Архива категорије: Текстови

Житије светог оца Василија Великог

K86DMz63CJs

Meђу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија; отац му се зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време Константина Великог при крају владавине његове. У седмој години родитељи га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија.

А као ученик беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист. Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих: Творца истинитог Бога.

Једне ноћи док је он бдио и о коначној мудрости размишљао, нека божанска светлост му изненада обасја срце и распали у њему жељу за изучавањем Светога Писма. Стога остави Атину и свога друга Григорија, кога Атињани беху убедили да треба да учи реторику, отиде у Египат, и дошавши једноме архимандриту, по имену Порфирију, измоли у њега свете књиге, из којих би могао упознати божанске догмате. И проведе тамо једну годину, наслађујући се поукама божанских речи, а хранећи се поврћем и воћем. И разгледавши Свето Писмо, позна веру истиниту. Онда измоли благослов, и отиде у Јерусалим да види света места и чудеса што се тамо дешавају. Отуда опет дође у Атину, и препираше се о вери са многим философима, и привођаше Јелине Богу показујући им пут спасења. А жељаше да и учитеља свог Евула приведе беспрекорној вери, хотећи да му таквим даром узврати за његов труд. И обишавши све школе, нађе га у предграђу где са другам философима разговара о философији. Јер у њих беше такав обичај, да што ново или казују или слушају. А кад се Евул расправљаше са философима о неком питању, дође Василије, и одмах даде решење по том питању. Присутни упиташе: Ко је ово што тако одврати философу? Евул одговори: Или бог, или Василије. И познавши Василија, Евул отпусти пријатеље и ученике своје а сам седе с Василијем, и проведоше три дана у разговору, не једући, него расправљајући философска питања. Упита дакле Евул Василија: „Шта је суштина философије?“ А он одговори: „Суштина философије је сећање на смрт“. Затим говораше о свету, како су световне речи слатке, али је веома горак свет ономе који га се сладострасно држи; како је једно слава телесна а друго слава бестелесне природе, и како је немогуће да се неко уједно наслађује и једном и другом славом. Јер нико не може два господара служити (Мт. 6,24). Но колико сила врлине наређује, ми гладнима удељујемо хлеб знања, а који се због покварености своје лишише заштите врлине, ми и њих уводимо под кров добрих дела, жалећи их као што жалимо на улици нагог човека. Јер кога видимо нага, одевамо га; нити презиремо тело своје.

Онда поче Евулу помоћу поређења излагати Спаситељеву доброту и човекољубље према онима који се кају. Нека ум замисли три табле у предворју мисли. Једну изнад двери, на којој су насликане врлине: храброст, мудрост, правда и целомудреност. Другу на левој страни, на којој су насликане прелести: неуздржање, блуд, пијанство, бестидност, леност, свађа, језичност, ласкање, и мноштво других зала. А с десне стране таблу, на којој је насликано покајање како скромно стоји, без страха, тихо се осмехује, противницима прети а своје људе теши. Поред пак покајања насликани су: уздржање, кротост, чистота, стидљивост, страх, милосрђе, и ликови многих врлина. И рече: Постоје у нас, Евуле, не слике, нити загонетке, него сама Истина која нас јасно води спасењу. Јер сви ћемо васкрснути, једни за живот вечни, а други за муку и срам вечни. И предстаћемо Суду Христовом, као што уче громовити пророци: Исаија, и Јеремија, и Данило, и Давид, и божанствени апостол Павле; са њима и сам давалац покајања и наградитељ Господ, који овцу изгубљену тражи, и блудног сина, који се с покајањем враћа, грли и с љубављу целива, и хаљином светлом и прстеном украшава и угошћује. Он исти даје подједнаку награду онима који су у једанаести сат дошли, као и онима који су се читав дан мучили и знојили (Мт. 20,9.12). Он нама који се кајемо и рађамо водом и Духом даје оно што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а што уготови Бог онима који га љубе (1 Кор. 2,9).

Када ово Василије изговори, Евул кликну: „О Василије који небо јављаш, преко тебе верујем у једног Бога Оца Сведржитеља, Творца свега, и чекам васкрсење мртвих и живот будућега века, амин. А ево ти и доказа моје вере у Бога: све што имам, предајем у твоје руке, а остало време живота свог провешћу с тобом; и желим рођење водом и Духом“. А Василије рече: „Благословен од сада и до века Бог наш, који светлошћу, истине озари ум твој, Евуле, и од велике заблуде приведе те у познање милосрђа свог. А ако желиш, као што кажеш, да самном останеш, рећи ћу ти на који ћемо се начин трудити око спасења нашег, избављајући се од замки садашњег живота: продајмо све што имамо, и раздајмо сиромасима, а сами пођимо у Свети Град да видимо тамошња чудеса, и да тамо стекнемо слободу према Богу“.

