Петрушки Записи

img655

Текст који постављамо на Сајт крушевачке епархије наменили смо драгој нам духовној деци наше Епархије: православним хришћанима крштеним и некрштеним-који ће, верујемо постати хришћани, вернима и онима који веру траже-и који ће је, верујемо наћи, онима који живе у миру и онима који припадају подземљу, макроима и дилерима, онима на слободи и онима у затвору и поправном дому, наркоманима и пијанцима, пљачкашима и ликвидаторима, деци са посебним потребама и старима у дому за збринуте, основцима, средњошколцима и студентима, младима који довољно, али и недовољно пазе на себе, учитељима и вероучитељима, наставницима и професорима, лекарима и истраживачима, предузетницима и пословним људима, уметницима, књижевницима и философима, градским оцима и матерама: народним првацима и првакињама, нашој будној војсци и полицији, монасима и монахињама, свештеницима, свима у градовима и на селима, болесницима од канцера, супружницима који живе у слози, и онима који се туку, врше абортусе, прељубе и разводе се, онима који се не жене и онима које се не удају, и опет онима који се не жене унутар нашег народа него се новчано погађају око женидбе и удадбе у другом народу, отуђеном од нашег, a приврженог другом  Текст смо још наменили онима који су без посла и у оскудици, нашим драгим Ромима, онима који одлазе из земље да би живели и радили у иностранству. Наменили смо га дакле свим житељима рајски лепог Расинског округа, житељима које ми волимо као своје ближње – и који проходе дане преиспуњене лепотама, али и свакојаким искушењима. За све њих ми се и свакодневно молимо, јер знамо да њихови дани и у мукама протичу. Господ да сачува овај наш народ – Божји народ; многогрешан и многострадалан, дуготрпељив и презрен од стране оних отуђених људи који су охоли, и нарочито на њега гадљиви! И опет, од стране оних људи који су постали гадљиви на самога Бога!

ПЕТРУШКИ ЗАПИСИ

Инокиње Анисије Цреповић

&

Епископа Давида Перовића

Пролегомена

Поема песникиње Анисије Цреповић (Славице Благојевић) „Даљине долбују под ков`цама коњским“ писана је у маниру средњовековних посланица са жанровски карактеристичним стилским одликама које су красиле тадашње најрепрезентативније и непревазиђене примере епистоларне књижевности попут оних деспота Стефана Лазаревића Слово љубве, Писма које је Свети Сава са свог путовања у Свету Земљу упутио игуману манастира Студенице Спиридону, Епистолије кир Силуанове, Посланице Димитрија Кантакузина, деспота Стефана Бранковића и др. Све њих краси узвишени стил и језик, али и лична осећања везана за особе којима су посланице биле упућене. Књижевни елементи приметни су већ у раним средњовековним српским дипломатским списима, повељама (аранге, уводни делови повеље у којима се износе духовни разлози који су довели до њеног настанка). Отуда не чуди да су и остали списи старе српске књижевности, као житија, службе, посланице, представљали један комбиновани, сложени жанровски систем, где је подела на поезију и прозу само условна. У њима језик одликује присуство диглосије (двојезичност, што значи да су особине народног језика продирале у писани кроз одређена фонетска одступања у књижевном језику), што је доприносило вези књижевног текста и читаоца.

Да се зауставимо на овом кратком уводу у коме смо желели да успоставимо неке паралеле и изнађемо извор песничког надахнућа наше песникиње у погледу жанра, језика и тематике. Већ у првим стиховима у језичком смислу примећујемо управо ону двојезичност коју смо навели као карактеристику дела старе српске књижевности. Овде се сусрећемо са језичким елементима рускословенског језика, српске редакције црквенословенског језика, српског књижевног, па чак и са неким елементима народног руског језика. Рекли бисмо да је то свесна намера аутора како би се на тај начин изразила старовременост њеног личног израза који би био примерен како његовој форми, тако и његовом садржају.

Поетски текст у заглављу, и као удвостручени текст првог дела књиге Петрушки записи, означава аутора Посланице митрополита Венедикта Цреповића и примаоца, сестру му монахињу Анисију. Ова, песничком маштом надахнута посланица представља нам реалне историјске личности у реалном времену и простору и испевава догађаје које историјски записи потврђују као истините. Тим поступком песникиња нас уводи у једну породичну драму жупана Вукослава и сина му војводе Црепа Вукославића, и деце његове Венедикта Цреповића и Анисије монахиње. Спорна задужбина предата монасима манастира Хиландара као метоха у „петруској пустињи“ и „лештијанским котлинама“ јесу крајолик који се живописно осликава и који као нека клет повезује брата и сестру. Опис цркве посвећене Мајци Божјој, са Помазаником и мозаиком на поду, која је златном печатном булом била потчињена Хиландару „да би помен Влкослава и његове деце био вавек“, представља својеврсни тестамент брата сестри. Он јој се обраћа нежним речима пуним љубави и бриге: „Тебе, где и како ранише!?“ Шаље јој свој благослов: „Кап благослова срчанога што памти дуже од ума“ али и поуку речима Дионисија старца: „Не идите грешним стазам`, не потапајте се в таласах сланог мора, но се држте крме и паметне пловидбе и само царским путем, без скретанија там`ил` ам`.“ Брат сестру у посланици упућује и како да проводи своје подвижничке дане: „Пој гласно икос, пој га што игда можеш!“ Брат тугује за сестром, која ће, према историјским изворима свој земаљски живот окончати на домаку Атоса; и то на пристојној удаљености од њихове задужбине коју је израдио њихов отац Цреп, од Лавре Светог Атанасија.

На крају бисмо изразили похвалу песникињи која својим жанровским опредељењем на завидан начин покушава, и успева  да успостави континуитет, и тако очува књижевну традицију коју су неговали наши средњовековни писци. Такође, овим списом-поемом она из прошлости васкрсава важне историјске, културне и духовне догађаје и личности који су прославили њен завичај, дајући тако свој лични допринос очувању тог и таквог предања као духовног упоришта које се чува и живи и данас у црквама, манастирима али и у народу.

Љиљана Давидовић

 

ДАЉИНЕ ДОЛБУЈУ

ПОД  КОВИЦАМА КОЊСКИМ

 

Сестро моја вакупнороднице

нежност своју прекаљену Теби дарујем.

Кап благослова срчанога што памти дуже од ума

кроз разишлу се маглицу

из зрневља распршене сенке непоносно питам:

Тебе где, и како ранише!?

Расцвало виногорје в наручју небеса подиже Ти

безвремено лице над нашим лештијанским котлинам`

ва празан простор свечан обед из синије под фреском свеца,

како само насмешено беше лице Помазаника.

Утихнуо пој перине. Ступило небо ва хоризонт Ти крста

на чрној одежди са семењем траве.

Оу мудрој немости туђе слабости немушта кафеза Ластана

недокучива пред Панагијом пантелеимонском

око које Егејски таласи тихују.

Зањихане моћне подзем` бакље, вод`но биље

ко светло свитаца врх пучине пролива се

ва моћ издигнутих руку свију доба.

Тужим знаним Ти језиком,

надмивши преко петрусне пустиње лактове

пустила си срећну перину преко ктиторског крајишта.

Вазљубљена, она што нам блажи срце рањено,

срце не беше ризом измирне прекончено.

Тресијућ се ваздух од свилене жице самострелне

под пламеном бакљи до у суноврат путовања кроз трен,

а свих седам раширило врхове да предахну в Панигирик,

посред прса Јована лештијанског и стјеничког

из нашег метохијског отачаства Матере Божије

преко четир` басамака.

Окајано језиком кир Јевремовим,

принесеније уз стазе вoзљубљеног Владике бива

златна печатна була:

„Да оно што је записано у њој нико не сме променит`

осим жезлом Влкослава и његове деце,

било да потчине Цркви, било да у мираз дадну …

Влкослав сазидао Цркву са синов`ма Држманом и Црепом.

И договор њин пред царем Урошем беше,

потчинит је Хиландару

да би молитвени помен Влкослава и његове деце био вавек.“

Ја, Венедикт Цреповић, ослоњен на гномо-штап

с дршком ва лику главе праотаца даљинам` да долбујем.

Очи само што заплакале нису, ко смарагд, вел`ке

далеко од лица Твога које зрачи живот благи,

та храброст  – да витезови мру –

потребита им моћ очију твојих

да искре измеђ` молитвенице и бојишта.

