјих!
Радуј се, изворе Богом послани, из кога вернима истичу воде исцељења!
Радуј се, јер свима вернима, благодаћу Христовом, ране исцељујеш!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 9.

Велику ревност имаше благоверни цар Јован Асен примивши вест где леже твоје чудотворне и свете мошти, преподобна Параскево, и пренесе их у град свој Трново, и са великим почастима положи у цркви својој, где извираше различита исцељења онима који са вером прилазе и поју Богу: Алилуја!

Икос 9.

Красноречиво сведочи дете, које девет година од рођења не говораше, а дошавши са вером у цркву твоју одмах задоби исцељење. Тога ради са умилењем ти кличемо:
Радуј се, моћна заступнице и од недаћа избавитељко!
Радуј се, јер страдалницима мученим духовима злобним брзо помажеш!
Радуј се, јер молитвом својом вид слепима враћаш!
Радуј се, јер нероднима благословени плод од Бога шаљеш!
Радуј се, јер парализоване из кревета подижеш!
Радуј се, неућутна заступнице онима који ти са вером приступају!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 10.

Од љуте си болести спасла жену која је обећала да ће чувати заповести Божје; а ипак, када је слагала и завете своје није одржала, одмах си је казнила болешћу и смрћу да би се и други научили да не лажу Бога, већ да живе у истини и певају Богу: Алилуја!

Икос 10.

Била си тврђава и спасоносно уточиште православнима који у заробљеништву бише и у жалости својој притицаху исцелитељским и чудотворним моштима твојим и свеумилно ти овако клицаху:
Радуј се, свима вернима мирно пристаниште!
Радуј се, свима увређенима заштитнице и покровитељко!
Радуј се, јер заробљенима у жалости њиховој утеху пружаш!
Радуј се, јер се од чуда твојих агарјани и уплашише и уразумише!
Радуј се, јер се име твоје и међу другим народима прославља!
Радуј се, јер се тобом православље узвисује!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 11.

Појања и молитве приносећи пред ковчегом са твојим чудотворним моштима благоверна царица Милица са ревношћу великом пренесе их од другог народа у свој престони град на оснажење читавог рода нашег који кличе Богу: Алилуја!

Икос 11.

Као светла и новозаблистала звезда јавила си се на западу, сјајним лучама моштију својих свима вернима сијајући а особито отачаству своме, привлачећи га пресветлом блистању подвига својих и спашавајући га од невоља и недаћа, овако ти кличући:
Радуј се, помоћнице онима који тешко страдају!
Радуј се, јер помрчину жалости разгониш!
Радуј се, јер од бездана греховног човека избављаш!
Радуј се, јер тобом неизмерно милосрђе Божје одважно призивамо!
Радуј се, јер је тобом свет који се од потопа гнева избавио Бога нашао!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 12.

Благодаћу Христовом исцељујеш болести и протерујеш лукаве духове и страсти, славна Параскево, просвећујући верне блистањем чуда својих да би благодарно клицали Богу: Алилуја!

Икос 12.

Појући ти усрдно, молимо те, преподобна мати Параскево, да се за цркву Христову молиш, за православну веру снажење и надвладавање јереси, а нама спасење и мир измолиш, да би те с љубављу овако величали:
Радуј се, блистави украсе цркве Христове!
Радуј се, православне вере заштитнице!
Радуј се, отаџбине наше тврђаво и од других народа избавитељко!
Радуј се, обитељи твоје покрове!
Радуј се, свима који са вером заступништво твоје траже брза помоћнице!
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево!

Кондак 13.