И пошто све тако раздадоше сиротињи, и купише беле хаљине, потребне за крштење, отпутоваше за Јерусалим, и на путу многе обратише истинитој вери, А кад дођоше у Антиохију, уђоше у неку гостионицу. Син пак гостионичарев Филоксен сеђаше пред вратима у великој тузи: бејаше ученик Ливанија софиста, који му беше Дао неке Хомерове стихове да их преради у реторску беседу, па није могао да то учини, због чега је био на муци и у великој тузи. Видећи га тужна, Василије га упита: Младићу, због чега си тужан? Филоксен рече: Ако ти и кажем разлог своје туге, шта ми ти ту можеш помоћи? А Василије настојаваше, и обећаваше, да му неће бити узалуд ако му каже. Онда му момче каза да су софист и стихови разлог његовој тузи, јер не уме да стихове јасно преради. Василије узе стихове, и поче да их објашњава, прерађујући их у обичну говорну реч. Удиви се младић и обрадова, и замоли га да му то напише. Василије написа казивање Хомерових стихова у својој преради. Младић то узе радујући се, и сутрадан отиде своме учитељу Ливанију и предаде му прерађене стихове. А он прочитавши удиви се и рече: Тако ми божанског промисла, од овдашњих мудраца нема ниједнога који би овако тумачење дао! Ко ти онда написа ово Филоксене? Младић му каза да се у његовом дому налази странац неки, који брзо и без муке написа то тумачење. Ливаније одмах похита у гостионицу да види тог странца. А кад угледа Василија и Евула зачуди се њиховом неочекиваном доласку и обрадова им се. И замоли их да пођу његовом дому и буду његови гости. А кад дођоше, он им предложи богату трпезу. Они пак по своме обичају узеше само хлеба мало и воде, и захвалише Богу, даваоцу свих добара. Онда Аиваније поче да им поставља софистичка питања, а они му противстављаху реч вере. Осетивши силу њихових речи, Ливаније им рече да за њега још није време да то прими; ако пак промисао Божји буде хтео, ко се онда може противити? Много ћеш ме обдарити, Василије, ако не одбијеш да о овим стварима говориш мојим ученицима.

Пошто се Ливанијеви ученици скупише брзо, поче их Василије учити како треба да имају чистоту душевну, бестрашће телесно, ход кротак, глас умерен, реч учтиву, храну просту и пиће; да пред старима ћуте, да мудре слушају, да се старешинама покоравају, да према себи равнима и мањима имају нелицемерну љубав, да се клоне од рђавих и страсних и радозналих људи, да мало говоре а више размишљају, да не буду лакомислени у разговору, да не причају много, да се не подсмевају, да се стидљи-вошћу украшавају, да са поквареним женама не разговарају, да очима гледају доле а душом горе, да избегавају препирке, да не траже положаје, да славу овога света сматрају ништавном; када добро чине другима, да очекују плату од Бога и вечну награду од Христа Исуса Господа нашег. Пошто Василије тако поучи Ливанијеве ученике, који га са дивљењем слушаху, крену са Евулом на пут.

Када стигоше у Јерусалим, они са вером и љубављу обиђоше сва света места, и на свима се поклонише свевишњем Богу. Затим се јавише месном епископу, Максиму ( Максим III – патријарх јерусалимски од 333. до 348. год.) , и молише га да их крсти у Јордану. А он, видећи их да су пуни вере, изађе им у сусрет молби: узевши свој клир, отиде с Василијем и Евулом на Јордан. Када дођоше на обалу, паде Василије на земљу, и помоли се Богу са сузама и плачем да се покаже неки знак вери његовој. Потом устаде дршћући, свуче хаљине своје, а са њима скину и старога човека, и ушавши у воду мољаше се. А када епископ приђе да га крсти, гле, муња огњена сиђе на њих, и из муње излете голуб, сиђе у Јордан, узмути воду, и узлете на небо. Они пак што стајаху на обали, видећи то, поплашише се, и прославише Бога. Пошто се крсти, Василије изађе из воде; и епископ, дивећи се његовој љубави према Богу, обуче га у одећу Христова васкрсења, молећи се. А крсти и Евула и помаза их миром, и причести светим тајнама.

Пошто се вратише у свети град, проведоше у њему годину дана. Затим отпутоваше у Антиохију, где архиепископ Мелетије произведе Василија за ђакона, и где Василије написа тумачење Прича. Ускоро крену са Евулом у своју домовину Кападокију, и приближаваху се граду. А архиепископу кесариском Леонтију би откривено у ноћном виђењу да они долазе, и да ће у своје време Василије бити архиепископ тога града. Ујутру архи-епископ зовну свога архиђакона и неколико чесних клирика, и посла их ка источној капији града са наређењем да, када сретну два странца, доведу их чесно њему. Они отидоше, и сретоше Василија и Евула при уласку у град, и одведоше их архиепископу. А када их он угледа, удиви се, јер их такве беше видео и у виђењу; и прослави Бога. Тада их упита архиепископ, откуда долазе и како се зову. Пошто му казаше, он нареди да их одведу у трпеза-рију и угосте. Сам пак сазва свој клир и истакнуте грађане, и исприча им све што му би од Бога јављено у виђењу за Василија. А клир једногласно изјави: Пошто ти Бог због чесног живота твог откри наследника твог престола, поступи са њим по своме нахођењу, јер је достојан човек на кога промисао Божји указује. – Архиепископ дозва Василија и Евула и поче с њима расправљати о Светом Писму, желећи да испита њихово знање. И пошто то учини, удиви се огромној мудрости коју нађе у њих; и задржа их код себе, почитујући их како треба.

Наставајући у Кесарији, Василије вођаше онакав живот какав је раније видео код многих подвижника када је обилазио Египат, Палестину, Сирију и Месопотамију, посматрајући у тим земљама оце подвижнике. И подражаваше их животом монахујући добро. И архиепископ кесариски Ермоген, који дође после Леонтија, рукоположи га за презвитера. И беше наставник монасима у Кесарији. А када се архиепископ Ермрген престави Богу, тражаху за престо светог Василија као достојног и од Бога предуказаног. Али он, избегавајући положај, сакри се. И заархиепи-скопа би поставллн Јевсевије, човек уистини врлинаст, но мало учен и у књижној мудрости невичан. Видећи да сви веома поштују и хвале Василија као врло мудрог философа, и по животу светог, он се, као слаб човек, поче подавати зависти, и беше ненаклоњен Василију. Када то дознаде свети Василије, даде места гневу, јер, не желећи да буде одговоран за завист, удаљи се у пустињу у Понт, куда писмима пуним љубави привуче и друга свог светог Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и, научени од Светога Духа, написаше уставе монашког живота, и вођаху анђелски живот на земљи. V таквом их животу помагаше и блажена Емелија, мајка Василијева, која недалеко од њих с друге стране реке живљаше и о храни се њиховој стараше. Као удовица, бринула је само једно: да угоди Богу.