Исихаста бејах аз. Дан славе беше близу.

Покрај скиније слаб и блеђи, немир све већи,

ако желиш вина пити, пиј,

јер сутра ће већ северца ко перине бити, едај.

С уплетеним годовима виноградним од јаре увело

уснама што добише лаку шару грожђа, сестро моја Анисија,

притежем гнев ва воску запечаћених жила.

И казујем теби речи Дионисија старца:

„Не идите грешним стазам`,

не потапајте се в таласах сланог мора,

но се држте крме и паметне пловидбе

и само царским путем, без скретанија там` ил` ам`.“

Пој гласно икос, пој га што игда можеш!

Твоје појање дотицаће море, топити ризу до камика дугу,

мокрог тела до колена вазносимо се в` небеса,

спасени белим светским лукам`,

трагом сандалија што остављен је

оу персту к`о лик Помазаника.

Пастир искусни, чврсти обрис твога лика Петрошу помоћника,

премазом кажипрста преко перуника,

замрси ми браду до колена.

Ауреола дуге над аспалад џбуном сјајем се наговести,

ходочашће пчелицах в мекану праху

промењених одора ва ризе од пустиње над пустињам`:

лештијанском све до перивоја Владичице.

Благосиљан дан укрштених дуга ва непознат баштенски час.

Оу безимен` крајишту кошава је стала,

7517-ти суновратио се круг;

Красноделатељ Јупит` ва шкриљцу се нађе,

потрошена сва земљана шара.

На сигин` здању под окцем чврсте фибуле упиваном

Лунин осмех над очуђеночарним студенцима,

оу сред поја коб перине, жутог хрисолита очни чин;

очи Ти слзе, слзе, запињу, лице Ти мири на миро, мири,

апостолник тицијан ти косу гужва.

С ким ћу петрошко вино напијати и песни појати?!

С ким ћу каменовержец на рабке бацати,

ва блата Мрваје посред густиша Дубравнице?

Лицем попут љуске мрамора, док седим,

окружен Твојим свицима, трагосима,

в` бистру Петрошу што хучи

од гомиле подсмевача и грешника.

Солнечним изласком крај замрзлих петроса

многе благородне молитве утешиће

витезове на коњ`ма упрасоване.

И дрво благосвилолистноје код западне колокољњ

замакло над ктиторском ми молитвеницом ва псалмовању.

Богоцветни мириси твоје душе – плод девствене чистоте,

благородне ко икос.

Под коњском ковицом, долбујеш измеђ` свег и ничег.

Сестро моја вакупнороднаја.

С крстом хрисолитним под наплавним Ти образом,

под сувом травом лавре Атоске свиће петросни белутак.

Ламбада га искри над кивотом неба.

Јавља се осмех велике душе

уз приближно ми вече ил` утреније

псалмовног ми принесенија, молим Те преподобну:

Залахорај молитвом кошаву петрошку

по обагреном грожђу нашег виногорја!

Оу планини нашој дубоко зеленило дохвата се неба.

Под калимавком ореолном светог Пантелеимона кривеном

и витезом што на дугим рукав`ма стихирам` наручје пуни,

отелових се и ја, гроздана стафидо.

Таји се катарза са померанијем чворова иношке бројанице

и са крстом од камика хрисолитна.

Тај коњаник чека да се разобличиш у новим валовима

да дозидаш темељ од сиге, празан простор тамо да не зине.

Да шара се са фреске од влажних трепаља очновидних

не струни, сестро моја Анисија,

Тебе где, и како ранише!?

УДВОЈЕНЕ ДАЉИНЕ ДОЛБУЈУ

ПОДКОВ`ЦАМА  КОЊСКИМ

 

Легомена

Сестро моја вакупнороднице[1]

нежност своју прекаљену према теби испољавам.

Копању благослова срчанога што памти дуже од ума

кроз обзорја магличаста и сенковита

не поносећ` се имало, шаљем теби аз.

Тебе, где ранише?!

Расцвало виногорје подигло се до небеса

безвремено лице над нашом лештијанском kulinom[2]

свечари синијом[3],

фрескама свеци разврстани,

зари се Помазаника лице.

Вазиде и Петрошни канон[4]:

Утихнуо пој перине[5] над Петрушом

искрсао крст ва хоризонт,  черни се риза

и мири на семења и траве и тамјан …

а на бојном пољу кости  воде битку д` оживе.

Оу немости пешчаника  немушти кавез

ластана са свитком молитава под перијцем

докучива само пред Панагијом пантелеимонском

коју запљускују таласи Егеја.

Зањихане моћне бакље, водено биље

к`о светло свитаца што се на пучину слива

ва ноћ`ма издигнутих руку свију доба.

Тужим  знаним ти језиком

еда бих надминуо преко петрушне

«пустиње над пустињама»[6];

ту аз лактам, ту се коленопреклањам.

Распустила с` перина преко крајишта ктитора,

јоште нам рањено срце блажи,

јоште ризом измирне не кончајет.

Воздух свилу жица самострелу

под пламеном бакљи путовање трења,

а свих седам раширило врхове д` дахну в Панигирик,

у прсима Јована лештијанског и стјеничког

из нашег метоха, из отачаства нам:

Преко четири басамака[7],

окајани језик кир Јевремов

стиже до уз стазу вазљубљеног владике.

Приноси се златна печатана була:

Записано у њој нико да н` промени

осим ак` је по вољи

Влкославу и отроцима његовим,

било да је потчинио Цркви,

било да је у мираз датнуто …

… Влкослав сазидао црков 

с отроцима Држманом и Црепом.

И беше договорење пред царем Урошицом,

на потчин  Хиландару да будне

за  помен Влкослава и деце му.

Аз, Венедикт Цреповић, ослоњен

на  гномо-скиптар с главом праоца нам

даљинама д`лбујем.

Очи да искапавају слзе, кано булке росу

далеко од лица твога што се блажи;

та храброст  – да витезови мру –

ананга за моћи твојих очију

да нам заискри измеђ` молитвенице и бојишта.

Исихаста[8]  јесен беше. Дан славе близу.

Зипка[9] се петросна оста.

И ударци копита до у врове стижу

прерушени у куцаје срдаца.

Ка скинији гредећ` немир се величава …

с киме петрушкога вина пити с`г.

У годовима виним уснама стафиле[10],

сестро моја Анисија?

Притежем гнев жила

и казујем речи старца  Дионисија:

Не идите нестазам`,

не потапајте се у мртво моро,

но крме спаса царскаго др`жте се ви.

Пој гласно икос[11] , пој га штедро!

Да дотакне моро Егеја, да смочи ризу до камика[12] дугу;

келија мицка, кадило чаје, ми вазношени в небесах;

спасени паки белим  лукам`,

по трагов`ма сандалија[13] одране кошуте,

по трагом оу перстју[14]   с ликом Помазаника.

Пастиру вкусни, чврста обриса ва Петрошу[15]

пројди дактилом прек` перуника,

замрси бороду до колена.

Ауреола над аспалад џбуном[16]  повлађује ти,

пчелче в мекахни прашак обувено,

у криоце тоболац и стрелу заметнуло,

па гађа испреко одора и риза

Горе Лештијанске»[17],  ва перивоје Владичице.

Благосиљан дан укрштених дуга

а у непознат баштенски час.

Жупан Влкослав, ђед наш,

вазимље опустошен Хиландар наоборот.

Оу безименом крајишту кошава је стала,

7512-ти суновратио се круг;

док се бесни данилук смењује

ти никако – Петрошу никако

да се врнеш, сејо Анисија.

Красноделатељ  Јупит`  ва шкрипцу се наш`о

потрошила се сва земљана шара.

Јаучу бели зидови молитвенице,

оу  рукам` Ти свилена тканина,

петросни мост у шуми, откинута канора[18].

Самој тојзи, у глувој ношти,

Анисији допале хрисолитне  очи.

Луна оивичила колутове

ко бурад испијеног винца отачаства нашега.

Пчелињи зуј добошари у златним пехарима.

Соко застаје и претвара се у Аlgeol звезду[19].

На сигином здању под окцем златне фибуле,

упива се Лунин осмех,

и то над очуђеночарним студенцима,

оу сред поја кобје  перине[20],  опет жуто-хрисолитни окац.

