Епископ крушевачки Давид: Иконолошки прилози

img750 2

 

Икона

 

Икона је место сусрета и заједнице у прослављеном Христу оних светих људи који су кренули путем есхатолошкoг портретисања.

Права и нова икона захтева освајање више слободе и новог живота. Као што речи које се не претварају у живот сами живот претварају у речи, тако и иконе које нису настале из живота ни сами живот не могу преточити у иконе.

Иконе које не могу решити проблем сенке као претње од стране смрти, и мрака као угрожавања бића небићем, нису иконе, већ су иконолошка домишљања.

Иконе које експериментишу осмехом у историји, фалсификују историју превременим укидањем покајања, и опет, исте оне фалсификују есхатологију превременим објављивањем потпуне васкрсењске радости.

Док оне које експериментишу страхом, оперишу у области психологије, те тако западају у безизлаз религијског сликарства проглашаваног за икону.

У оба случаја иконописац ради на претварању иконе у средство изражавања ликовности, и то у смислу еуфоричног колорита или заморног колористичког ватромета.

*

Икона је представа историјског света на путу преображења истог и свега што се у њему налази, укључујући последњи цвет и последњу травку. Очи иконописца не гледају садржај своје теме друкчије до у благодати; оне не виде историју друкчије до у фактима и чињеницама стварања и спасења, и то прожетим знамењима есхатологије. До етоса иконе не долази се помоћу теоријских теологуменона, рецимо онога о еко-етици и био-етици, већ путем христолошког догмата у форми тумачења Јеванђеља о новој твари, Новом небу и Новој Земљи. О присуству пуноће Божанства у Христу, о пројави његових благодатних сила и о њиховим плодовима.

Друкчије иконографско виђење не би било ништа друго до експериментални покушај пресликавања, прецртавања или превођења иконографских канона и теологуменона на језик књижевности. Примера дословног прецртавања или копирања богословског теоретског теологуменона са једног сликарског теологуменона, на пример у модерном иконосликарству и фрескосликарству, имамо напретек. Међутим, ако су примери такве иконографије неприхватљиви, – јер по нашем расуђивању они не досежу циљ, а циљ је сами етос иконе и фреске, – само религијско сликарство по себи међутим, има смисла. Оно је по духу налико хришћанској књижевности, рецимо Фјодора Достојевског, Александроса Пападијамантиса и Александроса (Андроникоса) Мораитидиса.

С обзиром да нас првенствено занима сликарски проблем етоса иконосликарства, постављамо питање: Шта је то што хришћанског сликара спречава да достигне циљ? По расуђивању, узрок би био његово упорно остајања при тенденциозном мешању трију сликарских планова: телесног, душевног и духовног; односно, због остајања при форсирању промена и замена једног сликарског плана – духовног, двама другим плановима – душевним и телесним. У вези са тим, призовимо у сећање иконолошку реч-образац par excellence апостола Павла: Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога а не од нас (2 Кор. 4, 6-7).

Становиште које смо заузели према актуелном спорном, религијском сликарству, покушаћемо да образложимо у димензији апофатичког и катафатичког богословског језика. Однос између апофатике и катафатике, како у богословљу, тако и у иконографији, мора бити видљиво заступљен и очуван, јер и иконографија је сушто богословље. Предањски сликар увек је био свестан видљивости Божјих невидљивих својстава: вечне силе и божанства (Рим. 1, 20); само с напоменом да их он никада није пренаглашавао. Непредањски сликари опет, чинили су то, па и даље га чине с намером да исцрпе постојеће ресурсе, или да већма овладају њима. Сликари, то јест теолози колористичког усмерења тешко се мире с чињеницом да ми немамо никакво знање о Божјој несхватљивој и неизрецивој иперватичности (трансцендентности) и невидљивости. Али ако смо се једампут смирили пред чињеницом да тајна Божјега Бића надилази категорије и говора и тонова и боја и облика, онда нам преостаје само да се запитамо: зашто теолози прелазе преко тога и настављају да се међусобно споре? Да ли је то због саме тајне? Ако је због ње, зар онда то није разлог више у прилог потреби већег смирења! Да ли због илузија? Ако је због њих, зар се онда не би требало већма подвизавати, и самим подвизима их надилазити?!

