Месечна архива: мај 2015

Хришћани! Радујте се!

11

Крштењем изабрасмо Живот. Који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо, у смрт Христову се обукосмо и смрт своју објависмо. Христос, пак васкрснувши из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова. 

Прослављајући и благодарећи Бога Човекољубца братство саборног храма у Крушевцу је служило Свету Литургију на празник светога Андроника, 30. Маја 2015. Године, а по Светој Литургији одслужило помен уснилој у Христу браћи и сестрама, молећи од Господа Царство Небеско и вечан спомен. 

Саопштење Светог Архијерејског Сабора

untitled_panorama_3-1-z-z-z-s

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве

Саопштење за јавност са редовног заседања одржаног у Београду
од
14. до 29. маја 2015. године

Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржано је, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, од 14. до 29. маја 2015. године у Патријаршији српској у Београду. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим митрополита дабробосанског г. Николаја. По први пут после заседања 2011. године на Сабору је био и архиепископ охридски и митрополит скопски г. Јован, ослобођен пре неколико месеци из скопског затвора Идризово великим заузимањем Његове Светости Патријарха московског г. Кирила и Руске Православне Цркве уопште, уз садејство Српске Православне Цркве у мери у којој је то било могућно.

Сабор је свој рад започео саборним служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Литургију је служио и на њој беседио Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење седамнаесторице архијерејâ и молитвено присуство још толико њих. У склопу евхаристијског чинопоследовања извршен је и традиционални чин призива Светога Духа за успешан ток и исход овогодишњег Сабора. Потом је Патријарх на почетку прве саборске седнице, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на најважнија питања живота и мисије Српске Православне Цркве у овом историјском тренутку, у данима великих искушења и изазова и код нас и у свету, али и великих могућности за духовни препород и напредак.

Најбогоугоднија и стога најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве. Наиме, сабору светих једногласно су прибројани, тојест канонизовани су и прослављени, свети мученици пребиловачки (њихов спомен ће се славити 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару), затим свети Мардарије (Ускоковић), епископ америчко-канадски (његов празник ће бити сваког 29. новембра, односно 12. децембра), и преподобни Севастијан Џексонски (Дабовић, спомен 17/30. новембра).

Сабор је одлучио да се на нивоу Српске Православне Цркве, а не само на локалном или регионалном нивоу, достојно прослави велики јубилеј – хиљаду година од мученичке смрти светог Јована Владимира, највећег српског владара из преднемањићког периода (1016-2016). Разне духовне и културне манифестације почеће већ ове године, а завршна свечаност биће, ако Бог дâ, идуће године.

Сабор је прихватио извештаје о учешћу делегације Српске Православне Цркве у раду свеправославних предсаборских конференција и свеправославне комисије за ревизију текстова припремљених за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који се планира за идућу годину, и начелно одобрио став који је иста заступала по кључним питањима о којима ће се одлучивати на том свеправославном Сабору. Коначну формулацију тога става поверила је посебној комисији, у коју улазе и чланови споменуте делегације.

Примљен је и извештај о радовима на унутрашњем уређењу Спомен-храма Светог Саве на Врачару и донете начелне одлуке о даљем току тих радова, нарочито о програму израде мозаикâ и фрескописању у најтешњој сарадњи са Руском Православном Црквом и надлежним органима Русије.

Пошто је испуњен услов за обнављање дијалога са представницима „Македонске Православне Цркве“, – а то је било ослобођење неправедно утамниченог архиепископа охридског г. Јована, – Сабор је одлучио да позитивно одговори на предлог архиепископа г. Стефана о наставку дијалога у циљу превазилажења црквеног раскола и васпостављања канонског поретка у Републици Македонији. Српску Православну Цркву у дијалогу ће представљати митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и епископи бачки г. Иринеј и захумско-херцеговачки г. Григорије, а уз њих ће, као представник канонске Охридске Архиепископије, бити и епископ стобијски г. Давид.

Сабор је одлучио да прихвати још један дијалог – дијалог са Римокатоличком Црквом, односно са Хрватском бискупском конференцијом, поводом намере Римокатоличке Цркве да канонизује контроверзнога кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата и званичног викара оружаних снага такозване НДХ. У ту сврху Свети Синод ће, по налогу Сабора, образовати одговарајућу комисију. Разговараће се о Степинчевој улози у том трагичном раздобљу, и то у контексту српско-хрватских односа у 20. веку.

