Нарав самозваних Старокалендарацa или Истинских православних хришћана

eparhija-krusevacka-200x150

Епископ крушевачки Давид

(Појава самозваних Старокалендараца или Истинских православних хришћана у Српској Православној Цркви)

Ако се све досад у нас није довољно организовано реаговало на појаву самозваних Старокалендараца и Истинских православних хришћана у Српској Православној Цркви, то не значи да наше скорашње и будуће одлучне реакције у моменту пуне зрелости и актуелности овог црквеног проблема неће умногоме ублажити, па и сасвим неутралисати нападе ових протагониста, вајних, самозваних старокалендараца.

Овај проблем доводи у везу са собом низ богословских тема, од којих су неке временом у нашем црквеном животу постале праве ране од клинова. Зато би свако зналачко стављање прстију на њих требало допринети оздрављењу, а не даљем обољевању.

Самозваним Старокалендарцима или Истинским православним хришћанима који су се као такви огласили у Српској Православној Цркви, али и њиховим симпатизерима, покровитељима и пропагаторима, затим онима који им од почетка гледају кроз прсте, или их чак подстичу на одметништво, треба јасно и гласно рећи следеће:

Сви такви већ се налазе на терену секте, секташког и секташења, па су им и последице за вратом. С обзиром да им је говорено и насамо, и у четири ока, и у присуству два или три сведока, па су најзад и Цркви казани, еда би исправили своје заблуде, а они на жалост ни Цркву нису послушали него су остали тврдокорни и неразумни, због тога их по јеванђелској речи треба сматрати незнабошцима.

Они су наиме добровољно иступили из заједнице са својом, Српском Православном Црквом, прекинули односе са својим епископима, и више се не налазе у евхаристијском општењу са члановима своје дојучерашње Цркве.

Јеванђелска оцена овде изречена, није претерано строга, него пре свега тачна, с обзиром на чињеницу да је тајна Цркве заједничење, кинонија или причешће; штавише, причешће је учешће у самој тајни Цркве.

Ако саму суштину или природу називамо заједницом или кинонијом, или, ако кажемо да се сама суштина подудара са заједницом личности, и ако опет говоримо о Цркви као о кинонији или заједници Духа Светога, онда нам се и закључак намеће да је сваки облик прекида заједнице са Црквом у ствари губљење јединства са њом, и обретење ван ње, изван Христа и Духа Светога. Па зар такво стање није стање непознавања живога Христа, и коначно, стање унутрашњег пакла?!

Све подстицане неразумном ревношћу, па савладане самовољом и прелашћене идеологијом подсетићемо на следеће чињенице: Било би бесмислено да неко у Српској Православној Цркви, која има стари Јулијански календар као свој и придржава га се од самога почетка, наједанпут почне да гради нови црквени идентитет, на пример самозваног старокалендарца, и то чином безобзирног превиђања онога чега се његова домалопређашња Црква стварно придржава.

Зато, сви они који негирају њен стари Календар, или га тумаче и својатају ради својих сепаратистичких и идеолошких циљева, нису старокалендарци, колико год се сами упињали да докажу да јесу, него су они који заврашавају у расколу и сепаратизму.

Исти они не могу бити прави православни хришћани све докле буду негирали православне хришћане и наметали им се као над­православни. А када већ као такви нису ни једно ни друго, а камоли православни, и када су већ сами себе искључили из своје дојучерашње, Српске Православне Цркве, они више нису ни њени живи чланови, а камоли њена православна чеда.

Јер када би они то били, сигурно не би презрели њену свету светајну Литургију, па Тајну Крштења, и редом све остале Тајне, њено богословље, њен православни етос, њену јерархију, и сву своју дојучерашњу  браћу.

Бесмислено је дакле себе називати истинским православним хришћанином када никада у историји Цркве нису постојали православни хришћани православнији од самих православних. И опет, када нигде у црквеном Предању не постоји категорија такозваног истинског православног хришћанина, који би својом православношћу превазилазио саме православне хришћане.