Када се катафатичким језиком боја изриче нешто потврдно о иперватичној реалности, истовремено се мора имати у виду да је дотично изрицање увек неподесно јер је израз скривеног. Отуда је апофатичан или одречан (не говорити-негативан!) начин подеснији за говор боја о  божанским учинцима и својствима.

Без обзира на силу и значај боја у разоткривању Откривења, предањском сликару као благовеснику и егзегети не само да никада није било дозвољено да пренаглашава увид у апсолутност Божјег Бића, него му никада није било дато  ни да га има! Истина, њему су дозвољаване метафоре. Тако, језик боја само на одречан или апофатичан начин може да се испољи потврдно или катафатички, као што је опет само потврдним језиком боја, и то на начин историјских наговештаја и повлађивања могуће потврдно говорити о иперватичном. Поврх свега тога, иконолошки исказ није могуће надграђивати make up-ом, баш зато што иконописац није мајстор шминке и сличних изражајних средстава, већ преображени, живи сасуд благодати.

И данас, баш као вековима досад, свака претензија сликара се одмерава нагласком на апофатици, чиме се онда она и умерава. И опет, сликар се њој заветује подвизавањем у православљу, молитви и посту, смирењу, добродетељи и љубави, созерцању и правом исповедању вере. Само тако, и само тада сликар може бити сигуран да сликарска тајна није остала у потпуној неизрецивости и неизречености. Односно, он може бити сигуран да се о њој ипак говорило, зато што то сама историја спасоносних аката вере захтева од њега, и опет му то омогућује. Према томе, о тајни се итекако говорило, и говори, али богодоличним језиком. Трезвење и неамбициозност у сликаревом апофатизованом исказу или катафази најзрелији су плодови његовог подвижништва, чиме су онда они и трајна ограда од илузионистичког quidditasа. Али они су истовремено и ограда од уметникове релативизације самога quidditas-а, самога Откривења о Логосу, Оваплоћења Логоса и Јеванђеља Суштога Господа Исуса Христа.

А уметничко откривење и сведочанство?! Они тек након ватромета и игроказа боја наилазе, а затим и након огња – као шапата благога лахора; као његов стварни и чујни шапат (3 Књ. о Царствима 19, 11-12).

 

Монах Давид Перовић

Текст настао поводом изложбе икона иконописца Душана Пешкира приказане у храму цркве Лазарице у Крушевцу 1992. године.

 

Хришћанин је човек царски свештеник који живи на литургијски начин па и његово дело и подвиг имају карактер литургијске свечаности. Конкретан случај иконописца и његовог свештеног дела – иконе, пропратићемо следећим запажањима.