За председника сталне саборске Комисије за дијалог са Хрватском бискупском конференцијом именован је митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а за председника Одбора за Јасеновац – епископ славонски г. Јован, док је за питања изучавања јасеновачких логора смрти у Градини, на босанској страни, и даље надлежан епископ бањалучки г. Јефрем.

Као и сваке године, посебна пажња је посвећена невољама наше Цркве и нашег народа на Косову и Метохији и донете су одлуке о путевима и начинима да се те невоље ублаже, кад већ не могу бити отклоњене, са посебним, по Бог зна који пут поновљеним, апелом да се прогнанима и расељенима омогући повратак и опстанак на прадедовским огњиштима. Са једнаком бригом и одговорношћу сагледане су, такође, тешкоће и искушења са којима се Црква и српски народ сусрећу у Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини и другде услед притисака, неправди и дискриминације, као и у самој Србији услед повремених неканонских упада клирикâ суседних помесних Цркава на подручје наших епархија у Источној Србији.

Не мање пажње посвећено је, кaо и ранијих година, питањима црквене просвете и школства, верске наставе, научно-просветних установа, као што су Библиотека, Архив и Музеј Српске Православне Цркве, научне делатности, информативне службе и слично.

Изражена је захвалност Сабора Влади Србије и свим надлежним државним надлештвима у Србији, у првом реду Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде, за свестрано разумевање и подршку, нарочито за ону на Косову и Метохији. Иста таква захвалност припада и Републици Српској – њеној Влади и народу.

Посебна пажња посвећена је кризи брака и породице, чији врхунац је све већи број абортусâ, што је еуфемизам за чедоморство, разводâ, породичног насиља и других појава које разарају брак и породицу. Изражена је велика забринутост због исељавања, „одлива мозгова ”, опште небриге за младе, за село, за социјално угрожене, и тако даље.

Разматрано је и питање верске службе у Војсци Србије и предложене мере за њено побољшање. Саслушани су и прихваћени извештаји о раду Светог Синода, епархијских архијереја, епархијских управних одбора, добротворне фондације „Човекољубље”, поклоничке агенције „Доброчинство” и других установа Српске Православне Цркве.

Начелно је одлучено да се размотри могућност деловања представника Српске Православне Цркве у Бриселу ради контаката и промовисања њених интереса пред институцијама Европске уније, у сарадњи са представништвима неких других Православних Цркава, а по потреби и са представништвом Ватикана као државе.

Досадашња Епархија средњеевропска преименована је у Епархију франкфуртску и све Немачке, са седиштем у Франкфурту.

Монах Артемије, вођа познате расколничке групације, враћен је у ред световњакâ под својим крштеним именом Марко и трајно искључен из црквене заједнице, уз позив њему и Негославу Николићу, његовом лажном „хорепископу Николају”, да се покају и врате Мајци Цркви, која ће их, ако то учине, са радошћу примити у свој загрљај.

Епископи канадски г. Георгије и милешевски г. Филарет разрешени су од управљања повереним им епархијама и стављени Сабору на располагање.

Врховни суд Новог Јужног Велса у Аустралији донео је пресуду у корист Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, а против самозване расколничке „Слободне Српске Цркве”, што је Сабор са радошћу поздравио.

Одређени су чланови Светог Архијерејског Синода. Поред митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и епископа шабачког г. Лаврентија, чији мандат још траје, продужен је мандат епископу рашко-призренском г. Теодосију, а за новога члана изабран је епископ бачки г. Иринеј.

Епископ бачки Иринеј,
портпарол Светог Архијерејског Сабора

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора СПЦ

Coat_of_arms_of_Serbian_Orthodox_Church

Свети Архијерејски Сабор донео је следећу одлуку:

Будући да се Марко Радосављевић, бивши монах Артемије и бивши епископ рашко-призренски, оглушио о сва настојања Српске Православне Цркве да се врати са пута раскола у јединство са Мајком Црквом, то, на основу члана 69. тачка 29) Устава Српске Православне Цркве, а сходно члану 15. Одредаба о црквеним кривицама, њега и Негослава Николића, бившег јеромонаха Николаја, Артемијем „рукоположеног“ за псеудо-хорепископа измишљене старорашке и лозничке епархије, трајно искључити из Црквене Заједнице, са надом и молитвом Господу да им подари покајање као једини пут спасења и повратка Цркви Божјој, која са радошћу увек прима сваког покајника.