Напротив, од почетка су постојали, данас такви постоје, и увек ће постојати само православни хришћани.

Али пошто њима, самозванима, није довољно да буду и да јесу управо православни хришћани, а горе поменута категорија хришћана не постоји ни теоретски, онда они заиста више нису, и не могу бити сматрани православним хришћанима, без обзира на њихово заклањање иза старог Календара, Крштења, светих Канона и анатема, светитељских имена и ауторитета.

Све то, и друго, самовољно прогласити догматима — директивама, па помоћу њих тиранисати своју браћу и уцењивати своју Цркву, не може се оценити друкчије до као фарисејска идеологија, или дух реформације, или скинхедс­и­секташка тортура; или опет као маловерје и непобожност, или новопројављени скојевци у Србији, са својим комесаром као ђаволом, или ђаволом као својим комесаром.

Дакле, они нису православни, и тек неће бити такви, колико год сањарили о некој својој будућој мондијалистичкој супер православној цркви, састављеној од свих Старокалендараца или Истинских православних хришћана, јер се ту уствари ради о неразумним зилотима, виртуелној удбашко­дукљанској скупини и заблуделим расколницима по свету, колико год на томе тајно радило 20 њихових струја у центрима у Грчкој, Есфигмену на Светој Гори, у Бугарској, Румунији, Црној Гори, Португалији, Паризу, Америци, у Србији (на Косову и Метохији), Прилепу, у Скопљу(?).

Дакле, сви они заједно, колико год их данас или сутра било и буде било супер­православних, као што данас они више нису, нити ће сутра бити, православни.

Па ипак, да ли ће они икада ишта представљати? На жалост, само парасинагогу, односно секту, расколнике, и у наставку јеретике!

Пошто сви ови ступњеви стоје у ланчаној и органској вези, подједнако је опасно наћи се било на једном, било на другом крају ланца, са напоменом да се свако непажљив, а нарочито неразумни ревнитељ, зачас може наћи уловљен мрежом оца лажи од искони, из које је затим толико тешко искобељати се.

Циљ и овог нашег реаговања може бити само савешћу мотивисано упозорење, упућено самозваним Старокалендарацима или Истинским православним хришћанима у Српској Православној Цркви; упозорење на опасности које им прете; указивање на последњи тренутак

за смирење, покајање и повратак у окриље своје дојучерашње Цркве.

Коначно, ту је и предлог да они почну да страхују за своје, а не за спасење Српске Православне Цркве!

Одрећи се својих заблуда и неправедно стеченог новца, вратити се својим епископима и вратити неправедно стечени новац, па се задовољити самим Православљем и само њиме, и наставити живети упокајању, ни мање ни више неголи као православни хришћани у Српској Православној Цркви, и увек као такви, то је оно што им по нашем мишљењу преостаје; док без тога, потпуна пропаст!

Указивање на просветљење од Господа Духа Светога ради сачувања од пута погибељи на коме су изгинули сви они који су се одметништвом икада огрешили о Православље, ето у чему се они нуждавају!

Као потврда да је повратак Православљу могућ у сваком, па и утренутку или периоду одметништва од њега, може им послужити извештај о повратку некадашњих самозваних Старокалендараца или Истинских православних хришћана Француза из Окситаније.

После дуготрајног лутања од једне до друге скупине Старокалендараца и задржавања у поменутом статусу, Окситанци су се вратили Православљу, и данас се они налазе канонски у саставу епархије за Француску и Западну Европу Српске Православне Цркве, под епископским омофором преосвећеног господина Луке Ковачевића.