У староруској поучној литератури  свештеник и иконописац се пореде. Као што свештеник богонадахнутим речима и радњама, а Дух Свети енергијама истовремено чине да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, тако и иконописац бојама и благодаћу Духа Светога замишља, види, твори и оживљује тело. Зато се и свештенику и иконописцу постављају мање-више исти захтеви: водити чист начин живота, бити мужем једне жене… Икону не слика иконописац сам, него се тај процес одвија кроза њ’. И иконописац се као и свештеник јавља у улози благовесника и сарадника божанске, нестворене благодати, а икона се попут Светог Причешћа јавља сведочанством Божјега оваплопћења. Она сведочи и о плодовима тога оваплоћења: о Светитељима или преображеними обоженим људима или живим иконама Живога Богочовека Христа. Најзад, у икони и преко ње се остварује наша молитвена веза са истима: са изображеним ликом оваплоћенога Логоса Божјег и са обоженим људима, човечанством  Светитеља, с циљем да и ми доспемо у њихово стање и у кинонију са њима: „Из неблагочешћа у благочешће прешавши, и светлошћу знања просветивши се псаламски и рукама запљескајмо, благодарно Хвалу Богу приносећи: и на зидовима и на даскама и на свештеним сасудима изображеној свештеној Христовој Икони, и Свепречисте, и свих Светих  долично поклонимо се, одбацујући безбожну злочестивих веру (наиме, част Лика-Иконе, као што говори Василије, прелази на прволик) молећи Те заступништвом Пречисте Твоје Матере, Христе Боже наш, и свих Светих, даруј нам велику милост“ (Служба Недеље Православља –Посни Триод). Тачка сагледавања односно позиција зографа, свештеника, монаха, уопште хришћанина јесте њихова унутрашња позиција. Они не сликају, не запажају и не оприсутњују одломак нествореног света тајне и зато нису само  једнострани посматрачи овога са стране и споља. Они га сликају, актуализују и доживљавају саобразно, и сами се притом налазећи унутар нествореног света тајне. Будући реално присутни у њему они нису приморани да га замишљају: отуда га они као његови активни причесници и истовремено носиоци свестрано приказују. Ако је реч о иконописцу, понављамо, он даје ликове и предмете као целовите, а не онако како би му се они причињавали с неке непомичне тачке централне, или нормалне-линеарне перспективе. Поводом формуле светога Дионисија Ареопагита да „пројављене ствари ваистину представљају иконе невидљивих ствари“, Аверинцев је изрекао суд да је Византија управо на том темељу изградила своју теорију иконе-као одраза који је удаљен од свога пралика неком значајном разликом, али који енергијама пралика дозвољава да у њему, у одразу и преко њега (енергије) буду реално присутне.

Изучавање језика иконе повезано је са дешифровањем језика сликарских поступака, а обоје са нашим спасењем односно богословствовањем. Семантичку или језичку суштину иконе најјасније су увиђали  црквени Оци. Иконописац је од старине упоређиван с језиком а иконе с писменим или усменим текстовима. Тако је свети Нил Синајски (V в.) писао да се иконе налазе у храмовима „ради поучавања у вери оних који не знају  и не могу да читају Свето Писмо“. Будући да икона има исту улогу за неписмене коју и књига за писмене, још на почетку се поставило питање језика иконе, језика визуелних знакова и, истовремено питање паралелизма визуелног и језичког текста. Подсетимо се чињенице да у Старом Завету човек може да чује Бога, а да у Новом Завету он може и да Га угледа. Та околност у начелу оправдава појаву иконе. Текст иконе је канонизован  и без ичега случајног у себи. Као што се преписивач Светог Писма стара да препише текст, сваки пут изнова уносећи у њега извесне језичке новине али не задирући у његов садржај, тако се и иконописац односи према икони; икона са истим сижеом представља препис једних те истих текстова којима се само језик мења. Ако погледамо речник иконописца наићи ћемо на, у суштини предањско-аскетска прозрења и открића православне иконографије: да се процес сликања  иконе представља као симболичан процес раскривања слике. Зограф слика „Доличник“ – раскрива „долично“ а његова употребљена бојасе притом назива „раскришком“ (раскривачем). Дотична слика као да се унапред помаља на површини иконе; то значи да иконописац њу открива, а да је не ствара. Свештеномученик отац Павле Флоренски каже о томе: „Уметник не саздаје лик износећи га из себе него само скида велове, и уз то узорно, са већ постојећега лика: не набацује боје на платно него као да рашчишћава стране његових наслага (или) ‘записе’ духовне реалности“. Другим речима, покајање једног хришћанина и његово стваралаштво се поистовећују, постајући јединствено дело Светога Духа. У нашем случају хришћанин светотајинским животом постаје жива икона, а његово стваралачко дело – иконопис постаје одсјај његовог личног обожења, односно одсјај у њему живећега Христа. То је био и остао пут и начин сликања иконе.

