Месечна архива: мај 2019

Епископ крушевачки Давид: Размишљања, запажања и гноме о неким садашњим и овдашњим црквено-народним темама

Vladika (2) za sajt

 

Јер ишчилеше као дим дани моји,

и кости моје као топионица огореше.

Дани су моји као сен који пролази,

и ја као трава изсахнух (Псалам 101, 4, 12).

Авај мени!

Јер сам као кад се обере летина,

као кад се пабирчи после брања виноградскога, … (Михеј 7, 1).

Предговор

 

Наша размишљања, запажања и гноме по избору тема и по њиховој важности првенствено су везани за личну савест и одговорност којима смо обавезани повереним нам службама у Цркви. Догађаји ради којих се оглашавамо по сили преплићу се и условљавају, и њима због актуелности време не намиче вео бледила, нити вео заборава. Пре би се рекло да их оно стално враћа у центар нашег интересовања. Још би се могло рећи да су неке од ових тема, односно дешавања граничне линије којима су као браздама изорана плећа нашег црквено-народног организма. Зато се и поставља питање: како најпре ублажавати, а затим зацељивати и уклањати трагове, сејане и утискиване дуж тих плећа? Како убудуће избегавати стварање и загађење рана које се морају лечити?! И да се притом не уплашимо, како псалмопевац каже, од мноштва народа који нас около нападају … од безакоња која су превазишла наше главе, која су нас као тешко бреме оптеретила … постала кадра  да изазову у нама сваковрсна растакања.

О медијима

 

Глас народа вапијућег у пустињи

Онако како су некада Јудејци гунђали на Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, … Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света …, и како су се Јудејци препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?… а Господ им рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему …, те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? … па отидоше натраг, и више не иђаху с њим … (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66), тако се данас извесни, рекло би се, новојудејци по духу у помесним Православним Црквама (па и у Српској – неки свештени пастири, монаси и лаици – и од њих незнатни и незнавени, у међувремену изопштени из Српске и осталих Православних Цркава) препиру о литургичком Предању: теорији и пракси – међусобно и са другим пастирима и клирицима, литургичким харизматицима и разумним ревнитељима. Ови дакле, готово новојудејци по духу, радије се измештају из Православних Цркава (из Српске такође) у изолацију и парасинагогу, и радије се одвајају од својих пастира и архипастира, неголи што налазе храбрости да упознају православну литургичку теорију и праксу, и у њихове се ризнице – ризнице неисцрпивог светодуховског богатства, доброте и красоте укључе, и погрузе. А најстарији и најекстремнији, па тако и најнеразумнији међу овим добровољним отпађеницима (у Српској Цркви) започели су пут свога опадања, и помрачења, најпре као митингаши, па наставили као збораши и завршили као неразумни зилоти. Они су дакле завршили у некој врсти антицрквеног и медијског андерграунда као изопштеници, самозвани и чемерни борци за веру и медијска заморчад, новинарски букачи, клеветници и хулитељи. Док њихове капоње, у међувремену устоличене на медијским порталима Америке и Европе, хушкају своје послушнике, рецимо попут пустопашне дружине Novinar-а de. и гериле Бораца за веру.

Док дигитално медијско подземље у Србији доприноси стропоштавању у пакао јавног српског мњења, злоћи његове крви доприноси број острвљених пискарала и зановетала која многе црквене главе желе да претворе у своју ловину.

Ако ћемо им нешто остати дужни то ће бити наша одбојност према њима као према медијској секти; наш праведни гнев према њиховој облапорности да нас учине својим питомцима; да нас уцењују својом суперправославношћу; да нам подељују своје сертификате о правоверности и старотаријанству.

Ако би требало додати још нешто, па никада више, то би биле речи идентификације: да су они свесни и несвесни послушници који делују из заседе, и опет по наруџбини прекоморских, једнако тако и немачко-швајцарских налогодаваца и мрежних финансијера. Наравно, са задатком да делују: кад као медијски батинаши, каткада као ружитељи или инструктори за разапињање православних епископа и клирика, каткада опет као расписивачи потерница за свима њима. И свагда правећи партијашку селекцију: себе самих као старотараца, других као нечистих и новотараца, трећих по нечијем, тојест по сопственом укусу.

Иначе сва пустопашност код идентификованих и лоцираних моралних катара и чистунаца, црквених беземљаша и ловаца на главе потиче од њихове неспремности да лично и коначно напусте своју незнавеност и одбаце своје сујете, узму на себе крст хришћанског и богословско-литургичког Предања – теорије и праксе, и да пођу за својим народом и са њим ка неисцрпивим изворима живе воде; ка ризницама неописиве доброте и красоте и препорода литургичкога, за којим сав наш народ толико чезне, и има за њега непогрешиво духовно чуло.

После свих диверзија хушкачке медијске камариле у нас да се констатовати чињеница да је њихов случај попримио и пословичан исказ: Стално у чколу идеду, а зулум свему народу чинеду.

Старотарци су и новотарци

 

Савремене хришћане овде, пробуђене за литургичко богословље, као и ревнитеље за вишевековну литургичку праксу и предања неке незнавене људекаре и анонимуси упорно тиранишу. Они су себе овластили да свима издају признанице о православности. Па би и да приморавају људе, као што су некада гониоци приморавали тајне хришћане,  да се потајно окупљају у импровизованим катакомбама ради литургијских Анафора. Некада је то бивало тако због крволочних гонитеља, а данас бива због неразумних, и повремено крволочних ревнитеља,  фарисеја и самопроглашених старотараца, и наравно, неизбежних „бораца за веру“. Док сви они у ствари, ноторни су новотарци.

Што се паки жртава за Свету Литургију наше епохе тиче, у њих свакако треба уврстити покојног епископа жичког Хризостома и јеромонаха Давида, сабрата Црноречког манастира, а у исповеднике: јеромонахе, преподобног Серафима из Будисаваца и преподобног аву Софронија из Есекса.

Медијска клоака

 

Данас је самопроглашеним борцима за веру тесно у редовима са свим осталим борцима за веру. Они би све друге да претворе у издајнике вере и да их тако победе, па да све венце победе присвоје себи. Али борба прса у прса није њихов начин борбе. Они бирају лак и јефтин и безбедан начин: по директиви, да устима као клоаком гађају из потаје, па кога погоде, и где га погоде.

Ми најдобронамерније подсећамо нахушкане и самохушкане домаће медијске јастребове и макању на катастрофу која је задесила Седму силу у целини: да се један њезин део и у планетарном, и у домаћем опсегу изметнуо у Седму нечисту силу. Последице? Пример: Најскупља, и најкрвавија цена српском крвљу плаћена! Због CNN-ових крвожедних фантазија, Маркала, Рачка, режираних кампова са албанским избеглицама; одмах затим почетак бомбардовања Србије и Црне Горе због наводног одбијања Србије да сарађује: лаж!, а не сарадње Србије са међународном заједницом да оне не би биле бомбардоване: истина!; па Сребреница у којој су сахрањени убијени, али ради што већег броја и давно умрли, као и живи који данас лутају Европом; па наводне логорске жице и ограде, снимане са унутрашње стране према споља са окупљеним групама људи; бомбардовања Сарајева, наводно, без Срба цивила у њему; па Хашка апокалипса над Србима; Жута кућа у Албанији; Холивуд и Срби-лоши момци, … та маните! Ко ће све режиране лажи толиких наших усрећитеља излистати?! Ко ће болан, те и такве чини, урокљивог и уклетог магичног ока камере окренутог спроћу нас, избећи?! Јер, то окце не зна ни за стид, ни за срам, а душу нема!

О Старој Србији/Косову и Метохији

Многи и многи од нас с правом су узнемирени, и саблажњени темама разграничења и граница Србије (њиховим значењима и моделима), а затим дарвиноманијом на месту светом.

Зато пођимо редом.

 

Садашњи и будући такозвани унутрашњи,

најсвеобухватнији дијалог,

те народно изјашњавање или референдум

о Косову и Метохији, разграничењу и новим границама

 

Прва Стара света Србија, залог цара Душана Силног, територијално је отуђена од себе и од народног српског корпуса, и Срби су је прежалили: дакле у Републици (да ли будућој Новој, Северној, Горњој, Вардарској, Словенској, Скопској, Илинденској, Крушевској или … ипак Северној Македонији од скора…?!) незванично постоје Срби у већини, али су они помакедончени и побугарашени, као што су то и тамошњи Грци, док су сви званично преплављени Албанцима и Арнауташима, и зато су малобројни.

Друга Стара света и мученичка Србија, или Велика Србија Династије Карађорђевић, раскупусана је од стране масонства и  стаљинизма, титоизма и комунизма; најзад, од стране корпоративног либерализма и финансијског хегемонизма.

Трећа Стара света Србија, Стари Рас са Полимљем, и Дежевом у срцу, празни се од Срба незванично, док фактички постаје Санџак; она као да је у целини муслимански и арнауташки вилајет и дуњалук, са мањином Срба у себи, но која ипак располаже већинском територијом.

Четврта света Стара Србија/Косово и Метохија не постоји de facto него de jure, и она територијално нестаје насиљем светских сила, док присуством малог постотка Срба она ипак постоји, и за сада опстаје. Останком постојећих Срба и урачунавањем  повратника она би донекле могла да ојача, и таква да остане у границама Републике Србије. И то под следећим условима: да сви ми Срби, налазећи се свуда ~ издржимо све притиске, и одбијемо све  нападе уперене против нас,  како своје унутрашње, тако и туђе спољашње.

А све то опет под сличним условом: да ни један од нас Срба не пристане на отуђење Старе свете косовско-метохијске Србије ради евро-атлантских интеграција! Отуђење путем сецесије, поделе, прекрајања, замене територија, корекција границе или независности, и то на апсолутну корист Шиптара или Арнауташа или Албанаца, а само на привидну штету, односно привидну корист свих Срба, данашњих и будућих!!! Ето зашто спољашњим и унутрашњим факторима и оверивачима нашег битовања не треба дозволити да они по ко зна који пут заваде Србе у Србији; због њиховог циља: да се Срби опет искољу,

да опет добију ракете по глави,

и буду отровима запрашени у својим генима

и по својој зеленој трави;

затим да буду окупирани, и да на крају изгубе преостале делове своје отаџбине.

Сви ми, ~ колико год нас има, ~ и где год се налазили расејани по Земљином шару, а битујући у опасностима од пропасти која се као многоглави и многоруки Голијат надвила над нама, ~ треба да се заклињемо речима светог пророка и цара Давида:

Ако заборавим тебе, Јерусалиме,

~ Стара света Србијо Косовско-Метохијска ~

нека ме заборави десница моја (Пс. 137, 5).

Инако, сва наша браћа ~ преосвећени архијереји Српске Православне Цркве ~ већ су се заветовала у Божићној Посланици за 2018. годину. Потписали су је појединачно и саборно, па су је неустрашиво и упутили свој својој духовној деци, широм васељене, и даље ~ до Светих Небеса, и до Свете Небеске Србије. И све досад они стоје при тој одлуци као на бранику.

Наставак и разрада епопеје

нашег досадашњег потирања и даљег нестајања

 

На сва даља геополитичка настојања америчко-европске, политичко-војне Алијансе да се Србија даље понижава, комада и пљачка, требало би Срби да покрену сама Небеса, јер они то могу. На крају крајева, када им је бивало најтеже они су само њима вапијали за помоћ, и помоћ је стизала.

С тим у вези, апстраховање, па и изругивање најсветијег српског црквено-народног Предања: Косовског завета и Царства Божјег, или проглашавање српских светиња митовима из прошлости: могло би Србе да кошта губитка идентитета. Сада када су нам Небеса насушно потребна, све гарнитуре намештеника на власти које одлучују о свему, и које ће одлучивати, не би требало да протерују света Небеса у митологију прошлости без везе са стварношћу. Ма откуда то њима?! Очигледно се заборавља, или се нема жеље за чути: да је корен Српског народа на Небесима, и да се сви неувенљиви плодови његови пружају ка земљи, и по њој. Зато нас сваки пут и зачуди путања стреле прогреса при помену Српског народа, поготово када она лети кроз историјски контекст, са циљем да у њему сами стрелци оставе свој траг. Али зар то не сведочи чињеницу да нико није имун на митове и митологију. Бригу за историју српски народ неће никоме оспорити у будућности, али небригу око духовне вертикале, око срца Српског народа итекако хоће ~ срца које је итекако на небесима, због чега се народ и даље нада, и верује да ће и Света Косовска и Метохијска земља остати тамо где јој је досад било место.

Зато се треба чувати мундијалистичког модернизма и прерастегљивог прагматизма у разговорима о виталним интересима Српског народа.

Шта би нам непогрешиви силогизам показао:

Све заветно у Срба непролазно је и користи будућности Српског народа.

Косовски завет и Царство Божје нису пролазне вредности, и зато оне користе како садашњости Србије, тако и њеној будућности.

Према томе, све заветно у Срба нема пролазну вредност, већ трајни залог њихове будућности и, коначно, вечности.

Запитајмо се још, шта по питањима овог актуелног и насушног силогизма треба да чине делатници државе Србије у сваком времену?

Сви они заједно, не изузимајући никог од садашњих и будућих, не смеју дозволити, нити поспешивати туђинчеву неумољиву одлуку да нам он, туђин мења и промени етос и идентитет! Идентитет Српског народа:

Етос Светосавски у протестантски, светолазарички у лутерански, Косовски завет у Мамонов, и мамона новца!

Да ли нам је потребан известан вид разраде или појашњења или поговора, сада и овде изнетих теза и ставова?

Ако их ставимо у следећи поредак, свакако.

Изједначавање славне српске црквено-народне историје са апстрактном митологијом, а себе као намештеника и делатника изједначавање са историјским личностима митских размера отвара питање: Како неко ко се сада заветовао, и који ће се и у будућности заветовати на верност служењу Српском народу, може да апстрахује суштину српске народне историје и народног завета?!

Можемо се и радикалније запитати: Они који у принципу не желе личности и вредности српске свештене историје у свом делокругу и програму, зар већ не губе право на њу? Па откуда им идеја да се сами у њу смештају, и то запамћени по имену, делу и заслугама? Верујемо да им је усађена чињеница да је народ све оне који су пристајали на позицију бескореновића назвао репом без корена?! А то није лако поднети.

Стрелу прогреса треба пажљиво одапињати према Старој Србији/Косову и Метохији, да она не би пала у трње политичко-финансијских замешатељстава и честара. И још бринути о целовитој Србији, да она не би постала полигон глобалне стрељане и раскрсница глобалних војски.

Српска дедовина и бабовина и потомство са свим ликовима и догађањима светим, честитим и миломе Богу приступачним, са свима подобним, подобијима и подобштинама, никада не сме бити доведена у питање, нити анулирана. Само у њој таквој онда може бити места, и може бити вакта за свенародно исправљање и покајање, јунаштво и славу; односно данас за суживот са свима људима ~ што је Господу, верујемо и знамо, угодно. То би другим речима био смисао оног нашег обраћања земље Небесима  за помоћ; обраћања кога смо се претходно били сетили као оног насушног и у овој, баш као и у свакој другој свенародној прилици и неприлици; наравно, увек заједно са актуелним, и са свима будућим старешинама наше Србије-рајске бакче.

Референдуми, односно историјско-митски Газиместани држани у турбулентним месецима  скрећу пажњу на чињеницу да они који нису са народом од његовог искона, него су са њим од оточ, па неки и без косовског заветног етоса, неће бити препознати од народа као његови доброжелатељи. Тако, сви они који не знају довољно, или не желе да знају о живом, незастаривом предању и вредностима Српског црквеног народа и његове Српске Цркве него га индоктринизују, у опасности су, понављамо, да му мењају идентитет  и етос и онтологију. А после тога би, не дај Боже, било тешко, ако не и немогуће одбранити се од свих бодила којима бисмо сви ми неумитно и перманентно бивали излагани. И тако без кончине, односно до наше кончине!!!

Чињенице сведоче да је наша Стара Србија/Косово и Метохија окупирана територија, и да се она не може трампити ничим својим за своје, него да се мора чувати, и сачувати!

Тако опет пред свима нама неумитно искрсава питање: Којем ћемо  се царству приклонити(?!) Земаљском ли, које је замалена, или оном које је увек и довека?! А будемо ли се приклањали најпре оном Небеском, ми ћемо опстати и у овом земаљском.

Када је испуштен наш жезал?

Опредељивати се увек за Стару Србију или Косово и Метохију, да! ~ Али је то требало чинити и на време! ~ Кад нас је тамо било много више, када је требало, и када се могло тамо и остати. Наравно да треба мислити о томе и сада у невремену и избеглиштву. Отуда су неоправдане критике да нам наши садашњи захтеви за повратак изгледају нереални и узалудни. Они су итекако оправдани, и смислени, и ургентни.

Било да је све у сагласности са нашим жељеним, било у супротности са нашим реалним стањем, сада као да нам, сходно чињеницама недостаје храбрости, трпељивости и сталне молитве Господу Сведржитељу и Животодавцу. Молитве примењиве на наше садашње свенародне невоље и муке; велике, вишекратне и вишеслојне молитве. Рецимо попут ове молитве косовско-метохијског новомученика у савести, Патријарха Павла:

За милост Божју нама недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дела и да усели у нас љубав несебичну, по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божји, као и свети преци наши, те да се увек знамо определити за истину и правду Царства небескога, Господу се помолимо.

За све оне који учинише неправду ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, мржњом узвративши на мржњу, да им Бог подари покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према непријатељима, Господу се помолимо.

Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: Нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружи руку Своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје ~ не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме. Рецимо сви усрдно, Господе, помилуј.

Још се молимо Богу, Спаситељу свих људи, и за непријатеље ~ да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим; да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења. Рецимо сви усрдно, Господе, помилуј.

У поговору о будућности Старе свете Србије или Косова и Метохије, каква год да ће она бити и ми јој радо подајемо свој прозбени одушак са надом:

Господе Исусе Христе, Који си војевао за све људе, и победио грех, смрт и ђавола, помози и нама, народу Твоме (Српском) да се одбранимо од свих непријатеља наших, видљивих и невидљивих, а да руке своје не огрешимо. 

Реч Твоја кад изађе из уста Твојих к нама, Господе Боже Сведржитељу, да се не врати празна, него да саврши оно на што је пошаљеш; да нас води у миру, да покори моћнике, а замке које су они замислили и разапели да би нас заробили, сама Она, Реч Твоја да разори. Амин.

Природно је прозбу закључити речима:

Сви Свети рода нашега православнога, помозите нам да се не одрекнемо своје православне душе и вере, косовско-метохијске земље и светиња, и да нам не будете супарници на Страшном Суду Христовом.

Подривање Српског престола

 

Поуздани знак да су велике и моћне државе настајале и опстајале на штету малих и насилно смањиваних држава видимо на примеру Турске и Аустро-Угарске, Немачке, Италије и Совјетског Савеза, па Америке, с једне стране, ~ и Србије, на пример, с друге стране.

Док су се поменуте велике државе у свом опстанку  и развоју по сваку цену крепиле савезима државно-религијским, често помоћу метода и поступака које не бисмо могли назвати часним, дотле се наш мали национ крепио поштењем и Видовданом.

А када би Срби применили који  од метода туђих његовом етосу, укључујући унутрашње и династичке борбе за један те исти, увек подривани државни престо, они би губили и своју садашњост, и своју будућност. Због тих губитака Србија се у наставку редовно смањивала. Тако је она пропуштала своје прилике да се конституише, и да стане на своје ноге! Њој дакле вапајно недостају слога и јединство!

Зато јој је такав и садашњи ерзац  и субститут, такав кобац и прут. Дакле, свако ко жели да има своје неприкосновено место у историји, мора да држи уједначен, и истрајан корак у ходу и трци са њом.

У супротном: se laisser faire (пристати на све, не опирати се). Народним језиком речено: Пиши пропало!

 

Старе и нове бољке

 

Прадедове су нам уништиле династичке распре, инати и обрачуни.

Дедове су нам уништиле страначке распре и обрачуни.

Очеве нам је уништио државни, једнопартијски комунизам и његове унутрашње и спољне чистке.

Синове нам је уништила међурепубличка и међудржавна либерална економија и корупција.

Унуке нам је уништило глобално тржиште, глобални криминал и наркоманија.

Праунуке нам уништавају корпорације, глобална наркоманија, мундијални медији и видови демонизма …

Ко ће од нас, и како опстати … запитајмо се, и просудимо најразложније?!

Аутосрбоцид

 

Резултати српске унутрашње и спољне политике су ови, и овако устаљени:

Када је нека национална мањина која живи међу Србима у питању, па јој је потребно да прерасте у народ, узима се од Срба: који ће јој чак помоћи у томе?!

Када иста мањина, или сада већ нација, жели сопствену територију на српској територији, Срби ће и њу дати, и у томе ће јој помоћи?!

Када је нека друга религија, или друго веровање у питању, Срби ће и за то дати пристанак, па ће и у томе помоћи?!

Када неко, или исти они којима је чињено добро, планирају холокауст и геноцид над Србима под условом да Срби о томе ћуте, Срби ће и то дозволити, и на то ће пристати?!

Када се Србима нареди да потисну етнониме и топониме својих историјских територија и области, као што је то било на пример са Старом Србијом и Војводином: прво, са територијама српских краљева и царева, односно манастирских имања Косова и Метохије; друго, са територијама Бачке и Барање, Срема и Баната, … (о чему је епископ бачки Иринеј снажно говорио у више наврата), Срби ће и на такав однос и третман пристати.

А када се Срби ретко сете да затраже своја права и поставе питање свог опстанка, места у међународној заједници и степена интегритета, опет ће то Србима бити забрањено, замерано, и они ће се са тим, наравно, помирити?!

Тако су Срби за све друге око себе мед и млеко, па пчелица и кравица и плазмица! ~ Док према себи самима и међусобно, они су као: …!

Гуске у магли

 

Срби су вековима избегавали унију са Западом чија је конституанта сами Ватикан Стејт, а данас хрле у Европску Унију, и све њене законе унапред прихватају, и то опет када је Ватикан итекако присутан у њој.

Ако Срби то већ чине, зар они по њеним законима тако већ и не живе? Чему онда улазак у гвоздени загрљај закона који их унапред, и већ увелико окива?

Не чини ли се то можда да би се огласила српска самопредаја са каматом, и да би то било обзнањено?

Нису ли то питања која наводе на помисао да се Срби доводе у ситуацију да се понашају као гуске у магли? Тојест да су већ постали конзументи Бриселског гео-политичког сплина и спина?!

*

Свет се толико изменио да се ни Гарашанинов, ни Титов ни Александров концепт не могу данас применити. Ваља осмислити нешто ново и прилагодљиво суровом свету данашњице. Има ли српски народ таквог сина?, свима нам поставља питање проф. Радош Љушић (Nedeljnik, 368), наш познати историчар, инако носилац ордена Светог Саве Првог степена. Ми бисмо му одговорили да Српски народ свакако има сина и у оваквом времену, али би овога требало слушати, уважавати и поштовати. Тај син је увек Патријарх Српске Православне Цркве: онај Предстојатељ Српске Цркве који је прејемник у Духу и служитељ Истине, који се труди да следује српском Првојерарху Светом Сави (З. П.).

Претходник нашег садашњег Патријарха Иринеја, Патријарх Павле, посаветовао је Српкиње као своје кћери да не врше абортус да не бисмо ишчезли као народ, али је он био дочекан од њих на нож! И садашњи Патријарх Иринеј саветује Србе и моли их као своју децу да буду јединствени и сложни да их завађене не би задесила пропаст, али и он бива од истих дочекиван на нож! Поставља се овакво питање: Уколико би (масе) данашњих Срба који једним оком гледају на Вашингтон а другим на Москву сам Свети Сава покушао да уразуми, постоји ли бојазан да би и он доживео фијаско? Није онда ни најмање чудно што садашњи Патријарх Иринеј Србе пропагандном машинеријом заведене да изазову балканско пролеће за рачун Нато-налогодаваца  подсећа на оно шта им је чинити. Да ли ишта више закључивати сада када нам је више пани него стани? Ипак можемо закључити тако што ћемо репликовати професору Радошу Љушићу: да Српски народ има сина, али да син нема …?! Погађајмо кога.

Две највеће српске недоумице

Када други сатиру Србе путем геноцида и холокауста, свет ћути, као да је то сасвим природна ствар.  Док сами Срби за то као да слабо, или недовољно маре. Међутим, једна друга ствар би Србима требало да буде такође саблажњива: када сами они сатиру себе кроз аборшн-цид и мемори-цид! О томе пак Срби најрадије ћуте, и опет поступају тако као да о томе не би требало да се зна, и да се говори! Питамо се: какве су то једначине, какво је то србовање својој штети у рачун?!

*

Треба нагласити још једну чињеницу: Већина Срба јавно говори о Косову и Метохији као о својој земљи, док један део њих са Косова и Метохије и јавно и тајно, вишеструко продаје своју имовину, односно бабовину. Кога ту све онда прозивати, а кога кривити и осуђивати за све што нам се збило и збива, питање је сад?!

*

Чича Мирољуб Јевтић, проф. Политикологије религије на ФПН-у поседује непогрешиво чуло за косовско-метохијску апокалипсу; у вези са њом он поседује чуло за сеизмологију дубоке државе којом господаре цијаши на челу са донедавним евангелистом, религијске маскоте на челу са радикализованим исламистима и оним секташима који не верују у оваплоћење Логоса Божјег.

Што се фразе и синтагме безгрешно зачеће тиче, коју је ча-Мирољуб употребио у свом новинском обраћању читаоцима, ми му добронамерно скрећемо пажњу на следећу чињеницу: он као признати научник  који се бави политикологијом религије (гео-политиком, социологијом, историјом,…) требало би да се искобеља из ове одреднице и да ју не употребљава без наводника и објашњења, јер је она у ствари заврзлама римокатоличке Мариологије, и не води нигде другде до у хулу и јерес. Док, уместо ње треба употребљавати израз бесемено, односно девствено зачеће, и девствено рођење (свети Григорије Палама-Беседа на Сретење 24), јер оно има сасвим друго значење, и одраз је правилног исповедања догматске истине Православне Цркве о Оваплоћењу Логоса од Духа Светога и Марије Дјеве; и наравно, гарант је остајања на путу спасења.

У оне који се климају по питању других ствари, ча-Мирољуб убраја и оне које он назива врхунским српским теолозимадарвинистима.

О дарвинизму

 

Позадина дарвинистичке афере

 

Дарвинова философско-космолошка теорија еволуције и њена планетарна проповед, које су, обе, његови следбеници претворили у лжеучење и хулу на Бога, временом су постали основа за дилему морала и неморала; правде и неправде и жртве и злочина; протегнули су се од саме еволуције, преко мутације до деградације; слободе и колонијализма; братољубља и братоубиства; империјализма и расизма, нацизма и геноцида, с једне стране, и човекољубља с друге; затим сврхе и бесмисла; Бога Творца, и оца лажи ђавола.

Односно ескалационизованих, то су сви они, Папом Пиом Дванаестим (Енциклика Humani Generis ~ О људској раси) подстакнути; дакле сви у делу хришћанског света прелашћени атеизмом и богоборством, па погинули у агностицизму и нихилизму.

Заглибљеност у искушење дарвинизма

и покушаји самооправдања

 

Као што смо чули и видели на нашем претпрошлогодишњем Архијерејском Сабору, у перипетију са дарвинизмом уплела се и група професора ПБФ-а у Београду. Сами потписници Апела за улазак у њу, у ту перипетију, понудили  су га на потписивање и Архијерејима СПЦ-е. Али тај чин није уродио плодом. Претходно пак, истом покушају биле су изложене и све неутралне колеге Православног богословског факултета, али су се и оне одржале- држањем по страни.

