Месечна архива: март 2019

Епископ бачки др Иринеј: Опасни портпароли

53609-vladika_f7d5_720x480

У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама…” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити.

Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пoртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне.

Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом  решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере.

Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим?

Извор: Епархија бачка

Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини

foto_vest__1520428302_0

Српска Православна Црква је, прва међу аутокефалним Православним Црквама, званично, на највишем нивоу (Свети Архијерејски Сабор), већ у новембру прошле године реаговала на намеру Његове Светости Цариградског Патријарха да по свом нахођењу и самовласно, као „први без једнаких” (primus sine paribus), а не као „први међу једнакима” (primus inter pares), што је иначе вековно православно еклисиолошко и канонско начело, „решава” и „реши” црквене проблеме на тлу Украјине, и молила ју је да то не чини него да, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом и саветујући се са осталим Црквама, стварно помогне да се криза реши. Нажалост, глас Српске Цркве је остао „глас вапијућег у пустињи”: из Цариграда није уследио никакав одговор – само гробно ћутање. Потом се Свети Синод Српске Цркве обратио Цариграду новим апелом да не жури већ да поступа у духу саборности, братске љубави и одговорности не само за Цркву у Украјини него и за јединство Православља као целине. Реакција је била иста – гробно ћутање. Затим је Његова Светост Патријарх српски у Солуну лично, усмено, молио Светејшег Патријарха константинопољског исто то – нажалост, са истим резултатом. Ваља приметити да је Српска Црква о своме ставу и о корацима које предузима сваки пут обавестила све сестринске помесне Цркве.

После свега што је Цариградска Патријаршија урадила у Кијеву, – а Кијев је, као што је познато, „мајка руских градова”, – став Српске Цркве, такође званично саопштен свим помесним Православним Црквама, јесте следећи:

1.  Српска Православна Црква не признаје неканонско улажење Његове Светости Патријарха цариградског у канонски простор најсветије Руске Цркве будући да се Кијевска митрополија ни на који начин не може поистоветити са данашњом ,,Украјином”, која обухвата и десетине других епархија. Она је 1686. године предата Московској Патријаршији, што се може закључити из граматâ цариградског патријарха Дионисија IV, из декретâ његових наследникâ, из званичних, од тада редовно објављиваних ,,тактикона”, ,,синтагматионâ”, ,,диптихâ”, ,,календарâ” и ,,епетиридâ” (аналâ, годишњакâ) које не издају само друге Цркве већ и сама Цариградска Патријаршија, па, штавише, и из личних изјава и декларација данашњег Цариградског Патријарха до априла прошле године.

2.  Српска Православна Црква, исто тако, не признаје вештачку „конфедерацију” украјинских расколничких групација (које се већ поново боре једна против друге и незадрживо хрле ка разлазу), проглашену за „аутокефалну Цркву Украјине”, јер је то канонски непостојећа Црква, а у самој ствари је силом наметнута. Расколници су остали расколници. Једампут расколник — увек расколник, осим у случајевима искреног обраћења и дубинског покајања. Једина Црква коју у датом случају Српска Православна Црква познаје и признаје јесте канонска Украјинска Православна Црква на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем.

3.  Српска Православна Црква не признаје ни кијевски — тобоже „ујединитељски” — сабор, на којем ниједан архијереј канонске  Украјинске Православне Цркве није узео учешћа (пошто су, дан раније, и титуларни митрополит Александар Драбинко и митрополит виницки Симеон примљени у јурисдикцију Цариградске Цркве, и то без канонског отпуста од стране њихове Цркве). Читави сценарио и све што се догађало иза кулисâ овог чудног скупа, а што није непознато јавности, изазива само неверицу и тугу у душама православних хришћана широм света. Ради се, заправо, о противујединитељском псевдосабору који раздваја и разбија и који је ископао још дубљу јаму отуђења и распада друштва у несрећној земљи Украјини. Због свега тога Српска Православна Црква сматра његове одлуке антиканонским и неважећим, па, дакле, и нимало обавезујућим за Српску Православну Цркву.

4.  Српска Православна Црква не признаје расколничку јерархију за православну јерархију ни расколнички клир за православни клир будући да су припадници Денисенкове групације своју ,,црквену ипостас” стекли од једног рашчињеног, екскомуницираног и анатеми подвргнутог архијереја (ту чињеницу је, својевремено, званично признао и сâм Васељенски Патријарх), а да припадници Малетичеве секте немају ни апостолско прејемство ни свештенство уопште. Ниједан службени акт, ниједан, како се простонародски каже, ,,потез пера”, не може да оно што се догодило претвори у нешто што се није догодило нити да оно чега нема претвори у нешто што постоји. Српска Православна Црква не прихвата, следствено, да је г. Думенко (звани Епифаније) уопште архијереј, акамоли предстојатељ аутокефалне Цркве (ово последње својство не приписује му ни његов ,,духовни отац”, г. Денисенко, ,,стварни предстојатељ” и, штавише, доживотни ,,патријарх”).

5.  Најзад, Српска Православна Црква је, силом приликâ, принуђена да својим Високо-преосвештеним и Преосвештеним јерарсима и часним клирицима препоручи да се клоне литургијског и канонског општења не само са споменутим г. Епифанијем Думенком и његовим следбеницима него и са архијерејима и клирицима који им саслужују и ступају у општење са њима, сходно канонском начелу да ће се онај ко ступа у општење са неким ко је ван општења и сâм наћи ван општења.