 

Братско писмо од речи до речи

 

Говорити о стварима како треба, па указати на постојеће велике грешке тамо где оне постоје, као на пример у текстовима и у сликарству оца Стаматиса Склириса, није могуће без детаљне анализе самих тих текстова. А њих увек треба прецизно доводити у везу са неким делом или једним аспектом неког дела. Пре тога требало би изложити, са свим патристичким, обавезним препорукама, теологију о томе шта би икона требало да представља, а којој се, бојимо се,  радикално супротставља сликарство оца Стаматиса, па је чак и онемогућава. Додатни проблем јесте наслеђе Кандоглуа које, с једне стране, омогућава рад оца Стаматиса, односно представља основу за његов рад-рад који би требало, … усуђујемо се да кажемо, кориговати.

Све ово јесте задатак, ако не огроман, а оно бар значајан, и он се не може урадити без једне нове књиге о духовности иконе коју је неколицина нас планирало да напише заједнички. Оно што можемо одмах да учинимо јесте да изложимо делове свога писма упућеног оцу Стаматису поводом његове изложбе у Паризу, писма које никада није послато због неодважности о. Николе Црнокрака. Наиме, он нас је у то доба подстицао да га напишемо јер је делио наше мишљење, али се на крају повукао.

Није неопходно посебно коментарисати последњу свеску Ксенитеиа оца Стаматиса, јер од Зографико таксиди он, бојимо се, није еволуирао на сликарском плану. Али на духовном плану, опет, постоји … веома значајно погоршање: отац Стаматис одаје утисак сликара који је у потпуности подлегао духовној илузији, о чему нарочито сведочи насликани пророк Илија (у Ксенитеиа број 12, стр. 41), или слике Христа (Исто, број 2 и 3, стр. 21. и 23). Сада су све наводне иконе такве, то јест истога су духовног усмерења, бар ми тако процењујемо.

*

Управо ме сећање на Леонида Успенског обавезује да заложим своју одговорност следбеника и иконографа пред нашим заједничким Господом Христом, и то сећање ми даје храбрости да се супротставим похвалама које вас окружују са свих страна, по нашем мишљењу, незаслужено. Драги оче Стаматис! Ви сигурно мислите да као Леонидов ученик и пасионирани поштовалац оца Григорија Круга нећу моћи да критикујем ваше држање у име било каквог иконографског формализма, ништа мање неголи у име било каквог морализма. Ваш сликарски пут се, морам то рећи, коренито удаљио од иконе. Брине ме немогућност мољења Богу пред вашим сликама; оне су мртве, оне не воде ка Њему већ позивају на телесно мудровање (Рим. 8, 5-9), оне жуде за оним што Дух забрањује (Гал. 5, 17). Најзад, оне позивају на чисто људске снаге, а то не води ка Христу, већ ка смрти. Налазећи се пред вашим сликама, ја као да се налазим пред паганским људима-божанствима која ми скривају Богочовека, и заузимајући Његово место, у суштини ми говоре да Он, можда, тешко ми је изрећи, и не постоји.

Како бисмо се преко слике човека могли сјединити са недостижним Божанством које почива у чистоти, и то без потпуне понизности самога човечанства? И ако нас икона, путем молитве коју она обично измамљује, не спаја са Богом овде и сада, у чему је онда њен смисао? Онако како је Спаситељ Христос заклонио Своје Божанство одећом човештва тако ми морамо чинити да бисмо указали на Божанство правог Бога: одричући се исквареног да бисмо изразили Неискварено! При том не мислим, нити кажем да људско треба да нестане! Далеко од тога. Само верујем да се на свим сличним сликама, било да се ради о иконама или о самим Светитељима, човечност коју је Христос у потпуности примио, Сам Он открива на кенотичан начин–смирењем и добровољним осиромашењем–чак смањењем, само да би опет Сам Он растао. И што се та човечност више смањује, тим више Христова теофанија саму човечност приказује у седећем положају одеснују Оца.