У исто време, позвати монахе, монахиње и лаике који су до сада учествовали у њиховим богослужењима и подржавали их у расколу да се врате канонском поретку Православне Цркве и Евхаристијском јединству са њом, и опоменути их да тајне ове двојице изопштених из Црквене Заједнице нису Свете Тајне (крштење није крштење, рукоположење није рукоположење, причешће није Причешће, да наместо благослова доносе клетву), и да је једини излаз из таквог безблагодатног стања пут покајања и покајног повратка у крило Свете Мајке Цркве.

Образложење: Свети Архијерејски Сабор је на свом овогодишњем мајском заседању (2015. године), поводом неканонског поступка рашчињеног бившег епископа рашко-призренског Артемија, који је рукоположио у чин „хор-епископа старорашкога и лозничког“, такође лишеног свештеничког чина Негослава (бившег Николаја, црноречког игумана), као и због других претходних безакоња, актом АСбр. 82 од 25. маја 2015. године, позвао истог „да крене путем мира и јединства са Црквом“, и да свој одговор на позив пошаље Светом Архијерејском Сабору „усмено или га достави писмено у року од три дана.“ Монах Артемије је одбио да прими акт, али кад је исти дат у јавност, упутио је, посредством пароха грочанског оца Александра Митровића, Његовој Светости Патријарху српском свој одговор, 14/27. маја 2015. године. Разматрајући ово писмо монаха Артемија, Свети Архијерејски Сабор је констатовао следеће:

1. Свети Архијерејски Сабор је, својим актом АСбр. 66/зап. 161 од 4. маја/21. априла 2010. године, по канонској кривици Епископа Артемија трајно разрешио дужности и обавеза управљања Епархијом рашко-призренском, после чега је он прихватио одлуку Синода да борави у манастиру Шишатовац са своја четири монаха. Нажалост, својим дописом од 13. септембра 2010. године, исти је отказао признавање одлука Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, због чега је стављен, актом Светог Архијерејског Синода бр. 1126/зап. 805 од 15. септембра 2010. године, под забрану свештенодејства.

2. Свети Архијерејски Сабор је, размотривши потом канонске кривице Његовог Преосвештенства умировљеног рашко-призренског Господина Артемија, у седници својој од 18. новембра 2010. године, под АСбр. 20/зап. 54, донео ову Пресуду:

„Због доказаних и од њега самога потврђених најтежих канонских кривица: свештенослужења под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Светом архијерејском сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира Српске православне цркве у Епархији рашко-призренској – уз учешће наоружаних појединаца и физичко угрожавање монахâ у тим манастирима, Епископа умировљеног рашко-призренског Артемија лишити епископског чина, и вратити у ред монахâ.“

3. Монах Артемије (Радосављевић), наместо да прихвати одлуке највишег законодавног и канонског тела наше Светосавске Цркве, са једним бројем својих избеглих из Епархије рашко-призренске јеромонаха, монаха и монахиња, почео је да ствара у туђим епархијама своју такозвану рашко-призренску епархију у егзилу. Тиме не само што је погазио вековни канонски поредак Цркве, него и своју заклетву при рукоположењу у епископски чин „У туђој епархији нећу богослужити нити вршити икакву свештену радњу без сагласности епископа дотичне епархије.“. При томе је сопствену Цркву и државу прогласио за „егзил“, стварајући ту своју псеудо-епархију и њене „катакомбе“ са ниоткога прогнаним него са одбеглим из својих манастира, – са тог разлога под црквени суд стављеним јеромонасима и монасима Рашко-призренске епархије, градећи тако на лажи и обмани своју псеудоцрквену парасинагогу. Тако не само што је погазио своју заклетву и вековни канонски поредак Православне Цркве, него је, одвођењем за собом десетине јеромонаха и монаха из косово-метохијских манастира, покушао да ове остави празне на милост и немилост албанским терористима и рушитељима, при томе се заклињући на тобожњу своју верност Косову и Метохији, а друге оптужујући за подршку „независности“ Косова.