О, преподобна мати Параскево, ожалошћених утехо и девственика украсе, прими сада од недостојних усана наших ово песмопојање и умоли Господа да се геене избавимо, да бисмо с тобом, у нашој небеској отаџбини, Њему бесконачно појали: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1. )

+ + +

Акатист је саставила на црквенословенском језику, монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира Свете Петке – Параскеве Изворске код Параћина. Према Светитељки је мати Евпраксија имала велико духовно поштовање а Акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се чита у њиховом манастиру. Акатист је превео на српски језик свештеник Животије Милојевић.
Текст преузет из књиге: Света Петка – Параскева. Житије, чудеса, акатист, молитве и песме, Београд, 2005.

Недеља Светих Отаца седмог Васељенског Сабора

duminica-ortodoxiei.jpg.372bf1c39e476524b734547f5df3ec18

Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године.

Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески).

Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други.

Орос Сабора

Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, „која нема мрље ни боре“ (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: “ Ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово.

Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), „залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност“ (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( – дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: „Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше“ (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола.

Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора…

(даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере).

И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.

Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве – јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој – одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе – које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала – у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.

Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: „Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена“ (Софон 3:14-15; Варух 3:13).

Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима – (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа.

Преузето: Ризница литургијског богословља и живота

Рубрика: Недељна Еванђеља

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

vozdvizenje-casnog-krsta

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави.

Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. године цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском одјелу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху цјeлог хришћанског света.

bordura 1

Вековима су на дан воздвижења, тј. уздизања, Часнога Крста архијереји – стојећи на средини цркве, окружени множином свештеника – подизали Крст високо изнад глава сабраних верника и осењивали њиме све четири стране света, док је хор за то време громогласно певао „Господе, помилуј!“. То је био празник хришћанскога царства које се родило под знаком Крста у онај дан када је цар Константин имао виђење Крста на небу над којим је писало: „Овим знаком ћеш победити!“.Тако је празник Воздвижења Часног Крста – празник победе Хришћанства над царствима, културама и цивилизацијама овога света, празник оног хришћанског света који се распао и распада на наше очи. Као и сваке године и ове ћемо празновати тај свечани и древни хришћански празник. И опет ће хор радосно певати: „Крст је сила царева, крст је лепота васељене!“. Међутим, и ове ће године, поново, око храма у коме празнујемо Воздвижење Часнога Крста тутњати својом буком огромни град који је потпуно равнодушан према празнику што се празнује у црквама, град који са тим празником нема апсолутно никакве везе. Милиони људи ће наставити да живе својим сва-кодневним животом, са својим бригама, интересовањима, радостима и жалостима које немају никакве везе са оним што се на тај дан збива у црквама. Како се онда, уопште, усуђујемо да поново говоримо о хришћанској победи, да опет и опет говоримо о томе да је Крст Господњи – наша неуништива победа?

Нажалост, морамо признати да је заиста много хришћана који уопште не би знали да одговоре на ово питање. Многи хришћани су се већ навикли на то да је Црква изгнана на маргиине живота, да је Црква изгнана из културе, из свакодневице, из школе, једном речју – одасвуда. Многи хришћани су се једноставно задовољили тиме што им безбожни свет са презиром допушта да „обављају своје верске обреде“, али под условом да живе нечујно и послушно и да га ни на који начин не ометају да организује свој живот без Бога, без Христа, без вере и молитве. Ти и такви, посустали хришћани више се готово и не сећају шта је рекао Христос оне ноћи када је полазио на Распеће: „У свету ће те имати жалост, али храбрите се, јер сам победио свет“.

Међутим, наше празновање празника Воздвижења Часног Крста, којом приликом сваки пут изнова изговарамо древне речи о славној победи Хришћанства, ни у ком случају није само ради пуког подсећања на хришћанску победу из прошлости, то јест ради подсећања на нешто што је било, а чега више нема. Смисао празновања овог празника је у томе да се сваки пут изнова удубимо у смисао коју реч „победа“ има у хришћанској вери.

Може бити да тек сада – када смо као хришћани остали без икакве спољашње моћи, спољашње победе, подршке власти, када смо остали без богатства и свега онога што је у прошлости представљало видиви символ, односно знак победе Хришћанства – постајемо истински способни да схватимо да сва та спољашња победа можда и није била стварна победа.