И ако се ово чудо не понавља на свакој икони, каква јој је сврха ? Како би онда богодолично поштовање могло да води ка узору? Када се клањамо некој икони, требало би да ускликнемо као свети Тома: Господ мој и Бог мој!  А како је то могуће на слици на којој смртно тело није утихнуло и не ћути?

Икона није уметничко дело – што не значи да није створена уметничким путем-већ да она не произлази из истог процеса; њен извор није уметност. Разлика није просто спољашња верност прописаним правилима! Оно што је ту другачије јесте покрет, јесте унутрашња динамика иконе. Не ради се о томе да се ми изразимо, већ да се Христос изрази у нама помоћу Светога Духа. А то је могуће само смрћу старог човека: Нико не може бити Његов ученик ако се није одрекао себе и узео  свој крст и пошао за Њим! Икона је, такође, као и Језекиљев свитак, исписана изнутра као и споља, сузама и уздисајима.

Аскетски карактер предањске иконографије нас, како у личном животу сликара и у самој сликарској пракси, тако и у начину сликарског изражавања, упућује на то да се  представљена људскост односи и на Богочовека Христа, а не само на људе. А то пак због најважније напомене:да сликар једноставно не може да дивинизује своје сопствено тело. Међутим, икона треба да нам покаже светост и обожену људскост. Људска машта, па и она најгенијалнија, није способна за такво трансцендентно дело(вање), јер оно стварно превазилази наше природне могућности. То може једино стваралачки огањ Божји у нашој неострашћености, а неострашћеност опет, огледа се у томе да  Сатана ништа не налази у мени.

Икона треба нас да преобрази, а не обрнуто. Без опасности од богохуљења не можемо да дозволимо, као што помишљам да Ви чините, нашим страстима, ма колико оне биле пристојне, нашим осећањима, ма колико она била морална, нашим идејама, ма колико оне теоријски биле исправне, – да продру у икону, – јер она је оваплоћење. Икона није људско дело већ богочовечанско, и то оно Духа Светога, Који га и чини таквим. Када се права икона појави, захваљујући молитвама онога који је представљен након наших молитава, али и учешћем наших суза, можемо бити сигурни да је тек тада то пројава самог представљеног светитеља који је у себи преобратио наше историјско, физичко, климатско, социјално, културолошко, алиментарно, психолошко и географско тело. И та локална људскост је присутна на правој икони  не вољом тела, не вољом крви, нити вољом (репродуктивне енергије), већ (једино) вољом Божјом.

Јасно нам је да сте иконографску азбуку савршено и са лакоћом савладали као чисту форму, и то како у сликарској техници тако и у залагању у вашем личном животу. Удубљујући се у сликарство попут Вашег, човек је у искушењу да помисли да његов стваралац није грешник већ скроман и умерен праведник, коме није потребно покајање. И још, да му је само молитва потребна. Али зар би у том случају било неопходно мењати се само зато да би се научило сликати икону. Сходно томе, та чиста форма мора остати мртва, без живота, и још зато што је та лакоћа  потпуно супротна моралном кретању иконе. Живот пак силази у њу само нашим покајањем.

Наравно, Ви као осећајан човек нисте могли да поднесете то сликарство без живота, па сте у њега унели ваш лични живот, односно, живот света, Вашу личну, креативну, али ипак ограничену инспирацију, и самим тим, упркос свему али неизбежно, Ваше страсти. Према томе, и чин Ваше употребе технике импресионизма у највећој мери морао је да се пројави као материјални израз тога кретања.

