Еп. Д. : Кинематографска поглавља

DSC_6539

Епископ др Давид (Перовић)

Ванредни професор Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

Катедра за хришћанску етику и аскетско богословље

 

Аудио-визуелни универзум, свима познат као покретна нема и звучна слика, настајао у прошлом и усавршен у овом веку, потребује један вид тумачења и врсту водича. Имајући то у виду, ми стављамо овај текст пред посетиоце Сајта наше епархије крушевачке.   

 

Кинематографска поглавља

 

 

Кинеманија

 

Стотину пута проклевена

стотину пута благословена

мање од кивота

више од живота

мање од етоса

више од кефалоса

стотину пута озлоглашена

стотину пута оглашена

мање од ока херувима

више од срца исполина

често промашена

никада надмашена

за мучење

за намучене.

Ако њу не знаш, намучиће те она,

ако је знаш, просветиће те зона,

ако њу прецениш, осиромашиће те мона,

ако њу потцениш, надмашиће ти трона,

кинематограф справица – dona laterna magica.

 

 


 

Апстракт: Захваљујући камери, филмски гледалац има осећање личне испарцелисане свудаприсутности. Многи су теоретичари који су писали о чудесној моћи филмске камере која ствара тоталну илузију живота у покрету и која понире у душу ствари. Штавише, ту филмску стварност, неки од њих су назвали нечим вишим од живота. Филмска камера,  по речима сликара Пеђе Милосављевића, води гледаоца од пакла, кроз унутрашњост Земље до дна мора, и од дна мора до небеса. Марсел Лербије опет, приписивао је тој машинерији поседовање интелигенције. Жан Епстен видео је у камери дело ђавола, док јој је Ричото Канудо приписао божанску моћ стварања. Робер Бресон каже, да иако камера не мисли, јер је она обично прозорче, сама ипак хвата реално у лету; она у једном трену даје оно што сликар, вајар и писац не могу да забележе; она региструје оно што наш дух не би могао да перципира. Али гледалац за све време има само један идеолошки захтев, и само једну могућност: да се нигде не занесе, укваси и упрља. Па ипак, све то није довољно ни камери ни гледаоцу. Јер, живот посматран са обале гледалишта, није живот сам, као уосталом ни наука, ни философија ни теологија.

 

1

Естетски и теолошки концепти Луиса Буњуела происходе из јелинске теорије саблазни и паганског пуританизма. Да ми неко овога часа докаже светлосно присуство Бога, то апсолутно ништа не би променило у мом понашању. Не могу да поверујем да ме Бог непрекидно гледа, да се бави мојим здрављем, мојим жељама и мојим грешкама. Не могу да поверујем, а не могу ни да прихватим да може да ме казни за вечна времена. Шта сам ја за њега? Ништа, сенка направљена од блата. Мој боравак на овом свету је толико кратак да за собом не оставља трага. Ја сам обичан смртник, не значим ништа ни у простору ни у времену. Бог се не бави нама. Ако постоји, то је као да не постоји (…) Пошто одбијам да прихватим умешаност божанства које све уређује, чије ми се деловање чини тајновитим и од саме тајне, преостаје ми да живим у мраку. Прихватам. Ниједно објашњење, ни оно најједноставније, не важи за све [1]. Буњуел на сваком кораку трага за мотивима саблазни. На пример, сиротиња одрасла на друму и покупљена с њега од стране добротворке Виридијане, уздржава се од свашточинства својој добротворки само док гута залогаје њене милостиње и док гура у џеп удељену му лепту. А затим она узвраћа на њену љубав онако како је само њена страст и обест нагоне (Виридијана).

      Буњуелов атеистички концепт опет, од Келса до данас, у принципу јесте апологетски, злурадо сведен на егопатију и пропагирање антрополошког детерминизма. Своје библијске аргументе Буњуел је, наравно, сагледао ван христолошког контекста, али зато не и ван контекста свих безбожника, атеиста и богобораца, укључујући у историјски континуитет и самога себе. Јер (безбожници) рекоше у себи мислећи неправилно: Наш живот је кратак и тужан, и нема лека кад човеку доће крај, и није познато да се било ко избавио од пакла. Јер смо случајно рођени и после овога бићемо као небивали; јер је дах дим у нашим ноздрвама, и реч искра у покрету срца нашега; кад се она угаси тело ће се претворити у  пепео и дух ће се разлити као лагани поветарац. И наше име ће временом бити заборављено, и нико се неће сетити наших дела; и наш живот ће  проћи као трагови облака и нестаће као магла разагната сунчевим зрацима и његовом топлотом (биће) притиснута. Јер наше време је као мимоход сенке, и нема повратка из наше смрти, зато што се запечати па се нико не враћа. Зато ходите да уживамо садашња добра и служимо се творевином као у жару младости; вина драгоцена и мириса напојмо се, и нека нас не мимоиђе пролетњи цвет; овенчајмо се ружиним пупољцима пре него што увену. Нека нико од нас не буде лишен своје насладе; свуда оставимо знаке весеља, пошто је оно наш удео и наслеђе. Зашто је Буњуел одабрао ове стихове из Соломонове књиге Премудрости?[2] Зато што они постижу троструки ефекат: осликавају његов аутопортрет, а он рачуна на њега као библијски, служе му као лични кредо и дају му лични и стваралачки легитимитет; и, на крају, учвршћују га у нади да ће његова аутобиографија бити надахнута књига коју он оставља генерацијама у наслеђе. Заиста, ђаволски смишљено! Заиста, он оставља споменик демонском лукавству и трагедији непокајања, као што је Марко Ферери, по речима самога Буњуела, филмом Велико ждрање направио споменик хедонизму, острашћеним чулима и целокупном трагизму њиховом.

Буњуел је био питомац језуита, затим саговорник надбискупа Толеда, Каранса, па модерног доминиканца Хулијана, сликара, графичара и аутора два филма; као поклоник самостана у Ел Паулару он се и медитацији одавао. Иако у својој Лабудовој песми Буњуел[3] говори о развоју хришћанске религије, и, ни мање ни више, него о христомонизму, то јест о повлашћеном положају Христа у односу на Оца и Духа Светога у Светој Тројици, затим о Богу Оцу као неодређеном и далеком, а о Духу Светом као да се Њиме нико не бави, он ипак до те мере заједљиво формулише свој теолошки исказ да би нама било неприлично цитирати га овде.[4]

2

Бергман у име свих уметника трага за тајном и начином оличносњења (Персона, Тишина, Додир), и то постављањем актера да живе и у историјским и у митолошким причама; отуда они јавно исповедају сав смисао и бесмисао несвесног, подсвесног и надсвесног, што се све преплиће у њима и око њих.

3

Андреј Тарковски је имао снаге да утеши свакога човека; да га подсети да је он човек који игра и плеше (Андреј Рубљов, Носталгија), човек који лети (Иваново детињство, Андреј Рубљов), човек молитвеник  за сав свет (Жртва), човек васкрсења (Соларис), човек будућности који може да напредује ка ономе што га поробљује и превазилази (Огледало, Носталгија, Сталкер), човек светитељ (Антоније Велики, недовршен филм, прим. ау.).

4

Хришћанска уметност од стране Тенгиза Абуладзеа добила је најјезгровитије филмско исповедање вере: Каква је то улица ако не води до цркве (Покајање, Repentance), и надахнуће за проналазак гносеолошкога кључа у стању грешности: Кајем се, дакле јесам; ако ли се покајем, бићу (Молитва, Дрво познања).

5

Да ли је Дејвид Линч у једном периоду својих прича о љубави са дна пакла наступио као маг и окултиста, па чак таквим и сам постао (Fire Walk With Me, Wild at Heart, Blue Velvet, Dune, Lost Highway, Mullholand Drive)? Све је могуће у искушењима. Али после Приче Стрејтових, Линч је лично схватио да је од свега што је видео и доживео главно двоје: одвојити зрно од плеве, и пустити да неважно отпадне само (At my age … You can separate the wheat from the chaff. You know to let the small stuff fall away[5]. Линчови ликови су: Човек планета или – лавиринт (Eraserhead/Labirinth man, The Elephant Man),  Дон Вампирозо (Blue Velvet), демон пратилац који заплиће и трује живот јунака његових прича (Twin Peaks, Lost Highway). Они се не виде другачије до као архетипови дати у  маниру синема-сарказма и синема-апсурда, и са линијом која пролази између нормалног и паранормалног.  И само биће које зрачи светлошћу и говори Сејлору да не одбија љубав, назива се Добром вештицом. Шефови несташних банди су барон-канибал (Dune), дон-вампирозо (Blue Velvet), медијуми (Lost Highway, Wild at Heart, Mullholand Drive). С једне стране, пратимо: судбину света који у злу лежи  (Wild at Heart) и којим пролећу крици као летећи објекти (Lost highway, Twin Peaks), судбине ликова који бивају завођени песмом и музиком сирена (музика Линча и Бадаламентија) и вођени све дубље у светове таме (Fire walk with Me, Lost Highway), или опет судбине ликова роботизоване савести који вршљају унутар сатанодикеје (Twin Peaks, Wild at Heart). С друге стране, овој сатанодикеји се супротстављају позитивни ликови који одржавају ред и поредак у свету: племенити краљевић силовите речи који одржава ред и поредак у свету (Dune), анђео чувар који у обличју старог клошара шаком зауставља Лору на улазу у ноћни бар у коме се приређује drink и narko-spiritual (Fire Walk with Me), добродушни идеални агент Купер који испитује случај Лориног убиства (Twin Peaks), мудрац младе еколошке Америке Алвин Стрејт, који је и тумач Линчове теодикеје (The Straight Story).