О самоизвиканим

младоумним свезнадарима

 

Свим дарвинистима и свима прелашћеним дарвинизмом и болећивим на дарвинизам требало би најпре сугерисати упућивање молитве светом Праоцу Адаму: да им он опрости што су због силне жеље, рецимо за титулом васељенских богослова, остали без тачног и лепог  православног умовања, расуђивања и обазривости. Сугерисати им молитве да им он, Праотац Адам сада помогне да се ману Дарвиновог планетарног племена и ујдурме и јереси! Да се у ту заврзламу поготово богослови, презвитери и епископи не упетљавају, и да не постају  перјанице те пропале и обрукане ствари.

*

Теолози и коментатори који су гадљиви на Адама и Еву као на конкретне личности апстрахују библијска казивања о Прародитељима у Рају сладости; они дакле апстрахују саме тамошње личности-протагонисте и саговорнике. Али судећи по томе, зар они не апстрахују и све свете црквене тумаче, химнографе и зографе рајске епопеје, и зар их ипак не сврставају у (Боже опрости!) … схизофренике! Јер сви ови свети црквени ерминевтичари ~ по схватањима дарвиниста и нетрезвених заговорника дарвинистичке перипетије ~ дало би се закључити да не знају довољно шта говоре, пишу, певају и проповедају; уопште, у шта то они коначно верују?!

Пркосни дарвинофили

који не маре за библијска казивања

 

Ако за дарвинофиле праотац Адам није историјска, већ само символичка и фигуративна сподоба, чак живуљка, дакле никако не христолика личност, онда им ни Откривење и Предање, па сви библијски извештаји о свима и свему тамошњем нису довољно исторични, ни есхатолошки убедљиви као адути? И то адути протолошки и онтолошки! Зар им напослетку и сав Домострој Спасења неће бити потпун, и по себи несавршен?!

Унутрашња сведочанства о Прародитељима и Потомцима, Родослови и Тајне, пансведочанства ~ литургијске Анафоре, …? Па све и сва у Цркви?! Шта рећи о ономе што је у апсолутној вези са свиме што се догодило у самоме Рају?!

Дарвинов ђаволак-паклени богослов дакле, данас поново куца на врата свих лакоумних, знајући их као неутврђене у вери! Баш онако како је својевремено сам применио чешагију за ушеса афтоидолима, неизлеченим зоистима и сотировцима: еротоманима, неокартезијанцима и библистима-православним протестантима. Истом чешагијом је он и код броја православних богослова на меридијанима Православља пронашао подобне за безрезервно следбеништво и епигонство богословствујућима на придумку.

У праву су они који се бусају у прса слоганом да све што није христолико, није ни православно ни спасоносно! Тако је, и тако јест! ~ Али где је онда у стварима еволуције моментална реакција, непоколебива одбрана прашног Адама (?), створеног Богом по образу и подобију Божјем! Не дакле еволуцијом по моделу примата, нити по развојној еволутивној инерцији и хазардерству!

Ево крунских исказа против свих двојаца, тројаца или тројанаца, па против епигона,  те измечади и прочих дарвино-маниста:

Човек од праха

Човек, земљанко (1. Кор. 15, 47), животије, није створен најпре као прах па затим као животиња или живуљка, да би временом еволуирао у Адама као лично биће, да би му се Бог рецимо, могао обратити као личности почаствованој  Божјим обличјем, па у односу и општењу са њим уготовити све оно о чему читамо у Књизи Постања да се догодило, и ушта смо сви ми поверовали (Постања 1, 26-29. 2, 7-8, 15-25. 3, 1-24. 5, 1-2). Адам је добио своје име у дану стварања (Постања 5, 3), и оно је придевска, описна именица, баш као и сва друга библијска имена, почев са Господњим, и опет завршив са оним Исуса Христа. Није дакле било интермеца између чинова стварања од праха и оживотворења по имену (само недоучке и преучењаци умећу чин оживотињења пре Адамова оличноснења), јер се тада збивао сами стваралачки акт човека Адама, те његове другиње Ребре, односно Еве-Живане, која је настала од бића Адамова (од ребра му), а да ни она сама није имала животињску фазу. Фазу коју нам лига дарвиниста и дружина дарвиноманичних подмукло и упорно подмеће на верификацију.

Бог је дакле општио са Адамом и Евом као са словеснима и личноснима и у Рају, и по изгнању из Раја: као са савесним и одговорним бићима, никако са бесловесним; њима су се и очи отвориле да виде да су обнажени од благодати. То јест, да су се огрешили, и огреховљени постали, па да су и покајнички заплакали. То је од кључне важности; сведочанство нераскидиво повезано са Домостројем Спасења и са Христом-Кога лига дарвиниста ипак несвесно и потмуло не воли, него га ружи, и намере је да против Њега смишља нове тактике на штету библијског богословља.

Неко нас дакле утерује у беду! Прво библијскога казивача Постања, па самога Христа ~ носиоца Домостроја! И то бива утеривање у схизофренију и сумњу! Да сами нису знали: Мојсије шта пише, Христос шта говори и ради?!

Ето како се Пакао продубио и проширио за још један беочуг, Дарвинов беочуг!

Није дакле постојала еволутивна фаза, и (не)одређени период „животињарења“ Прародитеља, а нису постојали ни таква фаза, нити такав период! Божја благодат нас је руком светог пророка Мојсија ~ известила о томе да су два словесна бића била непријемчива за њу, и необухваћени њоме (!) Адам и Ева су саздани као реални људи пријемчиви за Божју благодат, и нису били хипотетичке живуљке, подобне звероликим бићима! Опет се дакле чудимо како чешљарима ушеса ни целокупна домостројитељска црквена мисао није била довољно афирмативна, сажета и чињенична за њихово поимање праве предањске вере о стварању Адама по икони и подобију Христовом и Божјем!

Ево опет Књиге Постанка као доказа да је Бог створио људе, у дан када је Он створио Адама по лику и обличју своме, односно Христовом, да их је створио мушко и женско и благословио их (Постања 5, 1-2; 9, 6), а да су се деца Адамова рађала по обличју Адамовом за његова живота-живота који је трајао 930 година или преко 9 векова. Тако: „ … поживе Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју своме, као што је он, и надену му име Сит. А родивши Сита поживе Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери (дакле синове и кћери, не живуљке или еволуциону недоношчад! -н. п.). Тако дакле поживе Адам свега девет стотина и тридесет година, и потом умре.“ (Постaња 5, 3-5).

Све лепо пише, али се написано не чита са духовним разумом, па се зато и не тумачи ваљано!!!

Крунски доказ против дарвиниста

 

Оваплоћени Логос Исус Христос, Нови Адам, приликом свог оваплоћења није узео тело мајмуноликог примата, који као антрополошки метаморф тада није ни постојао, нити је постојао икада после тога, као што ни у будућности никада неће постојати, него се Он оваплотио у прашњаво тело свога претка и земаљског праоца старог Адама, чинећи своје тело нетрулежним; а Адама је Он сам био, и јесте потомак. Потомак му је била и Његова мати Пресвета Богородица, која је такође носила тело од истог праха од којег и њен предак, праотац Адам, односно њен Господ и Син, Нови Адам и Емануил, преко пророка најављиван.

Декодирање Христовог лика

 

Оно што произилази из читања омилије Светог Василија Великог Против савелијанаца и Арија и аномејаца а што се дотиче иконе (4-6), јесте утисак да дарвиноманични људи настоје да у православно библијско богословље учитају врсту декодизације Христовог лика или иконе. Једноставно, они као да настоје да докажу следеће:  Ако је и било стварања Адама по лику, није га било на самом његовом почетку него у потенцији, и са одоцнењем, и то после иживљења примордијалне, животињске фазе његове (Адамове), којој је ето последовала фаза иконичка, када се он коначно и иконизовао као сподоба.

Наш предак Земљанко није био најпре анонимна и неидентификована особа, односно збирна именица за људски род, јер  је постао личност одмах када је створен по лику. Бог је са њим разговарао, а не са приматом из друге врсте бића-врсте животињске. Адаму је дакле као личности Бог рекао да даје имена животињама, он да обрађује Рај, он да буде глава жени, … Због тога треба овде нагласити важење правила име је ознака. Јер, ради се о случају преименовања тафтолошке ознаке земљанка и Адама у лично име Адам; или, поистовећења ознаке и означеног у тафтономасији, односно библијској ономатологији.

Географске и климатске, историјске и генетске чињенице при доцнијем утицају на људски лик су само условне, сингуларне и толерантне. Чак и тада када пред собом имамо зверолику сподобу у чију припадност људском роду при њеном крштењу нисмо сигурни, ми је третирамо као људску личност, која долази од родитеља људског порекла. Таква појава никако не може служи као хипотеза и аргумент да се порекло човека може изводити из животиње која је некада, наводно, еволуирала у човека. С обзиром на овај изузетно редак феномен, некоме би могла пасти на памет инверзна аналогија: да из човека изводи порекло животиње. Али тиме се опет не би одмакло у унапређењу ове ствари. И то не само због неизводљивих и небивалих ординарних скокова из врсте у врсту, већ и због тога што су те промене резултат мутација, а оне се и у овом случају показују као деградативне а не као стваралачке, као што су веровали еволуционисти. Вратимо се у епицентар теме. Библијска историја нам нуди још један крунски доказ о централној улози христоликог човека и његове заједнице са припадницима истог рода, и то на почетку друге епопеје човечанства. Тако нам библијска историја нуди доказ о поновљеном антропосу и људима као о још једном од наших предака, а не о примату-животињи  и чопорима. Реч је најпре о људима и живим бићима у Потопу несталим са лица планете Земље, сем патријарха по имену Ноје, и свег дома његовог (супруга, синови, кћери, снаје; заједно са примерцима свих животиња и живих бића појединачно и по врстама: Од сваке животиње чисте узми себи седам (и) седам, мушко и женско, а од животиња које су нечисте, по двоје, мушко и женско његово. Такође од птица небеских седам (и) седам, мушко и женско, да живи семе по лицу све земље (Књига Постања 7, 1-3; о истом, ст.: 8-9; о истом: 14-16; о истом: гл. 8, 16-20). Затим бива реч о људима из чијег рода ће произаћи ново човечанство (тамо: 9, 1-2). После Потопа дакле човеку и људској врсти ће опет бити дато родоначелништво, а не примату и чопору, колико год ови изгледали хуманоидно (тамо: 9, 2, 7-10).

Зашто дакле стрепети због божанског промислитељног фаворизовања људског капацитета и потенцијала? Јер, тако стрепе дарвинисти у својој планетарној фарси и јереси. Чак укључивањем неандерталца и хомосапиенса у своју крунску аргументацију дарвинисти и дарвиноманични ништа неће добити на својим теразијама или на талону! И тада ће неки други фактори бити примарнији: географско и климатско поднебље, генетика, болести, аномалије, инцести, идолопоклонства, магије … Отуда ће дакле и каквоћа људског изгледа произилазити. Данас, и у овом тренутку доказ за то су разнолики урођеници који се стално откривају по забитима Планете. Но они су по правилу и оригиналу људи, и људског су порекла; чак и тада када би одрасли са животињама, и када би их оне однеговале.

Дублет:

приљежно читање Библије,

ваљано разумевање исте

Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. (Постања 1, 24-25).

(Очевидно да је и примат-мајмун врста живог бића створеног од земаљског праха и да се ту свака аналогија са стварањем човека завршава. А да је тако и да је човек једино живо биће које задобија лични печат од Бога у стварању види се из следећих речи: Потом рече Бог: Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи.

И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их.

И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом. И будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што гмиже по земљи. (Постања 1, 26-29).

(Човек и жена су створени Божјом силом,а не силом земљаном, нити силом анималном, и њима је дато да владају и врстама мајмуноликих бића).

А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива. И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде настани човека, кога створи. (Постања 2, 7-8).

И узевши Господ Бог човека настани га у врту едемском, да га ради и да га чува (Постања 2, 15).

(Господ Бог је створио човека од праха земаљског и у њега удахнуо свој животворни дах, и утиснуо му Прволиков лик, чиме је он постао душа жива која ће живети у рају, радити у њему и чувати га).

И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Начинићу му друга (помоћника) према њему. Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе их Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име. И Адам надену име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској, али се не нађе Адаму друг (помоћник) према њему (Постања 2, 18-20).

(Господ Бог је дао Адаму знање да и примату-мајмуну и врсти мајмуна надева имена, али се не нађе Адаму друг према њему, јер сва та жива бића бејаху бесловесна, а Адаму је било потребно да гледа неког лицем у лице. Господ Бог Адаму ствара другу, Еву! Дакле Господ, а не еволуциони процес у коме би се овде и њено омајмунење од примата временом преокретало у њено очовечење).

И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму. А Адам рече: Гле, ето кост од мојих кости, и тело од мога тела. Нека јој буде име Жена (Живана), јер је узета од човека. (Постања 2, 22-23).

(И жена је, дакле, створена од човековог ребра и Божјим животним дахом, никако не од примата приматизацијом).

Библијска антропологија

спрам асиметрије и скоковитости

 

Еволуционисти и материјалисти имају засторе па не виде истину у библијском извештају о стварању човека; при свом исповедању јереси о еволуцији примата у човека; при суксцесивном сједињењу душе и тела код човека; при чињеници нееволуирања тела примата и нееволуирања квалитета његове душе у тело и душу човека!

*

Сличан изглед зигота и ембриона човека и животиње, рецимо мајмуна, никако није априоран доказ порекла човека од животиње. Сличност не указује ни на какву могућност генетског миксовања у утроби, како би изван ње происходио само готов доказ еволуциониста за сопствену тврдњу.

*

Сва створена твар претходи Адаму као најава стварања њега ради њеног возглављења и царовања њоме, никако пак не Адама као њезиног еволутивног изданка суи генерис. Стварање Адама је тројични свечан и посебан чин; то је стварање од праха земаљског и са иконичким и омиоматичким потенцијалом, а никако не преобликовање Земљанка од приматовог телесног састава са еволутивном потенцијом. Потрага и потера дарвиниста за еволутивном везом или кариком примата-претка и праоца Адама-антропоса остаће добровољни, уклети или Сизифов посао научника; да они као леви разбојник до конца времена раздиру Христов лик са предње и са средишње стране Адамове главе. Наравно, без успеха! И све тако до конца самога тога неостваривог и неблагочестивог циља. Зато њима само једно треба предочавати. Никада се у будућности неће, све док буде постојао људски род у овом стању, ма и један једини мајмун преобразити у човека, као што се ни до сада није преобразио, нити ће се ма и један човек икада у будућности преобразити у мајмуна, као што се ни до сада, ни потенцијално ни реално није преобразио. Него ће свако остати на своме месту и у својој врсти, и у односу са оваплоћеним Логосом, Који је Сам осмислио врсте свих живих бића и природа, и Који је своје односе засновао са њима.

О самом том нашем човеку вели Псалмопојац: Заметак мој видеше очи Твоје … (Пс. 39, 16). Ја сам личност у Тебе од мога почетка, и замишљен сам таквим кад још није било ниједнога мога дана.

А свети пророк Захарија би на то: ,,Говори Господ који је разапео небеса и основао земљу, и створио човеку духa који је у њему“ (12, 1).

Промена матрице

Опет и опет читамо из Књиге Постања: Господ Бог начини Адаму и његовој жени кожне хаљине и одену их у њих … И Господ Бог  одасла  га из раја сладости, да обрађује земљу, од које је узет … А Адам позна Еву жену своју, и зачевши роди Кајина … (Постања 3, 21, 23. 4, 1).

Све до истеривања Адама из Едемског врта однос Адама и Бога био је благодатан, и са повећавањем или променом степена облагодаћености код Праоца. Према томе, никакав међучин између стварања, наводно, безличног човека, како би еволуционисти хтели, није било, и након, наводно, по баснословљењу и хтењу истих, еволуције примата у човека, па у наставку дефинисања Адама ликом и подобијем да би он постао душа жива односно духовна. Тај међучин не налази себи ни места, ни корена у реалности!

Промена матрице Адама из стања благодатног тропоса ипарксеос у стање психофизичке травматизованости и плегматичности, неуролошких, хематолошких, хемијских, физиолошких и полних промена, порива, нагона, комплекса и карактера, односно деобе на области логикона, тхимикона и тхимитикона испољиће се, и почети да доминира у ДНК- сетовима тек у Адамовом новом светуексорији или у изгнанству, што је по светим Оцима еквивалент за свет страсти.

Исповедање

православне онтолошке антропологије

против дарвиниста

 

Почетак бића ми је

по Твојој наредби.

Јер Ти усхтеде

да ме од непостојања

у живо биће приведеш,

од земље ми тело саздав

и Својим божанским

и животворним надахнућем

да ми душу подариш, и јеси.

Зато Спаситељу

у земљи живих,

и под кровом праведних

упокој слуге Твоје.

 

(На Стиховњу, Слава гл. 6, Суботе месопусне на вечерњу Посног Триода).

Човек Адам из Анафоре

 

У молитви светог Узношења Анафоре светог Василија Великог свештеник приклоњене главе над дискосом вели: (…) створио си човека узевши прах од земље и почаствовавши га ликом твојим, Боже, настанио си га у рају сладости, () изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које је био узет, (). Ми указујемо на чињеницу да  је овде реч о једном и истом човеку, створеном од праха земљиног и настањеног у рају сладости, и изагнаног из раја и враћеног у земљу од које је био узет; и опет, да је тај исти човек био почаствован ликом Божјим, којег он исти никада није изгубио. Зар ови искази, који су заузели своје трајно место у Литургији-најизворнијем богословљу Цркве-остављају место за псевдонаучни волунтаризам дарвиноваца-еволуциониста и манипулатора епопејом првосазданог човека? И то човека кога је Бог не само створио, него га и личношћу учинио! Чиме је и сваку помисао на примата-човековог наводног претка, који се наводно намерачио, да у наводном неодређеном временском периоду наводно еволуира у човека-земљанка. А ко је тај човеков примат, ми наводно, још не знамо, јер су научници наводно изгубили карику за коју су га држали чврсто везана. И опет, када ће је они наћи, то баш нико на свијету не може да зна?!

Првочовек и његова природа по логосу

 

У односу на историјског човека или човека искуства првочовек је био богообразан и непрекидно богоопштећ, тела или бића светлог и сунчаног; (видети Предговор у: Свети Григорије Ниски, Догматски списи 1, Беседа, Нови Сад, 2016, 39). Дакле никако не он у процесу трансформације из примата у првочовека, или пак у историјског човека-човека искуства.

Међу бићима никада није постојала, нити постоји, нити ће уопште постојати нека природа која је по своме логосу била нешто што сада није, нити сада јесте, или ће касније бити нешто што раније није била. Она бића дакле, чији су логоси од Бога, заједно са постојањем попримили и савршенство, имају саздавање и осуштињење у складу са логосима, и не попримају никакав додатак или недостатак у односу на оно што она јесу по свом битију. (Видети О томе да свака природа, саобразно сопственом логосу, сигурно има свршетак, у: Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама 1, Беседа, Нови Сад 2017, 337).

Црквене консеквенце које део хришћана

и део људи сноси

за хулу на Бога

у вези са Божјим стварањем света

и Домостројем спасења

У Синодику Православља (Молебану у Недељу Православља за обраћење оних који су заблудели и отпали од Православне Цркве) ми

први Анатематизам изричемо:

Онима који поричу Божје постојање, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без Промисла Божјег;

пети Анатематизам изричемо:

Онима који одбацују благодат и искупљење проповедано Јеванђељем као јединим средствима нашег оправдања пред Богом;

девети Анатематизам изричемо:

Онима који се одричу Сабора Светих Отаца и њиховог Предања, које је у сагласности са Божанским Откривењем, и побожно је чувано од стране Православне Саборне Цркве;

десети Анатематизам изричемо:

Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Црква прима у спомен дела Божјих и оних који су му угодили да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да се угледају на њихове примере, и онима који кажу да су оне идоли.

До којих резултата нас доводи анализа селектованих  анатематизама, повезаних са страним и домаћим дарвинистима и еволуционистима? За шта су они одговорни, односно виновни?

Према првом они су нихилисти, периптосиолози или казуисти;

према петом секташи христоборци;

према деветом неправославни хришћани, по конфесији протестанти;

према десетом иконоборци.

Есхатолошки доказ

против еволуције и дарвинизма,

као и против њихових заговорника

Сходно црквеном Предању и библијској хронологији, једног Марта, пролећног месеца, у будућности, седам тисућа петстоте године од стварања света, Господ ће покренути свеопште васкрсење, сазвати Свеопшти Суд и васпоставити потпуно и неуништиво стање целокупне твари. Пружимо овде хипотетичку могућност и животињама да се и све оне по врстама или приматима и у паровима појаве у постваскршњој стварности; исто то да важи и за наводног мајмуна-примата, на кога иначе еволуционисти, наслоњени на Дарвина, упиру прст као на човековог претка. Шта би се тада могло догодити? То, да Праотац Адам угледа живуљку чију је он тајну као бића већ созерцавао и именовао у Рају; док ми људи да угледамо свога претка Адама, од кога иначе водимо своје људско порекло, а он из Божјег стваралаштва да нам буде познат из чина званог антхропопиисис и адамопиисис. На хипотетичко питање: шта је са међуврстом на релацији мајмун-човек и човек-мајмун – не би било одговора, јер се такав процес еволутивног преласка из врсте у врсту: животиње у човека никада није ни био догодио у историји настанка живих бића, него само то да је свако остао у својој врсти неокрњен, мајмун-примат и четвороножац у својој, човек двоножац у својој. Зар све до овога часа није тако?! Да!, и да свако наставља да пребива у својој врсти; мајмуни наводном еволуцијом у човека, не смањујући се бројчано ни за једног свог представника, људи наводном еволуцијом од мајмуна, не повећавајући се бројчано ни за једног свог представника! Ето како би ова ствар стајала у хипотетичкој ситуацији, и како би еволуционисти-дарвинисти у њој опет и опет остали кратких рукава.

*

Парафразирајмо младог научника европских размера М. Д., који расуђује да посезање за дарвинизмом није ни из каквог научног мотива. Него, да је социјалдарвинизам и принцип да велика риба прождире малу рибу гесло неолибералног капитализма који еколошки уништава планету.

*

Нагласимо да је још један наш научник, редовни професор на Катедри за Православну догматику Православног богословског факултета у Источном Сарајеву, проф. др Здравко Пено, међу првима у нас стручно, и најсавесније деконструисао основне идеје и поставке теорије и дарвинизма и еволуције, показавши да се тамо ради о прелести и јереси! Нашој богословско-патролошкој савременој баштини он прилаже три своја бриљантна сочињенија:

  1. Критика учења теолога дарвиниста.
  2. Против теолога дарвиниста аргументима светог Максима Исповедника (Апел на апел – наставак. Београд, 2017 год.).
  3. Критика учења теолога Дарвиниста/Зачеци и темељи филодарвинизма.

*

Дарвинизам? Еволуционизам? Ми? Не померати међе и границе Отаца! Ништа не чинити исхитрено! Нипошто заступати полуистину и полулаж, јер су оне материјал за свађу; с обзиром да он изазивача свађе на крају одводи у јерес –  а јерес да доводи до распада свега, свих и свуда.

*

Док Чарлсу Дарвину, и упорним дарвинистима неко може и трикратно да одбруси: Анатема!!!, свима осталим, упалим у дарвинизам као антрополошку и христолошку ујдурму, и до којег степена у јерес?! – требало би  због незнавености и лаковерности, научног помодарства и недоучености упутити позив да дају исповедање вере! Да се поставе визави саме дарвинистичке јереси. Док одлучујући разлог за то да буде наше братољубље и брига за спас људи. И опет, с њихове стране неизоставно да уследи покајање за саблазан коју су сами произвели у својим срединама, и шире!!! Црквеним учитељима и наставницима који би даље хулили на Духа Светога требало би одузети право на мисио каноника! Право да предају богословске науке и предмете, а онда редом, … и до краја!

А све ово било би предузето ради даљег изграђивања Српске, и уопште, Православне Цркве, и против њеног разарања. Том разарању опет, узрок до даљњег биће фанатични дарвинизам што га наше инаџије у Српској Православној Цркви као кукавичје јаје подмећу где год могу и коме могу!!!

Насушне еклисиолошке теме

Еклисиолошки модел један и многи

 

Еклисиолошки модел један и многи одржив је само под једном претпоставком: останка у оквирима еклисиологије, и њеног непресликавања на тријадологију. У противном случају, у случају поистовећења еклисиологије са тријадологијом, и обрнуто, поистовећења тријадологије са еклисиологијом зарад афирмације управо тог модела-модела један и многи, његови заговорници ће неминовно бити одведени у ћорсокак; тамо где се поистовећују икономијска и теолошка тријада; када се и незадрживо појављује субординација унутар тријадолошког догмата.

А тада би већ Отац био један по власти, а Син и Свети Дух би били остали по части. То би узрочно-последично проузроковало рушење и једног и другог догмата – и даље страхоте – страхоту укидања божанског једносуштија, – догматског појма пар екселанс –, ради којег су наши Свети црквени Оци водили ратове против јеретика, страдали од њих, али их и побеђивали! Дакле сви они који даље буду доводили у питање неприкосновеност богословских догмата и канониолошких категорија, и неподобштинама својим експериментисали на месту светом, вргнуће себе у семи-гностицизам, и касније, у фул-гностицизам!!!

Задубимо се у овај процес. Монархију Бога Оца пресликати на ингеренције цариградског Првопрестолника, који се и у улогу Милет-баше расколних Украјинаца данас веома уживио, па затим фанариотску еклисиологију моделовати према гео-политичком тренду Вашингтона уз асистенцију мајдановаца-унијата, … за велики Божји ајтар, неће ли порекло овог дела бити од онога кога су наши Свети Оци назвали Великим умом, а блаженопочивши Патријарх Павле Кусим?!

Иначе, промоцији идеје првенства Цариградског црквеног Трона над осталим патријаршијским Троновима Православне Цркве са једначењем појмова по части и по власти, те са истицањем појма субординације који  садржи ознаке фаворизовања Првог Трона наспрам осталих црквених Тронова, било је могуће присуствовати свакоме од нас који се најкасније 2001-2. године нашао на предавању на ову тему Митрополита Јована Зизјуласа у Атини, у задужбини Гуландри Хорн. Иста ова гледишта су затим понављали његови епигони по Европи и у теолошким школама, а што чине даље, и све до овога часа. С друге стране, како онда на предавању у поменутој задужбини, тако и данас, ово мишљење које има амбицију да прерасте у догму, није имало, и нема пријема код већине; ни ад хок, ни апостериори! Али тамо где је наишло на пријем, оно не престаје да делује разорно, управо као догма измозгана ради црквеног престижа, а сада већ и ради гео-политичких аспирација!

Не треба бити пророк, поготово не зао, да би зналац ових ствари могао закључити да увођење еклисиолошког примата у тријадологију с описаним ознакама и јеретичким тринама, ма од чије стране, и циљано долазио (на пример од Васељенског Патријарха ради теоретског и догматског и практичног уздизања Цариградског и Васељенског трона у статус и са ингеренцијом и по власти), неизбежно доводи црквени Цариград – Други Рим до пада у вишестрану јерес – свејерес; као што је рецимо, својевремено био довео у папоцезаризам, па у свејерес, и Први Рим! За почетак, Цариграду или Другом Риму прети, и у њега се већ увукао источни папизам! У наше дане и та се пошаст обистињује на васељенском нивоу; беспоговорно се протежира од стране првог међу једнакима, и од стране свих његових лобиста, односно теолога-корифеја даље се лансира! Заједно са тим ми постајемо сведоци још једне појаве: синдрома другог плућног крила – синдрома који је проистекао из несрећне синтагме, лансиране од стране једног недавно умрлог Римског Понтифекса Словена – који иначе није волео православне Словене! А није их волео до тог степена да је јавно заговарао и предлагао бомбардовање Срба и Србије од стране НАТО-крсташа. И оно се 1999. године и збило!