А импресионисти, користећи зраке светлости, издигли су мртав призор из мртве материје (сликарство XIX века) ка земаљском небу, ка већој живахности, користећи онакву физичку светлост каква је опажена у несталности дана. Али Ви нисте полазили из исте тачке, осим ако се та тачка не налази у вашем ограниченом разумевању, а Ви прихватите ово као могућност, у слепоћи душе. Ваша полазна тачка јесте била Предање, и зато сте Ви, нашавши се у тој позицији, морали да у небеско унесете, уследиће тешка, тешка реч, – исквареност, а у вечно, опет тешка реч – , постајање, јер нисте приметили да таленат који вам је већ дат на земљи, јесте онај Одозго, с Неба.

Да ли треба да Вас подсећам да код Платона, као и код Аристотела, тренутак – који код нас оправдава импресионистичку технику – јесте изопаченост? То је исто тако упад вечности као и прелаз (Платон, Писмо 7 и Парменид), односно сама исквареност која доводи до прелаза из једног стања у друго. Најзад, то је принцип мењања и настајања (Аристотел, Физика).

Са светлошћу, и не само са физичком већ и са субјективном светлошћу импресионизма, Ви сте нам створили непремостив проблем! У икону – која је управо сликарство Неисквареног и Урођене светлости, сликарство Светлости без почетка и без краја у којој нема ни смене ни сенке која настаје кретањем звезда, Ви сте унели постајање и исквареност, смењивање, промену и смрт, унутрашњу сенку самог пропадљивог живота. Да ли је могуће да нисте схватили да је Вечни већ ту, да је Он себи заиста узео смртно тело, али да је већ васкрсао, преобразио се и седи одеснују Оца. Зашто хоћете смрт да унесете у живот? Па зар се Христос није отелотворио и победио пролазност?! Ви сте на своме предавању рекли, подсећам Вас, да је будућност временски аспект иконе. То је запрепастило и мене и још једног иконографа, ученика Успенског. Зар Откривење (1, 4; 21, 6) светог Јована не ставља у уста Господња глагол бити и у презенту, алудирајући на Књигу Изласка 3, 14? Зар Он није Икона у правом смислу те речи? Садашњост, – то је Сами Логос као Ја сам Онај Који јесам; Онај који повезује земљу и небо, време и вечност.

Ми немамо ништа са тим философским тренутком. Шта ћемо ако то доноси један други поглед на Ваш рад – погрешан поглед: Не може се одредити слобода Духа а да Он Сам није присутан у нама и са нама. Потребно је да Он дође и да буде ту! А то се не може одредити на теоријски начин, већ како кажу свети Оци, само путем: Дај крв и прими Духа; и још: Тамо где је Дух, тамо је слобода. Слобода пак Светога Духа Који нам помаже да потпуно заборавимо себе не може се помешати са слободом људи, нити се може њоме заменити. Ни ми, ни иконописац немамо ништа чак ни са слободом људи који најчешће мисле да им је све на корист, а камоли да имамо нешто још и са њиховом гномичком вољом.

Оче Стаматис, искључиво пријатељски додајем још неколико кратких примедби које сматрам значајним. Слике су Вам – или копије без живота, чисто формалне, па иако према прописима, ипак беживотне, чисте техничке вежбе (као слика Христа у Зографико таксиди, број 3, стр. 23) обогаћене кичом ( као слика Матере Божје, број 16, стр. 57; Ксенитеиа, број 10 и 11, стр. 37 и 39) –или су пантеистичке и паничке (бог Пан) опсене, што по мом скромном мишљењу није довољно да би се прекрила споредна, психолошка доброта, извештачена чисто људским осећањима, чак анегдотскога карактера (пример пророка Илије из Халандрија). Извесне слике (Протогони) евоцирају братски живот у којем се налази извесно остварење, али се њихова суштинска тајна ипак скрива у самољубљу. Туга због одсуства Бога не остварује се преко суза, те зато слике не могу да кажу : Отворила сам уста и привукла Духа, јер сва моја нада лежи у Твојим речима. Тако драги оче, ни у сликарским средствима, ни у инспирацији не постоји ни трачак аскезе.