6

Abel Ferrara, визуелни приповедач и мислилац са нервом за богословствовање – где мање од Линча – где непосредније од Бергмана. Он нас везује: за савест у једном свету корумпираних институција, drink и narko-spirituala (Bad Lieutenant, King of New-York, The Funerel); за философску и индивидуациону овисност (The Addiction); за питања homo conceptualis-а који у трагању за виталношћу мора да загази у крв? (Да ли он од гордости гради умни сок философије; да ли је после Аушвица и Никарагве философија слатко млеко отрова?); за покајање које философа вади из седмога круга Дантеова Пакла (The Addiction, Bad Lieutenant).

Након сагледања главнине стваралачког опуса Дејвида Линча и Абела Фераре изрониће ове основне мисли:

Покајнички крик означава крај сваке уметности и почетак подвижничког ћутања.

Свачијем узрасту у греху насупрот стоји узраст у покајању.

Не стоји тврдња: грешим-bedita, ecce ergo sum, већ: кајем се –дакле јесам.

Нико и ништа, па ни философија, не може да скрца наше христолошко језгро.

Живот проведен ван молитве живот је проведен у ропству помисли и имагинација.

Онтолошка претпоставка личности и заједнице јесте љубав као у огледалу, а њени плодови љубав лицем к лицу и срцем к срцу; и то тада када се зло буде повукло, односно када буде било неутралисано.

Многобројни нама знани људи опстају на својим местима, и на сваком кораку говоре: Господе, добро нам је овде бити – зато што је Господ на свакоме месту оставио логоснога трага о себи, да ми не бисмо као авети лутали стазама историје (The Addiction, The Elephant Man).

7

Ако се полна лепота не пригуши и оплемени стидом и скромношћу, она скончава еротоманијом. Искаљивање еротских жеља и бесова ремети ум, па оно што је на почетку било полно лепо сада је полно хипокритско и идеолошко, агресивно и брутално, тиранско и глобалистичко, уносно и наркотичко, антиљубвено и богомрско. Савремени воајерски и виртуелни култ тела, који је потекао најпре у Европи, па се зацарио у Америци, да би се затим ширио код њихових епигона широм света, мора бити да је, бар судећи по озбиљности приступа телу и експанзионистичким настојањима да се њиме обликује наш савремени етос-каприц, и један од пандана схолстичким догмама римокатоличке Цркве и модернистичким и пост-модернистичким теологуменонима протестантских цркава заједно са англиканском. У овом случају пак, виртуелни култ тела био би пандан догми о сакраментализму обожаваног Тела и Срца Исусова, међутим без обавезе причешћивања. Ова схоластичка догма за гледање сакрамената нужно је повукла за собом и догму обожавања срца Исусова. Обе догме пак испољене су у форми и маниру психолошке драме. Корак даље у секуларизовању христологије на Западу биће говор о Исусовој психологији, или о Његовим душевним и телесним искушењима (пример холивудског индустријског нус–производа Последње Христово искушење, Skorceze (читати-кушање или искушавање; или Јеванђеље по Исусу Христу, нобеловца Жозе Сарамага[6], те  Да Винчијев код Ден Брауна[7]. Тумачење догми хришћанске вере језиком comedia del arte налик је царској трпези и царскоме трону којима председева дворска луда, или кловн што седи на леђима самога цара па јестивима и пићем полива и цара и његове званице у намери да код свих изазива непрекидни смех. Италијански тип дворске луде или кловна као комедијаша по правилу је вулгарни тумач догме, вулгаран до огавности. Ако ли је опет реч о њима као британском или америчком типу комедијаша, он је циничан до бестијалности (Peeter Greenaway). Наравно, и једни и други су, као уосталом и комедијаши у целини, церемонијал-мајстори спремни на бласфемију од које се диже коса на глави. Заиста, заиста, прљавима је све прљаво. Један те исти догађај или чин душевне и телесне љубави два бића може да има два потпуно различита значења, службе и последице, а све у зависности од његовог настројења. Наиме, тај догађај и чин могу бити или онтолошки, ипостасно и евхаристијски означени, или опет испразно, себично и атрактивно режирани.

8

Када се онтологија медија и сцене драстично хоминизује и обесвећује, она се премеће у онкологију медија и комуникација. Христос Назарећанин дакле јесте Онај Камен што га зидари одбацују; Он у Коме Јединоме има спасења и ни у једноме другоме .[8] Наиме, нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити.[9] А што се тиче процена свега и свих у свим временима, то јест, свега сакривеног што ће се открити и свега тајног што ће се дознати[10], ово је суд [свима]— што је светлост дошла на свет, а људи више заволели таму од светлости.[11] Зато се треба бојати онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао.[12] То јест, тај може допринети да останемо без благодати и ван благодати Духа Светога, што значи без свима нама жуђенога дажда љубави Оца и Сина и Светога Духа Господа.

А Господ док смањује терет законског морала, допушта терет слободе и одговорности. А човек док повећава терет законског морала, све чешће одбија терет слободе и одговорности.

9

Колико је исхитренога хумора, па и шарлатанства у животној разиграности Џима Керија, врхунског америчког глумца и шоу-мена, толико је бајковито љупка, све до сновиђења спонтане раздраганости филмске екипе редитеља Жан-Пјер Женеа (Чудесна судбина Амелије Пулен, Веридба је дуго трајала), који се баш као и Кери, залажу за живот свих и у свему.

Филм На ивици Америке (Edge of America) и сав опус Hallmark Channel-a потврђују јеванђелску реч да су синови овога света мудрији од синова светлости, и да они са једним талантом често боље тргују од синова светлости са десет таланата.

10

Ако су време и простор депонија умрлих и распаднутих, и, лешева свих врста, и фетиша, и идола, онда су идеологије и системи апсолутизовани до степена јединоспасавајућих такође виновници зала у свим њиховим видовима, те према томе и зала изазиваних путем уметности; и филмске, изазиваних појединачно и у целини. Свака локална историја, ма чија она била, не може лако и верно да открије свој истински смисао. Она једноставно може да се не поклапа са историјом која стреми Царству Божијем. Док је откривење смисла историје откривење о њеном крају, дотле откривење смисла, на пример америчке историје, иде у супротном правцу: у правцу њеног почетка, и то са хилијастичким ознакама, упркос претензијама твораца америчкога сна да он буде глобалистичан и свевремен. Црквословно речено, ограничавање на простор и оглушивање о Царство Божије, а затим превиђање Истине и враћање сенци Истине и непрестаној потрази за истином као да она никад није откривена, једнако је прогресу који урушава целокупан пројекат, или Домостој, и депонује га у зону смрти.

Зато је помоћ коју нам два филма Андреја Тарковског, Соларис и Сталкер, пружају у продору у тајну и смисао времена и простора  толика, да се њихов аутор сврстава у ред великих теолога-лаика; оних који су богословствовали у име целог света; и то света првенствено хришћанског.

11

Виртуелна апокалипса покренула се са филмом и телевизијом. Ови медији су све тајне и недопустиве грехе учинили јавним, колективним и допустивим, санкционисаним, оправданим и естетским, напредним и бајаги, здравим. И што је човек по себи почео све више да слаби, то је виртуелни, механизовани и мутирани, генетички, синтетички и естетизовани, еротизовани, дигитализовани и биочиповани, најзад, демонизовани модел човека, почео све више да јача, и да надјачава.

12

Порнографија у уметности равна је вромографији, а ова практичном сензитивизму, криминалу и  мазохизму, вампиризму и канибализму. Страсти душе и тела су процес обесловешења. Томе саображена душа једанпут заувек полази путем зла и напредовања у злу. Врлина пак код обесловешених не постоји, с обзиром да је предуслов за њен почетак блокада зла и устремљеност ка врлини. Шта онда имамо на делу? Примораност душе на стално погоршање, и стално напредовање ка све нечаснијем и горем. Свети Григорије Нисијски овако расуђује о томе: Душа која се једанпут стропоштала с висине благодатног живљења у амбис страсти не може да се заустави на неком степену порочности него се преко склоности ка страсти претвара од словесне у бесловесну, а од овога достиже даље до безосећајности биљака. Безосећајном пак блиско је бездушно, а њему последује непостојеће. Тако се, уопштено говорећи, душа устремљује ка себеуништењу и небићу.[13]

У потпуној супротности хришћанском етосу, поменућемо припадника америчке средње класе антихероја Волтер Вајта западњак-протестант-порески (In God We Trust) обавезник, ТВ серије Чиста хемија (Breaking Bad – Прозлобљивање – превод ау.). Након што открије да болује од рака и да му је остало још мало времена, он коначно излази из љуштуре медиокритета и одустаје од свега њему бесмисленог: од лечења, или можда алтернативног или надри-лечења, или било које целосветске религијске понуде данас присутне у Америци. Пројављује се нихилиста, који темељно, кроз 62 драматичне епизоде, уништава себе и све око себе, тобоже у намери материјалног збрињавања своје породице.

Од социјално оправдане потребе за новцем који га је чинио све моћнијим, преко егоманијачке перфекције у послу, саживљује се и остварује у алтер егу – демону Хајзенбергу. Од њега се чак и канцер повлачи, а име постаје мит у подземљу које се изговара са страхопоштовањем.  Он, све задовољнији у захлађењу срца, оздрављује.