Ево и закључка. Ако су поменути Французи, потомци оних Франака и Визигота који су Цркви и Filioque, и цезаропапизам и папоцезаризам наметнули, и целоме свету утеривали и веру и памет у главупа успели да се ослободе предачке омче, па и смогли снаге да се Православљу врате, и то под омофор Српске Православне Цркве, не сматрајући то нужним злом него напротив, великом чашћу и благословом, јер их ето, по њиховим речима, прима исповедничка и мученичка Српска Православна Црква, зашто и наши Срби, самозвани Старокалендарци, дојучерашњи чланови исте Цркве, а на коју су они у међувремену постали толико гадљиви, не би могли покушати бар да спусте свој дурбин, и да престану да гледају све друге хришћане у теме.

Њихов проблем је мизеран: Како то да сви ми остали нисмо њихови, супер­православаца следбеници и ученици?

Питамо се и ми: Како ће се они, Старокалендарци или Истинскиправославни хришћани ослободити опасности која им прети од претходно неупознате истине и љубави, обе једине кадре да их ослободе окова неразумног и, сада већ патолошког, и патогеног зилотизма?!

Сваком добронамерном православном хришћанину у Српској Православној Цркви очигледно је да су ови самозванци преварени идеолошким духом. Затим, да им више ништа није јасно; то јест, да имје све оно око чега се спотичу и споре одвећ тврда храна, а да млечну храну, која им једино и приличи, они тврдоглаво одбијају, не марећи што због тога могу умрети од духовне глади, и то на домаку толикога обиља духовне хране.

Њихово време за сваку врсту изговора и самооправдања већ је истекло.Смирења, смирења, никада довољно смирења!

Статус самозваних Старокалендараца

из угла светих Канона

Што се канонског статуса групација ван Православне Цркве познатих као јеретика, расколника и секташких скупина или парасинагога тиче, као и њиховог пријема од стране исте, Православне Цркве, свети Василије Велики пише светом Амфилохију Иконијском:

„Стари су расудили да треба прихватити оно крштење које ни у чему не одступа од вере. Они због тога једну врсту заблуда називаху јересју, другу расколом (схизма), а другу опет лажним збориштем (парасинагога). Јеретичке групе су потпуно удаљене и отуђене од саме ове вере. Схизматичке (или расколничке) групе су оне које се налазе у завади због неке црквене ствари и питања која се могу регулисати.

Парасинагоге су опет зборишта састављена од непослушних презвитера или епископа и необразоване светине.

О парасинагогама је реч онда када се неки клирик, осуђен због прегрешења и одстрањен из службе не повинује канонима, него и даље претендује на своје место и службу, и при том уза се има неке чланове који су напустили Саборну Цркву.

Схизма опет није друго до неслагање са члановима Цркве по питању покајања.

Јерес чине групе попут манихејаца, валентинијанаца, маркионита или пепузијанаца. Њихово неслагање стоји у директној супротности са Божијом вером.

Стари су још на почетку расудили: јеретичко крштење потпуно одбацити; схизматичко да се прихвати пошто они, расколници, још увек припадају Цркви; а крштење чланова парасинагоге (безаконитих групација), пошто се поправе правим покајањем и повратком (Цркви) (признати), односно присајединити их Цркви.

Често пак могу бити примани и у истом свештеном чину они који су једанпут пошли за непослушним клирицима па се затим покајали.“

(Писмо 188 Амфилохију о канонима, ЕПЕ 1, стр. 182–185. Канони Василија Великог, Канонска посланица I, Kанон 1, у: Кодикас Иерон Канонон каи екклисиастикон номон, в, екдоси, Тхессалоники 1991, стр. 508–511, на грчком).

О нашем страху од екуменизама

Своје реаговање на појаву неразумног зилотизма самозваних Старокалендараца или Истинских православних хришћана у Српској Православној Цркви, односно реаговање на њихово срозавање на највулгарније одметништво и хајдуковање по горама и јатацима, ми настављамо подсећањем на драгоцену мисао оца Георгија Флоровског да је ћутањем могуће саблазнити онолико колико и неразговетним и исхитреним одговором. Руководећи се том мишљу сажели бисмо реч о екуменизмима обазирањем на њихов учинак у Српској Православној Цркви.