Извор Ваше сликарске инспирације очигледно је сликарство Помпеје са свом њеном најизраженијом чулношћу. Погледи су тужни, празни, очајни – понекад са извесном љубазношћу, заиста – али смрт је та која влада. Христос као да се није оваплотио па као да не постоји спас за човека. Свети Дух као да није сишао. Човек је сам. Као да чујемо изговор да се све то оставља за други пут.

Најгоре од свега падају ми Ваше наводне експресионистичке иконе које, на жалост, само откривају дубоку духовну илузију, ето колико су извештаченог духовног стања, сентименталног, намештеног, афективног; све у свему једно радити као да. Али зашто радити као да?! Ако тако хоћете, онда је светост неспретно подражавана. Све је изобличено, али не онтолошким растојањем већ надменошћу. То је дакле имагинарна светост, пуна празне славе и самозадовољства, светост која је изгубила сваки однос са умереношћу–будношћу, као и са духовном радошћу и скрушеношћу.

Отац Софроније поучава: Први степен проповеди не извлачи човека из урођене заблуде. Он одржава његов дух у илузорном стању, у области сна, које је слично стању поетског стварања; божанско пак, и духовна стварност уопште, представљају се под различитим имагинарним аспектима,па се и сам људски, конкретни живот мало по мало прожима елементима који потичу из имагинарне сфере (Старац Силуан, О чистој молитви, стр. 133). Отац Софроније са својом тако тананом педагогијом не закључује, али уместо њега ми то можемо учинити: човек који се држи само тог степена молитве може да падне у илузију, и ништа више; осим ако га Промисао неким посебним околностима не заштити.

Оче Стаматис, ако желим да останем доследна себи, а ја то морам, према оном што је рекао старац Софроније, Ваше сликарство је оно које остаје на том првом ступњу молитве. Све би у њему, као у Зографико таксиди, могло бити тачно, у извесној мери – а у ствари, у питањује истина помешана са лажним (као што је случај и са свим оним што је само људско), па још са кичом и са теолошким заблудама. Дакле, са Ксенитеиа све је постало лажно због те илузије која је све освојила! Но видећемо да ли ће она и у будућности бити тако освајачка. Од самог почетка то сликарство је самољубиво, и Ви сте њиме унели, шта друго него самољубље у грчку савремену иконографску праксу. Кондоглу међутим то није урадио. Сходно томе, авај, Ваше сликарство је на путу да постане комерцијално: оно се храни истраживањем задовољства и лаганих ефеката, самим разметањем; оно трага за видљивом и приступачном лепотом, за лажним сјајем, за лепим, оно годи чулима, ласка лаком дивљењу простих људи према реализму, ласка самољубљу; у њему је све постало површно, чак и оно што тежи да буде израз дубоких осећања. Зар не видите да то сликарство у потрази за људском славом жели да импресионира неуку и умишљену публику? Да би то постигло, оно скупља теоријске моделе, на пример Пикаса и кубисте, и показује се као интелектуално, брижљиво грађено; једном речју, оно Вам је извештачено и огољено без изузетка. Одсутношћу смирења, патње и губитка себеније могућа трансформација естетског трагалаштва; одсутношћу истога није могуће ни преображење покајања у молитву. Потребна је истраживачка погруженост бар једног Едварда Мунка, или једнога Гоје, – погруженост у смрт и у љубав, еда би се чулна лепота преобразила у лепоту душевну и духовну.

Потребујемо и посебне напомене у вези са портретом оца Јустина Поповића (у Зографико таксиди, број 17, стр. 59), у вези са сликом Матере Божије (у Ксенитеиа, стр. 27, број 5), као и мање-више, у вези са Вашим целокупним сликарством, оче и сатрудниче.