Али наступи време када су потребе свете Цркве, коју су јеретици узнемиравали, побудиле обојицу, и Василија и Григорија, да оставе пустињу. Григорија узе себи за помоћника у граду Назијанзу његов отац Григорије, који, стар, није већ имао снаге да се јуначки бори са вуцима. А архиепископ кесаријски Јевсевије умоли Василија, коме се беше обратио писмом помирења, да се врати к њему и помогне Цркви против које су војевали аријанци ( Јеретици аријанци су учили да је Христос саздано биће које није вечно и није исте природе са Богом Оцем.Ова јерес добила је име од свога оснивача,презвитера Александријске цркве Арија,који је ово своје наопако учење почео проповедати 319. године ). Видећи такву невољу свете Цркве, и претпостављајући општу потребу и корист пустињачком животу, блажени Василије напусти усамљеништво, и дође у Кесарију. Ту се много потруди, и речима и списима очишћавајући правоверје од јереси.

Онда се престави Богу архиепископ Јевсевије, на рукама Василијевим предавши дух свој Богу. А после њега, дејством Светога Ауха, Василије Велики, иако није хтео, би изабран и посвећен за архиепископа од многих епископа, међу којима беше и стари Григорије, отац Григорија Назијанзина. Мада слаб и изнурен старошћу, он дође у Кесарију да би наговорио Василија да се прими архиепископства, да не би аријанци на неки начин свога човека поставили на то место.

Василије управљаше добро Христовом Црквом. Свога рођеног брата Петра посвети за презвитера, да му помаже у црквеним пословима. Касније пак овај би постављен за епископа у граду Севастији. У то време и њихова мајка, блажена Емелија, отиде Господу, а беше јој преко деведесет година. Она имађаше и другога сина, Григорија епископа Нискога, и Петра кога споменусмо, и првенче своје – кћер Макрину, и другу децу, сву васпитану у великим врлинама.

После извесног времена блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума, како би својим властитим речима могао вршити бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети ДУХ и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: „По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале, да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву.“ – А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу.

После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: „Нека се испуне уста моја хвале, да бих певао славу твоју“; „Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот“, – и остале молитве свете литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: „Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе царства свог, и дођи да нас осветиш Ти, који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима“.
Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога.

У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом.

Једном када је светитељ служио свету литургију, неки Јеврејин, желећи да дозна шта су то свете тајне хришћанске, придружи се вернима и уђе у цркву. И виде светог Василија где у својим рукама држи детенце, и реже га. А када верни примаху Причешће из светитељевих руку, приступи и Јеврејин, и светитељ му као и осталим хришћанима даде частицу светих Дарова. Примивши частицу, Јеврејин виде у руди да је истинско тело. Затим приступивши Чаши, он виде да у њој беше истинита крв. И он сачува остатке светог Причешћа, и дошавши дома показа их својој жени. И исприча јој све што очима виде. И верова да је уистину страшна и преславна хришћанска Тајна. И сутрадан оде блаженом Василију, молећи га да га удостоји светог крштења. А Василије, заблагодаривши Богу, одмах крсти Јеврејина и сав дом његов.

Једном пак када је светитељ ишао некуда, жена једна убога, којој је кнез учинио био неправду, припаде на путу к ногама блаженога, молећи га да за њу напише кнезу као човек који има велики утицај на овога. Светитељ узе хартију и написа кне-зу ово; „Ова убога жена приђе ми говорећи да моје писмо може много учинити код тебе. Ако је дакле тако, покажи ми то на делу, и покажи милост према овој жени“. – Написавши то, светитељ даде писамце убогој жени. Она га однесе и предаде кнезу. Овај га прочита, и овако отписа светоме: Хтео бих, свети оче, да према твоме писму поступим и покажем милост према овој убогој жени, али не могу, јер дугује народну порезу. – Светитељ му опет написа: Ако си хтео, али ниси могао, добро. А ако си могао, али ниси хтео, онда ће те Бог уврстити у оне што моле, да када будеш хтео, не узмогнеш. – Тако и би. Не прође много времена, цар се разгневи на овога кнеза, јер чу за њега да многе неправде чини. И баци га у тамницу с тим да врати онима које је занео. А кнез из тамнице написа молбу светом Василију, да се смилује на њега, и да својим заузимањем умилостиви цара према њему. Василије похита, умоли за њега цара, и после шест дана стиже наређење да се кнез пусти испод суђења. Видевши милосрђе светитељево према њему, кнез дотрча к њему одајући му благодарност, а оној убогој жени двоструко узврати од свога имања.

У време када је овај угодник Божји Василије Велики у Кесарији Кападокиској јуначки штитио поштовање Небеског Цара, цар Јулијан Отступник ( Јулијан Отступник царовао од 361. до 363. године. Поставши цар,он отступи од хришћанске вере и постави себи за задатак да васпостави многобожачку веру; зато се и назива Отступник ), богохулник и свиреп гонитељ, пође на Персијанце, и хваљаше се да ће истребити хришћане. Свети Василије се у цркви мољаше пред иконом Пресвете Богородице, поред које беше и икона светог великомученика Меркурија, као војника са копљем ( Свети Меркурије, војник пострадао мученичком смрћу у Кесарији Кападокијској. Празнује се 24. новембра ). Светитељ се мољаше да се злочестиви цар Јулијан, уништитељ хришћана, не врати жив из рата. И виде светитељ како се икона светог Меркурија измени, и лик Мученика постаде невидљив за неко време. А после мало времена појави се Мученик са окрвављеним копљем. Јер у то баш време Јулијан би у борби прободен од светог Мученика Меркурија, кога Пречиста Дјева Вогородица беше послала да погуби непријатеља Божјег.