Јеванђелска проповед Православне Цркве заступљена је и у њеној унутрашњој, и у њеној спољној мисији, које обе теку паралелно, и које се прожимају.

А. Спољну мисију Православне Цркве ми такође називамо православним икуменизмом.

Њега помно и савесно негују све православне помесне Цркве, укључујући и Српску, како у домаћим срединама, тако и на свим меридијанима. Дакле, ову мисију треба неизоставно вршити, и то са великом жртвом и кенозом, у циљу постигнућа, и очувања јединства Цркве.Чинећи тако, Српска Православна Црква у савременој епохи, користећи свој амвон на свим меридијанима помоћу благодати Духа Светога допринела је да сви људи добре воље чују и њену јеванђелску проповед о спасењу, миру и љубави, а да њени богослови у безбројним дијалозима пројаве светоотачки етос; при том да поједини међу њима, попут светог владике Николаја, Патријарха кир­Павла и епископа бачког Иринеја Буловића пројаве снагу и величину самих црквених Отаца. Резултати њене мисије или икуменизма су задивљујући: појава мањих или већих православних заједница широм света, и то у њиховим срединама до јуче, потпуно неправославним, и за њега слепим.

Б. Друга врста екуменизма је женевски екуменизам, глобално организован као Светски Савет Цркава, и замишљен ради непрестаног дијалога између православних помесних Цркава, с једне стране, и целокупне протестантске екумене, с друге стране. Екумене тренутно испарцелисане унутар саме себе бар на 300 сектора или секти. Тај дијалог за превасходни циљ има успостављање међусобног јединства свих хришћана. Овакав екуменизам је оно што не треба остављати, нити занемаривати. Наиме, православни су са колосалног амвона Светског Савета Цркава, бар док је он као покрет био најактуелнији и најживљи, свим протестантима и свеколиком свету упућивали једну и исту јеванђелско­богословску поруку своје вере, и о својој вери.

Њени плодови такође нису изостали: нараштај великих православних богослова који су помогли генерацијама неправославних хришћана да пронађу свој згаснули хришћански идентитет, и да стекну појам о изворном заједничењу, или бар да покушају да га обнове. Сам женевски екуменизам као покрет данас је на издисају. Превасходни циљ даљег опстанка помесних православних Цркава у Светском Савету Цркава јесте истинска, пастирска брига православних о даљој хришћанској судбини протестантске екумене, односно Европе, која се с друге стране добровољно изложила незапамћеној секуларизацији, светогрђу и неопаганизацији.

Што се тиче православне вере, она изнова побеђује свет, и то истином која не укида љубав. А само тако је и могуће разумети прелажење православних чланица ССЦ­а преко инцидената неких протестантских чланица Савета које своје еклисиолошке ставове преиначују у подршку геополитичким и стратешким решењима савремених империјалиста; и уопште, свакојаким идењем овима на руку, а на голему штету, рецимо Српској Православној Цркви као једној од чланица Савета; наравно, на голему штету њеном православном народу. Православни  хришћани,  поготово  хришћани  Српске  Православне Цркве немају разлога да се боје женевског екуменизма, бар што се тиче атака на њихову веру. Остале Православне помесне Цркве никада нису изневериле себе, чак ни самим својим чином учлањења у ССЦ­а! То јест, чином прихватања модуса међусобних сусретања и разговора.