Како можемо да се усудимо да на тако наиван начин изразимо психолошка осећања једног светитеља, и, утолико више, Матере Божије? Као што је ван откривене иконе Христов лик непоказив и немогуће га је одиграти у биоскопу или, на пример, у позоришту, тако и икона не може да прикаже светост само на апофатичан начин; односно, одсуством израза, али који ће Свети Дух, ако Сам то жели, испунити славом  и Својим животом. Македонски експресионизам Нереза, на пример, чува тај карактер као карикатуралан јер не тежи истини–реалности, већ је нека врста иконографске маске, штавише, само један знак, иконограм. Дакле, ту немамо представљање онога што је означено! Побожна сентименталност коју нам Ви оче Стаматис приказујете, може само неспретно да подражава  светост, а Вашег лаковерног и неупућеног гледаоца да одведе у самољубиву дирнутост самим себом.

**

Време иконе није будућност него садашњост. Икона је садашњи начин и присуство будуће истине. Тај садашњи начин одговара актуелној катастази, за разлику од  есхатолошке, будуће катастазе као истине. Одатле је то већ присуство онога што још није наступило у пуноћи. Зато се света Литургија не може служити без иконе; баш као ни без читања Божјих речи. Свето Писмо и икона су знаци (знамења) два облика спољашњег присуства Христа овде и сада: преко слушања Његове речи, и преко гледања његовог Лика. Као што је Причешће један тип, једна икона васкрсења, односно оно помоћу чега оно што још увек није пуноћа већ постаје садашњост те чини да већ сада у извесној мери учествујемо у њој, тако су и икона и реч Божја присуство Христа: Ја сам са вама у све дане(овде и сада у свим Тајнама и у сваком Причешћу свакога дана ) до свршетка света. Уосталом, ако можемо да кажемо овде и сада упркос времену које непрестано долази и одлази, дакле упркос смрти, и ако можемо да кажемо да постоји садашњост, то је онда само захваљујући икони вечног живота који долази као један евхаристијски предукус, а не као истина или пуна реалност садашњости која – долази, али која ће тек доћи. Како би реална садашњост могла да се помири са смрћу? На дан Преображења и Господње лице и Његова одећа постадоше бели и сјајни као светлост; и Његов изглед и Његова изаткана туника, и Његова икона и Његова реч два су извора Његове светлости која обавијају Његово Тело. Он је без престанка и без прекида присутан међу нама, и у нашој је спољашњости преко Своје речи и иконе; присутан је у нама и у нашој је унутрашњости непрестано преко свога Тела које ми једемо. Ова три облика његовог присуства сачињавају свакодневни литургијски догађај, увек изнова започињан у ишчекивању будућег бесмртног живота. Онај који једе моје Тело и пије моју Крв неће видети смрти вавек, него је прешао из смрти у живот. То је завршетак Домостроја спасења, то предукус васкрсења кроз Педесетницу у трајању, која чини могућим и Писмо као реч Божју и икону као виђење Бога. Односно, она чини могућим спасење за све путем праве вере и праве љубави.Без дара Светога Духа Свето Писмо је мртво слово, а икона мртва слика. На крају, пошто смо вере ради  и љубави ради казали све како јесте, сада ћемо и сами са страхом и трепетом остати са речима Соломонове мудрости! Без Светога Духа слика постаје изум опаког људског умећа, јалово дело сликарско, ликови нашарани бојама које у безумнима подстичу жудњу, па жуде за неживим обличјем мртвога лика. Јер их човек начини, сазда их онај коме је дах у зајам дат. Ниједан човек не може начинити бога сличног себи; јер смртан будући, он мртво дело гради безаконичким рукама (15, 4-5, 16).

 

Децембар 1994.

Београд.

 

(С француског изворника: Emilie van-Taack Cantrel, Au pied de la letrre fraternele, понашили Мирела Андрић и монах Давид Перовић, видети у: Пројаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу, Давид Перовић, ПБФ, Београд 2011., 44-53).