Активност Националне Лиге пристојности породила је Продуцентски кодекс (1953), са циљем да заштити морал и достојанство америчке нације. Он прописује мноштво упутстава о томе шта се може а шта се не сме приказати на екрану, (…) с обзиром да филм може да буде непосредно одговоран за духовни и морални прогрес, за виши облик друштвеног живота и за формирање правилног мишљења. Најкарактеристичнији параграфи овог Кодекса данас могу само да импонују  у нашем стању ствари ; данас када је свака замислива граница дозвољеног и недозвољеног приказивања не само пређена, већ и избрисана, па се редовно малтретирани и терорисани гледалац налази у неприлици док се у својој столици зноји и грчи од призора и беспризорности: Техника убијања мора бити тако приказана да не допушта опонашање. Детаље извршења злочина не треба приказивати. Разметање гангстера и криминалаца револверима не треба допуштати. Разговоре међу гангстерима о баратању оружјем треба свести на најмању меру. Сурова убиства не треба показивати у појединостима. Употребу алкохола (дроге и крви—наша примедба) у америчком (и мундијалистичком—н. п.) животу треба избегавати, сем уколико то изричито не захтева садржина за карактеризовање ликова. У принципу, страст и пожуду треба тако приказати да сцене не подстичу ниске и животињске пориве код гледалаца. Сексуалне перверзије су забрањене. Сексуална хигијена и венеричне болести не треба да се узимају као тема за филм. Призоре порођаја, аутентично снимљене или дате посредством силуете, не треба приказивати. Сцене свлачења треба избегавати, сем уколико нису суштински важне за радњу филма. Плес који сугерише сексуалне односе забрањен је. У филму се не сме исмевати било која религија. Националну заставу треба с поштовањем приказивати. Историју, институције, виђене личности и грађане других народности треба приказивати с дужним поштовањем.[14]  Свако залагање за цензуру која би помогла праву уметност је сврховита, и опет за ону која би се борила против шунда и срозавања филма на порнографску илустрацију и индустрију, јер таква цензура је неопходнија данас него икада раније. Магији вулгарности, баналности и сваковрсној окрутности на филму могуће је супротставити се само духовношћу и хуманошћу, лепотом и осећајношћу, коначно, темама из исихастичке сфере кружног или цикличног рада покајаног и обоженог ума.

13

Старинским генерацијама и домаћинима који су имали и гајили домаће животиње на предвиђеним за њих местима у својим домаћинствима, нико од модерних људи  заштитника и промотера животињских права не може приговарати да их они нису волели као Божја створења, невезано за то што су их држали ван својих домова. Какав однос према животињама гаји модерни човек, односно помодарац, сувишно је, па и декадентно говорити. Протестантски и англикански однос и став према животињама пак, доспео је и у теолошку раван, са одговарајућим теолошким импликацијама и реперкусијама, са пропратним декларацијама и конституцијама. Свакако да у оквиру еко и био-етичке димензије богословља има и треба да има места и за ваљану реч о животињама; то јест,  за одмерену и трезвену реч о њиховом месту у животу људи, но које не би смело да иде науштрб, пре свега деце, било нерођене, било рођене, било оне која би требало да се зачну и роде матерично или in vitro. Иначе, о животињама се осим у оквиру богословља данас говори и у оквиру права. Andrew Linzey је утемељитељ прве светске организације за теологију и напредак животиња—The International Fund for Animal welfare, и такође Senior Research Fellowship at Mansfield College, Oxford, писац и некоиликих пионирских радова на тему теологије животиња.[15] По нашем осећању, сваку такву начелну тему би требало  насловити тако да буде Теологија и животиње. Експерти за заштиту, права и слободу животиња се слажу у томе да заштита животиња подразумева три категорије заштите: заштиту физичке и психичке целовитости, и њихових наследних основа. Међународни покрети за заштиту животиња се боре за њихово ослобађање или пуштање у првобитну средину, за њихова права и за њихову добробит. Добробит животиња опет, обухвата правила пет слобода: слободу од глади и жеђи, од физичке неудобности, од физичке повреде, болести и бола, од непријатних емоционалних искустава попут патње и стреса, и, обезбеђивања природних услова за њихов опстанак.

Место, пак, и улога животиња у свету филма и филмске уметности третира се равноправно са местом и улогом људи, професионалних глумаца. Према томе и све животиње-глумци имају своје филмске улоге, споредне и главне, и уживају углед starova. На тај начин филм је незамислив без учешћа животиња. у њему. Један од начина на који модерни филм покушава да изрази филмске преокупације аутора јесте непосредно понирање у саму суштину стварности, приказом аутентичних људских карактера, из чега гледалац може да открије одређени животни смисао и да назре философски и теолошки став аутора. На пример, у Бресоновом филму Случајно, Балтазар, призори и збивања носе сва обележја животно могућих догађаја, али из којих на крају избија редитељев став према животу, једна философска идеја која надграђује аутентично проточне и ефективне догађаје, а да при том не нарушава њихов реалистички фактицитет. Бресонов фим дакле прати тужну судбину једног магарца на толико природан и убедљив начин да сваки призор филма потпуно одговара објективним околностима и појавном виду стварности. Својим целокупним дејством, понајпре емотивним, филм се уздиже до поетске параболе о животу сваког људског бића, које понекад, или често, без његовог учешћа и жеље, постаје жртва безначајних околности или кретњи невидљивих нити.

14

Филм Атома Егојана, The Adjustor (Процењивач) бави се темом наше незрелости и наивности; темом помоћи ближњима на сопствену штету; темом губљења своје душе при спасавању душа наших ближњих.

15

Римокатолички свет у италијанском филмском неореализму и француском филму истине или новом таласу представљен је као свет дубоке покајне туге и жеђи за личношћу правде и наде, за личношћу љубави и истине. Тако је и Сартр, између осталога и писац филмских сценарија и сарадник на њима, изустио речи: Тражио сам Оца, а они ми утрапише Судију!

16

Метохијски Србин Хранислав Бојић, Источанин, рекао је да је и најјачи отров само седатив у поређењу са најмањим грехом. А најмањи, баш као и највећи грех, шта може бити друго до извитоперена догматика. А она, извитоперена догматика, кадра је да блокира, или да учини исфалшираним целокупан живот једног хришћанског народа, да учини извитопереном визију целокупног Домостроја спасења; Јеванђеље да учини неразумљивим; свету тајну Покајања и Исповести неделатном; благодат да изагна из историје; иконографију да искарикира и обезбожи; хришћански етос да промени; логосологију, па и генетску структуру да руинира; свет да натера да не верује у Божији Промисао. Ничеово лудило, Мунков крик и Кјеркегорова уклетост, Буњуелов цинизам, Бергманова неутешивост и Сартров опакљени цинизам, Андрићев резигнирани мир, Бејконов сликарски холокауст и Линчова уврнутост, … снажни су и гласни данас, колико и Платонови некада – и све у име целокупног света; данас модерног, тада старог многобожачког – и сада и тада вапај за Богом Спаситељем у људском телу.

17

 Декалог Кжиштофа Кјешловског сав одише драматизованим пијетизмом латинским и лутеранским.

18

Хришћани предокушају есхатолошку стварност и заједничаре са Христом као са својим Есхатосом. И док они још чезну за њим, да им се Он јави сав лицем к лицу, дотле се васељеном опет и опет проламају крици нехришћана и угашених хришћана за новим човеком, божански бесмртним, благодаћу моћним и опуномоћеним, харизмама надграђеним. Преносници тих порука у човечанству данас, више него икада, јесу, наука, култура и уметност.

19

Свако ко се препустио греху, блуду и сновима као уметности и вештини живљења, осиромашиће благодаћу и врлином, истином и правдом, вером и надом, љубављу и животом изобилним, и обући ће се у крпе и рите срама и стида. Па још када му се после неутаживе жеђи за опијањем и оне подеру, остаће голаћ као тучак у ступи и прострет као од отрова звечарке. Толику жеђ за развратом он је ипак позајмио од силе предвиђене за љубав — љубав распету најраспетијим распињањем распињаног распећа. Онтологија болести је ерос и идони и одини, а онтологија страдања је љубав. Непреображени ерос трајно изазива идони и одини (уживање и бол). Преображени ерос пак доноси љубав у наш живот, љубав Господњу и путем ње Самога Њега—Господа Христа.

20

Бергман је научном прецизношћу показао да ниједна страст не води излазу него безизлазу. То даље значи да је стање острашћености стање беде и празнине, глади и жеђи; да се глад и жеђ не утољују и не гасе врелим песком и уљем. Бергмана разједа немогућност општења, и опет, сама чежња за општењем, које се доводи у питање и сумњу општењем первертованим самим страстима.

21

Ко служи Христу неосуђивањем, нениподаштавањем, нежалошћењем и негубљењем Христа и брата свога, угодан је Богу и људима вредан.[16] Али, Царство Божије је већ дошло к нама, јер се демони изгоне Духом Божијим[17]; и сви ћемо предстати Суду Христовом, када ће сваки од нас дати Богу одговор за себе.[18] Понајпреће га дати окречени гробови, корумпирани политичари, препредени лажови и доброћудне лажовчине, произвођачи интелектуалне магле, уметничких испљувака, избљувака и демократских урлика. И после све те заглушујуће буке одзвањају речи: За суд ја дођох у овај свет, да виде који не виде, и који  виде да постану слепи.[19]

22

Човек пропада услед перверзног испуњаваља заповести: о љубави (према ближњем свим бићем), и о слободи (која би била на корист). Негативан пример за прву јесте некрофилија једног дела пост-модерних Бечлија, а за другу содомија једног дела пост-модерних Београђана? — Први се може назвати богомрском острашћеношћу, други се не може назвати слободом на стварну корист, већ острвљеношћу на паклену пропаст. Иако нам је све слободно, ипак све не изграђује. Мада се човек својом љубављу везује за све, и то у име саме љубави и уметничких слобода, његов credo неочекивано му доноси мноштво паклених ствари и изненађења.

