ВИЊЕТА

eparhija-krusevacka-200x150

аутор: епископ Давид Перовић

Свет је увек био зона глади и жеђи за смислом, без обзира на то што су га посленици пречесто и кукољем засејавали. Сва новија епохална трагања: Схоластике − за свезнањем; папизма − за универзалним искупљењем човечанства помоћу централизоване моћи; протестантске Реформације  − за ослобођењем од тираније папинског и царског новог руха; римокатоличке Контрареформације − за осветом због раскринкавања плана сакрализације и озакоњења трећег искушења или земаљског царства у Цркви; Просветитељства за вуколичким пантеизмом, циничном енциклопедичношћу и двојством морала; револуцијâ деце ради отимања достојанства од својих отаца и освајања њихове љубави; материјализма − за хилијастичком  извесношћу  заједнице; технократизма − за рајем на Земљи и планетама без Спаситеља и спасених, учинили су само смислотражитељство недостижном утопијом  и прескупом капиталном инвестицијом, коју ниједна генерација  није могла да преживи без потреса и регреса , па и без река проливене крви, у сваком времену, и на неком од меридијана обагрене планете Земље.

Писац као стваралац обликује своје ликове по моделу својих прогоноса или предака, све до протопрогоноса Адама. Ако је тако, онда је и приповедачИво Андрић зналац генеалошке наутике. Подједнака је стварност генеалогије и њеног читања  и тумачења, с једне стране, и стваралаштва по инспирацији и архетипу, с друге. Четвороструки парови основних разлика на крају  своде се на један пар разлика: на први − у односу на писца и ствараоца, и на други − у односу на дело или стваралаштво. Тако једни стварају да би се избавили од ужаса бесмисла, неостварености, заборава и смрти, а други, већ избављени од свега тога, својим стваралаштвом избављају остале. И сада, једно је дело које циља на осмишљење човекове перипетије до граница могуће инспирације његовога генија, као што је то случај  са Дантеовим делом Божанствена комедија, или Андрићевим делом На Дрини ћуприја, а друго је дело које преокреће човека из стања злобитија у стање вечног добробитија, као што је то случај са деломСтарац Силуан преподобног Софронија Новог из Есекса, или са списом О Духу Светом, светог Василија Великог.

У Андрићевом стваралаштву преламају се и прожимају теме европске интелектуалистичке модерне с почетка века, заражене вирусом елитизма тајних друштава, теме философске вере и римокатоличког геометријског јуридизма и кривичног Законика, и наравно теме сублимисаног сладострашћа ислама. Утисак мајсторског поретка и аскетске поступности ремети накнадни утисак придављености чамотињом. Млади Андрић чезне за смислом као неки млади наркоман за опиијумом ( Ex Ponto, Немири), љубитељ је философије историје ( Травничка хроника), алегоријски тумач историје ( Аска и вук, На Дрини ћуприја)…  У дешифровању историје  он само једанпут директно говори о центру и тачки ослонца човечанства, и то тада када указује  на бајке у којима се скрива његова права историја, као и на неколике легенде истог тог човечанства, и то тада када указује на бајке у којима се скрива његов пређени пут, ако не и циљ његовог путовања: „ Постоји неколико тачака људске делатности око којих се кроза сва времена, споро и у финим наслагама, стварају легенде. Збуњиван дуго оним што се непосредно дешавало око мене, ја сам у другој половини свог живота дошао до закључка: да је узалудно и погрешно тражити смисао у безначајним, а привидно тако важним догађајима који се дешавају око нас, него да га треба тражити у оним наслагама које столећа стварају око неколико главних легенди човечанства. Те наслаге стално, иако све мање верно, понављају облик оног зрнца истине око којег се слажу, и тако га преносе кроз столећа. У бајкама је права историја човечанства, из којих се да наслутити, ако не и потпуно открити, њен смисао. Има неколико основних легенди човечанства које показују или бар осветљавају пут који смо превалили, ако не и циљ коме идемо. Легенда о првом греху, легенда о потопу, легенда о Сину човечијем, распетом за спасење света, легенда о Прометеју и о украденој ватри“ (види: Разговор са Гојом, стр. 127).