Очи ми слзе, слзе, запињу у дугој ризи, лице мири,

апостолник тицијан косе гужва.

С ким ћу петрошко вино напијати, песни појати,

с ким ћу каменовержец[21] на рабке[22]  бацат,

ва блата[23]  посред густиша Дубравнице[24]?

Летопис почетка косовског боја;

кад бабо наш војвода Цреп Влкославић

поби Османлије у кругу године што тецијаше 1130-е,

кад плач мој и колокољ[25] Материне[26]

разносаше северац љут,

и нас што бесмо добили Белег

из блоне[27] матере странкиње.

И тако име моје и твоје развејава мећава,

Не сакамо кљатву[28] нам за повој.

Лице попут љуске мрамори док седим

окружен Твојим свицима, трагосима,

веженим трахиљем за ме, стихиром за нас

ружом centofolias[29]  за кожу, по стогнама[30] што мири.

Бистра Петроша у поникви

ни шкољку нит` моруну остави

гомили подсмевача и грешника.

О слнчевом изласку крај срзнутих петроса

утешиће се благородни витез молитве.

И дрво благосвинолистноје код западне колокољњ[31]

замиче над ктиторском молитвеницом ва псалмовању.

Благословеније Господње на нама.

Богоцветни мириси твоје душе –

плод девствене  чистоте, к`о кондакион[32] извијају се.

Под коњском потковицом, долбујеш измеђ` свег и ничег,

сестро моја вакупнороднаја.

Са крстом хрисолитним под наплавним ти образом,

под зелени лавре Атоске где сјаје петросни белуци,

паникадило[33] искри над кивотима[34].

Јавља се осмех велике душе,

уз приближну ми вечер и утреније

псалмовањем принесенија молим те преподобну:

Залахорај кошаву петрошку

обагри стафиље нашег виногорја

Εις την πόλιν![35] Петрус![36]

Оу планинах зеленило дохвата се неба.

Под кукуљем[37] ореолног Пантелеимона

скрива се витез што стихирама пуни прса

к`о  наручје стафиљем[38];

хтео би ватром да се храни,

петросни хоризонт да стопи.

Ништа ће пригрлити векове до жељеног доба,

саграђен бит` нови свет древног апостолства,

корачаћемо, сестро моја, уз груменове бројанице иношке

све до крста према нами.

Коњаник чека да с` разобруче вали

да с` дозову темељи и сига, да празност не зине,

да шака безимених  кљатвом не раздваја нас

од Пантелеимона до Светога Павла, Атоских.

Комад ксоане[39] да нас чвршће држи

у јеку звона с Атона.

Света Гора Лештијанска  оцртава се већма у нама,

врћем се на твојој Красуљици[40],

на годину пре мога склопенија очес.

Отпослаћу пјесан оној која инокује с блискима

да се шара фреска од влажних трепаља очесовидних.

Ти Анисијо, иако те ранише,

не струни друкчајше до струнами бројанице тавне.

&

Епископ Давид Перовић

 

Са Чеславом Милошем

благоуветљиво

и

по кратком резу

&&&

Нови прилози

за Фотијеву библиотеку

 

Пролегомена

Незавидан је задатак писати о рукопису који у себи сажима животни опус, монашки и покајни подвиг, духовну борбу, созерцавање Бога, истине вере и пастирско старање. Те најличније, најтананије искре душе предате нама, читаоцима, као најскривенија тајна, као најсветији дар, преводе нас у стање посебног духовног ганућа, неизрециве благодарности, унутрашњег трепета и пробуђења. Уводе нас у саму срж ауторовог личног, непосредног искуствeног опитовања истине која само из таквог унутрашњег доживљаја и из такве животне драме исходи. Бивамо затечени и заточени лепотом и снагом речи, мисли, осећања, музиком срца и свештеном тишином молитве из монашке келије без сведока, где само душа чезне за Оним Који је Љубав и Коме она једино вапије.

 

Коначно, ево нас призваних на монашку трпезу са укрухом извађеним из монашке шаренице која носи значење живота, честица и чесница  Самога Христа. Са те и такве трпезе добротољубија ми ћемо се служити док будемо читали редове који су пред нама, утољујући притом и сопствену глад за Христом.

 

Већ у уводном делу аутор, теолог, песник, мислилац, трагалац, стваралац и пастир назначује филокалијску форму коју је сам себи прописао, а које ће се и држати, еда би себе самог и свој филокалијски исказ ограничио на „величину поштанске марке, или једну просто-проширену, ретко сложену реченицу“. Да ли разлог тога минимализма лежи у отклону од „опште многоговорљивости нашега века“ и презасићености њоме; или већма, због обзира и обазирања на холокаусте и геноциде, меморициде и текноциде који су задесили и даље задешавају српски род и свеколику васељену, после којих је свака реч, обремењена страдањима и голготама, смрћу и васкрсењем скупа и прескупа?! Засигурно, тај обзир, та финоћа и тананост, поштовање и мртвих и живих, креира и суптилну поетику и естетику али и семантику и пастирку мисли и речи које су пред нама и које нас уводе у станиште Недодирљивог; тамо где обитава Сами богооткривени Логос Божји, уденут у сваку честицу Сопственог постојања. То су заправо невидљиве нити проткане Божјим смотренијем којих се дотичемо тихо, богобојажљиво, посвећено. При том се и сами преображавамо, надахњујемо и препорађамо. Удисати миомирис Сина Божјег у творевини Његовој вољеној, која се само Њиме  преображава и освештава ето нама овог чтенија као тајноводственог.

 

Тај и такав задатак је себи поставио наш писац и пастир. Он нас води кроз таму према Светлости, ка небу кроз вилајете људских невидљивих и видљивих борби, ратова, страдања, кроз револуције и сломове цивилизација. И све уским путем речи и љубави, где не влада сентимент, где нема моралисања, ни снобовске логике  и испразне онтологије овога света. Он нас води тако како би се све саображавало етосу вечности и  Ономе ка Коме се ходи; где реч тутњи и сече кроз дамаре  божанском енергетском оштрицом; где се доноси одлука на неодустајање, на драговољно трпљење и на правично истрајавање. При таквом избору и само богословствовање постаје дисање, вапај и крик, молитва, руководство и славопој.

 

Управо кроз такво плетиво речитатива и либрета проводи нас овај наш богољубиви песник и пастир, дарујући нас трпезом љубави. Притом нас он призива да на њој ми и у будућности узимамо учешћа.

 

Једнако тако је и наша намера била да сажето, по сопственим  даровима и моћима разумевања прикажемо ову гозбу коју нам је писац приправио.

 05

         На приказ ове трпезе речи као агапе гледаћемо уједно и као на увид у храбру, јавну исповест нашег аутора.

 

        На томе му ми изражавамо посебну благодарност.

 

Љиљана  Давидовић

 

Епископ Давид Перовић

 

Са Чеславом Милошем

благоуветљиво

и

по кратком резу

&

Нови прилози

за Фотијеву библиотеку

 

Пролегомена

 

Обазирући се

на холокаусте

и геноциде,

на текноциде

и меморициде,

те на општу

многоговорљивост

нашега века,

наступио је час

за Пропис:

Чланке, есеје

и подобно њима

ограничавати

на величину

поштанске марке,

или бар на једну

просто-проширену,  

ретко када

сложену реченицу!

 

Легомена

&&

 псаломена

 

Тако је у бити:

да хришћани

додирују недодириво!

*

Чега се непоремећени

и неразвраћени стиде

тиме се поремећени

и развраћени поносе.

*

Пакао је и улица

и дивљање хулигана

и дивљање у кухињи

и парада поноса

и естрада испразности.

*

Паклена

својеручна креатура човека јест

његова огњена љуштура

са пријемником

и појачивачем бола.

*

И станишта хришћана су

кутије паклених болова.

*

Црквене неурозе јесу

оцрковљени,

но безблагодатни пакао.

*

Навиком у рај

навиком у смрт

навиком у пакао.

*

Самоосуђени на пакао

није што друго

до силуета која гори

а не сагорева.

*

Поремећени

и развраћени

а поносни

задужују своје

и наше потомство

содомским и гоморским

срамом.

*

Протестантизам

се бори против Светаца

својим фаворитом:

концептом-човека,

човеком-кепецом

сајентификусом

и кловном.

