Архива категорије: Вести

Владика Давид богослужио у манастиру Драговићу у Епархији далматинској

IMG_8587

У недељу, 16. септембра 2018. године, Његовор Преосвештенство Епископ кршевачки Господин др Давид је, благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Никодима, служио свету Литургију у манастиру Драговићу у Епархији далматинској.

Благодарећи инфо-служби Епархије далматинске, доносимо вам неколико фотографијâ са овог радосног догађаја.

Добри човек у Срба, бесребреник Владета

Beograd, 04.09.2018. -Neuropsihijatar Vladeta Jerotic, akademik SANU, preminuo je jutros u Beogradu u 95. godini, potvrdjeno je agenciji Beta u Zaduzbini Vladeta Jerotic. Rodjen je 2. avgusta 1924. u Beogradu. Jerotic je bio redovni clan Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i knjizevnosti), clan Medicinske akademije i od 1984. godine clan Udruzenja knjizevnika Srbije.  (BETAPHOTO/MILOS MISKOV/MO)

Много хтео

много започео, и остварио,

час смрти није га

ни прекинуо ни омео!

Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог и двадесетпрвог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и оталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље.

Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може загледати у душе и самих архијереја, свештенства и монаштва, и у душе све њихове верне деце.

Тако дакле и душу једног од деце, коју је он својевремено опслужио у манастиру Крки проницањем до у сами свилени чвор њезин, камо је долазило до битовнога загушења.

И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога нам просветилишта.

Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом.

Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких сабеседника и саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни део пастве нами поверене.

Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, поготово не личности и драгоценог искуства преподобног Јована Лествичника, већ сабеседник, симвиотичар и гарант његов; дакле истога тога богословља.

Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару; један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш:

 

Наш лекар је умро

да, умро је наш брат.

Знамо да се то јутрос догодило,

као што знамо и да око нас

наставља да бесни болести рат!

Или:

Међу нама почива

савршени познавалац свих људских од искона душа,

према томе и човека Србина.

 

Епископ крушевачки Давид

 

***

ЖИВЕО, СВЕ ВИДЕО, И НИКОГ НИЈЕ ОСУДИО

„Дубоко

у пукотини времена,

код

леденог саћа

чека, кристал даха,

твоје коначно

сведочанство“.

Паул Целан

Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека, у чијој је интелектуалној али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али, у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса, коју је Владета Јеротић целог века неговао.

Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“, поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака, и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је, пре годину дана, са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака.

Као психотерапеут, и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа, постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате, и прихватање рада на факултету, за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина, постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама, и социјалним перипетијама, изазваним кризама у браку.

Као писац и предавач, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се, у немачком језику, назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“, и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година, налазио сам разумевање за поступак, иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности.

Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, баш као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Баш као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“, и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема, Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних.

На концу, желео бих да придодам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу, која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“, рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте, о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији, и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо.

А овим записом, опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали.

Марко Делић,

докторанд Универзитета у Тибингену

Света Архијерејска Литургија у селу Орајше код Варварина

DSC_6280

У уторак, 11. септембра 2018. године, када се наша Света Црква сећа на спомен Усековања главе светог Јована Крститеља, Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у цркви светог Јована у селу Орашје код Варварина, а поводом храмовне славе.

Епископу су на светој Литургији саслуживали: Архијерејски намесник темнићки протојереј-ставрофор Ђорђе Марјановић, протојереј Горан Гајић, протојереј Братислав Петровић, протонамесник Александар Лукић, јереји Ивица Матић и Ивица Сврзић, као и протођакон Андрија Јелић.

Владика Давид посетио Епархију будимску

DSC_6205

У периоду од 6-9. септембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, а на братољубиви позив Његовог Преосвештенства Епископа будимског, сигетско-печујског, сегединског, сехешфехерварског, веспремског, мохачког, јегарског, чанадског и наследника града Апостола Словена Светога Методија и администратора темишварског Господина Лукијана је боравио у канонској посети Епархији будимској. Обилазак светиња ове Богом спасаване Епархије је оставио велики утисак приказујући и сведочећи о временима када су Срби ходећи за Патријархом Арсенијем Чарнојевићем настанили на овим просторима. У петак, 7. септембра текуће године, у Будимпешти у згради Текелијанума, Преосвећени архијереји су присуствовали отварању Месеца српске културе, где је представљено музичко стваралаштво Петра Стојановића, Србина из Мађарске чија дела је извео квинтет Алтро Сенсо. У суботу, 8. септембра т.г. након Свете Литургије у Светоуспењском храму у Сентандреји и братољубивог пријема у Сентандрејском Двору Епископа будумског Господина Лукијана уследио је обилазак града Сентандреје. У недељу, 9. септембра у храму Светог Георгија у Будимпешти након Свете Литургије, уприличено је послужење, где се Епископ Давид упознао са благочестивом заједницом при овој христољубивој парохији. 

 

Прослављен празник Сабора српских Светитељâ у Александровцу

Жупа септембар 2018 (9)

Пролазе наши дани земаљски. Будућност нам у многоме непозната. Садашњост нам у трену измиче из руку. А прошлост? Она више не постоји али њоме смо утемељени. Роде мој српски, утемељени смо љубављу, жртвом и вером светих предака. Упитајмо себе и једни друге, јесмо ли сачували образ у себи и на себи светих очева и мајки рода нашега. Хоће ли Свети Сава у нама видети светиљку која просвећује, хоће ли Честити кнез Лазар у нама препознати непролазност Царства Небескога? Хоће ли свевитез Обилић у нама разгорети искру витештва? А наши свети Новомученици видевши нас заборавне хоће ли опет сузу пустити?

Данас у новом храму александровачком, показасмо да желимо да се отргнемо забораву и на небоземној Светој Литургији заваписмо Сабору свих Светих Срба и Српкиња: не оставите нас, не заборавите нас, молите се за нас, јер Ви сте темељ наше вере и повига и љубави у Христу! Ви сте нам оставили Свето Косово, и Студеницу и Жичу и Милешеву. Ви нам даривасте Свети Хиландар и све свете задужбине да нас задужите својом љубављу. Дајте нам снаге свети преци наши да сачувамо оно што нам остависте на чување и да оно што сте нама даривали украсимо вером својом и дарујемо својим потомцима.

Верни народ наш, уз часне оце, данас сабран и причешћен у светом храму Сабора српских Светитеља, показао је да неће и не жели без Христа, и да жели да личи и следује светим прецима и њиховим бесмртним делима.

Радост данашњег дана и сабрања употпунило је и прво крштење у нашем новом храму, крштење Српкињице Искре, којој желимо да увек искри радошћу и љубављу Христовом.

Колачарима и свим доброжелатељима, мир и благодат Господа нашега Исуса Христа!

 

 свештеник Вукман Петровић