Међутим, реалан центар и скуп тачака ослонца у Андрићевом опусу сачињавају наша нада и творевине ( Мост на Жепи), величање и квалитет јунаштва ( Пут Aлије Ђерзелеза, Мустафа Маџар), вера и ствариљубље ( Госпођица), алегорије о битовању ( Прича о везировом слону, Рзавски брегови), човек као легеон ( Проклета авлија, Бифе Титаник, Аникина времена), стваралаштво и приступи стварности (Гоја), крст стваралаштва ( Разговор са Гојом), интуитивни снимци за артикулацију заборављеног ( Стазе, лица, предели, Знакови поред пута).

Најпотмулији тонови Андрићевог дела су они о судбини или кисмету − са укусом уклетости, омађијаности, неумитности ситуација и заточених ликова: заточника страсти, душевних, телесних и умних патњи. Које год ситуације да јесу на ствари, свеједно је, од њих подједнако боли цела снага, како у помами, тако и у мировању. Врло рано Андрића је устрашила смрт, окусио стрепњу од казне и био је згрожен облицима и степенима заваде и ратовања. Исте оне су и Гоју, како то Андрић описује, довеле до помирења, а његову руку која није била ни за руковање ни за миловање, ни за давање ни за примање, већ само за стварање, до бакрописа Caprrichos, Proverbios, Disparates и Los desastres de la Guerra. „ Ја нисам сликао никога лично, него грешке и људске пороке. Ја сам болестан, и нека ме оставе на миру,“− узалуд се Гоја бранио од својих савременика који су препознавали своје карикатуре у његовим Каприсима (види: Иво Андрић, Стазе, лица, предели, Сарајево, 1965, стр. 103). Гоја је сагледао рат као врхунско и неминовно зло коме се људи предају гоњени страстима. Зато је насликао те људе као избезумљене док се узајамно уништавају, као и сами ужас уништења. Гоја је сишао на дно амбиса:

„ Не може се знати зашто постоји зло на свету, јер све што постоји нема смисла ни разлога. На другом месту, Гоја је на један језиво наиван начин дао последњу реч и пуну меру свога нихилизма, негирајући и постојање другог света пошто је порекао смисао овога: на томе цртежу види се млако одигнута гробна плоча а испод ње један скелет помаља руку и показује хартију са натписом: Ништа. Дакле, ни тамо нема ништа. То је порука покојника, и то је дно Гојина очаја“ ( Исто стр.108).

Судећи по начину на који је Андрић умирао, односно по начину како није желео да умре, а он није био спреман за смрт, помаља се и дно његова очаја: старог и умирућег Андрића на крају надвладава млади Андрић Ex Ponto−a и Немира. ( Цитирано из дипломског рада: Мирослав Перовић, Философско – религијска основа Андрићевог дела, Пећ, 1971, стр. 48).

На први поглед куражнији од Гоје и Андрића, генијални редитељ Луис Буњел се јуначи пред својом смрћу речима:

„ Помисао на смрт ми је одавно блиска. Од времена када смо улицама Каланде ( филм Бубњеви Каланде) шетали скелете у процесијама на Свету Недељу, смрт је за мене део живота. Никада је нисам игнорисао ни порицао (…) Умрећу, а смрт ће за мене остати тајна(…)“ ( види: Luis Buwuel, Моја Лабудова песма, Београд 2004. стр. 265).

Слично Гоји и Буњел приводи своју мисао крају:

„ Не знамо ни шта је пре, ни шта је после. Пре је све, после је ништа. После нема ничега осим труљења и сладуњавог мириса вечности (…)“, да би на самом њеном крају, уобичајено за  овог шпанског тврдовратог редитеља, тријумфовао цинизам:

„ Можда ћу тражити да ме спале да бих избегао“ (исто).

(Цео текст Вињете, узет је из потписниковог необјављеног рукописа  Лексикон заручника и завереника смисла − Трагачи за иконом и подобијем.)