*

Жалећи и тугујући због разбијеног јединства свете Православне Католичанске Цркве, Свети Синод Српске Православне Цркве поново моли Његову Светост патријарха Вартоломеја да ревидира своје досадашње одлуке и да васпостави пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу браћом.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Преузето са сајта Информативне служба Српске Православне Цркве

Архијерејска Литургија и исповест свештенства трстеничког

????????????????????????????????????

У другу недељу Васкршњег поста, 11/24. марта текуће године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Евхаристију у храму Вазнесења Господњег у Милутовцу. Са Епископом су служили свештеници: Архијерејски намесник трстенички протојереј Марјан Вујовић, протојереј – ставрофор (у пензији) Јован Спасојевић, јереј Милан Алексић, парох милутовачки, протођакон Андрија Јелић и ђакон Стефан Ђурђевић. Прислуживао је чтец Дејан Марковић док су за певницом појали теолози: вероучитељ Милан Вешковац и Никола Вујовић. Након два апостолска и два јеванђелска прочитана одељка Епископ је тумачио свештенству и народу сваки одељак Свештеног Писма спомињући и светитеља солунског Григорија Паламу, кога данас молитвено чествујемо, и двадесету годишњицу од НАТО агресије. Након заамвоне молитве Епископ је са свештенством одслужио парастос за блажено упокојење свих православних хришћана настрадалих од злочинаца пре тачно 20 година. По отпусту отац Милан је Епископу, свештенству и народу указао пријатно гостопримство у црквеном дому. У току обеда Владика је благословио да Архијерејски намесник упути реч поуке свештенству и народу а прота Марјан се потрудио да ништа душекорисно не изостави да каже у вези са свештеничким проповедањем и мисионарењем (,,Да нисам изоставио ништа што је корисно да вам не објавим и да вас поучим јавно и по домовима.“ Дела Светих Апостола 20, 20). Након речи оца Марјана, поуке су присутнима упутили и други свештеници: прота Јован, прота Миладин, прота Драгиша, отац Мирољуб и отац Данијел. Свештенство трстеничког намесништва исповедио је духовник Епархије крушевачке протојереј – ставрофор Драгиша Јовановић. Покајмо се док можемо, јер после смрти покајања нема!

,,Свако дрво које не рађа добра плода сече се и у огањ баца.“ (Мт 7, 19)

,,Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.“ (Мт 3, 2)

Ове речи упућујемо себи самима, али и онима који су наше возљубљене и драге усмртили својом агресијом пре тачно две деценије.

 

ђакон Стефан Ђурђевић

Братски састанак свештенства Архијерејског намесништва крушевачког

????????????????????????????????????

У суботу, 23. марта 2019. године, на село Јасика се излио велики благослов Божији. Овога дана наш свети храм, посвећен св. Прокопију, посетио је наш љубљени родитељ Владика Давид, те служио свету архијерејску Литургију. Један од разлога Владикине посете нама је био братски састанак и исповест свештенства намесништва крушевачког. Епископу су саслуживали парох I мудраковачки крстоносни прота Мирослав Николић, парох јасички прота хаџи Иван Милановић, парох макршански Радојица Радојковић, парох шаначки Далибор Весић, парох дедињски Иван Матић, парох беловодски Раде Радивојевић, епархијски протођакон Андрија Јелићн и ђакон Лазаричке цркве Душан Маговац.

Исповедник крстоносни прота Драгиша Јовановић је сву братију исповедио и уделио савете за узрастање у "меру раста висине Христове". По благослову Епископа, отац Мирослав је произнео беседу на Литургији.

После Свете Литургије братија са својим драгим Владиком прешла је у салу где су уз агапу наставили братско дружење. Отац Мирослав Николић је по благослову прочитао припремљени реферат о посту. У реферату се чула поука о значају поста веома корисна за све нас. На крају смо се растали у љубави и жељи да се ускоро у здрављу видимо.

Прота хаџи Иван Милановић, парох јасички

Прослављена слава светих 40 мученика севастијских у манастиру светог Луке у Бошњану

????????????????????????????????????

У петак, 22. марта 2019. године, када Црква Христова прославља светих 40. мученика севастијских, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид (Перовић) служио је свету Литургију Пређеосвећених Дарова у манастиру светог Луке у Бошњану. Ово је прва слава у  години коју прославља ова света обитељ.

Епископу су саслуживали: игуман манастира светог Луке архимандрит Алексеј (Богићевић), Архијерејски намесник темнићки протојереј-ставрофор Ђорђе Марјановић, протојереј-ставрофор у пензији Томислав Гајић,  протосинђел Лука (Милошевић) сабрат манастира св. Луке, протојереј Александар Ерић, протојереј Горан Гајић, парох бошњански протојереј Александар Лукић, протојереј Дејан Миленковић старешина храма Успења Пресвете Богородице у Варварину,  протођакон Андрија Јелић и ђакон Иван Петронијевић.

Литургији су присуствовале монахиње из крушевачке епархије игуманија Теодора из Велућа, монахиња Киријакија из Петине, монахиње из шумадијске епархије игуманија мати Јелена из Драче, игуманија мати Анастасија из Дивостина и сестринство манастира Вољавча.

По прочитаном Јеванђељу Богом надахнуту беседу изговорио је наш Владика Давид.

На крају свете Литургије пререзан је славски колач овогодишњег свечара брата Томислава Станковића из Бошњана а свечар за наредну годину је брат Милан Милошевић из Крушевца.

Литургијско славље је настављено Трпезом љубави у манастирској трпезарији.

 

Ђакон Иван Петронијевић