Месечна архива: јун 2016

Војни оркестар „Станислав Бинички“ у цркви Лазарици

bin

У сусрет Видовдану, испред Цркве Лазарице одржан вечерас концерт инструменталне и хорске музике националног карактера.

Као и прошле године у ово доба, у оквиру програма Видовданских свечаности, на платоу Цркве Лазарице, одржан је концерт Уметничког ансамбла Министарства одбране Станислав Бинички и мешовити хор Министарства одбране и Војске Србије. Начелник Уметничког ансамбла Министарства одбране Станислав Бинички, капетан фрегате Светозар Василески истиче да је војницима и официрима изузетна част да наступају у Лазаревом граду.

Уметнички ансамбл Министарства одбране Станислав Бинички и мешовити хор Министарства одбране и Војске Србије извели су инструменталне и вокалне нумере националног карактера, а дириговали су Катарина Божић и Павле Медаковић.

Давне 1899. године 26. септембра војни ансамбл формиран је, наредбом Краља Александра И Обреновића, први симфонијски „Београдски војни оркестар“ који ће деловати непосредно под министром војним.

Један од утемељивача овог Оркестра био је и Станислав Бинички, композитор, војни капелник, организатор музичког живота у Србији, аутор прве српске опере „На уранку“ и патриотски надахнутог „Марша на Дрину“ и који је 1899. године као диригент стао на чело „Београдског војног оркестра“, претече данашњег Уметничког ансамбла Министарства одбране.
Музика коју изводи Ансамбл снимљена је на преко 300 грамофонских плоча, касета и ЦД-а. На тим снимцима налази се више од 2.000 разноврсних композиција, које представљају својеврсну музичку антологију.

Крушевљани су имали прилику и да чују Мешовити хор Министарства одбране и Војске Србије је при Ансамблу формиран 01. фебруара 2016. године. Поводом Васкршњих празника хор је имао први целовечерњи концерт, а уметнички руководилац хора је наша Катарина Божић, рођена Вешковац.

Обнова богомоље и народног Сабора у селу Грабовац близу Трстеника

P1550591

На Духовски понедељак (друга Тројица) 20. јуна 2016. године, у селу Грабовац, служена је Света Литија и одржан народни Сабор после тридесет година. У молитвеном ходу свештенство и верни народ узносили су молитве за здравље, умножавање љубави, остваривање напредка у сваком добру и раду, за пород и децу, за међусобни мир, за болне, као и молитве за освећење воћњака, њива, винограда, пчелињака, пашњака и стоке.

Саборовање се наствило надметањем младих и старих у народним играма; учествовањем локалних народних културних друштава и народних оркестара; концертом етно групе „Божури царева града“ из Крушевца и вечером.

Стари народ села Грабовац радо се сећа свога детињства, младалачких дана саборовања и Богомоље. Тада су се састајале све генерације и у празничном расположњу узносиле заједничке молитве, налазиле заједнички језик и тему, заједничко интересовање. Младима је то била јединствена прилика да упознају себи блиску особу и са њом оснују нераскидиву брачну заједницу и роде децу.

Данашње време показало се као опомена свима, и младима и старима, да се губитком вере и идентитета губе, не само породице и села, већ цео један народ. На основу наведеног искуства лако је дијагностиковати и донети одлуку, да се што пре мора радити на верском и свеопштем духовном препороду, на враћању духовног идентитетета народа, како би се на чврстим темељима изграђивале и младе личности и будуће породице и будућа деца.

 

јереј Данијел Стефановић

Митрополит Порфирије: Четврти радни дан Сабора (ВИДЕО)

porfirije sabor

Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије о раду Светог и Великог Сабора 23. јуна 2016. године 

Данас, четвртог радног дана Сабора сви учесници су најпре потписали два текста на којима се радило, а то је Документ о дијаспори и Документ о аутономији и о начину давања аутономије некој Цркви. Уз то, данас је читаво преподне разматран Документ који говори о браку и о брачним сметњама.

Била је веома жива и заиста плодна расправа; учествовали су представници свих Цркава, и то по више њих. Из наше Цркве неколико Епископа је дискутовало, говорио је и сâм Патријарх Његова Светост Господин Иринеј. Оно што је закључак свих јесте – како већ и стоји у тексту – да је брак најстарија божанска установа и да је установљен већ стварањем Адама и Еве, да брак нема за циљ само стицање деце, него је он, пре свега, икона Цркве или, како се каже, домаћа Црква. Зато је брак и Света тајна, иотуда оно што је практиковано вековима, потврдило се да је и надаље важно да брак треба да бива благословом Цркве, тојест обављен благословом свештеника или у крајњој линији благословом Епископа. Наравно, истакло се да је брак заједница мушкарца и жене и да је он данас угрожен као категорија због секуларизације која је глобална појава, и да је отуда нарочито важно очувати тајну брака због породице која је такође угрожена. У том смислу једногласно се говорило и закључило да не постоји никаква друга врста уговора између различитих личности која може личити на брак уколико то није заједница мушкарца и жене.  Дакле, заједница људи истога пола ни на који начин не може бити благословена и сматраће се одступањем не само од Предања,  него и потпуно супротном Божјој заповести о браку.