23

Сенка и тама нису добробитијна него биолошка и психолошка претпоставка бића овисног о закон. Међу оне који у својим делима говоре о тами и сенци као одсуству светлости и клизању ка небићу, примера ради, подсећамо на: Бергмана (Лице, Криза, Затвор, Персона, Тишина, Вучје доба, Змијско јаје, Срамота, Причесници, Седми печат), Бресона (Процес Јованки Орлеанки, Џепарош), Хитилову (Беле раде), ауторе Матрикса, Џорџа Лукаса (Ратови звезда), Мајкла Мура (Сурова истина) и Јована Мацуру (Молитва у цис-молу, Жертва). Међу оне пак који говоре и сведоче о светлости као литургијском присуству Логоса, и проширењу срца и остварењу ипостасног начела, помињемо оне неизбежне: Преподобног Софронија Новог-Есекског чудотворца, преподобног зографа Григорија Круга (настављача дела преподобног Андреја Рубљова), блаженоупокојеног епископа будимског Данила Крстића (калокагатхоса  неустрашивог ероса), патријарха српског Павла (литурга и подвижника, беседника и појца), митрополита Јована Зизјуласа (творца богословског монументалног дела, укључујући беседу La Theologie de Saint Siluane du Mont-Athos, Празничне беседе), човекољубивог лекара душе и тела Владету Јеротића (узвишеног подвижника науке и уметности, оца наше трезвењске или ниптичке психологије), васељенске утешитеље и боговеснике Порфирија и Паисија светогорце, архимандрита Гаврила Цафоса, руководитеља парохијом светог Апостола Андреја у Атини (литургијског ревнитеља са чудотворним осмехом), свештеника Стаматиса Склириса, иконослова и религијског сликара надреалисте (En esoptro – У огледалу) и Војислава Билбију (огледног у различитим уметностима), Божидара Калезића (творца телевизијског документаризма), Павла Аксентијевића (кадрог за сликарске и музичке узлете), Косте Брадића (бакрописца), Србољуба Митића (Стилити), Невену Витошевић-Ћеклић (Биће које воли, Маштованка, Мали анђео-хришћанска почетница), ствараоце музике за богомољачке песме владике Николаја Велимировића (Изнад Истока и Запада). Свете монашке обитељи са истакнутим духовним, уметничким и културним зрачењем космичких размера данас: обитељ светог Архангела Михаила у Ћелијама (духовног рукосада великог у Господу аве Јустина Новог Ћелијског), Часног Претече Јована у Есексу и светог Силуана Атонског у Паризу (духовног наслеђа преподобног аве Софронија Новог-Есекског), Симонос Петрас са херувимским авама Емилијаном (на Атосу) и Јефремом Филотејско-Аризонским, Ормилије (у пост-модернистичкој европској Грчкој), Оптинске пустиње (у данашњој, пост-нуклеаристичкој Русији), обитељи Врањске свете горе са представљеним у Господу руководитељем монаштва Пајсијем  Хиландарцем, светог Архангела Михаила  Ковиљског (обитељи човекољубља). Важно је још указати на свети хришћански дом отаца Владимира и Стефана Санџакоских у Струги, преводилачку школу царске Лавре манастира Хиландара, храм Светога Јована Богослова при Православном Богословском Факултету који оживљује древне хришћанске Анафоре и Академију за рестаурацију и конзервацију црквене антике при истом факултету у Београду (са јеванђелским плодовима већ пристиглим за бербу).

24

Вуди Ален у визуелној приповести о животу и смрти пита: Да ли смо само гомила људи која се мува без разлога?

Песник Ђорђе Сладоје опет, недоумева: Ал с човеком не знам шта ћу? Од свих материјала само глина даје се за обраду.

25

Језик стварања треба да буде језик љубави, јер само је љубав корен језика, покретач језика, онострано језика, господар језика свих и свега и у свему.

26

Филмска америчка антропологија изнедрује stara или starletu, европска креатора,  а словенска псовача светиње  и светитеља.

27

          Тема трајнe актуелности европског и америчког филма јесте тема основног начела адвокатске и судијске теорије и праксе. Оно је библијско и гласи: Саслушајте (и размотрите) између браће ваше, и судите праведно између човека и између брата његовог, и између дошљака његовог. Не гледајте у лице на суду; по маломе и по великоме судићеш (једнако), и нећеш устукнути пред лицем човека, јер је суд Божији.[20]

28

Сваралачка лепота је директно или индиректно повезана са молитвом, док је гориво креације љубав. Па и када тело изанђа, мисли изветре, а срце остане гладно, жедно и жељно, ми још можемо некога украсити љубављу.

29

Отац Серафим из Есекса је стварао молитвом: молитва га је била прожела, благодат га је била распела, народ око њега се тискао гладан и жедан живога Бога. Он је последњи који је у наше дане са вером изговорио речи: Другоме узети његову смрт и дати му свој живот.

30

Православна уметност поседује моћ претварања речи у живот, моћ прехране тврдом, духовном храном, моћ познања Светих путем молитве и моћ вољења помоћу Онога Који је Сам и Сав љубав.

31

И врхунском уметнику је јасно да ум и срце теже пребивању у благом поветарцу благодати, а не у загушљивости сплина, у пламену страсти и пожару боја. Зато су подвижнички пост и молитва једини начин да се и ум и срце ствараоца сачувају од онога који се претвара у светлог анђела, а који је уствари тамни, пали анђео; који у сфери стваралаштва искушава мишљу, речју и бојом, звуком и покретом. И то у сфери праволинијског мишљења, перцепирања и тумачења стварности.

32

Раскошни снови и оргазам су далеко визуелно и енергетско подсећање на једанпут, и некада давно изгубљени Рај, док је неуроза филмскога гледаоца показатељ његовог саосећања са свима онима чије животне приче сам он прати на платну.

33

Богословску тему значаја ангелологије на филму Вим Вендерс (Небо над Берлином) је оригеновски замислио као презасићеност Анђела љубављу Божјом и слободним созерцањем божанског Бића.[21] Ради оригиналности приче он ју је саму срозао на ниво зависти Анђела према људима; жеље да они у људском обличју живе људским животом на Земљи.

 Утицај старог мајстора поетике визуелних симфонија Фридриха Вилхелма Мурнауа (Фауст, Носферату) на Вима Вендерса  (Небо над Берлином, Тако близу, а тако далеко) дао је своје резултате; мада, Вендерс није био кадар да се сам снађе у реализму и надреализму ангелологије.

34

Љубомора је непревазиђено себељубље, а себељубље непревазиђено среброљубље (Пакао, филм Клода Шаброла), што је опет ход дуж ивице бесмисла.

35

Српски редитељ Радош Новаковић поучавао је своје студенте овим речима: О човеку на филму треба рећи најпре оно што је најбоље; лоше пак треба избегавати говорити све док нам могућности то дозвољавају. Браво професоре!

36

Мисао Никите Михалкова: Најмање смо са онима које највише волимо, надовезује се на мисао да смо најмање са Христом Који нас највише воли.

37

Када би се људи једни другима светили бар као њихова деца –искаљивањем беса над слаткишима – тада би они трагове своје освете спирали водом. Овако су ти трагови  најчешће крвави, па их људи спирају сузама и покајањем. Па ипак, људи би се најјаче светили једни другима својом песмом, игром и љубављу, и само тада они не би никоме низашта били одговорни (Плес у тами, Ларс вон Трир).

38

Филм све више наличи магији, све отвореније претендује на један од престола у пантеону новокомпонованих религија са култом и жртвама, наравно, људским жртвама (на пример филмови Алфавил, Jean-Luc Godard, Еквилибријум, Kurt Wimmer).

39

Свака стратегија продуцената филмске индустрије смишљена да се производе филмови искључиво зараде ради, руши се као кула од песка у додиру са било којим егзистенцијалним и онтолошким проблемом публике и појединца. На пример, наш проблем гордости и аскетскога смиравања у духу заповести Држи свој ум у аду и не очајавај, потпуно разобличује претензије хорор жанра да темпираним страхом и ужасом излуђује публику, и ништа више од тога. Сваки покушај филмске режије и стилизације свих врста уживања ради уживања, такође је беспредметан, барем по хришћанском гледању на ту ствар. Беспредметан је и сваки вид пукога прагматизма, на пример глумчевог. О њему говори Бресон: У америчком филму се две филмске звезде боре за пажњу публике. Оне намећу поредак својим цртама лица и непрестано га надзиру (…).[22]

40

Менталитет латинског, као и англо-амерчког човека, не треба тражити само у његовој вери, него много чешће у његовој уметности. На пример, Италијана у неореализму, Француза у нувел-вагу, Енглеза код Шекспира, Американаца пак и код покајаних црних робијаша и потоњих бораца против апартхејда у Јужној Африци (филм Осуда). Јунак приче, који себе назива чамугом, бива преобраћен Шекспировим 29. Сонетом, и исти претвара у Манифест црначке борбе за људска еко и био-права. Касније пак, Сонет постаје Манифест мира свих банди Америке, усвојен од стране њихових вођа. А то је нешто што је само код маргиналаца могуће.

41

Филм Лени Рифенштал, Моћ воље, створен је са циљем да представи Манифест Национал-социјалистичке радничке партије и њене савремене воље за моћ (1934). Та воља за моћи провејавала је у свему новонемачком: у економији, у политици, у науци и култури, у вери и у папском хришћанству. Немац није могао другачије да поступи до шаблонски и војнички; увек,  свуда и у свему по диктату. Његово ја верујем било је слабије од његовог ја се борим.

42

Моћ идентификације читаоца романа, гледаоца филма, позоришта и опере, и слушаоца концерта и симфоније, с једне стране, и – са јунацима и ликовима наведених врста уметничких дела, – с друге стране, потпуна је. Зато су се, на пример, љубитељи Балзакове литературе обавештавали код писца о даљој судбини јунака његових романа, па и више од тога: молили га да она не буде трагична. Гледаоци руског филма Повратак би такође могли замолити редитеља да отац двојице дечака, Андреја и Ивана, на крају ипак преживи пад с аквадукта. Исто се може тражити и од аутора серије Бекство из затвора  да доктор Сара Танкреди остане у животу.

