Месечна архива: мај 2019

Еп. Д. : Свете мошти – тело у перспeктиви историјској, психосоматској и есхатолошкој

mostisvetognektarija-1

 

Епископ др Давид (Перовић)

Ванредни професор Православнног богословског факултета

Универзитета у Београду

Катедра за Хришћанску етику и Аскетско богословље

 

СВЕТЕ МOШТИ

ТЕЛО У ПЕРСПЕКТИВИ

ИСТОРИЈСКОЈ, ПСИХОСОМАТСКОЈ И ЕСХАТOЛOШКОЈ

 

 

Бесконачна је светих благодат,

коју од Христа примише.

Отуда и мошти ових

од божанствене силе непрестано чине чудеса:

Њихова пак и имена, вером призивана,

неисцељиве болести исцељују.

Господе, и нас душевних и телесних страсти

ослободи, као Човекољубац.

 

(Минеј, Први Новембар,

на Вечерњи, Слава глас 6)

I

 

Уводне напомене

Православни хришћани верују и опитују да човечије тело, онако како га Црква представља, постаје сасудом нестворених божанских енергија; тело христоносно и духоносно. „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? […] Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божји.“[1] На другом месту у Светом Писму опет читамо: „[…] сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа.“[2]

Човечије тело се велича у Цркви због његовог назначења. Христос ће преобразити наше понижено тело да би оно постало „саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити.“[3] Слава светих моштију предображава то ново стање тела као стање његове прослављености.

Историјска сведочанства о поштовању светих моштију у Цркви

Бог лично очувава (одржава, чува) мошти својих светих угодника и осењује их Својом нествореном благодаћу. Православна хришћанска Црква им зато указује поштовање: похрањује их испод свете трпезе као рукотвореног предобрасца[4] небеске нерукотворене Светиње — жртвеника.[5]

Једно од најстаријих сведочанстава хришћанске црквене историје о моштима проналазимо код светог Поликарпа (+156). Црква их је, наиме поштовала као „драгоценије од драгога камења” и „чистије од злата.“[6] Верници су се, дакле сабирали на гробовима мученика или сведока (тј. над светим моштима) да би на њима вршили свету Евхаристију и празновали њихов спомен.

Историчар и писац Јевсевије Кесаријски (265-340) казује: „Тела исповедника [хришћанске вере] остајаху положена на плочник током шест дана, за пример осталима. Затим их безаконици спаљиваху у прах и бацаху у реку Роданон, која протицаше недалеко, еда им се више не би налазило трага на земљи. И чињаху ово и мишљаху да могу надвладати Бога и одвратити [хришћане] од поновног рођења [тј. крштења], да се, како [многобошци] говораху, [они — хришћани] више не би надали васкрсењу, на основу којег верници инако уводе међу нама нову и туђу веру и презиру мучења, умирући спремни и радосни.”[7]

Још једно од сажетих објашњења тајне светих моштију даје нам православни богослов Георгије Мандзаридис. Он вели да је хришћанска Црква од почетка нарочито поштовала светитеље и светитељке и њихове свете мошти; мошти као опипљива знамења присуства [Божијег] и светитеља у свету служе заједници хришћана и изражавају њихову жарку жељу за васкрсењем.[8] Зато су поједини гонитељи хришћана [Вир у Галији] спаљивали њихове мошти и на сваки начин покушавали да их униште како би угасили наду у васкрсење.

Даља историја светих моштију је повезана са крсташким походима и крсташким освајањем Цариграда. По заузећу престонице Византијског царства крсташи су у свој баснословни плен уврстили и безбројне мошти Светих, односећи их са собом у матичне земље да би оне затим биле расејане широм Европе. Потоња судбина заплењених светих моштију била је драматична. Примера ради, велики део моштију донетих у Француску био је бачен у реку Сену за време Француске револуције, и остао је да лежи на дну њеног корита; или је опет, био спаљен.

Језичко и теолошко значење појма светих моштију

Грчка реч λείψανα означава телесне нераспадиве остатке или целовита тела хришћанских светитеља, док словенска реч моћи или мошти има шире значење: телесних остатака светитеља осењених божанским нествореним енергијама, или силама или моћима, које и почивају на њима.

Дакле, свете мошти које су постале нетрулежне захваљујући осењености божанским животворним енергијама нису амајлије или талисмани, односно магијска средства. Не! Свете мошти су „преносиоци“ свемоћних божанских енергија на оне људе који им са вером, побожношћу и љубављу притичу, тражећи и очекујући од њихових посвећеника или светих поседоватеља помоћи и излечења. Посвећујућа сила светих моштију пројављује се путем благоуханога мириса, о чему говори Свето Писмо[9], и при том она сâма чудотвори.[10] Иста благодат се преноси на предмете који долазе у додир са телесима Светих, и исход тога такође је чудотворење.[11] Облагодаћени човек, опет, зрачи миром и благословом, па чудотвори чак и самом својом сенком.[12] „Душа која се удостојила да постане причесницом благодати Божје, будући сама освештаном, нужно тежи да се освешта и све тело њено, јер она, обједињујући и одржавајући тело у целости, пребива у свим удовима његовим. Стога и благодат Духа Светога, као год што усваја душу, тако и тело чини својим обитавалиштем. Међутим, док се душа налази у телу Свесвети Дух не пројављује на томе телу сву своју славу, јер је неопходно да душа до краја живота сама показује своју вољу; то јест да благодат Духа Светога она следи на доличан начин. Али, када дође крај, и када се душа одвоји од тела, будући да је подвиг већ окончан, и душа победила, па исходи из тела овенчана непропадљивошћу, јер је ваљано савршила свој подвиг, онда се […] благодат Духа Светога и у тело ове душе усељује и у њему своју освештавајућу силу пројављује, услед чега голе кости и мошти Светих — изливају исцељење и лече сваку болест. Јер, када се душа смрћу одвоји од тела, тада она сама, без учешћа тела, пребива са целокупним Божанством, односно с благодаћу Божјом, и сама постаје бог по благодати. Тело пак остаје без душе, само са Божанством, и људима кроз чудеса пројављује божанску силу.“[13] Што се пак тела „обичних смртника” тиче, неопходно је рећи следеће. Тела православних, крштених хришћана, и прах њихових телеса по њиховој смрти освештани су благодаћу крштења и светотајинског живота, независно од тога да ли су се они уподобили Богу веома, односно достигли висину светитељства у класичном смислу речи. Њихова тела дакле, претрајаваће у виду праха до свеопштег васкрсења мртвих.

У вези са телима нехришћана, с друге стране, макар и балсамованих, треба рећи то да она нису осењена божанским нествореним енергијама. И мада ће и нехришћани васкрснути са својим телима, њихова тела, односно њихово биће сигурно неће бити налик сјају тела — или сијању бића православних хришћана и светитеља.

Односни карактер светих моштију

Да бисмо појмили тајну светих моштију, као уосталом и тајну иконе, односно богословља, своју спознају ми морамо преместити из сфере свести или разума у сферу искуства личног сусрета. Свете мошти дакле треба поимати као однос, и у контексту заједнице. Оне нису резултат успеха искључиво подвига онога који се удостојио да му тело постане облагодаћено и нетљено. Не, него су оне, пре свега резултат црквеног догађаја у коме се спознаја Христа и ближњег подудара с љубављу према Христу и ближњем. Исто тако и поштовање светих моштију конкретног светитеља није с наше стране ствар наше приватне побожности у виду приступања и поклоњења моштима, већ је то пре свега црквени доживљај нашег личног обраћања личности светитеља у Христу с љубављу и молитвом да нам и он са своје стране узврати личним односом. У сваком случају свете мошти и њихово поштовање пројава су догађаја заједнице и кроз њу, а она, заједница јесте, и остаје најцрквенијим догађајем. Штавише, догађај заједнице једнак је догађају најузвишеније гносеологије. Начин постајања уопште, па и сами начин постојања светих моштију посебно — понављамо — подразумева лични однос. Он је опет могућ само у начину заједничарског постојања. Зато је заједница крајња реалност — до те мере реалност — да изван ње нико и ништа не може постојати нити постати. Самим тим ни свете мошти, са свим поштовањем које оне иначе уживају.[14]

Богодолично поштовање светих моштију

Верни сведок или исповедник вере приступа моштима онако како и светим иконама приступа: са богодоличним поштовањем; он им дакле не прилази као реликвијама које саме по себи и својом силом, а не Божјом постају, и чудотворе. Не! Он им прилази као светињи која врши посредништво чудотворења, или, посредништво преношења божанске енергије са светиње на вернике и, у наставку, на целокупну твар. Тако, пошто је наш однос према иконама богодоличан, жив и непосредан однос са личношћу Христа, Богородице или Светих чији се ликови живопишу, то и наш однос са светим моштима мора пре свега бити личан однос са Светитељима — који опет, имају свој однос — богодоличан и узводни ка Светој Тројици; то јест однос христопоклон и причесан.

Сведочансшва Свеших отаца о свешим моштима

 

Свети Григорије Богослов указује на многобројна чудеса која су се дешавала с драгоценим моштима светог Кипријана, и то тамо где је постојала вера. А све то поимали су они који су ту веру искусили и пренели нам чудо; чудо које ће се и убудуће преносити.[15]

У Првој изобличитељној беседи[16], упућеној цару Јулијану, свети Григорије говори о Светима: „Њима приличе велике почасти и панигирици. Од њих демони беже, а болесници се исцељују. Од њих бивају откривења и пророштва. Па и сама телеса њихова имају исту силу, заједно са њиховим светим душама, било да их се дотичемо, било да их поштујемо. И саме капи њихове крви и незнатни предмети у вези с њиховим страдањем делују, баш као и њихова телеса“[17]

Свети Јован Златоусти наглашава како и цар самодржац хита да се поклони гробовима Светих и да се „Светима моли, еда би му они били заступници пред Богом.“[18] Изражавајући веру Цркве сети Јован наставља: „Посећуј храмове мученика, где ћеш наћи здравља телу и користи души.[19] У Другој омилији на Књигу постања (15, 6) он саветује хришћане да посећују домове молитве и липсанотеке Светих, „тако да се ми, пошто примимо њихов благослов, покажемо непоколебивим пред замкама демонским, будући претходно утврђени“. „Кости Светих подвлашћују демоне […] и ослобађају оне који су се одрешили од њихових горких веза.“[20] Свети Василије Велики нас обавештава да су чесне мошти свете Јулите освештавале град: „Земља пак, благословена пришествијем блажене, из недара својих истакала је саму агијазму, а мученица, заступивши место матере, као да напајаху житеље града, рекло би се, самим млеком. Ова вода служила је као предохранитељно средство како здравима, којима је причињавала задовољство у наслађивању целомудријем, тако опет и болнима, као утеха.“[21] У спису О поштовању Светитеља и њихових моштију (Περί τών αγίων καί τάς τήν λειψάνων αυτών τιμάς)[22] Свети Јован Дамаскин вели да су „Они [светитељи] постали ризнице Божје и чиста станишта Његова: ’Уселићу се у њих, и живећу у њима’, вели Бог, ’и бићу им Бог’[23] А да су ’душе праведника у руци Божјој и [да] их се смрт не дотиче’[24] вели [само] божанско Писмо: јер смрт Светитеља пре је сан него смрт. ’Јер потрудиће се у веку овом и живеће до конца’[25],  те: ‘скупа је пред Господом смрт светаца Његових.’[26] Има ли дакле што драгоценије од тога да будеш у руци Господњој? ’Јер Бог је живот и светлост, и они који су у руци Господњој, налазе се у животу и светлости.’

А да се Бог у њихова тела уселио […], то каже апостол: ’Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама.’[27]’А Дух Свети је Господ.’[28] И: ’Ако неко разара храм Божји, разориће њега Бог.’[29] Како онда не треба поштовати одушевљене храмове Божје, одушевљена Божја станишта? Они су за живота слободно стајали пред Богом“ (Светигора 49, 1996, 6).

Канонизација Светитеља, или опипљиви знаци њиховог богоопштења

Господ је тај који својој Цркви први открива живе чланове Свога црквеног организма као Своје угоднике. А хришћани су они који на основу богоугодног живота своје дојучерашње живе браће и ближњих сада почињу да им се као Светима обраћају молитвом, и да их прослављају као нове Светитеље. И тако, док их Господ пројављује као Своје угоднике, дотле их Црква — Сабрање верних, заједно са пастирима канонизује, или их саборно уврштава у сазвежђа својих Светих.

Из икона и светих моштију увек је истицало и увек се лило свето миро. „Владика Христос нам је даровао светитељске мошти као спасоносне изворе“ — вели Свети Јован Дамаскин — „који [извори] на многе начине точе благодетељи [доброчинства], и изливају миомирисно миро; и нико нека не сумња у то. Јер ако је вољом Божјом из оштрог и сувог камена потекла вода у пустињи[30], зар је невероватно да из мученичких моштију потече миомирисно миро? [То уопште није невероватно] за оне који познају силу Божју, то јест, није необично за част коју им Он чини.“[31] Што се тиче става медицине наспрам исцељења путем светих моштију, он је начелан: став лекара верника увек је богоцентричан, било да се ради о медицини, било о светим моштима. То јест, Бог дела у свету на безброј начина, па тако и кроз медицину и преко светих моштију. Став пак неверујућег лекара, односно лекара без дара покајања и непробуђеног за веру, сигурно ће бити другачији, и то како према медицини тако и према светим моштима.