Продужени модел први и остали

 

Идеја о источном папизму поникла у глави Грка првојерарха  Метаксакиса, у распону од стотинак година еволуирала је у јеретичку теорију и катастрофалну праксу Грка првојерарха Вартоломеја Првог, која је онда и Тело Христово Трећег Миленијума хришћанства заразила. Ову проузроковану неравнотежу богочовечанске еклисиологије у правцу одлажења у еклисиолошки манофизитизам, и то на штету људске црквене заједнице ми смо као разрађену запазили најпре у догматском дискурсу Јована Зизјуласа. Првенство Оца у његовом личном и вечном односу са Сином овај митрополит без пастве пренео је у временско-икономијску раван еклисиологије, и тим чином је самог Сина истиснуо из вечног, али и историјског односа са Оцем и Духом. Док Духа Светога овај фронт-мен Фанара учинио је маргиналним. Тако се дошло до предворја источног папизма! Штавише, до прекорачења његовога прага управо ових дана. Како би дакле гласила фанариотска формула за источни папизам, с обзиром на status quo Православља? Први без и ван једнаких (primus sine et extra paribus), а не Први са и међу једнакима (primus sine et inter pares).

Искушења у Великој Цркви

или

како се то у Првоме међу једнакима

унизила Православна Црква

 

Златна епоха православне неопатристичке еклисиологије Истока и Запада 20. века, авај, завршила се у наше дане расколничким испадањем првојерарха Цариградске Патријаршије и његових истомишљеника из зглобова јуначке деснице и колена. Опет у оној Цркви која је давала запажено сведочанство вере на свим меридијанима света и наше епохе-не само епоха прохујалих.

Након ађорнамента који су неки фанариотски богослови постигли и на Западу и на Истоку 20. и 21. века, првојерарх Велике Цркве и Икуменикос, храбрен политиком камариле саветника и ађорнаме(н)тљиваца, посрљао је у опасност да диктира убрзано отуђење од своје домалопређашње једноверне браће!

Сви патријарси-јеретици који су седели на трону Цариградске Велике Цркве били су и утицајни богослови. Њиховим путем-путем разарања Цркве, ми нерадо питамо: Није ли кренуо и актуелни Патријарх Вартоломеј Први?! И то најпре:

теоријом о свом ултимативном двојном ауторитету првога међу црквеним престолима како по части, тако и по власти (који је и политички и императорски узето, став васељенски, и као такав доминирао је на Свеправославном Критском Сабору 2016. године. Сматрамо да се баш зато Икуменски Патријарх тамо и оглушио о једногласни став већине предстојатеља Православних Цркава у вези са неприхватањем другог брака свештеника. Зато им је он и гласно одмаздио изјавом да ће лично дозволити други брак свештеницима у границама своје јурисдикције, – што ће рећи: у границама васељенским.

Подједнако се он оклизнуо и о јединствен став првојерараха о неугрожавању црквеног поста. И опет једног од његових огрешења које се тицало услова под којима је Делегација јерараха Српске Православне Цркве пристала да учествује на свеправославном Сабору на Криту: њен захтев да се за расправу уврсте теме и проблеми Аутокефалије, Аутономије и Диптиха у Дијаспори Православних Цркава, … Уместо тога кован је у тајности план  да Дијаспора Православних Цркава, међу њима и Српска, изгуби самосталност својих епархија! Како?! Фамозним лоцирањем ових унутар Васељенског црквеног комонвелта! Теоретски и де факто стављањем копуле или везника –у– на месту које припада присвојном придеву! На пример: епископ у Канади (а не као до сада: епископ канадски), епископ у Западној Америци (епископ западноамерички), епископ у Аустралији и на Новом Зеланду (епископ аустралијско-новозеландски), епископ у Аустрији и Швајцарској, (епископ аустријско-швајцарски), епископ у Будимпешти (епископ будимски), епископ у Немачкој (онда епископ Франкфурта и целе Немачке, сада епископ диселдорфски и немачки) …

Овај став Цариградског Патријарха и његове експертске комисије саветника, те други ставови које нисмо поменули, рецимо онај у вези са еклисијалношћу неправославних конфесија, затим агресивност нотара који су искамчивали потписе мени као учеснику Сабора на Криту, допринело је да лично, пркосећи притисцима да се прихвате неподобне теме и отпађујућа од вере решења, подједнако због насртљивости нотара, одлучим да не ставим руком нити један свој потпис на званичне документе Сабора или на његове Акте. Међутим, то ми није помогло! Мој потпис се нелегално, и без личног пристанка~нашао у Актима Сабора, и то откуцан електронским путем. Понављам, без мог знања, и одобрења! По личном запажању свеукупних резултата, неприхватљиво је било гросо-модо темпирано навијање воде Председавајућег на сопствену воденицу; његови покушаји да се учесници Сабора преведу жедни преко воде. То запажење се као генерално стицало, понављамо, наметањем разних решења, и без претходних ваљаних саборских расправа.

*

За разлог пак неуврштавању теме Аутокефалије и Диптиха у Дијаспори у Агенду овога Сабора сазнајемо ових дана: 6. јануара 2019. године. Цариградски Патријарх је на основу свог недавно (крајем 2018 г.) самопрокламованог потенцијалног права да подељује аутокефалију унутар јурисдикција свих осталих Православних Патријаршија, Архиепископија и Аутономија, то право активирао у Кијеву, потписујући расколницима у Украјини свој волшебни Томос о Аутокефалији.

Најновије разарање саборности, чиме и јединства Православне Цркве (увођењем и озакоњењем безаконог источног папизма на Бадњидан?!) уследило је по диктату Вашингтона, давнашњег политичког центра и налогодавца, који се авај!, не појављује први пут као неко ко хоће, и сматра да сме судбински да утиче на савремени живот и токове историје Цариградске Патријаршије! Док преко ње, наравно, и на савремене историјске токове целокупног Православља!

*

О маћехинском опхођењу матере Првопрестолне Цркве спрам своје кћери-Цркве Кијевске или Московске или целе Русије уверава нас њезин хронолошки континуитет. Наиме издајства сопствене кћери од стране матере имају своју дугу историју:  издајство Унионистичким Сабором Фераро-Флорентинским Цариграда и Рима (15. век); издајство колаборацијом Цариградске Цркве са руским живоцрковницима и обновљенцима-комсомолцима против Московске Патријаршије и Руског народа (19-20 век); у овом тренутку издајство најгрубљим канонорушилачким уплитањем Вартоломеја Првог предстојатеља и троноуседелца, у канонску јурисдикцију Московске Патријаршије над/са Украјинском Аутономном Црквом (21. век). Коначно, да ли и преношењем Столице из Фанара у Кијев?!

*

Васељенски Патријарх Вартоломеј Први иначе, пред братом му Кирилом Патријархом Московским и све Русије, рекао је љутито да исповеда само један једини страх: само страх од Бога! Свакако да се он боји! Само, питамо се, од којег бога? Да ли онога који му седи у Вашингтону?!

*

Сабором нечестивих расколника у Кијеву председавао је актуелни Митрополит галски. Ми не верујемо да је са њима био Бог, већ верујемо да Бог није био са њима! Јер да је Бог био са њима благочестиви актуелни митрополит галски и неблагочестиви Украјински расколници са копредседавајућим Сабора Председником државе Украјине и краљем чоколаде Порошенком, не би својим зборовањем заједно оскрнавили Кијевску Свету Софију. Целокупно ово богохуљење добило је најшири оквир и одјек галиматијаса или жалосног спектакла, опет у цркви Свете Софије у Кијеву, 3/21 јануара, у недељни дан – дан спомена Светог Марка Ефеског, а ради устоличења наводног митрополита Епифанија за предстојатеља тзв. Нове украјинске Цркве. И опет у присуству актуелног благочестивог Митрополита галског, благочестивих представника неких светогорских манастира и наравно, поглавара Грко-католичке цркве Свјатослава Шевчуке и његове пратње. Нескривено или прикривено, тек, нашој православној браћи Украјинцима и Русима ето Ватикана на левој обали Дњепра!

Како ли се само  благочестиви Митрополит галски осећао у епизоди помиритеља Светог Митрополита ефеског Марка и Грко-католичког Поглавара Свјатослава у овом режираном спектаклу, питање је сад!? Не умањујмо сензацију! Зар није требало да благочестиви Митрополит галски на овај начин измири Светог Марка Исповедника-Новог Јерарха, с једне стране, и Ватикан, с друге, еда би Римски папа могао тек сада да узвикне: Сада смо све учинили! – и да коначно одахне?! Ако је благочестиви Митрополит галски сакао франачку смокву, добио је франгосику. Али то није све са њим у вези.

*

Наредни саблажњив корак Другог Рима на Босфору могао би бити повођење за Првим Римом у аферама Трилатерале и Билдерберговаца против човечанства. С обзиром да се  Епископ Константинопоља сада у питањима гео-политике поводи за Епископом Рима, питамо се: Ко би се од цариградских митрополита кардиналу и државном секретару Ватикана Пјеру Паролинију могао јавно придружити на следећем самиту Клубаша?! Претпостављамо да ће та персона бити Митрополит из катафигиона Ј. З., и ако се после украјинске афере, чији је и он спиритус мовенс и један од архи-сценариста, ипак усуди даље да крши једанаесту Божју заповест о неупетљавању! Или ће тај срећник опет и опет … бити, нико други до актуелни благочестиви Митрополит галски?!  Јер он је неко ко обећава, он је лакокрили делатник на њиви украјинској, он је отправник мисијских послова, он је критски грифон!

Православље Вашингтона и НАТО-а

 

Ако настане (?!) Вашингтона и НАТО-а Православље унутар Патријаршија, Архиепископија, Аутономних Цркава и Егзархија: Цариградске, Румунске, Јерусалимске, Александријске, потенцијалне либанске и сиријске унутар Антиохијске, па Албанске са Рашко-призренском епархијом у свом саставу, Атинске, Атонске Горе, Синајске Горе, Бугарске, Финске, Естонске, Словачке, Мађарске, Украјинске, потенцијалне Бесарабске или Молдавске, потенцијалне Турске или Гагаузијске, потенцијалне Катарске, расколничке Македонске, садашњих парасинагога: Црногорске, Рашко-призренске у егзилу, планираних: Босанске, парасинагоге у Хрватској, Лекоф-а, Западно-Европске Архиепископије, Супер Православне лиге расколника одметнутих од свих Православних Цркава са центром у Лисабону и Америци … ), паралелно са њим-са Вашингтоном и НАТО Православљем, с једне стране, настајали би и истински православни исповедници, мученици и новомученици, (по)страдали од НАТО и Вашингтонских православаца, с друге стране. С том неизбежном чињеницом треба се суочити, и са њом одмах почети рачунати, па и у одбрану кренути!

Младоумници и педарогерондес

 

Синдром Илијевих синова

Довољно је ученику да буде као његов учитељ. Ако ученику то није довољно, онда са обојицом, учитељем и учеником није све како ваља и требује; у том случају бисмо имали ситуацију да нити учитељ јесте био прави, нити да је ученик био прави, него да су обојица били слепи. А ако слепац слепца води, зар неће обојица у јаму пасти? Ако ли се опет ученик оглушује о савете једног и више својих учитеља, зар тада нећемо имати пример више достојних учитеља и само једног недостојног ученика?

Али ако учитељи из неког разлога, рецимо разлога тела и крви, а не смирења и богонадахнућа ћуте, и трпе да њихови ученици у Цркви изругују светињу, зар се код њих неће појавити синдром Илијевих синова Офнија и Финеса?! Синова који су Богу приносили отуђено и оскрнављено житије (в.: Уторник Прве седмице Великога Поста на Повечерју Покајног Канона преподобног Андреја Критског, Посни Триод, 103). Дакле због неразумне болећивости, мекуштва и заслепљености првосвештеника и свештеника и судија спрам деце која саблажњавају народ и наносе му душевну штету и ране, данашњи Филистеји могли би да потуку данашње духовне Израиљце и да им одузму ковчег завета православног богословља: библијског, отачког и предањског (упоредити са Првом Самуиловом 2, 22-25, 33-35, 4, 17-18).

Ако ли опет духовни Израиљ сасвим застрани, суд ће кренути од Божје куће, а десница Господња ће, знамо, бити тешка. Зато је најтрезвеније покајати се одмах, и престати чинити  безакоње у православном богословљу: православној еклисиологији, православној догматици, етиколошком, иконолошком предању, … канонском устројству Православне Цркве.

Покајати се и изаћи из прелести, да, свакако! А тражити оправдања за грехе, нипошто! Дакле, треба се покајати за грехе учињене спрам:

Светог Писма (Оваплоћеног Логоса Новог Адама, Праоца Адама, Праматере Еве, Апостола Павла … ),

Светог Предања и Светих Отаца (Григорија Нисијског, Максима Исповедника, Макарија Великог, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе, Светог Саве, Владике Николаја, аве Јустина Ћелијског …),

Светих тајни (игнорисањe Чина Проскомидије у саставу Златоустове Литургије …),

Библијско-отачког и светотајинско-химнолошког појма душе и благодати и игнорисања истих … ,

Бити или не бити нашег човека по Божјем лику и подобију срљањем у неразговетне и двосмислене изјаве о томе-у јерес дарвинизма, или у прелест дарвиноманије, сексуалног напредњаштва и назадњаштва, и притом скривања себе иза нечијег прста, рецимо популарних и медијски фреквентних митрополита и лаика теолога),

Светих икона (изласка из освештаног канона  црквеног сликарства ради помодарског срљања у колористичка натуцања експериментатора који увелико плаћају данак фолклористичком и наивном религијском сликарству попут париског ала сан-Сулпис, или квази-есхатолошком маниризму, али сада и на терену Српске Цркве! Јер таква религиозност, видимо, нигде не подстиче на молитву и јеванђелске подвиге, осим што естетиком романтичарских и вуколичких чежњи привлачи неподвижне душе). Тако, неки, некада давно православни иконописци, … никако да ни до данас изађу из своје експерименталне фазе. Зато они, упркос личном активизму и сликарским мисијама по свету, нигде (осим код својих фанова Срба!) не успевају у Цркви да православне хришћане молитвено повежу са небесима.

………………………………………………………………………………..

А расуђивање?

За једну те исту особу која једанпут као борац води добар рат, а други пут као путник хода по узаном путу, треба да важе иста правила: и проценити  са коликом војском располажеш за бој, и како да стигнеш до краја пута. И опет, никако заметати кавгу па се скривати иза леђа светих, о којима једанпут ригорозно судиш ти и твоји саговорници, а други пут се упоређујеш са светима по броју њихових, и твојих фиктивних прогона и страдања и накнадних признања. На крају крајева, свако ко изграђује црквену заједницу одговоран је самој заједници за своје поступке. А још више су јој одговорни они који су јој се колико јуче заветовали да ће је изграђивати; док се данас већ не сећају датих јој завета. Бесмислено је дакле призивати зло да дође на нас, да би нам дошло добро.

Мрзост опустошења на месту светом

Када недобронамерна наука и философија

потисну веру и њене чињенице

 

Под велом теологије и науке, философије и уметности фигурирају носиоци њихових застава, и они су различито настројени. Неки теолози, на пример Сава Агуридис и Панајотис Трембелас, нису подносили речи о Божјој благодати, нити су уважавали светитеље попут Григорија Паламе и Симеона Новог Богослова~изразито облагодаћених личности, баш зато што су ови Оци описивали своја боговиђења и благодатна искуства. Исту аверзију према благодати данас осећају, и то сами они не прећуткују: двојци, па и тројанци, уз пратњу својих епигона. Да ствар буде још бесловеснија, неки познати богослови, попут покојног презвитера Јована Романидиса и донекле живог протођакона-наше горе листа, размишљали су и говорили о проналаску хипер осетљивих сензора помоћу којих би било могуће регистровати благодатне енергије (?!).

Огрешење о Добротољубље

Неки теолози и епигони, којима је философија овога света веома омилила, мргоде се на Добротољубље или на Енциклопедију Ниптичких или Трезвењских отаца: на њихове духовне подвиге и богомудрије и благодатна созерцања. Њихов општи став резервисаности, па и противљења гласи да је у Добротољубљу или Филокалији заложено сувише платонизма, ако не и сав платонизам. Зато они и као монаси, и као ученици, и плагијатори целокупног мисаоног система својих учитеља не помињу духовне заповести, подвиге и врлине; а то иде дотле да чак ни монашку бројаницу више не могу да отрпе. Али зар наши Оци нису христијанизовали платонизам, плотинизам, и све изме – све до последњег – дајући им свој жељени смисао и печат?! Некима од нас је преко савремених Отаца: Силуана, Софронија и Павла грануло сунце покајања и богопознања, а и сама молитва Исусу постала је утабана стаза нашег боготражитељства и христоитхије!

С друге стране, да би себи нашли баланс, и с обзиром да су монашке подвиге поодавно прогласили необавезујућим и излишним, ови либерални теолози увелико развијају инополитију, и у ту сврху, будући обавезани законима и етиком пословништва баратају силном новчаном масом. Јер, све ексклузивно мора и да кошта ексклузивно!

Опипавање пулса Светима

Опипавати пулс Светим Оцима, а притом не знати лично каквога си духа, да ли уопште њиховога, или нечијег другог?! Па још изрицати коначну оцену о њиховом свеукупном делу, а да лично ипак ниси ваљано одмакао у стварима црквених Отаца …?!  Када дакле неко предаје млађима светоотачку науку, најпре треба сам да буде свестан чињенице да главна одлика његових учитеља није да их други подозревају, чак да их уваљују у грех самообмане и обмане! Овде треба да се ради о ученицима истински повезаним са Светитељима, јер су и читави народи повезани са њима (најпре Српски, и други хришћански и нехришћански, на пример у вези са Светим Савом Архиепископом Српским, Јованом Дамаскином или Григоријем Паламом). А рецимо светитељ Сава као Божји сасуд зар није разумевао Божју вољу?! И зар народи идући за Светитељима нису ишли управо за Божјом вољом?!

Баснословље

 

Када пожар почне да прети кући, никакав евентуални приговор паликуће да је ватра случајно, или без зле намере подметнута,  не може важити, па тако ни подсећање на Псалам: ако Господ буде гледао на безакоње, ко ће о(п)стати?! Трезвеност се дакле огледа у томе да спречимо пожар и епидемију, не да се од њих лечимо. Поготово када је наша кућа уређена, и освештана, и на камену вере утврђена.

Тражити од Праоца Авраама (Светог Саве Српског) да нам пошаље Мојсија да би нам лично он посведочио о томе шта је било када је бивало да је он подејствовао на легалности црквене Аутокефалије и самосталности Српске Цркве (клевета уперена против Светог Саве каже да је он аутокефалију издејствовао за Српску државу а не за Српску Цркву, и то на недоличан и неканонски начин), само су натукнице и мудролије младоумних, који површно познају (читати: не признају-признају, тврде- поричу) унутрашње и спољашње доказе легалног добијања аутокефалије од стране оба чиниоца: Цара и Патријарха! (Видети: Димитрије Богдановић, Преображај Српске Цркве, у: Историја Српске Цркве I, друго издање, Београд 1997, 315-327. Истог, Свети Сава, у: Сабрани списи 2, Просвета СКЗ, Београд, 1988, 9-28. Теодосије, Житија, Просвета СКЗ, Београд 1988, 5/I, 195-212. Б. Гардашевић, Каноничност стицања аутокефалности Српске цркве 1219 године, Свети Сава – Споменица 33-77; Б. Ферјанчић, Автокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић – Свети Сава 65-72). Младоумни опет, као да су се упрегли у кола суманутог кочијаша који је кренуо да извози расколничке револуције по Православним Патријаршијама и помесним Црквама да би нам се свима утерала памет у главу да први по части постоји као онај који је први и по власти?! Што се нас тиче, како би се пословично рекло на Метохији: Анатема га било! Он није од јуче да не би знао колико нас скупо коштају франачка смоква и вашингтонска торта! А и ми остали нисмо макање које још увек нису окусиле трновитост и коштичавост и опорост франгосике у устима, и пластичност и прашњивост вашингтонске торте у очима! Итекако смо све то искусили! Ма осим тога, ми ни не излазимо из минских поља!!!

 

Унутрашњи докази

о посвећењу светог Саве за Архиепископа

и о добијању Грамате (синђелије)

о Аутокефалији Архиепископије

 

Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана  од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви!

Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој …

Цар пак одговори да са радосном душом његову молбу испунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобанКада је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа …

Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ  не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо  од својих епископа посвећује

Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа.

Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,, Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му  од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ …

Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199).

*

Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116).

Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве  видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37).

Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230).

Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37).

Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак  једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64).

За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, послат је Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51).     

Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31).

*

Наш закључак ће овако гласити: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије).

Политички и канонски разлози

за оспоравање Аутокефалије

 

По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности.

Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12).

*

Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327).

50 Псалам

Поћи од максимологије и григориологије, преко Зизјуласове променљиве и одавно већ, и сада увелико већ непоуздане теологије, баш као и Јанарасове семи-философије/семи-теологије/семи-науке, па прелазити на терен есхатолошке квазииконографије и фолклористике, упловљавати у дарвинизам са заштитним знаком примата, прелашћивати се либералним полним волунтаризмом, петљати са новим календаром, имати одлучности да са целокупном епархијом ускочиш у самртнички загрљај Фанара који рапидно тоне и да пристанеш на губитак независног статуса српске црквене дијаспоре (због наказног фанариотског тумачења 28. правила Халкидонског, Четвртог васељенског сабора), да се затим уплетеш у савоборство, те да у оквиру антропологије и биоетике пред студентима Богословског факултета СПЦ-е конферишеш и о одласку крава у рај (sic?!), премного је! Какав галиматијас!

Шта ли ће донети следећи научни несташлуци у овом и оваквом маниру? Предлог за решење овог смушченија и одмаклог душеизгибенија био би Псалам! Срце чисто саздај у мени Боже, и дух постојани обнови у мени! Или: Довољно је ученику да буде као његов ученик. Па и ако ученик превазиђе учитеља, опет ће бити као његов учитељ.

О Житијима Светих

Неосетљивост за Божја чуда

и чудотворења Светих

Један од бивших професора библијског богословља на Православном богословском факултету у Београду описе многих необичних појава у Житијима хришћанских Светитеља сматрао је преувеличавањима, бајкама и легендама, и тако их је и објашњавао својим студентима?!

Све и да у Житијима има необичних описа, зар је Христу било немогуће да их учини могућим, и уобичајеним?! Све оно што је људима немогуће зар Богу није било, и јесте могуће (?!), и то у складу са вером. Укажимо на пример јављања братији Светог Василија по његовој добровољној смрти, као на потврдан пример за речено. Овај свети се као ученик Преподобног Теодосија Великог, једног од родоначелника општежитељног монаштва, добровољно пријавио да умре. А све са циљем да Преподобни Теодосије потврди постојање живота душе после смрти (Охридски пролог 22 јануар, Расуђивање, стр. 60. Такође Лука 20, 35-6).

Свако житије служи стварању … култа одређеног лица, култа као чињенице једног моралног преображаја, … успешне реализације Христових јеванђелских заповести и идеала. Светац је … илустрација каквим духовним снагама и добрима располаже човек који је себе потпуно подвргао закону Христове вере … житије свој садржај гради на подацима историје … о тој личности, и може да служи као историјски извор првог реда … житије даје одлику једнога типа светости … житије је важно за оцртавање свечевог … вечног лика … и свугде се у њему указује на Божју благодат и божански промисао … светачки живот треба да наведе читаоца на мисао да је Бог  славан (и свемоћан) у светима својим (Пс. 67, 36). (В.: Димитрије Богдановић, Предговор, Свети Сава, у: Свети Сава, Сабрани списи 2, Просвета, СКЗ, Београд 1986, стр. 20-21).

Слабост према науци

 Исти овај бивши професор није могао да одоли још једном искушењу: да и Праоца Адама ословљава  само збирном именицом; дакле не и конкретном личношћу, па га студенти и по томе памте. Зато богословска јавност и њега, као и неке покојне протођаконе библисте … сматра виновним за процес протестантизације библијског богословља код нас Срба. Док претечама и пропутитељима дарвинизма вољним и невољним у нас, ми сада поред оних пензионисаних морамо сматрати и неке активне професоре и протојереје овог факултета … Зато и питање постављамо: Да ли су вољни и невољни плодови погрешног обделавања библијског и светоотачког винограда од стране старијих учитеља  узрочници отуђености од Предања код неких млађих колега?! Отуђености на пример од Небеске лествице Светог Јована Лествичника? Да ли отуђености и од ниптичке или трезвењске мисли светих Отаца у целини? Јер стање ствари у нас баш нас на ту страну закључивања скреће!

Доба футуризма

и Звезданих ратова

 

Ванземаљци хибриди

 

Не стоји теза да испод шлема мозга нема. И опет, не стоји теза да су лабораторије места намењена стварању искључиво наше среће. Здружене: војна, научна и магијска технологија раде на стварању генетски модификованих уљеза типа антихрист, који би у свему и по свом нахођењу сами стварали нови свет, како из нечега, тако и ни из чега; они би дакле градили своје технолошке мутанте-алијене (он/она/оно), своју технолошку астрално-земаљску популацију и живе уметнине-које би подсећале на светове демона, рептилијанаца и животиња. И све то по принципу два модела и две природе: палоанђелским и земаљским; и под једним паноптикумом: јаства, имиџа и сподобе.

Завршни ударац свим хришћанима спрема се од стране темпиране аналогије: хришћани у своме Символу вере исповедају од Духа Светога и Марије Дјеве, а хуманоиди-алијени у своме символу: од духа нечистог и оног што ће изаћи из лабораторије и бордела: копиле у скафандру, са скиптром у канџама и мачем о пасу.

При свему томе, двојица последњих преговарача о деоби власти на нашој Планети и владању њоме биће римски Понтифекс и копиле Кусог, са напоменом да ће Копиле имати прођу у Ватикан-шатлу, и статус части верног сина вечнога Града на седам шатл-брежуљака. И то само зато да би се Ватикан и тада питао о свему; он као једини и последњи бастион властодрштва-сваштаства на планети Земљи!

*

Неки богослови који су тек искочили из љуске неверја и млаковерја, упетљавају се у мисаоне и вербалне авантуре које режирају војне елите употребом највиших технологија са циљем да се пројекат апсолутне контроле планетарних новчаних токова подвласти ради елиминације четвртог непријатеља човечанства, а због кога оне ето морају  да прибегавају космичком наоружавању. Поред Руса, терориста и трећег света ту је дакле и четврти њихов непријатељ: ванземаљци, којих се инвазија на човечанство очекује, и она се плански припрема. Но познато је (преко Ворнер Вон Брауна и Керол Росин,) да ванземаљци неће доћи из Свемира, него из војних база (Nevada, Area 51, …), атељеа за технологију и девијантну уметност (Legacy Effects, C.E.R.N., Ridley Scott), био-лабова (мутанти и демони у пројекту прегнације). Таквим дакле сподобама неки наши српски богослови  и свештеници, али и неки од римокатоличких и протестантских, спремају дочек! А спремају им га јеванђелским проповедима, катихизацијом и покрштавањем?!

 

Да ли је ћутање увек злато?

Његова превасходна богословска екселенција – ћути!