Знатан део расправе је био посвећен склапању брака између православних хришћана и оних који нису православни хришћани. Ту тему су нарочито покретали представници Цркава које су мањинске у неким државама, као, рецимо,  Александријска Црква која има широко мисионарско подручје у Африци, где се наилази и на проблеме кад неко постане хришћанин, а пошто у неким деловима Африке постоји чак и полигамија, дешава се да неко постане хришћанин, а већ има полигамни брак. То су теме о којима се разговарало и расправљало, тражена су решења. Ипак, на крају је закључено да се морамо држатиканона, принципа да је брак као света тајна заједница православног мушкарца и православне жене, али да тамо где постоје проблеми кад православни улазе у брачну заједницу са неправославним хришћанима, где је уз то битан и простор дијаспоре као што су Америка и Аустралија, да ипак треба оставити могућност сваком Епископу да примени икономију тамо где мисли да је то принцип који служи спасењу оних који ступају у брачну заједницу, а чланови су Цркве, међутим, улазе у заједницу са неким ко није православан хришћанин.

Данас смо наставили јучерашње разматрање питања поста. С обзиром на то да  на овом Сабору све Цркве нису присутне и да нека документа, па и овај, поједине Цркве нису прихватиле, опште је мишљење и став да, будући да је овај Сабор у процесу и да, поред тога што се доносе неке одлуке – а оне су још увек отворене – постоји нада да ће у том процесу и документи који нису прихваћени од Цркава које нису присутне, бити прихваћени у перспективи, у будућности.

[embedplusvideo height=”283″ width=”450″ editlink=”http://bit.ly/28W3nFS” standard=”http://www.youtube.com/v/kHL3dQse5HA?fs=1&vq=hd720″ vars=”ytid=kHL3dQse5HA&width=450&height=283&start=&stop=&rs=w&hd=1&autoplay=0&react=1&chapters=&notes=” id=”ep1208″ /]

Упокојио се у Господу протонамесник Мирољуб Величковић

pokojni prota

На Духовски уторак, 21. јуна 2016. године, после дуге и тешке болести, упокојио се у Господу протонамесник Мирољуб Величковић. На празник Св. Кирила Александријског, у цркви Св. Петке у Шанцу служена је заупокојена литургија којом је началствовао пензионисани парох јасички протојереј Животије Радивојевић, уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Странојевића, протојереја Мирослава Николића, јереја Далибора Весића и ђакона Александра Аџића, уз учешће народа и пароха јасичког протонамесника Ивана Милановића. Опело  је служио епархијски секретар протојереј-ставрофор Драги Вешковац, уз саслуживање Арх. намесника крушевачког  протојереја-ставрофора Будимира Којића и бројних свештеника. Епархијски секретар  је у име Eпископа крушевачког Давида изразио саучешће породици и одржао погребну беседу.

Отац Мирољуб Величковић рођен је 1. новембра 1949. године у Белој Води. Завршио је Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену (1964-69 г.) Након венчања са Севдалином из Шанца, Епископ жички  Стефан рукоположио га је у чин свештеника  у Цветкама код Краљева, 1. октобра 1973. године. Током своје четрдесетогодишње активне свештеничке службе променио је четири парохије. Најпре је као клирик Епархије тимочке службовао у Васиљу код Књажевца (две године), а потом у Минићеву (седам година). Године 1982. постао је  клирик Епархије нишке и постављен на службу пароха макрешанског. Премештај на парохију шаначку добио је 1993. године.  Свештеничку службу при цркви Св. Петке у Шанцу обављао је током двадесет година, до 2013. године, када је пензионисан. Године 1998.  отац Мирољуб је од стране Епископа нишког Г. Иринеја одликован  протонамесничким чином са правом ношења надбедреника за вредно служење Господу и рад на парохији.

Молимо се да Господ са светима упокоји душу проте Мирка, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни...

Литургијом коју је служио Патријарх српски Иринеј настављен рад Сабора на Криту

tjc_1237as

Светом Литургијом у манастиру Пресвете Богородице Одигитрије, коју је данас, 22. јуна 2019. г., Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио са Архиепископом охридским Јованом и Епископом шумадијском Јованом, у свештеном присуству господе Патријараха: васељенског Вартоломеја, јерусалимског Теофила и румунског Данила, Архиепископа прешевског Растислава, бројних делегата и народа Божјег, Свети и Велики Сабор је наставио рад, прионувши на докумената посвећена темама дијаспоре, аутономије и поста.