И док се на Светитељима као обоженим људима и преко њихових светих икона и моштију као нове твари већ пројављује сила васкрсења и слава Царства Божјег — наравно, у различитим степенима богопричесности њихових светих поседоватеља — дотле се у нама у додиру са Светитељима и њиховим иконама и светим моштима стално повећава жеђ за нашим личним васкрсењем и том истом славом Царства Божјег. Зато поред свега осталог то с наше стране треба да буде један од главних разлога поштовања и Светитеља, и њихових светих икона, и њихових светих моштију.

II

Проповед светога Григорија Паламе

о преображају и освећењу тела и душе

Ако неко целим својим бићем започиње борбу против греха како би задобио врлину[32], он свој ум мора приморати да се из „праволинијског“ кретања и истраживања вањског простора[33] врати у тело и у себе, па да онда, у „кружном“ непогрешивом кретању  започне своје најбоље и најприкладније делање: и то сабирање ума не само у тело и срце већ и у њега самога. Због чега? Због превазилажења себе и свога сједињења са Богом. Значи да без претходно савладане расејаности и постигнутог сабрања ума то јединство није могуће. „Јер ум који није расејан враћа се у себе и кроз себе узноси се Богу”, каже нам о томе сам свети Василије.[34] Опет у вези с телом а у овом контексту „на тело се никада не гледа као на нешто што спречава духовни напредак душе, будући да се цео човек, и тело и његова душа дакле, мора преобразити и обожити. То је основна хришћанска исправка дуализма грчке мисли, нарочито платонизма.”[35] Дакле, треба пазити на целога себе, а не само на један свој део; пажњом и стражом ума лако је избавити се од злих страсти тела и душе, лако је тело покорити духу да више не буде каквог неваљалства у срцу.[36] Као што они који се предају похоти и грешним уживањима све жеље своје душе преносе на тело, те у потпуности постају „телесни“[37], исто тако се  преображавају и тело узносе они који су свој ум узнели Богу и принели Му своје богочежњиве душе. Тако тело, заједно са душом учествује у божанској заједници, постајањем обиталишта и имања Божјега. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, то јест да би било под нашом контролом. Они који се посвећују чистој умној молитви морају се ослобађати страсти и одбацивати сваки додир с оним што ту молитву омета. Неопходно је дакле савладати свако чуло задовољства, потпуно одбацити страсти, и цело тело умртвити за грех; слично томе, зле страсти које се налазе у уму треба поразити, или уздићи се изнад чулних задовољстава.

Сваком човеку који је под влашћу страсти и који због тога ни уснама не може окусити умну молитву биће најбоље да се телесно изнурује постом, бдењем или радом. Само то изнуривање пак умртвљује склоност тела ка греху, те обуздава и раслабљује помисли које подстичу насилне страсти. Али се и даље од тога може ићи: када све то у нама побуђује свето покајање и стање дубоке скрушености (κατάνυξις) кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат.[38] „Бог најсигурније исцељује кроз трпљење.“[39] „Телесним“ треба назвати све што се јавља у нашим помислима, а што је производ телесних задовољстава; затим, оно што се спаја с помислима, и представљајући се као нешто пријатно, вуче их надоле. Када је пак реч о ономе што се одвија у телу, а што исходи из душе преиспуњене духовном радошћу, то треба назвати духовном стварношћу, упркос чињеници да и оно настаје у телу. Када сладострашће настало у телу уђе у ум, сав ум њиме постаје телесан. Међутим, тело уопште не заједничи с оним што је узвишено, већ му, напротив, предаје свој квалитет — оно што је ниже или плотско — те се тако цео човек назива плот или телесан.[40] Супротно томе бива када духовна сладост прелази из ума у тело, а да се том приликом никако не нарушава заједница с телом, него се оно још преображава и одуховљује. Јер тада тело одбија све своје зле прохтеве и више не вуче душу надоле, него се с њом узвишава, те тако цео човек постаје „дух“, као што је написано: „Рођени од Духа, дух је.“[41]

Сваки покрет у телу, и бол и задовољство јесте заједничка активност тела и душе. Постоје благословене и блажене страсти и заједничке делатности душевно-телесне, које не прикивају дух за тело, већ служе телу да се оно уздигне до достојанства равног достојанству духа, и да га подстакну да оно тежи нечему узвишенијем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела, већ силазе у тело из ума, еда би га преобразиле у нешто боље, те да би се оно њиховом помоћи — тих делања и страсти — обожило. Оваплоћење Бога Логоса заједничко је и за душу и за тело. Логос је обожио тело посредством душе, еда би и оно чинило Божја дела.

У духовном човеку пак благодат Духа која се преноси у тело кроз душу, телу доноси искуство божанских ствари и омогућује сама та блажена искуства што их сама душа носи. А душа, пошто је искусила божанско поседује и свој страсни део, достојанствен и божанствен. Другачије речено, у нама постоји страствена способност, и она може постати благословеном, достојанственом и божанственом.

Када душа стреми том блаженом делању и пуноћи, она обожује и тело, које се, будући да више није вођено вештаственим страстима враћа себи, и одбија сваки додир са злом. И тако оно подстиче властито освећење и неодвојиво обожење, како нам о томе и сведоче чудотворне мошти светитеља.[42] У вези с претходним излагањем треба такође видети речено:[43] Лице Првомученика Стефана још за живота сијало је као у ангела.[44] И његово тело искусило је божанске ствари. То искуство и активност својствени су души и телу, и представљају неисказиву везу и заједницу са Богом. Тиме је и само тело божанствено уздигнуто, и већ је удаљено од зла и земаљских страсти.[45] Такве су надумне реалности и неизрециве енергије или дејства у телима свештених безмолвника који су сав свој живот посветили исихији или тиховању. Такве ствари превазилазе и надилазе ум оних који све то истражују теоретски, али делима и искуством не долазе до знања. Према томе, исцељења и чудотворства никада се не догађају уколико душа није у стању умне усрдне молитве, а тело у савршеном складу са душом. Сваки разуман човек добро зна да је благодат Духа обећана онима који су је се удостојили у времену пребивања у врлини. „Иштите и даће вам се“, каже Господ[46], а то је нешто што се не односи само на одношење „и до трећега неба“[47], већ и на све дарове Духа Светога.

Дар различитих језика и њихово тумачење[48], за које апостол Павле каже да се молитвом стиче, показује да се благодат понекад пројављује и кроз тело. Исто важи и за реч мудрости[49], дар исцељивања[50], дар чудотворења[51], као и за Павлово полагање руку[52], којим се вршило преношење Духа Светога.

Укратко, Дух се не пројављује само тада када у души обитава молитва, која се иначе тајанствено сједињује са непресушним извором поменутих дарова, пошто није забележено да су Апостоли изговарали гласно иједну реч када су полагали руке на њих.[53] То опет значи да тело може постати сасуд благодати чак и онда када се душа не налази у узвишеном духовном стању. Зато управо ту треба тражити, и проналазити основно начело светотајинског учења о томе да учинак светих тајни не зависи од „достојности“ онога ко ту благодат прима. Дакле, ова пројава благодати не дешава се само за време умно-срдачне молитве, него и у тренуцима телесног делања, када се, рецимо, руке, преко којих Дух Свети силази, полажу на оног човека који се рукополаже.

Усмеравање страсног дела душе од зла ка добром и, опет, усмеравање овога дела к божанским стварима — назива се бестрашћем. Тако се бестрасним назива онај који је свој прохтев гнева (θύμος — раздражљивост) и жеље (επιθυμία — похотљивост), а управо они сачињавају страсни део душе, подредио душевним способностима знања (γνόσις), расуђивања (κριτικά) и мишљења (λογιστικά). То усмеравање одводи даље ка одговарајућим врлинама; на пример — милосрђе бориће се против грамзивости, трпљење против гневљивости. Дакле, само преусмерење страсти доноси подстрек за убрзано узношење Богу. Зато раздражљивост треба преображавати у праведни гнев и у склоност ка правичности; изнад свега тога пак, ерос или страсни аспект љубави треба усмеравати од телесне насладе ка неописивој жељи за заједницом са Христом.

Јер, на крају крајева, награђен бива само онај који је тај део своје душе (део послушан уму, коме је иначе природно дато да влада (хегемонија) подредио сталном стремљењу Богу непрекидним сећањем на Њега, или пребивању у стању непрекидне сабраности, када је и сва пажња усмерена на Бога. Израз сећање на Бога Свети Дијадох Фотички (5. век) први пут ће отворено повезати са призивањем Христовог Имена.[54]

Захваљујући том сећању човек ће стећи божанску склоност и подстаћи ће душу да напредује к најузвишенијем стању — стању љубави Божје. Кроз ту љубав он ће онда и испунити заповести Онога кога љуби, и спровешће их у дело, и задобиће чисту и савршену љубав према ближњем[55] и постаће омоштен.

 РЕЗИМЕ

Црква је од почетка нарочито поштовала Светитеље и њихове свете мошти. Свете мошти пак као видљиви знаци присуства Светитеља у свету служе изграђивању заједнице верних са Христом, и изражавају „жарко очекивање” свих нас да лично васкрснемо из мртвих. Поједини гониоци хришћана спаљивали су њихова тела с намером да их на сваки начин униште, не би ли тако угасили наду свеопштег васкрсења.

Литература:

Свето Писмо Старога и Новога Завета, Београд, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 2012.

Антониос Алевизопулос, Римокатолицизам, протестантизам и православље (Αντώνιος Αλεβιζόπουλος, Ρωμαιοκαθολικισμός, προτεσταντισμός και ορθοδοξία, Αθήνα, 1992).

Свети Василије Велики, Омилија на празник мученице Јулите и продужетак реченога у претходној беседи о благодарењу 2, ЕПЕ 7, 28.

Свети Василије Велики, Ер. II, 2, РG 32,228А.

Свети Григорије Богослов, Похвала мученику Кипријану (Εις τον άγιον ιερομάρτυρα Κυπριανόν, 24, 18).

Свети Григорије Богослов – Прва изобличитељна беседа (Κατά Ιουλιανου Βασιλέως Στηλιτευτικός πρώτος).

Свети Григοрије Богослов, Омилија 24, 11, РG 35, 11, 81 В.

Gregory Раlamas, The Triads, Paulist Press, New York 1983, 126 (срп. изд. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Нови Сад, 2012.)

Gregory Palamas, The Triads (еd. with an introduction by John Meyendorff), The Hesychast method of prayer, and the transformation of the body, Раulist Press, New York 1983, 43-55.

Свети Дијадох Фотички, Сenturies, ХСVII, еd Des Places, 159.

Дионисије, De div. nom., IV. 9, РG 3, 705В (Άγιος Διονύσιος ο Αεροπαγίτης, Περί θείων ονομάτων).

Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 5,1,62-63 (Ευσεβίου Καισαρίας, Εκκλησιαστική Ιστορία).

Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију у: Живот и чуда Светога Василија Острошког Чудотворца, књ. 3: Чудесна исцељења и јављање Светога Василија Острошкога, Цетиње, Светигора 2010, стр.7-10.

Свети Јован Златоуст, О статуама, Омилија 8, 2.

Свети Јован Златоусти – Тумачење Друге посланице Коринћанима (Πρός Β Κορινθίου Ομιλια 26).

Свети Јован Златоусти – Тумачење Јеванђеља по Матеју Омилија 37, 7 (Ομιλία Δ΄ εις το κατά Ματθαίον Ευαγγέλιον).

Свети Јован Златоусти – Друга омилија на Књигу постања (15, 6).

Свети Јован Лествичник, Лествица 27 (РG 88, 1112 С).

Γεοργίου Μαντζαρίδης, Χριστιανική Ηθική, Θεσσαλονίκη, 1995.

Ortodossia di J. D. Zizioulas, Enciclopedia del Novecento, vol. V, 9, 17.

Свети Поликарп, Сведочанства древних хришћана (Τά μαρτύρια τών αρχαίων Χριστιανών, ЕПЕ, Θεσσαλονίκη, 1978).

Свети Симеон Нови Богослов (Συμεών του Νέου Θεολόγου, Тα Ευρισκόμενα, Θεσσαλονίκη, 1977, 46).

[1] 1. Кор 6, 19-20.

[2] 1. Сол 5, 23.

[3] Филип. 3, 21.

[4] Јевр. 9, 24.

[5] Јевр. 13, 10; Откр. 6, 9.

[6] Τά μαρτύρια τών αρχαίων Χριστιανών, 18, ЕПЕ, Θεσσαλονίκη, 1978, стр. 122.