*

Када би

уместо модерног

графоманства и словотеченија

владало само

философско песништво

и софоистошчаније,

место би нам било

међу небеским звездама

мудрости!

*

Не проклињимо зло

и не светимо му се,

јер оно само себе нагриза;

неправда саму себе лаже

(Пс. 26, 12).

*

Интересујмо се за другог онако

како то љубав иште од нас,

но опет онолико

колико нам то

могућности допуштају!

*

На почетку

пртимо на леђа планину

а на крају

губимо срца ведрину.

*

И слово о води слови

о нашем греху,

или о љубави према њој.

*

И вода срце има.

*

Црква је

нашој души огледало.

*

Телесни прогоне духовне

а духовни се

искушавају на телеснима.

*

Измичи се

од неважног за времена

да ти не би промакло

најважније за невремена.

*

Ја-па-ја = страх и самоћа.

*

Данас сви људи

просе једни од других

само једно:

Да не буду сами.

*

Путовање до пакла и натраг

називамо покајањем.

*

Бог из љубвеног логоса

ствара свет,

а демон из лукаве помисли

ствара пакао.

*

Једна демонска помисао може

да премрежи цело наше биће,

и отровним плодовима

да га затрује.

*

Свако верује

да само његова деца плачу,

да су само она гладна и боса,

но не и да само своје хаљине

треба да оплакује.

*

Пожуримо

да бисмо стигли на време.

*

Ја је оно

што нико други неће да буде,

а други је оно

што свако други хоће да буде.

*

И кад испечеш

да би рекао,

ти то не реци

него прећути,

eда би се

још боље

изрекло!

*

Само је неизречено

под твојом влашћу.

*

Овако до у недоглед,

али чему

ако немамо коме,

и рашта?!

*

Боље је радом

убити нерад,

неголи нерадом

себе.

*

Подвижниково

правило гласи:

Што горе по мене,

то боље по нас!

*

Све учини

да изиграш себе,

па више нико

неће моћи

да те изигра.

*

Руке и хаљину

не мећи пребрзо ни на кога,

али их ни не скидај олако

с другога.

*

Ко од нас сваком

појединачном човеку прилази

са концептом и подозрењем,

тај ни једном човеку

неће моћи

да приђе као личности

и тајни.

*

Нервоза завади отрочад

на један корак од утробе,

и старце

са једном ногом у гробу.

*

Нервозу нам пренесе

један поред нас,

а ми

свима осталима

око нас.

*

Полусвет нема

ни образа ни душе

но само озадину на себи

и варварство у духу.

*

Своја бабовина

што се брани пушком

не поверава се вересији

и туђинчевим

правничким манирима,

унапред

пушком загарантованим.

*

Ко се Богу не моли,

тај подивља.

*

Домисли мисао

и дореци реч

да те оне

не дотуку.

*

И светитељ је човек

са манама и слабостима,

али је он

и најдостојнији слуга Господњи;

јоште слуга до издиханија.

*

Човек будућности

биће хибридни грешник

без жеље за покајањем,

што ће рећи – јаловина.

*

Човек будућности

све теже и ређе биват ће

покајаним грешником.

*

Храбри стваралац са маргине

маргину преноси

у центар стваралаштва.

*

Писана реч стиче се лако,

молитвена реч тежачки.

*

Мудрост овога века

говори се међу несавршенима;

мудрост кнезова овога века

разапела је Господа славе

(1. Кор. 2, 8. Дап. 3, 17).

*

Параду поносних

хомосексуалаца и лезбејки

апостол Павле би

предао сатани на мучење тела,

да би се дух спасао у дан Господа  Исуса

(1. Кор. 5, 5. 1. Тим. 1, 20. 2. Тим. 2, 17);

конкретно,

он би хришћане искључио

из црквене заједнице

еда би они,

нашавши се

у нехришћанском свету

који у злу лежи,

спознали разлику

између хришћанског

и нехришћанског духа.

*

Онима који не маре за Бога

премудри Соломон поручује

да је проклетство Божје

у кућама безбожника;

и још,

да се Он њима противи,

колико и гордељивцима

(Пр. Солом. 3, 33 – 34.

  1. Пт. 5, 5. Јк. 4, 6. Мт. 23, 12).

*

Мудрост је

Дрво живота

свима држећим се ње,

и ослањајућим се о њу

(Пр. Солом. 3, 18).

*

Нико још није

сасвим изашао на крај

са својом ћуди,

нити ће;

као што није

ни са својом власи,

нити ће.

*

Саблазан је

редовна појава код деце

која још нису

запливала у грех,

но не и код одраслих

који се утркују у греху

и у њега се потапају.

*

На човека све трчи

и кидише,

а смрт редовно.

*

Писање је налико

васионском путовању

и проласку кроз галаксије.

*

Изопачени део

српског естрадног

и медијског тела

шаролик је,

баш као и његова

шарена лажа.

*

Прљави Хари је знао

да буде и прљаво прасе,

као оно у свом филму,

или светлоказу

Прави злочин.

*

Луцпрдасти ревнитељи

започињу

тријумфално и охоло

а завршавају

кукавички и сервилно.

*

Усијане главе крећу

у поход као освајачи,

а скончавају

као робови.

*

Ако је са Сократом издахнула

практична демократија,

са Платоном

поетски симпосион,

са Шекспиром

поетски дијалог,

са Бодријаром

теоријска фикција,

са ДеЛилом ишчезава

раскринкавање Вол Стрита:

ливнице златног телета.

*

Упаљени мозак

срозава онтологију

на демагогију,

а ову на вински провод.

*

Божји промисао

и допуштења

излуђују

манијакалног

логичара.

*

Манијакални логичар

свети се Богу концептом:

смештањем Бога у концепт.

*

Бог људима

рационалистима и логичарима

узвраћа лудошћу својом

која је мудрија од људи,

и слабошћу својом

која је јача од људи

(1. Кор. 1, 25).

*

Што би нас се тицало

само порекло и појава зла,

када ми

у копродукцији са ђаволом

производимо зло,

  легитимитет и

хуманитет му дајемо?!

*

Воли и по љубави ради

а по свом домишљању

не мисли,

ради  наше једине

и најважније

загонетке и одгонетке:

Христа.

*

Шта би недостајало човеку

када би он као паук

из себе лучио пређу молитве,

и у лучењу исте

непрестано боравио?

Созерцавајмо то.

*

У почетку беше кажа

зато што је

на почетку био догађај.

*

Гледалац-филмоман

плаћа клепсидри за штету

због већма потрошеног времена;

и то са каматама.

*

Дуж обода Србије

пакао се на Србе кези.

*

Тешко теби

због твога огрешења

о онога који ти је

поверио своју голотињу.

*

Политичари оптужују

интелектуалце

за опортунизам,

интелектуалци политичаре

за једноумље,

опозиција странку на власти

за тоталитаризам,

народ интелектуалце

за ћутање,

интелектуалци народ

за злочине,

форуми државу

за репресалије,

држава форуме

за колаборацију,

банкари политичаре

за непослушност,

империјалисти режиме

за тиранију,

но нико ту не осуђује себе

због непокајаности.

*

Смирење је мач

у срцу егоисте

и славољупца.

*

Јохан Себастијан Бах

ствара музичке галаксије

и музичка небеса,

и господари њима,

силом од Бога њему датом.

*

Кад нам кажу да бирамо

између лепоте и истине,

ми изаберимо истину,

осим ако обе

нисмо поистоветили;

осим ако истину не созерцавамо

као есхатолошку икону лепоте.

*

Више је стратишта Срба

широм Србије

убијених црвеном руком,

неголи станишта

живих Срба

оживљених покајањем.

*

Одећа великосхимника је

његов мртвачки сандук.

*

Појачано размишљање

води расуђивању

и трезвеноумљу,

појачано осећање води

еуфорији и нетрезвености.

*

Љубав је већа од среће

тамо где се срећа

одваја од љубави

а љубав од среће.

*

Живот у Србији

живот је из друге руке.

*

У већини случајева

текстови

настају по обрасцу,

и у циљу извршења

педагошке обавезе;

еда би се њиховом читаоцу

дала могућност

да лично сагледа

сву њихову аналитичност.

*

У мањини случајева

текстови се

појављују ниоткуда,

као одређена стања

у која се читалац

добровољно укључује

да би их пренео у се;

од њега се при том не очекује

да се осећа едукованим,

и обавештеним,

већ само њима самима

испуњеним.