За све ово време одмакле псевдоморфозе, савременог, православног, српског богословља и његовог етоса, псевдоморфозе која у нас узима све више маха, човек који је изговорио небројено беседа, написао безброј разноврсних текстова, штампао књига наизглед више него сви српски богослови заједно, – ћути?! Као заливен ћути! – Он поодавно већ све пропушта, без лимита већ све толерише, и опет ћути! Шта ли се догодило овој богословској громади и непоткупљивој савести, која је бдила и онда када јој је било потребно иоле одмора! И опет одмора сопственом бићу-богословској екселенцији коју је свети ава Јустин Ћелијски сматрао најпревасходнијом у нас! Превасходнијом и у односу на њега самога! Јустина?!

Зато се питамо: Шта се данас догодило овој човечини?!

Да га нису уценили?! Могуће је!

Да се није уплашио?! Кога и чега, када је смрт бежала од њега док ју је он јурио, и то не једанпут! Он и своје дугогодишње физичке болове презире, и ниушта их урачунава! Па ипак …

До недавно смо сви потписивали све оно што је овај океан слова и текстова избацивао на обалу читалаца, но не и што је збором зборио. Од данас ми лично више не потписујемо ни оно што он пише, ни оно што он збори!

Ниски ударци намењени браћи

 

Медији употребљени од стране брата да би се оклеветао, оцрнио и злоупотребио други брат или браћа у вери, не могу донети ништа друго до злоупотребу самих медија са братом-медијумом у позадини. И колико се ту уопште ради о стицању предности над медијски немоћнијима? Ту работу треба једноставно назвати нечасним добитком, па и медијским линчовањем другог као брата и браће од стране разбрата. И то помоћу, понављамо, деловања медијумских духова овога света-света који дефинитивно лежи у злу! То деловање које годинама инсценира наручилац харанги и јефтиних афера против браће, мејкер ексклузивних молитвених осмина и атрактивних ифтара, алармантно је дело; оно не прочишћује односе са браћом и другима као браћом, него их загађује; оно, докторантски речено: блокира насушни однос са другим као Христом.

Разорно деловање унутар хришћанске етике и у вези са њом, деловање браће-разбраће, наравно да не доноси плодове покајања. Него оквирно, секуларизацију унутар епархије, и то преко мрежних (црних) новчаних фондова, медијских фаулова, кабаретске лежерности и паракмичких ликова. Наравно да перформанси  пред другима пријају, али како одбранити места до којих се у принципу само заслугом, и некористољубивошћу доспева?   

*

Сужена црквена свест није у стању да чини другачије до да све друго и све друге мери собом, односно да све смањује и обогаљује по сопственом аршину. А када прекрајање и обогаљивање постане искључивост, носилац те свести ће се неминовно и сам урушити, па се и угасити. Тако рецимо, до догмата као тврде хране не може стићи неко ко није прошао кроз моралну или практичну догматику, и у њој се усталио. Ако умишљено испитујеш нешто свето и неког светог, што Црква не потребује од тебе, а да к томе ти то чиниш неблагочестиво, сам се тада спреми за последице свога несмирења и испразне знатижеље: за кошмаре и психијатрију; па и да ћеш за дуго бити препуштен својој самовољи.

Братољубива молба

Његовој богословској Екселенцији

 

Поштовани у Господу брате, и саслужитељу, и бивши учитељу!

Мере Отаца су прекорачене! Црквена побожност деце је проблематична, и сада већ, увелико непоуздана, и унакарађена. Убоји по њима грозе да пређу у љуте ране. Немање страха Божјег прети потирању. Душе нечујно вапију за руком помоћи, за гласом доброга пастира и оца. Сабери децу своју, покрени Великог Ти Александринца ! Опомени, покарај, предочи! Еда би нам гранула весна ваистину отачког, и смиреног богословствовања и заједничења, од чега нема милијег!!!

Из Твојих руку Господ ће тражити душе Твоје деце.

Тебе моли Твој забринути млађи брат и саслужитељ-убоги архијереј од Крушевца града!

Грдне грешке у корацима

Ни шија ни врат него исти комад

 

Они који раздвајају етику од онтологије и обрнуто, онтологију од етике, укидају и онтологију, и етику, те остају и без морала, односно доброте, и без онтологије, односно нису више битни. Дакле бесмислено је огољавати Христа до бића и битија када је Он Добар, и Добри Пастир, Који душу своју битијно полаже за своје овце. Он дакле није Добрица и Добрић, него је Добар, и Добри Пастир Који Јесте. А слику о Њему као таквом чува и показује само Свето Јеванђеље. Оно као једино кадро да и нашем савременом човеку дадне одговоре на сва његова питања! Да му расветли све његове недоумице! Тако јесте, а не да оно само, Јеванђеље (бајаги) није дорасло проблемима савременог човека?! Какав ли би тај савремени проблематични човек, и његов враг требало да буду па да им Јеванђеље коначно постане достатно, и по узвишености непревазидиво ?!

Дакле ултимативно не уважавати и не примењивати хришћанску етику када је неко други у питању а не ти сам, а опет, радикално је укидати када си ти сам у питању као ономатолатра-онтолог?! … Шта то може друго да значи до фарисејско лицемерство и охолост и охлађену побожност. А и какво би то богословље било које би било само твоје, и када бисте кључеве од његових ризница само ти и твој алтер его држали?! И то тако да другима упорно не буде дозвољавано да тамо ступе другачије до само под кључаревим условима?! Ако је то тако, зашто онда ти сам избегаваш да богословствујеш у складу са најчистијим изворима?!

Неки доктори теологије, задојени неокартезијанством и фразеологијом изанђалих фанариократа и атинских еротомана и вулгарних дарвиниста навелико кријумчаре реч онтологија; од ње су они и своју опијум-теологију начинили; па се онда они њоме и наркотизују! А круг око њих, све докле кружница допире засад, све се више и више херметички затвара!

*

Свима њима треба нагласити: Смрт јесте последица греха, но грех није последица смртности! И још им се вели да је одлика неблагочешћа када неко нечији теолошки исказ или теологуменон протежира толико да га сматра општеобавезујућом догмом!!!

Све и да су људи запали у стање природног битовања преступањем заповести … једанпут непостојећи па постали, сада као постојећи у времену па подлегли пропадљивости… а како се растачу тако и да бораве у смрти и праху…  и по природи као створени ни из чега, у складу са њом истом да су смртни … (видети.: О очовечењу Бога Логоса 4, 15-25, свети Атанасије Велики), … смртни су они постали делатно и фактички зато што су се огрешили о заповест Божју и уклонили себе од благодати, а не зато што су по природи били створени ни из чега.

Зато следи једини могућ закључак: Првостворени човек и човечица Адам и Ева створени су и облагодаћени дахом Господа и Бога Духа Светога. А њихова смртна невоља наступила је по њиховом личном огрешењу о заповест, чиме је тада наступило и њихово уклањање од благодати! Најзад, ту је и постепени, и незаустављиви губитак благодати, те огрешење о Божју заповест, и улазак смрти у свет која ће произаћи завишћу ђавола! Том тврдњом као нагласком свети Атанасије завршава свој исказ о узајамној вези греха и смрти,  но не о узајамној вези смрти и греха! (Премудрости Соломонове 2, 23-24). (Упоредити са: ΕΠΕ Μéγας Αθανáσιος, ΕРГА 1, Θεσσαλονήκη, 1973, 235-239, на грчком).

Макар напослетку

Епископу о души

Шта год били наша милост и наш принос на Задушницама по приносу хлеба и кољива, вина, воштанице и уља, дакле поменик и свећа, залогај и кољиво, убрус, вео, покривало или новац, све ће бити знак љубвене енергије која стиже до душе нашег покојника или до сабора упокојених чланова Цркве; и биваће њима на утеху и олакшање, јер им то прослеђује наша љубав коју подржава сама божанска благодат. Тако Господ све њих онда на тајанствен начин закриљује и теши, и баш све ово и овако Му је угодно да чине његова деца у Цркви. Онда и све претходно постаје објашњиво као тајна; тајна о томе како остати жив, и саборан и љубвен, макар био упокојен и уснуо у Господу. Објашњење да са нама бива то да нам смрћу преостаје само један део мозаика Христовог лика и наше уснуле душе, и опет да нам је тада преостао само утишани дах животворног даха Његовог и Духа Светог … таквих доказа и о томе у историји Цркве има на претек. Само, треба то поштовати, и до тога држати.

 Такође о онтологији

Академска теологија код нас, и њен наметани субститут академска онтологија, не говоре о потреби покајања, нити је изискују. А не изискују је зато што се не баве срцем и душом, због чега је ни не познају, па ју ни не спомињу. Зато је сувишно преподобног Максима Исповедника проглашавати корифејем такве, академске теологије и онтологије; и као наводно таквог беспоговорно га апсолутизовати. Схватимо, њиме није почела, нити се окончала теологија Цркве, него је благодарећи и њему грандиозноме она још једанпут достигла само један од својих зенита, и једну од својих синтеза. Лајт-мотив његове теологије дакле није искључиво онтологија ума, и притом у огољености од душе и срца, греха, покајања и подвига, него је то љубав коју носи личност, покреће воља а испољава енергија. И то у дефинисаном, логосном систему подвижног покајања. Његово полазно и завршно вјерују јесте Логос, али оваплоћен и љубвен и евхаристичан. Његов полазни и завршни став јесте ко-шта, и, како-докле битија. И опет, стално кружење у загрљају бића, какво-бића и докле-бића. Док је став о битију и бићу овде етосно интониран: добро-битијем и зло(авај)-битијем, или опет вечним-добробитијем и вечним(авај)-злобитијем. Једноставније пак речено, наше јестество почиње бићем, у покрету, ка животу у Христу.

*

Да ли би нама било дозвољено да потпуније скицирамо богословски лик црквеног великана, преподобног Максима Исповедника?

Овај наш свети препознатљив је по овом профилу, и по овим богословским дужима: Логоси бића у спрези са природним законима воде нас ка врлинама које нам пружају могућност да се благодаћу крећемо и преображавамо од бића ка добробићу и од добробића ка вечном добробићу, док нас промена логоса бића преко злоупотребе енергије води од бића ка злобићу и од злобића ка вечном злобићу. Христовим оваплоћењем омогућено нам је богоопштење у причешћу Телом, а Крвљу излазак на Суд и нама и свету пре Суда-којег ми Причешћем већ партиципирамо. Штавише, ми смо њиме већ прешли из смрти у живот, па нам само љубав преостаје да се њоме домогавамо будућег блаженства по најпотпунијем благоизвољењу Божјем у вези са нама на којима се пројављују Његових две природе, две воље и две енергије као Једног и јединственог Логоса оваплоћеног, и евхаристијски Сладчајшег јер је Он љубав.

*

Свака врста употребе енергије с наше стране начином којим она, налазећи се претходно у склопу логоса и природе одједампут мења сами свој начин деловања одвешће злоупотреби, или диверзији, или катастрофи. Свака промена словесног и усклађеног начина деловања природе и енергије (ката фисин) у начин несловесни (пара фисин) и первертовани, учиниће нас бићима раслабљеним и опакљеним. Када у овом правцу размишљамо, ми на видику имамо најпре оне који су огрезли у абортусу и наркоманији, хомосексуализму и ратовању, …

*

Академска онтологија per se није у стању да изнедри исказе вере који би били насушни у нашем спасењу; односно оне који би били кључни за нашу прихватљивост од стране Христа-оваплоћеног Логоса-Који се умилостивљује жртвама љубави и заједничења. Црквеној, хришћанској етици је дато да јесте, и како да јесте; етици, коју затим у стопу треба да прати и њен академски интерпрет, академска етика; ако ли нам је она недовољно наглашена, и у животу занемарљива категорија, појачајмо је: онто-етиком, и решићемо све амбигве односно недоумице у вези са њом. А лажна дилема: онтологија или етика, наравно, одмах ће нестати!

Дакле реалног исказа вере ево потврда:

Поверена ми беше земља живота

из које одсуствова грех,

али ја грех посејав,

  и класје лености српом пожњев,

па у рукохват везав снопље мојих починстава

на гумно их покајања не допремих.

Зато Тебе Боже молим

превечног делатника нашег:

Ветром љубоблагоутробија свога

развеј плеву мојих починстава,

и као пшеницу подари

души мојој опроштај,

затварајући ме у Твоју небеску житницу,

и спаси ме.

(Видети: Посни Триод, Недеља блудног сина, Стихира гласа првог, у Суботу на Вечерњу).

И о пастирствовању

Како некоме приближити нешто што би по природи службе требало да му буде блиско? Установа хорепископа или викарног-помоћног епископа је прастара установа. Сами Христови ученици-Апостоли бејаху Његови, условно речено, по благоизвољењу хорепископи и викари. Њих је Он слао на све стране по два и два да проповедају, подижу од немоћи, исцељују, васкрсавају, изгоне демоне из људи. Апостоли су такође имали своје верне помоћнике: Павле Тимотеја, Луку, Тита, Дионисија, Филимона и Онисима, Аристовула, … Петар и Варнава Марка, Јован Прохора …  И патријарси и епископи тако поступаху, и поступају до данашњег дана; они имају своје хорепископе, све са циљем потпунијег пастирствовања и лакшег спасавања људи-све до једног.

Установа викарног епископа траје и претрајава у Цркви због потребе изграђивања ње саме, а не ради тога да би једном канонском епископу био потребан алтер его. Ако дакле феномен викарног епископа у постојећем стању ствари изазива негодовање, али и помирљивост са чињеницом да је његово постојање неопходно, тада се епископ једне епархије у својој пуноћи налази у тескоби: прво, због немогућности да буде епископ само једнога града – идеал коме теже епископи – и примораности да у Цркви моли за помоћ јер га обавезе и набреклост живота просто растржу; односно, да он тражи начина да умири своју пастирску савест. С обзиром на овај проблем као на реалан и општи, у Цркви се данас не преза ни од изналажења решења у лику архијерејског заменика, колико год тај појам био рогобатан, или апсурдан.

Ако је овде достигнута крајња тачка пастирске растегљивости и икономије, и ако нам то смета, ми можемо благоизолети да се у потпуности реши овај данашњи проблем! Како? Деобом митрополија и епископија по јединицама све до простирања и величине ових саобразно физичким и менталним снагама и способностима сваког од будућих активних митрополита и епархијских архијереја дотичних црквених области!

Чак и до тада, односно до сада све у Цркви благоустројено јест; па онда и у вези са појавом и постојањем службе викара или намештеника. Он иначе не чини ништа без благослова Цркве и мимо свог првог – канонског епископа, него кроз њега, што за нас представља утешну чињеницу. Утешна је чињеница и та да се он везује за еклисионим једне – било које и било када и било где постојеће епархијске или митрополитанске јединице, дијецезе, која баш тако и претрајава, заједно са историјским сећањем на паству: некада постојећу у њеним реалним историјским оквирима, а данас у вези са чињеницом да постојеће становништво, ако не православно, а оно рецимо муслиманско траје, што викару или титуларном епископу пружа могућност да мисионари унутар њега самог. Баш тако је један титуларни епископ, тј. митрополит, инако почасни доктор теологије ПБФ-а у Београду својевремено објаснио оправданост црквеног положаја – викарног – односно у сопственог случају титуларног митрополитства. Он је том приликом правилно нагласио своју спремност да се као митрополит одмах, по датим условима, настани у Пергаму, у свом историјском црквеном средишту. А то би поред руковођења конкретном, са њим придошлом паством, подразумевало и додатни, мисионарски рад међу Турцима; и опет би то подразумевало храбрење криптохришћана Мале Азије да изађу на светло дана.

Наставимо са расуђивањем о установи викарног епископа: он би био црквена, условљена и функционална личност у транзицији, на путу ка свом пуном еклисиолошком идентитету и статусу канонског епископа. Његово опхођење би дакле подразумевало стрпљење попут стрпљења свих око њега, и то до прилике када би он спонтано прешао у свој пуни регуларни статус-статус епархијског архијереја, односно архиепископа или митрополита; зашто не и патријарха?

Иначе, установа викарног епископа се да упоредити са проплазмом у иконографији, без које црквени уметник не може ни да започне, ни да заврши икону коју је намерио да наслика. Он се налази у ситуацији икономисања између овога како јесте у икони и онога како би требало да буде у истини или стварности; још је он у кретању постигнућа сопственог јединства простора, времена и литургисања.

Црква и у овом дешавању постиже своју чудесну виталност: све преображава и уграђује у себе а да ништа не губи, него још задржава трагове историјских перипетија појединаца и људи; тојест трагове рана од клинова на свом богочовечанском телу.

У Цркви још бива све на хармоничан начин: она се шири или сабира по потреби, и стално. Једнако тако бива и са њеним Типиком, Канонима, проповеђу, Тајнама – све у задатом складу и равнотежи икономије и акривије!

  На службу помоћника-викара или титуларног епископа и митрополита требало би сада гледати као на функционалну, службу, са перспективом и намером да ће у једном тренутку доћи до њиховог очекиваног јединства и поклапања времена, простора и службе. А до тога времена нам преостаје да запажамо како се символ и сема, кин и гнома, поента и проплазма, поентилизам и слика-фотографија преображавају у своје идеално стање; да прелазе пут од стања иконе у стање пуне еклисијалне личности која истинује. Једнако тако нам и сами предукус иконе и истине неће остати недоступан и непричесан.

   И за то, баш као и за све друго у Цркви неопходни су нам проповед Јеванђеља, расуђивање и поступање по њему; све то опет ради инкултурације њега, Јеванђеља у живо народно ткиво, када се и пуноћа евангелизације постиже.

 

Народним језиком речено

Не допуштајући могућност да од стране самопрокламованих елитних учењака стигну забране да им нико и никада неће моћи да држи придике и лекције о стварима које, рекло би се по њиховој научењачкој нестрпљивости и насртљивости, само њима припадају, и по превасходству само њима  приличе, а да је логореја све што други говоре и пишу, ми поступно закључујемо своја досадашња лична размишљања, запажања и гноме речима и самог народног језика. Јер, тим језиком је давно већ о свему и о свима нама, баш све речено.

Изреке с Метохије

Има памет да те спршти, и срце да те превари.

Не добацише ни недоучка ни прекоучка.

Као учитељи подбацише, као учењаци не добацише.

Гладни кај вуци на просенац.

Испразнили срца, напунили главе.

Не иду мудро, погинуће лудо.

Данас им у око не стаје Павле, сутра им у срце неће стајат Ристос.

Подигли пету, оборили црквени ваган.

Родио си децу а она кај да несу твоја.

Што ли си их рађао кад ти не држеду до имена.

Дају готовину за вересију.

Неко је слика а неко буника.

Свирају, за појас не задевају.

Мајко покри се, дете срами се, попе покај се.

Туђе је на глас, макар и отровно било.

Онај који чини и овако и онако, пуца из празне мартинке.

И Грк иде на добош и у апсу.

Два ока у глави ће ти завадит.

Немиран и на рођењу и на умору, млого је.

Дижи руке од онога који све зна, и све каже и све сме, а ништа не прихваћа.

Уведеш га у кућу, а он ти кућу растура.

Врашке мисли врашка посла.

До јучеркена им сметао Бог, данаске им сметају свеци.

Најгрђе је ни наши ни њиови.

Ако ти наука и памет поједу све, неће ти остат ништа за веру.

Не дајте умље за безумље, да не рекну: мртви били по свету.

Бахате се и размећу вером кај својом прћијом.

О Цркво млого сам те кудио, о синко млого сам те била.

Тешки старци расту.

Све су изели, још Божу кишу.

Брат и брат-Лажа не идеду зајно.

Ти их раниш, они ти гризу руку.

 

Шта би премудри Соломон рекао

у вези са нашим садашњим и овдашњим

црквено-народним темама, збивањима

и о неким протагонистима

којима смо покушали да приђемо?

 

Верујемо да би он рекао оно

што је у својим Причама казао

 

Ево ћу вам изнети изреку даха мога, и научићу вас речи мојој.

Пошто позивах и не послушасте, и продужавах речи и не внимасте, него савете моје отметасте, и на моја изобличавања не внимасте, зато ћу се и ја (…) подсмехнути, …

и када изненада дође на вас метеж, и низвраћење подобно бури када дође, и када вам печал и градоразорење дођу …

Биће да вас нећу послушати када ме призовете …

Јер премудрост возненавидесте, и не изабрасте реч

Господњу, нити хтедосте да внимате на моје савете, но се још ругасте моме обличењу (1, 23-30).

&

Продужетак текста

изнуђен полемиком

 

Тешки старци расту

 

Поука блаженопочившег Патријарха Павла о нашем мирном изношењу ставова, с једне стране, и љутње других због сујете, с друге стране, имала је своју проверу, и показала се тачном. У којој се пак мери пројавила љутња, видимо на изгледу нашег текста, и у коментарисању од стране љутитих, гневних, па и бесних герилаца из медијског подземља. По њиховом диверзанатском акту се проверила још једна изрека другог светог старца наших дана, старца Тадеја: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Што се нас у овој ствари тиче,  треба бити захвалан па рећи: Боље је да наш текст прође онако како је прошао, неголи његов аутор. А како је прошао текст? Напади са свих диверзантских страна, чупање из контекста, уплитање других текстова, такође вађених из њиховог контекста, и са злом намером да се црквеност свих представи невалидном. Како је пак аутор прошао у туђем казненом простору? Све је учињено, чини се, и биће учињено да му се натакну рогови, и да његова сатанизација успе. И све то са знањем неких гуруа и газда, у њиховој режији и са њиховим потезањем канона и лупањем печата. Но овај начин коришћења канона и печатања остаће невалидан, колико год канцелари претендовали на корифејство и колосалност. Једноставно, корифеји и колоси су неки други, и другачији људи!

Дозволићемо ето, најкраћи осврт на небулозу о томе да литург себи дозвољава да се монтажерски односи према Светој Литургији. Сви литурзи и сви филмски монтажери знају да две посебне радње, литургијска и монтажерска не могу једна у другу да се умонтиравају, односно да се преклапају. Говорити о томе насумице, бесмислено је, али зато говорити зналачки, и са искуством, подразумева нешто друго; подразумева харизму, знање и искуство. А докони себепросветитељи и докони доушници немају ниједан од поменутих кредибилитета! Зато би наш скромни предлог њима упућен био да се не оглашавају на ту тему јер се могу наћи под ударом древне пословице која гласи: Што приличи Јупитеру, не приличи волу.

Срећа ипак никада не напушта човека, макар се радило о њеном трачку, те тако и код герилаца-сада већ бомбаша за веру. Код њих се десио Коперникански обрт, и то за 180 степени! Ко посумња у ту могућност, и чињеницу, тај нека ишчитава њихов Јин и Јанг! Тамо стоји да и код њих не може бити све црно, као ни све бело; него, пола црно пола бело! Ових турбулентних дана десила се та јавна исповест да нам је један герилац, односно бомбаш за веру заиста упутио јавну исповест када нас је стрељао у тексту, збрда-здола скрпљеном пашквилом против Давида. Коначно, ево тих речи признања које су му се отргле: да је већина припадника његовог диверзантског одреда (наша одредница) све сами студент Православног богословског факултета СПЦ-е. Зар и то?! Прва мисао која нам је прострујала кроз главу била је: Да ли су ова дечица завршила студије теологије па се одметнула, или су током студија била искључена с богословског факултета због x-y разлога?! Друга наша недоумица тиче се питања њихових испита из предмета Увода у богословље и Хришћанске етике с Аскетским богословљем. Да ли су деца положила та два испита, или је њихов предавач, наша маленкост, био ригорозни испитивач?! Није ли им што закинуо и тиме их удаљио од матере теолошке школе? Ако јесте, како да им надокнади штету? Ако није, како да му она надокнаде штету због изгубљеног времена које је провео с њима? Да она закажу ванредни испит код њега, или да он закаже редовне испите код њих …? Још једна недоумица: да ли су њихови гуруи, без чијег цензорства ни једна богословска, књижевна и гео-политичка реч не може да пролети безваздушним простором бојишта за веру знали да ће доћи до ове исповести? Ако није, неко из дружине сносиће одговорност. Ако ли је знао, па то гуруи допустили, онда ће гуруи бити лицемери. Сада наступа расплет у вези са диверзантским пиром бомбаша за веру.

 

Црни досијеи и директори савести

 

Чињеница је да ко год од нас у Цркви није припадник концептуалне вере, то јест  прелетач Борбе за веру, тај мора имати црни досије код њих, и треба да гледа како ће се провести; не само у историји, него и у будућем животу. Такав, црни досије, ови одувек просвећени исповедници вере сачинили су га и блаженопочившем епископу жичком Хризостому. У том диверзантском чину ликвидације епископа жичког Хризостома много је учесника: један проценат црноризаца, монаха и монахиња ава и ама, свештеника и ђакона, богослова студената и лаика, грешних Милојица, саветника-канониста (М. П.) и азиланата-егзиланата, јатака, доушника и финансијера једне једине истине и раскола. Још једна чињеница је непобитна. Од многих актера овог крвавог пира који је укључивао и њихове режиране испаде, циркуске представе и пренемагања на Светим Литургијама страдавао је опет епископ Хризостом. Самоумишљени и самоовлашћени чистунци вере, исмевачи свете Литургије и спиритисти користили су народно незнање да би загадили душевни простор у његовој, али и у неким другим нашим епархијама. А када би им се повремено стануло на реп, они би смеле прозивали за говор мржње. То чине и у овом тренутку. Међутим, како на почетку њихове тираде, тако и сада што се тиче нас ми смо испољавали, и испољаваћемо праведни гнев због њихове хуле и пљувања на Свету Литургију. Тог праведног гнева неће нам мањкати све док буде било потребно! И тако до краја. Срећом, од свих нас тражиће се одговор на Суду за све, па и за то! А тек одговор за душу епископа Хризостома; одговор за Литургије које су му их самопросвећени гуруи и њихови васпитаници, борбаши за веру – демолирали и скрнавили!!!

Толико о рачуну који су направили они који беспомоћно мантрају и тантрају, и непрестано понављају једно те једно: старотарци – новотарци, конзервативци – модернисти, иконостас и завеса, екуменисти, глобалисти, паписти … А шта рећи за служење у једном броју римокатоличких и протестантских храмова без иконостаса и завесе широм српске Дијаспоре? Наши тамошњи хришћани знају шта српски храм по логици ствари подразумева, али им животне чињенице приморавају да се повинују постојећем литургичком стању ствари. Да ли су тада по свезнању и по критеријумима православности бораца за веру Свете Литургије служене у тим и таквим храмовима истинске, важеће, …?, или како већ. А са реалним проблемима се мора рачунати! Они остају на снази!

Али, да не разводњавамо страхоту.

Пилатовског прања руку овде нема! Неко је окрвавио своје руке на епископу Хризостому! Пре њега је и јеромонах Давид црноречки, пробуђен за литургичко благољепије и сузе, о којима инако говори свети Симеон Нови Богослов, платио главом. Ко ће бити следећи, па следећи …? И ко ће стајати иза тих нових паклених чинова?!  Да ли опет све формације бораца за веру или директора туђих савести, који су, опет и опет понављамо, били диригенти чина нестанка епископа Хризостома и јеромонаха Давида из црквеног живота? – Видећемо.

Надамо се да ово позивање бораца за веру или директора савести да лично преузму властити део одговорности за ликвидацију поменутог епископа Хризостома и јеромонаха Давида сада није речено тешким и замршеним стилом, него стилом и њима разумљивим. Овде постоји једна противречност, односно недоследност, те и једно питање: ако бранитељи вере од епископа нису разумели тежак и замршен стил његових текстова, како су онда тако лакокрило кренули да их отпочетка купусају?  Ми им можемо предложити да из свога шкрипца излегну на следећи начин: да читају народне пословице садржане у његовом неукрадивом, и неотуђивом тексту!