[7] Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 5, 1, 62-63 (Ευσεβίου Καισαρίας, Εκκλησιαστική Ιστορία).

[8]Γεοργίου Μαντζαρίδης, Χριστιανική Ηθική, Θεσσαλονίκη,1995, 272; в. и Αντώνιος Αλεβιζόπουλος, Ρωμαιοκαθολικισμός, Προτεσταντισμός και Ορθοδοξία, Αθήνα, 1992, 51.

[9] 2. Кор 2, 15; Ис. 66, 14.

[10] 4/2. Цар. 13, 20-21.

[11] 4/2. Цар. 2, 8-14; Дан. 3, 27-28; Мат. 9, 20-22; Марк. 6. 13; Дел. ап. 19, 11-12.

[12] Дел. ап. 5, 12, 15-16; в. Свети Јован Златоуст, О статуама, Омилија 8, 2.

[13] Светог Симеона Новог Богослова беседа четврта, 4, (Συμεών Νέου Θεολόγου, Τα ευρισκόμενα, Θεσσαλονίκη, 1977, 46).

[14] в. Ortodossia di J. D. Zizioulas, Enciclopedia del Novecento, vol. V, 9, 17.

[15] Εις τον άγιον ιερομάρτυρα Κυπριανόν, Беседа 24, 18).

[16] Κατά Ιουλιανου Βασιλέως Στηλιτευτικός πρώτος.

[17] ЕПЕ 3, 92.

[18] Тумачење Друге посланице Коринћанима, Омилија 26, 5 (Προς Β Κορινθίους, Ομιλία 26).

[19]Тумачење Јеванђеља по Матеју, Омилија 37, 7 (Ομιλία εις το κατά Ματθαίον Ευαγγέλιον).

[20] Προς Β Κορινθίους, Ομιλία 26, 5.

[21] Омилија на празник мученице Јулите и продужетак реченога у претходној беседи о благодарењу 2, ЕПЕ 7, 28.

[22] Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију у: Живот и чуда Светога Василија Острошког Чудотворца, књ. 3: Чудесна исцељења и јављање Светога Василија Острошкога, Цетиње, Светигора 2010, стр.7-10.

[23] 2. Кор. 6, 16.

[24] Прем. 3, 1.

[25] Пс. 48, 9-10.

[26] Пс. 116, 6.

[27] 1. Кор. 6, 19.

[28] 2. Кор. 3, 17.

[29] 1. Кор. 3. 17.

[30] Изл. 17, 6.

[31] Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију, Исто.

[32] 2. Кор. 1, 22; 5, 5; Еф. 1, 4.

[33] Дионисије, De div. nom., IV. 9, РG 3, 705В  (Άγιος Διονύσιος ο Αεροπαγίτης, Περί θείων ονομάτων).

[34] Ер. II, 2, РG 32,228А.

[35] Gregory Раlamas, The Triads, Paulist Press, New York 1983, 126, n. 36; (срп. изд. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Нови Сад, 2012.).

[36] Пон. зак. 15, 9; Проп, 10, 4.

[37] Пост. 6, 2.

[38] Пс. 50, 19.

[39] Свети Григорије Богослов, Омилија 24, 11, РG 35, 11, 81 В; Мат. 17, 21; Марк. 9, 29.

[40] Пост. 6, 3.

[41] Јов. 3, 6 и 8.

[42]в. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Беседа II, и 12, ЕПЕ 2, 372.

[43] Исто, I, II. 4, 5, 6, 8; II, II. 9, 127-133, 135-137; видети и: 13, 14, 19, 20, 373-379, 389-393; The Hesychast method of prayer, and the transformation of the body, у: Gregory Palamas, The Triads (еd. with an introduction by John Meyendorff), Раulist Press, New York, 1983, 43-55.

[44] Дел. ап. 15.

[45] Пс. 46, 10.

[46] Мат. 7, 7.

[47] 2. Кор. 12, 2.

[48] 1. Кор. 12, 10.

[49] 1. Кор. 14, 26 и 12, 8.

[50] 1. Кор. 12, 9.

[51] 1. Кор. 12, 10.

[52] 1. Тим. 1, 6

[53] Дел. ап. 8, 17.

[54] Сenturies, ХСVII, еd Des Places, 159; Свети Јован Лествичник, Лествица 27 (РG 88, 1112 С.

[55] Јов. 4, 19 и 5 1-2.

Еп. Д. : Ерминевтика апокалиптичке слике Косова и Метохије на прелазу из 20. у 21. в.

Srpska-vojska-preko-albanije-750x509

Давид (Перовић)

Епископ крушевачки

ванредни професор Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

[email protected]

 

 

Ерминевтика

апокалиптичке слике Косова и Метохије

на прелазу из 20. у 21. в.

 

Апстракт. Све оно што су моћници у епохама прошлим, али и у нашој, учинили српском народу и Српској Цркви, као и другим мирољубивим народима, учинили су то као сила која не мари за Божју правду. О тој сили писао је горостасни владика, свети Николај, да се она расула не само као једна кула вавилонска у историји, него као многобројне такве куле које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многобројна царства људска, стварана људском сујетом распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава.

 Кључне речи: Хришћанска етика, Ерминевтика, Косово и Метохија, херем, Јад Вашем, српски народ, жртва,  Света Литургија

 

 

 

                                                                                        

Прослов

 

Косово и Метохијо!

Ако те заборављам,

нека ме заборави десница моја!

Пс. 137/136, 5.

 

 

Уводна скица

 

Све што су моћници у нашој епохи учинили српском народу и његовој Цркви, али и другим мирољубивим народима широм света, учинили су као сила која Бога не моли. О тој сили писао је горостасни владика, свети Николај Велимировић:

Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју.

Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали богови.

Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници.

Многобројна царства људска, стварана људском сујетом распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава.“ [1]

I

Одолети и „победити унутрашњом лепотом“

Свако обретење у било коју од наших парохија пружа прилику за сусрет са живим хришћанима. Он је и ризичан, јер подразумева говор о стварима вере пред искуснијим хришћанима, стварима које ми сами нисмо довољно искусили. Зато је то и испит из вере и дела: колико су наше речи  усклађене са нашим делима, данас када се уобичајило да нам речи буду јаке и аргументи прејаки, а дела слаба. Одатле потичу и сви наши комуниколошки проблеми. Зато све оно што бисмо могли да саопштимо о боравку на Косову и Метохији били би само снажни утисци. Свесни смо и неминовности, и неопходности залажења теологијом у област политике и холокауста, што наш положај казивача чини још деликатнијим. Треба се молити, али и протестовати. Међу нама су и деца, па се додатно треба трудити да речи допру и до њих.

Ако сте некада били гост аикидо-клуба у Београду, могли сте запазити сву витешку настројеност његових чланова. Резултат нашег, тамо вођеног разговора, биће делимично садржај и ове беседе.

Неке суштинске мисли о свему виђеном на Косову и Метохији преточићемо у визије, и приказати их заинтересованима за тамошњу драму. Још од студентских дана памтимо  мисао дивног хришћанина, владике Данила Крстића, мисао коју је он провлачио кроз своја многобројна предавања: да су хришћани борци за истину, и да они сав свет и све своје непријатеље побеђују изнутра лепотом. Лепотом тихом и ненаметљивом; лепотом дискретном која човека може да обузме изнутра тако да се он поистовети са њом. Ова владичина мисао показала се истинитом и делотворном и у нашој савременој драми о Косову и Метохији.

Несумњиво је да су Косово и Метохију окупирале војне снаге америчко-европске Алијансе.

Један од млађих италијанских официра нас је све време, по потреби, пратио уздуж и попреко Метохијом: да стигнемо до сваке цркве, да из ње изнесемо преостало неукрадено, неоскрнављено и неспаљено, да евакуишемо људе (не)претучене и непобијене. Како, и камо? Борним колима у Пећку Патријаршију. Тај млади официр нас је у почетку гледао осорно, очима CNN-а. Међутим, пратио нас је у стопу; и кроз минска поља до светих икона, одежди, крстова, часних трпеза, све до светих моштију, које смо односили у Пећку Патријаршију. План евакуације обухватао је и манастир Девич. У њему смо угоштени. Овај официр је добио прилику да после дана и недеља проведених на Косову и Метохији у мировној мисији, обедује манастирску храну из порцеланског посуђа и правим прибором. Неочекивано се обратио речима: „Ваша вера је фасцинантна!“ Затим су уследила разна теолошка питања, о разликама и деобама између православних и римокатолика, о папином идентитету и лику, о српском Косову и Метохији… Схватили смо да се до његовог срца управо лепота пробила; преображена и свештена, спонтана и тиха; она о којој је често говорио блаженопочивши владика Данило Крстић.

Дакле, оно што се у догађањима на Метохији запажало, било је понављање ове лепоте; њених призора са разним личностима у центру. И пошто је реч о веома осетљивим људима противничке стране, то се о њима мора говорити деликатније; не уопштено и без етикетирања.

Изненађење је произвео и други официр, легионар, који је боравио четири године у Босни, и који је говорио српски. Њега смо молили да трага за Бобаном Пејчиновићем, деветнаестогодишњим дечаком из Пећи, несталим у Руговској клисури. Он нам је доносио извештаје о младићу, али нас је и упућивао на друге адресе.

Пакистанац муслиман, полицијски официр, покривао је Источку област. Говорио је српски и био веома пријемчив за разговор на наше теме.

Источка парохијска црква светих апостола Петра и Павла спаљена је изнутра, и то у другом налету на њу. Од православних хришћана у Истоку у овом тренутку опстаје само једна породица, и  једна старица из Грабља, одбегла у манастир Гориоч, смештен на источкој висоравни.

Од осталих официра радо помињемо Италијана Фабија, који је толико много посла учинио за Пећку Патријаршију и Eпархију рашко-призренску, да је због тога пао у немилост код својих претпостављених. Његови нису хтели да га одликују, мада су му то претходно обећавали.

О загађености Покрајине уранијумом, и о последицама те загађености код војске и код њиховог потомства, као и код шиптарског и албанског милета није се говорило тада, него доцније.

Шпански капетан Бобис такође није остао неосетљив на српско страдање. На њега су Пећка Патријаршија и манастир светога Преображења Господњег у Будисавцима, задужбина патријарха Макарија Соколовића поделовали  толико даје он отпутовао на поклоњење светињама Свете Горе, а затим и у унутрашњост Старе Србије. Најзад смо га сами упутили на јаку православну заједницу у Каталонији, која отпочетка живи у саставу Епархије за Француску и Западну Европу, под јурисдикцијом Српске Православне Цркве.

Сусрет са Французом, капетаном из састава полицијских снага у Косовској Митровици такође је био упечатљив: он је куповао иконе, крстиће, ливан… Искористио је прилику да нам исприча причу о својој вери, да нам опише порођајне муке своје супруге, и о томе како их је она преживела. На иконама које су стајале пред њим он је препознао светог великомученика Димитрија и изјавио да је тај светитељ помогао његовој супрузи при порођају.

Префект града Пећи, Ален Лерој, често је посећивао Пећку Патријаршију, и увек у пратњи функционера нове, административно-окупационе власти. Он је пажљиво осматрао манастирско гостопримство. Пошто нас је неколико пута чуо како проводећи госте кроз храмове Пећке Патријаршије вршимо улогу кустоса, од одређеног момента је и сам почео да чини то исто. А када нас је видео да носимо подеране радне мантије, затражио је да обучемо свечане.

II

Удвостручење унутрашње лепоте

 

Следећи примери су ништа мање упечатљиви. Међу преводиоцима било је деце из мешовитих бракова, деце која су веома много помагала КФОР-у да се неки преостали, а загубљени Срби, старци и старице пронађу и евакуишу у Патријаршију, Дечане и Гориоч. Тако се једна старица двадесет дана скривала по шумама и дубравама Метохије, док су је за то време крпељи нападали и урастали јој у кожу. Она је напокон, сва израњављена и излуђена, у пратњи осамнаестогодишње студенткиње Дафине, службеног преводиоца, доведена у Патријаршију. На ову студенткињу пак, пореклом из мешовитог брака Албанца и Српкиње, веома је утицало манастирско гостопримство. Она се налазила у нашој пратњи и на митинзима главешина из међународне заједнице. Та особа није гајила мржњу против Срба; напротив, својски се трудила на збрињавању преосталих Срба који су нам долазили у манастир. А долазили су са подливима и крвави, разлупане главе и излуђени.

Такође смо бивали у прилици, боље рећи у неприлици, да дочекамо два шпанска пилота. Они ће нас, донекле стидљиво, молити да буду примљени у Пећкој Патријаршији. А она је примала све, без разлике.

Међу војним посетама Патријаршији убрајамо и посету генерала Xексона. Наш сусрет са њим био је налик сусрету са холограмом. Он се брзо појавио и још брже нестао, тако да нисмо ни схватили сврху његове посете.