43

          Филмовима Фауст Мурнауа, Убити птицу ругалицу, Десет минута старији (1-2), Косач (1-2), Трон, Алфавил, Фаренхајт 451 и Еквилибријум… изнова се предочава чињеница да су све оне уметности којима је класична прича светиња – само различита тумачења  Светога Писма и великих тема светоотачкога богословља.

44

          Филмска уметност приказује свој арсенал оружја обимнијим,  разноврснијим и савршенијим од свих војски у историји.

45

          Бастер Китон је својим лицем од камена и симфонијом покрета изразио сву своју симпатију за мале људе. У томе му је помогао Роско Арбакл. Заједно пак, они су постигли равнотежу, јасноћу и сажетост израза класичне уметности. Тако је добијен истински филмски оптимизам.[23]

46

          Робер Бресон, Клинт Иствуд и Дејвид Линч су филмски аутори са визијом; они су изнова покренули реанимацију интегралног или тоталног филма.

          Опис света из перспективе штокхолмског синдрома, психогене фуге и сновиђења нашло је свога приповедача у личности Дејвида Линча, и опет, своје тумачење у филмској школи Линчленд (Глава за брисање, Човек слон, Плави сомот, Твин Пикс: Ватро, ходај са мном, Сурови у срцу, Lost Highway, Булевар звезда и Inland Empire).

47

          Само је молитва кадра да воајерску цивилизацију – сви гледају мене – преобрати у – Бог гледа мене и све нас.

48

               Римокатоличка и протестантска друштва су одговорна за бежанију генерација људи из реалног живота у живот илузионистички, наличан филму, у својеврсно трагање за Виртуелним гралом.

49

          Претече свих модерних квази-христолога (заједно са писцима, укључујући Казанцакиса и Сарамага, филмским сценаристима и редитељима, укључујући Мартина Скорцезеа и Рона Хауарда), зачетници су теорије о психологији и психопатологији, сензуализму и сексуалности Христовој. Њима припадају Несторије, Аполинарије и Теодор Мопсуетски!

У 27. години царевања Господара Јустинијана, на Петом Васељенском сабору, или Другом Константинопољском, а на Четвртом заседању истога, ђакон и нотарије Калонин прочитао је из треће књиге Теодора Мопсуетскога против нечастивога Аполинарија – да је Христос из Светога Духа као источника позајмљивао учење и силу и да је силом Духа Светога извршио оправдање и постао непорочан. (Наше подвлачење).[24]

Још читамо да је Он – по васкрсењу из мртвих и по вазнесењу на небеса постао бестрасан и потпуно непроменљив.[25]

Он се и оправдао и јавио непорочним, делом удаљењем од лошег и стремљењем ка добру, делом кроз непрестано усавршавање.[26]

Он је при садејству божанства у свом усавршавању  вољно побеђивао страсти. Стога се он и сам борио превасходно против њих (против страсти). Он је умртвљивао грех у телу и кротио његове похоте, побеђујући га с лакоћом и благодушјем; такође је и душу поучавао  и побуђивао и своје страсти побеђивао и плотске похоте обуздавао; то јест, све се то дешавало помоћу божанства обитавајућега у њему, које је искључивало и једну и другу страну.[27]

Две природе су кроз сједињење произвеле једно лице. (Из осме књиге о оваплоћењу.[28]

Христос је кроз васкрсење постао потпуно непорочан. (Из књиге о обвезницама крштења.[29]

Он је сам окусио смрт ради спасења свих, када је божанска природа благоизволила да се одвоји од њега у време смрти,  јер она није могла да окуси смрт.[30]

На Петој седници блажене памјати Кирила Јерусалимског, прочитано је из Прве књиге дела које је он написао против Теодора:

Теодор:

Ако неко хоће Сина Божјег да назива Богом Словом, сином Давидовим, само не у смислу сопствености, треба му то допустити, јер је храм Бога Слова произашао од Давида; зато допустимо да онај који је произашао из семена Давидова буде називан Сином Божијим по благодати, а не по природи (не испуштајући из вида природне родитеље који нису изопачили поредак ствари), не називајући бестелесним бестелесног, и не говорећи да је он и пре векова од Бога и од Давида, и страстан и бестрасан. Тело не постоји као бестелесно; оно што се налази доле не налази се горе; оно што је превечно није и од семена Давидова; оно што је страсно није бестрасно; јер, све то не може се сјединити једним и истим схватањем. Што припада телу, не припада Богу Слову, а што је својствено Богу Слову није својствено телу. Природе ћемо исповедати а домострој нећемо одбацивати.[31]

Кирило:

Тврдњом да не треба одбацивати домострој, (он) потпуно изопачује тајну оваплоћења. Јер је одлучио да тврди да једнородно Слово Божје није постало човек и да се није јавило од семена Давидова, већ отворено уводи двојство синова, природу неједнаку и лажну по наименовању. Оно што се не говори у сопственом смислу показује да на делу не постоји као оно о чему се говори, јер оно позајмљује назвање другога. Према томе, ако се Слово Божје назива човеком не у сопственом смислу, онда је очевидно да се оно и није очовечило. Ако у сопственом смислу онај који је произашао из семена Давидова није Син и Бог, онда он и није Бог и није Син по природи и истини. Тада је то називање лажно у односу на једно и друго, а ако ћемо право, ту се мисли на сам предмет; јер и једно и друго назива се оним што Он није.[32]

50

Ликови глумца, редитеља и продуцента Клинта Иствуда у неким од његових филмова функционишу као наша помисао: она ће радије ликвидирати оне људе који нису добри, него што ће их трпети, и пружити им прилику да се поправе. Зато је на пример Клинтов Хари (Прљави Хари) човек реда и закона, али који игра по својим правилима. Зато је он и назван прљавим Харијем, чак Харијем  фашистом. За њега егзекуција над криминалцем има функцију улепшавања дана (Make my day). У преводу на Харијев језик акције и реакције то је провокација која треба да примора криминалца да своје оружје потегне на Харија, који га чека са упереним Магнумом, који онда тако праши да ни отиске не оставља.

51

Кинематографија је створила типове детектива и криминалца, извела их на улице, и дала им одрешене руке.

52

Човек без Бога, иако традиционално везан за Цркву, и то више за свој хришћански имендан него за њу, као на пример један типичан фабрички радник у Француској тридесетих година 20. века, не може да исплива из своје драме са заплетом другачије до да убије, и да се убије (Марсел Карне, Дан се рађа).

53

Мноштво је филмова који су екранизације догађаја, али постоје и филмови који су догађаји пренесени филмом. Овим речима Мел Гибсон, редитељ и глумац, изразио се о свом филму Страдање Христово. У ствари, он се вратио на стајалиште Андре Базена, философа филмског језика и медија, као и редитеља Роселинија, да је есенцијално својство филма логика стварности. Да су отвореност и двосмисленост живота уписане у ремек-дела поетског реализма, италијанског неореализма, француског новог таласа, југословенског црног таласа… Важнија опет од свих редитељских конструкција, једнозначних порука и марифетлука, јесте стварност уписана у протицање филмског призора. Та неизвесност случаја и стварности даровитија је од свих филмских стваралаца. Роселини је још конкретнији у говорењу о истом феноменону: Ствари су ту, зашто бисмо њима манипулисали? Коначно, и Базен и Роселини мисле превасходно на чудотворну стварност;  на ону која пред нас износи и пред нама разлаже тајну наше судбине. Два јарка примера за ово налазимо у два филма: старијем, Кратком филму о убијању, Кжиштофа Кјешловског (1989), и скорашњем: 4 месеца, 3 недеље и 2 дана, Кристијана Мунђиуа (2007).

54

Шта је Франсоа Трифо хтео да каже Андре Базену филмом-посветом Четиристотине удараца?

Трифо није философирао о медију, него је лирософирао о животу. Насликао је конкретне људе из средњег слоја француског друштва друге половине 20. века, у њиховим играма са жељеном и нежељеном децом, и показао трансформацију тих родитељских чинова. Трифо је балзаковском приповедачком палетом проговорио о томе како очеви дају име својој деци, а како очуси позајмљују име својој пасторчади. Како очеви карају своју децу, а очуси чине наказним своју пасторчад. Док мајке нежељеној деци нерадо дају живот, очуси пасторчадима не дају срећу. И опет, док очух позајмљује име пасторку, дотле му га држава забрањује и одузима. Најзад, док законита деца искушаванога морала имају законску заштиту, извесну будућност и простор за њено остварење, дотле закон  обзиђује све наде незаконите деце. Уз то их још и сама природа спречава да најпре установе чињеницу постојања, па им и циљ чини нејасним, испречујући им се свом својом пучином.

Лавиринт. Приче о француском Лавиринту Друге половине 20. века! Сви су у њему. Унутра свих четиристотине удараца пљушти по свима; сви их задају једни другима. А Франсоа Трифо, или сликовно-филмски де-Балзак, баш као и де-Мопасан, али и Зола, проводи нас кроз њега, и при том мобилише сав наш thimikon и thimitikon.

55

Фотографија и филм досад, извршили су најмасовније портретисање човечанства; успешно, колико и оно у сликарству; успешније од оног у физиогностици. А све је учињено и неприметно и приметно, и насилно и добровољно. Код свакога ко је досад, на један или на други начин био изложен магичном оку камере, забележене су тајне реалног и надреалног, илузионистичког и профитерског, учитељског и ученичког, иконичког и подобног, старовског и гламурозног, звезданог и потрошачког; шарлатанског и профетског, односно, генетског и нуклеаристичког.

56

Ако је у прошлом веку филм понуђен као замена за црквену Литургију, данас се нове воајерске технологије нуде као замена за живот. На пример, живот на Сајт-Мрежи!