Што се пак целине текста тиче, он је одсјај ауторовог бића! Или блаже речено, холограм његовог бића. Ето зашто је он неукрадив и неуништив од стране недобронамерних.

Наравно, човек жедан нечије погибије увек има времена да стане, па да процени у ком се то правцу крећу његова кола у пуној брзини. Увек постоји време, само ако се на време крене, за предузимање исправке, избављења од беде.

Што се пак исправке тешког и замршеног пута новотараца за веру тиче, све док не дође до ње, до исправке, за њих неће бити добродошлице у епархију крушевачку! Недобродошлица ће важити и за богослова бившег Богословског Института СПЦ-е, вероучитеља Ж. П., питомца ванцрквене удруге Борба за веру, праунука Саве Перовића из Благаче-Председника Општинског Суда ђураковачког у срезу источком, кога је Арнауташ Алил (Аљиљ) Ахметовић (Ахметај) из Рудица у Старој Србији или на Метохији искомадао секиром, 17. октобра 1935. године (в.: Политика, 26. јуни 1936).

Лаким дакле и једноставним стилом речено, ниједан старотарац-новотарац који би пожелео да ступи у епархију крушевачку да би по њој вршљао, неће бити добродошао!

Али чин наше добре воље у вези са богословима одметницима, регрутованим у герилу за веру, нека буде саопштење још једне поуке блаженопочившег Патријарха Павла: Добро које није учињено на добар начин и са благословом Цркве, макар и било наизглед добро, није благословено добро!

Доброжелатељ Давид.

Завршетак полемике

мирним и душепољезним тоновима

Молитвено стање у народу

Било би од насушне важности знати у каквом стању се налази Богом дана умно-срдачна молитва, односно покајанога митара молитва у нас православних Срба? Молитва коју нам је Господ предао као насушну: молитву која се разгранала као рајски крин:

Боже, милостив буди мени грешном.

Господе Исусе Христе, помилуј ме.

Пресвета Богородице, спаси нас.

Свети Анђеле Хранитељу мој, моли Бога за мене грешнога.

Слава Господе Крсту Твоме Часном, и светоме Васкрсењу Твоме.

Преподобни оче Порфирије, моли Бога за нас.

Светитељу оче Саво, моли Бога за нас.

Преподобни оче Павле призренски и београдски, моли Бога за нас.

……………………………………………………………………………………..

 

Треба веровати да би нам и помоћу ових молитава одмах било боље у свакодневном животу, инако преиспуњеном искушењима унутрашњим и спољашњим. Да бисмо помоћу њих савладавали сујету, приљежније вршили заповести Божје, узрастали у смирењу, успоравали епидемију канцера и избављали се од њега. Не кршили проверено правило  неупетљавања у све и свашта. Него, да бисмо у зноју лица свога стицали и јели свој насушни хлеб.

На крају, треба се молити за мир, еда би нас мимоишла огњена чаша многих мрзитеља мира око нас, и над нама!

&&

Postscrip

 

Намеру и одважност да наша размишљања, запажања и гноме изађу на читалачко светло дана  и у мњење препознали смо у пориву који се јављао спонтано и дуготрајно; пориву који је обавештавао да би било поштено, и од вајде: да се и сами огласимо на неке од толиких насушних тема; тема које формирају и кодификују нашу српску, народно-црквену свакодневицу.

Тај залогај је вероватно био превелик за наше силе; за моћ прераде и артикулацију мноштва утисака и осведочавања. Но, ако нужда закон мења, онда ће се и нуждавани закону повињавати, зар не?! У томе је само једно било, и остало битно: Не уплашити се стварности, па ни онда када ће нас она одвести тамо где ће се на нас пуцати; то јест где ћемо бити приморавани да и у сама минска поља залазимо. А управо нас то, укључујући и покушаје киднаповања, ни досад није мимоилазило.

Сада када смо се већ легитимисали, настављамо ход према крају.

Обичај лепог и истрајног читања захтевао би од читаоца да он све написано, пре него што га буде дочекао на један од читалачких уобичајених и расположивих начина, укључујући и презир и оштрицу и нож, ипак прочита и дочита! Овде се, као и у случају сваког другог текста ради да се и текст, баш као свака птица, раскрили, и да узлети. А затим, да јој се допусти лет. Даља судбина текста, односно птице зависила би од посматрача, самог стручњака за праћење лета; дакле од голубара па преко ловаца до њихових оруђа: птичарских замки, стрела, праћки, пушака, крлетки или кавеза.

Наш текст у форми размишљања, запажања и гнома биће проблематичан за нечија ушеса, али проблеми су ту ради решавања. Можда ћемо имати и ситуацију да ће се неко при читању окретати, како би рекли наши Косовци и Метојчани: као црево на жару, или: као да је жар на трбу, али, … Ко је до сада успео да изађе на крај са мишљу, речју и текстом?! Изашао је само онај ко је знао да извуче поуку; онај који је при читању запазио и добре намере састављача текста.

Зато ће ово обраћање свим читаоцима: онима добре, као и онима другачије воље бити овакво, све док се у некој другој прилици или неприлици опет сви сусретнемо, и сучелимо.

Буде ли се дешавало да неке читаоце овог текста обузму љутња и бес због овог или оног исказа у размишљањима, запажањима и гномама, па и да им се омакну речи од сувишка језика, њих нека умирује поука блаженопочившег Патријарха Павла:

Ко се љути због нечијег мирног изношење ставова, тај није избегао сујету!

Сачинитељ ових редова пак биће благодарaн само оним читаоцима који буду потрошили своје драгоцено време на дочитавању истих, јер су сви они до једнога писани по савести!

Епилог

 

Ставове личности које су мислима и речима, оглашавањима и наступима испољиле способност посредног или непосредног разарања бића Српског народа, живог ткива Православне Цркве и црквеног високошколства – ми најоштрије осуђујемо!  И уопште, све оне који стоје у истом строју са њима!!! А сада када се о црквеним делатницима и њиховим ставовима ради, ми се бојимо да је део њих усео на Мојсијеву столицу богословља попут фарисеја, књижничара и старешина! При том ми првенствено мислимо на оне који на светом месту православног богословља узрокују мрзост опустошења!  Крећући се ето у широком луку од почетка до краја, ми стижемо и да закључимо да најпре сујетни и самопрокламовани хиперправославци не могу бити наша узданица нити људи од нашег пуног поверења! Макар они заузврат, или нама заинат, и мртве васкрсавали!!!

  На преподобномученике Саваите

          2/20 марта 2019. год.

      у Крушевцу.

 Епископ крушевачки Давид

  Текст у pdf формату можете преузети ОВДЕ

Епископ крушевачки Давид: Поенте

img436

Поенте

 

Пролог

 

На малом простору и са мало речи

казивања пред Богом и свецима

како се из атома распространио свет

из Речи изројила слова

преко Мрве хлеба нас посетио Истокс висине

из виногроздја истекао живот

из класја пченица

еда би у малешноме стало

и почивалонам све наше насушно.

 

После

Сунца

месечарити?!

+

Логос

нам

играчка?!

+

Роди

па

препороди.

+

Власт

искилави.

+

Сласт

расточи.

+

Имање

огуба.

+

Непажња

осрамоти.

+

Своји

поткивају.

+

Молитва

добитак.

+

Умовање

посвађа.

+

Свађа

не

препорађа.

+

Исусово

Срце

за

мрце.

+

Исусова

сила

до

мила.

+

Китара

катара.

+

Сузбијај

па

избијај.

+

Подај,

макар

благослов.

+

Шкрто

но

сигурно.

+

Старо

обнавља.

+

Ново

претрајава.

+

Ноте

су

коте.

+

Био,

па

се

спомиње.

+

Спавај,

не

преспавај.

+

Жив

као

див.

+

Омравили

се.

+

Највише

јунака

из

бусије.

+

Компјутера

леба

и

игара.

+

Болоња

нова

франачка

смоква.

+

Јероним

за

прзничавост.

+

Пол

је

бол

промена пола

карамвол.

+

Померање

гора

па

доколица.

+

ТВ-серије:

 гео-политика

ума.

+

Нова

писменост

видови

ропства.

+

Рачунар

електронски

логор.

+

Без

Духа

Светога

су

све

ове

муке

паклене

и

паклене

су

све

ове

муке

без

Духа

Светога.

+

Рај

откуд

овај

где

је

онај

откуд

ја

овде?!

+

Пакао:

Знао

сам!

+

Доброг

намагарчи

будала.

+

Добар

и

будала

иста

стаса.

+

Писац

је

скитница.

+

Јунак

писцу

алтер-его.

+

Писцу

бели

оквир

море

без

обала.

+

Разговетност

је

и

разиграност.

+

Астал

је

Црква

 Црква

је

Астал.

+
Све

дође

и

све

прође.

+

Владика

огањ

кога

недостојни

гасе.

+

После

свега

и

свих

стих.

+

Навика

 је

судбина.

+

Страст

 је

уроборос.

И опет,

страст је

Ургрунд.

+

Судбина

 је

преговарање.

+

Неоствариви

снови

 су

муње

без

громова.

+

Мисли

и

речи

 су

одлагање

молитве.

+

Промена

навике

промена

лика.

+

Навика

 је

лик

изоблик

или

крик.

+

Бах

у

музици

Тесла

у

науцу

Шекспир

у

драми

Достојевски

у

роману

Тарковски

у

светлопису

Арсен

у

шансони

Јован

у

теологији

Иринеј

у

Цркви

Павле

у

Србаља

Папа

у

гордости

Сатана

у

лажи

отац

и

мајка

у

срцу

пријатељ

уместо

брата.

+

Акт

без

зачећа

празнина.

+

Шиптари

и

Хрвати

најбољи

за

пакао

кандидати.

+

Дар

сажимања

дар

непрекидног

писања.

+

Сан

шетња

по

световима.

+

Стајање

под

Божјим

оком

почетак

вечнога

живота.

+

Уснуће

смрт

буђење

васкрс.

+

Све је

дато

и

бива

кроз

запажање

се

открива.

+

Побожност

Исусова

Срца

побожно

нагађање

промена

у непроменљивога

Христа.

+

Поента

мали

губитак,

листине

велики

губитак,

молитва

чисти

добитак.

+

Да

смо

знали

кад

смо

хтели

и

могли

да

смо

могли

кад

смо

знали

и

хтели

да

смо

хтели

кад

смо

могли

и

знали

не

бисмо

престали

и

нестали.

+

Националиста

данас

избацивач

сутра

ликвидатор

прексутра.

+

Неприкован

ум

јездимир

беспућем.

+

Божје

око

и

твоја

колена

лече

од

смрти.

+

У

своме

свету

 цар

у

Божјем

свету

гар.

+

Скривање

кривице

кршење

деснице.

+

Благочешће

управља

новцем

ближњих

да

би

поравнало

а

злочешће

истим

да

би

раскопало.

+

Ко

не

економише

новцем

неће

ни

животом.

+

За

срце

уједе

ко

из

срца

излегне.

+

Мртва

уста

мртво

зборе.

+

Орфелинова

Србија

мрена

и

снена

пребиједна

гдје

надежда

њена?!

+

Римокатоличка

Црква

 мањка

Константинова

јој

darovnica

танка

+

Амерички

господари

свету

ратова

податељи.

+

Мајчине

очи

прекор

свету.

+

Мајчина сиса

ореол

са

виса.

+

Визија

без лика

срце

без

тика.

+

Очи

виде

што

душа

жели

служитељ

место

где

бисмо

жертву

принели.

+

Делима

туђега

ума

разочарани

делима

свога

ума

очарани.

+

Страда

Српски

народ

страдају

и

његови

патријарси.

+

2001:

A

Space

Odyssey

Vision

of

a

Future

Passed

Стенли

Кјубрик

данас

пророк

атомске

мрве

 на

пропаст.

Ишчупаш

га

из

апсане

даш

леба

кад

бане

и

на

Амвон

ти

јане

а

он

јоште

расрб

и

рашчовек

у

све

своје

дане.

+

Од

земље

до

неба

Лестве:

Сабрање

и

Вход

Чтеније

Речи

и

Поука

Доношење

Дарова

и

Велики

Улазак

Давање

мира

и

Свети

целив

Благодарење

и

Сећање

Благослов

и

Освећење

Ходатајство

и

Спомињање

Оченаш

и

Уздизање

Ломљење

хлеба

и

Раздавање:

Причешће!

+

Од

земље

до

неба

стрела

Сабрање

ко

Царство

Улазак

и

Реч

Верни

и

Принос

Јединство

и

Узнос

Благодарење

и

Спомен

Свети Дух

и

Причест.

+

Сва

наука

и

дело

овде

и

за

тамо

служба

речи

и

омилија

молитва

верника

и

дарова

приношење

молитва

евхаристије

и

причешће!

+

Све

о

Надтајни

Благослов

и

Благодарење

Евлогиа

и

Евхаристија

Бераках

и

Барак!

+

У

младости

снага

заклања

срце

у

старости

срце

заклања

снагу.

+

Техно-Миса

још

један

млински

камен

о

врату

заблуделом

брату

са

Диса.

+

Ванземаљац

измозгани

контролор

планетарних

криза

аватара

и

кулиса

поговор.

+

Ванземаљци

за

проневеру

вере.

+

Дарвинизам

до

јуче

настајао

из

езо-хаоса

данас

исходи

и

из

ексо-наоса

питамо

ко

ће

сутра

коме

бити

ко

и

шта?!

+

Што

је

мозак

души

амо

то

је

дух

души

тамо

и

што

је

душа

мозгу

амо

то

је

душа

духу

намо.

+

Трагом

мисли

до

молитве

па

никуд

даље

од

ње.

+

Кишем

RH

савршени

чова

и

планетарни

младожења

а

он

планетарни

аџуван

и

Hiv

позитиван.

+

Писац

да

не

стреми

за

испразним

речима

него

за

речима

као

енергетиком

и

енергијом

и

ергономијом.

+

Подвиг

започиње

незадовољством

а

не

задовољством

јер

нисмо

само

што

јесмо

већ

и

што

примамо

да

бисмо

били.

+

Интервју

понуђен

свим

узрастима

читалаца

није

научна

расправа

ала

Чомски

/

Фуко.

+

Немирни

јер

из

Раја

истерани

немирни

јер

из

молитве

одсутни

зазови

благодат

па

си

одмах

Очев

и

Братов

и

Духов.

+

У

Србистану

се

гуче

и

буче

на

новотарије

а

српске

славе

Чин

чист

литургички

рецидив.

+

О

народе

о

изроде

нит

се

водиш

нит

се

трпиш

а

без

тебе

нема

деца

ни

свеца.

+

Мислиш

да мислиш

а

жврљаш

и

свугде

те

има

па

се

прљаш

у

банки

си

тиф

на банкету

чиф

на

агори

портатиф

на

Пигалу

подводач

на

ђубришту

копач

у

глави

маг

у

жизни

враг

те

ти

је

то

сага

док

замећеш

трага

од

врага.

+

У

једног

је

зборит`

и

писат`

исто

што

у

другог

карадит`

се

и

унеређиват`.

+

Мисле

да

пишу

и

сликају

а

они

троше

струју

и

боју.

+

Мисле

да

богословствују

а

они

саблажњавају.

+

Човек

папа

квари

место

место

квари

папу

човека

покварен

папа

покварен

човек

покварено

место.

+

Све

зависи

од

једне

речи

Филиокве

а

она

од

једног

човека

папокле.

+

Кад

папа

спорну

реч

уклони

њему

ће

сав

свет

да

се

поклони.

+

Јединство

свих

Цркава

покренуће

расколе

у

свим

Православним

 Црквама.

+

У

латинском

оклопу

је

тесно

претесно.

+

Јединство

има

цену

глобалну

сцену

и

баца

крваву

пену.

+

После

поштења

само

промена.

+

Држи

се

заповести

Христових

па

ти

ни

Он

неће

моћи

ништа.

+

Време

се

брише

о

њему

писац

пише

људи

нестају

само

писци

остају

да

трају.

+

Ко

бинџује

тај

се

клинчује

и

линчује

јер

бинџ

значи

клинч

и

линч.

+

Не

грдимо

децу

девојке

и

младиће

инако

ће

они

једног

дана

оправданом

рату

и

миру

бит`

кланица

и

покриће.

+

Смрти

су

потребни

путници.

+

Ко

почне

са

ловорикама

завршиће

са

опорбама.

+

И

поенте

су

дневници

и

мемуари.

+

Јован

З`улаћ

почео

ко

тхеоптијац

наставио

ко

древни

церковник

продужио

ко

картезијанац

завршио

ко

варламит

и

србистанац,

преостао

му

ванземаљац.

+

Нема

му

у

богу

његову

ништ`

што

му

се

у

памети

није

тајило

а

у

њој

гимназма

величину

достигла

па

се

величина

собом

преуздигла.

+

Онтолог

постао

папагај

онтологија

орнитологија

бар

да

је

сам

ко

сиви

соко

но

му

ко винска

мушица

кружи

он

се

наждроко.

+

И

радни

сто

је

култно

место.

+

Сатиру

планету

као

да

је

њихова

синија

и

прћија.

+

Ново

Небо

наставак

жића

у

Рају

без

оптерећења

страшћу

грехом

и

откупном

Жртвом

Крвљу

Јагњетовом.

+

Баба

Петкана

Прва

госпа

која

је

казала

да

људи

несу

слазили

на

Месец

но

да

слажу

лажу.

+

Ђаво

је

радикал

без

решења

у

политици

и

зилот

без

расуђивања

у религији.

+

Од

сплина

сноба

душа

постане

страоба

а

фина

без

пуатрина.

+

Онамо

где

предак

у

нама

влада

тешки су

подвизи

брадава

и

брада.

+

Ко

се

грдно

задужи

језик

грдно

исплужи.

+

Код

Латина

на

глас

код

Православних

на

час`.

+

Помодни

био-инжењеринг

у

науци

истоје

штои

кич и шунд

у

уметности

и порњава

у народном

моралу.

+

Уметности

коригују

и

употпуњују

стварност.

+

Несавршен

човек

брзосе

одвраћа

од човека

сличног

себи

док се

знатно

касније

одвраћа

и од светог

човека.

+

Радимо

стално

да нас

похвале

не би

ометале.

+

Вешти,

углађени

и дипломате

опстају,

невешти,

сирови

и батинаши

страдавају.

И још,

што вешт

сакрива,

то невешт

као телал

открива.

+

Са

честаром

помисли

у глави

изричемо

судбоносне

мисли.

+

Господа

Христа

су

оптуживали,

 и

оптужују

Га

за

новачења

и

новотарства.

+

Господ

нам

и

данас

подељује

дарове

Духа

који

превазилазе

све оне

претходно

нам

даване.

Један

од

тих

је

нај-

нај-

све-

обухватнији:

евхаристијски.

+

Нек`

је

општење

па макар

било

и

кроз

љутњу

и

свађу.

+

Носити

дар

значи

носити

Божје

+

Одгој

и

нарав

нису

исто.

+

Носити

маску

губитка

и не

осећатига

 није

од вајде.

+

Име

нашега

града је

Господ је ту

(Језекиљ 48, 35).

+

Неокајан

грех

загробни

удес.

+

Уметник

овисан

о нијанси

твар

овисна

о молитвенику.

Епархија бачка обележила јубилеј – 800 година аутокефалности Српске Архиепископије

IMG_4375

Светом Литургијом у Светосавском храму и свечаном академијом у Српском народном позоришту, у Новом Саду је прослављен велики догађај ‒ најзначајнији подухват мисионарског деловања Светога Саве ‒ чије плодове данас уживају и Српска Православна Црква и српски православни народ.

Епископ Исихије: „Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет”.

Прослављање осам векова од стицања самосталности Српске Православне Цркве (1219 – 2019) почело је у суботу, 18. маја 2019. године, служењем празничног вечерњег у храму Преноса моштију Светога Саве на Новом насељу, а потом је настављено свечаном академијом Осам векова Светосавља, уприличеном на сцени Јован Ђорђевић Српског народног позоришта.

Поред домаћинâ – Њихових Преосвештенстава епископâ бачког Иринеја и мохачког Исихија, свечаности су присуствовала Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, ваљевски Милутин, крушевачки Давид, аустралијско-новозеландски Силуан, осечкопољски и барањски Херувим, као и умировљени епископи Василије и Георгије.

Наводећи да је мисионарски рад Светога Саве далекосежан, плодотворан и историјски непобитан, владика Исихије је истакао да је највећи допринос овог дивног угодника Божјег у томе што је он сâм своме народу остао пример живота светога архијереја, испуњен љубављу према Православној Цркви и њеном Предању. Свети Сава је уредио и организовао Цркву у српскоме роду. Као што је свој живот засновао на Јеванђељу и служењу Богу, тако је род српски посадио и утврдио у јеванђелском идентитету. Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет. То није нека инертна и сетна загледаност у идеализовану прошлост, то је жива вера у Живога Бога, прослављена у светоме оцу нашем Сави. Исто Јеванђеље, исти догмати и канони одређују и надахњују наш живот, како појединаца тако и свега народа, у мери у којој је он Христов народ, казао је Епископ мохачки.

Својим присуством, академију су увеличали: г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Здравко Јелушић, председник Скупштине Града, професор др Драган Станић, председник Матице српске, професор др Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, бригадни генерал Зоран Насковић, и многе друге угледне личности јавног и културног живота.

На сцени Српског народног позоришта публика је имала прилику да види изведбе и чује композиције: хора Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, под уметничким руководством јеромонаха Јеротеја, хора гимназије Јован Јовановић Змај, који је наступио под диригентском палицом Јована Травице, Културно-уметничког друштва Вила, као и ансамбла Сербоплов.

Свечана академија је уприличена у оквиру вишедневне манифестације Светосавски дани, коју је организовало братство храма на Бистрици. Драмским текстом презвитера Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника и сабрата Светосавског храма, кроз историју Српске Православне Цркве публику су провели глумци Гордана Ђурђевић-Димић и Милош Станковић. Академију је реализовала Телевизијска продукција Епархије бачке.

ФОТО АЛБУМ

Владика Иринеј: „Свети Сава је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија”.

На дан празновања славе храма на Новом насељу – спомена на Пренос моштију Светога Саве, у недељу, 19. маја 2019. године, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Василије, Георгије и Филарет, као и владика мохачки Исихије.

Истакавши да је Свети Сава аутокефалију извојевао на частан, законит, канонски и богољубив начин, Епископ бачки је казао да појам аутокефалија, односно самосталност, није сличан појму државног суверенитета. Не! Самостална Црква, аутокефална Црква, увек остаје у заједници, у општењу, у јединству, у љубави са свим осталим Црквама Божјим у свету, које исповедају праву веру, које су зато Православне. То није издвајање, него је увек сабирање, јединство, и у томе је суштинска разлика између Цркве, њеног устројства и било какве људске организације или институције у овоме свету. Шта значи та самосталност? Значи да једна помесна Црква, Црква једне области, стиче право да сама бира себи свога Предстојатеља, који има изузетну службу коју Бог поверава – Духом Светим – само њему, али по свему осталоме он је једнак са браћом својом архијерејима, па, у извесном смислу, једнак и са сваким верником пред Богом, јер се сви причешћујемо из једне Чаше и од једнога благословенога Хлеба, од Тела и Крви Христове. У тој најсветијој Тајни Цркве сви смо једно, навео је владика Иринеј.

Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој се осврнуо и на црквену кризу у Украјини, наводећи да је такве проблеме могуће избећи само поштовањем канонског поретка. Као пример наводим управо светли лик и велико духовно дело Светога Саве. Он је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија – не ради сујете, не ради истицања свога првенства над другима, него ради што делотворнијег служења другима, ближњима. Ми Срби, са радошћу и поносом пред свом нашом браћом и сестрама по вери, можемо громко да кликнемо за нашега Светога Саву: „Такав нам је био потребан Првосвештеник!” Још више нам такав треба данас, у овом смутном времену, а биће још потребнији у будућности, поручио је владика Иринеј.

Појао је хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин.

Умировљени епископ Василије благосиљао је славске дарове – колач и кољиво, а после отпуста, Епископ бачки г. Иринеј доделио је орден Светога Саве другог степена протопрезвитеру-ставрофору Милану Остојићу, за истрајну љубав према Цркви нарочито показану вишедеценијским искреним служењем и пожртвованим радом у Винограду Господњем, а орден Светога деспота Стефана Лазаревића Огранку Српске академије наука и уметности из Новог Сада, у знак признања за неизмеран допринос очувању традиције и културне баштине српскога народа. Такође, орден Светога деспота Стефана Лазаревића уручен је господину Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, за делатну љубав према светој Цркви.

На молбу протонамесника Бранислава Мркића, настојатеља Светосавског храма у Новом Саду, заслужнима за изградњу и унутрашње украшавање храма на Бистрици, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој доделио је архијерејске грамате признања: г. Бранку Пантошу, г. Дејану Слијепчевићу, г. Ранку Ковачевићу, г. Кирилу Кравченку, г. Дражену Ђурђићу, г. Христивоју Станимировићу, г. Желимиру Крешталици, г. Јовици Гајићу, г. Милану Цветковићу, г. Стеви Иштоковићу, госпођи Роси Зечевић, госпођи Софији Босиљкић и госпођи Ковиљки Субаков, а архијерејске захвалице: г. Богдану Родићу, г. Бошку Ђукићу, г. Предрагу Коњевићу, г. Душану Швоњи, г. Душану Алексићу, г. Дубравку Татомиру, г. Мирославу Јаковљевићу, г. Ранку Јанковићу, г. Властимиру Матићу, г. Радовану Никачеву, г. Владимиру Дропцу, г. Раденку Драгичевићу, г. Душану Петровићу, госпођи Марији Јовановић, госпођи Данки Шавија, породицама Миловановић и Цалић из Новог Сада, и породицама Милић и Ступар из Шековића.

Желим да свима који су одликовани и одато им признање за заслуге за нашу Цркву, за опстанак и културу нашега народа, за овај свети храм и његову изградњу, честитам и пожелим да у здрављу, на много година, своја признања са поносом носе и оставе својој породици за трајну успомену, навео је владика Иринеј. У име Епископа мохачког, свештенства и верног народа, Епископ бачки г. Иринеј је изразио благодарност браћи архијерејима који су дошли у Нови Сад да увеличају прославу јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, и славу храма Преноса моштију Светога Саве.

Настојатељ храма, отац Бранислав, захвалио је свима на љубави и труду, пожелевши срећан и благословен данашњи дан и празник.

 ФОТО АЛБУМ

*********

За хришћанство на простору српских земаља, не само у средњем веку, од пресудног значаја јесте личност и дело Светог Саве. Од ране младости надахњиван етосом Свете Горе, потпуно и без остатка предајући се испосништву и молитви, Растко – најмлађи син великог жупана Стефана Немање – постао је монах Сава. Најплодоноснији изданак светородне лозе Немањића непрекидно је путовао по свим српским земљама, проповедао, ширио писменост, градио цркве и манастире. Све до појаве Светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Цариградске Патријаршије. Добро знајући да је основни предуслов за остварење циљева његовог мисионарског деловања био оснивање аутокефалне црквене организације, студенички игуман Сава одлази у Никеју 1219. године, те после преговорâ са византијским царем Теодором I Ласкарисом и цариградским патријархом Манојлом I Харитопулом, успева да издејствује аутокефалност Српске Цркве. Сава је у Никеји хиротонисан за Архиепископа – Предстојатеља Цркве у Србији, са титулом архиепископ српских и приморских земаља. Манастир Жича је постао седиште Српске Архиепископије, основане су нове епископије, напредовала је црквеноградитељска делатност, као и опште просвећивање српског народа, што додатно расветљује смисао и значај оснивања аутокефалне Српске Цркве.