Сличан утисак је направила и најављена посете главнокомандујућег НАТО снага, генерала Кларка. Најпре је његова претходница на челу са маринцем, пореклом из Ваљева, улетела у манастир да нас обавести да генерал Кларк долази. У року од петнаест минута ађутант га је трипут најављивао, а да се он ниједанпут није појавио. Међу америчким специјалцима била је и једна типична Рускиња, коју је интересовало православље, као и један Ваљевац, кога православље баш и није интересовало.

Немци су такође дефиловали, официри који су у оно време хтели да куполе Патријаршијиних цркава покривају сребрним и златним фолијама?! Тада смо тој господи рекли: „Ако желите да нам стварно помогнете, ви најпре заштитите наш преостали народ на Косову и Метохији, и учините све да престане масакр људи и минирање цркава. Не допустите ништа од свега онога што вама не би могло да служи на част.“ Затим смо им се осветили тако што смо им држали дуго предавање из историје Српске Цркве и српског народа Косова и Метохије.

Ову панораму сусрета завршили бисмо описом посете једног пуковника португалског КФОР-а, експерта за ексхумацију лешева, Агоштиноша Диаша, који нам је помогао у акцији проналажења пет лешева у околини Стародворана. Њега смо отворено питали, да ли је НАТО добио овај рат против Срба. А он је био довољно свој да каже: Тешко је поверовати у то да га је добио. А што се чланица европске Алијансе тиче, оне ће постати само нове звездице на америчкој застави.

Приметили смо да су сви ови људи по правилу били обични и да су радили свој посао. Наравно, они нису били довољно упознати с правим стањем ствари. Мотив свог одласка на Косово и Метохију и тамошњег боравка они су нам тумачили крсташки: ослободити Албанце, заштитити их од Срба… У ствари, људи из канцеларије УНМИК-а, који су такође имали потребу да долазе у Патријаршију и да разговарају са нама, објаснили су нам да се многобројни проблеми Срба не решавају у српску корист зато што унутар Међународне заједнице постоји много сукобљених интереса. Такво стање влада све до овога часа: мировњаци нису друго до бизнис-миротворци. Да ли је имало смисла даље им постављати питања о ономе што се на Косову и Метохији ради?

Размишљали смо о односу снага. У суштини, реч је о томе како победити човека који нам је дошао са шлемом и вокменом, са страховитим наоружањем и скаламеријама; то јест, са жељом и намером да он пре свега заради своју добру надницу. На то је био поносан овај придошлица, супер-крсташ и плаћеник, пас рата који се у свему заклања иза закона, а спроводи га и тумачи по своме нахођењу и интересу. Још је овде реч о типу човека, ратног профитера и глобалисте који такође има потребу да буде уважаван, и да му се верује. Његов сусрет са нашим народом и народном светињом биће најпре да је био један жесток судар. Окупатор се ту показао рањив, па донекле и осетљив на неправду према Србима. За извесне међу њима можемо да посведочимо да се радило и о њиховом лаганом и дискретном преласку на српску страну. Па тако, сведоци смо и чина окретања окупаторове пушке против пушке Шиптара и Албанца, наметнутог му мезимца и штићеника.

III

Смислофонија и рат

 

Колико ћемо моћи овде дубље да закорачимо у теме које смо разрађивали са члановима аикидо-клуба, витешки настројеним, нека остане ствар провере! Хвала Богу што у српском народу, после свега што се са њим збило, планирало и учинило, гори његово непомућено витешко настројење. Људе настројене витештвом неминовно интересују и велике теме. Рецимо тема  о недоумици по питању свога статуса у Цркви. Наиме, шта то они као велемајстори аикида могу, и још треба да чине када их љубав Божија обузме, па жеља за витешким и борилачким знањима и вештинама почне да им бива терет?

Православна Црква је мати у најпотпунијем и најсавршенијем смислу речи. Она је савременица сваке генерације, и опет неко ко примајући у себе све друге узима од њих оно најбоље, па то уграђује у своје, или у црквено Тело Самога Христа. Зато, рецимо, ми људима никада не говоримо апологетски о нашој Цркви, него их само подсећамо да су двери свих београдских, и цркава широм Србије, као  и православне икумене, непрестано отворене да људи кроз њих могу непрестано да улазе у црквену лађу као у Нојеву барку, и опет да се укрцавају ради заједничке историјско-есхатолошке пловидбе ка Царству Божјем. Зар онда Црква као освештани хроно-топос није довољна да се у њој доживи тражено, оно што обједињује све наше чежње, нарочито оне најсмелије? И шта би то оне конкретно биле? Заједница са Светом Тројицом, благодат Духа Светога, живот у Христу са свима Светима, предукус Царства Божјега; и опет, благодат која силази на све нас и  прожима наше животе да би нас црквено обликовала и чинила пријемчивима за само Царство Божије. А све то није могуће без личне слободе, воље и учешћа свих нас, таквих какви јесмо, било пре, било после покајног уласка у црквену заједницу. А какви смо то ми? Пре свега христолики, макар да и јесмо грешници, па затим непросвећени, па просвећени, односно крштени, па затим хришћанском животу припуштени. Све су то отворена питања, питања попут отворених рана, о којима је Достојевски тако реско говорио  у васељенским размерама, врхунећи у говору својом недостижном речју и о Великом Инквизитору, и о Христу Спасу. Нама на срећу, црквене двери су ваздан отворене за све људе, и ту шансу свакоме пружену, сваки човек треба да искористи. Шансу уласка у царство Божјег човекољубља.

Ми чинимо непрестане напоре на преображају биолошке онтологије у благодатну, добробитијну или ев-онтологију; иначе незамисливу ван Цркве и Царства Божјега. Сви смо ми једанпут тражили себе, па смо у томе и до пакла стизали, и обрнуто, од пакла до недођије Тибета. После тога смо се преко Атоса, постиђени али покајани, враћали у најзабитије крајеве Србије, да тамо препознајемо оно наше толико тражено, и ничим измериво благо. Да би се ушло у црквену заједницу, да би се изговарале молитве, да би се уживало у седмичном, месечном и годишњем богослужбеном кругу, потребна је лична  и слободна, вољна и храбра драматизација подвига покајања. Потребна је воља да се приђе свештенику  ради исповести и исповедно, еда би се затражило и добило одрешење од греха, еда бисмо се после тога коначно уљудили. А за све то нас унапред  припрема Бог Отац, Који нам унапред даје све: Сина Свога Јединог-Рођеног љубљеног, са Којим је, у Коме је и на Коме почива Дух Свети, Дух Истине. Тако, после датога нам Христа нико од нас нема права нити људске смелости да тражи било шта друго веће од Њега, од Оца, јер би нам све друго тражено  осим Њега ионако било недовољно и лажнобожно, док Њега Самога опет увек недостојно. Знајући унапред за нашу неутољиву глад за животом, Бог нас је предупредио тиме  што нам је дао Цркву; њу у којој има места за све људе, здраве и болесне, грешне и праведне, образоване и необразоване, овим и оним пигментом снабдевене; за оне из нашег народа и за оне из свих народа који су пришли Христу, и који ће Му крштењем даље и даље прилазити, све до краја времена.

Од свих и од свега Црква узима само најбоље, па то уграђује у своје, у Тело Христово. Ето где најпре треба тражити посла и простора за своју харизму, за благодатни дар, за свој таленат, за своју молитву. Ето ту спада и таленат витештва, таленат хришћанина борца, ратника. А то је опет нешто што бисмо ми могли нашироко да развијамо у оквиру теме узрока, разлога и смисла хришћаниновог ратовања, дозволе хришћанину да ратује, да убија, да буде убијен, па и да се убије, под одређеним околностима. Сами овај диван није друго до диван хришћана бораца и сведока, призваних да исповеде Христа: устима на спасење, а срцем за правду, и правде ради. Сви то ми пројављујемо у својству Христових војника и подвижника. Колико се само хришћана витезова и бораца и хришћанских војски удостојило учлањења у неизбројиви Божији пук или небески народ. Сва је дакле тајна заједнице и наших харизми вере, харизми које ми развијамо на изградњу свеколиког тела. Сви смо тако и нашли своје  место у литургијској заједници предокушаја Царства Божијег. Оно што се дешава са нама смртнима, сходно древном хришћанском писцу Јерми, јесте да се ми као живо камење обликујемо и уграђујемо у заједничку нам грађевину Цркву. Сувишно би било објашњавати како ми као литургичка бића то чинимо, бића која се носе са гресима, која не пристају на смрт и која имају неутољиву жеђ за љубављу и личносним остварењем себе.

Ми можемо говорити само о финесама те изградње, изградње практичне и созерцатељне, заједничарске и еросне, христобитовне и богобитовне. Поводом тога, један од Богослова Цркве, свети Григорије, каже да је подједнако несавршена пракса без теорије и теорија без праксе! Дакле, увек је једно другим условљено, и увек се једно другим допуњује; ми почињемо нови живот практиковањем свега онога што се дешава у Цркви, па се кроз одрастање у пракси оспособљавамо за начине дубоких увида у тајне вере и у тајне живота по Богу. Зато и постоји осмишљени редослед црквених ствари и поступака, или типик битисања; битисања по икономијском и акрибичком следу и начину: од онога како може бити, ка ономе како би требало да буде.

IV

Адамовска плегма

 

Своју запрљану икону ми најпре чистимо, а затим је показујемо у сјају њенога Прволика, са Њим, са нашим  Заједничарем. Сетимо се да је у прва три века хришћанства идеалним хришћанином сматран сведок вере или мученик, а да ће касније то постати преподобни монах. Монаштво пак, трајно је укорењено у српском народу, баш као и у осталим православним народима. Можемо слободно рећи да су сви православни хришћански народи васпитани монашки, да су образовани литургијски, и да између једног и другог животног обрасца влада савршена синтеза. Зато би посао нас хришћана био да свим чулима ослушкујемо и да препознајемо начин на који наша Црква живи у пуноћи, те да се у те процесе лично и што целовитије укључујемо.

Поновићемо мисао да ми своју личност и свој идентитет утврђујемо развијањем дарова, од којих је основни дар – дар хришћанина борца, и то борца који другоме или ближњему не само омогућује сношљиво место поред себе, него заједно са њим и узраста, и жртвеном га љубављу прима. То је оно што називамо бити Богу сличан  и Богу угодан. Најчешћи случај је да куцајући на двери хришћанског живота она нам се и отворе, и опет, да ми махом очекујемо да нам се отвори само оно што би нам било на корист, а не и ближњему, по цену да то и самоме Богу не буде угодно. Зато се поново позовимо на освештани редослед светих ствари у вези са молитвом, јер већ све ионако стоји у вези са њом.

При том нам морају бити јасне три ствари. Прво, оно што у молитви тражимо да нам се дадне, то мора бити Богу угодно, и по Његовом благовољењу; друго, оно нам мора бити на стварну корист; и треће, да ће нам се  тражено дати само у правом тренутку. Тако нас саветује Велики и свети Василије. И још, да све при том треба држати благочино  и уредно. Када отворимо Свето Писмо Старога и Новога Завета, видимо да све врви од тих и таквих примера. Отворимо ли богослужбене књиге, опет уочавамо безброј таквих примера. Ако се машимо хагиографије, опет примери уподобљености Богу, христоликости и христоетичности. Христоитија, кључна реч богословског словара, има моћ да сажме сву нашу христоликост и наш божански начин постојања у прстен са божанском благодаћу. Стварност свега тога се одмах очитује код  нашег ближњег и брата. Тако, када сретнемо брата, ми одмах установљујемо стање у којем се он налази: стање палости, или стање подвига и врлине. Наш брат опет, на нашем примеру такође обелодањује наше духовно стање. Према томе, и саму ову беседу, и духа који је саставља, сигурно ће моћи да процени изоштрени слух нашег слушаоца и читаоца. Другим речима, да ли се она одликује, како би свети Исак Сиријац рекао, телесним, душевним или духовним знањем, или пак мешовитим, на сваком кораку: на послу и у школи, на факултету, овде или било где у парохији и епархији, код пријатеља и непријатеља, баш свуда нам се  пружа  прилика да уочимо и превазиђемо наша болесна и мртвена стања, стања која нас толико притискају и повређују, стања нагрижености, злобитија или онтолошке муке и растројства, помрачености, обруканости, разбијенога ега и хаотичне, готово мултипликоване персоналности. Једноставно, свако од нас преко страсти има у себи мртваца који се лагано распада и растаче, баш као у искуству старих Кинеза. На све стране нам се даје прилика за отварање очију, за бистрину вида, за спадање терета греха. Безброј је прилика да од нас одступи разорна мука што долази од грехова и страсти и демона. Прилика у вези са статусом наше природе и њених генетских сплетова и кодова. Прилика у вези са погрешним мислима, испразним речима, погрешним делањем, са такозваним ”аутономним ја”, и са егопатијом. Најзад, ту је и последња везаност: са самом смрћу. А од свега тога нас избавља један довољно дубок вапај за сталним присуством Божијим. За свим оним што можемо постићи, а чега нисмо довољно свесни. А то чега нисмо свесни јесте чежња за стањем светости као нашег назначења: Будите свети као што је свет Отац ваш небески.