57

Ми оскудевамо у филмовима посвећеним жртви, баш као што и у својим животима оскудевамо за њом. Осим ако при том не мислимо на жртвовање живота другог човека, и живота других људи, при том испразног усмрћивања ради, у чему се у нас иначе предњачи! Један епски, и романескни увид у жртву допро је до нас  у виду филмског дела Шејн, филма који свакако припада ремек-делима ове уметности, односно њеном жанру.

58

Филмска уметност преко својих ремек-дела може да се уврсти у социјалну, добротворно-хуманитарну делатност.

59

Седамнаести међународни кинофорум Златни Витез (2008) радио је под слоганом: За моралне, хришћанске идеале. За узвишавање људске душе. Водећа мисао Кинофорума била је да је човек неизбрушени пројекат Божји. Богослови, узмите ово к знању!

И кинематограф има своје подвижнике, исповеднике и своју духовност.

Ако је теологија црквено писање у Духу Светом, и акварел писање бојом по води, кинематографски документаризам је писање у хронотопосу покретним сликама и њиховим знацима.

          Појам филмске катарзе је појам изласка из себе на основу искуства, равнога искуству бар једног Еурипида, или Софокла, или Есхила.

60

          Амерички филм Беба излази у град јесте савремена бајка са снагом да човека заштити од болести, да га исцели од ње, и да га одврати од  лудила и самоубиства. Филм Моћни (1996), такође!

61

          Ако социологијом боље поимамо еклисиологију, онда медиологијом ми боље поимамо саборност. Социологију надграђује еклисиологија, медиологију саборност. Прожетост социологије еклисиологијом доприноси оцрковљењу образија српског савременог друштва, док прожетост медиологије саборношћу доприноси оцрковљењу ипостаси савременога Србина.

62

          Биолошка ипостас савременог медијског човека постепено се преобраћа у сајбер-ипостас, а његова космичка сенка у виртуелну сенку.

63

          Плени чињеница да глумци у медијима говоре једни о другима са удивљењем, и ниједанпут са осуђивањем. С обзиром да они, подједнако славни, једни о другима говоре похвално, разлог томе потражили бисмо у њиховом међусобном уживању у остваривању заједничких филмских фантазмагоричних пројеката и визија.

64

          Амерички филм је замена за европски роман и његова питања. А који су одговори на питања изворишта сугестивности уметничког америчког филма? Извориште је у могућностима које амерички филм пружа теми изживљавања свега онога што је у стварном животу забрањено, или недоступно.

65

          Џорџ Рој Хил је у свом култном филму Буч Касиди и Сандерс Кид насликао душу Америке, и механизам њене унутрашње и спољне политике.

66

          У почетку кинематографа и филма такође беше светлост, и беше Слово; беше прослављена икона Логоса.

67

          Слаба је утеха што у целом веку трајања једне историје филма у Срба историчар и теоретичар филма Божидар Зечевић с муком набраја само седам филмова – доказа о присуству Бога у њој (Српско Богојављење у Београду, Изгубљен, Са вером у Бога, Михаила Мике Поповића, 1932, Кише земље моје, Миленка Штрбца, 1905, Љубав, Влатко Гилића, 1973,  Доручак са ђаволом, Мике Антића 1971, Време чуда, Пекића – Паскаљевића, 1980 и Ласта, Милана Белегишанина, 2007.). Ми бисмо тој кинематичкој суми додали Трептаче свемира, Божидара Калезића, Молитву у цис-молу и Жертву, Јована Мацуре, 2005, Патријарх Павле: Живот по Јеванђељу, аутор Слађане Зарић, редитељ Тања Феро, 2009… и даће Бог!

68

          Глас Оливера Стоуна коначно се зачуо довољно гласно.

Спилбергу се не може веровати: Спасавање редова Рајана је његова апологија рата.

Ридлију Скоту, такође: Пад црног јастреба је глорификација ратне технологије.

Тек се Тонију Скоту не може веровати: Топ ган је реклама за трећи светски рат, са нападом на Русе као оне који су га започели.

Ето зашто Стоунов глас о томе да треба учинити све да би се избегао рат (Одред смрти) и дубока мисао Теренса Малика (Танка црвена линија) нису одјекнули онолико колико је требало, а они су за то имали капацитет.

Магнате филмско-војне индустрије требало би најпре позвати на одговорност, извести их на Суд правде, и дати им по правди за њихову неправду и њихове кримене.

69

Филмска камера је истовремено: небеско тело, и сателит који кружи око њега.

70

BBC-јево ремек-дело Natural World Simphony, стигло нам је као пост-модернистичко телевизијско тумачење Шестоднева светих Отаца: Василија Великог, Григорија Нисијског и Јована Златоустог.

71

Свети Василије Велики потоњим речима објашњава тајну оптичког сочива и рада камере. Међутим, његов циљ је да нас упозори на опасност од сексуалног воајерства:

          (…) Не полагати очи … на призоре тела која шаљу бодило насладе … Чуло вида, грабећи хитро ум, ушуњавши се магновено у трептају ока, хита на место греха, онда баца страсни поглед, прима утисак слике лепоте, у трену га расејавањем духова утискује у мозак, душа се наслађује ликом, ослобађа свој порив и жељу у одају срца и без сведока чини сагрешење.[33]

72

          Демонским и антифилмичним у филму сматрамо исто оно што и самим злом у демона. По речима мистика Дионисија Ареопагита то су неразумни гнев, нерасудна похота и необуздана машта.[34] Демон је  белосветски свеподражавалац, и древни живописац који није успео да пре оваплоћења Логоса остане чврст у вери у Господа, него је дозволио облицима и машти, које је он и заволео, да га сурвају у бездан. И то док се сам у машти пео на наднебеса да тамо постави свој престо и уподоби се Вишњем.[35]

73

          Тод Браунинг и Лон Чејни су такође задужили хришћанско подвижничко богословље обрадом две његове теме: темом различитости (Наказе) и темом тешкоће суживота са ближњима (Изван закона).

74

          Филм Велика Прва дивизија Семјуела Фулера показује како се стварност догађа филму и филм стварности. Наиме, постоји стварност према којој настају, и догађају се филмови, као што постоје филмови према којима се догађа и настаје стварност. Дакле није од претежне стварности да ли је стварност равна фатаморгани, или фатаморгана стварности. Оно што остаје да важи јесте једна од безбројних прича о нама.

75

          Седми печат, Девичански извор, Дивље јагоде, Кроз тамно стакло, Персона, Крици и шапутања, Призори из брачног живота,  Јесења соната, Време вука, Тишина, Срамота, Сан летње ноћи, Ништарије, Ведете, Змијско јаје, Фани и Александер, Чаробна фрула, Причесници, Сарабанда … толико одважног бергмановског филмософирања, боготражитељства и љубветражитељства у Европи уједињеној окорелошћу и суровошћу срца!

76

          И после Јингера философи су наставили да откривају човека: Годар је открио homo electronicus-а (Алфавил), а Бергман homo acter-а.

77

Јапански филм Анђео Кешерн представља још једно остварење на тему звезданих ратова, на моменте филмичније од Лукасове обраде исте.

78

Горана Марковића Сабирни центар иако прављен за публику, далеко је кориснији теоретичарима и ствараоцима  филма. Наиме, филм је трезор који се не може опљачкати, но се из њега само може позајмљивати.

79

Филмски хорор не згражава људски дух толико да би га  покренуо на покајање, колико га покреће на подозривост према људима, и опет на избегавање општења са њима због страха од њих самих.

80

Ако филм не преуређује свет – а он се и ради тога оглашава – њему не преостаје друго до да животари као плагијатор живота самог великог света, коме су наши греси и страсти створили двојника-дублера.

81

Од времена Кабинета доктора Калигарија до X-Man 2, на филму се ништа није променило. Филм је остао скуп планетарни уметнички производ на научно-технолошкој основи, чија је намера да изнова и све више голица и подстиче машту гледалаца. Како се он гледаоцима пројектује широм планете, тако им он и задатак поставља у виду енигми и ребуса и укрштеница, па од њих и тражи решења током непрестаних и безбројних пројекција.

А ове енигме и ребусе и укрштенице, филмске екипе су мајсторски осмислиле, и драматизовале, па гледаоци имају прилику да учествују у тоталној кинематографској илузији стварности, и да при том испоље сва своја осећања и реакције, своје личне и компаративне ставове.

82

Музичка кутија Косте Гавраса долази на наше екране као кап уља на ране нанесене нама, руком мађарских фашиста-демонијака.

83

Александар Петровић (Биће скоро пропаст света) је начелно у праву да ће скоро бити пропаст света. Док конкретно, он открива да се у свачијој, па и у српској забити, таји пакао, и да сваки његов дубљи слој има опорији укус. Од којих потиче и укус бестијалности малих покрајинских богова.

84

Књига рекорда Шутке Александра Манића отелотворује Бројгелов пакао, с аромом скопских цигана из предграђа.

85

Уклетост редитеља огледа се у томе да му ништа није довољно свето.

86

Гледалац-филмоман плаћа клепсидри за штету због изгубљеног времена, и то са високом каматом приде.

87

Џона Хјустона и Дерила Занука, Тревора Хауарда, Орсона Велса и Клинта Иствуда типичан еколошки филм може да уврсти у творце и носиоце првих ангажованих еколошких филмова (Корење раја–о заштити слонова) Екваторијалне Африке под протекторатом Француза.

88

Филмови и серије у којима свака врста зла бива побеђена од стране добра – добра које на крају тријумфује (Било једном у Кини, Херкул Пуаро), помажу нам да одржимо осећање правичности и правде, правдољубља и праведности, и да се сачувамо од хуле, проклињања и псовке.