Па и на такозване екуменске или заједничке молитве чланица Савета, које су такође камен спотицања већини православних хришћана треба гледати искључиво као на гестове добре воље и на икономију од стране православних, и толерисати их дотле док се не стекну услови за поступање правoславних по акривији. И поред оваквог или сличног објашњења, неко ће упитати: Чему оне? Један од одговора би могао гласити: Томе, да оне протестантима учесницима и члановима Савета послуже као млечна храна. Храна употребљавана у духу религијских, и у форми књижевних творевина. А њихова употреба на овај начи није пагубна по веру православних учесника и чланова истога тога Савета. Показатељ њихове безбедности јесте чињеница да између православних и протестантских чланова Савета не постоји интеркомунио. Штавише православнима, чије је чланство у ССЦ­а добровољно, никако не обавезујуће, светска Лига реформатских протестаната данас дозвољава, и сугерише им да они и теолошки и молитвено (избор и састав молитава по личном нахођењу) малтене едукују женевску екуменску Организацију.

В. Трећа врста екуменизма је римоцентрични, односно папоцентрични екуменизам. Од њега такође није потребно страховати. Римокатоличка Црква, познато је нама православнима, није чланица Светског Савета Цркава, али она има своју бискупску Конференцију за мултиконфесионалан медијални дијалог. Иначе, целокупан званич ни дијалог између Православних и Римокатолика одвија се на нивоу експертских комисија, уз постигнуће мноштва повољних резултата у међусобном доктринарном разумевању и хришћанском приближавању.

Иначе, овај званични дијалог донедавно био је замрзнут због активног присуства феномена римокатоличке Цркве, познатог и у пракси као злогласна унија и трње у односима. Наиме, овај феномен је поново пројавио своју моћ да угрози односе и да покида богословске везе, упркос  дуготрајности и брижљивости њихове неге. Зато су Православни и назвали унију трњем у односима двеју Цркава. Иначе, предност у досадашњим иницијативама неговања односа припада страни Православних, и може им служити на част.

Сан о васељенској Империји који би сав Исток и сав Запад обједињавао једном симфонијом далеко пре данашњег ватиканског сна био је сањан од стране Императора Јустинијана лично; и то сан о симфонији заснованој на једној правој вери.

Наиме, сами верски проблеми показали су се непремостивом препреком у споју са структурама царства. И опет, истрајавање Запада у Средњевековном периоду на, у суштини византијској идеји и у топијској жељи — повезивања Цркве и државе, Небеског Царства и царства ћесарева, догме и закона, политичке лојалности и верских истина — није био друго до доносилац капиталних промашених инвестиција, и поновни делилац и додатни унесрећитељ хришћана (в. Цар Јустинијан, Царство и Црква, у: Јован Мајендорф, Византијско наслеђе у Православној Цркви, Краљево, 2006). Видно је по овом питању да ни само руковање силом и влашћу, а камоли располагање једном и другом, није довољно, нити оно води успеху!

Додајмо још једну напомену у вези са истим сном. Ако он није био остварен тада када га је сами светитељ Јустинијан Велики практично сањао и жудио за њим, мало је, или нимало вероватно да ће исти бити остварен од стране било којег садашњег и будућег козмократора, у већ поодмаклом Новом поретку ствари.

Питање етоса или менталитета у стварима јединства ипак је питање, по нашем мишљењу пресудно, и судбоносно!

И још је тесно повезано са питањима слободе и друг(ачиј)ости!

Г. Страх од сва три вида екуменизма, православног, женевског и римоцентричног или папоцентричног присутан је у мањој или већој мери код многих верника у Српској Православној Цркви.

Богослови оправдано страхују од сталне злоупотребе богословља од стране неупућених. Зато они дају све најбоље од себе еда би га протумачили и приближили као насушни хлеб, као јединство старог и новог;

еда би указали на његову подстицајну моћ ослобађања и обнове Духом Светим у Христу, и на трајне последице које из тога произлазе. При том они праве разлику између доброг и лошег конзервативизма, доброг и лошег прогресивизма и доброг и лошег реда, и не испуштају из вида чињеницу да се мудрост огледа у испитивању речи и појмова, али и у консензусу и симфонији са Оцима који су одлучивали заједно са Духом Светим.