V

Нова љубав

Бити светитељ, бити светотајински или благодатни бог, постати благодатни или светотајински христос, прећи из смрти у живот, волети: то су категорички императиви Цркве. А не бити то, сматра се највећим грехом у Цркви. Када код нас дође до обраћења, конверзије, покајања, тачније, до смирења, све што смо до тада знали и чинили бива потиснуто у страну, не би ли се разумело да све треба почети изнова, и да је једино ново под Сунцем Христос, најлепши међу синовима човечијим: Христос ипостасна Љубав, Истина, Живот, Доброта, Логос, Закон, Поредак, Цар мира, Нада, Радост, Женик, Спаситељ од лудила. Он је заједно са Другим Утешитељем Духом Светим, пред све своје људе поставио трпезу духовних дарова, па их позвао да се наслађују њима. Тако креће нови живот, оно што зовемо најдубљим покајањем, уживањем у покајању, или блаженством. Тако се по први пут проналази нова мера, рад, простор, сунце, озон, храна, радост, љубљени ближњи, деца, родитељи, нова генетика, поетика, ноетика, смислографија, пневматографија, Отац. Тада када у свом оцрковљеном телу осетимо да је прострујао благодатни метаболизам; тада када осетимо да је кроз нас прострујао и наш нови живот, лично Христов живот у знаку неизрецивог смирења.

Богу никада није касно да нам га даде, ма колико ми били гњецави, размажени или обесни. Човек треба себи да утуви да у домену благодати Божије он почиње од нуле, наставља са нулом и завршава са њом, пре свега зато што је сам једна велика нула, а затим, што је само благодат она која га држи у постојању, и на самој граници између нуле и бесконачности, небића и бића, вечног добробитија и вечног злобитија, да је танка линија између њих наша слобода, и да без љубави и милостивости Божије ми не бисмо знали да је покренемо, и у њој опстанемо, а да претходно не завршимо у јарку. Доласком благодати све брзо дође на своје место, па нам се живот и у песму претвори. И оним личностима које су пре тога окрвавиле руке, па се и у крви окупале, живот постаје и остаје песма са хармоником, као у причи великог у покајању старца Силуана. Једноставно, и крвник постаје ново биће, и њему Свети Дух меће у уста нову песму, песму духовну. А када једанпут запевамо своме Богу, и почнемо да Му се молимо, да Му узносимо благодарност, да богозаједничимо у Литургији, ми и као крвници, и све оно крваво што смо чинили, све остаје и нестаје за нама. Тада схватамо да смо незаслужено добили благодатни дар непрестаног благодарења Богу Оцу и Божићу Сину Исусу Христу и Божанственом Утешитељном Духу.

VI

Верне и неверне слуге

 

 Сва наша знања и умења тек се са покајањем активирају и добијају свој прави израз. А дарови које смо добили, чудо су Божије на земљи. Погледајмо дар витештва и мучеништва код неких наших ратника, оних светих, и оних само Богу познатих: Георгија и Димитрија, Лазара и Милоша, Николаја II Романова,  Макријаниса и Карађорђа, Стевана Синђелића и Живојина Мишића, Александра Карађорђевића… И они лично, и њихови народи, све до овога часа камен су препоречни што са дерзновенијем, витештвом и чојством, вером и културом одолева освајачима. А чиме им се то супротставља наш кремен-народ, кога памтимо као жртву?! Вером и културом, оштрим погледом и изобличењем, масницом и раном у самоодбрани. А како му је узвраћано, и како ће му и у будућности бити узвраћано? Верским и културолошким расизмом и биолошким истребљењем и геноцидом; покушајима истребљења саме жртве и свега њеног: цивилизације, кучета и мачета. Зар се баш то и тако не дешава, и зар се није већ десило управо на Косову и Метохији?! Зар се и ту није догодио прави атомски Армагедон?!

Хришћанско призвање и позвање Срба равно је чуду. У манастиру Високи Дечани почивају мошти српског краља и великомученика Стефана Уроша III, Божијег угодника; сви знамо како је Бог прославио овог Стефана, српскога краља, који се и као ратник борио против Бориса Шишмана, и победио га часно. Данас, као и у претходним деценијама, он је побеђивао и побеђује Шиптаре, продубљене у вери. Они овако размишљају и говоре, и то да их Срби чују: „Вратиће се Срби на Косово, њихов краљ је тамо.“ Његове моћи у Господу, и моћи древне вере православне били су свесни и наши свагдашњи окупатори: Турци, Млечићи и Французи, Аустријанци, Бугари и Арнаути, Италијани, Немци и Шиптари, усташе и злодух Винстон Черчил са својим армадама и намештеником Јосипом Брозом Титом, Титови црвени клонови што су све српско сатирали од Триглава до Ђевђелије и даље по српској дијаспори. Данас пак, то су Американци и нови крсташи, са нашим суседима, што су Србима приредили најновија смакнућа инструментима, казаном и ураганом, бљеском и олујом; и то у зонама копнене безбедности, и под протекторатом мировних снага; свеколики свет што се сјатио око српства ради енергетских ресурса, и који му држи огавне придике из свог врло проблематичног морала?! Срби су се врло брзо уверили да се ту ради о њиховом бизнис-моралу. Сиромаси и невинашца! Мора да им је дома све потаман кад су га напустили па дошли к Србима да раде, живе и зарађују. Да ли само као туђини, или и као домаћини и бегови, видећемо! Када су они у питању, намеће нам се једна дилема. Ми можемо да разумемо и да прихватимо чињеницу да је рај пун истински покајаних грешника, али нам није јасно откуда толики њихови, малтене безгрешни и узорни прваци и екселенције и прелати у паклу сопствене душе?

Силе светога краља и угодника Божијег Стефана Уроша III коначно су постали свесни униформисани људи из целог света, што се четвртком тискају пред његовим миомирисним и благоуханим моштима, еда би му се помолили, еда би му целивали руку, еда би били помазани уљем. Еда ли то значи да међу њима ми имамо својих катихумена? Године проведене у Дечанима биле су године осведочења баш у тим стварима, пре свих о комшијама Шиптарима који су заједно са својим хоxама долазили краљу целебнику и Божијем свецу (али и манастирским игуманима на исповест и молитву и помоћ). Док данас као таквом, њему долазе крсташке војске. Свесно и несвесно, сви они полажу оружје пред њим, и признају да су Косово и Метохија и историјски и есхатолошки, српски црквени топоси и топоними. Целокупна светска велесила полаже своје прангије пред њим; још ће му се молити да их лечи од последица радијације.

Покојна баба Велика из Истока говорила је псаламски, и то у пословицама: О свете, о цвете, данас јеси, сутра неси. Она је била у праву када се тицало бар оног света који је пуцао у своју браћу, идеолошке противнике, у своју славску икону, који је бацао славски колач у јасле и рушио своје цркве да би се додворио туђим богопротивницима и крвожедним усрећитељима. Тога света данас више нема, мада су се његови преостали зараженици и фанатици пресвукли, и туђе им опет добро личи и пристаје, као да је за њих саме кројено.  Како се то и ова црвена куга покоравала светом краљу, наш игуман Јустин Тасић, лаички богослов и народни племић, знао је да одговори: Требало би да настане козмичка катаклизма па да некоме пође за руком да разруши свете Дечане.

VII

Младост се у нама обнавља као у орла

 

Постоје моменти и периоди наше обесхрабрености за подвиг борилаштва и витештва. Обесхрабрености, на пример зато што нико тако крупно и мазно и безочно не лаже као изрод. Али, ту је наша молитва, начин да отклонимо слабост и да изродову лаж распознамо као грех са којим ће он изаћи на Страшни Суд Божији. Земаљскога суда пак, он је узурпатор.

Када човек Духом Светим почне да узраста у Христу све небитно око њега почне да се смањује и полако да ишчезава. У нашем животу Јагње Божије почиње да расте, а ми да се смањујемо. Нестаје све оно наше што смо у животу учинили без Њега, што смо расипали, што је наличило сипању воде у решето. Једна Гркиња, некада докторка, а сада монахиња, изрекла је мисао да ћемо се на Страшном суду сви стидети својих врлина?! Не зато што хришћани заиста неће пројавити врлине, они ће их пројавити, пре свега борили су се за њих, и Сам Дух Свети им је помагао у томе, него зато што су у поређењу са Христом-Свеврлином Божијом, све наше врлине безначајне. Дакле, у поређењу са божанском славом сваки наш сјај и слава није друго до мрак и тама и рђа. Уосталом, у искуству светих боговидаца и ималаца светлости Духа Светога – Григорија Богослова, Василија Великог, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе, Серафима Саровског, старца Силуана Атонског и Софронија Новог Есекског, Јустина Новог Ћелијског и Николаја Охридског и Жичког – зар се очиња светлост није повлачила у страну?! Зар се она није савијала пред божанском као свитак?!

 Пре или касније Бог ће  нас све пропустити кроз воду и ватру. Па ипак, ми можемо да сматрамо да су страдања привилегија православних народа, као оних који верно носе свој Крст, а не седе, нити спавају на њему, нити позирају стојећи на њему, нити га се одричу априори. Они га заиста носе, и на њему се распињу. Историја српског народа сва је, такође, у знаку крста, али и васкрсења. Према томе, колико год пута свет буде разапињао Србе, они ће васкрсавати, јер је такав пут крстоносаца, и таква надлогика Крста. Свако од нас је, као дете или младић, као зрео човек или старац, свеједно када, једанпут прошао кроз воду и ватру, па је тим страдањима и био одликован. Хвала Богу што се Срби не боје крста; то значи да су му дорасли, као и борби на блажени живот и блажену смрт. Наша вера није за свакога, него само за крстоносце и жељне васкрса, и зато сви и нису православни хришћани. Мада с друге стране, сви људи су призвани да постану православни, и да се кроз ту веру спасавају. Та вера је вера бораца и подвижника, и она има врло високе захтеве и критеријуме, па је и њена духовна лепота онаква каквом ју је владика Данило Крстић описао и посведочио својим распетим еросом, што га је он као богослов и као хришћанин изједначавао са човекољубљем. Понављамо да било ко од миропомазаних, крштених и причешћених неће проћи без огња, воде и прогона, али ни без васкрсења. Све, Имена Христовога ради. Него ће свако у своме часу морати да употреби своју борилачку вештину, и да се лично, без маске покаже онаквим какав јесте, или онакав какав може бити. Односно, онакав какав ће бити!

VIII

Личност у рату

 

Примера о томе хоћемо ли се одбранити од непријатеља или ћемо одбранити непријатеља од себе – има и старих, рецимо код Марка Миљанова, и нових, рецимо – од Словеније до Босне и Херцеговине, преко Хрватске и Крајине до Косова и Метохије и Старе Србије. Да неко неког убије, или да неко дозволи да га неко убије, па чак, да се неко убије бранећи себе од скверни, – је ствар одлуке саме личности. Изговорили смо врло драгоцену реч – личност, која ће бити једна од примарних речи у богословском словару трећег миленијума хришћанства. Једноставно, одатле ће, као и досад, почињати све наше теме, и сви наши велики разговори са светом, налазио се он у миру или у рату! Дакле, да ли ће неко од нас у свакодневној животној борби бранити себе од другог и од његових страсти, или ће бранити другог од себе и од својих страсти, то јест себе самог од својих страсти, зависиће од степена личносне формираности. За нас хришћане је увек важеће само једно: да самосвојна личност узима свој живот у своје руке, али да при том има обзира и према животу другога, сачовека, као према своме сопственом. То је критеријум од кога зависи наш хришћански лик и подобије. А за испуњење тога критеријума свима је потребно много подвизавања, са циљем да јеванђељски рат ратујемо, трку одржимо и борбу добијемо, еда би  се кроз то испољавале наша вера, нада и саможртвена љубав; наше покајање и смирење у Господу; наша ревност за Цркву Божију у нашем многогрешном и многострадалном народу српском. Све то, и тако, и у временима садашњих и будућих светских ратова, молитвама светих српских краљева и царева, краљица и царица, деспота и деспотица, војвода и војвоткиња, и свеколике христољубиве војске Христове јуначке, заједно са мученицима и новомученицима.

Молитве Началовожду Христу помоћи ће у томе.

IX

Објашњење наизглед очигледне супротности између хришћанског ратовања и заповести Господње ”Не убиј.”