89

Туркменски филм Анђеле малени, развесели се показује да смо ми према деци наших непријатеља – мали демони!

             Спасиле ме умиљате очи (сведочење против латинских часних сестара у логору Јастребарско) Зорке Делић–Скиба[36]Метрополис (сведочење homo laboris-a против машинизованог Молоха) Фрица Ланга и туркменски филм Анђеле мали, развесели се, ознака су малог човека, маргиналца, који прелази из просветитељске у апокалиптичку еру, и израста у симбол целог страдалног Адама.

90

           Ђаво у белом у другој половини прошлог века био је толико запрашио планету, да бела смрт данас убира свакодневну летину у својим нарко-жртвама (филм Девојка из фабрике).

91

           Седми печат Ингмара Бергмана, Кинескиња Жан-Лук Годара, Зависност Абела Фераре и Кошмарева Кућа Николе Јеловца отворили су врата кинематографије да у њен простор закорачи православни философско-теолошки и мистички филм 21. века.

92

            Јoyeux Noel, редитељско филмско остварење Christiana-a Carion-a у вишеструкој копродукцији, не може бити: Децембар 14. Један истинити догађај, но Догађај заборављен.

            Јер сваки гледалац овог филма чува трајно сећање на њега.

93

Дела љубави и дела несмиреног ума

 

После одгледаног документарног филма Форпост наметне се поређење између дела хришћанске љубави и дела несмиреног ума.

Закључак такође: да су дела несмиреног ума идоли.

94

Сав артизам Бастера Китона, Чарлса Чаплина и Жака Татија фактички је подсећање на потребу модерних времена за јуродством и јуродивима.

Закључак:

Филмски гледалац има осећај личне свудаприсутности. Филмска камера води гледаоца из дубина земље на небо, и од небеса до дна мора; и опет у дубину земље до самога дна пакла, па у висину небеса, све до  Пантократора на трону. Али гледалац за све то време има само један идеолошки захтев и једну могућност: да се нигде не занесе, не укваси и не упрља, или да му буде обратно; баш као у животу. Тако, гледалац филмом проверава себе човека у  реалном животу.

Након претходне цензорске процедуре гледалац ће доживети филм као логоморфни систем целине. Цензури пак последоваће критичка и теоретска процедура. И један и други поступак биће надиђени, и дело постати непроцењиво само ако је аутор њиме гледаоцу дао живот, или нешто више од живота. А то је могуће, с обзиром на постојање мноштва таквих дела; и опет њиховог мноштва у сталном настајању.

Библиографија

  1. Буњуел, Луис, Моја лабудова песма, Београд, Хинаки,
  2. Премудрости Соломонове.
  3. Mary Sweeney et John Roach, The Straight Story: Une histoire vraie, Petite bibliotheque des Cahiers du cinema 39
  4. Сарамаго, Жозе, Јеванђеље по Исусу Христу, Београд, Лагуна, 2012.
  5. Ден, Браун, Да Винчијев код, Нови Сад, Соларис, 2005.
  6. Нови Завјет, Београд, Свети Архијерејски Синод СПЦ, 1984.
  7. Свети Григорије Ниски: О стварању човека, у: Истина, бр. 9-11, 2004.
  8. Петрић, Владимир, Цензура, у: Увођење у филм, Београд, 1968.
  9. Linzey, Andrew Animal Theology(London: SCM Press and Chicago: University of Illinois Press, 1994.
  10. Паримија 2. у Недељу светих Отаца Седмог Васељенског сабора. Поновљени Закони
  11. Ориген, О начелима.
  12. Бресон, Робер, Белешке о кинематографу, Лист, Нови Сад, 2003.
  13. Деяния Вселенских соборов, т. 3, IV Собор (часть вторая), V Собор, Санкт-Петербург, Воскресение, 1996.
  14. Свети Никодим Агиорит, Књига духовних савета, Београд, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке,
  15. Дела светог Дионисија Ареопагита: О божанственим именима, гл. 2, Београд, Мирослав, 2009.
  16. Делић-Скриба, Зорка, Спасиле ме умиљате очи, Бања Лука, Удружење бивших логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Републике Српске, 2007.

Филмографија

  1. Luis Buñuel (1900–1983) http://www.imdb.com/name/nm0000320
  • Виридијана, Viridiana (1961)
  1. Marco Ferreri (1928–1997)  http://www.imdb.com/name/nm0274659
  • Велико ждрање (1973) “La grande bouffe”
  1. Ingmar Bergman (1918–2007)   http://www.imdb.com/name/nm0000005
  • Персона (1966) “Persona”
  • Тишина – The Silence (1963) “Tystnaden”
  • Додир – The Touch (1971) “Beröringen”
  • Лицем у лице – Face to Face (1976) “Ansikte mot ansikte
  • Криза – Crisis (1946) “Kris”
  • Затвор – Prison (1949) “Fängelse”
  • Време вука – Hour of the Wolf (1968) “Vargtimmen”
  • Змијско јаје – The Serpent’s Egg (1977) “Das Schlangenei
  • Срам – Shame (1968) “Skammen”
  • Причесници – The Rite (1969) “Riten”
  • Седми печат – The Seventh Seal (1957) “Det sjunde inseglet”
  • Девичански извор – The Virgin Spring (1960) “Jungfrukällan”
  • Дивље јагоде – Wild Strawberries (1957) “Smultronstället”
  • Кроз тамно стакло – Through a Glass Darkly (1961) “Såsom i en spegel”
  • Крици и шапутања – Cries & Whispers (1972) “Viskningar och rop”
  • Призори из брачног живота – Scenes from a Marriage (1973) “Scener ur ett äktenskap”
  • Јесења соната – Autumn Sonata (1978) “Höstsonaten”
  • Осмеси летње ноћи – Smiles of a Summer Night (1955) “Sommarnattens leende”
  • Фани и Александар – Fanny and Alexander (1982) “Fanny och Alexander” (original title)
  • Чаробна фрула – The Magic Flute (1975) “Trollflöjten”
  • Сарабанда (2003) “Saraband”
  1. Andrei Tarkovsky (1932–1986) http://www.imdb.com/name/nm0001789
  • Андреј Рубљов, Andrei Rublev (1966) “Андрей Рублёв
  • Носталгија, Nostalgia (1983) “Ностальгия”
  • Иваново детињство, Ivan’sChildhood (1962) “Иваново детство”
  • Жртва, The Sacrifice (1986) “Offret”
  • Соларис, Solaris (1972) “Солярис”
  • Огледало, The Mirror (1975) “Зеркало”
  • Сталкер, Stalker (1979) “Сталкер”
  1. Tengiz Abuladze (1924–1994) http://www.imdb.com/name/nm0002156
  • Покајање, Repentance (1984) “Monanieba” “მონანიება”
  • Молитва, The Plea (1967) “Vedreba” “ვედრება”
  • Дрво познања,The Wishing Tree (1977) “Natvris khe” “ნატვრის ხე”
  1. David Lynch (1946 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000186
  • Твин Пикс, Twin Peaks: Fire Walk with Me (1992)
  • Дивљи у срцу, Wild at Heart (1990)
  • Плави сомот, Blue Velvet (1986)
  • Дина, Dune (1984)
  • Изгубљени аутопут, Lost Highway (1997)
  • Булевар звезда, Mulholland Drive (2001)
  • Прича Стрејтових, The Straight Story (1999) Screenplay by Mary Sweeney and John Roach
  • Глава за брисање Eraserhead (1977)
  • Човек слон, The Elephant Man (1980)
  • ТВ серија Twin Peaks (1990–1991)
  • Inland Empire (2006)
  1. Abel Ferrara (1951 – )  http://www.imdb.com/name/nm0001206
  • Зли поручник, Bad Lieutenant (1992)
  • Краљ Њујока, King of New York (1990)
  • Мафијашка сахрана, The Funeral (1996)
  • Зависност, The Addiction (1995)
  1. Martin Scorsese (1942 – )   http://www.imdb.com/name/nm0000217
  • Последње Христово искушење, The Last Temptation of Christ(1988)
  1. Jean-Pierre Jeunet (1953 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000466
  • Чудесна судбина Амелије Пулен, Amélie (2001) “Le fabuleux destin d’Amélie Poulain” (original title)
  • Веридба је дуго трајала, A Very Long Engagement (2004) “Un long dimanche de fiançailles”
  1. Chris Eyre (1969 – )   http://www.imdb.com/name/nm0264220
  • На ивици Америке, Edge of America (2003)
  1. Robert Bresson (1901–1999)  http://www.imdb.com/name/nm0000975
  • Случајно, Балтазар, Au Hasard Balthazar (1966)
  • Суђење Јованки Орлеанки, The Trial of Joan of Arc (1962) “Procès de Jeanne d’Arc”
  • Џепарош, Pickpocket (1959)
  1.  Atom Egoyan (1960 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000382
  • Процењивач, The Addjuster (1991)
  1. Krzysztof Kieślowski (1941–1996) http://www.imdb.com/name/nm0001425
  • Декалог, The Decalogue (1989-1990) “Dekalog” (original title) TV Mini-Series
  1. Кратки филм о убијању (1988) “Krótki film o zabijaniu”
  2.  Vera Chytilová (1929–2014) http://www.imdb.com/name/nm0161615
  • Беле раде, Daisies (1966) “Sedmikrásky”
  1.  Andy Wachowski (1967 – ), Lana Wachowski (1965 – ) (as The Wachowski Brothers)
  • Матрикс, The Matrix (1999 – )
  1. George Lucas (1946 – )
  • Ратови звезда, Star Wars (1977 – )
  1. Michael Moore (1954 – )
  • Сурова истина, The Awful Truth (1999–2000) TV Series
  1. Јован Мацура (1971 – )
  • Молитва у цис-молу (2005)
  • Жертва (2007)
  1. Wim Wenders (1945 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000694
  • Небо над Берлином – Wings of Desire (1987) “Der Himmel über Berlin”
  • Тако близу, а тако далеко – Faraway, So Close! (1993) “In weiter Ferne, so nah!”
  1.  Friedrich W. Murnau (1888–1931) http://www.imdb.com/name/nm0003638
  • Фауст, Faust (1926) “Faust: Eine deutsche Volkssage”
  • Носферату, Nosferatu (1922) “Nosferatu, eine Symphonie des Grauens”
  1. Claude Chabrol (1930–2010)
  • Пакао (1994) “L’enfer”
  1. Lars von Trier (1956 – )
  • Плес у тами (2000) “Dancer in the Dark”
  1. Jean-Luc Godard (1930 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000419
  • Алфавил, Alphaville (1965) “Alphaville, une étrange aventure de Lemmy Caution”
  • Кинескиња (1967) “La chinoise”
  1.  Kurt Wimmer (1956 – )
  • Еквилибријум, Equilibrium (2002)
  1.  Kevin Rodney Sullivan (1956 – )
  • Осуда (2002) “Conviction”
  1.  Leni Riefenstahl (1902–2003)