ФОТО АЛБУМ

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора

dst_4490

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у манастиру Жичи и Београду од 9. до 18. маја 2019. године

Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 9. маја у манастиру Жичи, првом седишту аутокефалне Српске Цркве, а 800-годишњицу те аутокефалије, пуне црквене самосталности, великог дара Божјег и великог дела Светога Саве, прослављамо ове године. После свете саборне архијерејске Литургије и призива Светога Духа у храму манастира Жиче одржане су, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прве саборске седнице у самом манастиру, 9. и 10. маја, да би Сабор наставио са радом у Патријашијском двору у Београду од 11. маја до завршетка овогодишњег заседања. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа западноевропског г. Луке.

На почетку прве саборске седнице Његова Светост Патријарх је присутним епископима упутио, по устаљеној пракси, приступну поздравну реч, у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном, с једне стране, великих духовних изазова и искушења, а са друге стране и отворених могућности за рад на духовној обнови нашег народа.

Већ на самом почетку свога рада Сабор је изузетну пажњу посветио богослужбеном прослављању и духовно-културном обележавању великог јубилеја, осамстогодишњице стицања аутекефалног статуса наше Цркве (1219 – 2019), како на нивоу читаве Цркве у манастиру Жичи и у Београду, у октобру, тако и по свим њеним епархијама. Поводом великог јубилеја, 800-годишњице аутокефалије наше Цркве, у саборској дискусији о начину стицања исте изнесен је једнодушан став свих присутних архијереја о апсолутно канонском карактеру светосавске аутокефалије. Ваља истаћи да ће прослава бити настављена и током читаве идуће, 2020. године, а одлучено је и да се те исте године молитвено и свечано обележи још један значајан јубилеј – стогодишњица уједињења покрајинских Цркава у једну јединствену Српску Православну Цркву и васпостављањa њеног статуса аутокефалне Патријаршије.

На позив Сабора, Патријаршију су посетили председник Републике Србије г. Александар Вучић и председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. После заседања, у свечаној дворани за пријеме, Сабор је са дужном пажњом саслушао излагања двојице српских лидера о стању и проблемима нашег народа у Србији и Републици Српској, али и шире, као и о напорима и неравноправној борби са моћницима за очување Косова и Метохије у саставу Србије и о подршци и свеобухватној помоћи државе Србије нашем народу да опстане на најсветијој српској земљи, Косову и Метохији, и, паралелно, о братској сарадњи државних органа, образовних и културних установа и свих осталих носилаца јавне одговорности у Србији и у Републици Српској, на добро нашег народа с обе стране Дрине и на његово опште добро, ма где да живи.

Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, са извештајем о свим досадашњим радовима, извршеним уз велику помоћ државе и прилозима побожног народа, нарочито о постављању мозаикâ од стране руских уметника, и најавом свечаног великог освећења Храма следеће године.

Као и сваке године, Сабор се позабавио и питањима црквене просвете и стварањем услова за нормално функционисање Патријаршијске библиотеке и Музеја и Архива Српске Православне Цркве. Изабран је нови вршилац дужности ректора Богословије Светог Арсенија Сремца у Карловцима, протојереј мр Јован Милановић. Расправљало се и о сарадњи Цркве са надлежним органима Србије у процесу ревитализације Сремских Карловаца и стварања условâ за његову нову – у ствари стару – улогу важне духовне, културне и образовне кошнице српског народа.

Измењен је датум празновања светог Пајсија, патријарха пећког: уместо 2/15. октобра његов спомен ће се вршити 3/16. октобра на основу новооткривеног записа на његовим светим моштима.

Са жалошћу је констатовано деловање разних расколника и секташа.

Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље” и других фондација и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду.

Извршена је арондација појединих епархија тако што је Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској.

Сабор је једногласно доделио орден Светог Саве првог степена др Димитрију (Тракателису), донедавно архиепископу америчком у јурисдикцији Цариградске Патријаршије, за његову љубав и доброчинства учињена епархијама наше Цркве у Америци.

Размотрено је и стање наше Цркве у такозваном региону, односно у државама створеним на развалинама бивше Југославије, при чему је констатовано да су анимозност и дискриминација у односу на нашу Цркву присутне, у већој или мањој мери, готово свуда – у Хрватској, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, а нарочито у Црној Гори, где је недавно потврђен антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама. Тим нацртом закона се специјално и намерно дискриминишу Епархије црногорско-приморска и будимљанско-никшићка, а предвиђа се чак и отимање светих храмова и њихово проглашавање за власништво државе (!). Таква решења укидају неотуђиво право грађанина на слободу вероисповести и савести и представљају директно мешање у унутрашње црквене послове. Ту су и покушаји насилног одузимања светињâ у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске Православне Цркве” и претње да ће бити срушене поједине богомоље (црква на планини Румији и крстионица на Превлаци). Наравно, свуда – и у Црној Гори, и у Хрватској, и другде – има не мало часних појединаца и читавих заједница и организација које се залажу за правду и слободу свих. Тешко је и стање наше аутономне Охридске Архиепископије у Северној Македонији, где тренутно нема директног прогона архиепископа Јована, епископâ, клирикâ, монахâ и верникâ, али им стално над главом виси Дамоклов мач новог судског гоњења. Упркос томе, наша Црква је и даље, као и до сада, за дијалог са тамошњом Црквом која већ деценијама пребива у расколу и за решење проблема на аутентично канонској основи.

Поводом јавних ставова за обавезну вакцинацију деце или против ње, Сабор сматра да треба уважити разлоге научне медицине, али и бојазан родитељâ од њеног примања.

Највећи проблем Православне Цркве данас јесте црквени раскол у Украјини и промашени покушај Цариградске Патријаршије да тај проблем реши „преко колена”, на своју руку, без дијалога са канонском Црквом у Украјини и са Руском Православном Црквом као целином и без свеправославног саветовања. С тим у вези, Сабор остаје при свом досадашњем ставу: наша Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем челу су грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит Онуфрије, и са свим осталим канонским Православним Црквама.

Сабор по ко зна који пут изражава своју запрепашћеност и огорченост услед неканонских упада епископâ и свештеникâ Румунске Православне Цркве у епархије Српске Православне Цркве у Источној Србији.

Односи са Римокатоличком Црквом и са Црквама Реформације у Србији, као и са Исламском заједницом Србије, традиционално су добри и коректни, што се, нажалост, не може рећи за односе са одређеним круговима Римокатоличке Цркве у Хрватској и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини.

Чланови Светог Архијерејског Синода у новом сазиву су митрополит дабробосански Хризостом и епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид.

Доставља: епископ бачки Иринеј,
портпарол Српске Православне Цркве

Епископ крушевачки Давид: Кинематографска поглавља

DSC_6539

Епископ др Давид (Перовић)

Ванредни професор Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

Катедра за хришћанску етику и аскетско богословље

 
 

Аудио-визуелни универзум, свима познат као покретна нема и звучна слика, настајао у прошлом и усавршен у овом веку, потребује један вид тумачења и врсту водича. Имајући то у виду, ми стављамо овај текст пред посетиоце Сајта наше епархије крушевачке.   

 
 

Кинематографска поглавља

 

 

Кинеманија

 

Стотину пута проклевена

стотину пута благословена

мање од кивота

више од живота

мање од етоса

више од кефалоса

стотину пута озлоглашена

стотину пута оглашена

мање од ока херувима

више од срца исполина

често промашена

никада надмашена

за мучење

за намучене.

Ако њу не знаш, намучиће те она,

ако је знаш, просветиће те зона,

ако њу прецениш, осиромашиће те мона,

ако њу потцениш, надмашиће ти трона,

кинематограф справица – dona laterna magica.

 

 


 

Апстракт: Захваљујући камери, филмски гледалац има осећање личне испарцелисане свудаприсутности. Многи су теоретичари који су писали о чудесној моћи филмске камере која ствара тоталну илузију живота у покрету и која понире у душу ствари. Штавише, ту филмску стварност, неки од њих су назвали нечим вишим од живота. Филмска камера,  по речима сликара Пеђе Милосављевића, води гледаоца од пакла, кроз унутрашњост Земље до дна мора, и од дна мора до небеса. Марсел Лербије опет, приписивао је тој машинерији поседовање интелигенције. Жан Епстен видео је у камери дело ђавола, док јој је Ричото Канудо приписао божанску моћ стварања. Робер Бресон каже, да иако камера не мисли, јер је она обично прозорче, сама ипак хвата реално у лету; она у једном трену даје оно што сликар, вајар и писац не могу да забележе; она региструје оно што наш дух не би могао да перципира. Али гледалац за све време има само један идеолошки захтев, и само једну могућност: да се нигде не занесе, укваси и упрља. Па ипак, све то није довољно ни камери ни гледаоцу. Јер, живот посматран са обале гледалишта, није живот сам, као уосталом ни наука, ни философија ни теологија.

 

1

Естетски и теолошки концепти Луиса Буњуела происходе из јелинске теорије саблазни и паганског пуританизма. Да ми неко овога часа докаже светлосно присуство Бога, то апсолутно ништа не би променило у мом понашању. Не могу да поверујем да ме Бог непрекидно гледа, да се бави мојим здрављем, мојим жељама и мојим грешкама. Не могу да поверујем, а не могу ни да прихватим да може да ме казни за вечна времена. Шта сам ја за њега? Ништа, сенка направљена од блата. Мој боравак на овом свету је толико кратак да за собом не оставља трага. Ја сам обичан смртник, не значим ништа ни у простору ни у времену. Бог се не бави нама. Ако постоји, то је као да не постоји (…) Пошто одбијам да прихватим умешаност божанства које све уређује, чије ми се деловање чини тајновитим и од саме тајне, преостаје ми да живим у мраку. Прихватам. Ниједно објашњење, ни оно најједноставније, не важи за све [1]. Буњуел на сваком кораку трага за мотивима саблазни. На пример, сиротиња одрасла на друму и покупљена с њега од стране добротворке Виридијане, уздржава се од свашточинства својој добротворки само док гута залогаје њене милостиње и док гура у џеп удељену му лепту. А затим она узвраћа на њену љубав онако како је само њена страст и обест нагоне (Виридијана).

      Буњуелов атеистички концепт опет, од Келса до данас, у принципу јесте апологетски, злурадо сведен на егопатију и пропагирање антрополошког детерминизма. Своје библијске аргументе Буњуел је, наравно, сагледао ван христолошког контекста, али зато не и ван контекста свих безбожника, атеиста и богобораца, укључујући у историјски континуитет и самога себе. Јер (безбожници) рекоше у себи мислећи неправилно: Наш живот је кратак и тужан, и нема лека кад човеку доће крај, и није познато да се било ко избавио од пакла. Јер смо случајно рођени и после овога бићемо као небивали; јер је дах дим у нашим ноздрвама, и реч искра у покрету срца нашега; кад се она угаси тело ће се претворити у  пепео и дух ће се разлити као лагани поветарац. И наше име ће временом бити заборављено, и нико се неће сетити наших дела; и наш живот ће  проћи као трагови облака и нестаће као магла разагната сунчевим зрацима и његовом топлотом (биће) притиснута. Јер наше време је као мимоход сенке, и нема повратка из наше смрти, зато што се запечати па се нико не враћа. Зато ходите да уживамо садашња добра и служимо се творевином као у жару младости; вина драгоцена и мириса напојмо се, и нека нас не мимоиђе пролетњи цвет; овенчајмо се ружиним пупољцима пре него што увену. Нека нико од нас не буде лишен своје насладе; свуда оставимо знаке весеља, пошто је оно наш удео и наслеђе. Зашто је Буњуел одабрао ове стихове из Соломонове књиге Премудрости?[2] Зато што они постижу троструки ефекат: осликавају његов аутопортрет, а он рачуна на њега као библијски, служе му као лични кредо и дају му лични и стваралачки легитимитет; и, на крају, учвршћују га у нади да ће његова аутобиографија бити надахнута књига коју он оставља генерацијама у наслеђе. Заиста, ђаволски смишљено! Заиста, он оставља споменик демонском лукавству и трагедији непокајања, као што је Марко Ферери, по речима самога Буњуела, филмом Велико ждрање направио споменик хедонизму, острашћеним чулима и целокупном трагизму њиховом.

Буњуел је био питомац језуита, затим саговорник надбискупа Толеда, Каранса, па модерног доминиканца Хулијана, сликара, графичара и аутора два филма; као поклоник самостана у Ел Паулару он се и медитацији одавао. Иако у својој Лабудовој песми Буњуел[3] говори о развоју хришћанске религије, и, ни мање ни више, него о христомонизму, то јест о повлашћеном положају Христа у односу на Оца и Духа Светога у Светој Тројици, затим о Богу Оцу као неодређеном и далеком, а о Духу Светом као да се Њиме нико не бави, он ипак до те мере заједљиво формулише свој теолошки исказ да би нама било неприлично цитирати га овде.[4]

2

Бергман у име свих уметника трага за тајном и начином оличносњења (Персона, Тишина, Додир), и то постављањем актера да живе и у историјским и у митолошким причама; отуда они јавно исповедају сав смисао и бесмисао несвесног, подсвесног и надсвесног, што се све преплиће у њима и око њих.

3

Андреј Тарковски је имао снаге да утеши свакога човека; да га подсети да је он човек који игра и плеше (Андреј Рубљов, Носталгија), човек који лети (Иваново детињство, Андреј Рубљов), човек молитвеник  за сав свет (Жртва), човек васкрсења (Соларис), човек будућности који може да напредује ка ономе што га поробљује и превазилази (Огледало, Носталгија, Сталкер), човек светитељ (Антоније Велики, недовршен филм, прим. ау.).

4

Хришћанска уметност од стране Тенгиза Абуладзеа добила је најјезгровитије филмско исповедање вере: Каква је то улица ако не води до цркве (Покајање, Repentance), и надахнуће за проналазак гносеолошкога кључа у стању грешности: Кајем се, дакле јесам; ако ли се покајем, бићу (Молитва, Дрво познања).

5

Да ли је Дејвид Линч у једном периоду својих прича о љубави са дна пакла наступио као маг и окултиста, па чак таквим и сам постао (Fire Walk With Me, Wild at Heart, Blue Velvet, Dune, Lost Highway, Mullholand Drive)? Све је могуће у искушењима. Али после Приче Стрејтових, Линч је лично схватио да је од свега што је видео и доживео главно двоје: одвојити зрно од плеве, и пустити да неважно отпадне само (At my age … You can separate the wheat from the chaff. You know to let the small stuff fall away[5]. Линчови ликови су: Човек планета или – лавиринт (Eraserhead/Labirinth man, The Elephant Man),  Дон Вампирозо (Blue Velvet), демон пратилац који заплиће и трује живот јунака његових прича (Twin Peaks, Lost Highway). Они се не виде другачије до као архетипови дати у  маниру синема-сарказма и синема-апсурда, и са линијом која пролази између нормалног и паранормалног.  И само биће које зрачи светлошћу и говори Сејлору да не одбија љубав, назива се Добром вештицом. Шефови несташних банди су барон-канибал (Dune), дон-вампирозо (Blue Velvet), медијуми (Lost Highway, Wild at Heart, Mullholand Drive). С једне стране, пратимо: судбину света који у злу лежи  (Wild at Heart) и којим пролећу крици као летећи објекти (Lost highway, Twin Peaks), судбине ликова који бивају завођени песмом и музиком сирена (музика Линча и Бадаламентија) и вођени све дубље у светове таме (Fire walk with Me, Lost Highway), или опет судбине ликова роботизоване савести који вршљају унутар сатанодикеје (Twin Peaks, Wild at Heart). С друге стране, овој сатанодикеји се супротстављају позитивни ликови који одржавају ред и поредак у свету: племенити краљевић силовите речи који одржава ред и поредак у свету (Dune), анђео чувар који у обличју старог клошара шаком зауставља Лору на улазу у ноћни бар у коме се приређује drink и narko-spiritual (Fire Walk with Me), добродушни идеални агент Купер који испитује случај Лориног убиства (Twin Peaks), мудрац младе еколошке Америке Алвин Стрејт, који је и тумач Линчове теодикеје (The Straight Story).

6

Abel Ferrara, визуелни приповедач и мислилац са нервом за богословствовање – где мање од Линча – где непосредније од Бергмана. Он нас везује: за савест у једном свету корумпираних институција, drink и narko-spirituala (Bad Lieutenant, King of New-York, The Funerel); за философску и индивидуациону овисност (The Addiction); за питања homo conceptualis-а који у трагању за виталношћу мора да загази у крв? (Да ли он од гордости гради умни сок философије; да ли је после Аушвица и Никарагве философија слатко млеко отрова?); за покајање које философа вади из седмога круга Дантеова Пакла (The Addiction, Bad Lieutenant).

Након сагледања главнине стваралачког опуса Дејвида Линча и Абела Фераре изрониће ове основне мисли:

Покајнички крик означава крај сваке уметности и почетак подвижничког ћутања.

Свачијем узрасту у греху насупрот стоји узраст у покајању.

Не стоји тврдња: грешим-bedita, ecce ergo sum, већ: кајем се –дакле јесам.

Нико и ништа, па ни философија, не може да скрца наше христолошко језгро.

Живот проведен ван молитве живот је проведен у ропству помисли и имагинација.

Онтолошка претпоставка личности и заједнице јесте љубав као у огледалу, а њени плодови љубав лицем к лицу и срцем к срцу; и то тада када се зло буде повукло, односно када буде било неутралисано.

Многобројни нама знани људи опстају на својим местима, и на сваком кораку говоре: Господе, добро нам је овде бити – зато што је Господ на свакоме месту оставио логоснога трага о себи, да ми не бисмо као авети лутали стазама историје (The Addiction, The Elephant Man).

7

Ако се полна лепота не пригуши и оплемени стидом и скромношћу, она скончава еротоманијом. Искаљивање еротских жеља и бесова ремети ум, па оно што је на почетку било полно лепо сада је полно хипокритско и идеолошко, агресивно и брутално, тиранско и глобалистичко, уносно и наркотичко, антиљубвено и богомрско. Савремени воајерски и виртуелни култ тела, који је потекао најпре у Европи, па се зацарио у Америци, да би се затим ширио код њихових епигона широм света, мора бити да је, бар судећи по озбиљности приступа телу и експанзионистичким настојањима да се њиме обликује наш савремени етос-каприц, и један од пандана схолстичким догмама римокатоличке Цркве и модернистичким и пост-модернистичким теологуменонима протестантских цркава заједно са англиканском. У овом случају пак, виртуелни култ тела био би пандан догми о сакраментализму обожаваног Тела и Срца Исусова, међутим без обавезе причешћивања. Ова схоластичка догма за гледање сакрамената нужно је повукла за собом и догму обожавања срца Исусова. Обе догме пак испољене су у форми и маниру психолошке драме. Корак даље у секуларизовању христологије на Западу биће говор о Исусовој психологији, или о Његовим душевним и телесним искушењима (пример холивудског индустријског нус–производа Последње Христово искушење, Skorceze (читати-кушање или искушавање; или Јеванђеље по Исусу Христу, нобеловца Жозе Сарамага[6], те  Да Винчијев код Ден Брауна[7]. Тумачење догми хришћанске вере језиком comedia del arte налик је царској трпези и царскоме трону којима председева дворска луда, или кловн што седи на леђима самога цара па јестивима и пићем полива и цара и његове званице у намери да код свих изазива непрекидни смех. Италијански тип дворске луде или кловна као комедијаша по правилу је вулгарни тумач догме, вулгаран до огавности. Ако ли је опет реч о њима као британском или америчком типу комедијаша, он је циничан до бестијалности (Peeter Greenaway). Наравно, и једни и други су, као уосталом и комедијаши у целини, церемонијал-мајстори спремни на бласфемију од које се диже коса на глави. Заиста, заиста, прљавима је све прљаво. Један те исти догађај или чин душевне и телесне љубави два бића може да има два потпуно различита значења, службе и последице, а све у зависности од његовог настројења. Наиме, тај догађај и чин могу бити или онтолошки, ипостасно и евхаристијски означени, или опет испразно, себично и атрактивно режирани.

8

Када се онтологија медија и сцене драстично хоминизује и обесвећује, она се премеће у онкологију медија и комуникација. Христос Назарећанин дакле јесте Онај Камен што га зидари одбацују; Он у Коме Јединоме има спасења и ни у једноме другоме .[8] Наиме, нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити.[9] А што се тиче процена свега и свих у свим временима, то јест, свега сакривеног што ће се открити и свега тајног што ће се дознати[10], ово је суд [свима]— што је светлост дошла на свет, а људи више заволели таму од светлости.[11] Зато се треба бојати онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао.[12] То јест, тај може допринети да останемо без благодати и ван благодати Духа Светога, што значи без свима нама жуђенога дажда љубави Оца и Сина и Светога Духа Господа.

А Господ док смањује терет законског морала, допушта терет слободе и одговорности. А човек док повећава терет законског морала, све чешће одбија терет слободе и одговорности.

9

Колико је исхитренога хумора, па и шарлатанства у животној разиграности Џима Керија, врхунског америчког глумца и шоу-мена, толико је бајковито љупка, све до сновиђења спонтане раздраганости филмске екипе редитеља Жан-Пјер Женеа (Чудесна судбина Амелије Пулен, Веридба је дуго трајала), који се баш као и Кери, залажу за живот свих и у свему.

Филм На ивици Америке (Edge of America) и сав опус Hallmark Channel-a потврђују јеванђелску реч да су синови овога света мудрији од синова светлости, и да они са једним талантом често боље тргују од синова светлости са десет таланата.

10

Ако су време и простор депонија умрлих и распаднутих, и, лешева свих врста, и фетиша, и идола, онда су идеологије и системи апсолутизовани до степена јединоспасавајућих такође виновници зала у свим њиховим видовима, те према томе и зала изазиваних путем уметности; и филмске, изазиваних појединачно и у целини. Свака локална историја, ма чија она била, не може лако и верно да открије свој истински смисао. Она једноставно може да се не поклапа са историјом која стреми Царству Божијем. Док је откривење смисла историје откривење о њеном крају, дотле откривење смисла, на пример америчке историје, иде у супротном правцу: у правцу њеног почетка, и то са хилијастичким ознакама, упркос претензијама твораца америчкога сна да он буде глобалистичан и свевремен. Црквословно речено, ограничавање на простор и оглушивање о Царство Божије, а затим превиђање Истине и враћање сенци Истине и непрестаној потрази за истином као да она никад није откривена, једнако је прогресу који урушава целокупан пројекат, или Домостој, и депонује га у зону смрти.

Зато је помоћ коју нам два филма Андреја Тарковског, Соларис и Сталкер, пружају у продору у тајну и смисао времена и простора  толика, да се њихов аутор сврстава у ред великих теолога-лаика; оних који су богословствовали у име целог света; и то света првенствено хришћанског.

11

Виртуелна апокалипса покренула се са филмом и телевизијом. Ови медији су све тајне и недопустиве грехе учинили јавним, колективним и допустивим, санкционисаним, оправданим и естетским, напредним и бајаги, здравим. И што је човек по себи почео све више да слаби, то је виртуелни, механизовани и мутирани, генетички, синтетички и естетизовани, еротизовани, дигитализовани и биочиповани, најзад, демонизовани модел човека, почео све више да јача, и да надјачава.

12

Порнографија у уметности равна је вромографији, а ова практичном сензитивизму, криминалу и  мазохизму, вампиризму и канибализму. Страсти душе и тела су процес обесловешења. Томе саображена душа једанпут заувек полази путем зла и напредовања у злу. Врлина пак код обесловешених не постоји, с обзиром да је предуслов за њен почетак блокада зла и устремљеност ка врлини. Шта онда имамо на делу? Примораност душе на стално погоршање, и стално напредовање ка све нечаснијем и горем. Свети Григорије Нисијски овако расуђује о томе: Душа која се једанпут стропоштала с висине благодатног живљења у амбис страсти не може да се заустави на неком степену порочности него се преко склоности ка страсти претвара од словесне у бесловесну, а од овога достиже даље до безосећајности биљака. Безосећајном пак блиско је бездушно, а њему последује непостојеће. Тако се, уопштено говорећи, душа устремљује ка себеуништењу и небићу.[13]

У потпуној супротности хришћанском етосу, поменућемо припадника америчке средње класе антихероја Волтер Вајта западњак-протестант-порески (In God We Trust) обавезник, ТВ серије Чиста хемија (Breaking Bad – Прозлобљивање – превод ау.). Након што открије да болује од рака и да му је остало још мало времена, он коначно излази из љуштуре медиокритета и одустаје од свега њему бесмисленог: од лечења, или можда алтернативног или надри-лечења, или било које целосветске религијске понуде данас присутне у Америци. Пројављује се нихилиста, који темељно, кроз 62 драматичне епизоде, уништава себе и све око себе, тобоже у намери материјалног збрињавања своје породице.

Од социјално оправдане потребе за новцем који га је чинио све моћнијим, преко егоманијачке перфекције у послу, саживљује се и остварује у алтер егу – демону Хајзенбергу. Од њега се чак и канцер повлачи, а име постаје мит у подземљу које се изговара са страхопоштовањем.  Он, све задовољнији у захлађењу срца, оздрављује.

Активност Националне Лиге пристојности породила је Продуцентски кодекс (1953), са циљем да заштити морал и достојанство америчке нације. Он прописује мноштво упутстава о томе шта се може а шта се не сме приказати на екрану, (…) с обзиром да филм може да буде непосредно одговоран за духовни и морални прогрес, за виши облик друштвеног живота и за формирање правилног мишљења. Најкарактеристичнији параграфи овог Кодекса данас могу само да импонују  у нашем стању ствари ; данас када је свака замислива граница дозвољеног и недозвољеног приказивања не само пређена, већ и избрисана, па се редовно малтретирани и терорисани гледалац налази у неприлици док се у својој столици зноји и грчи од призора и беспризорности: Техника убијања мора бити тако приказана да не допушта опонашање. Детаље извршења злочина не треба приказивати. Разметање гангстера и криминалаца револверима не треба допуштати. Разговоре међу гангстерима о баратању оружјем треба свести на најмању меру. Сурова убиства не треба показивати у појединостима. Употребу алкохола (дроге и крви—наша примедба) у америчком (и мундијалистичком—н. п.) животу треба избегавати, сем уколико то изричито не захтева садржина за карактеризовање ликова. У принципу, страст и пожуду треба тако приказати да сцене не подстичу ниске и животињске пориве код гледалаца. Сексуалне перверзије су забрањене. Сексуална хигијена и венеричне болести не треба да се узимају као тема за филм. Призоре порођаја, аутентично снимљене или дате посредством силуете, не треба приказивати. Сцене свлачења треба избегавати, сем уколико нису суштински важне за радњу филма. Плес који сугерише сексуалне односе забрањен је. У филму се не сме исмевати било која религија. Националну заставу треба с поштовањем приказивати. Историју, институције, виђене личности и грађане других народности треба приказивати с дужним поштовањем.[14]  Свако залагање за цензуру која би помогла праву уметност је сврховита, и опет за ону која би се борила против шунда и срозавања филма на порнографску илустрацију и индустрију, јер таква цензура је неопходнија данас него икада раније. Магији вулгарности, баналности и сваковрсној окрутности на филму могуће је супротставити се само духовношћу и хуманошћу, лепотом и осећајношћу, коначно, темама из исихастичке сфере кружног или цикличног рада покајаног и обоженог ума.