Господња старозаветна заповест гласи: ”Не убиј”, али Господ у Старом Завету од личности са којима је лично у Савезу захтева и да убиј(ај)у. Наравно, са разлогом. На пример, помазаник Божији Саул добио је заповест од Господа преко пророка Самуила да побије Амаличане, јер су они својевремено затварали пут Израиљу при његовом изласку из Египта. А како да их побије? Зато иди и побиј Амалика, и затри као проклето све што год има; не жали га, него побиј и људе и жене и дјецу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.[2] Саул је отишао и потукао Амаличане. И  ухвати Агага, цара Амаличкога, жива,  а сав народ његов побије оштријем мачем.[3]  Па ипак, цар Саул није испунио заповест Господњу?! И Саул и народ  његов поштедје Агага и најбоље овце и најбоље волове и угојену стоку и јагањце и све што бијаше добро и не хтијеше побити; него што бијеше зло и без цијене, оно само побише.[4] Пошто је већ испољио страст сујете и среброљубља на делу, због чега ће бити изобличен: И Господ те посла на овај пут и рече: Иди, побиј грјешне Амалике и војуј на њих докле их не истријебите. Зашто,дакле не послуша гласа Господњега, него се наклопи на плијен и учини зло пред Господом?[5]  Саул у одговору пророку Самуилу на изобличење испољава и страст  лажи: Благословен да си, Господу! Извршио сам ријеч Господњу.[6] Скривањем једне страсти Саул је обелодањивао другу, и тако редом: мислећи о себи да је милосрдан према створењима Божијим, он је Бога сматрао немилосрдним. И опет, градећи се добрим због поштеде Агага цара Амалићанског, он као среброљубац и отимач туђега блага лаже пророка Самуила, па још хули на старозаветну жртву. Односно, сваљује одговорност на народ: јер народ поштедје најбоље овце и најбоље волове да принесе на жртву Господу Богу твојему.[7] Постоји ли законско и морално разрешење ове старозаветне енигме? Наравно да постоји, и оно је дато устима самог пророка Самуила: Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси као кад се слуша глас његов?Гле, послушност је боља од жртве и покорностке боља од претилине овнујске.[8] Једном речју, Господња заповест и Његово поступање надилази категорију морала и неморала, при том не излазећи из домена морала, и не улазећи у област неморала. И то како у Старом, још и више у Новом Завету. То управо потврђују речи пророка Самуила: И доиста јунак Израиљев неће слагати, нити ће се раскајати; јер није човјек да се каје.[9] Господ је учинио све оно неопходно за остварење Домостроја спасења; то јест, Он није допустио да било ко уништи, или у многобоштво суноврати Израиљ, из кога је требало Месија да потекне.

Дакле, убити, бити убијен и убити се, а да при том није почињен грех, него да је још пројављена врлина, у хришћанству је итекако замисливо, и могуће. Убити – допуштено је  и благословено хришћанима када бране своје ближње, бити убијен – допуштено је и благословено хришћанима који свој живот полажу за своје ближње, као и за своје непријатеље, и убити се – допуштено је и благословено хришћанима који се жртвују да не би били оскрнављени, и тако њиховим телима и душама било науђено. За свештенике пак, епископе, ђаконе и монахе важи друго правило, све док су при вери и одлуци да остану у свом свештеном чину и у својој схими: радије да буду убијени  или добровољно да приме смрт и мучеништво, неголи да убију свога непријатеља и нападача и напасника. У сваком од поменутих случајева Христова реч о томе да нема ничег већег него да ко положи свој живот за ближњега свог — налази своју примену и оправдање; баш као и правило да се своме мачу може допустити да у одбрани наше отаџбине иде до њених граница, али не и да је пређе. Боже сачувај да се треба светити и осветити! Све и када бисмо хтели да се осветимо, то нам не би било довољно, с обзиром на толико наших дужника на многим странама света. Нека би нас Господ заувек сачувао и од помисли на освету, јер после такве крваве работе морали бисмо да се суочимо са серијом својих геноцида! Нека Бог и даље буде и остане наш заштитник. Освета је ионако у Његовој руци. А ми, када се нађемо у дилеми да ли да поднесемо вишеструки губитак наших ближњих, или наших територија, не светећи се због тога ни једној јединој особи са непријатељске и злочиначке стране, или да се због њих осветимо макар једној јединој особи те, непријатељске и злочиначке стране, треба хришћански, и без оклевања устати и рећи: Ни у ком случају освета, и ни над једном једином особом! Борба пак: пушка ми пушка ти, или прса у прса, па ко је јачи и спретнији, то је нешто друго. Али данас понестаје те врсте јунаштва. Већ смо сви довољно тучени паметним мислима и пржени ласерима као непријатељске људске мете. А оне су изложене негде доле на земљи, омражене због непослушности боговима рата, или због своје некомпатибилности у глобалном корпорацијском бизнис-криминалу и бизнис-рату.

Наравно, постоји објашњење за освету, али, понављамо, не и оправдање за њу. Хришћанима је речено да ће они у свету који у злу лежи живети као овце међу вуковима. И ако се не буду непрестано утврђивали у вери, постоји опасност да ће се услед саблажњености злом они у једном тренутку почети понашати као сами околни вукови, односно изоштрити папке као сечива за одбрану. А о временима зала, какво је и ово наше, постоје неизбрисива сведочанства, и њих протагонисти – зли господари, никада неће моћи да порекну. Ми пак издвајамо сведочанство Милослава М. Стојадиновића који нас је подстакнуо да се заложимо за стварање једног центра међународног значаја за масовну заштиту и памћење Срба, наличног Јад Васхему, и за право изношења пуне истине о српском холокаусту кроз векове, па тако и у овом нашем:

Зла су она доба где народе криве

зато што постоје и-кољу их живе,

где тирани право царство смрти створе

у коме и живот и правду разоре![10]

X

            Каква је стварна атмосфера на Косову? Како објаснити велика страдања православног света?

Најпогоднија атмосфера за аутентичан хришћански живот јесте атмосфера благога гоњења самих хришћана и благога притиска на њих; тек толиког да нас он стално подсећа да смо крстоносци. Јер тамо где хришћани немају тога осећања, доминира стање налично стању брзокварљивога воћа. Наиме, занемаривањем крста наше покајање брзо почиње да се премеће у оправдање. Српски пораз у Боју на Косову из 1389. године, то јест турска пирова победа, истовремено је грандиозна победа самих Срба, победа историјско-есхатолошких димензија. Ваљда ће хришћанима то коначно постати јасно. Да су свети цар Лазар и кремен-камен Срби мученици занемаривали заповест о саможртвеној љубави и да су се плашили крста и сумњали у силу васкрсења они би сигурно постали паше и субаше, аге и бегови, харачлије и пеливани, или, чланови ондашњих невладиних организација. Али не. У њима је обитавао дух богољубља и човекољубља. Предање и завештање и тапија тога поколења остављена њиховим потомцима – није ништа мање од једне целокупне средњовековне цивилизације ромејско-словенске. Према томе, чињеница да нас патријарх српски Павле непрестано подсећа на дужну достојност предака и на верност њима – има своје пуно утемељење и од животне је важности.

XI

            Како гледати на будућност Косова, и да ли је истина да неки Шиптари желе да саграде неке цркве које су порушили, јер им се догађају несреће?

Верујемо, окусили смо и знамо да нико не може да избрише Божије стопе из историје овога света, па тако ни Његове стопе из историје српског народа у целини, ни са простора Косова и Метохије. Ту је толико светиња да ће се у најгорем могућем случају по Србе, у случају губитка ових светиња, догодити да многобројни Шиптари постану православни хришћани, што се већ догађа у Албанији, у мисији Албанске Православне Цркве међу Албанцима. А зар се на крају крајева једно такво Божије знамење може сматрати најгорим исходом по њих, односно по Православље? Не, јер  би то био, као што већ јесте, само доказ да Христос све даље, и незаустављиво корача посред оних који су све до јуче седели у сенци и тами смрти, и да Он данас оставља своје стопе међу онима који су све до јуче били, људи сами са својом бестијалном мржњом, наде немајући, и без Бога, сами на свету. Што се српског народа тиче, он опстаје све док буде опстојавао као народ покајања и покајаних, како год да су Срби грешили, да се нису правдали и да своје грехе нису заташкавали.

Што се тиче Шиптара из Зочишта и Велике Хоче, тачније потурчених Срба у чијем је окружењу срушена црква светих бесребреника и лекара Козме и Дамјана, ствар стоји тако да су неки њихови сродници сишли с ума, а да су укућани полуделих покушали да на рушевине манастира довезу грађевински материјал. Међутим, на томе се стало. Срби пак поново ће сами подићи своје порушене и урнисане цркве, као што ће и ову Хочанску.

XII

            Како гледати на опстанак Косова и Метохије данас и у будућности? Шта рећи о покушајима хришћана да живе као монаси у свету, односно на Косову и Метохији?

Косовом и Метохијом, као и целокупном васељеном досад, управљао је  Божији промисао, па ће тако и одсада. Тако ће бити, макар колико дуго живели под страном окупацијом и Срби и Шиптари; или опет, Шиптари као слуге заједничког им окупатора. Тема Косова и Метохије превазилази свако наше удубљивање, и не може се исцрпити. Божански промисао је на делу, а Срби су сада у прилици да се окушају на делу само као православни хришћани, и само као такви да опстану; да опстану у предачком предању. Зашто бисмо били песимисти по питању опстанка Срба Косова и Метохије?! И сада тамо далеко има Срба, повратника такође. Срби зависе од вере, од добре памети, од слоге. Стиснули су зубе, опробали се у искушењима, видели су да се тако може ићи даље. И надају се да њихово ропство неће трајати пет векова. Уосталом, као хришћани Срби су већ стигли на циљ. Православни Срби такође служе Свету Литургију. Према томе, и последња битка са унапред добијеном победом одавно је њихова. Само издржати до краја. И не обазирати се чак ни на нуклеарне армагедоне који су прохујали преко свих српских земаља, и што ће од радијације они страдати кроза сву своју будућност.

Само када би се сви Срби држали својих дарова, и умножавали их. Ако имаш дара да будеш породичан човек, да имаш своју домаћу цркву, домаћу светињу, буди тај, и рађај децу, и нећеш залутати. Уколико будеш хтео нешто друго, а ниси обдарен за то, направићеш проблем себи, породици, ближњима, и опет ништа назидатељно нећеш постићи. Јер све је свето, све је честито, све је миломе Богу угодно када се чини Њему у славу.

Речено је у Беседи о Косову и Метохији да су хришћански народи монашки и духовно формирани. Ко год био и од православних Срба, не може без подвига, јер подвизи стоје у вези и са њиховим добробитијем и вечним добробитијем. Па ипак, неће се сви монаси спасити, као што сви породични Срби у свету неће пропасти. Господ гледа на то како и колико Га свако од хришћана љуби у свом народу, у свом времену, у свом позиву, служби и чину, у свом животу, односно у свом срцу. По нашем срцу бива, и биваће Његов суд.

XIII

Када ће по црквеном виђењу живот на Косову и Метохији потећи као потка вода?

Најлакше је, и најпожељније је живети певајући. Неколика села на Метохији ће ускоро оживети повратком њихових житеља Срба. Изнад Патријаршије постоје села Црни Врх и Љевоша, а на домаку Пећи Брестовик и Сига. Срби већ живе у Осојанима, Шаљиновици, Тучепу и Грапцу; биће их у Белом Пољу. Срба има у Гораждевцу, Бањама, Црколезу, Сувом Грлу, у Пећкој Патријаршији, у манастиру Преображења Господњег у Будисавцима, у манастиру Гориоч. Биће их у Смаћу, Новацима и Ђураковцу, Жачу, и Беркову, Клини, Мужевинама, Драгољевцу и Истоку, Сувом Лукавцу и Ђураковцу… Повратак ће ипак уследити: Међународној заједници је потребно поравнање; њој која се на терену  грдно обрукала, која се у пракси о Србе големо огрешила. Американци имају највећи профит од боравка на Косову и Метохији. Европска Алијанса, или европски крсташи опет, профит далеко мањи. Ту су сви, баш сви, затровани уранијумом; Бог зна чиме још. Ту се догодио прави мали апокалиптички, нуклеарни Армагедон.

XIV

 Како је то Српски народ један од четири препоречна знака, а да тога као де није довољно свестан?