Моћ воље – Triumph of the Will (1935) “Triumph des Willens”

  1. Андрей Петрович Звягинцев (1964 – )
  • Повратак (2003) “Возвращение “
  1. Robert Mulligan (1925–2008)
  • Убити птицу ругалицу (1962) “To Kill a Mockingbird”
  1.  Zvonimir Jurić (1971 – )
  • Косач (2014) “Kosac”
  1. François Truffaut (1932–1984)  http://www.imdb.com/name/nm0000076
  • Фаренхајт, Fahrenheit 451 (1966)
  • Четиристотине удараца (1959) “Les quatre cents coups” (original title)
  1.  Don Siegel (1912-1991)

Прљави Хари, “Dirty Harry” (1971)

  1. Marcel Carné (1906–1996)  http://www.imdb.com/name/nm0138893
  • Дан се рађа (1939) “Le jour se lève”
  1. Mel Gibson (1956 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000154
  • Страдање Христово (2004) “The Passion of the Christ”
  1.   Cristian Mungiu (1968 – ) http://www.imdb.com/title/tt0095468
  • 4 месеца, 3 недеље и 2 дана (2007) “4 luni, 3 saptamâni si 2 zile”
  1.   George Stevens (I) (1904–1975)  http://www.imdb.com/name/nm0828419
  • Шејн (1953) “Shane”
  1.   Patrick Read Johnson (1962 – ) http://www.imdb.com/name/nm0425957
  • Беба излази у град (1994) “Baby’s Day Out”
  1.  George Roy Hill (1921–2002) http://www.imdb.com/name/nm0001351
  • Буч Касиди и Сандерс Кид (1969) “Butch Cassidy and the Sundance Kid”
  1.    Михаилo Мика Поповић (1908–1990) http://www.imdb.com/name/nm0691431
  • Са вером у Бога (1932)
  1.    Миленко Штрбац (1925–2004) http://www.imdb.com/name/nm0833989/
  • Кише моје земље (1963)
  1.   Влатко Гилић (1935 – ) http://www.imdb.com/name/nm0318575
  • Љубав (1973)
  1.   Мика Антић (1932–1986) http://www.imdb.com/name/nm0031049
  • Доручак са ђаволом (1971)
  1.  Горан Паскаљевић (1947-)
  • Време чуда (1989) сценарио: Борислав Пекић и Горан Паскаљевић
  1.  Милан Белегишанин (1956 – )
  • Ласта (2008)
  1.    Божидар Калезић (1941 – )
  • Трептачи свемира (1989)
  1.  Тања Феро, режија, аутор Слађана Зарић

Патријарх Павле – Живот по Јеванђељу,   (2009)

  1.   Steven Spielberg (1946 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000229
  • Спасавање редова Рајана (1998) “Saving Private Ryan”
  1.  Ridley Scott (1937 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000631
  • Пад црног јастреба (2001) “Black Hawk Down”
  1.  Tony Scott (1944–2012) http://www.imdb.com/name/nm0001716
  • Топ ган, Top Gun (1986)
  1. Oliver Stone (1946 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000231

Одред смрти (1986) “Platoon”

  1. Terrence Malick (1943 – )
  • Танка црвена линија (1988) “The Thin Red Line”
  1. BBC
  • Natural World Symphony 1-4 (2005-2011)
  1.  Tod Browning (1880–1962) http://www.imdb.com/name/nm0115218
  • Наказе (1932) “Freaks”
  1.  Lon Chaney (1883–1930)  http://www.imdb.com/name/nm0151606
  • Изван закона (1920) “Outside the Law”
  1.  Samuel Fuller (1912–1997)
  • Велика Прва дивизија (1920) “The Big Red One”
  1.   Kazuaki Kiriya (1968 – ) http://www.imdb.com/name/nm1589546
  • Кешерн (2004) “Casshern”
  1.   Горан Марковић (1946 – ) http://www.imdb.com/name/nm0548648
  • Сабирни центар (1989)
  1. Robert Wiene (1873–1938)  http://www.imdb.com/name/nm0927468
  • Кабинет доктора Калигарија – The Cabinet of Dr. Caligari (1920) “Das Kabinett des Doktor Caligari”
  1.   Bryan Singer (1965 – ) http://www.imdb.com/name/nm0001741
  1. Costa-Gavras (1933 – )
  • Музичка кутија (1989) “Music Box”
  1.  Александар Петровић (1929–1994) http://www.imdb.com/name/nm0678249
  • Биће скоро пропаст света (1969) It Rains in My Village
  1.   Александра Манића (1966 – ) http://www.imdb.com/name/nm0542480
  • Књига рекорда Шутке (2005) “The Shutka Book of Records”
  1.  Hark Tsui (1950 – ) http://www.imdb.com/name/nm0007139
  • Било једном у Кини – Once Upon a Time in China (1991) “Wong Fei Hung”
  1. ТВ серија Херкул Поаро (1989– ) “Agatha Christie’s Poirot” (1989-) http://www.imdb.com/title/tt0094525
  2. Uzmaan Saparov (1938) http://www.imdb.com/name/nm0764532/
  • Анђеле малени, развесели се (1993) Angelochek sdelay radost
  1.  Fritz Lang (I) (1890–1976)  http://www.imdb.com/name/nm0000485/
  • Метрополис, “Metropolis” (1927)
  1.    George Hickenlooper (1963–2010)  http://www.imdb.com/name/nm0382584

Девојка из фабрике (2006) “Factory Girl”

  1.   Christian Carion (1963) http://www.imdb.com/name/nm0137228
  • Joyeux Noel (2005) “Joyeux Noël”
  1.  Никола Јеловац
  • Кошмарева кућа
  1.  Михаил Шадрин
  • Тврђава (2007) “Форпост”
  1. Vince Gilligan (1967 – ) http://www.imdb.com/name/nm0319213
    • Чиста хемија (2008–2013) “Breaking Bad” (Character: Walter White)

[1] Буњуел, Луис, Моја лабудова песма, 2004, 181.

[2] Премудрости Соломонове, 2, 1-9.

[3] Буњуел, Луис, Моја лабудова песма.

[4] Исто, 254-255.

[5] Mary Sweeney et John Roach, The Straight Story: Une histoire vraie, Petite bibliotheque des Cahiers du cinema 39, str. 118.

[6] Сарамаго, Жозе, Јеванђеље по Исусу Христу, Београд, Лагуна, 2012.

[7] Ден, Браун, Да Винчијев код, Нови Сад, Соларис, 2005.

[8] Дап. 4,11.

[9] Јн. 4,12.

[10] Лк. 12,2.

[11] Јн. 3,19.

[12] Лк. 12,5.

[13] Свети Григорије Ниски: О стварању човека, у: Истина, бр. 9-11, 2004., стр. 18-52.

[14] Петрић, Владимир, Цензура, у: Увођење у филм, Београд, 1968, стр. 295.

[15] Linzey, Andrew Animal Theology (London: SCM Press and Chicago: University of Illinois Press, 1994.

[16] Рим. 4, 18.

[17] Мт. 12, 28.

[18]Рим. 14, 10, 12.

[19] Јн. 9, 39.

[20] Паримија 2. у Недељу светих Отаца Седмог Васељенског сабора. Поновљени Закони 1, 15–17.

[21] Ориген, О начелима, гл. 1, 5, 3; гл. 7, 3.

[22] Бресон, Робер, Белешке о кинематографу, Лист, Нови Сад, 2003, стр. 50.

[23] Историја филмске режије, Бастер Китон DVD 1-2, Београд 2007.

[24] Деяния Вселенских соборов, т. 3, IV Собор (часть вторая), V Собор, Санкт-Петербург, Воскресение, 1996, стр.314-341.

[25] Исто, стр. 319.

[26] Исто, стр. 320.

[27] Исто, стр. 325.

[28] Исто, стр. 326.

[29] Исто, стр. 328.

[30] Исто, стр. 328.

[31] Исто, стр. 341.

[32] Исто, стр. 341.

[33]Свети Никодим Агиорит, Књига духовних савета, Београд, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке,  2008, стр. 19.

[34] Дела светог Дионисија Ареопагита: О божанственим именима, гл. 2, Београд, Мирослав, 2009.

[35] в. О томе да је ђаво веома сродан уобразиљи, због чега њу и користи као оруђе заблуде, у: Свети Никодим  Светогорац, Књига духовних савета, стр.145 – 146.

[36] Делић-Скриба, Зорка, Спасиле ме умиљате очи, Бања Лука, Удружење бивших логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Републике Српске, 2007.