*

Теолошке књиге наличне

инвентарима и статистици

никада нису биле,

нити ће икада моћи бити

књиге црквене, храма,

и за народ окупљен у храму.

Дакле књигама храм

 даје легитимитет.

*

Сви све имамо

и знамо и можемо.

*

Писац се

од писца разликује;

једноме је довољан

простор поштанске марке

да изрази све што жели,

другоме је потребна пучина

да опише капљицу воде.

*

Уметник се

од уметника разликује;

једноме је довољна

коштица бадема

да наслика Христа,

другоме су потребни

планински масиви

да од њих исклеше ликове.

*

Живот једнога човека

протиче незапажено,

али после смрти изазива чуда,

или експлозије и хаос;

живот другога човека

све супротно томе:

прво чуда, експлозије и хаос,

па потом

ништа више од заборава.

*

Када се поклопе

форма и садржај текста

ми добијамо

мисаону енергију,

у реч оваплоћену.

*

Братство почива

на жертви једнога од браће.

*

Када си изван манастира,

пиши о људима,

када си у манастиру,

моли се за људе,

када си у свету

живи са људима.

*

Код крунисаних све може

и ништа не може,

и све може кадa не може,

и ништа не може кадa може.

*

Чувари поштења

чувари су и љубави.

*

Такве и онакве

нерадо примати у свој живот,

али се за њих радо молити.

*

Усамљивање нас

може одвести

до паклене самоће.

*

Свој очишћени стан

чувати од ненастањености.

*

Режисери моћи говоре

да је права моћ

она невидљива ове видљиве.

*

Ако је философија

теологији зачин,

књижевност је

теологији супстанца

а благодат

сами њен укус

и биће.

*

Није свака философија

црно млеко гордости.

*

Док бијеш не убијај,

док губиш

не погубљуј се.

*

У свеколикој немоћи

светских медија

и стваралачке сцене

полиморфне и планетарне,

појављује се планетарна

изражајна сила

Генадија Ткаченка.

*

Најтеже је подносити и трпети

неподопштине достојних.

*

Највећа невоља уследи

по удостојавању недостојних.

*

Каква прелест нашег доба!

Да кога нема у медијима и на Мрежи,

да га ни у стварности нема?!

Да се мораш чути и видети

да би постојао?!

И ако ниси на сцени,

бар у гледалишту да будеш?!

Каква крађа времена

намењеног молитви!

Да ти медијске

запрљане и нечисте силе

суде и пресуђују

какав си, какав ниси,

па и да ли ћеш

постојати?!

*

Ако ниси на сцени

да ли си у гледалишту?

*

У црквену и богословску исповест

наших дана

понајпре спада ова:

осветник

који не привoди грешникe покајању

него их убија, јер мисли

да људе тако ослобађа тираније,

не само да је

најобичнији убица

са предумишљајем (Dexter),

него је и узурпатор Божје правде,

коју он и од милости одваја.

*

Када се оствариш

онда се и испунио јеси,

и успокојио се;

тада си и

к блаженству кренуо.

*

Квариша Светог Писма,

Светог Откривења,

Светог Предања,

Светих Тајни,

Мартин Лутер

упозорио је латински

хришћански свет:

Цркву квари онај ко

квари Свету Мису.

Погодак!

Али је исти он,

Мартин Лутер

одмах почео да квари

Свету Мису

Реформацијом

и Протестантизмом.

Промашај!

*

Служити Литургију

и учествовати у њој

има значење

узлажења к Небесима

и боравка на њима.

*

Од Онога који је сушта Љубав

не можемо на концу тражити

што друго до да се Њиме

још присније причешћујемо

у незалазном Дану

нашег заједничког битовања;

у Љубави којој

само присност пристоји

и њој сама последује.

&&&

Нови прилози

за

Фотијеву библиотеку

Све настаје у тајности,

па тако и убица;

убица дакле настаје

иза Божјих и људских леђа.

*

Дуготрајна

изложеност убиствима

привлачи к странама:

убичиној или жртвиној.

*

Унутрашњи монолог

серијског убице

бива једино са жртвом;

убица ствара

образ своје жртве

и тумачи га

по свом сечиву

и резу.

*

Разумевање чина убиства

долази после стављања себе

на страну убице или жртве.

Задовољштину убиством онога

ко је учинио неправду или злочин

пред нашим очима

очекујемо на концу приче

у коју смо ушли

као у своју кожу.

*

Абортус или текноцид

има корен у сладострашћу,

одлуку у опијености,

отрежњење у очајању

а последицу у остатку живота.

*

Паралингвистички кључ

отвара сва врата:

ако промена тона открива лаж,

онда и признање лажи чини исто;

ако повишење тона

указује на емоционални несклад,

оно ће и на еуфорију указивати;

они који траже истину

мимо Христа

не заслужују поверење,

јер нас убеђују

да су је пронашли;

хтети живот

значи и губити га,

и опет га налазити;

најмоћније оружје

– љубав

може радити за нас,

као и против нас –

нарочито

када пркоси разуму

и повлађује срцу;

поготово страстима;

место

на коме скончавамо

и како скончавамо

и како нам бива у наставку

зависи од љубави;

чињенице

не потребују емоције,

и за њих постоји

правна и адвокатска наука,

па и чин смртне казне;

неустрашиви пред смрћу

плаше се живота,

и плашљивији су

пред животом

неголи пред смрћу;

најпознатији чловеци …

често нису решење

него нерешив проблем;

ти, и други чловеци

троше људе које воле

до последњег труна,

тако да од њих не остаје ништа;

па зар они опет

нe постају нерешив проблем?

Еволутивних мутација

као промена

понегде има унутар врста,

но не и изван врста;

најсажетији

и најјезгровитији интервју

са самим собом тицао би се:

најпре престанка

мржње и убијања ближњих,

а затим сараспињања Христа;

данас

треба срицати молитве

најпре за властита срца;

бела хартија је

претпоследње прибежиште,

а исповест последње;

решења проблема Америке

и остатка света нема

све док се она не одрекне

своје утопије:

ексепсионализма;

јединства

са Римокатолицима,

Протестантима

и Англиканцима нема,

нити ће га моћи бити,

све док се прозвани

званично не одрекну

три Сатанина кушања

у свим црквеним стварима

и реалијама;

аутори и протагонисти

планетарних ТВ-серијала

Призн Брејк

Твин Пикс,

Кућа од карата,

Декстер, Ханибал,

Игре престола,

Person of interest

(Стална мета)

Trust, Западни свет,

12 Мајмуна,

Детектив Бек,

Табу …

превршили су меру,

угрозили и згрозили живот

и са фановима запловили

пучинама неспокојства.

Порука опет, свету,

серијала Декстер,

шта би друго била

до оправдавање

америчке доктрине

о унутрашњој

и спољној политици

у форми и пракси закона јачег

и на револверу бржег:

закона који је најпре промовисан

кроз жанрове

каубојски и криминалистички.

Сада пак порука

истога закона по предмету,

но другачијега по оружју,

како би до овако да гласи:

да форензичар и експерт

за крвне деликте

треба смрћу да кажњава

лоше момке, и то нечујно:

инекцијом, ножем и сатаром;

освешћивању од демонизма

може допринети и демон,

али само својим

краткотрајним одступништвом;

пре свега до свог још жешћег

насртаја на нас;

рупе и празнину у памћењу

може да попуни

само непрестана молитва;

планета Земља је

ратно подручје,

а Света Литургија

и Свете Тајне у њој

једино су подручје

мира, слободе

и блаженства.

*

Живео ти или умирао,

остају ти Божје заповести

као најсветији дуг

да га Њему враћаш.

*

Не можеш човеку упућивати

поруке мислима,

јер ћеш почети

да манипулишеш њиме,

него само Христу:

то ће онда значити да ћеш се

само Њему молити,

и тако се и за друге молити.

*

Веће од свезнадарства је

молитва покајника.

*

Од ближњег

који ти је постао ђаво

можеш се бранити

само молитвом за њега,

и то у тајности срца.

*

Када већ не можемо

да ти се осветимо

и да те правди приведемо,

нећемо те ни проклињати;

ми те можемо само преклињати,

уколико нисмо

сасвим саблажњени

и обесхрабрени тобом,

о ти најнашајшији

ближњи у бегу од себе

и од нас.