Свети Василије Велики имађаше и ову благодат: када је за време свете литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. – И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа.

У то време цар Валент (Валент је царовао од 364. до 378. године ), заслепљен аријанском јереси, смућиваше Цркву. Он многе правоверне епископе прогна са њихових престола, и на њихова места постави своје аријанце. Неке пак малодушне и плашљиве примора да пристану на његову јерес. А беше пун гнева и једва видећи светога Василија како неустрашиво архијерејствује, као стуб непоколебљив у вери својој, и друге крепи и саветује да презиру аријанство као богомрску гадост. Обилазећи своју царевину, и свуда много зло-стављајући православне, цар, на путу за Антиохију, дође и у Кесарију Кападокиску. Ту се свим силама стараше да Василија привуче на аријанску страну. А потстаче своје кнезове и велможе и саветнике да молбама и обећањима и претњама придобију Василија за аријанство. И досаћиваху светитељу много цареви једномишљеници. А усто и жене високог рода и у милости код цара, слаху своје евнухе светитељу саветујући му и убеђујући га да пристане уз царево мишљење. Али нимало не успеше, јер беху наишле не на слабића него на јунака. Затим епарх Модест (овај епарх био је управитељ целог Истока и у исто време старешина цареве гарде – преторијанаца) много му досади. Он дозва к себи светитеља, и пошто га ласкама не могаде склонити на царску јеретичку веру, поче му разјарено претити. На његове претње светитељ смело одговори: Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш себе обогатити, а мене нећеш осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају све моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља, на којој боравим, моја, или боље, Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми добро учинити, јер ћеш ме брже послати Богу моме. – Модест рече: Нико ми тако смело није говорио. – А светитељ одговори: Јер ти се није десило да разговараш с епископом: ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду његову, ми тада не гледамо ни на кога. – Најзад Модест рече: Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење. – А он одговори: Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи.

Модест извести цара о смелим речима светога Василија. Цар нареди да оставе Василија на миру. А када наста празник Богојављења Господњег, цар, желећи да на неки начин угоди Василију, уђе у његову цркву. И посматрајући благољепије и поредак црквени, и слушајући певање и молитву верних, испуни се дивљењем, јер у аријанским црквама никада није видео такав поредак и благољепије. Свети Василије приступи цару, и у разговору говораше му речи Божје а не људске, што све чу Григорије Назијанзин, који се тада деси тамо, и који то и описа. Од тога времена цар се поче боље односити према Василију. Али, отишавши у Антиохију, наговорен од пакосних људи, опет се разљути на Василија. Пошто подлеже клеветама њиховим, осуди Василија на прогонство. И када хтеде да потпише ту одлуку, затресе се престо на коме је седео и сломи му се перо у руци. Он узе друго перо, али се и оно сломи; тако исто и треће. Онда му задрхта рука и страх га спопаде. Познавши у томе силу Божју, он поцепа одлуку. Али, непријатељи побожности, аријанци, и даље наваљиваху на цара тужбама против Василија. Жеља им беше да га цар казни. И посла цар неког достојанственика Анастаса да доведе Василија у Антиохију. Када овај стиже у Кесарију и испоручи Ва-силију цареву наредбу, светитељ одговори: Ја, чедо, пре кратког времена дознадох да је цар, изишавши у сусрет савету неразумних људи, сломио три пера када је хтео да потпише одлуку о моме заточењу и да помрачи истину. Неосетљива пера задржаше његову незадржљиву жељу, и волеше се сломити него послужити „његовој неправедној одлуци.

Доведен у Антиохију, Василије претстаде епарховом суду. И упитан, зашто се не држи цареве вере, он одговори: Не дај Боже, да скренем од праве хришћанске вере, и пођем за безбожним аријанским учењем, јер сам од Отаца примио да држим и славим веру у једносушност. – Судија му прећаше смрћу. А он одговори: Дао Бог да за истину пострадам, и да се од окова тела разрешим, јер то одавно желим, само се ви не одреците свога обећања.

Епарх извести цара о томе, говорећи му да се Василије не плаши никаквих претњи, да је његово мишљење неизменљиво и „његово срце несаломљиво и несавитљиво. Цар се испуни гњева, и размишљаше како да погуби Василија. У то време разболе се изненада царев син Галатије; лекари беху беспомоћни, и он беше на самрти. Мајка пак његова дође цару и свађаше се с њим, говорећи му да син њихов умире зато што он неблагочестиво верује у Бога и злоставља архијереја Божјег. Чувши то, Валент дозва Василија, и рече му: Ако су догмати твоје вере по вољи Богу, учини молитвама својим да син мој оздрави. – Све-титељ одговори: Царе, ако приђеш вери православној, и ако црквама подариш мир, онда ће син твој бити жив. – Пошто цар обећа да ће то учинити, свети Василије се помоли Богу за здравље његовог сина, и он оздрави. И отпуштен би Василије са чашћу, и врати се на свој архијерејски престо.

Аријанци то чуше и видеше, и срца им се кидаху од зависти и злобе. И говораху цару: И ми смо могли учинити то. И опет обмануше цара, те им допусти да му и сина крсте. Али кад аријанци узеше да крсте царевог сина, он умре у рукама њиховим. То виде својим очима гореспоменути Анастас, и исприча цару Валентинијану (Валентијан је царовао од 364. до 376. године) који је царовао на Западу, док је брат његов Валент царовао на Истоку. Он се удиви таквом чуду, и даде славу Богу. А светом Василију посла много блага преко Анастаса. Од тога блага Василије сагради болнице по градовима у својој епархији, и мноштво убогих и немоћних збрину.