Једни међу пастирима и свештеноучитељима опрезни су пред женевским екуменизмом, с обзиром на то да су Протестанти Свето Писмо претворили у једну врсту Торе, а богословље у социологију у служби глобалне политике и њених глобалистичких циљева.Зато ови пастири и свештеноучитељи нису сигурни да ће сами увек бити правилно схваћени или код своје пастве и васпитаника добродошли, те пропуштају да их обавештавају о резултатима својих дијалошких мисија, иначе веома успешних.

Други међу пастирима опет, не сналазе се најбоље пред екуменистичким изазовима, па примењују дупле стандарде, што наравно не пролази без одјека и последица у Цркви којој они иначе искрено служе. Извесно, међу нашим студентима богословима на пример, има и дезорјентисаних, штавише мисионара, па и прозелита, или по духу самих припадника самозваним старокалендарцима; а њих, Старокалендараца, мање је од шаке.

Неки монаси прибегавају петицијама и квази­саборима, па излазе из црквеног поретка, или им бива што горе од тога.

Неки игумани, игуманије и старешине манастира опет, громопуцатељни су у промовисању својих ставова до мере заглушења свих других који би хтели, и имали да им што ваљано кажу, или да им разјасне перипетију.

Извесни  младоумни,  неутврђени,  недовољно  обавештени  и  необразовани хришћани баратају полуистинама и полулажима, иначе материјалом погодним за заоштравање односа и свађу. Они свима опипавају духовни пулс, а само себе лично сматрају овлашћеним да другима издају уверења о православности, понајпре пак Архиепископу и Патријарху Павлу, богослову и увек­човеку, подједнако силном на делу и у речи пред Богом и свим народом, увек­човеку старатељу за оно што доприноси миру и узајамном напретку, и увек­човеку који угађа ближњима на добро, снисходећи њиховим слабостима, и ради напретка свих (Рим. 14, 19; 12, 18; 15, 2).

Зазор од римоцентричног екуменизма је ипак доминантна и кулминирајућа појава, и он засењује сами женевски, без обзира што сам, видели смо, није ни званичан, ни довољно активан у поређењу са женевским. Оно што Православне одбија од њега и што их унапред чини резервисаним и одбојним према њему јесте проблем његовог папоцентричног духа и менталитета.

Д. Оставимо папоцентризам или папоцезаризам по страни, нарочито његову верзију или креацију актуелног словенског Понтифекса (Брежњева из Ватикана), коју српски народ никада неће моћи да прихвати. Или да будемо скромнији па да се као потписник ових редова сетимо прикладне пословице Срба са Метохије која каже: Постоје људи који када те воле као да ти забадају клинце под нокте. Ми међутим желимо да у извесној мери окрзнемо веру западног човека, понајпре веру самог западног теолога, и да кажемо да његова исфорсирана свест обликује ученог и преученог индивидуалца, чији cogito никада не може да допусти да од свега постојећег било шта остане њиме неодгонетнуто, неосвојено и неверификовано!

Баш зато долази време православне теологије, и већ је увелико настало када је сви заједно, и православни, и римокатолици и протестанти, поново и поново откривамо!

Свети Оци од самог почетка знају, а сада и научници целога света на пример то потврђују, да се целокупна твар или ктизма понаша логосно, и наизглед личносно, и да опстаје само на принципу заједничења и љубави;

никако не на принципу индивидуалних права и интереса, самовољних експеримената, експлоатације и агресије — што иначе изазива огрешења у областима еко­и­био­етике, еко­и­био­права, еко­и­ био­егзистенције!

Треба разумети чињеницу да свет не постоји, и да се он не одржава пасивно и онтолошки необјашњиво, него односом и вођењем дијалога, пре свега односом са Богом! И да се свет одржава Божијим ипостасним нествореним логосима или енергијама, те да се усавршава у Христу — једином Уму свих умујућих, једином Логосу свих логосујућих и једином Животу свих живећих.

