Месечна архива: март 2016

Владика Давид на Теодорову суботу служио Свету Литургију у Покровској цркви

DSC_0415

На Теодорову суботу, 19. марта 2016. године, Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Литургију у цркви Покрова Пресвете Богородице на Расини (Крушевац). Светој Литургији је претходила Јутарња служба. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставорофор Будимир Којић, стерешина Покровске цркве протојереј Мирослав Пешић, протојереј Саша Величковић, протојереј Јован Вуковић, протођакон Андрија Јелић и протођакон Драган Мијајловић.

Велики број верног народа приступио је Светој Чаши, причестивши се Светим Тајнама Христовим.

 

Недеља Православља

orthodoxy_2

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божији угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву војску победилаца. Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била “војинствујућа”, стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа Цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.

Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа боголсужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски “творци икона” и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.

Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.

Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве.

Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених српских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметнст, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: “Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша” (1. Јн. 5, 4).

Амин.

 

Извор: СПЦ

Теодорова субота литургијски прослављена у манастиру светог Луке у Бошњану

2016-03-19 07.55.03
Теодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе, покретан је празник и спада у Васкршњи циклус празновања. Дан када Црква прославља св. великомученика Теодора Тирона, је 17. фебруара по старом календару, а Теодорова субота је успомена на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље Васкршњег поста.
Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскрнавили, Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију, рекавши му да народу нареди да једе кувану пшеницу.
 
Тако се и у овој светињи на брду изнад села Бошњана, овај спомен јављања св. великомученика Теодора Тирона Епископу Евдоксију, Литургијски прославља, а верни народ доноси кувано жито ради освећења.
 
[embedplusvideo height="367" width="450" editlink="http://bit.ly/1WyOmaU" standard="http://www.youtube.com/v/PtahsyAl1E4?fs=1&vq=hd720" vars="ytid=PtahsyAl1E4&width=450&height=367&start=&stop=&rs=w&hd=1&autoplay=0&react=1&chapters=&notes=" id="ep5674" /]
 
 

Света Литургија у петак прве недеље свете Четрдесетнице

DSC_0387
Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид на празник светог мученика Канона и преподобног Марка Подвижника, служио је Литургију Предходноосвећених Дарова у Саборном храму Светог Георгија у Крушевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакони овога храма .
На Литургији причестио се велики број  верника и парохијана који су се припремили за свету Тајну Причешћа  тако потврђујући   своју веру, љубав и наду у Васкрслога Христа.
Послужењем и трпезом љубави  у парохијском дому настављена је литургијска заједница.
 
Слава и благодарност  Господу на овоме дану. Амин.
 
протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић
 

Jавни час из Веронауке

12841305_975878649116617_5202639690013768723_o

Поводом Светског дана вода у ОШ „Јован Поповић“, у организацији вероучитеља Марка Цветковића и наставника биологије Оливере Коларић, одржан је јавни час из веронауке у корелацији са екологијом, на тему „Живот у капи воде“. Час је одржан у одељењу 7/1, а предавач је био професор енглеског језика и вероучитељица Љиљана Димитријевић. Епископ крушевачки Господин Давид је дао свој благослов, јер подржава подизање еколошке свести код младих.

[embedplusvideo height="283" width="450" editlink="http://bit.ly/1pQTjBv" standard="http://www.youtube.com/v/EfwkfOEvtsc?fs=1&vq=hd720" vars="ytid=EfwkfOEvtsc&width=450&height=283&start=&stop=&rs=w&hd=1&autoplay=0&react=1&chapters=&notes=" id="ep4226" /]