Блажени Григорије Назијанзин спомиње да је свети Василије и епарха Модеста, који онако суров беше према светитељу, исцелио молитвом када овај беше тешко болестан, и за време болести своје смерно потражи помоћи од његових светих моли-тава.

Пошто прође доста времена, после Модеста би постављен у оној покрајини други епарх, по имену Јевсевије, рођак царев. За време његово у Кесарији живљаше нека млада удовица, богата и веома лепа, по имену Вестијана, кћи Аракса, који беше сенатор Великог Савета. Епарх Јевсевије жељаше да ту удовицу на силу уда за неког достојанственика. Али она, целомудрена, и желећи да чистоту свога удовиштва сачува беспрекорном у славу Бога, није хтела да се удаје. А када сазнаде да хоће да је силом ухвате и на брак приморају, она побеже у цркву, и притече архијереју Божјем, светом Василију ( Црквама је у старини,од времена Константина Великог,било дато такозвано право уточишта;невино гоњени скривали су се у црквама,и власт је имала времена да се убеди у њихову невиност). Он је узе под своју заштиту, и не хтеде је из цркве дати људима који беху дошли по њу. Затим је тајно посла у девојачки манастир својој сестри, преподобној Макрини. Епарх се наљути на блаженог Василија, и посла своје војнике да удовицу силом доведу из цркве. Али је тамо не нађоше. Епарх нареди да је потраже у спаваоници светитељевој, где анђели борављаху. Јер, сам нечист, епарх мишљаше да ју је Василије греха ради задржао код себе, и скрива је у својој спаваоници. А пошто је нигде не нађоше, епарх дозва к себи Василија. И сав бесан од љутине, грђаше га, и хтеде да га преда на мучење да би му пронашао удовицу. А свети Василије, готов на све муке, говораше: Ако наредиш да тело моје гребенима стружу, исцелићеш стомак мој, јер видиш да сам болестан (Свети Василије је био веома болешљив.Једном је овако писао о себи: “ Непрекидне и силне грознице толико су изнуриле моје тело,да се ја не разликујем од паучине.Сваки пут за мене је непролазан,свако дување ветра опасније него бура за морепловце…Код мене се болест смењује болешћу „.) – Кад грађани дознаше шта се догађа, полетеше сви, не само људи него и жене, са оружјем и моткама у двор епархов, и хтедоше да убију епарха због светог оца и пастира свог. И да свети Василије нс умири народ, убили би епарха, који, видећи такву побуну народну, препаде се, пусти светитеља читава на слободу.

Еладије, келејник светог Василија Великог и очевидац чудеса његових, човек врлинаст и свет, који га по престављењу и наследи на архијерејском престолу, исприча ову истиниту ствар. Сенатор неки правоверни, по имену Протерије, обилазећи света места, намисли да своју кћер да у неки манастир на службу Богу. Али ђаво, који одискони ненавиди добро, потстаче једног Проте-ријевог слугу на пожуду према кћери његовог господара. Видећи да је то незгодна ствар, и знајући да је недостојан, слуга никоме не рече ни речи о томе, него отиде једноме врачару који је живео у том граду. Исприча врачару жељу своју, и обећа му много злата ако враџбинама учини да он узме за жену кћер свога господара. Врачар се у почетку нећкаше но напослетку рече: Послаћу те своме господару, ђаволу; он ће ти у овоме помоћи, ако и ти испуниш његову вољу. – А несрећни онај слуга рече: Обећавам да ћу учинити све што ми нареди. – Врачар рече: Хоћеш ли се одрепи Христа свога, и дати написмено о томе? – А он одговори: Готов сам, само да добијем оно што желим. – Врачар рече: Пошто дајеш такво обећање, онда ћу ти и ја помоћи. – И узевши хартију, написа ђаволу ово: Пошто ми је дужност да се трудим, Господару мој, да од хришћанске вере одвраћам и под твоју власт приводим на славу твоју, ево, шаљем ти сада доносиоца овог мог писма, младића, распаљеног похотом према девојци, и молим те да му помогнеш да оствари своју жељу, како би се и ја тиме прославио, и са већом ревношћу придобијао многе који би ти били по вољи.

Пошто написа овакво писмо ђаволу, даде га ономе младићу, и посла га, рекавши му: Отиди ноћас на гробље јелинско, стани и подигни ово писмо увис, и теби ће прићи они који ће те одвести ђаволу. – И он, несрећник, хитно отиде, стаде на гробљу и поче призивати демоне у помоћ. И одмах изађоше пред њега зли дуси, и с радошћу одведоше прелашћенога своме кнезу. Младић виде Кнеза где седи на високом престолу, окружен од безброј злих духова, приступи му и даде му писмо врачарево. И ђаво упита младића: Верујеш ли у мене? Он одговори: Верујем. – Рече му ђаво: Одричеш ли се Христа свог? Он несрећник одговори: Одричем се. – Рече му Сатана: Много пута ме обмањујете ви хришћани. Када вам је потребна моја помоћ, ви долазите к мени. А чим вам се оствари жеља, ви се одвраћате од мене, и враћате Христу своме. Он пак, благ и човекољубив, прима вас. Но ти, дај ми својеручно написмено, да се добровољно одричеш Христа и крштења, и обећаваш да ћеш вавек бити мој, и да ћеш на дан Суда заједно са мном примити вечну муку. И онда ћу ти одмах испунити жељу. – Младић узе и написа што је ђаво желео. Тада душегубни змај посла демоне прељубе, и они толико распалише девојку ненаситном љубављу према младићу да она, понесена неподношљивом телесном страшћу, паде на земљу и поче преклињати оца свог: Смилуј се на мене, смилуј се на кћер своју, и дај ме за жену овом слузи нашем кога заволех силно. Ако то не учиниш мени, јединици својој, брзо ћу умрети страш-ном смрћу, и ти ћеш одговарати за мене на дан Суда. – Кад то чу, отац се запрепасти, и ридаше говорећи: Тешко мени грешноме, што то би са мојом ћерком? ко упропасти моје благо? ко преласти моје чедо? ко помрачи светлост очију мојих? Ја сам желео, кћери моја, да те заручим Небеском Женику, да будеш сажитељка Анђелима, и да свагда прослављаш Бога у псалмима и песмама духовним, еда бих и ја због тебе спасен био. А ти бестидно говориш о браку! Не бацај ме са тугом у ад, чедо! не посрами благородство своје, удајући се за слугу. – А она, не рачунајући ни у шта очеве речи, говораше само ово: Ако ми не учиниш по жељи, онда ћу се сама убити. – У недоумици шта да ради, отац, на наваљивање сродника и пријатеља, попусти њеној жељи, да је не би видео где пагубном смрћу убија себе. Дозва свога слугу, даде му за жену кђер своју и много имања, и рече кћери: Иди, несрећна и страсна ћерко, за мужа, а ја држим да ћеш се касније много кајати, али од тога нећеш имати никакве користи.