Да, златом и сребром и драгим камењем је био украшен тај Крст који су у прошлости на Крстовдан дизали свештеници изнад глава сабраних верника, али ни злато, ни сребро, ни драго камење нису никада могли да потисну у други план онај првобитни и истински смисао Крста као оруђа срамне и страшне казне, на које је осуђени био прикиван гвозденим клиновима, на коме је разапети човек умирао од жеђи и бола у најтежим мукама.

Имајмо храбрости и поставимо себи питање: нису ли сва хришћанска царства и културе пропале, односно није ли се победа Хришћанства обрнула у пораз управо због тога што смо ми хришћани постали глуви и слепи за тај крајњи смисао и садржај Крста као главнога символа Хришћанства, што смо помислили да је могуће златом и сребром затомити тај суштински смисао Крста, што смо почели да мислимо да све што Бог хоће од нас јесте прослављање пуке прошлости.

Али, поштовати и подизати Крст, певати о Христовој Победи на празник Воздвижења Часног Крста значи, пре свега, веровати у Распетога Христа, веровати у то да је крсни знак – знак оног свепотресног и, по свом смислу, свејединственог пораза који постаје победа и свепобедно славље управо и само због тога што је заиста био пораз, који постаје победа само ако га заиста прихватимо као пораз.

Не, Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу: Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се Он одрекао те силе. У тренутку када је био предаван на смрт Христос је рекао: „Зар мислите да не могу умолиши сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није више био Цар него у оним тренуцима док се – опкољен злобном и разјареном гомилом која Га је вређала – успињао на Голготу, носећи Крст на Својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила Његова као онога тренутка када Га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт, намењену искључиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили: „Ево вам вашег Цара!“.

Јер, где је свецела тајна Хришћанства, а тиме и његова победа ако не управо и искључиво у тој радосној вери да је кроз одбаченог, осуђеног и распетог Христа свету просијала љубав и открило се Царство Божије над којим нико и ништа од света нема власти? Све што треба да урадимо јесте да прихватимо Христа – свим својим срцем, свом својом вером и свом својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа остаје сасвим бесмислена.

Може бити да су нам тај спољашњи пораз хришћанскога света, та немаштина и та одбаченост Хришћанства били на неки начин чак и неопходни да би се наша вера очистила од сваке земаљске гордости, од наде у спољашњу моћ и спољашњу победу|. Да би се очистило наше виђење Крста Христовог који се уздиже над нама и читавим светом, и онда када га ни свет ни ми не видимо.

Уздиже се и побеђује Крст Христов, упркос свему. „Крст – лепота васељене“. И ма у каквим се тминама човек налазио и ма колико у свету – споља гледано – тријумфовало зло, срце хришћаниново зна и чује Христов глас који говори: „Храбрите се јер победих свет!“.

Протојереј Александар Шмеман

Архимандрит Георгије Капсанис: Крст Христов и његов значај у нашем животу 

 

Часни крст као символ и знак Христа

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.

Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: „Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: „Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији.“ Онда их је он поново упитао: „Чега се од свега тога највише бојите?“ И одговорили су му: „Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину.“Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће.

Моћ часног крста

Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.

То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне.“ (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и „саздао у себи новога човека.“ (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, „уздизањем пуним смирења“ како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се „кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда“. На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света.

На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима.

Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење:

Јер је ДОБРОВОЉНА

Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: „Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши“ (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: „Цар славе“, и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне).

Јер је СТВАРНА СМРТ

По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте „за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост“ (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: „То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати.“ Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: „Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.“ (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: „Сад се прослави Син човечији.“ (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: „Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: „Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао“, подразумевајући овде славу крста.“

Учешће хришћана у крсту Христовом

После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: „Тада Исус рече ученицима: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.“(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: „Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је „Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама“ (1. Петр. 2, 21).Крст није само „облик“ или „символ“ или „знак“ Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, „јединствени начин живљења хришћана.“Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: „Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.“ (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно?