У изворном хришћанском духу братске љубави и међусобног поверења, призивањем благодати Духа Светог за просветљење у бављењу темама са којима се живот Православне Цркве најозбиљније суочава у савремено доба, Сабор је данашњим заседањем наставио и завршио јучерашњу дискусију о садржини документа о православној дијаспори као једном од кључних животних аспеката Православља у савременом свету, при чему су такође разматрана још два документа: о црквеној аутономији и начинима њеног проглашавања, као и акт оважности поста и његовог држања данас. Иако су сва три документа темељно припремана током дужег периода, и овога пута су се под сводовима простране дворане Православне академије одвијале опсежне конструктивне дискусије са предлозима за побољшање њихове садржине.

Тако, на пример, документ о православној дијаспори ‒  који је, с обзиром на чињеницу да велики део православног света живи у земљама које испрва нису биле обухваћене територијама древних патријаршија, те да на тим просторима данас истовремено егзистира више епископа различитих помесних Цркава, са озбиљним разлогом уврштен у саборска акта и за заседање коначно спремљен током Четврте предсаборске конференције у Шамбезију јуна месеца 2009. године ‒ сада прецизније излистава области у којима живот православне дијаспоре треба да буде регулисан; то би, дакле, биле: 1) Канада, 2) Сједињене Америчке Државе, 3) Латинска Америка, 4) Аустралија, Нови Зеланд и Океанија, 5) Велика Британија и Ирска, 6) Француска 7) Белгија, Холандија и Луксембург, 8) Аустрија, 9) Италија и Малта, 10) Швајцарска и Лихтенштајн, 11) Немачка, 12) Скандинавске земље (изузев Финске) и 13) Шпанија и Португалија. Сагласно еклисиологији и предању Православне Цркве, али и са жељом да буду уважени историјски и пастирски разлози због којих у овим областима није могуће одмах и потпуно применити изворну православну праксу постојања једног епископа у једном месту, одлучено је да до стицања одговарајућих услова на тим просторима буде примењено прелазно решење у виду епископских сабрања свих канонски признатих епископа, који укључивањем у ову институцију неће престати да припадају својим канонским јурисдикцијама, нити ће престати да делују у оквиру њих.

Сагласно духу саборске критике (мада не и званичне осуде) етнофилетизма, и то не само као начина организовања црквеног живота у националним оквирима, него и као могућности за опасност од заснивања хришћанског идентитета на превасходно националној припадности, задатак и одговорност епископских сабрања требало би да буде превасходно усмерен на пројаву јединства Православља, што значи на развијање заједничког деловања православних ради њихових пастирских потреба, заједничког наступа спрам инославних и других, заједничког неговања богословске науке, црквеног образовања и другог. Како је документом предвиђено, детаљи рада епископског сабрања биће регулисан посебним правилником.

Непосредно за дискутовањем садржине документа о православној дијаспори, рад Светог и Великог Сабора је настављен читањем и разматрањем докумената о црквеној аутономији и држању поста. Тако су, на основу акта који је донет на Петој припремној конференцији у Шамбезију децембра месеца 2009. године, најпре истакнути еклисиолошки, канонски и пастирски аспекти установе аутономије, да би непосредно потом, на путу ка једногласној формулацији јединственог православног става о овој теми, на уобичајен начин били изнети и важни предлози. У ишчекивању усвајања овог документа, чије је дискутовање покренуло низ значајних теолошких увида на темељне теме значења, садржине и различитих облика установе аутономије, као и на комплексније аспекте односâ аутономне према матичној аутокефалној Цркви и другим аутокефалним Црквама, поготово на процедуру остваривања аутономије у конкретним животним околностима, поменути су важни примери из (новије) историје Православне Цркве, међу којима је посебна пажња председавајућег и присутних обраћена на случај Православне Охридске Архиепископије, односно раскола који већ деценијама постоји на просторима Републике Македоније и због тога вишегодишњег, неправедног утамничења Његовог Високопреосвештенства Архиепископа охридског Јована.

Поподневном сесијом, током које је дискутована тема поста, односно његова актуалност у савременој православној егзистенцији, завршен је данашњи рад Светог и Великог Сабора.  Као и када су претходно разматрани документи у питању, то су и овога пута изнети снажни аргументи у прилог теме која је релевантна у животу православних хришћана, међу којима су посебну пажњу привукли предлози делегације Српске Православне Цркве, предвођене Патријархом српским Иринејем. Промишљања Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија и Епископа бачког др Иринеја као истакнутих сарадника Његове Светости, затим Епископа браничевског др Игњатија, Епископа захумско-херцеговачког др Григорија и Владике западноамеричког др Максима, нарочито су допринели квалитету саборске дискусије на тему поста, посебно о нијансама његове разноликости у погледу дужине, садржине и повезаности са литургијским животом Цркве. Заједно са документима о дијаспори и аутономији, очекује се да до краја заседања Светог и Великог Сабора буде усвојен и саборски акт о важности поста, који је претходно усаглашен на Петој предсаборској конференцији у Шамбезију децембра месеца 2015. године.

ФОТОГАЛЕРИЈА

текст: др Владан Таталовић

фотографије: ђакон Александар Секулић