Оваплоћени Логос Христос дакле јесте, и биће свима и свему све, присутан у дубини и суштини своје творевине, којом се Он као наш Цар једанпут и оденуо. А колико је много људи данас што ту Његову нерукотворену одежду намерно, и у наступу беснила од узнапредовалих страсти, цепа?

Па и када се догоди да они кроз зубе процеде реч извињења или своје бљутаво sory за толика своја непочинства, ми ни тада не можемо бити сигурни у њихову искреност! Није ли и то учињено само ради користи глобалне политике, неолибералне тржишне економије и корпорацијског magnum crimen­а чињеног иза леђа људима и народима?!

Тако се и појављује контрадикторан феномен да они који су препаметни, моћни и славни — нису обавезно и искрени, поштени идобри?!

Ђ. Неконтролисани страх од првог, православног икуменизма пројављивала је и донедавно хомогена скупина Севастопољаца (шест париских парохија Старокалендараца) на челу са бившим епископом Фотијем и покојним свештеником Патриком Рансоном, окупљеним око часописа LA LUMIERE DU THABOR.

Њихово погрешно схватање ревнитељства за православље, на жалост, извитоперило је слику­икону преподобног оца Јустина Новог Ћелијског у круговима под њиховим утицајем, а зилотска ускогрудост и редукционизам опет, спречили су их да приступе Српској Православној Цркви, коју су они, наводно, највише поштовали. Међутим, њихови услови за приступ Српској Православној Цркви уопште се нису поклопили са њиховим хвалама упућеним истој. Они су јој наиме поставили ултимативни захтев да иступи из Екуменског покрета, да анатемише Светски Савет Цркава и да прекине црквене односе са Васељенском, Цариградском Патријаршијом.

Е. Једно је међутим, извесно. Ми морамо разговарати са свима онима који су добре воље, под условом да и сами ми, православни хришћани, будемо добронамерни, и дуготрпељиви. Досадашњи разговори донели су собом чудесне плодове широм васељене: православне Албанце, Италијане, Немце, Французе, Каталонце, Холанђане и Белгијанце, Енглезе, Американце, Индијанце, Ескиме, Мексиканце, Африканце, Индонежане, Корејце, Палестинце, Јевреје и друге.

Ж. Из истих разлога, а као људи добре воље — епископ за Француску и Западну Европу Господин Лука Ковачевић и његови сарадници: протојереј Милорад Лончар, новинар Le Monde­а Пеђа Ристић, заједно са члановима православног братства преподобног оца Јустина Ћелијског из Париза (свештеници Јован Георгијевски (сада покојни), свештеник Живко Панев, свештеник Милош Жегарац (сада покојни), теолози Малиша Миљковић, Милан Радуловић, Владимир Продановић и књижевник Миодраг Јанковић), чланице Кола српских сестара Добрила Ерат и Марица Матеји (сада покојна), као и иконописац Emilie Van­Taack и песник Љубиша Пантић, укључујући и писца ових редака — започели су преговоре са контроверзном скупином LECOF/EOF (Француска Православна Католичка Црква са својим данашњим спорним епископоп Жерменом на челу) у вези са њиховим пријемом у састав поменуте епархије Српске Православне Цркве.

Наравно, под одређеним условима.

Текст под насловом Етос самозваних Старокалендараца или Истинских православних хришћана настао је 2004. године).

Пазити на себе …, чувати своје место …,

сазревати у својој служби и на свом послушању

Пазити на себе да бисмо пазили на Бога; чувати своје место у Цркви и сазревати у својој служби и на свом послушању.

Наравоученије.

Мирно и мирољубиво износити све оно што се тиче наше хришћанске савести не значи хладнокрвно слушати и гледати како дојучерашња браћа и сестре у православној вери, сити и здрави и крштени и колико толико православни и упућени у веру, данас већ слушају глас лукавог реформатора, али и узурпатора који им говори: Бићете као богови.