Какве су катастрофалне последице за преостале православне Србе на Косову и Метохији, уз подстицај на њихово исељавање и продају имовине – о томе не треба ни говорити (први је био Артемије, који је тајно продао Албанцима црквену имовину у Ђаковици, бранећи народу да то исто чини). Док његови следбеници проглашавају Артемија за „великомученика“ и гуруа, поставља Сабор питање: Чијим новцем је тај „великомученик“ куповао куће по Сремчици и другим местима? Чијим новцем је скоро сваке друге године мењао најскупоценија кола, док му је народ на Косову и Метохији грцао у јаду и беди? Артемије ни до данас није одговорио на акт Светог Синода (бр. 427 од 13. априла 2010. године): шта се десило са милионским средствима са банковног конта у Солуну, уплаћиваног од бројних добротвора за помоћ косово-метохијком народу, по дозволи патријарха Павла, на његово име?

На званично питање Светог Синода о средствима са тог конта, одговорио је (актом Ебр. 16 од 19. априла 2010. године): Ко има право да се меша у моје личне ствари, као слободног грађанина Србије? Поставља се, међутим, питање: Не сливају ли се та косовској сиротињи намењена средства у подизање нимало сиротињских „катакомби“ и зграда широм Србије, међу којима посебно место заузима троспратно здање у Лелићу, родном селу Артемија Радосављевића, које се управо завршава?

4. Анализирајући управо добијено писмо монаха Артемија, као и две „посланице“ његових „црквено-народних сабора“ (одржаних у Лозници код Чачка (2013. и 2014. године), које је у прилогу писму доставио Сабору, дошао је до непобитног закључка: Бивши епископ рашко-призренски Артемије своју „секту Артемита“ идеолошки је почео формирати међу једним делом својих монаха – од самог почетка њиховог сабирања око њега као „свог духовног оца“. Добро је то што их је васпитавао у духу Православља, али је поразно што их је секташки везивао за себе као јединог истинског тумача вере, проглашавајући временом све друге епископе Српске Цркве, на челу са патријарсима Павлом и Иринејем, за јеретике, или како сâм каже: за „глобалисте, екуменисте, паписте“ и „мондијалисте“. При томе он очевидно намерно заборавља да је од тих истих патријараха и епископа изабран за епископа, као и то да сви они до једнога исповедају исти Символ вере и држе се трократног епископског Исповедања вере, датог пре свога епископског рукоположења, као што га је и он сâм дао пред њима. У каквој прелести и гордељивости се налази овај нови монтаниста, још боље се види по томе што је Црква кроз векове лажне учитеље и јеретике проглашавала тек онда када би они на Васељенским Саборима били свестрано испитани и проверени од Светих Отаца. Црква се никада није ослањала, од Јерусалимског Сабора (51. године) на суд појединца ма ко он био, него се увек држала оног апостолског и саборног начела „изволи се Духу Светом и нама“ (Дап 15,28). Свргнути, одлуком Светог Архијерејског Сабора, епископ Артемије сматра се како од својих следбеника на „црквено-духовним саборима“, тако и по њему самом за јединог који држи „исповедање неискварене вере“, а у „црквеном расколу може бити само неко ко је изневерио правоверје“. По њему „Црква је само тамо где се чува истинска и неискварена вера“, што значи само код њега. Он одвајајући се „по Промислу Божјем“ од Патријарха српског и Сабора архијереја, сматра да једини остаје чувар и носилац истинске вере. За њега садржина Патријарховог саборског писма њему, којим се позива на пасхално „све опростимо Христовим Васкрсењем“, и да „крене путем мира и јединства са Црквом“ – „не говори да је оно плод Духа Светога, него плод духа људскога“, а своје пак писмо представља као „сведочење о правоверју“ и „остајање у светоотачкој вери.“ Отуда, по њему, Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у расколу, док он „ништа заједничко немамо са расколом.“ Овде се сусрећемо са радикалним порицањем саборности као основног својства Цркве, из кога су настајали сви расколи и све јереси кроз вековну историју Цркве. Једно је тужна али непобитна истина: Оваква монтанистичка заблуда и артемијевска парасинагога се јавља први пут у вековној историји Светосавске Цркве. У суштини она представља истински раскол и хулу на Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову њено име те саме Цркве и њене истините вере. Какво ли је тек нечувено гажење и презир свеукупног канонског предања Цркве рукополагање од једног и то рашчињеног епископа, у чин хор епископа рашчињеног јеромонаха, и то у туђој Епархији, уз додељивање непостојеће титуле!