*

Духовни пастир

који је људима

постао вук,

самога Христа

одева у вучју кожу.

*

Градски и сеоски

хулигани у Србији

засад су неупотребљиве

живуљке, и љуштуре.

За њима ступају

корумпирани политичари.

*

Сва сума слова у текстовима

приводи нас идејама,

или нас

одводи од њих.

*

Када пастири дремају

овце се отржу

и у метиљавости завршавају.

*

Људи који се не уљуђују

чојством као појасом

постају нечовечни и људићи.

*

Презир према људима

раван је псовци и клетви

које се упућују њима самима,

али и хули која се упућује Богу.

*

Чувати се људи

јер они имају завидно око,

паклену знатижељу

и злу намеру;

и на погибију итекако мисле.

*

Псовка је

паклена формула.

*

Нечије очи

у које си се загледао

неочекивано могу постати

твој кавез.

*

Ђаво који преко своје елите

прети човечанству

да ће га бројчано смањити,

кроз њена уста ритуално

у свет стварно испушта

фондове и фонтове

отровних гасова.

*

Превртљиви Срби

најпре одведу

дете врачари и хоџи

у недођији,

па хватају везу

са попом и владиком

да би им га ови

излечили дома.

*

Српска прозападна

медијска булумента

махом заслужује клетве,

и затворе;

наравно, оних

који би је

смели проклињати,

а неће,

и приводити правди,

а не може.

*

Православне хришћане

прекрива прст греха

као рђа гвожђе.

*

Ако не можеш

да се одбраниш

контранападом

или ауторитетом,

ти се одбрани

интелигентном

досетком.

*

Старац ће те сигурно

научити памети

ако ти на време

буде говорио

да си лакоуман.

*

Човек на Земљи

у сталним је

расправама са собом,

са осталима

и са свим и свачим око себе.

*

Све док иједан фетус

буде страдавао

ин витро и ин виво,

ин крио и де факто,

ми све дотле нећемо бити

за вештачку оплодњу.

Него ћемо бити

за усвајање деце

*

Бездетни,

усвајајте нежељену

и напуштану децу!

*

Добра страна

хируршких операција огледа се

у ресетовању и рестартовању,

односно ојачавању

целокупног организма.

*

Слово по слово књига,

но, да ли и изгубљено време;

па и сав један

упропаштени живот

протраћен у словогубитништву?!

*

Кадa се отвори паша

можеш до миле воље

и да се напајаш,

и да напајаш.

*

Несазрео хришћанин

чезне за прозорљивошћу

у вези са сутрашњим даном

и будућношћу;

уместо тога он би могао да сачека

сутрашњи дан у смирењу,

па да му се и сама она пројави;

то јест да му као збитије

постане објава.

*

Догађај је сировина,

а његова артикулација форма.

То су неопходни услови

за појаву протагонисте.

*

Ако ти се дало

да осмишљујеш све,

ти више не говориш у своје,

већ у име свих нас.

*

Мислити,

осмишљавати и писати

подједнако се пореди

са сваким напорним послом;

зато нам је ту

и предах потребан.

*

Боље ти је пет речи молитве

која те васкрсава,

неголи

небројене речи прозе

која те утруђује;

и да на крају

опет не знаш

на чему си са њом:

ти са самим собом

и други са тобом.

*

Писање је

судбоносно догађање.

Ако си при стваралачком надахнућу,

ето ти струјног надражаја

и умног пригушеног ликовања;

ако ли си при благодати,

ето ти стизања

до одвајања душе и духа.

А ту му је и крај.

*

Проверу нашег пута спасења

нека врши страх Божји;

ако ли се бојиш Бога,

ти се то и спасаваш.

*

Што се дубље погрузиш,

погруженији ћеш испливати;

или, што се дубље потопиш,

то ће ти речи

из дубљине израњати.

*

Име, глас, слава,

моћ, светла позорнице,

све је то једно чудо:

мало ли ти зафали од набројаног,

потегнућеш лаж да би и једно,

и све остало допунио.

Али и да би мене елиминисао.

Онда су нам као такви познати

и сами кандидати

за највећу службу и звање.

Баш је тако било-где,

и било-када, зар не?!

*

Јордан Николић,

један од харизматичних Срба

преточио је

народну музику у класичну,

и то – без иједне разбијене чаше.

*

На места сопствених злочина

не враћају се радо само убице,

него и страстници и овисници.

*

Једна од три врсте исповести

никако нас неће мимоићи:

философска, покајничка

или богословска;

или све три обједињене.

*

Почињемо ситницама,

завршавамо искрицама.

*

The Greatest Speech

неизбежног Чаплина

прозиваће

преостале доносиоце

свих досадашњих

несрећа свету,

све до самога

његовога краја.

Његов Smile такође.

*

Почињемо

и завршавамо

идејама

и импровизацијама,

а да ретко када,

или никада

не сиђемо у срце.

А данас је све

на отварање:

трећег ока,

чакре срца,

чакре ума.

Тако је и са

Леа Алберта

Шарла

Антоана Ферре

шансонама:

и оне су врста

поетске

и јакобинске чакре.

*

Човек

мирнога духа

и ведре душе

нема цену.

*

Штету и зло ће ти нанети

само онај

коме си учинио неко добро;

и обрнуто: само онај

коме ниси учинио

никакво добро

штету и зло

неће ти узвратити

равном мером.

*

Богословски исказ

полази из књижевности,

проходи кроз њу

и њоме и у њој врхуни.

*

Наш савремени човек

пројављује толику моћ

продорности и знатижеље

да и са тема

смрти, раја и пакла

скида велове тајни.

*

О томе

да су два наша смера

личнога кретања на Путу:

један од Христа ка себи,

други од себе ка Христу.

Да су два смера

саборнога кретања у Цркви:

од себе ка осталима,

и од осталих ка себи.

А смер да је само један:

Христос као Пут, и ми у Њему,

Христос као Црква, и ми у њој.

*

Када биће постане лично-саборно,

јављa се потреба за писањем

на све лично-саборне теме.

*

Света Литургија

у бескрајном развијању,

проширивању и сажимању

сопствених под-тема Домостроја спасења,

складно повезаних и заокружених,

својом тематском целином налична је

свемоћној џиновској хармоници

са безброј мелодија

о самом нашем спасењу.

*

У једном удисају

Имена Христова

збије се сав наш

вечни живот,

док у само једном

пропуштеном

удисају опет

сав његов

изостанак

и нестанак.

*

Помисао је шпијун

у нашем уму,

реч на нашим уснама судија,

осећај поседник срца,

порив покретач свега

ка странама светлој и тамној,

а подозрење

прогонитељ љубави.

*

Ко смо ми и какви смо

као свештеници и лаици

показаће нам,

и већ нам показује, молитва;

јер она сав наш међусобни однос

са Богом и ближњима показује.

*

Епохе земаљских култура

и духовности у зениту

смењиване су и смењују се

периодима ратова и катаклизми,

све до њихове декаденције.

И то је постајало таквим

све док није и правилом постало.

*

  Када овде и сада

не бисмо имали помисли,

и којима бисмо се

сталном молитвом

супротстављали

као непрестаном

трикратном кушању

од стране злодуха

који вреба нашу пропаст,

били бисмо безазлени.

Но да ли тада

само као живуљке? –

Рецимо као један мачак, Миле?

Зато, макар и били погођени

перипетијом греха,

једини наш лични

и од битног значаја живот

ми сада и овде водимо

само у сукобу са њим самим,

грехом;

њиме као погрешком

коју треба исправити

и његову енергију

преусмерити,

еда бисмо

постали

Божји

угодници.

*

Најобухватнија проповед

најпотпунија наука

најфинија уметност

најјача сила

највеће достигнуће

сигурна победа

непотрошиво имање

неускратива предност

најкрилатија слобода

неисцрпиво стваралаштво

јединство са извором

најсавршеније царство

најблаженије стање

јесу црквена љубав

и божанствени

благослов.