Све досад један од знакова препоречности био је јеврејски народ, други је био грчки народ, трећи руски а четврти српски. Међутим, и сви други народи, арапски, грузински, румунски и бугарски, односно италијански, шпански, немачки, пољски и фински, затим црначки народи и племена, народи индијски и персијски, па кинески, јапански и англосаксонски… Сви они заједно манифестују своје постојање у оквиру Божијега промисла. Духовна улога Срба је наглашено крстоносна на размеђу путева Истока и Запада, Севера и Југа. Срби данас радо цитирају директора Рокфорд Универзитета, Томаса Флеминга, једног храброг и истинољубивог човека: „Срби имају несрећу (читати-крст прим. аут.) да живе на две границе: једној која је у античко доба ишла између медитеранског света Грчке и Рима и варварских народа са севера, и другој, променљивој граници која је Римско царство делила на источно и западно. У средњем веку ова друга граница коначно је означила поделу између католичке (читати-Римокатоличке, прим. аут.) и Православне Цркве, а потом између Отоманског царства на истоку и Светог римског царства и Венеције на западу; док је у 20. веку, она прва граница, одвојила Балкан од германо-угарских држава на северу. Ова несрећна (читати-крстоносна,  прим. аут.) локација делимично објашњава трагичну историју Срба, који су, чак и док су се борили против Турака у 14. и 15. веку (додати им 16, 17, 18, 19, и 20. век – прим. аут.) морали да одбијају амбициозне Мађаре који су надирали са севера. Памтим да сам се још 1970. године спорио са америчким научницима и политичким аналитичарима о косовском питању. Чим су Словенија и Хрватска прогласиле независност, знао сам, на основу својих студија, да западни медији погрешно приказују природу кризе и читаву историју региона. У неким случајевима (…) била је то комбинација незнања и амбиције. У другим пак (…) било је доказа о дубоко укорењеној мржњи према Србима као народу који никада није потпуно заборавио своју историју, утемељену на љубави према Христу и Његовој Матери. Сукоб на Балкану је борба за душу Европе, а они који мрзе ту душу, мислим на глобалисте, анти-хришћанске левичаре, које симболизује Џорџ Сорош – морају мрзети и Србе (…) Балкан је одувек био опасно место, а политичка нестабилност балканских држава непрестани је позив на спољашње злокобно мешање такозване међународне заједнице. Највећа опасност данас долази од стално растуће исламске агресије и ширења на Косову, у Црној Гори и Босни. Наравно, детаљи се разликују у појединачним случајевима. На Косову међународна заједница покушава да створи терористичку државу која ће завршити геноцидну кампању против хришћана; у Црној Гори иста међународна заједница охрабрила је сепаратистички покрет да отвори брану за пролаз исламске пропаганде за етничке муслимане и Албанце у Санџаку (читај-Рашкој, прим. аут.); у Босни међународна заједница успоставља уједињену државу у којој ће муслимански фундаменталисти доминирати над хришћанским Србима под маском мултиетничког/мултикултурног друштва. У сваком од њих постоји и заједничка црта: решеност Сједињених Држава и њихових савезника да задовоље огромну и нарастајућу исламску популацију на свету тиме што ће приносити људске жртве — историјске хришћанске заједнице. Политичари у САД су довољно наивни да мисле да ће таква жртва надоместити њихову једнострану политику на Блиском Истоку и њихову врло немудру одлуку да освоје Ирак“.[11]

Овом истинитом и прецизном исказу доктора Флеминга додајемо још једну чињеницу ради потпуности. Римокатоличка унијатска политика вековима је усмеравана према православним Србима у целини, и варварски спровођена над њима. Римокатоличка  Црква је по ко зна који пут у својој историји унијаћења сенком уније прекрила хиљаде Срба у Хрватској, и то на вековним српским територијама, које су иначе верни хрватски синови у најновијем „отаџбинском рату“ окупирали и анектирали. С друге стране, по изгону већине косовско-метохијских Срба, визитацију православном манастиру Преображења Господњег у Будисавцима, на празник Преображења Господњег 19. августа 2000. године учинио је лично папски генерал за Метохију, римокатолички ратни мисионар и прелат, одевен у крсташку, кејфоровску униформу.

Убоги Срби, ко ће њима помоћи?! Једино Господ Отаца наших, Исус Христос. Ако је силницима потребна територија за сателитске државице, они окупирају и отцепе српску; ако су им потребни људи за новокомпоноване народиће, они узму од српског; ако су им потребни људи за нове вернике, они узму Србе; ако су потребни мртви за трампу и поравнање жртава, кољу се заробљени Срби; ако су потребне високе цифре мртвих за нова инсценирана гробља, гробокрадице и некромани су ту да обаве посао, попут онога у селу Брестовик, украј Пећи; ако су некоме потребни телесни органи за трансплантацију, узеће се од заробљених и ликвидираних Срба; ако су потребни озлоглашени хашки затвореници, узимају се Срби; најзад, ако неком богићу буде потребно да осуди цео један народ као геноцидни, опет ће за то послужити српски?! Само што су схватили шта им се спрема у Босни и Херцеговини, у Хрватској и на Косову и Метохији, и само што су одлучили да се како-тако бране од зла свакојакога, домаћега и туђега, Срби су већ били по ко зна који пут растерани и раскомадани, погажени и похарани, осрамоћени и спржени. У завери ћутања о њиховом пострадању, старом и новом, преживели и очевици понешто говоре; ипак, највише говоре, као што су и досад говорили, сами мртви Срби. А они најгласније говоре. Како су Јевреји основали Јад Вашем, институт међународнога значаја за масовни опстанак Јевреја, тако би требало и Срби да учине, еда би бар њихови мртви били заштићени и познати. Наиме, над Србима се вековима, и баш до овога часа, организовано и легитимно спроводи харам. Запажајмо, и прозивајмо редом: ни турским и арнаутским казненим експедицијама, ни аустро-угарским шуцкорима, ни бугарском окупатору са татарским синдромом садизма, ни немачким фашистима, ни српским комунистима, истребитељима својих, ни Шиптарима ни Павелићевим усташама, ни Туђмановим одредима смрти и чистачима Крајине, ни Изедбеговићевим ханџарлијама и муџахединима и псима међународних ратова, а камоли превртљивим и неверним савезницима – индоктринисаним, плашљивим и неутралним снагама у заштићеним зонама – баш никоме Бог ваистину није заповедио да се спроводи харам над Србима, ма колико се сви иначе огрешени о Србе, све побројане харамлије, осећали слугама Његовим. О другим боговима се ту ради. Управо су они учинили све да се на српске жртве гледа једанпут са немаром и презиром, други пут са мржњом, а понекад као на потрошан и јефтин материјал, чак на сточно месиште. Тренутно, српске жртве се котирају као безвредне. Због тога оне пролазе холокауст по неколико пута; чак свака њихова кошчица. Тенденциозно се смањује број пострадалих Срба: седмоцифрени, шестоцифрени, петоцифрени, четвороцифрени, троцифрени, двоцифрени… јер, о броју се мора ћутати. А када прође довољно времена, заборав ће учинити своје и са једноцифреним. Ко ће тада моћи да каже да је Србима ико икада ишта лоше учинио? Ђаволова ли је то аритметика према Србима,  или перфидна западна, завидљива ли је то и незајажљива муслиманска, питање је сад?! Систематски вршени вишевековни геноциди над српским народом захтевају да општем појму геноцид буде придодата и једна његова варијанта означена синтагмом србоцид. Према њој, број најмногољуднијих српских градова под земљом, насталим у многобројним србоцидима, познат је само јединоме свезнајућем Господу.

Српском народу би да суде, и то увек као злочиначком – они који су већ осуђени због хипокризије и моралног помрачења, злочина и геноцида на свим странама света. И опет, њега би да убију словом свога закона они који су већ давно изневерили дух свих Божијих закона и заповести. Тако, њима није преостало више ништа друго до да се Богу Законодавцу још једанпут наругају, и да Његово оваплоћено Слово и сада разапну, као што су Га и досад у српском народу разапињали, и инквизиторски Га спаљивали.

Паклена мржња која влада у срцима србождерних Шиптара не изискује други пакао и паклене муке. Бог може дати да се њихова енергија мржње преобрати у енергију заједништва са другима, еда би се уљудили; они међу њима који и данас у високом проценту воде порекло од потурчених, српских предака; они који и у овом тренутку граде срећу преко туђег, баш као што су је и преко досадашњег српског зноја, страдања и крви градили. А да зло буде веће, они вековима управо српску доброчинитељску жртву проглашавају злочином; своје злочине пак, они интернационализују као праведну и ослободилачку борбу против Срба.

Све до  жетве пшенице и кукоља, и све до Страшнога Суда биће тако да ће свако ко се год каје и даље бити сматран покајником, ко се год просвећује да ће и даље бити просвећиван, и ко се год освештава да ће се освештавати. А ко се год прља и контаминира да ће се и даље све више и више прљати. Док сви они који се кају и не подваљују, и даље ће умножавати молитве, еда би се сами умножили, сложили и обожили. Најпре би Србима то и само то могло помоћи у свету којим желе да завладају нови усрећитељи, јахачи и пилоти Апокалипсе.

Уочи припреме света за нова нежна бомбардовања, подсетимо се у ком грму лежи зец: Индијанска племена су убијала Американце само на филму, а Американци су истребљивали Индијанце и на филму и у стварности. Филмом популаришући геноцид, и изводећи га званично и на државном нивоу, Американци су сами геноцид озаконили као стратешки чинилац своје унутрашње и спољне политике. Логика те политике јесте да освајању туђих простора априори треба да претходи медијско пропагирање економских интереса, и да им  беспоговорно последује војна интервенција.

Погледајмо сагу Звездани ратови Џорџа Лукаса. У миљеу  једне  виртуелне технолошке цивилизације будућности одвија се прича пуна акције, свеједно којему од два америчка национална жанра припада: вестерну или кримићу. Доминантни антрополошки модел будућности што се нуди као најсавршенији није нико други до амерички национални јунак, у овом случају непобедиви џедај-каубој; односно, владин агент са ласерском сабљом и колтом у рукама.

Отријезните се, пијанице, и плачите; и ридајте сви који пијете вино за новијем вином, јер се оте из уста ваших. Јер дође на земљу моју силан народ и небројен; зуби су му као у лава и кутњаци као у лавице.[12] Пред њим прождире огањ, а за њим пали пламен; земља је пред њим као врт Едемски, а за њим пустиња пуста, ништа неће утећи од њега. На очима су као коњи и трчаће као коњици. Скакаће поврх гора топоћући као кола, праскајући као пламен огњени који сажиже стрњику, као силан народ спреман за бој. Пред њим ће се препадати народи, свако ће лице поцрњети.[13] И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и  звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се.[14] Тај силан народ спреман за бој — зар то данас није народ супер-милитариста, и киборга?!

XV

    Како оценити неуспелу мировну Конференцију у Рамбујеу? Како најбоље помоћи народу?

 

За време одржавања те Конференције у Паризу било је могуће срести се са нашом делегацијом црквених преговарача, и истовремено пратити наступ државне делегације упућене из Београда. Видело се одмах да Србима опет неће бити дозвољено да сачувају своју државу, нити да формирају нову. Штавише, тада је осуђена на смрт свака српска часна и поштена дипломатија, као и свака друга дипломатија која би хтела да јој помогне. Американци су затражили од Срба да уздуж и попреко прегазе Србију својом чизмом. Српски лидер се томе супротставио категорично, и још је писмено изјавио да не жели да разговара са хуљама које не познају историју. Они који су једанпут безобзирно затражили своје па га нису добили, само чекају тренутак да га добију, али сада на прикривено коректан, дипломатски начин. Наравно, домаћој јавности ће чин легања на руду бити презентован и образложен као неопходан. А затим ће проблем Косова и Метохије, попут коске у грлу, бити решен тако што ће коска проћи кроз грло и одмах бити сварена, али ће бол од ране у грлу остати. Америци се тако хоће, и хоће јој се да царује. Осећа се јаком као некада Александар Велики Македонски, који је избио на обалу Индијског Океана, и с тим окончао своје освајање света. Америка данас жели да избије на руска и далекоазијска мора, и тиме такође да оконча своје освајање света. Васионом пак, она је већ овладала. За све време пак она се Богу не моли, а Бог ничију силу не воли.

Нашем народу би одмах било боље, и све боље и боље би му бивало када би заједничко састајалиште сваког крштеног Србина била – Света Литургија. Сетимо се за трен да је она ионако доказ његовог идентитета. Да је таква врста помоћи, одбране и плана народног спаса могућа, на то нас је у наше дане свакодневно подсећао патријарх Павле. Током свих, по народ погибељних година, он је свакодневно служио Свету Литургију, у ком год крају света да се обрео. Сигурно је да он њу није служио, и да њом свакодневно није председавао ради самога себе, већ ради приношења бескрвне жертве. И опет, служећи Свету Литургију, он  је приликом читања молитава много и много пута изговарао речи: Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти.

Може ли ико ко је у служби Патријарха српског народа да учини више за сами тај народ?!