Који су плодови те опаке послушности и поверења у губитељев глас?!

Гнушање према својој матери Српској Православној Цркви, и добровољни излазак из ње са одлуком о трајном одласку, боље рећи нестанку?!

Зар тај кризогени и шизофрени чин не говори о уврштењу у бескрајно дуги ред оних малих богова и богића, скојеваца,  другова и другарица и шокова који су Српској Православној Цркви и њеној верној деци за нашег времена починили ствари које здрав ум не може ни да појми, нити да у себе смести!

Шта тек рећи о свему почињеном Цркви, идући унатрашке кроз историју њених неописивих страдања?! Али, то се ионако не тиче самих њених џелата.

Многобројнима из сваке генерације у интересу је разарање српске Цркве до њеног уништења; њима се тако хоће, и тако им се може.

Док су се једни јавно и тајно испољавали као гонитељи и мучитељи и разоритељи Српске Православне Цркве, док јој се други обраћају са подозрењем, поругом и демонском мржњом, док ће јој трећи наносити нове убоје и опекотине и ране, дотле се самозвани старокалендарци отцепљују од ње и Духа Светога жалосте и прогоне.

А где нема Духа Светога, зар може бити Цркве?! „Где је Дух Свети тамо је Црква. (Одметништво од Цркве равно је одметништву од Христа, њеног Женика, о коме говори апостол Павле): Кажем (…) за оне који се одељују од нас. Та ствар (раскол) је прељуба!“

(Свети Јован Златоусти, Тумачење на Посланицу Ефесцима 4, 4). Православна вера Цркве Српске, целомудрена је, и чиста.

Они који се отцепљују од ње временом ће скончати у јереси. Дакле у позицији јеретичности и расколништва и парасинагогалности хришћани не могу да стекну подобије и лик саборности и христоликости јер је за то потребна благодат која конституише како жељено саборно тело, тако и жељену христолику личност.

Друго, болест индивидуализма, и са њим у вези егопатије, сластољубља и властољубља нагони људе да они као некада Кореј, Датан, Авирон баш са њима дижу буне и започињу борбе и ратове. А сваки који чини грех и безакоње чини; а грех јесте безакоње (1. Јн. 3, 4), и оно се састоји у померању отачких граница.

Блаже речено, они који су до јуче били са нама, а данас већ отиснути на беспуће, да не штеде своје смирење пред Српском Православном Црквом и своју љубав према њој, него да се радије чувају новца, поготово када је он туђ, и прљав, и наменски: за разбијање Српске Православне Цркве изнутра!!!

Један и многи и први и остали

Које је црквено значење наших насушних једног и многих и првог и осталих?

Однос једнога и многих незамислив је без односа првога и осталих у заједници, као што је и однос првога и осталих немогућ без односа једнога и многих у заједници.

Тако, однос једнога и многих одржив је само ако сам прерасте у заједницу првога и осталих.

По свом назначењу и етосу појам једног и првог и многих и осталих, то јест првог и осталих и једног и многих јесте, и остаје par excellence еклисиолошки профилисан.

Зашто самозвани и самопромовисани старокалендарци у Српској Православној Цркви не могу опстати?! Зато што немају ни једнога и првога, ни многe и осталe у међусобној љубави и миру у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.

Они немају ни саму њу, јер нису са њом у вези. Него су само грудвица секте коју је избацио протестантски дух; дух који секту прзничаво и критизерски храни гневом, док је сладуњави и хипокритски морализам и самодовољност растачу.

Старокалендарци избегавају есхатолошки статус, иначе угашен код парасинагоге или секте, расколника и јеретика.

Они себе лишавају Царства Божијега јер не одражавају верно слику Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске.

Њима дакле недостају онтолошки услови за само црквено­историјско, а камоли им тек снаге за есхатолошко постојање и опстанак.