*

*   *

*

 

Епилегомена

НАД ПЕТРУШКИМ ЗАПИСИМА

АНИСИЈЕ ЦРЕПОВИЋ

И

ЕПИСКОПА ДАВИДА ПЕРОВИЋА

Ако је Његош у Лучи микрокозма тражио недокучивост тајни божанске космичке искре, инокиња Анисија и епископ Давид су овде тражили одгонетање, не космичке, већ људске тајне, али опет, у микрокосмосу: тајну свете ране коју носи „сестра“ инокиња Анисија Цреповић. Дакле, песници су тражили исту његошевску „искру у камену“, тајну божанске Луче, са напоменом да је овде камен тело, а искра душа. Кад се спев другачије чита, ово ауторство у тафтотичном духовном ембриону подједнако носе и епсикоп и инокиња.

У Пролегомени (Из даљине долбују под ковицама коњским) уз потоњу Легомену у овом спеву (Удвојене даљине долбују под ковицама коњским) нека буде изречена и братовље-сестринска: Венедикта-Анисије брига:

Сестро моја вакупнородице

нежност своју прекаљену теби дарујем.

Кап благослова срчанога што памти дуже од ума

кроз разишлу се маглину

из зрневља распршене сенке непоносно питам:

Тебе где, и како ранише!?

Своје „Петрушке записе“ ауторка смешта у 14. век. Географски – у средњовековни град Петрус крај данашњег Параћина, уз Свету Гору Лештијанску (још једну уз четири Свете Горе у Србији: Мојсињску, Овчар-кабларску, Врањску и Скадарску); историјски – у време кнеза Лазара и његовог властелина Влкослава. Односно када му цар Душан дадне један посед у околини Петруса где ће Влкослав подићи цркву и посветити је Хиландару, што ће после Душанове смрти потврдити и цар Урош, а како Хиландарци нису успели да одржавају цркву, Урош ће потврдити баштенство Влкослављевим синовима Држману и Црепу. Држман ће се закалуђерити (монах Дионисије), Цреп ће имати сина Венедикта и кћер Анисију. Анисија, такође, у својој ризи понеће ту земаљску рану. Кнез Лазар ће у једној својој повељи, на тражење Хиландараца да им се врати овај посед, после одржаног државног сабора потврдити ово баштенство у корист Црепа, што ће повељама учинити и патријарси: Јефрем, касније и Спиридон.

          Духовно – ова драма се вазноси у свој својој лепоти коју може лучити племенитост једне ране. У чијем болу „даљине долбују под ковицама коњским“. Његошевска искра се добија кресањем о камен, ова искра се добија кресањем о душу.

          Може се за тренутак учинити да право на књижевну сатворевину коју је у овом епско-лирском спеву укрепио Давид Перовић може искључити Епископа (будући да све одише литургијским звучањем), јер књижевност има носивост и других сфера људског духа. Али одмах треба рећи и то да аутори нису дозволили да она, носећи све од своје световности, без чега не би имали световно везивно ткиво, изађе из строгог оквира њених духовних понорница. А та духовна опна, што је тананија то је непробојнија, колико је скривенија у дубини толико је јаснија на површини.

          Драж читања ове Пролегомене (…) и јесте у томе што казује како се световно савлађује духовним; да световно носи чулност, емоционалност, везаност за материјални свет, а да га савлађују светост, светашствост, богољубивост.

          Каква је наративна пређа ове Повеснице? Запретене у неким вековима, исувише нашим, нама је наша национална, наша православна историја део духовног идентитета. Где год да се нађемо у таквом корену, у таквом догађању, ми смо у њему свој на своме. Инокиња Анисија и епископ Давид су пронашли да су своји на своме у том корену, у том мотиву, мотиву те духовне ране, у којој бива једначење, идентификација и самонаховање са вакупнородицом, духовном сродницом оне Анисије.

           Шта све није прошло кроз ту рану. Може ли се свето слово променити (ако је владика Јеврем у светом слову записао: да нико не сме променит, … Влкослав сазидао цркву са синовима Држманом и Црепом, и договор њин пред царем Урошем беше, потчинит је Хиландару, да би молитвени помен Влкослава и његове деце био вавек).

          Како изгледају гомиле подсмевача и грешника? Где су пустињски ветрови. Где јоште ризом измирне не кончајет. Где је тај бол? Узвишени бол! Бол као унутрашња лепотиња. Ако се у његовом клупчету буде размотавала његова нит, симболика пустиње, љутих ветрова, размотаваће се она из тог клупка као његова разматерија. Да би први спасоносни завежљај нашла у Творцу. Да би одатле кренула у своју духовну пређу, есхатолошку и људску причу. Људску, колико је замотана у пређу духовног, у кошуљицу духовне стварности. Где те ранише сестро вакупнородице? Када су аутори са њом удвојени, питање је то и за њих саме. Јер та рана је иста за обоје. Коначно, у тој рани је и победа. Односно зацељење.

Јер Ништа ће пригрлит векове до жељеног доба,

саграђен бит` нови свет древног апостолства,

корачаћемо, сестро моја, уз груменове бројанице иношке

све до Крста према нами.

Коњаник чека да с` разобруче вали

да с` дозову темељи и сига, да празност не зине,

да шака безимених кљаством не раздвоји нас

од Пантелеимона до Светога Павла, Атоских,

комад ксоане да нас чвршће држи

у јеку звона с Атона.

Света Гора лештијанска оцртава се већма у нама,

врћем се на твојој Красуљици,

на годину пре мога склопенија очес.

Отпослаћу пјесан ону која инокује с блискима

да се шара фреска од влажних трепаља очесовидних.

Ти, Анисијо, иако те ранише

не струни друкчије до струнама бројанице тавне.

То унутрашње кликтање, то побеђивање кад се Света Гора Лештијанска оцртава већма у нама, кроз наративну историјску исповест Венедикта Цреповића и сестре му Анисије, има и моћну архаичност језика која оним временом говори да бисмо боље схватили време садашње. Од старословенских и ововременских кованица ово глагољење уплетено је на струнама те бројанице тавне у мери која ову лепу уметничку повест равна у неку позлату боје тавног злата.

          Извађена из дубине векова, као каква потонула лађа, још неочишћена од своје језичке архаичности, ова поема је зафосфорила на дневном сунцу данашњег времена, снагом оне честитости која је баш у тој изворности сачувала узвишеност христоносне вазљубљености, достојанства којим је српски народни геније испевао гусларске десетерце, спасавајући душу народа, као што се овде нашлa једна жена лаик и један епископ, гуслари у струнама једне племените драме тавних бројаница…

Други део овог рукописа, композиционо повезан са „петрушким записима“, носи ту повезаност само онолико колико је инспиративно повезан у духовној тангенти која га је овде додирнула у истом струјном набоју.

          Tреба одмах рећи да су то есенције, зрнца мудрости, афористички записи, лирски есеји, скоро хаику творевине, под насловом Са Чеславом Милошем благоуветљиво и по кратком резу, а у другом делу Нови прилози за Фотијеву библиотеку. Могло би се рећи да се Епископ латио  једне данас честе упражњаване књижевне појаве која га је вероватно дотицала да у њој искаже свој однос према свету у којем живи и свету којим сви живимо у вечном духовном постању.

И када се читалац у првом додиру са оваквом материјом, са оваквим рукописом сретне, неминовно ће поставити питање ко су заправо мудраци преко којих свет сазнаје за човечанство, а ми као појединци за себе!

Ко су мудраци?

          А да се у познатим сазнањима зову Сокрaт, Аристотел, Платон, Гете, Шекспир, Његош, Берђајев, Достојевски, Андрић… Свет је подједнако сазнао себе преко Њутна, Тесле, Пупина, Паскала… они су све своје мудрости уткали у мудрости технолошко-техничких умећа. Онај Који је Слово и Који је Својим Божанским промислом створио Писмена, створио је ону Књигу над књигама из које се све може цитирати као из изворишта саме Божанске  мудрости.

          Када писац оваквих редова, епископ Давид Перовић улази у такву духовну материју, или боље рећи када исходи из ње, па то речима искаже, сваки читалац ће отварајући та врата бити запахнут њеном светлошћу.

          Када епископ Давид говори кроз своју јеванђелску доктрину као савременик који осећа откуцаје свога доба, свог искривљеног времена „испалог из зглоба“, кад у њему одјекује хришћански бол, он ће проговорити у најситнијим детаљима, што ситнијим еда би захват био крупнији, што скривенијим, еда би он био видљивији.