13

Старинским генерацијама и домаћинима који су имали и гајили домаће животиње на предвиђеним за њих местима у својим домаћинствима, нико од модерних људи  заштитника и промотера животињских права не може приговарати да их они нису волели као Божја створења, невезано за то што су их држали ван својих домова. Какав однос према животињама гаји модерни човек, односно помодарац, сувишно је, па и декадентно говорити. Протестантски и англикански однос и став према животињама пак, доспео је и у теолошку раван, са одговарајућим теолошким импликацијама и реперкусијама, са пропратним декларацијама и конституцијама. Свакако да у оквиру еко и био-етичке димензије богословља има и треба да има места и за ваљану реч о животињама; то јест,  за одмерену и трезвену реч о њиховом месту у животу људи, но које не би смело да иде науштрб, пре свега деце, било нерођене, било рођене, било оне која би требало да се зачну и роде матерично или in vitro. Иначе, о животињама се осим у оквиру богословља данас говори и у оквиру права. Andrew Linzey је утемељитељ прве светске организације за теологију и напредак животиња—The International Fund for Animal welfare, и такође Senior Research Fellowship at Mansfield College, Oxford, писац и некоиликих пионирских радова на тему теологије животиња.[15] По нашем осећању, сваку такву начелну тему би требало  насловити тако да буде Теологија и животиње. Експерти за заштиту, права и слободу животиња се слажу у томе да заштита животиња подразумева три категорије заштите: заштиту физичке и психичке целовитости, и њихових наследних основа. Међународни покрети за заштиту животиња се боре за њихово ослобађање или пуштање у првобитну средину, за њихова права и за њихову добробит. Добробит животиња опет, обухвата правила пет слобода: слободу од глади и жеђи, од физичке неудобности, од физичке повреде, болести и бола, од непријатних емоционалних искустава попут патње и стреса, и, обезбеђивања природних услова за њихов опстанак.

Место, пак, и улога животиња у свету филма и филмске уметности третира се равноправно са местом и улогом људи, професионалних глумаца. Према томе и све животиње-глумци имају своје филмске улоге, споредне и главне, и уживају углед starova. На тај начин филм је незамислив без учешћа животиња. у њему. Један од начина на који модерни филм покушава да изрази филмске преокупације аутора јесте непосредно понирање у саму суштину стварности, приказом аутентичних људских карактера, из чега гледалац може да открије одређени животни смисао и да назре философски и теолошки став аутора. На пример, у Бресоновом филму Случајно, Балтазар, призори и збивања носе сва обележја животно могућих догађаја, али из којих на крају избија редитељев став према животу, једна философска идеја која надграђује аутентично проточне и ефективне догађаје, а да при том не нарушава њихов реалистички фактицитет. Бресонов фим дакле прати тужну судбину једног магарца на толико природан и убедљив начин да сваки призор филма потпуно одговара објективним околностима и појавном виду стварности. Својим целокупним дејством, понајпре емотивним, филм се уздиже до поетске параболе о животу сваког људског бића, које понекад, или често, без његовог учешћа и жеље, постаје жртва безначајних околности или кретњи невидљивих нити.

14

Филм Атома Егојана, The Adjustor (Процењивач) бави се темом наше незрелости и наивности; темом помоћи ближњима на сопствену штету; темом губљења своје душе при спасавању душа наших ближњих.

15

Римокатолички свет у италијанском филмском неореализму и француском филму истине или новом таласу представљен је као свет дубоке покајне туге и жеђи за личношћу правде и наде, за личношћу љубави и истине. Тако је и Сартр, између осталога и писац филмских сценарија и сарадник на њима, изустио речи: Тражио сам Оца, а они ми утрапише Судију!

16

Метохијски Србин Хранислав Бојић, Источанин, рекао је да је и најјачи отров само седатив у поређењу са најмањим грехом. А најмањи, баш као и највећи грех, шта може бити друго до извитоперена догматика. А она, извитоперена догматика, кадра је да блокира, или да учини исфалшираним целокупан живот једног хришћанског народа, да учини извитопереном визију целокупног Домостроја спасења; Јеванђеље да учини неразумљивим; свету тајну Покајања и Исповести неделатном; благодат да изагна из историје; иконографију да искарикира и обезбожи; хришћански етос да промени; логосологију, па и генетску структуру да руинира; свет да натера да не верује у Божији Промисао. Ничеово лудило, Мунков крик и Кјеркегорова уклетост, Буњуелов цинизам, Бергманова неутешивост и Сартров опакљени цинизам, Андрићев резигнирани мир, Бејконов сликарски холокауст и Линчова уврнутост, … снажни су и гласни данас, колико и Платонови некада – и све у име целокупног света; данас модерног, тада старог многобожачког – и сада и тада вапај за Богом Спаситељем у људском телу.

17

 Декалог Кжиштофа Кјешловског сав одише драматизованим пијетизмом латинским и лутеранским.

18

Хришћани предокушају есхатолошку стварност и заједничаре са Христом као са својим Есхатосом. И док они још чезну за њим, да им се Он јави сав лицем к лицу, дотле се васељеном опет и опет проламају крици нехришћана и угашених хришћана за новим човеком, божански бесмртним, благодаћу моћним и опуномоћеним, харизмама надграђеним. Преносници тих порука у човечанству данас, више него икада, јесу, наука, култура и уметност.

19

Свако ко се препустио греху, блуду и сновима као уметности и вештини живљења, осиромашиће благодаћу и врлином, истином и правдом, вером и надом, љубављу и животом изобилним, и обући ће се у крпе и рите срама и стида. Па још када му се после неутаживе жеђи за опијањем и оне подеру, остаће голаћ као тучак у ступи и прострет као од отрова звечарке. Толику жеђ за развратом он је ипак позајмио од силе предвиђене за љубав — љубав распету најраспетијим распињањем распињаног распећа. Онтологија болести је ерос и идони и одини, а онтологија страдања је љубав. Непреображени ерос трајно изазива идони и одини (уживање и бол). Преображени ерос пак доноси љубав у наш живот, љубав Господњу и путем ње Самога Њега—Господа Христа.

20

Бергман је научном прецизношћу показао да ниједна страст не води излазу него безизлазу. То даље значи да је стање острашћености стање беде и празнине, глади и жеђи; да се глад и жеђ не утољују и не гасе врелим песком и уљем. Бергмана разједа немогућност општења, и опет, сама чежња за општењем, које се доводи у питање и сумњу општењем первертованим самим страстима.

21

Ко служи Христу неосуђивањем, нениподаштавањем, нежалошћењем и негубљењем Христа и брата свога, угодан је Богу и људима вредан.[16] Али, Царство Божије је већ дошло к нама, јер се демони изгоне Духом Божијим[17]; и сви ћемо предстати Суду Христовом, када ће сваки од нас дати Богу одговор за себе.[18] Понајпреће га дати окречени гробови, корумпирани политичари, препредени лажови и доброћудне лажовчине, произвођачи интелектуалне магле, уметничких испљувака, избљувака и демократских урлика. И после све те заглушујуће буке одзвањају речи: За суд ја дођох у овај свет, да виде који не виде, и који  виде да постану слепи.[19]

22

Човек пропада услед перверзног испуњаваља заповести: о љубави (према ближњем свим бићем), и о слободи (која би била на корист). Негативан пример за прву јесте некрофилија једног дела пост-модерних Бечлија, а за другу содомија једног дела пост-модерних Београђана? — Први се може назвати богомрском острашћеношћу, други се не може назвати слободом на стварну корист, већ острвљеношћу на паклену пропаст. Иако нам је све слободно, ипак све не изграђује. Мада се човек својом љубављу везује за све, и то у име саме љубави и уметничких слобода, његов credo неочекивано му доноси мноштво паклених ствари и изненађења.

23

Сенка и тама нису добробитијна него биолошка и психолошка претпоставка бића овисног о закон. Међу оне који у својим делима говоре о тами и сенци као одсуству светлости и клизању ка небићу, примера ради, подсећамо на: Бергмана (Лице, Криза, Затвор, Персона, Тишина, Вучје доба, Змијско јаје, Срамота, Причесници, Седми печат), Бресона (Процес Јованки Орлеанки, Џепарош), Хитилову (Беле раде), ауторе Матрикса, Џорџа Лукаса (Ратови звезда), Мајкла Мура (Сурова истина) и Јована Мацуру (Молитва у цис-молу, Жертва). Међу оне пак који говоре и сведоче о светлости као литургијском присуству Логоса, и проширењу срца и остварењу ипостасног начела, помињемо оне неизбежне: Преподобног Софронија Новог-Есекског чудотворца, преподобног зографа Григорија Круга (настављача дела преподобног Андреја Рубљова), блаженоупокојеног епископа будимског Данила Крстића (калокагатхоса  неустрашивог ероса), патријарха српског Павла (литурга и подвижника, беседника и појца), митрополита Јована Зизјуласа (творца богословског монументалног дела, укључујући беседу La Theologie de Saint Siluane du Mont-Athos, Празничне беседе), човекољубивог лекара душе и тела Владету Јеротића (узвишеног подвижника науке и уметности, оца наше трезвењске или ниптичке психологије), васељенске утешитеље и боговеснике Порфирија и Паисија светогорце, архимандрита Гаврила Цафоса, руководитеља парохијом светог Апостола Андреја у Атини (литургијског ревнитеља са чудотворним осмехом), свештеника Стаматиса Склириса, иконослова и религијског сликара надреалисте (En esoptro – У огледалу) и Војислава Билбију (огледног у различитим уметностима), Божидара Калезића (творца телевизијског документаризма), Павла Аксентијевића (кадрог за сликарске и музичке узлете), Косте Брадића (бакрописца), Србољуба Митића (Стилити), Невену Витошевић-Ћеклић (Биће које воли, Маштованка, Мали анђео-хришћанска почетница), ствараоце музике за богомољачке песме владике Николаја Велимировића (Изнад Истока и Запада). Свете монашке обитељи са истакнутим духовним, уметничким и културним зрачењем космичких размера данас: обитељ светог Архангела Михаила у Ћелијама (духовног рукосада великог у Господу аве Јустина Новог Ћелијског), Часног Претече Јована у Есексу и светог Силуана Атонског у Паризу (духовног наслеђа преподобног аве Софронија Новог-Есекског), Симонос Петрас са херувимским авама Емилијаном (на Атосу) и Јефремом Филотејско-Аризонским, Ормилије (у пост-модернистичкој европској Грчкој), Оптинске пустиње (у данашњој, пост-нуклеаристичкој Русији), обитељи Врањске свете горе са представљеним у Господу руководитељем монаштва Пајсијем  Хиландарцем, светог Архангела Михаила  Ковиљског (обитељи човекољубља). Важно је још указати на свети хришћански дом отаца Владимира и Стефана Санџакоских у Струги, преводилачку школу царске Лавре манастира Хиландара, храм Светога Јована Богослова при Православном Богословском Факултету који оживљује древне хришћанске Анафоре и Академију за рестаурацију и конзервацију црквене антике при истом факултету у Београду (са јеванђелским плодовима већ пристиглим за бербу).

24

Вуди Ален у визуелној приповести о животу и смрти пита: Да ли смо само гомила људи која се мува без разлога?

Песник Ђорђе Сладоје опет, недоумева: Ал с човеком не знам шта ћу? Од свих материјала само глина даје се за обраду.

25

Језик стварања треба да буде језик љубави, јер само је љубав корен језика, покретач језика, онострано језика, господар језика свих и свега и у свему.

26

Филмска америчка антропологија изнедрује stara или starletu, европска креатора,  а словенска псовача светиње  и светитеља.

27

          Тема трајнe актуелности европског и америчког филма јесте тема основног начела адвокатске и судијске теорије и праксе. Оно је библијско и гласи: Саслушајте (и размотрите) између браће ваше, и судите праведно између човека и између брата његовог, и између дошљака његовог. Не гледајте у лице на суду; по маломе и по великоме судићеш (једнако), и нећеш устукнути пред лицем човека, јер је суд Божији.[20]

28

Сваралачка лепота је директно или индиректно повезана са молитвом, док је гориво креације љубав. Па и када тело изанђа, мисли изветре, а срце остане гладно, жедно и жељно, ми још можемо некога украсити љубављу.

29

Отац Серафим из Есекса је стварао молитвом: молитва га је била прожела, благодат га је била распела, народ око њега се тискао гладан и жедан живога Бога. Он је последњи који је у наше дане са вером изговорио речи: Другоме узети његову смрт и дати му свој живот.

30

Православна уметност поседује моћ претварања речи у живот, моћ прехране тврдом, духовном храном, моћ познања Светих путем молитве и моћ вољења помоћу Онога Који је Сам и Сав љубав.

31

И врхунском уметнику је јасно да ум и срце теже пребивању у благом поветарцу благодати, а не у загушљивости сплина, у пламену страсти и пожару боја. Зато су подвижнички пост и молитва једини начин да се и ум и срце ствараоца сачувају од онога који се претвара у светлог анђела, а који је уствари тамни, пали анђео; који у сфери стваралаштва искушава мишљу, речју и бојом, звуком и покретом. И то у сфери праволинијског мишљења, перцепирања и тумачења стварности.

32

Раскошни снови и оргазам су далеко визуелно и енергетско подсећање на једанпут, и некада давно изгубљени Рај, док је неуроза филмскога гледаоца показатељ његовог саосећања са свима онима чије животне приче сам он прати на платну.

33

Богословску тему значаја ангелологије на филму Вим Вендерс (Небо над Берлином) је оригеновски замислио као презасићеност Анђела љубављу Божјом и слободним созерцањем божанског Бића.[21] Ради оригиналности приче он ју је саму срозао на ниво зависти Анђела према људима; жеље да они у људском обличју живе људским животом на Земљи.

 Утицај старог мајстора поетике визуелних симфонија Фридриха Вилхелма Мурнауа (Фауст, Носферату) на Вима Вендерса  (Небо над Берлином, Тако близу, а тако далеко) дао је своје резултате; мада, Вендерс није био кадар да се сам снађе у реализму и надреализму ангелологије.

34

Љубомора је непревазиђено себељубље, а себељубље непревазиђено среброљубље (Пакао, филм Клода Шаброла), што је опет ход дуж ивице бесмисла.

35

Српски редитељ Радош Новаковић поучавао је своје студенте овим речима: О човеку на филму треба рећи најпре оно што је најбоље; лоше пак треба избегавати говорити све док нам могућности то дозвољавају. Браво професоре!

36

Мисао Никите Михалкова: Најмање смо са онима које највише волимо, надовезује се на мисао да смо најмање са Христом Који нас највише воли.

37

Када би се људи једни другима светили бар као њихова деца –искаљивањем беса над слаткишима – тада би они трагове своје освете спирали водом. Овако су ти трагови  најчешће крвави, па их људи спирају сузама и покајањем. Па ипак, људи би се најјаче светили једни другима својом песмом, игром и љубављу, и само тада они не би никоме низашта били одговорни (Плес у тами, Ларс вон Трир).

38

Филм све више наличи магији, све отвореније претендује на један од престола у пантеону новокомпонованих религија са култом и жртвама, наравно, људским жртвама (на пример филмови Алфавил, Jean-Luc Godard, Еквилибријум, Kurt Wimmer).

39

Свака стратегија продуцената филмске индустрије смишљена да се производе филмови искључиво зараде ради, руши се као кула од песка у додиру са било којим егзистенцијалним и онтолошким проблемом публике и појединца. На пример, наш проблем гордости и аскетскога смиравања у духу заповести Држи свој ум у аду и не очајавај, потпуно разобличује претензије хорор жанра да темпираним страхом и ужасом излуђује публику, и ништа више од тога. Сваки покушај филмске режије и стилизације свих врста уживања ради уживања, такође је беспредметан, барем по хришћанском гледању на ту ствар. Беспредметан је и сваки вид пукога прагматизма, на пример глумчевог. О њему говори Бресон: У америчком филму се две филмске звезде боре за пажњу публике. Оне намећу поредак својим цртама лица и непрестано га надзиру (…).[22]

40

Менталитет латинског, као и англо-амерчког човека, не треба тражити само у његовој вери, него много чешће у његовој уметности. На пример, Италијана у неореализму, Француза у нувел-вагу, Енглеза код Шекспира, Американаца пак и код покајаних црних робијаша и потоњих бораца против апартхејда у Јужној Африци (филм Осуда). Јунак приче, који себе назива чамугом, бива преобраћен Шекспировим 29. Сонетом, и исти претвара у Манифест црначке борбе за људска еко и био-права. Касније пак, Сонет постаје Манифест мира свих банди Америке, усвојен од стране њихових вођа. А то је нешто што је само код маргиналаца могуће.

41

Филм Лени Рифенштал, Моћ воље, створен је са циљем да представи Манифест Национал-социјалистичке радничке партије и њене савремене воље за моћ (1934). Та воља за моћи провејавала је у свему новонемачком: у економији, у политици, у науци и култури, у вери и у папском хришћанству. Немац није могао другачије да поступи до шаблонски и војнички; увек,  свуда и у свему по диктату. Његово ја верујем било је слабије од његовог ја се борим.

42

Моћ идентификације читаоца романа, гледаоца филма, позоришта и опере, и слушаоца концерта и симфоније, с једне стране, и – са јунацима и ликовима наведених врста уметничких дела, – с друге стране, потпуна је. Зато су се, на пример, љубитељи Балзакове литературе обавештавали код писца о даљој судбини јунака његових романа, па и више од тога: молили га да она не буде трагична. Гледаоци руског филма Повратак би такође могли замолити редитеља да отац двојице дечака, Андреја и Ивана, на крају ипак преживи пад с аквадукта. Исто се може тражити и од аутора серије Бекство из затвора  да доктор Сара Танкреди остане у животу.

43

          Филмовима Фауст Мурнауа, Убити птицу ругалицу, Десет минута старији (1-2), Косач (1-2), Трон, Алфавил, Фаренхајт 451 и Еквилибријум… изнова се предочава чињеница да су све оне уметности којима је класична прича светиња – само различита тумачења  Светога Писма и великих тема светоотачкога богословља.

44

          Филмска уметност приказује свој арсенал оружја обимнијим,  разноврснијим и савршенијим од свих војски у историји.

45

          Бастер Китон је својим лицем од камена и симфонијом покрета изразио сву своју симпатију за мале људе. У томе му је помогао Роско Арбакл. Заједно пак, они су постигли равнотежу, јасноћу и сажетост израза класичне уметности. Тако је добијен истински филмски оптимизам.[23]

46

          Робер Бресон, Клинт Иствуд и Дејвид Линч су филмски аутори са визијом; они су изнова покренули реанимацију интегралног или тоталног филма.

          Опис света из перспективе штокхолмског синдрома, психогене фуге и сновиђења нашло је свога приповедача у личности Дејвида Линча, и опет, своје тумачење у филмској школи Линчленд (Глава за брисање, Човек слон, Плави сомот, Твин Пикс: Ватро, ходај са мном, Сурови у срцу, Lost Highway, Булевар звезда и Inland Empire).

47

          Само је молитва кадра да воајерску цивилизацију – сви гледају мене – преобрати у – Бог гледа мене и све нас.

48

               Римокатоличка и протестантска друштва су одговорна за бежанију генерација људи из реалног живота у живот илузионистички, наличан филму, у својеврсно трагање за Виртуелним гралом.

49

          Претече свих модерних квази-христолога (заједно са писцима, укључујући Казанцакиса и Сарамага, филмским сценаристима и редитељима, укључујући Мартина Скорцезеа и Рона Хауарда), зачетници су теорије о психологији и психопатологији, сензуализму и сексуалности Христовој. Њима припадају Несторије, Аполинарије и Теодор Мопсуетски!

У 27. години царевања Господара Јустинијана, на Петом Васељенском сабору, или Другом Константинопољском, а на Четвртом заседању истога, ђакон и нотарије Калонин прочитао је из треће књиге Теодора Мопсуетскога против нечастивога Аполинарија – да је Христос из Светога Духа као источника позајмљивао учење и силу и да је силом Духа Светога извршио оправдање и постао непорочан. (Наше подвлачење).[24]

Још читамо да је Он – по васкрсењу из мртвих и по вазнесењу на небеса постао бестрасан и потпуно непроменљив.[25]

Он се и оправдао и јавио непорочним, делом удаљењем од лошег и стремљењем ка добру, делом кроз непрестано усавршавање.[26]

Он је при садејству божанства у свом усавршавању  вољно побеђивао страсти. Стога се он и сам борио превасходно против њих (против страсти). Он је умртвљивао грех у телу и кротио његове похоте, побеђујући га с лакоћом и благодушјем; такође је и душу поучавао  и побуђивао и своје страсти побеђивао и плотске похоте обуздавао; то јест, све се то дешавало помоћу божанства обитавајућега у њему, које је искључивало и једну и другу страну.[27]

Две природе су кроз сједињење произвеле једно лице. (Из осме књиге о оваплоћењу.[28]

Христос је кроз васкрсење постао потпуно непорочан. (Из књиге о обвезницама крштења.[29]

Он је сам окусио смрт ради спасења свих, када је божанска природа благоизволила да се одвоји од њега у време смрти,  јер она није могла да окуси смрт.[30]

На Петој седници блажене памјати Кирила Јерусалимског, прочитано је из Прве књиге дела које је он написао против Теодора:

Теодор:

Ако неко хоће Сина Божјег да назива Богом Словом, сином Давидовим, само не у смислу сопствености, треба му то допустити, јер је храм Бога Слова произашао од Давида; зато допустимо да онај који је произашао из семена Давидова буде називан Сином Божијим по благодати, а не по природи (не испуштајући из вида природне родитеље који нису изопачили поредак ствари), не називајући бестелесним бестелесног, и не говорећи да је он и пре векова од Бога и од Давида, и страстан и бестрасан. Тело не постоји као бестелесно; оно што се налази доле не налази се горе; оно што је превечно није и од семена Давидова; оно што је страсно није бестрасно; јер, све то не може се сјединити једним и истим схватањем. Што припада телу, не припада Богу Слову, а што је својствено Богу Слову није својствено телу. Природе ћемо исповедати а домострој нећемо одбацивати.[31]

Кирило:

Тврдњом да не треба одбацивати домострој, (он) потпуно изопачује тајну оваплоћења. Јер је одлучио да тврди да једнородно Слово Божје није постало човек и да се није јавило од семена Давидова, већ отворено уводи двојство синова, природу неједнаку и лажну по наименовању. Оно што се не говори у сопственом смислу показује да на делу не постоји као оно о чему се говори, јер оно позајмљује назвање другога. Према томе, ако се Слово Божје назива човеком не у сопственом смислу, онда је очевидно да се оно и није очовечило. Ако у сопственом смислу онај који је произашао из семена Давидова није Син и Бог, онда он и није Бог и није Син по природи и истини. Тада је то називање лажно у односу на једно и друго, а ако ћемо право, ту се мисли на сам предмет; јер и једно и друго назива се оним што Он није.[32]

50

Ликови глумца, редитеља и продуцента Клинта Иствуда у неким од његових филмова функционишу као наша помисао: она ће радије ликвидирати оне људе који нису добри, него што ће их трпети, и пружити им прилику да се поправе. Зато је на пример Клинтов Хари (Прљави Хари) човек реда и закона, али који игра по својим правилима. Зато је он и назван прљавим Харијем, чак Харијем  фашистом. За њега егзекуција над криминалцем има функцију улепшавања дана (Make my day). У преводу на Харијев језик акције и реакције то је провокација која треба да примора криминалца да своје оружје потегне на Харија, који га чека са упереним Магнумом, који онда тако праши да ни отиске не оставља.

51

Кинематографија је створила типове детектива и криминалца, извела их на улице, и дала им одрешене руке.

52

Човек без Бога, иако традиционално везан за Цркву, и то више за свој хришћански имендан него за њу, као на пример један типичан фабрички радник у Француској тридесетих година 20. века, не може да исплива из своје драме са заплетом другачије до да убије, и да се убије (Марсел Карне, Дан се рађа).

53

Мноштво је филмова који су екранизације догађаја, али постоје и филмови који су догађаји пренесени филмом. Овим речима Мел Гибсон, редитељ и глумац, изразио се о свом филму Страдање Христово. У ствари, он се вратио на стајалиште Андре Базена, философа филмског језика и медија, као и редитеља Роселинија, да је есенцијално својство филма логика стварности. Да су отвореност и двосмисленост живота уписане у ремек-дела поетског реализма, италијанског неореализма, француског новог таласа, југословенског црног таласа… Важнија опет од свих редитељских конструкција, једнозначних порука и марифетлука, јесте стварност уписана у протицање филмског призора. Та неизвесност случаја и стварности даровитија је од свих филмских стваралаца. Роселини је још конкретнији у говорењу о истом феноменону: Ствари су ту, зашто бисмо њима манипулисали? Коначно, и Базен и Роселини мисле превасходно на чудотворну стварност;  на ону која пред нас износи и пред нама разлаже тајну наше судбине. Два јарка примера за ово налазимо у два филма: старијем, Кратком филму о убијању, Кжиштофа Кјешловског (1989), и скорашњем: 4 месеца, 3 недеље и 2 дана, Кристијана Мунђиуа (2007).

54

Шта је Франсоа Трифо хтео да каже Андре Базену филмом-посветом Четиристотине удараца?

Трифо није философирао о медију, него је лирософирао о животу. Насликао је конкретне људе из средњег слоја француског друштва друге половине 20. века, у њиховим играма са жељеном и нежељеном децом, и показао трансформацију тих родитељских чинова. Трифо је балзаковском приповедачком палетом проговорио о томе како очеви дају име својој деци, а како очуси позајмљују име својој пасторчади. Како очеви карају своју децу, а очуси чине наказним своју пасторчад. Док мајке нежељеној деци нерадо дају живот, очуси пасторчадима не дају срећу. И опет, док очух позајмљује име пасторку, дотле му га држава забрањује и одузима. Најзад, док законита деца искушаванога морала имају законску заштиту, извесну будућност и простор за њено остварење, дотле закон  обзиђује све наде незаконите деце. Уз то их још и сама природа спречава да најпре установе чињеницу постојања, па им и циљ чини нејасним, испречујући им се свом својом пучином.

Лавиринт. Приче о француском Лавиринту Друге половине 20. века! Сви су у њему. Унутра свих четиристотине удараца пљушти по свима; сви их задају једни другима. А Франсоа Трифо, или сликовно-филмски де-Балзак, баш као и де-Мопасан, али и Зола, проводи нас кроз њега, и при том мобилише сав наш thimikon и thimitikon.

55

Фотографија и филм досад, извршили су најмасовније портретисање човечанства; успешно, колико и оно у сликарству; успешније од оног у физиогностици. А све је учињено и неприметно и приметно, и насилно и добровољно. Код свакога ко је досад, на један или на други начин био изложен магичном оку камере, забележене су тајне реалног и надреалног, илузионистичког и профитерског, учитељског и ученичког, иконичког и подобног, старовског и гламурозног, звезданог и потрошачког; шарлатанског и профетског, односно, генетског и нуклеаристичког.

56

Ако је у прошлом веку филм понуђен као замена за црквену Литургију, данас се нове воајерске технологије нуде као замена за живот. На пример, живот на Сајт-Мрежи!

57

Ми оскудевамо у филмовима посвећеним жртви, баш као што и у својим животима оскудевамо за њом. Осим ако при том не мислимо на жртвовање живота другог човека, и живота других људи, при том испразног усмрћивања ради, у чему се у нас иначе предњачи! Један епски, и романескни увид у жртву допро је до нас  у виду филмског дела Шејн, филма који свакако припада ремек-делима ове уметности, односно њеном жанру.

58

Филмска уметност преко својих ремек-дела може да се уврсти у социјалну, добротворно-хуманитарну делатност.

59

Седамнаести међународни кинофорум Златни Витез (2008) радио је под слоганом: За моралне, хришћанске идеале. За узвишавање људске душе. Водећа мисао Кинофорума била је да је човек неизбрушени пројекат Божји. Богослови, узмите ово к знању!