Са ових и других разлога, сагласно заповести Христовој: ако брат твој, покаран насамо, па покаран пред двојицом и тројицом сведока, не послуша; па онда казан Цркви „не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт 18,15-17); сагласно и вековном канонском предању Цркве, донео је Сабор одлуку којом монаха Артемија (Радосављевића) лишава монашког чина и искључује га, заједно са њиме антиканонски и безаконо „рукоположеним“ „хор епископом старорашким и лозничким“ Николајем – Негославом Николићем, из црквене заједнице. Да се знаде од данас па убудуће, све до њиховог искреног покајања, да свака тајна њима обављана, на челу са Светом Литургијом, представља безблагодатну радњу: њихово крштење није крштење, њихово рукоположење није рукоположење, њихово причешће није Причешће, њихов благослов није благослов него клетва на оне које га примају. Ово нарочито треба да имају у виду сви они који су у својој простоти и наивности заведени њиховом обманом и духовном преваром, нарочито заведени њиме лаковерни монаси и монахиње, али и верници.

Прослављен празник светих Методија и Кирила у Новом Саду

Прослављен празник светих Методија и Кирила у Новом Саду

У овај дан Господњи, када наша света Црква врши спомен на 318 Отаца Првог васељенског сабора, 11/24. маја, верни народ телепских парохија у Новом Саду је свечано прославио престони празник храма свете словенске браће, равноапостолне Кирила и Методија.

Богослужбена прослава је отпочела празничним бденијем којим је началствовао архијерејски намесник новосадски први, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов уз саслужење презвитера, Селимира Вагића, војног свештеника, Ивана Спасевског, пароха горњоковиљског и протопрезвитера Чедомира Чалића, пароха првог телепског.

На сам дан празника, Евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије уз саслужење Преосвештених епископа: новосадског и бачког Иринеја, крушевачког Давида и средњоевропског Сергија, новосадског свештенства и вернога народа Божјег.

По читању новозаветних зачала, верни народ је поучио Епископ далматински Фотије.

После заамвоне молитве освећени су славски дарови које су у спомен свете Браће припремили овогодишњи кумови, породица Ракетић: Боро, Живка и Дарко.

На крају Свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј је поздравио све сабране и захвалио епископима гостима за учешће у празничном слављу.

Једнодневни излет ученика веронауке ОШ “Јован Јовановић Змај” из Стопање, са подручним одељењима Риђевштица, Велуће, Тоболац, Округлица, Стари Трстеник, Доња Омашница, Горња Омашница и Бресно Поље.

7

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина Давида (Перовићa)  изведен је једнодневни излет ученика који похађају Верску наставу у подручним одељењима ОШ "Јован Јовановић Змај" у Стопањи.

У суботу, 23 . маја 2015. године, када се прославља Свети апостол Симон Зилот и преподобна Исидора,  ученици од првог до четвртог разреда подручних одељења ОШ ''Јован Јовановић Змај'' из Стопање, предвођени својим вероучитељима монахињом Теодором Спасојевић, Немањом Ћосићем и Виолетом Јефтић, као и учитељима који предају у тим школама, пошли су на поклоњење манастиру Светих бесребреника Козме и Дамјана у Плешу. После одслужене свете Литургије на којој су учешће узели и сами ученици, љубазношћу старешине ове светиње игумана Дамаскина, ученици су искористили да се окрепе и да се упознају са лепотом природе у којој се налази сам манастир. После трпезе љубави наставило се даље. Посећена је још и Црква Успења Пресвете Богородице у Станишинцима, где је љубазност и гостопримство протојереја–ставрофора Драгомира Рвовића није изостало, пожелео је добродошлицу и упознао нас са историјатом цркве. Деца су провела време у разговору са игуманом и свештеником ових  светиња, искористивши време и за игру у манастирској и црквеној порти.

Нека би и ово путовање било на корист нашој благочестивој деци да израстају у честите људе на ползу своје Цркве и добро своје Отаџбине.

 

 вероучитељ Немања Ћосић