          Јер као следбеник великог православног мислилаштва од Светог Саве, и ако многе ускратимо, преко Његоша, Николаја Велимировића, Аве Јустина (…) Патријарха Павла, он није само њима сличан баштиник мудрости, јер се кроз њих исказивала мудрост српског народа. Овде је коначно присутно и баштинство човечанства у његовој христоликој моћи.

Зашто је Епископ овде увео пољског писца Чеслава Милоша „благоуветљиво и по кратком резу“? Судбина овог писца пореклом из овог времена, његово време стаљинистичко, он пак „испао из зглоба“, била је она инспиративна за многе изазове, по осећању исте судбине не само за своје време – већ за сва времена!

          У језгровитим стиховима попут савремених афористичара епископ Давид је зато расуо звездани сјај малих зракастих мисаоних бодљи (…)

          Писац их је могао разврстати и по циклусима, областима, појмовима, неком „муњевитом миру“, како би рекао песник Душан Матић, кад све легне у свој облутак. У шкољку са бисером. У корито које је срећно нашло своје обале. Као лек на болно место. Са мало „љуте траве на љуту рану“. Коначно, са дозом ироније и сарказма. Онако или овако, време тражи такве изазове, такве отпоздраве (наступио је час за Пропис: Чланке, есеје, и подобно њима ограничавати на величину поштанске марке …),

Могао би се у овим творевинама тражити и какав континуитет са научним дисциплинама какве су философија, историја, социологија, психологија, политика, теологија … какви појмови попут пакла, воде, љубави, смрти, писања, молитве, исповести …

Чега се непоремећени

и неразвраћени стиде

тиме се поремећени

и развраћени поносе.

*

Црква је

нашој души огледало.

*

Подвижниково

правило гласи:

Што горе по мене

то боље по нас!

*

Ако је са Сократом издахнула

практична демократија,

са Платоном

поетски симпосион,

са Шекспиром

поетски дијалог,

са Бодријаром

теоријска фикција,

са ДеЛилом ишчезава

раскринкавање Вол Стрита,

ливнице златног телета.

*

Дуж обода Србије

пакао се на Србе кези.

 

Колико је компликован овај свет великог кошмара, колико познатих фраза о нашем штоству и штаству због „сопствене непокајаности“. Да, како би рекао Шекспир, ту је чвор. А чвор је у томе да:

Политичари оптужују

интелектуалце

за опортунизам,

интелектуалци политичаре

за једноумље,

опозиција странку на власти

за тоталитаризам,

народ интелектуалце

за ћутање,

интелектуалци народ

за злочине,

форуми државу

за репресалије,

држава форуме

за колаборацију,

банкари политичаре

за непослушност,

империјалисти режиме

за тиранију,

но нико не осуђује себе

због непокајаности.

Цео есеј изречен је у фразеолошком, скоро занемарљивом поједностављењу, да би се дошло до оне сентенце на којој почива Христово учење! Чак и тада кадa се испољи једна историјска, патолошки болна истина неког нашег генома:

Више је стратишта Срба

широм Србије

убијених црвеном руком,

неголи станишта

живих Срба

оживљених покајањем.

Хајде да при крају овог малог слова (којег се је писац предговорних или поговорних редова, свеједно, олако прихватио ради тумачења ових духовних дарова, вероватно немоћан да обухвати сву мисаону дубину, идејну и мислилачку разуђеност у свој њеној творачкој грандиозности),

буде цитиран и крај овог мозаичког спева („Нови прилози за Фотијеву библиотеку“) из чијих каменчића мудрости зари и сам његов задњи каменчић:

Најобухватнија проповед

најпотпунија наука

најфинија уметност

најјача сила

највеће достигнуће

сигурна победа

непотрошиво имање

неускратива предност

најкрилатија слобода

неисцрпно стваралаштво

јединство са извором

најсавршеније царство

најблаженије стање

јесу црквена љубав

и божанствени

благослов.

Ако је владика Давид овом дидактичком поентом хтео да заврши рукопис речима које одговарају каквом литургијском брују (по Апостолу Јовану, по Светом Василију, или било коме другом …) онда је свечаност тих пробраних речи одговарала оном времену кад „у почетку беше Реч“, али и садашњем, када се и ми као њени следбеници, тумачећи Преосвећеног, ево нађосмо у симфонијама њеног непрестаног оглашавања (…)

Љубиша Баца Ђидић

Преподобни Симеон из Дајбаба

 

1/19 април 2019. год.

у Крушевцу.

[1] Вакупнородница – једнога племена, истога рода, порода: Молитва светог Василија Великог.

[2] Кulina – брдо, узвишење, превод са римског.

[3] Синија – округла велика чинија за храну.

[4] Петросни канон – петрос – камен, превод с грчког; Петросни канон – повечерје, вече уочи сутрашњег дана.

[5] Перина – птица.

[6] Пустиња над пустињама – ненастањена област у Средњовековној Србији, у ововременом селу Лешју.

[7] Басамак – степенице од камена ограђене сурим зидом.

[8] Исихаст; молитвеник; мировати, ћутати, ћуталица, молчалник, подвижник који је наложио на себе молитву Исусу и тиховање.

[9] Зибка – колевка.

[10] Стафила – грожђе.

[11] Икос – црквена песма.

[12] Камик –ситан камен.

[13] Сандалије – опанак, обућа од коже свиње, говечета, овце или кошуте.

[14] Перст – прах: I Мојс. 2, 7; Ис. Нав. 7, 6; II Цар. 16, 13; земља, пепео: V Мојс. 28, 24; блато: III Мојс. 14, 42; Апок. 18, 19.

[15] Петроша – река која је текла испод града Петруса.

[16] Аспалад  жбун – мало дрво, или џбун, који даје од себе мирис руже, нарочито када је дуга на небу. Прем. Сир. 24,17 (Дјач.).

[17] Света Гора Лештијанска – са преко тридесет манастира, почев од планине Баба са манастиром посвећеним Матери Божијој, па све до св. Сисоја у Сисојевцу код Ћуприје; једна од четири Свете Горе у Србији (Мојсињска, Овчарско – кабларска и Скадарска).

[18] Канора – врста амајлије која је ношена на рукама или о врату: Ном. Пр 20.

[19] Algeol – године 1426/1427 упокојила се инокиња Анисија;  година појаве те звезде.

[20] Кобја-перина – птица по чијем се лету прорицала судбина.

[21] Каменовержец – онај који се баца каменом на птице; начин убијања птице.

[22] Рабка – јаребица.

[23] Блато – језеро у шуми Дубравници.

[24] Дубравница – дубрава, шума са поседом на домаку села Лешја, место где се 1380. године на сам Божић или 1130. круга у години, одиграла битка. Тад је српска војска побила османлијску војску и изашла као победница. Отад је војвода Цреп Вукославић проглашен за највећег војсковођу тога доба на Балкану.

[25] Колокољ – звона са звонаре.

[26] Матера – цкрва Матера Петруша у граду Петрусу пре 1335. године.

[27] Блона – материца.

[28] Кљатва – клетва, проклетство.

[29]  Centofolias – ружа са врло пријатним и јаким мирисом, розе боје која датира из Средњег доба до данашњих дана.

[30] Стогна  – улица: Мат. 6, 2; Лук. 14,21;2 рогаљ, ћошак, раскршће, широка цеста.  У песми се односи на улице.

[31] Колокољ – звонара.

[32] Кондакион – кратка пјесан која хвали светог, или износи суштину празника, а јавља се или као самостална песан, или после шесте песне канона.

[33] Паникадило – свећњак са више од 12 свећа који виси у средини храма под куполом, и назива се полилеј.

[34] Кивот – ковчег.

[35] Εις την πόλινУ граду, тамо је град.

[36] Петрус – Средњовековни град који је датиран на 1335. годину, па све до 1412., чије се утврђење са тремом налази на заравни планине Баба, понад села Лешја, на десетом километру од града Параћина, у југоисточном делу Србије.

[37] Кукуљ – капа црне боје коју великосхимници носе на глави; украшена је са пет крстова, од којих се један налази на челу, један на грудима, један на врату а два на плећима.

[38] Стафида – суво грожђе које се остављало на таванима или везивало о дрво и чувало за зиму.

[39] Ксоана –  дрвена икона у грчким православним храмовима, израђена на дрвету.

[40] Красуљица – плод маште писца, лепа кобила Красуљица, коју је Анисија добила на дар од брата јој Венедикта Цреповића (из историјског романа Ја, Анисија).