Многи неупућени Срби говоре да је наша Црква неуспешна. Питање је да ли су исти они све до јуче икада закорачили у храм, односно, да ли ће макар данас ући у њега? Да ли су исти ишта конкретно учинили да се ствари промене на боље? Не ради се само о томе да нисмо знали и хтели, него, и да знамо, па да опет нећемо. Како су то хришћани у Српској Цркви икада могли учинити све што се од њих данас тражи, када су им сами отпађени Срби, мали богови,  све до јуче хапсили, мучили, оседлавали, јахали и убијали најпре свештенике и монахе, мучили и затварали епископе, истребљивали сав верни народ као свог идеолошки неподобног противника, разарајући му храмове, и сатирући све свето Србиново? И то како дома, тако и широм света! Зар се домаћа рука није најпре и највише братском крвљу обагрила? С времена на време сретнемо сабласне људе на улици који као бесни пси реже на људе одевене у мантији. Црква још увек не постиже да постави свештенике у старим парохијама, а камоли да их има стасале за нове. Па и ако има јавашлука, он сигурно није без узрока. Патријарх Павле није узалуд понављао да је наш садашњи јавашлук последица наших историјских неприлика. И опет, ако се наш јавашлук и продужава, то је само зато што се наше историјске неприлике настављају. А шта тек рећи о деци-ђацима?! Њима се и даље перфидно забрањује приступ Христу. Но, не приђу ли Му она сада као здрава, чила и весела, прићи ће Му једнога дана као одрасли људи. Само, да ли тада и као очајничка, нагрђена и упропаштена велика деца?! Ко не жели да уђе у Царство Божије или у Царство благодати, он то ни не мора. Само нека сам не брани онима који би хтели и могли тамо да уђу. Смирити се, пружити своје јуначке деснице, горе подићи срца, па ће наш свет видети нових благих и славних дана и година. Богу је то могуће.

Закључне речи огледне беседе

 

Своју огледну беседу завршићемо подсећањем на потребу равнотеже између хришћанске личности и хришћанске заједнице. У мери заједничења са другима ми сазревамо као личности; и, по мери личне зрелости ми изграђујемо своју заједницу. Остварење хришћанског идентитета (тафтотичности) или истоветности  са Христовом нарави — христоитхијом, најтежи је, али и најславнији подвиг. Истовремено са њим треба да тече и једнако славан подвиг изграђивања заједнице, што је у хришћаниновом случају равно подвигу литургичког изграђивања целог Тела Цркве. Ту духа не гасити него га доводити у стање усијања и огњености. Јер само личност која преусмерава силу страсти у силу црквене врлине може да буде узета као пуни и живи члан црквенога Тела. Насупрот њој стоји млакоња као крњи и умртвљени члан Тела. Наш идеал је дакле личност са квалитетом саборности или корпоративности, стеченим  светотајинском и евхаристијском благодаћу. А где то? У Светој Литургији као отвореном, најотворенијем и апсолутно отвореном друштву!

Хришћанину је дато да се његово биће шири тако да у оквир његове личности или његовога срца може да се смести сав колективни Адам, заједно са целокупном твари. А када се то оствари он стаје пред нас као жива икона саме црквене Заједнице све Божје деце прошлих, садашњих и будућих времена.

Зар се на тај начин један хришћанин, поистовећен са целокупним Адамом, не јавља као благовесник Цркве? У нашој епохи о томе су богоискуствено и богонадахнуто писали и проповедали преподобни Оци Силуан и Софроније, а пре њих рецимо, колосални и милостиви светитељ Исак Сиријац. Неко би нам замерио да усмеравамо силу на монашки млин. Ако то и чинимо, усмеравамо је ка хришћанству. Хришћанин је старијега звања од монашког, и на том звању се надграђује све друго. Отац Георгије Флоровски би рекао да и све монашко потиче од самога Христа, те ћемо се тако опет наћи у тесној вези хришћанинове личности са хришћанском црквеном Заједницом. Дух Свети конституише обоје, али као Христово Тело – сачињено од неизбројивог мноштва облагодаћених чланова, међу којима никада није могао да се замисли став: Ово је моје, а оно твоје! Хришћанско искуство зна за другачије стање ствари: Не само да је моје твоје, и обратно, него је увек наше; и још: Ја сам ти, а ти и ја ми! Ако се ти не спасеш, ни ја нећу моћи да се спасем – поновили смо речи трезвеноумног оца Јустина (Тасића).

Треба са пажњом дочекати сваког човека који се појави на нашем животном путу: не лицемерно, нити тако као ду му забадамо игле под нокте, по речи покојног Илије, Србина са Метохије, већ онако како подобајет – као малога бога, који само своме Богу стоји или пада. Не заборавити ни анонимне витезове и јунаке народне који су искрварили и пострадали за веру, ништа мање од страстотерпца Јевгенија, сина Љубе Родионове, кога су Чечени мучили и посекли принуђујући га да промени веру. Најзад, треба признати одузету и поништену част сваком оном југословенском и српском војнику који је витешки крварио током пуних десет година нашег најновијег пострадања! А много је дакле било таквих, и остало занемарених. Зашто их скривати иза свога прста када небеса знају и за свакога од њих?

Преостаје нам да у духу православног икуменизма, сви ми једни са другима разговарамо и на свом терену, али најпре о Богу и о Светој Литургији. Итекако и са Циганима из мешовитих бракова и мешовитих вера који живе и под Газелом, и под Панчевачким, и под мостовима осталих наших градова који се представљају као отворено друштво.

У литургичком искуству српског хришћанског народа, Света Литургија му омогућује да јесте најотвореније друштво!

Abstract.  All that is Powerful People in eras past, but also in our own, did to Serbian people and the Serbian Orthodox Church, as well as to other peace-loving nations, have made it as a force that does not care about God’s justice. About that power a colossal bishop, St. Nicholas wrote, that it is dispersed not only as a Tower of Babel in history, but as many such towers that were built by some of the world’s conquerors with the desire that all nations should be gathered together under one roof, under their roof, and under one arm, under their arm. They’ve scattered into ashes and countless towers of wealth and fame and sizes that are built by some of the people with the desire, that they rule the things of God or God’s people, and to be as little gods. But it did not ruin what was built by the apostles, saints and other God’s pleasing people. Numerous human empires, created by human vanity collapsed and were extinct as a shadow, whereas Apostolic Church still stands and will stand upright on the graves of many of today’s empires.

Key words:  Christian ethics, Kosovo and Metohija, Serbian people, hermeneutics, Yad Vashem, sacrifice, Divine Liturgy, cherem

Литература

  1. Свето Писмо Старога и Новога Завјета: Библија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 2012.
  2. Паримејник: Пасхални период и Минејски круг, Требиње 2000.
  3. Свештени Канони Цркве, превод са грчког и словенског епископа Атанасија умировљеног херцеговачког, Београд 2005. [тј.]2006.
  4. Патсавос, Л. Џ., Духовне димензије свештених канона, Крагујевац 2010.
  5. Велики молитвослов, Манастир Ћелије 2011.
  6. Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, ур. Атанасије Јевтић, Призрен 1987.
  7. Јевтић, А., Од Косова до Јадовна: путни записи, Србиње 2002.
  8. Павле, патријах српски, Интервјуи I – II, Београд 2011.
  9. Ивановић, М., Метохија: споменици и разарања, Нови Сад 2013.
  10. Мандзаридис, Г., Хришћанска етика I: увод – основна начела, савремена проблематика, Крагујевац 2011.
  11. Мандзаридис, Г., Теме хришћанске етике, Крагујевац 2004.
  12. Коштуница В., Политичка неутралност или Европска унија, Београд 2013.

[1] Велимировић, Н., Омилије: на недељна и празнична јеванђеља епископа охридског Николаја, књ. 6, Шабац  2013, 280.

[2] 1. Књ. Самуилова 15, 3. Према Свето Писмо Старога и Новога Завјета: Библија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 2012.

[3] Исто 15, 8.

[4] Исто 15, 9.

[5] Исто 15, 18-19.

[6] Исто 15, 13.

[7] Исто 15, 15.

[8] Исто 15, 22.

[9] Исто 15, 29.

[10] Стојадиновић, М., Живот и смрт: поема, Београд 1967, 29.

[11] Флеминг, Т., Срби се боре за душу Европе, у: Православље, бр. 919, 1. јули 2005, 14-15.

[12] Јоил 1, 5-6.

[13] Јоил 2, 3–6.

[14] Мт. 24, 29; Јоил 3, 15.

Еп. Д. : Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима ХII – XV

54510-b

Експозе

 

Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима  (монофизитима-миафизитима н. н.севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки.

У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је  свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет  са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне  интерпретације  коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе  која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене  вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је  као златна карика искована у поменутим Писмима.

Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су  Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у  Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима  концентришемо  искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет  сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX  интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља.

Севировска  Христологија

Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«.

Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак  не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то  тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«.

Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства  које би  конкретно постојало.

Христолошка  визија  Светога  Максима

Свети Максим  оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како  у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону.

 

Христолошке теме Писама

1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος  је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је  постао савршени човек.

Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих – две природе или суштине – наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је  благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо  XIV,536 A).

2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али  не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број.

Порицање двојства природа после њиховог  сједињења доводи до елиминације природа. Христос је  после сједињења двојак  у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође  један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D).

3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη« Две природе Христове су различите али нeи  раздвојене;   оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење.

Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле  спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти  никада  није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако  како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то  да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин  обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно  истовремено постаје  израз који указује на  две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством  ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A).

4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа  vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C).

5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и  једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења.

б)  Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило.

в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а  на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем  Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио  по Домостроју, и притом  никако путем природног закона.

Свети Максим подвлачи чињеницу  да у обадва случаја, то јест  у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење  (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C).

6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас  настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења  није била недовршена или несавршена. Не, она  је била и довршена и савршена!    А после сједињења  она је не само остала  природа божанска, него је још и постала  природа човечанска. Другим речима, на природе које  припадају ипостаси  уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле  темељ јединства две  природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D).

7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма)  користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да  је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то  да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B).

8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и  на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A).

9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то  по броју, било то  као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као  »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за  своју ипостас, слично  природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се  уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада  постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C).

Писмо  XIX

Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде  ради о делу (έργον)  о и пракси (πράξις).

У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је  ово јединство по категорији ипостасно, и оно  не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (…), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он]  постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356).

Актуелност теме ипостаси

Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања  линије која раздваја једну христологију од друге.

Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени  су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим  овим појмовима, с обзиром да  природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити  ван оквира  саме ипостаси, Христове Ипостаси.

Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује.

На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога  што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја.

По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи:

          а)   Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417).

          б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом  όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом  који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају.

Аналитичко  – егзегетски метод

Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно,  са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање  једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту  у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном  христологијом правдао би се доприношењем  побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације.

Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему.

*

РЕЗИМЕ

Дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима севировским и сиријским) у свему је христолошки. Учитељ који је објаснио дивинохуманизам Христа у свим његовим аспектима јесте свети Максим Исповедник. Писма XII-XV и XIX у кореспонденцији су са изложењем вере коју је прокламовао Четврти васељенски сабор у Халкидону 451. године. На основу интерпретације коју ће свети Максим елаборирати биће изнађени аргументи и средства за надилажење контроверзе која је претходила Шестом васељенском сабору — Сабору који ће се бавити јереси монотелитском и моноенергетитском.

*

RESUME

 

Moine David (Perovic)

 LE DIALOGUE AVEC LES ANTECHALCEDONIENS

La Christologie de Saint Maxime le Confesseurdans les lettres XII a XV L e dialogue avec les Antechalcedoniens (Monophysites severiens et syriens) est de part en part christologique. Le Docteur qui a explique la divinohumanite du Christ sous tousses aspects est Saint Maxime le Confesseur. Les lettres XII a XIX correspondent a son interpretation, de la foiproclamee au quatrieme Concile Oecumenique de Chalcedoine en 451. C’estsur le fondement de cette interpretation que Saint Maxime elaborera par la suite les arguments et les armes qui luipermettront de lutter, lors des controverses qui precederent le Sixieme Concile Oecumenique, contre les heresies monothelites et monoenergetistes.

Света Литургија у селу Блажеву на Копаонику

20190526_095313_2

У недељу, 26. маја 2019. године, Епископ крушевачки Господин Давид посетио је парохију блажевску где је у цркви светог Илије, учествовао у литургијском сабрању којим је, по благослову Епископа, началствовао парох блажевски свештеник Милован Соколовић. Владика се, по прочитаном Јеванђељу, обратио литургијском беседом присутном благочествивом народу овог прелепог копаоничког села.

Једнодневни излет ученика Верске наставе ОШ “Драгомир Марковић“ из Крушевца

20190525_135422

У суботу 25. маја  2019. године, када прослављамо светог Епифанија и Светог Германа Цариградског, благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Давида, изведен је једнодневни излет са ученицима који похађају Верску наставу од другог до четвртог разреда ОШ "Драгомир Марковић“. Кренуло се из Лазаревог царског града у обилазак свете лавре Љубостињске, манастира Стубла код Врњачке Бање, као и свете светосавске Жиче. Излет су реализовали вероучитељи ове школе Марија Миладиновић и Милан Вешковац, са учитељима. Излет је реализован са сто седамдесет ученика, који су са великом радошћу и љубављу ишчекивали ово ходочашће, како би се поклонили овим   великим и предивним светињама. У повратку за град Крушевац, ученици су имали прилике да посете и Врњачку Бању, где су искористили време за игру и окрепљење.

У славу Божју, од ове школске 2018/2019 године, и увек са благословом нашег Епископа, ходочашћа и излети ученика Верске наставе постаће устаљена пракса наше школе.

Милан Вешковац, вероучитељ