а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама“ (Гал. 5, 24).

Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету“ (Гал. 6, 14).

По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли.

Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. „Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо“, те тако можемо „ходити у новом животу“ (Римљ. 6, 3-4).

У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба „могућности“ да постане „стварност.“Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст.

Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању).

Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: „Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује.“

Св. Исак Сирин такође каже: „Дејство крста је двојако…

… Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења.

И завршава св. Григорије: „Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим…“Дакле, „и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава.“Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да „човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно.“ Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. „Од тренутка кад се родила“, каже св. Никола Кавасила, „устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на „Ваведење пресвете Богородице“ св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац.

б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања

Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика.

Један светогорски аскета је карактеристично рекао:“Једно славословље „Слава ти Боже“ у време болести има већу вредност од хиљаду „Господе Исусе Христе“ кад смо здрави.“

Христу са-распет апл. Павле нас уверава: „Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати“ (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: „Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: „Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш.“ Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих.“На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. „Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса“ (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу „намисли да је тајно отпусти“ (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење.

Саслушајмо св. Николу Кавасилу: „А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон.

И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом „стајала поред крста“, тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана.

в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу

Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене.

Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: „Дај крв и добиће дух.“ Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. „Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо.“

Св. Јован Златоуст „Беседу о крсту“ почиње следећим речима: „Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту… Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара.“

У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: „Благо онима који плачу јер ће се утешити“. Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.

Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.

Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: „Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других.

Крст и савремени свет

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.

Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.

Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом. Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи „О нашем надању“: „Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: „Хришћанство је радост.“ А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. „Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном,“ рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: „Није мене достојан.“ А то значи: „вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.

Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак.“ Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа. А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање. Јудеји су тражили „знак“ од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.

Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: „Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин.“ Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма. Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: „Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.“ (Фил. 3, 18-19). Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих).

Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.

Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.

Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.

Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара) 

Као младица маслине – Додатак сећању на драгога брата, епископа Јеронима

vladika-jeronim-1-4

Опроштајне речи тешко се отискују на хартији када је реч о драгом човеку који оде рано – пре уобичајеног часа, пре времена, без најаве… То постаје још теже када треба говорити о тако изузетном и харизматичном пријатељу као што је владика Јероним. Тешко ми је да га спомињем у перфекту јер ми вест о његовом одласку још делује као невероватна. Имам осећај да ће зазвонити телефон и да ће се са друге стране зачути његов глас, са карактеристичним српским призвуком при изговору грчких речи и са непритворном учтивошћу.

Узалуд… Намрштено лице смрти још јeдном је, не пружајући ни трачак утехе, показало свој језиви изглед. Као измаглица која прекрива бескрајну равницу српске покрајине Војводине, тужна вест се проширила и овде, у Грчкој, и пронела се, од уста до уста, међу нама који смо имали велику срећу, част и благослов да га упознамо, да га заволимо и да и он нас заволи својим широким срцем и изворним господственим давањем себе ближњима.

Ни у ком случају не бих желео да ових неколико редака буду типични некролог (нипошто! и сама ова реч звучи ми тако рогобатно!). Зато и нећу да пишем ни о његовим даровима, ни о таленту који га је красио, ни о његовим студијама, ни о познавању језикâ, ни о способностима и врлинама… Нека о свему томе проговори камење ако људи буду ћутали! Желим да прозборим нешто само о Владичином срцу, о племенитости његове душе, о најскровитијим дубинама његова бића, о његовим ситним и безначајним особинама за које се на крају испоставља да су претежније од свих. Желим да прозборим нешто о његовом великом срцу које је умело да у себе смести сав бол и понос српског народа… О његовом великом срцу које је жарком љубављу заволело ромејску („византијску”) духовност, Фанар и нашега Патријарха…