И кинематограф има своје подвижнике, исповеднике и своју духовност.

Ако је теологија црквено писање у Духу Светом, и акварел писање бојом по води, кинематографски документаризам је писање у хронотопосу покретним сликама и њиховим знацима.

          Појам филмске катарзе је појам изласка из себе на основу искуства, равнога искуству бар једног Еурипида, или Софокла, или Есхила.

60

          Амерички филм Беба излази у град јесте савремена бајка са снагом да човека заштити од болести, да га исцели од ње, и да га одврати од  лудила и самоубиства. Филм Моћни (1996), такође!

61

          Ако социологијом боље поимамо еклисиологију, онда медиологијом ми боље поимамо саборност. Социологију надграђује еклисиологија, медиологију саборност. Прожетост социологије еклисиологијом доприноси оцрковљењу образија српског савременог друштва, док прожетост медиологије саборношћу доприноси оцрковљењу ипостаси савременога Србина.

62

          Биолошка ипостас савременог медијског човека постепено се преобраћа у сајбер-ипостас, а његова космичка сенка у виртуелну сенку.

63

          Плени чињеница да глумци у медијима говоре једни о другима са удивљењем, и ниједанпут са осуђивањем. С обзиром да они, подједнако славни, једни о другима говоре похвално, разлог томе потражили бисмо у њиховом међусобном уживању у остваривању заједничких филмских фантазмагоричних пројеката и визија.

64

          Амерички филм је замена за европски роман и његова питања. А који су одговори на питања изворишта сугестивности уметничког америчког филма? Извориште је у могућностима које амерички филм пружа теми изживљавања свега онога што је у стварном животу забрањено, или недоступно.

65

          Џорџ Рој Хил је у свом култном филму Буч Касиди и Сандерс Кид насликао душу Америке, и механизам њене унутрашње и спољне политике.

66

          У почетку кинематографа и филма такође беше светлост, и беше Слово; беше прослављена икона Логоса.

67

          Слаба је утеха што у целом веку трајања једне историје филма у Срба историчар и теоретичар филма Божидар Зечевић с муком набраја само седам филмова – доказа о присуству Бога у њој (Српско Богојављење у Београду, Изгубљен, Са вером у Бога, Михаила Мике Поповића, 1932, Кише земље моје, Миленка Штрбца, 1905, Љубав, Влатко Гилића, 1973,  Доручак са ђаволом, Мике Антића 1971, Време чуда, Пекића – Паскаљевића, 1980 и Ласта, Милана Белегишанина, 2007.). Ми бисмо тој кинематичкој суми додали Трептаче свемира, Божидара Калезића, Молитву у цис-молу и Жертву, Јована Мацуре, 2005, Патријарх Павле: Живот по Јеванђељу, аутор Слађане Зарић, редитељ Тања Феро, 2009… и даће Бог!

68

          Глас Оливера Стоуна коначно се зачуо довољно гласно.

Спилбергу се не може веровати: Спасавање редова Рајана је његова апологија рата.

Ридлију Скоту, такође: Пад црног јастреба је глорификација ратне технологије.

Тек се Тонију Скоту не може веровати: Топ ган је реклама за трећи светски рат, са нападом на Русе као оне који су га започели.

Ето зашто Стоунов глас о томе да треба учинити све да би се избегао рат (Одред смрти) и дубока мисао Теренса Малика (Танка црвена линија) нису одјекнули онолико колико је требало, а они су за то имали капацитет.

Магнате филмско-војне индустрије требало би најпре позвати на одговорност, извести их на Суд правде, и дати им по правди за њихову неправду и њихове кримене.

69

Филмска камера је истовремено: небеско тело, и сателит који кружи око њега.

70

BBC-јево ремек-дело Natural World Simphony, стигло нам је као пост-модернистичко телевизијско тумачење Шестоднева светих Отаца: Василија Великог, Григорија Нисијског и Јована Златоустог.

71

Свети Василије Велики потоњим речима објашњава тајну оптичког сочива и рада камере. Међутим, његов циљ је да нас упозори на опасност од сексуалног воајерства:

          (…) Не полагати очи … на призоре тела која шаљу бодило насладе … Чуло вида, грабећи хитро ум, ушуњавши се магновено у трептају ока, хита на место греха, онда баца страсни поглед, прима утисак слике лепоте, у трену га расејавањем духова утискује у мозак, душа се наслађује ликом, ослобађа свој порив и жељу у одају срца и без сведока чини сагрешење.[33]

72

          Демонским и антифилмичним у филму сматрамо исто оно што и самим злом у демона. По речима мистика Дионисија Ареопагита то су неразумни гнев, нерасудна похота и необуздана машта.[34] Демон је  белосветски свеподражавалац, и древни живописац који није успео да пре оваплоћења Логоса остане чврст у вери у Господа, него је дозволио облицима и машти, које је он и заволео, да га сурвају у бездан. И то док се сам у машти пео на наднебеса да тамо постави свој престо и уподоби се Вишњем.[35]

73

          Тод Браунинг и Лон Чејни су такође задужили хришћанско подвижничко богословље обрадом две његове теме: темом различитости (Наказе) и темом тешкоће суживота са ближњима (Изван закона).

74

          Филм Велика Прва дивизија Семјуела Фулера показује како се стварност догађа филму; стварност попут фатаморгане филма као филма попут фатаморгане стварности.

75

          Седми печат, Девичански извор, Дивље јагоде, Кроз тамно стакло, Персона, Крици и шапутања, Призори из брачног живота,  Јесења соната, Време вука, Тишина, Срамота, Сан летње ноћи, Ништарије, Ведете, Змијско јаје, Фани и Александер, Чаробна фрула, Причесници, Сарабанда … толико одважног бергмановског филмософирања, боготражитељства и љубветражитељства у Европи уједињеној окорелошћу и суровошћу срца!

76

          И после Јингера философи су наставили да откривају човека: Годар је открио homo electronicus-а (Алфавил), а Бергман homo acter-а.

77

Јапански филм Анђео Кешерн представља још једно остварење на тему звезданих ратова, на моменте филмичније од Лукасове обраде исте.

78

Горана Марковића Сабирни центар иако прављен за публику, далеко је кориснији теоретичарима и ствараоцима  филма. Наиме, филм је трезор који се не може опљачкати, но се из њега само може позајмљивати.

79

Филмски хорор не згражава људски дух толико да би га  покренуо на покајање, колико га покреће на подозривост према људима, и опет на избегавање општења са њима због страха од њих самих.

80

Ако филм не преуређује свет – а он се и ради тога оглашава – њему не преостаје друго до да животари као плагијатор живота самог великог света, коме су наши греси и страсти створили двојника-дублера.

81

Од времена Кабинета доктора Калигарија до X-Man 2, на филму се ништа није променило. Филм је остао скуп планетарни уметнички производ на научно-технолошкој основи, чија је намера да изнова и све више голица и подстиче машту гледалаца. Како се он гледаоцима пројектује широм планете, тако им он и задатак поставља у виду енигми и ребуса и укрштеница, па од њих и тражи решења током непрестаних и безбројних пројекција.

А ове енигме и ребусе и укрштенице, филмске екипе су мајсторски осмислиле, и драматизовале, па гледаоци имају прилику да учествују у тоталној кинематографској илузији стварности, и да при том испоље сва своја осећања и реакције, своје личне и компаративне ставове.

82

Музичка кутија Косте Гавраса долази на наше екране као кап уља на ране нанесене нама, руком мађарских фашиста-демонијака.

83

Александар Петровић (Биће скоро пропаст света) је начелно у праву да ће скоро бити пропаст света. Док конкретно, он открива да се у свачијој, па и у српској забити, таји пакао, и да сваки његов дубљи слој има опорији укус. Од којих потиче и укус бестијалности малих покрајинских богова.

84

Књига рекорда Шутке Александра Манића отелотворује Бројгелов пакао, с аромом скопских цигана из предграђа.

85

Уклетост редитеља огледа се у томе да му ништа није довољно свето.

86

Гледалац-филмоман плаћа клепсидри за штету због изгубљеног времена, и то са високом каматом приде.

87

Џона Хјустона и Дерила Занука, Тревора Хауарда, Орсона Велса и Клинта Иствуда типичан еколошки филм може да уврсти у творце и носиоце првих ангажованих еколошких филмова (Корење раја–о заштити слонова) Екваторијалне Африке под протекторатом Француза.

88

Филмови и серије у којима свака врста зла бива побеђена од стране добра – добра које на крају тријумфује (Било једном у Кини, Херкул Пуаро), помажу нам да одржимо осећање правичности и правде, правдољубља и праведности, и да се сачувамо од хуле, проклињања и псовке.

89

Туркменски филм Анђеле малени, развесели се показује да смо ми према деци наших непријатеља – мали демони!

             Спасиле ме умиљате очи (сведочење против латинских часних сестара у логору Јастребарско) Зорке Делић–Скиба[36]Метрополис (сведочење homo laboris-a против машинизованог Молоха) Фрица Ланга и туркменски филм Анђеле мали, развесели се, ознака су малог човека, маргиналца, који прелази из просветитељске у апокалиптичку еру, и израста у симбол целог страдалног Адама.

90

           Ђаво у белом у другој половини прошлог века био је толико запрашио планету, да бела смрт данас убира свакодневну летину у својим нарко-жртвама (филм Девојка из фабрике).

91

           Седми печат Ингмара Бергмана, Кинескиња Жан-Лук Годара, Зависност Абела Фераре и Кошмарева Кућа Николе Јеловца отворили су врата кинематографије да у њен простор закорачи православни философско-теолошки и мистички филм 21. века.

92

            Јoyeux Noel, редитељско филмско остварење Christiana-a Carion-a у вишеструкој копродукцији, не може бити: Децембар 14. Један истинити догађај, но Догађај заборављен.

            Јер сваки гледалац овог филма чува трајно сећање на њега.

93

Дела љубави и дела несмиреног ума

 

После одгледаног документарног филма Форпост наметне се поређење између дела хришћанске љубави и дела несмиреног ума.

Закључак такође: да су дела несмиреног ума идоли.

94

Сав артизам Бастера Китона, Чарлса Чаплина и Жака Татија фактички је подсећање на потребу модерних времена за јуродством и јуродивима.

Закључак:

Филмски гледалац има осећај личне свудаприсутности. Филмска камера води гледаоца из дубина земље на небо, и од небеса до дна мора; и опет у дубину земље до самога дна пакла, па у висину небеса, све до  Пантократора на трону. Али гледалац за све то време има само један идеолошки захтев и једну могућност: да се нигде не занесе, не укваси и не упрља, или да му буде обратно; баш као у животу. Тако, гледалац филмом проверава себе човека у  реалном животу.

Након претходне цензорске процедуре гледалац ће доживети филм као логоморфни систем целине. Цензури пак последоваће критичка и теоретска процедура. И један и други поступак биће надиђени, и дело постати непроцењиво само ако је аутор њиме гледаоцу дао живот, или нешто више од живота. А то је могуће, с обзиром на постојање мноштва таквих дела; и опет њиховог мноштва у сталном настајању.

Библиографија

  1. Буњуел, Луис, Моја лабудова песма, Београд, Хинаки,
  2. Премудрости Соломонове.
  3. Mary Sweeney et John Roach, The Straight Story: Une histoire vraie, Petite bibliotheque des Cahiers du cinema 39
  4. Сарамаго, Жозе, Јеванђеље по Исусу Христу, Београд, Лагуна, 2012.
  5. Ден, Браун, Да Винчијев код, Нови Сад, Соларис, 2005.
  6. Нови Завјет, Београд, Свети Архијерејски Синод СПЦ, 1984.
  7. Свети Григорије Ниски: О стварању човека, у: Истина, бр. 9-11, 2004.
  8. Петрић, Владимир, Цензура, у: Увођење у филм, Београд, 1968.
  9. Linzey, Andrew Animal Theology(London: SCM Press and Chicago: University of Illinois Press, 1994.
  10. Паримија 2. у Недељу светих Отаца Седмог Васељенског сабора. Поновљени Закони
  11. Ориген, О начелима.
  12. Бресон, Робер, Белешке о кинематографу, Лист, Нови Сад, 2003.
  13. Деяния Вселенских соборов, т. 3, IV Собор (часть вторая), V Собор, Санкт-Петербург, Воскресение, 1996.
  14. Свети Никодим Агиорит, Књига духовних савета, Београд, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке,
  15. Дела светог Дионисија Ареопагита: О божанственим именима, гл. 2, Београд, Мирослав, 2009.
  16. Делић-Скриба, Зорка, Спасиле ме умиљате очи, Бања Лука, Удружење бивших логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Републике Српске, 2007.

Филмографија

  1. Luis Buñuel (1900–1983) http://www.imdb.com/name/nm0000320
  • Виридијана, Viridiana (1961)
  1. Marco Ferreri (1928–1997)  http://www.imdb.com/name/nm0274659
  • Велико ждрање (1973) “La grande bouffe”
  1. Ingmar Bergman (1918–2007)   http://www.imdb.com/name/nm0000005
  • Персона (1966) “Persona”
  • Тишина – The Silence (1963) “Tystnaden”
  • Додир – The Touch (1971) “Beröringen”
  • Лицем у лице – Face to Face (1976) “Ansikte mot ansikte
  • Криза – Crisis (1946) “Kris”
  • Затвор – Prison (1949) “Fängelse”
  • Време вука – Hour of the Wolf (1968) “Vargtimmen”
  • Змијско јаје – The Serpent’s Egg (1977) “Das Schlangenei
  • Срам – Shame (1968) “Skammen”
  • Причесници – The Rite (1969) “Riten”
  • Седми печат – The Seventh Seal (1957) “Det sjunde inseglet”
  • Девичански извор – The Virgin Spring (1960) “Jungfrukällan”
  • Дивље јагоде – Wild Strawberries (1957) “Smultronstället”
  • Кроз тамно стакло – Through a Glass Darkly (1961) “Såsom i en spegel”
  • Крици и шапутања – Cries & Whispers (1972) “Viskningar och rop”
  • Призори из брачног живота – Scenes from a Marriage (1973) “Scener ur ett äktenskap”
  • Јесења соната – Autumn Sonata (1978) “Höstsonaten”
  • Осмеси летње ноћи – Smiles of a Summer Night (1955) “Sommarnattens leende”
  • Фани и Александар – Fanny and Alexander (1982) “Fanny och Alexander” (original title)
  • Чаробна фрула – The Magic Flute (1975) “Trollflöjten”
  • Сарабанда (2003) “Saraband”
  1. Andrei Tarkovsky (1932–1986) http://www.imdb.com/name/nm0001789
  • Андреј Рубљов, Andrei Rublev (1966) “Андрей Рублёв
  • Носталгија, Nostalgia (1983) “Ностальгия”
  • Иваново детињство, Ivan’sChildhood (1962) “Иваново детство”
  • Жртва, The Sacrifice (1986) “Offret”
  • Соларис, Solaris (1972) “Солярис”
  • Огледало, The Mirror (1975) “Зеркало”
  • Сталкер, Stalker (1979) “Сталкер”
  1. Tengiz Abuladze (1924–1994) http://www.imdb.com/name/nm0002156
  • Покајање, Repentance (1984) “Monanieba” “მონანიება”
  • Молитва, The Plea (1967) “Vedreba” “ვედრება”
  • Дрво познања,The Wishing Tree (1977) “Natvris khe” “ნატვრის ხე”
  1. David Lynch (1946 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000186
  • Твин Пикс, Twin Peaks: Fire Walk with Me (1992)
  • Дивљи у срцу, Wild at Heart (1990)
  • Плави сомот, Blue Velvet (1986)
  • Дина, Dune (1984)
  • Изгубљени аутопут, Lost Highway (1997)
  • Булевар звезда, Mulholland Drive (2001)
  • Прича Стрејтових, The Straight Story (1999) Screenplay by Mary Sweeney and John Roach
  • Глава за брисање Eraserhead (1977)
  • Човек слон, The Elephant Man (1980)
  • ТВ серија Twin Peaks (1990–1991)
  • Inland Empire (2006)
  1. Abel Ferrara (1951 – )  http://www.imdb.com/name/nm0001206
  • Зли поручник, Bad Lieutenant (1992)
  • Краљ Њујока, King of New York (1990)
  • Мафијашка сахрана, The Funeral (1996)
  • Зависност, The Addiction (1995)
  1. Martin Scorsese (1942 – )   http://www.imdb.com/name/nm0000217
  • Последње Христово искушење, The Last Temptation of Christ(1988)
  1. Jean-Pierre Jeunet (1953 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000466
  • Чудесна судбина Амелије Пулен, Amélie (2001) “Le fabuleux destin d’Amélie Poulain” (original title)
  • Веридба је дуго трајала, A Very Long Engagement (2004) “Un long dimanche de fiançailles”
  1. Chris Eyre (1969 – )   http://www.imdb.com/name/nm0264220
  • На ивици Америке, Edge of America (2003)
  1. Robert Bresson (1901–1999)  http://www.imdb.com/name/nm0000975
  • Случајно, Балтазар, Au Hasard Balthazar (1966)
  • Суђење Јованки Орлеанки, The Trial of Joan of Arc (1962) “Procès de Jeanne d’Arc”
  • Џепарош, Pickpocket (1959)
  1.  Atom Egoyan (1960 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000382
  • Процењивач, The Addjuster (1991)
  1. Krzysztof Kieślowski (1941–1996) http://www.imdb.com/name/nm0001425
  • Декалог, The Decalogue (1989-1990) “Dekalog” (original title) TV Mini-Series
  1. Кратки филм о убијању (1988) “Krótki film o zabijaniu”
  2.  Vera Chytilová (1929–2014) http://www.imdb.com/name/nm0161615
  • Беле раде, Daisies (1966) “Sedmikrásky”
  1.  Andy Wachowski (1967 – ), Lana Wachowski (1965 – ) (as The Wachowski Brothers)
  • Матрикс, The Matrix (1999 – )
  1. George Lucas (1946 – )
  • Ратови звезда, Star Wars (1977 – )
  1. Michael Moore (1954 – )
  • Сурова истина, The Awful Truth (1999–2000) TV Series
  1. Јован Мацура (1971 – )
  • Молитва у цис-молу (2005)
  • Жертва (2007)
  1. Wim Wenders (1945 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000694
  • Небо над Берлином – Wings of Desire (1987) “Der Himmel über Berlin”
  • Тако близу, а тако далеко – Faraway, So Close! (1993) “In weiter Ferne, so nah!”
  1.  Friedrich W. Murnau (1888–1931) http://www.imdb.com/name/nm0003638
  • Фауст, Faust (1926) “Faust: Eine deutsche Volkssage”
  • Носферату, Nosferatu (1922) “Nosferatu, eine Symphonie des Grauens”
  1. Claude Chabrol (1930–2010)
  • Пакао (1994) “L’enfer”
  1. Lars von Trier (1956 – )
  • Плес у тами (2000) “Dancer in the Dark”
  1. Jean-Luc Godard (1930 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000419
  • Алфавил, Alphaville (1965) “Alphaville, une étrange aventure de Lemmy Caution”
  • Кинескиња (1967) “La chinoise”
  1.  Kurt Wimmer (1956 – )
  • Еквилибријум, Equilibrium (2002)
  1.  Kevin Rodney Sullivan (1956 – )
  • Осуда (2002) “Conviction”
  1.  Leni Riefenstahl (1902–2003)

Моћ воље – Triumph of the Will (1935) “Triumph des Willens”

  1. Андрей Петрович Звягинцев (1964 – )
  • Повратак (2003) “Возвращение “
  1. Robert Mulligan (1925–2008)
  • Убити птицу ругалицу (1962) “To Kill a Mockingbird”
  1.  Zvonimir Jurić (1971 – )
  • Косач (2014) “Kosac”
  1. François Truffaut (1932–1984)  http://www.imdb.com/name/nm0000076
  • Фаренхајт, Fahrenheit 451 (1966)
  • Четиристотине удараца (1959) “Les quatre cents coups” (original title)
  1.  Don Siegel (1912-1991)

Прљави Хари, “Dirty Harry” (1971)

  1. Marcel Carné (1906–1996)  http://www.imdb.com/name/nm0138893
  • Дан се рађа (1939) “Le jour se lève”
  1. Mel Gibson (1956 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000154
  • Страдање Христово (2004) “The Passion of the Christ”
  1.   Cristian Mungiu (1968 – ) http://www.imdb.com/title/tt0095468
  • 4 месеца, 3 недеље и 2 дана (2007) “4 luni, 3 saptamâni si 2 zile”
  1.   George Stevens (I) (1904–1975)  http://www.imdb.com/name/nm0828419
  • Шејн (1953) “Shane”
  1.   Patrick Read Johnson (1962 – ) http://www.imdb.com/name/nm0425957
  • Беба излази у град (1994) “Baby’s Day Out”
  1.  George Roy Hill (1921–2002) http://www.imdb.com/name/nm0001351
  • Буч Касиди и Сандерс Кид (1969) “Butch Cassidy and the Sundance Kid”
  1.    Михаилo Мика Поповић (1908–1990) http://www.imdb.com/name/nm0691431
  • Са вером у Бога (1932)
  1.    Миленко Штрбац (1925–2004) http://www.imdb.com/name/nm0833989/
  • Кише моје земље (1963)
  1.   Влатко Гилић (1935 – ) http://www.imdb.com/name/nm0318575
  • Љубав (1973)
  1.   Мика Антић (1932–1986) http://www.imdb.com/name/nm0031049
  • Доручак са ђаволом (1971)
  1.  Горан Паскаљевић (1947-)
  • Време чуда (1989) сценарио: Борислав Пекић и Горан Паскаљевић
  1.  Милан Белегишанин (1956 – )
  • Ласта (2008)
  1.    Божидар Калезић (1941 – )
  • Трептачи свемира (1989)
  1.  Тања Феро, режија, аутор Слађана Зарић

Патријарх Павле – Живот по Јеванђељу,   (2009)

  1.   Steven Spielberg (1946 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000229
  • Спасавање редова Рајана (1998) “Saving Private Ryan”
  1.  Ridley Scott (1937 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000631
  • Пад црног јастреба (2001) “Black Hawk Down”
  1.  Tony Scott (1944–2012) http://www.imdb.com/name/nm0001716
  • Топ ган, Top Gun (1986)
  1. Oliver Stone (1946 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000231

Одред смрти (1986) “Platoon”

  1. Terrence Malick (1943 – )
  • Танка црвена линија (1988) “The Thin Red Line”
  1. BBC
  • Natural World Symphony 1-4 (2005-2011)
  1.  Tod Browning (1880–1962) http://www.imdb.com/name/nm0115218
  • Наказе (1932) “Freaks”
  1.  Lon Chaney (1883–1930)  http://www.imdb.com/name/nm0151606
  • Изван закона (1920) “Outside the Law”
  1.  Samuel Fuller (1912–1997)
  • Велика Прва дивизија (1920) “The Big Red One”
  1.   Kazuaki Kiriya (1968 – ) http://www.imdb.com/name/nm1589546
  • Кешерн (2004) “Casshern”
  1.   Горан Марковић (1946 – ) http://www.imdb.com/name/nm0548648
  • Сабирни центар (1989)
  1. Robert Wiene (1873–1938)  http://www.imdb.com/name/nm0927468
  • Кабинет доктора Калигарија – The Cabinet of Dr. Caligari (1920) “Das Kabinett des Doktor Caligari”
  1.   Bryan Singer (1965 – ) http://www.imdb.com/name/nm0001741
  1. Costa-Gavras (1933 – )
  • Музичка кутија (1989) “Music Box”
  1.  Александар Петровић (1929–1994) http://www.imdb.com/name/nm0678249
  • Биће скоро пропаст света (1969) It Rains in My Village
  1.   Александра Манића (1966 – ) http://www.imdb.com/name/nm0542480
  • Књига рекорда Шутке (2005) “The Shutka Book of Records”
  1.  Hark Tsui (1950 – ) http://www.imdb.com/name/nm0007139
  • Било једном у Кини – Once Upon a Time in China (1991) “Wong Fei Hung”
  1. ТВ серија Херкул Поаро (1989– ) “Agatha Christie’s Poirot” (1989-) http://www.imdb.com/title/tt0094525
  2. Uzmaan Saparov (1938) http://www.imdb.com/name/nm0764532/
  • Анђеле малени, развесели се (1993) Angelochek sdelay radost
  1.  Fritz Lang (I) (1890–1976)  http://www.imdb.com/name/nm0000485/
  • Метрополис, “Metropolis” (1927)
  1.    George Hickenlooper (1963–2010)  http://www.imdb.com/name/nm0382584

Девојка из фабрике (2006) “Factory Girl”

  1.   Christian Carion (1963) http://www.imdb.com/name/nm0137228
  • Joyeux Noel (2005) “Joyeux Noël”
  1.  Никола Јеловац
  • Кошмарева кућа
  1.  Михаил Шадрин
  • Тврђава (2007) “Форпост”
  1. Vince Gilligan (1967 – ) http://www.imdb.com/name/nm0319213
    • Чиста хемија (2008–2013) “Breaking Bad” (Character: Walter White)

[1] Буњуел, Луис, Моја лабудова песма, 2004, 181.

[2] Премудрости Соломонове, 2, 1-9.

[3] Буњуел, Луис, Моја лабудова песма.

[4] Исто, 254-255.

[5] Mary Sweeney et John Roach, The Straight Story: Une histoire vraie, Petite bibliotheque des Cahiers du cinema 39, str. 118.

[6] Сарамаго, Жозе, Јеванђеље по Исусу Христу, Београд, Лагуна, 2012.

[7] Ден, Браун, Да Винчијев код, Нови Сад, Соларис, 2005.

[8] Дап. 4,11.

[9] Јн. 4,12.

[10] Лк. 12,2.

[11] Јн. 3,19.

[12] Лк. 12,5.

[13] Свети Григорије Ниски: О стварању човека, у: Истина, бр. 9-11, 2004., стр. 18-52.

[14] Петрић, Владимир, Цензура, у: Увођење у филм, Београд, 1968, стр. 295.

[15] Linzey, Andrew Animal Theology (London: SCM Press and Chicago: University of Illinois Press, 1994.

[16] Рим. 4, 18.

[17] Мт. 12, 28.

[18]Рим. 14, 10, 12.

[19] Јн. 9, 39.

[20] Паримија 2. у Недељу светих Отаца Седмог Васељенског сабора. Поновљени Закони 1, 15–17.

[21] Ориген, О начелима, гл. 1, 5, 3; гл. 7, 3.

[22] Бресон, Робер, Белешке о кинематографу, Лист, Нови Сад, 2003, стр. 50.

[23] Историја филмске режије, Бастер Китон DVD 1-2, Београд 2007.

[24] Деяния Вселенских соборов, т. 3, IV Собор (часть вторая), V Собор, Санкт-Петербург, Воскресение, 1996, стр.314-341.

[25] Исто, стр. 319.

[26] Исто, стр. 320.

[27] Исто, стр. 325.

[28] Исто, стр. 326.

[29] Исто, стр. 328.

[30] Исто, стр. 328.

[31] Исто, стр. 341.

[32] Исто, стр. 341.

[33]Свети Никодим Агиорит, Књига духовних савета, Београд, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке,  2008, стр. 19.

[34] Дела светог Дионисија Ареопагита: О божанственим именима, гл. 2, Београд, Мирослав, 2009.

[35] в. О томе да је ђаво веома сродан уобразиљи, због чега њу и користи као оруђе заблуде, у: Свети Никодим  Светогорац, Књига духовних савета, стр.145 – 146.

[36] Делић-Скриба, Зорка, Спасиле ме умиљате очи, Бања Лука, Удружење бивших логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Републике Српске, 2007.