И би закључен неправедни брак, по дејству ђавола. После неког времена приметише неки људи и добро уочише да слуга онај не одлази у цркву и не причешћује се светим Тајнама. И обавештена би о томе јадна жена његова. Не знаш ли, рекоше јој, да муж твој, кога си изабрала, није хришћанин, него је туђ Христовој вери? А кад она то чу, ожалости се веома, и баци се на земљу, и поче ноктима гребати своје лице, и немилосрдно се уда-рати у груди, и кукати, говорећи: Нико се никада није спасао ко није послушао своје родитеље. Ко ће оцу моме саопштити срамоту моју? Тешко мени кукавној! У какву пропаст упадох данас? Што се родих? а кад се родих, што не цркох?

Док је она тако кукала, чу њен муж и дотрча, и упита је што кука. А кад сазнаде разлог, он је поче тешити говорећи да није тачно то што је о њему чула, и убеђиваше је да је хришћанин. И пошто је његове речи мало утешише, она му рече: Ако хоћеш да ми то докажеш, и душу моју несрећну обрадујеш, хајде сутра са мном у цркву, и у мом присуству се причести светим Тајнама, па ћу ти онда поверовати. – А јадни муж њен видећи да не може сакрити оно што је урадио, признаде јој све, како себе ђаволу даде. Она пак прикупи сву своју снагу, и донесе добру одлуку: отрча светом Василију, и завапи: Смилуј се на ме, учениче Христов, смилуј се на ону која није послушала оца свог и потчинила се демонском савету! – И исприча му све подробно о своме мужу. Светитељ дозва њеног мужа и упита га да ли је тако као што његова жена прича о њему. А он са сузама рече: Да, свече Божји тако је. Јер ако прећутим, дела ће моја повикати. – И исповеди све по реду како даде себе демонима. А светитељ му рече: Хоћеш ли да се опет обратиш Господу нашем Исусу Христу? Младић одговори: Да, хоћу, али не могу. – Рече му Василије: Зашто? – Он одговори: Јер се написмено одрекох Христа, и ђаволу предадох себе. – Рече му Василије: Не тугуј због тога, јер је Бог човекољубив и прима покајнике. – Жена пак припаде к ногама светитељевим и мољаше га говорећи: Учениче Христов колико можеш помози нам. Светитељ рече младићу: Верујеш ли да ћеш се спасти? – А он рече: Верујем, Господе, помози моме неверју! – Светитељ га онда узе за руку, учини на њему крсни знак, и затвори га у једном месту у кругу црквене порте, и нареди му да се непрестано моли Богу. А и сам проведе на молитви три дана. Затим га посети и упита: Како си, чедо? – Младић одговори: У великој сам невољи, владико, не могу да подносим демонску вику, и застрашивања, и стреле, и каменовање. Јер држећи моје написмено, грде ме говорећи: Ти си дошао к нама, а не ми к теби. – А светитељ рече: Не бој се, чедо, само веруј. – И поштго му даде мало хране, осени га крсним знаком, и опет га затвори. А после неколико дана опет га посети, и рече: Како си, чедо? Младић одговори: Чујем њихове претње и вику издалека, али њих саме не видим. – Пошто му даде мало да једе, и пошто се помоли за њега, затвори га опет, и откде. Затим у четрдесети дан дође к њему и упита га: Како си, чедо? А он рече: Већ сам добро, свети оче, јер те видех у сну где се бориш за мене, и како си савладао ђавола. – Пошто сатвори молитву, свети га изведе из затвора и одведе у своју ћелију.

Идућег јутра сазва светитељ сав клир црквени и монахе, и све христољубиве људе, и рече: „Прославимо, браћо, човекољупца Бога, јер ево Пастир добри хоће да узме на раме изгубљену овцу и да је донесе у цркву. Стога треба и ми да се ове ноћи помолимо његовој доброти, да победи и посрами непријатеља душа наших“. И слегоше се људи у цркву, и сатворише свеноћне молитве за кајућег се младића, вапијући: Господе, помилуј! А кад свану, Василије узе младића за руку, и са целим народом уведе га у цркву, певајући псалме и песме. И гле, ђаво на невидљив начин дође бестидно са свом пагубном силом својом желећи да младића отме из руку светитељевих. И са таком дрскошћу и бестидношћу навали ђаво на младића да и светог Василија закачи вукући к себи младића. А блажени се окрену и рече ђаволу: Бестидни душеубицо, управитељу таме и погибли, није ли ти доста погибао у коју си бацио себе и оне што су с тобом? Не престајеш ли гонити створења Бога мога? -А ђаво повика к њему: Неправду ми чиниш, Василије! – Овај глас ђаволов многи чуше. И рече светитељ;: Нека ти запрети Господ, ђаволе. – А ђаво опет њему: Василије, неправду ми чиниш; јер нисам ја ишао к њему, него је он дошао к мени, и одрекао се Христа свог, и дао ми својеручно написмено, које имам у рукама, и које ћу на дан Суда показати општем Судији. – А Василије рече: Благословен Господ Бог мој, јер народ неће спустити руке своје молећи се док не вратиш то написмено. – И обративши се народу, светитељ рече: Подигните руке своје увис, и вапијте: Господе, помилуј! И народ, подигавши руке своје к небу, дуго вапијаше: Господе, помилуј! И гле, младићево написмено, ношено по ваздуху дође, а сви гледаху, и спусти се блаженом Василију у руке. А Василије блажени, узевши то написано, обрадова се, и принесе благодарност Богу. И пред свима рече младићу: Познајеш ли, брате, ово напи-смено? – Младић одговори: Да, свети оче, моје је, написах га својом властитом руком. – А Василије Велики одмах га пред свима исцепа на комаде. И уведе младића у цркву, причести га светим Тајнама, и народ угости како ваља. И пошто много чему поучи младића, и наложи му потребно правило, даде га жени његовој, неућутно славећи и благодарећи Бога.

Житије Светог оца Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске
Преподобни Јустин Ћелијски

Св. Јован Златоусти: На дан рођења нашег Спаситеља Исуса Христа

Bozic-ikona-ezt

Што су праоци још давно са болом очекивали, што су пророци предсказивали a праведници желели да виде, то се на данaшњи дан збило и стварно испунило. “И Бог се на земљи јави и с људима поживје” (Вар. 3, 38).

  Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује?
Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом.
Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено.
Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном.
А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи.
Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат.
Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио.
Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство.
А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо.
А који је то доказ?
Попис народа  о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије.
Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?”
А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август  произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи.
А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних.
Па каква је она?
Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47).
А зашто га је тако похвалио?
Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи.
Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7).
Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали.
Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27).
Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили.
Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио.
Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би,  јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19),  тј. изнад неба.
Видиш ли како је небо завесом назвао?
Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима  доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7).
Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године?
Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш?
Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље   и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче  тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио.
Па зашто, одговори?
Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа.
А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела?
Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела.
А како ћемо то сазнати?
Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено.
Али баш ово, одакле ћемо сазнати?
Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео  онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио,                             онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато.
Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17).
Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он.
А како ћемо то пронаћи?
Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34).
Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”.
Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21)
Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25)
Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”.
Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо.
Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити.
Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио.
А када се то чинило?
У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела.
Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио.
Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити.
Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се  збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити.
Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини.
А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора.
Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе.
Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео.
Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио!
О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио.
А шта је то?
Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују.
Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи?
Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити.
Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали?
Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17).
Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин.

Божићна посланица Српске Православне Цркве

patrijarh irinej

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2017. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни БОЖИЋНИ поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Ако је ко у Христу, нова је твар;
старо прође, гле, све ново постаде“
(II Кор. 5, 17)

Драга браћо и сестре,

Установа Новога и Вечнога Завета Бога и човека остварена је управо на данашњи дан, на први Божић у историји. Јер, данас је, љубљена децо духовна, превечни Бог извршио дело веће од стварања универзума и испунио обећање дато нашим прародитељима, обећање о коме су пророци од памтивека прорицали, а које је Пречиста, Преблагословена и увек Дјева Марија у смирењу прихватила. Бог Логос постаде човек и настани се међу људима (Јован 1, 14). Син Оца небеског бива роду људском савремен, како би човек постао савечан Богу. Господ Сведржитељ „унизи Себе узевши обличје слуге“ (Филип. 2, 7) и постаде једнак телу смирења нашега, да би нас учинио једнакима лику славе Његове. Зато богомудри апостол Павле у усхићењу кличе: „О дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови!“ (Рим. 11, 33).

У време оно, велелепну и надахнуту химну: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ клицало је мноштво анђелске војске док је небо звездом указивало на Витлејем, родни град светога пророка и цара Давида, на Дом хлеба, где се ваистину јави Хлеб Живи Који сиђе с небесâ. У тихој духовној светлости божићне ноћи људско лице превечног Сина Јединородног радосно дочекаше погледи пастирâ (Лк. 2, 4 – 15). Будући да је ова величанствена тајна побожности – јављање Сина Божјег у телу – непојмљива анђелима и људима, превечни план Божје свепрожимајуће љубави почео се откривати у свештеној тишини витлејемске пећине, испуњене крајњим смирењем и неизрецивом добротом. И заиста, приступајући побожно граду Давидову, заједно са небоземним хоровима светих, духовним очима видимо како у Ономе кроз Кога је створено све што је на небесима и на земљи „обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2, 9). Ова богооткривена истина се проповеда у нашој светој Цркви небројено пута речима да је Син Божји „ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“.

Спасење о којем говори Символ вере, драга браћо и сестре, превазилази свако људско очекивање. Није се Бог очовечио како би показао Своју славу и величанство нити да би се, праћен војскама небеским, појавио у овоме свету као његов Господар. Спаситељ је благоизволео родити се од Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије како би човек, благодатним силама Духа Светога, крштењем, учешћем у светој Литургији и животом у Христу, био препорођен и постао бог по благодати, сабрат и сутелесник Богочовека. То нам је Он Сâм омогућио захваљујући истинском рађању за живот вечни које нам дарују свето крштење, миропомазање и свеукупни светотајински живот са врхунцем у светој Литургији, праћен нашим трудом да задобијемо јеванђелске свете врлине. Почевши да истински припадамо Заједници деце Божје, Цркви, ми благодатно учествујемо у божанском животу Христовом и бивамо спасавани и спасени у њој.

У најблиставијој светлости и чудесној радости Божића древна народна мудрост изнедрила је здравицу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Заиста је дубок смисао и далекосежна животна порука ове древне мудрости. Ништа нам, драга децо духовна, неће вредети ни држава, нити уређени градови и села, ни економски напредак коме толико тежимо, нити сва добра овога света, ако као народ постепено, али сигурно нестајемо, тојест ако више умиремо него што се рађамо. Нашим хришћанским прецима није било тешко да, током своје бурне историје, изнова, после најтежих искушења и невоља, а некада и дословце из пепела, васпоставе државу, привреду, културу и све оно што их је одувек чинило припадницима истински европске цивилизације. То им је сваки пут полазило за руком јер су њихови домови били испуњени вером, врлинама и снагом, док су им се деца изобилно рађала. Имајмо отуда на уму закон Господњи и опомињимо се нарочито заповести Божје дате прародитељима Адаму и Еви која гласи: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме!“ (I Мојс. 1, 28). Стога, љубљени у Христу Исусу, немојмо занемаривати испуњавање ове заповести! И Сâм Господ љубави својевољно пристаде да се оваплоти и поживи међу нама, а Рођењем од Дјеве Марије занавек освети и даде смисао материнству и рађању.

У овим светим божићним данима усрдно се молимо за сву нашу једноверну браћу и сестре у Отаџбини и расејању, са жељом да Богомладенац Исус Христос разгори у њиховим срцима и домовима смирену радост витлејемске светлости, којом небо и земља данас бивају просветљени и блистају. Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5).

Браћа наша по вери, не само на Косову и Метохији него и другде, суочена су са искушењима. Посебно данас, Богомладенац Христос нас подстиче да ми, православни хришћани и деца Цркве, Његовом благодаћу оснажени, без обзира на то како се други односе према нама било где, у Отаџбини, окружењу и васцелом свету, свима узвраћамо, по заповести Божјој, братски и пријатељски, ма које вере и народности они били, знајући да нас Бог љубави пита шта ми чинимо другима, а не шта други чине нама.

Данас, када Пресвета Дјева Марија рађа Превечнога Бога, молимо се за све људе, а нарочито за младе, намучене страшним пороцима наркоманије, алкохолизма, разврата, лењости, гнева, среброљубља, зависти, гордости, неумерености, безосећајности и свим другим пороцима који, обећавајући привидну радост, заправо унижавају боголико достојанство човека и чине га робом. Молимо се да их Господ над војскама укрепи како би познали истину и препознали лик Божји у себи, па да смело устану и збаце окове погрешног избора. Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32. 34). Ми смо слободни у правом смислу речи онда кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и, напослетку, води у духовно ропство. Слобода је, драга наша децо духовна, слобода за Христа, за другога, за живот и здравље. Слобода за вечност. Такву слободу нам може дати једино Бог јер је управо Он Слобода, смелост и снага. Једино слободом која подразумева ослушкивање воље Божје и самоограничење пред ближњима и пред створеном природом могу се савладати страшни и у нашем народу незапамћени сукоби између супружникâ, родитељâ и деце, рођакâ и кумова, о којима, нажалост, пречесто слушамо и читамо.

Блага Вест Рождества Христовог данас се објављује и свету у којем звецка оружје, у којем се спроводи насиље над појединцима и народима, у којем владају неједнакост и социјална неправда, у којем су невина деца жртве ратних сукоба, различитих врста злоупотреба и глади, над којим је свакодневно надвијена нуклеарна претња. Иако забринути, не губећи наду, молимо се Витлејемском Богомладенцу да просветли таму и окрене добру оне који држе полуге моћи у својим рукама.

Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страха, молимо се да мир Божји данас испуни наша срца! То је мир који није пасивност и равнодушност него динамична, стваралачка и, поврх свега, непрестано активна сила која има моћ да преображава, као и да доноси спасење не само нама већ и људима око нас. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“.

Бог Који је са нама – Емануил – јесте управо тај Мир кроз који долази мир Царства небеског. Такав мир се, свакако, не може поистоветити са некадашњим, садашњим и будућим покушајима остварења миротворства на овој земљи, а који не подразумевају однос у чијем је средишту Тројични Бог. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). Богочовек Господ Исус Христос се, дакле, рађа од Дјеве Марије како би умро на Крсту и васкрсао из мртвих, дарујући мир и блаженство вечнога живота свеколикој твари. Овакву стварност задобијања мира који побеђује грех и смрт, драга децо духовна, ми доживљавамо не само данас, на празник Рождества Христовог, већ и сваки пут када се сабирамо у нашим светим храмовима на божанствену Литургију и када се причешћујемо Живим Христом.

Славећи данашњи празник, помолимо се да срца наша постану Витлејемска Пећина у којој се рађа Христос Син Божји, како бисмо и ми, обасјани светлошћу витлејемске звезде, просвећени мудрошћу мудрацâ са Истока, надахнути Духом Светим, Који је осенио Мајку над мајкама и умирио немире праведнога Јосифа, смело клицали на све четири стране света, објављујући долазак Онога Који нас спасава:

Мир Божји, Христос се роди!

Дано у Патријаршији Српској у Београду, о Божићу 2017. године.

Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Житије светог оца Николаја, Архиепископа мирликијског

sveti-nikola-zitejni-sinaj

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: „Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви“.

Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.

Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.

У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

Године 1096. Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду“ и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09.маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.

Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св. Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

Ваведење Пресвете Богородице

1828

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој.

За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая Святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму.

И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата свети Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.