Ако би о почившем Владици хтео да кажеш само једну једину реч, онда би то била реч господственост… Поседовао је господственост, учтивост и суптилност у опхођењу. Оне су га одликовале у сваком изразу и у свакој пројави његовог живота: ту није било нимало места за пренемагање, надменост, уображеност. То је квалитет који човек има или нема од рођења и који га свуда прати, независно од порекла, образовања, новца. А владика Јероним је био господин у сваком тренутку свог живота, па и у тренутку смрти… Миран, благ и достојанствен, отишао је из овога пропадљивога и трулежнога света, а нас је загњурио у каљугу туге.

У оваквим граничним тренуцима живота и постојања, када се воља Свевишњег оваплоћује на чудне и парадоксалне начине, приличи само једно – молитвено ћутање. Људски судови су ту излишни, а категорична тврђења налик су на детињаста наклапања. Ипак, мисли о пролазности живота и библијске речи „таштина над таштинама, све је таштина” (Проп. 1, 2) раздиру ти срце. Али не! Владика Јероним није живео узалуд, није се трудио узалуд, није узалуд проходио земљу…

До краја је у својим рукама држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут. Штедро је многима и многима делио „вино и јелеј” човекољубља и не штедећи раздавао „од сувишка свога срца”. Био је варница и пламен топлине у мрклој ноћи овога века… Био је бљесак, као што пева Елитис: „Човек је само један бљесак; ако си га угледао, угледао си га” (Одисеј Елитис, Врт испуњен илузијама). Итекако смо благословени ми који смо стигли да видимо бљесак Владичине личности.

Само ме једна мисао теши – мисао да се он више неће осећати усамљеним. Ма како је могуће да се осећа усамљеним, питао сам се док сам га слушао како, окружен мноштвом људи, говори о својој усамљености. Вероватно је то нека другачија усамљеност, нама несхватљива – усамљеност првог, посебног, изузетног. А можда је посреди она дубинска, онтолошка самоћа некога ко у сваком тренутку трага за Богом, она жеђ о којој говори цар и пророк Давид: „Ожедне Тебе душа моја! Колико пута за Тобом чезне тело моје у земљи пустој, непроходној и безводној?” (Пс. 62, 2).

Он је, међутим, био земља плодна и родна, земља на коју је пало добро јеванђелско семе, пустило корење, проклијало, изникло и постало дрво високо, бујне крошње, расцветано, да на њега слећу птице небеске – сироти и потребити – и налазе грану на којој ће стајати. Било је то дрво високо и јако, – „маслина плодовита” (Пс. 51, 10), – али ипак, у дубини, тек нежни и крхки изданак, „младица маслине”, рукосад у леденој измаглици Новог Сада. Ако наше дрво, скупоцено и непроцењиво, и не стоји више поносно, ипак ће његово место вазда бити ту где јесте, да подсећа на трагове посебних који почивају дубоко под земљом, а остају урезани у наша срца.

Моја душа је окренута према Светоархангелској обитељи у Ковиљу, према манастиру Владичиног покајања и монашког пострига, где ће заувек почивати. У молитви се придружујем браћи Србима, а ове невешто исказане мисли полажем, са најдубљим поштовањем, на његов смртни одар као најскромније уздарје и благодарну посвету.

Вечан ти спомен, брате наш! Моли се Господу да и нас помене о великом Дану другог Доласка Свога! Амин.

Др Константин Менидијатис

Са грчког: Епископ бачки Иринеј

Преузето са: http://www.amen.gr/article/os-neofyton-elaias, Beseda.rs

Педесетница

36

ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: „И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана – негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.

Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица „на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје.“ (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца „са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)“ и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).

Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.

Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве.

То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице – Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).

Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина – праслика.

Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве – истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.

У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: „Ко је жедан нека дође κ мени да пије!“, чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.

Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).

Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце.

Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше.