Месечна архива: мај 2019

Еп. Д. : Свештена екологија

Naslovna

Eпископ Крушевачки

др Давид Перовић

Православни Богословски факултет, Београд

 

Свештена екологија

у окриљу Православне Цркве

 

(Ктисиолошки аспекти по избору)

 

 

Господ се зацари, у лепоту се обуче.

Обуче се Господ у силу и опаса се.

Дому Твоме, Господе, доликује светиња, докле дани трају.

Јер утврди Васељену, која се неће поколебати.

Прокимен: У Суботу вече, глас 6

 

Aпстракт: Велики и Православни Сабор Цркве Православне одржан је на Криту, и он је оданде упутио поруку хришћанима и свету, поруку која гласи: да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек, истовремено са искоришћавањем природе, мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће моћи да имају своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она примењује свештене Чинове за освећење и заштиту природне средине; и опет, она слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме. Али она понајпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице, односно богомудре еко-парадигме црквених учитеља-Светих Отаца.

Кључне речи: Свештена екологија, Чинови за освећење и заштиту, еко-био етика, еколошка химна-ода, ктисиологија, еко-Анафора, микро-екологија, еко-парадигма, еко-литература, еко-музика, еко-филмографија.

Увод

Свети и Велики Сабор Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље сажето указује и на еколошко питање; на савремено, актуелно, онтолошко питање.

Дакле у Параграфу 8. Поруке Сабора стоји да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци.

Штавише, да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећености атмосфере штетним загађењима и променом климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу.

Зато човек истовремено са њом мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине. (Из П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве; в. у Eко-библ.).

Али Први септембар је само један од црквених дана када се сећамо да су Прародитељи Адам и Ева увели палог Архангела у свој и у људски живот и у човеково окружење, када су заједно и створили мегистански еколошки проблем: наш изгон из Раја сладости у свет пикрије, и затварање његових врата за нама (Икос, Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, Требник, в. у Eко-библ., Валиндра Никодим, на грчком).

Узрочнопоследични догађај овог сепаратистичког акта Прародитеља јесте и зидање Вавилонске куле, чији архитектонски пра-одјек примећујемо данас на централном здању Бриселске Централе (в. на Слава и ниње, Ихос Плагиос 1, Свештени Чин, 20, исто).

Реакцију Хришћанске Цркве на оба, као и на све друге сепаратистичке видове коренитог одвајања твари од њеног Створитеља ми налазимо описану у последњем великом огласу Цркве, упућеном свеколикој Васељени:  

Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. Псалам 95). (Параграф 12. П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве, исто).

1.

Свештени Чинови за освећење и заштиту

природне средине

У великој свештеној молитви за Заштиту природне средине констатује се да су неред и злоупотреба учињени у нашем природном окружењу изазвали неравнотежу; да је то проузроковало растакање икономијског система природе, и да су се умножили видови насиља над планетом Земљом.

Зато је истога тога дана, 1. септембра Велика Христова Црква одредила да се пре свега чине молитве и молепствија, приноси и благодарења за све људе, и за заштиту и очување нашег природног окружења од кварења и растакања. Јер то је добро и угодно пред нашим Спаситељем Богом.

Сетимо се да је Господња Земља и сва пуноћа њезина, Икумена и све што живи у њој. И да заједно са свима нама целокупна твар жарко ишчекује да се јаве синови Божји, богољупци и човекољупци, који ће је заштитити и успокојити (Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, у Требник, в. у Еко-библ.).

Заштита и окриље Свевишњега

Који год пребивају под заштитом Свевишњега настаниће се под окриљем Бога небескога (Псалам 90). Као што је Христос својим уласком донео спасење дому Закхејеву (Лк. 19, 1-10) тако се и уласком свештених служитеља и са њима Светих Христових Анђела даје Његов мир дому који се освећује и милостиво се он Њиме благосиља. Тако се спасавају и просвећују сви који ће у том дому живети (Тропар гласа осмог, Требник, 424; в. у Еко-библ.).

Заштита куће коју узнемиравају зли дуси

Син Живога Бога Оца, Христос, седи на Херувимима изнад сваког је Поглаварства и Власти и Силе и Господства. Он је поставио Небо као свод, Земљу створио својом моћи а Васељену уредио мудрошћу. Он је заштита оних који у Њега полажу наду. Он је чувар житеља дома од сваке несреће; Његова војска Анђела њихов је чувар. Он је човеково утврђење, моћан Владар мира (Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси, Требник, 429-430; в. у Ек.-библ.).

2

2.

Рефлексија о еко-и-био-етици

 

Тамну страну наше пост-нуклеаристичке3 епохе можемо насловити Био-зоном греха, страсти и смрти и еко-зоном бура, атомских језгара и огња; њен пропратни коментар опет, ми можемо профилисати следећим речима.

Живимо у времену зла. То се огледа већ у томе да ништа више не носи своје право име (…) Све плови под лажном заставом, ниједна реч не одговара истини (…) Живимо у добу запоседнутом демонима у тој мери да добра и праведна дела можемо да чинимо једино још у највећој скровитости, као да је реч о нечему незаконитом. Рат и револуција не јењавају. Напротив. Наша све хладнија осећања распирују њихов жар. (Видети: Ф. Кафка, Дневници:1914-1923, Изабрана дела, књ. 6). Каквом бисмо то молитвеном и химнолошком богословљу ми могли прибећи по одјеку претходних речи?! Каквим то протестима, и прозбама за спас нас, данашње деце Божје, и за очување Божје творевине?! Какав то каталог нових грехова да саставимо ми, савремени, еколошки и техно-грешници?!

Протести и прозбе

 

Да нас Господ избави од духа себедопадљивости, себељубља и себеобожавања, који нас и на спољашње украшавање и бојадисање и намештање нагони, те да нам подари ревност за саборно живљење и себеукрашавање врлинама, од Господа да молимо.

Да нас Господ заштити, спаси, помилује и сачува од духа свих страсти што харају светом, од сваковрсног обесвећења тела и душе, и од кремације телеса, која су храмови Тела Господњега и Његовога Светога Духа, Господу да се помолимо.

За духа покајања и за одрицање од духа телесне похоте, помаме и похаре деце Божје, и за утврђење у дару и призвању којим смо призвани, Господу да се помолимо.

За заштиту све деце света од телесне злоупотребе, и смртоносног белог праха, од безвредних и лоших ствари сваке врсте и разорне музике, од таште и распусне забаве и спиритизма, виртуелне магије и разорне маште, од помодне и ревијалне сујете и расипништва у времену глади и беде и болести наших ближњих, и од сваког нечасног пословништва и добитка, од Господа да молимо.

Дух човекољубља, истине, правде и покајања да прожме све неправедно обогаћене појединце и њихова пословништва, еда би они свим сиромашним и незапосленим ближњима својим  помагали у славу Божју, од Господа да молимо.

Просвећени Духом Светим, Духом Истине, ми да не одајемо славу сујетним и страсним људима и лажним пророцима и звездама-падалицама, већ да се  Христу уподобљујемо као сви Свети Његови, од Господа да молимо.

Да нас Благи Утешитељ и свудаприсутни надахнитељ Свети Дух заштити од разорне моћи произвођача снова и среће, и да нам Он буде ризница добара, од Господа да молимо.

Да се уразуме и покају сви заслепљени продавци телеса и душа, прозливени злочестивим људима и самозлим демонима, и да се покају сви истополни блудници – људи, жене и деца, магови и магисе, Господу да се помолимо.

Своју животворну силу стварања и рађања сви супружници да окрену од беле куге ка дечјој  радости, а многобројни међу њима страсти према кућним љубимцима да преокрену у љубав према деци, од Господа да молимо.

Још да се молимо да сасвим престане затирање и злоупотреба зачете деце Божје у српском народу, и у свим хришћанским народима, и у целом свету, па да се врши заповест Божја о рађању и множењу и насељењу целе Божје Земље.

Заштиту нашој јуности од спиритизма и магије и вештичарења и коцке, од Господа да молимо.

Заштиту и избављење од свих белих и црних магова, вештица и вештаца, гуруа, погађача и хазардера, и за њихово покајање, опет и опет од Господа да молимо.

Да разапињемо своје страсти и жеље и да не чинимо вољу тела и помисли, већ да чинимо све у љубави Христовој,  од Господа да молимо.

Још да се молимо да се брзо скрше шаке и обест козмократора што у потаји кроје и прекрајају Божји свет, и да козмократори више не унесрећују и не уништавају неизбројиво мноштво људи, и за њихово покајање.

Да се истреби лихварство и нечасна зарада, и да већма престане трговина белим робљем и новорођенчадима и зачетом децом  и телесним органима живих и упокојених људи, опет и опет Господу да се помолимо.

Да увек отварамо срце и руку за све оне који се нуждавају житејскога сувишка наше издашности: хране и одеће, лекова, потрепштина и човекољубља, од Господа да молимо.

Да се спасемо од најезде мамонових, богомрских емисара што прљавим новцима неправедног суде као праведног а праведног као неправедног осуђују, и тако затиру мале народе, и за њихово покајање, од Господа да молимо.

Да се избавимо од природњака и чаробњака и научника који се Бога не боје и људи не стиде, већ о злу мисле и оруђа за масовну погибељ људи смишљају, и сву Божју Земљу красну и уређену уништавају, и за њихово покајање, Господу да се помолимо.

Да престане примена Божје науке на чедоморство, безболну смрт, генетску и атомску разградњу и преизградњу, и на свесно смањење броја Божјих људи на планети Земљи, од Господа да молимо.

За избављење од духа буне и немира и страначких раздора међу децом Божјом, и да она дају добро сведочанство вере пред свим људима, Господу да се помолимо.

За престанак самоуништења српског народа у ратовима за туђе интересе и победе и границе и изворе, Господу да се помолимо.

Још да се молимо да се у покајању и смирењу сачувамо од скверни и мрзости опустошења на месту светом на коме се благовести блага Божја реч. Господ да нам пода.

За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, за заштиту Божје творевине од безбожја и насртаја на њу, Господу да се помолимо.

Од отровних помисли, сложених демонских мисли и речи, од отровних гасова, штетних испарења и зрачења радиоактивног отпада да се избавимо ми, и да сва Божја творевина опстане, од Господа да молимо.

Од сваке агресије твораца ратова и разоритеља небеса, од смртоносних товара и направа, токсичних магли и хемо-трагова њихових што као мртвачки покров падају на нас и на плодну земљу, да нас избави Цар мира и Спас душа и телеса наших, од Господа да молимо.

Још да се молимо да се избавимо од људи којима је на језику мир а у срцу рат и демонска помисао и варварски плен и нечасни добитак, и за њихово покајање.

Да се наш род избави од нових и неочекиваних крсташких најезди и крсташке отимачине и лицемерне правде богомрске, Господу да се помолимо.

Да се наш православни род спасе од увезене и наметане нам убиствене и самоубиствене културе и администрације и пословништва и богова рата, и екселенција и старова и прелата и медија што широм света бришу стопе и сасецају корење православних царева и ромејства и оцрковљених култура, Господу да се помолимо.

Да се избавимо од сваке невоље, гњева и опасности што нам прети од оних који себе називају плаћеницима и псима рата, и од нечистог дела Седме силе медијске, и слугу мрских сајтова, и расколних и гордих самозваних бораца за веру, и за њихово покајање и смирење, Господу да се помолимо.

Да не будемо удеоничари оних који широм планете сеју ветрове и  убирају огњене и нуклеарне пожаре, ни синова овога света који искушавају синове светлости, Господу да се помолимо.

Човекољубиви Господ да нас заштити од крсташтва и џихада и тероризама који се заједно са временским непогодама обрушавају на васиони свет, Господу да се помолимо.

Господ да се смилује на нас и да нас избави од налета адске прљавштине и депресије и  карцинома и леукемије  што затиру наше народе многогрешне и многострадалне, Господу да се помолимо.

Да се наш православни род спасе од сваке уније са уцењивачима и клеветницима савести и истине, и да не ступа у њихово ропство ствари лепих за гледање и укусних за јело и надмених за живљење, Господу да се помолимо.

Господ да нас укрепи својом свемоћном силом Најсветијега Причешћа, еда бисмо и речју и делом устајали против сваког безакоња и човекомржње, безумља и братомржње, израбљивања, угњетавања и поништавања свих немоћних и болесних, обесправљених и презрених људи који су Божја чеда као ми, од Господа да молимо.

И све помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Увек-Дјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој предајући Христу Богу.

Да нас заштити и да нас помилује Свесвета Тројица, Бог наш; еда бисмо сви познали Једнога Бога Оца живих и мртвих, и Једнога Моћнога и Свемоћнога Господа Исуса Христа, Цара и Васкрситеља и Судију васељене, и Једнога Духа Светога, Господа Утешитеља и Животодавца – Тројицу Једносушну и Равнославну, којој и приличи свака слава,  част и поклоњење и сила и суд, свагда, сада и увек и у векове векова.

3

3.

Еколошка мега-ода

Псалмом 104(103) слави се стваралачка моћ Господња над Свемиром и Господња владавина њиме. Библијска наука о стварању или ктисиологија (Књига Постања 1 и 2, ДевтероИсаија, Јов 38-40, и другде) у овом Псалму добила је свој облик химне или оде. Њен састављач црпе богословску мудрост из побожности и Предања Божјег народа и Библијског света. Ту побожност нам је препоручивао сами Господ, Који је видео Оца на делу у свему (Мт. 5, 45; 6, 26, 30, 29). Наш састављач овога псалма или химне или оде познавалац је и изванбиблијских текстова (Ехнатонова Песма сунцу, месопотамске химне природи, мит о Хаосу у сиријско-хананском облику).  (Deissler, A, Psalmi, 321, 323; вид. у ек.-библ.).

Цар Створитељ света

Благосиљај Господа, душо моја, Господе, Боже мој, силно си велик! Одевен величанством и лепотом, светлошћу огрнут као плаштом! Небо си разапео као шатор, на водама саградио дворове своје. Од облака правиш кола своја, на крилима ветрова путујеш. Ветрове узимаш за гласнике, а жарки огањ за слугу својега. Земљу си ставио на ступове њене: неће се пољуљати у векове векова, покрио си је водама безданим к’о хаљином, изнад брегова стајаху воде; на Твоју се претњу повукоше, од Твоје грмљавине задрхташе. Брегови се дигоше, долине спустише на место које си им одредио. Одредио си границу коју не смеју прећи, да опет не покрију земљу.

Дариватељ хране за животиње и човека

Изворе свраћаш у потоке што жуборе међу брдима, и они напајају све звери шумске, дивљи магарци жеђ гасе у њима. Уз њих се гнезде птице небеске и певају међу гранама. Ти натапаш брегове из дворова својих, земља се насићује плодом Твојих руку. Ти дајеш те ниче трава за стоку и биље за пољоделство човеку да изведе хлеб из земље и вино што разведрује срце човечје; да уљем освежи лице и да хлеб човеку окрепи срце. Стабла се Господња напајају храном, кедри ливански које он засади. Онде се птице гнезде, у њиховој крошњи дом је родин. Високи брегови козорогу а пећине јазавцу дају склониште.

Господар и уредитељ времена

Ти си онај који је створио месец да означује времена и сунце знаде када има заћи. Кад разастреш тмине и ноћ се спусти, тад се у њој крећу шумске животиње. Лавићи ричу за пленом и од Бога траже храну. Кад сунце огране, нестају и лежу на лежаје. Тад човек излази на дневни посао и на рад до вечери.

Владар над земљом и морем

Како су многобројна Твоја дела, о Господе! Све си то мудро учинио: пуна је земља створења Твојих. Ено мора, великог и широког, у њему врве гмизавци без броја, животиње мале и велике. Онуд пролазе немани, Левијатан којег створи да се игра у њему.

Господар живота и смрти

И сва ова бића жељно чекају да их нахраниш на време. Дајеш ли им, тада сабирају: отвараш ли руку, насите се добрима. Сакријеш ли лице своје, тад се растуже; ако им одузмеш дах, угибају и опет се у прах враћају. Пошаљеш ли дах свој, опет настају, и тако земљи обнављаш лице.

Радост због Господње владавине и царства

Нека довека траје слава Господња: нек’ се радује Господ у делима својим! Он погледа земљу и она се потресе, дотакне брегове, они се задиме. Певаћу Господу докле год живим, свираћу Богу своме докле год ме буде. Мило да му буде певање моје! Ја ћу се радовати у Господу! Нек’ злочинци са земље нестану и безбожника нек’ више не буде! Благосиљај Господа, душо моја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! (Псалам 104 (103), упоредити са Deissler, A, Psalmi, 321, 323, и в. у Ек.-библ.).

4

4.

Екоевхаристијска крилатица

Средишња молитва Литургије Дванаесторице Апостола или Апостолских Установа или Климентове, као и свих Литургија ~ Молитва Евхаристије, обухвата и благодарност Богу за стварање света и Његов Промисао о њему. У коликој мери смо сви ми заједно активни за Божји Промисао о том свету, или против њега, тема је целокупне мега~проблематике нашег еколошког битовања. 

«Достојно је као истинито и праведно пре свега Тебе хвалити, заиста суштога Бога (…). Ти дакле, Боже вечни, који си кроз Њега (Твога Логоса) створио све, и кроз Њега све удостојаваш надлежног промисла, и као што си кроз Њега даровао биће, тако кроз Њега Ти и добробиће дарујеш. Боже и Оче Сина Твога Једнороднога, Који си кроз Њега створио пре свега херувиме и серафиме, векове (еоне) и војинства, силе и власти, начела и тронове, анђеле пак и арханђеле.

И који си после свега тога кроз Њега створио овај феноменални свет и све у њему. Ти си поставио небо као кров и разапео га као шатор (Исаија 40:22; Псалам 103:2), ни на чему си, само мишљу утврдио земљу (Приче 2, 19), изградио небеса и устројио ноћ и дан. Ти изводиш светлост из хранилишта и скраћивањем ње саме наводиш таму ради успокојавања зверова који се крећу по свету, сунце си поставио на небу да управља даном и месец да управља ноћу (Књига постања 1:16), и на небу си хор звезда нацртао у славу Твога величанства. Ти си створио воду за пиће и умивање, животодавни ваздух за удисање и издисање, за произвођење звука језиком који замахује по ваздуху, као и за слушање, тако да би се уз садејство његовог слуха могла чути реч која му се упути. Ти си створио огањ ради смањења мрака, за удовољавање потреба, и да би нас он загревао и светлио нам. Ти си оделио велико море од земље и учинио га погодним за пловидбу, а земљу си учинио удобном за ходање – њега си напунио животињама малим и великим, а њу си населио њима питомим и дивљим, оденуо је разним биљкама, увенчао травом, украсио цвећем и обогатио семењем. Ти си укротио бездан и оцртао за њу велико пространство – мора, пуна сланих вода, а оградио њене пределе најситнијим песком (Јеремија 5:22). Ти је ветровима час подижеш до висине планина, час простиреш као равницу, да би онима који плове бродовима, укроћена тишином, била удобна за путовање. Ти си дакле, свет саздан Тобом кроз Христа опасао рекама, наводнио га потоцима, овлажио непресушним изворима и утврдио га горама ради чврстине и стабилности тла у непокретном пребивању. Ти си Твој свет напунио, и мирисним га и лековитим травама украсио, и још многим и различитим, и моћним и најслабијим животињама, оним за јело и оним за рад, питомим и дивљим, које пузе уз шиштање, тако и крицима разнообразних пернатих птица, понављајућим се у круговима година, бројем месеци и дана, променама годишњих доба и проласком кишоносних облака – и то ради произрастања плодова, ради одржавања животиња, равнотеже ветрова, који дувају онако како си им Ти назначио (Јов 28:25), и ради размножавања биља и траве опет, напунио.

И Ти не само да си саздао свет, већ си и грађанина света (космополиту) – човека створио, обзнанивши га као украс света. Ти си рекао Својој Премудрости: „Створимо човека по икони Нашој, и по подобију Нашему, и да владају над  рибама морским и птицама небеским“ (Књига постања 1:26). Ради тога си га и створио од бесмртне душе и од трошног тела, њу саздавши из небића, а њега из четири стихије. И дао си му дакле, по души, способност разумног дијагностиковања, разликовања побожности и непобожности, запажања праведности и неправедности, а по телу, даровао му петочулну способност, као и способност усходнога кретања (…).

Све Теби узноси славу, Владико Сведржитељу» (Зборник древних литургија, Евхаристијска молитва, в. у Ек.-библ., на руском).

5

5.

Еко-парадигма Светога Василија Великога

 

Како данас и како у датом тренутку схватати еколошки смисао речи велики, и при том бити на трагу саме древне, саме библијске екологије?

Дакле: Онај који нам је подарио разум како бисмо из најмањих ствари у творевини спознали велику премудрост Уметника који је све то саздао, нека нас удостоји да из великих ствари (Сунца и Месеца) појмимо још већи наук о Саздатељу (преко микро-света: мушица и мрава) (Шестоднев, 6, 64; в. у Ек.-библ.).

Поновимо да онако како мрава или другог, по природи малог створа, називамо великим, да тако треба истог да поредимо и са истоврснима.

Чињеница је да је мрав марљив. Да он сву своју бригу усмерава ка будућим стварима. Према томе и питања постављамо: Како то да нам угледање на мрава не би могло послужити као извор нашег спокојства; како ствари будућега века не бисмо могли сматрати важнијим од овога живота? Зар мрав у току лета не сабира себи храну за зиму; зар он одгађа то, суштински важно дело, зато што још нису наишле зимске тегобе? Зар он не нагони себе на рад све док у своје ризнице не смести довољно хране; штавише, зар се он уз мудро домишљање не стара да му храна траје што дуже? (Исто, 9, 13). То треба да важи и за све људе: оно што треба да учинимо у овом животу зар не би требало да нас определи за све оно што ће нам се догодити у нашем будућем, односно у вечном животу? (Упоредити: Шестоднев, в. у Ек.-библ.).

Том опредељењу свакако ће претходити свеопште преображење и васкрсење, или Трећи Божји земљотрес: наше васкрсење једнима од нас за живот, а другима за суд, и то једном истом божанском енергијом. Вечни живот са Христом једнима за исцељење од смртне ране проузроковане грехом и страстима и за другу заједницу са Њим; другима пак остајање у ранама, и незаједничење у другој заједници са Њим, што ће се и са другом смрћу поистовећивати. Јер, то је стање ствари након добровољног прихватања, или добровољног одбијања вечног живота са Христом у другој заједници с Њим.

Шта бисмо пак могли у сажетку рећи о статусу српског народа и његовог животног простора, и једног и другог посматраних из перспективе црквене  екологије? Народа кога су многи вешто омрављивали, и његов животни простор многи смањивали,  али који је и сам доприносио и једноме, и другоме?

Расуђујући на основу онога што је преостало од српског народа и његовог животног простора, тражени одговор проналазимо у Фисиологу, и у Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа.

Најпре одговор из Фисиолога на питање: на кога да се угледа подвижнички Српски народ? Да се угледа на подвижнике ради Господа који носе своје добродетељи као духовна бремена, који иду и на гумно, који и у привременом животу сабирају и сипају у житнице Христове и у клијети; еда би, када дође зима овог пролазног живота нашли спокојство за своје подвиге. И још ако се животом уподобимо  светима да ћемо наћи покоја у времену земном. И да не помишљамо да зграбимо оно што припада нашем ближњем, да не бисмо били као лењиви раб који је сам себе осудио што прима таленте, али их у земљи крије.

Ако ли су подвизи светих тврда храна, Фисиолог нас подсећа на мекшу храну: на три мравље природе. Када год мрави иду на гумно, они се крећу један по један; а када носе товар, они који се сретну лижу се; док они који носе зрно, одлазе; коначно, они који ништа не носе не завиде мртвима, него хитају да и сами узму своје бреме (О мраву, в. у Фисиол.).

У Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа ми изнова налазимо задовољавајући одговор на болно питање о слуџбини Српскога народа: Од Светога је Духа сваки узрок који спасава. Ако некоме од тога удахне по достојању, брзо га узима од људи на земљи, даје му перје, чини да порасте, и меће га у ред оних горе. (Осмогласник, в. у Ек.-библ.).

Закључак

Порукa Великог Православног Сабора  Православне Цркве одржаног на Криту, а упућена хришћанима и свету, гласи, да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек истовремено са искоришћавањем природе мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће имати своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је ради тога осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она и примењује свештене Чинове за исцељење од рана које јој човек наноси, сам будући рањен гресима. Она дакле помоћу њих, Чинова, освештава, и штити природну средину; она све њих, Чинове, укључује у оквир Свете Божанствене Литургије: те возглавитељке целокупне твари, возглавитељке у будуће Царство Божје! Или у будући поредак ствари, организован по Божјем благоизвољењу. Црква дакле слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме; она при том најпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице и подвиге. И то све у интерпретацији и актима и еко-парадигмама сопствених учитеља-црквених, Светих Отаца, које је она, Црква, усагласила са собом, и учинила их богомудрим. Као такви, они су онда од користи целој Планети Земљи.

Bishop of Krusevac

PhD. David (Perovic)

Sacred Ecology In wing of Orthodox Church

Summary

Great and Orthodox Council of Orthodox Church was held in Crete, and from there he sent a message to Christians and the world, a message that reads: it is obvious that today’s ecological crisis was caused by spiritual and ethical reasons; that it is rooted in unsaturated greed and selfishness that lead to irrational exploitation of natural wealth. Therefore simultaneously with this, man has to nurtures in themselves aware of the fact that he is only “econom” (administrator in the name of the host), but not owner of God’s creation. Only under this condition future generations will have their inalienable right to natural goods which the Creator entrusted us. The Orthodox Church is sensitive to a pain and existential distress of nations and their cry for justice and peace. That is why she applies sacred acts for the consecration and protection of environment; and again, it celebrates the creative power of the Lord over the Universe and points to the Lord’s rule of it. But she points out first and foremost to its beneficial eco-Eucharistic catchwords, or God-wise eco-paradigm of church teachers – the Holy Fathers.

 

Key words: Sacred ecology, Act for consecrating and protection, eco-bio ethic, ecological hymn- ode, ktisiology, eco-Anaphora, micro-ecology, eco-paradigm, eco-literature, eco-music, eco- filmography.

Екобиблиографија

  1. Βαλληνδρά Νικόδημος, Μητροπολίτης Πατρῶν, Ἰερα Ἀκολουθία ὑπὲρ προσταςἰας τοῦ Περιβἀλλοντος, Τῆς Ἀποστολικἠς Διακονἰας τῆς Ἐκκληςἰας τῆς Ἑλλἀδος, Ἀθῆναι, 1993, 7, 8, 16, 17.
  2. Василије Свети Велики 2001: Шестоднев. Нови Сад: Беседа, 175, 182, 228, 230-231.
  3. Deissler, Alfons 2009: Psalmi. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 318-323.
  4. Собрание древних литургий восточных и западных. Анафора евхаристическая, ДАРЪ, Москва, 2007, 105-110.
  5. Кафка, Франц1978: Дневници: 1914-1923. Београд: Нолит, у: Изабрана дела, књ. 6. Такође Виктор Бичков 2010: Естетика Отаца Цркве. Београд: Службени гласник; Хришћански културни центар, 96-99.
  6. Надић, Дарко 2012: Филм као средство проеколошке пропаганде. Холивуд и екологија у: Огледи из политичке екологије. Београд: Чигоја, 209-238.
  7. Обред благосиљања нове куће или станишта. Такође, Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси у: Требник1983. Крагујевац: Каленић, 424, 427, 429-430. Такође Лука 19, 1-10.
  8. Осмогласник недељне службе (превео са грчког Иринеј (Ћирић) Епископ бачки). Нови Сад: Беседа, 1988, 77.
  9. Перовић, епископ Давид, Оглед из молитвеног богословља и химнологије са коментарима у: Богословље 1, 2016, 3-13.
  10. 10. П О Р У К А Светог и Великог Сабора Православне Цркве одржаног на Криту православном народу и сваком човеку добре воље. Са грчког превео епископ бачки Иринеј. www. spc. rs. Српска Православна Црква (Званични сајт), 20. јули 2016, 12:30.
  11. Псалам 104 (103).
  12. Фисиолог – средњовековни медицински списи (Избор), Просвета, Српска Књижевна Задруга, Београд 1989, 40.
  1. Φουντοὺλη, М. Ἰωἀννου, Τελετουργικἀ Θἐματα, Εὐσχημόνως καί κατά τάξιν, Τόμος Γ’, Ἀποστολικὴ Διακονὶα, Αθῆναι, 2007, 145-147.

Екомузика

  1. Бах, Ј. С, Миса ha~moll.
  2. Бетовен, ван Лудвиг, Симфонија No 6, Пасторална, у F, Op 68. Такође Девета Симфонија (Ода радости). Виолински концерт, D Major, op. 61.
  3. Вивалди, Четири годишња доба.
  4. Дедић, Арсеније, Homo Volans, Офелија, 1973.
  5. Мокрањац, С. Стеван, Руковети.
  6. Мусоргски, М, Слике са изложбе.
  7. Чајковски, И. П, VI Симфонија, Судбинска, ha~moll, op. 74.

 

Екофилмографија

 

  1. 2 Besson, Luc, The Fifth Element, 1997.
  2. 2 Cameron, James, Avatar, 2009.
  3. Carthy, Mc Cormac, The Sunset Limited, 2011, SAD.
  4. 24. Chaplin, Charles, Modern times, 1936.
  5. 25. Columbus, Chris, The Bicentennial, Man, 1999.
  6. 26. Eastwood, Clint, Pale Rider, 1985.
  7. 27. Glass harp-Toccata and fugue in D minor – Bach – BWV 565. Такође Ave Maria on glass harp.
  8. 28. Hillcoat, John, The Road, 2009.
  9. 29. Kubrick, Stanley, Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb, 1964.
  10. 30. Lang, Fritz, Metropolis, 1927.
  11. 31. Scott, Ridley, Blade Runner, 1982.
  12. 32. Spielberg, Steven, Artificial Intelligence: AI,
  13. 33. Tarkovskiy, Andrey, Stalker, 1979. Solaris, 1972.
  14. 34. Truffaut, Francois, Fahreinheit 451, 1966.
  15. 35. Wachowsky, Andy & Lana, Matrix 2 (Reloaded), Matrix 3 (Revolutions), 2003.
  16. 36. Ward, Vincent, What Dreams May Come, 1998.

 

Еп. Д. : Иконолошки прилози

img750 2

 

Икона

 

Икона је место сусрета и заједнице у прослављеном Христу оних светих људи који су кренули путем есхатолошкoг портретисања.

Права и нова икона захтева освајање више слободе и новог живота. Као што речи које се не претварају у живот сами живот претварају у речи, тако и иконе које нису настале из живота ни сами живот не могу преточити у иконе.

Иконе које не могу решити проблем сенке као претње од стране смрти, и мрака као угрожавања бића небићем, нису иконе, већ су иконолошка домишљања.

Иконе које експериментишу осмехом у историји, фалсификују историју превременим укидањем покајања, и опет, исте оне фалсификују есхатологију превременим објављивањем потпуне васкрсењске радости.

Док оне које експериментишу страхом, оперишу у области психологије, те тако западају у безизлаз религијског сликарства проглашаваног за икону.

У оба случаја иконописац ради на претварању иконе у средство изражавања ликовности, и то у смислу еуфоричног колорита или заморног колористичког ватромета.

*

Икона је представа историјског света на путу преображења истог и свега што се у њему налази, укључујући последњи цвет и последњу травку. Очи иконописца не гледају садржај своје теме друкчије до у благодати; оне не виде историју друкчије до у фактима и чињеницама стварања и спасења, и то прожетим знамењима есхатологије. До етоса иконе не долази се помоћу теоријских теологуменона, рецимо онога о еко-етици и био-етици, већ путем христолошког догмата у форми тумачења Јеванђеља о новој твари, Новом небу и Новој Земљи. О присуству пуноће Божанства у Христу, о пројави његових благодатних сила и о њиховим плодовима.

Друкчије иконографско виђење не би било ништа друго до експериментални покушај пресликавања, прецртавања или превођења иконографских канона и теологуменона на језик књижевности. Примера дословног прецртавања или копирања богословског теоретског теологуменона са једног сликарског теологуменона, на пример у модерном иконосликарству и фрескосликарству, имамо напретек. Међутим, ако су примери такве иконографије неприхватљиви, – јер по нашем расуђивању они не досежу циљ, а циљ је сами етос иконе и фреске, – само религијско сликарство по себи међутим, има смисла. Оно је по духу налико хришћанској књижевности, рецимо Фјодора Достојевског, Александроса Пападијамантиса и Александроса (Андроникоса) Мораитидиса.

С обзиром да нас првенствено занима сликарски проблем етоса иконосликарства, постављамо питање: Шта је то што хришћанског сликара спречава да достигне циљ? По расуђивању, узрок би био његово упорно остајања при тенденциозном мешању трију сликарских планова: телесног, душевног и духовног; односно, због остајања при форсирању промена и замена једног сликарског плана – духовног, двама другим плановима – душевним и телесним. У вези са тим, призовимо у сећање иконолошку реч-образац par excellence апостола Павла: Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога а не од нас (2 Кор. 4, 6-7).

Становиште које смо заузели према актуелном спорном, религијском сликарству, покушаћемо да образложимо у димензији апофатичког и катафатичког богословског језика. Однос између апофатике и катафатике, како у богословљу, тако и у иконографији, мора бити видљиво заступљен и очуван, јер и иконографија је сушто богословље. Предањски сликар увек је био свестан видљивости Божјих невидљивих својстава: вечне силе и божанства (Рим. 1, 20); само с напоменом да их он никада није пренаглашавао. Непредањски сликари опет, чинили су то, па и даље га чине с намером да исцрпе постојеће ресурсе, или да већма овладају њима. Сликари, то јест теолози колористичког усмерења тешко се мире с чињеницом да ми немамо никакво знање о Божјој несхватљивој и неизрецивој иперватичности (трансцендентности) и невидљивости. Али ако смо се једампут смирили пред чињеницом да тајна Божјега Бића надилази категорије и говора и тонова и боја и облика, онда нам преостаје само да се запитамо: зашто теолози прелазе преко тога и настављају да се међусобно споре? Да ли је то због саме тајне? Ако је због ње, зар онда то није разлог више у прилог потреби већег смирења! Да ли због илузија? Ако је због њих, зар се онда не би требало већма подвизавати, и самим подвизима их надилазити?!

Када се катафатичким језиком боја изриче нешто потврдно о иперватичној реалности, истовремено се мора имати у виду да је дотично изрицање увек неподесно јер је израз скривеног. Отуда је апофатичан или одречан (не говорити-негативан!) начин подеснији за говор боја о  божанским учинцима и својствима.

Без обзира на силу и значај боја у разоткривању Откривења, предањском сликару као благовеснику и егзегети не само да никада није било дозвољено да пренаглашава увид у апсолутност Божјег Бића, него му никада није било дато  ни да га има! Истина, њему су дозвољаване метафоре. Тако, језик боја само на одречан или апофатичан начин може да се испољи потврдно или катафатички, као што је опет само потврдним језиком боја, и то на начин историјских наговештаја и повлађивања могуће потврдно говорити о иперватичном. Поврх свега тога, иконолошки исказ није могуће надграђивати make up-ом, баш зато што иконописац није мајстор шминке и сличних изражајних средстава, већ преображени, живи сасуд благодати.

И данас, баш као вековима досад, свака претензија сликара се одмерава нагласком на апофатици, чиме се онда она и умерава. И опет, сликар се њој заветује подвизавањем у православљу, молитви и посту, смирењу, добродетељи и љубави, созерцању и правом исповедању вере. Само тако, и само тада сликар може бити сигуран да сликарска тајна није остала у потпуној неизрецивости и неизречености. Односно, он може бити сигуран да се о њој ипак говорило, зато што то сама историја спасоносних аката вере захтева од њега, и опет му то омогућује. Према томе, о тајни се итекако говорило, и говори, али богодоличним језиком. Трезвење и неамбициозност у сликаревом апофатизованом исказу или катафази најзрелији су плодови његовог подвижништва, чиме су онда они и трајна ограда од илузионистичког quidditasа. Али они су истовремено и ограда од уметникове релативизације самога quidditas-а, самога Откривења о Логосу, Оваплоћења Логоса и Јеванђеља Суштога Господа Исуса Христа.

А уметничко откривење и сведочанство?! Они тек након ватромета и игроказа боја наилазе, а затим и након огња – као шапата благога лахора; као његов стварни и чујни шапат (3 Књ. о Царствима 19, 11-12).

 

Монах Давид Перовић

Текст настао поводом изложбе икона иконописца Душана Пешкира приказане у храму цркве Лазарице у Крушевцу 1992. године.

 

Хришћанин је човек царски свештеник који живи на литургијски начин па и његово дело и подвиг имају карактер литургијске свечаности. Конкретан случај иконописца и његовог свештеног дела – иконе, пропратићемо следећим запажањима.

У староруској поучној литератури  свештеник и иконописац се пореде. Као што свештеник богонадахнутим речима и радњама, а Дух Свети енергијама истовремено чине да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, тако и иконописац бојама и благодаћу Духа Светога замишља, види, твори и оживљује тело. Зато се и свештенику и иконописцу постављају мање-више исти захтеви: водити чист начин живота, бити мужем једне жене… Икону не слика иконописац сам, него се тај процес одвија кроза њ’. И иконописац се као и свештеник јавља у улози благовесника и сарадника божанске, нестворене благодати, а икона се попут Светог Причешћа јавља сведочанством Божјега оваплопћења. Она сведочи и о плодовима тога оваплоћења: о Светитељима или преображеними обоженим људима или живим иконама Живога Богочовека Христа. Најзад, у икони и преко ње се остварује наша молитвена веза са истима: са изображеним ликом оваплоћенога Логоса Божјег и са обоженим људима, човечанством  Светитеља, с циљем да и ми доспемо у њихово стање и у кинонију са њима: „Из неблагочешћа у благочешће прешавши, и светлошћу знања просветивши се псаламски и рукама запљескајмо, благодарно Хвалу Богу приносећи: и на зидовима и на даскама и на свештеним сасудима изображеној свештеној Христовој Икони, и Свепречисте, и свих Светих  долично поклонимо се, одбацујући безбожну злочестивих веру (наиме, част Лика-Иконе, као што говори Василије, прелази на прволик) молећи Те заступништвом Пречисте Твоје Матере, Христе Боже наш, и свих Светих, даруј нам велику милост“ (Служба Недеље Православља –Посни Триод). Тачка сагледавања односно позиција зографа, свештеника, монаха, уопште хришћанина јесте њихова унутрашња позиција. Они не сликају, не запажају и не оприсутњују одломак нествореног света тајне и зато нису само  једнострани посматрачи овога са стране и споља. Они га сликају, актуализују и доживљавају саобразно, и сами се притом налазећи унутар нествореног света тајне. Будући реално присутни у њему они нису приморани да га замишљају: отуда га они као његови активни причесници и истовремено носиоци свестрано приказују. Ако је реч о иконописцу, понављамо, он даје ликове и предмете као целовите, а не онако како би му се они причињавали с неке непомичне тачке централне, или нормалне-линеарне перспективе. Поводом формуле светога Дионисија Ареопагита да „пројављене ствари ваистину представљају иконе невидљивих ствари“, Аверинцев је изрекао суд да је Византија управо на том темељу изградила своју теорију иконе-као одраза који је удаљен од свога пралика неком значајном разликом, али који енергијама пралика дозвољава да у њему, у одразу и преко њега (енергије) буду реално присутне.

Изучавање језика иконе повезано је са дешифровањем језика сликарских поступака, а обоје са нашим спасењем односно богословствовањем. Семантичку или језичку суштину иконе најјасније су увиђали  црквени Оци. Иконописац је од старине упоређиван с језиком а иконе с писменим или усменим текстовима. Тако је свети Нил Синајски (V в.) писао да се иконе налазе у храмовима „ради поучавања у вери оних који не знају  и не могу да читају Свето Писмо“. Будући да икона има исту улогу за неписмене коју и књига за писмене, још на почетку се поставило питање језика иконе, језика визуелних знакова и, истовремено питање паралелизма визуелног и језичког текста. Подсетимо се чињенице да у Старом Завету човек може да чује Бога, а да у Новом Завету он може и да Га угледа. Та околност у начелу оправдава појаву иконе. Текст иконе је канонизован  и без ичега случајног у себи. Као што се преписивач Светог Писма стара да препише текст, сваки пут изнова уносећи у њега извесне језичке новине али не задирући у његов садржај, тако се и иконописац односи према икони; икона са истим сижеом представља препис једних те истих текстова којима се само језик мења. Ако погледамо речник иконописца наићи ћемо на, у суштини предањско-аскетска прозрења и открића православне иконографије: да се процес сликања  иконе представља као симболичан процес раскривања слике. Зограф слика „Доличник“ – раскрива „долично“ а његова употребљена бојасе притом назива „раскришком“ (раскривачем). Дотична слика као да се унапред помаља на површини иконе; то значи да иконописац њу открива, а да је не ствара. Свештеномученик отац Павле Флоренски каже о томе: „Уметник не саздаје лик износећи га из себе него само скида велове, и уз то узорно, са већ постојећега лика: не набацује боје на платно него као да рашчишћава стране његових наслага (или) ‘записе’ духовне реалности“. Другим речима, покајање једног хришћанина и његово стваралаштво се поистовећују, постајући јединствено дело Светога Духа. У нашем случају хришћанин светотајинским животом постаје жива икона, а његово стваралачко дело – иконопис постаје одсјај његовог личног обожења, односно одсјај у њему живећега Христа. То је био и остао пут и начин сликања иконе.

 

Братско писмо од речи до речи

 

Говорити о стварима како треба, па указати на постојеће велике грешке тамо где оне постоје, као на пример у текстовима и у сликарству оца Стаматиса Склириса, није могуће без детаљне анализе самих тих текстова. А њих увек треба прецизно доводити у везу са неким делом или једним аспектом неког дела. Пре тога требало би изложити, са свим патристичким, обавезним препорукама, теологију о томе шта би икона требало да представља, а којој се, бојимо се,  радикално супротставља сликарство оца Стаматиса, па је чак и онемогућава. Додатни проблем јесте наслеђе Кандоглуа које, с једне стране, омогућава рад оца Стаматиса, односно представља основу за његов рад-рад који би требало, … усуђујемо се да кажемо, кориговати.

Све ово јесте задатак, ако не огроман, а оно бар значајан, и он се не може урадити без једне нове књиге о духовности иконе коју је неколицина нас планирало да напише заједнички. Оно што можемо одмах да учинимо јесте да изложимо делове свога писма упућеног оцу Стаматису поводом његове изложбе у Паризу, писма које никада није послато због неодважности о. Николе Црнокрака. Наиме, он нас је у то доба подстицао да га напишемо јер је делио наше мишљење, али се на крају повукао.

Није неопходно посебно коментарисати последњу свеску Ксенитеиа оца Стаматиса, јер од Зографико таксиди он, бојимо се, није еволуирао на сликарском плану. Али на духовном плану, опет, постоји … веома значајно погоршање: отац Стаматис одаје утисак сликара који је у потпуности подлегао духовној илузији, о чему нарочито сведочи насликани пророк Илија (у Ксенитеиа број 12, стр. 41), или слике Христа (Исто, број 2 и 3, стр. 21. и 23). Сада су све наводне иконе такве, то јест истога су духовног усмерења, бар ми тако процењујемо.

*

Управо ме сећање на Леонида Успенског обавезује да заложим своју одговорност следбеника и иконографа пред нашим заједничким Господом Христом, и то сећање ми даје храбрости да се супротставим похвалама које вас окружују са свих страна, по нашем мишљењу, незаслужено. Драги оче Стаматис! Ви сигурно мислите да као Леонидов ученик и пасионирани поштовалац оца Григорија Круга нећу моћи да критикујем ваше држање у име било каквог иконографског формализма, ништа мање неголи у име било каквог морализма. Ваш сликарски пут се, морам то рећи, коренито удаљио од иконе. Брине ме немогућност мољења Богу пред вашим сликама; оне су мртве, оне не воде ка Њему већ позивају на телесно мудровање (Рим. 8, 5-9), оне жуде за оним што Дух забрањује (Гал. 5, 17). Најзад, оне позивају на чисто људске снаге, а то не води ка Христу, већ ка смрти. Налазећи се пред вашим сликама, ја као да се налазим пред паганским људима-божанствима која ми скривају Богочовека, и заузимајући Његово место, у суштини ми говоре да Он, можда, тешко ми је изрећи, и не постоји.

Како бисмо се преко слике човека могли сјединити са недостижним Божанством које почива у чистоти, и то без потпуне понизности самога човечанства? И ако нас икона, путем молитве коју она обично измамљује, не спаја са Богом овде и сада, у чему је онда њен смисао? Онако како је Спаситељ Христос заклонио Своје Божанство одећом човештва тако ми морамо чинити да бисмо указали на Божанство правог Бога: одричући се исквареног да бисмо изразили Неискварено! При том не мислим, нити кажем да људско треба да нестане! Далеко од тога. Само верујем да се на свим сличним сликама, било да се ради о иконама или о самим Светитељима, човечност коју је Христос у потпуности примио, Сам Он открива на кенотичан начин–смирењем и добровољним осиромашењем–чак смањењем, само да би опет Сам Он растао. И што се та човечност више смањује, тим више Христова теофанија саму човечност приказује у седећем положају одеснују Оца.

И ако се ово чудо не понавља на свакој икони, каква јој је сврха ? Како би онда богодолично поштовање могло да води ка узору? Када се клањамо некој икони, требало би да ускликнемо као свети Тома: Господ мој и Бог мој!  А како је то могуће на слици на којој смртно тело није утихнуло и не ћути?

Икона није уметничко дело – што не значи да није створена уметничким путем-већ да она не произлази из истог процеса; њен извор није уметност. Разлика није просто спољашња верност прописаним правилима! Оно што је ту другачије јесте покрет, јесте унутрашња динамика иконе. Не ради се о томе да се ми изразимо, већ да се Христос изрази у нама помоћу Светога Духа. А то је могуће само смрћу старог човека: Нико не може бити Његов ученик ако се није одрекао себе и узео  свој крст и пошао за Њим! Икона је, такође, као и Језекиљев свитак, исписана изнутра као и споља, сузама и уздисајима.

Аскетски карактер предањске иконографије нас, како у личном животу сликара и у самој сликарској пракси, тако и у начину сликарског изражавања, упућује на то да се  представљена људскост односи и на Богочовека Христа, а не само на људе. А то пак због најважније напомене:да сликар једноставно не може да дивинизује своје сопствено тело. Међутим, икона треба да нам покаже светост и обожену људскост. Људска машта, па и она најгенијалнија, није способна за такво трансцендентно дело(вање), јер оно стварно превазилази наше природне могућности. То може једино стваралачки огањ Божји у нашој неострашћености, а неострашћеност опет, огледа се у томе да  Сатана ништа не налази у мени.

Икона треба нас да преобрази, а не обрнуто. Без опасности од богохуљења не можемо да дозволимо, као што помишљам да Ви чините, нашим страстима, ма колико оне биле пристојне, нашим осећањима, ма колико она била морална, нашим идејама, ма колико оне теоријски биле исправне, – да продру у икону, – јер она је оваплоћење. Икона није људско дело већ богочовечанско, и то оно Духа Светога, Који га и чини таквим. Када се права икона појави, захваљујући молитвама онога који је представљен након наших молитава, али и учешћем наших суза, можемо бити сигурни да је тек тада то пројава самог представљеног светитеља који је у себи преобратио наше историјско, физичко, климатско, социјално, културолошко, алиментарно, психолошко и географско тело. И та локална људскост је присутна на правој икони  не вољом тела, не вољом крви, нити вољом (репродуктивне енергије), већ (једино) вољом Божјом.

Јасно нам је да сте иконографску азбуку савршено и са лакоћом савладали као чисту форму, и то како у сликарској техници тако и у залагању у вашем личном животу. Удубљујући се у сликарство попут Вашег, човек је у искушењу да помисли да његов стваралац није грешник већ скроман и умерен праведник, коме није потребно покајање. И још, да му је само молитва потребна. Али зар би у том случају било неопходно мењати се само зато да би се научило сликати икону. Сходно томе, та чиста форма мора остати мртва, без живота, и још зато што је та лакоћа  потпуно супротна моралном кретању иконе. Живот пак силази у њу само нашим покајањем.

Наравно, Ви као осећајан човек нисте могли да поднесете то сликарство без живота, па сте у њега унели ваш лични живот, односно, живот света, Вашу личну, креативну, али ипак ограничену инспирацију, и самим тим, упркос свему али неизбежно, Ваше страсти. Према томе, и чин Ваше употребе технике импресионизма у највећој мери морао је да се пројави као материјални израз тога кретања.

А импресионисти, користећи зраке светлости, издигли су мртав призор из мртве материје (сликарство XIX века) ка земаљском небу, ка већој живахности, користећи онакву физичку светлост каква је опажена у несталности дана. Али Ви нисте полазили из исте тачке, осим ако се та тачка не налази у вашем ограниченом разумевању, а Ви прихватите ово као могућност, у слепоћи душе. Ваша полазна тачка јесте била Предање, и зато сте Ви, нашавши се у тој позицији, морали да у небеско унесете, уследиће тешка, тешка реч, – исквареност, а у вечно, опет тешка реч – , постајање, јер нисте приметили да таленат који вам је већ дат на земљи, јесте онај Одозго, с Неба.

Да ли треба да Вас подсећам да код Платона, као и код Аристотела, тренутак – који код нас оправдава импресионистичку технику – јесте изопаченост? То је исто тако упад вечности као и прелаз (Платон, Писмо 7 и Парменид), односно сама исквареност која доводи до прелаза из једног стања у друго. Најзад, то је принцип мењања и настајања (Аристотел, Физика).

Са светлошћу, и не само са физичком већ и са субјективном светлошћу импресионизма, Ви сте нам створили непремостив проблем! У икону – која је управо сликарство Неисквареног и Урођене светлости, сликарство Светлости без почетка и без краја у којој нема ни смене ни сенке која настаје кретањем звезда, Ви сте унели постајање и исквареност, смењивање, промену и смрт, унутрашњу сенку самог пропадљивог живота. Да ли је могуће да нисте схватили да је Вечни већ ту, да је Он себи заиста узео смртно тело, али да је већ васкрсао, преобразио се и седи одеснују Оца. Зашто хоћете смрт да унесете у живот? Па зар се Христос није отелотворио и победио пролазност?! Ви сте на своме предавању рекли, подсећам Вас, да је будућност временски аспект иконе. То је запрепастило и мене и још једног иконографа, ученика Успенског. Зар Откривење (1, 4; 21, 6) светог Јована не ставља у уста Господња глагол бити и у презенту, алудирајући на Књигу Изласка 3, 14? Зар Он није Икона у правом смислу те речи? Садашњост, – то је Сами Логос као Ја сам Онај Који јесам; Онај који повезује земљу и небо, време и вечност.

Ми немамо ништа са тим философским тренутком. Шта ћемо ако то доноси један други поглед на Ваш рад – погрешан поглед: Не може се одредити слобода Духа а да Он Сам није присутан у нама и са нама. Потребно је да Он дође и да буде ту! А то се не може одредити на теоријски начин, већ како кажу свети Оци, само путем: Дај крв и прими Духа; и још: Тамо где је Дух, тамо је слобода. Слобода пак Светога Духа Који нам помаже да потпуно заборавимо себе не може се помешати са слободом људи, нити се може њоме заменити. Ни ми, ни иконописац немамо ништа чак ни са слободом људи који најчешће мисле да им је све на корист, а камоли да имамо нешто још и са њиховом гномичком вољом.

Оче Стаматис, искључиво пријатељски додајем још неколико кратких примедби које сматрам значајним. Слике су Вам – или копије без живота, чисто формалне, па иако према прописима, ипак беживотне, чисте техничке вежбе (као слика Христа у Зографико таксиди, број 3, стр. 23) обогаћене кичом ( као слика Матере Божје, број 16, стр. 57; Ксенитеиа, број 10 и 11, стр. 37 и 39) –или су пантеистичке и паничке (бог Пан) опсене, што по мом скромном мишљењу није довољно да би се прекрила споредна, психолошка доброта, извештачена чисто људским осећањима, чак анегдотскога карактера (пример пророка Илије из Халандрија). Извесне слике (Протогони) евоцирају братски живот у којем се налази извесно остварење, али се њихова суштинска тајна ипак скрива у самољубљу. Туга због одсуства Бога не остварује се преко суза, те зато слике не могу да кажу : Отворила сам уста и привукла Духа, јер сва моја нада лежи у Твојим речима. Тако драги оче, ни у сликарским средствима, ни у инспирацији не постоји ни трачак аскезе.

Извор Ваше сликарске инспирације очигледно је сликарство Помпеје са свом њеном најизраженијом чулношћу. Погледи су тужни, празни, очајни – понекад са извесном љубазношћу, заиста – али смрт је та која влада. Христос као да се није оваплотио па као да не постоји спас за човека. Свети Дух као да није сишао. Човек је сам. Као да чујемо изговор да се све то оставља за други пут.

Најгоре од свега падају ми Ваше наводне експресионистичке иконе које, на жалост, само откривају дубоку духовну илузију, ето колико су извештаченог духовног стања, сентименталног, намештеног, афективног; све у свему једно радити као да. Али зашто радити као да?! Ако тако хоћете, онда је светост неспретно подражавана. Све је изобличено, али не онтолошким растојањем већ надменошћу. То је дакле имагинарна светост, пуна празне славе и самозадовољства, светост која је изгубила сваки однос са умереношћу–будношћу, као и са духовном радошћу и скрушеношћу.

Отац Софроније поучава: Први степен проповеди не извлачи човека из урођене заблуде. Он одржава његов дух у илузорном стању, у области сна, које је слично стању поетског стварања; божанско пак, и духовна стварност уопште, представљају се под различитим имагинарним аспектима,па се и сам људски, конкретни живот мало по мало прожима елементима који потичу из имагинарне сфере (Старац Силуан, О чистој молитви, стр. 133). Отац Софроније са својом тако тананом педагогијом не закључује, али уместо њега ми то можемо учинити: човек који се држи само тог степена молитве може да падне у илузију, и ништа више; осим ако га Промисао неким посебним околностима не заштити.

Оче Стаматис, ако желим да останем доследна себи, а ја то морам, према оном што је рекао старац Софроније, Ваше сликарство је оно које остаје на том првом ступњу молитве. Све би у њему, као у Зографико таксиди, могло бити тачно, у извесној мери – а у ствари, у питањује истина помешана са лажним (као што је случај и са свим оним што је само људско), па још са кичом и са теолошким заблудама. Дакле, са Ксенитеиа све је постало лажно због те илузије која је све освојила! Но видећемо да ли ће она и у будућности бити тако освајачка. Од самог почетка то сликарство је самољубиво, и Ви сте њиме унели, шта друго него самољубље у грчку савремену иконографску праксу. Кондоглу међутим то није урадио. Сходно томе, авај, Ваше сликарство је на путу да постане комерцијално: оно се храни истраживањем задовољства и лаганих ефеката, самим разметањем; оно трага за видљивом и приступачном лепотом, за лажним сјајем, за лепим, оно годи чулима, ласка лаком дивљењу простих људи према реализму, ласка самољубљу; у њему је све постало површно, чак и оно што тежи да буде израз дубоких осећања. Зар не видите да то сликарство у потрази за људском славом жели да импресионира неуку и умишљену публику? Да би то постигло, оно скупља теоријске моделе, на пример Пикаса и кубисте, и показује се као интелектуално, брижљиво грађено; једном речју, оно Вам је извештачено и огољено без изузетка. Одсутношћу смирења, патње и губитка себеније могућа трансформација естетског трагалаштва; одсутношћу истога није могуће ни преображење покајања у молитву. Потребна је истраживачка погруженост бар једног Едварда Мунка, или једнога Гоје, – погруженост у смрт и у љубав, еда би се чулна лепота преобразила у лепоту душевну и духовну.

Потребујемо и посебне напомене у вези са портретом оца Јустина Поповића (у Зографико таксиди, број 17, стр. 59), у вези са сликом Матере Божије (у Ксенитеиа, стр. 27, број 5), као и мање-више, у вези са Вашим целокупним сликарством, оче и сатрудниче.

Како можемо да се усудимо да на тако наиван начин изразимо психолошка осећања једног светитеља, и, утолико више, Матере Божије? Као што је ван откривене иконе Христов лик непоказив и немогуће га је одиграти у биоскопу или, на пример, у позоришту, тако и икона не може да прикаже светост само на апофатичан начин; односно, одсуством израза, али који ће Свети Дух, ако Сам то жели, испунити славом  и Својим животом. Македонски експресионизам Нереза, на пример, чува тај карактер као карикатуралан јер не тежи истини–реалности, већ је нека врста иконографске маске, штавише, само један знак, иконограм. Дакле, ту немамо представљање онога што је означено! Побожна сентименталност коју нам Ви оче Стаматис приказујете, може само неспретно да подражава  светост, а Вашег лаковерног и неупућеног гледаоца да одведе у самољубиву дирнутост самим себом.

**

Време иконе није будућност него садашњост. Икона је садашњи начин и присуство будуће истине. Тај садашњи начин одговара актуелној катастази, за разлику од  есхатолошке, будуће катастазе као истине. Одатле је то већ присуство онога што још није наступило у пуноћи. Зато се света Литургија не може служити без иконе; баш као ни без читања Божјих речи. Свето Писмо и икона су знаци (знамења) два облика спољашњег присуства Христа овде и сада: преко слушања Његове речи, и преко гледања његовог Лика. Као што је Причешће један тип, једна икона васкрсења, односно оно помоћу чега оно што још увек није пуноћа већ постаје садашњост те чини да већ сада у извесној мери учествујемо у њој, тако су и икона и реч Божја присуство Христа: Ја сам са вама у све дане(овде и сада у свим Тајнама и у сваком Причешћу свакога дана ) до свршетка света. Уосталом, ако можемо да кажемо овде и сада упркос времену које непрестано долази и одлази, дакле упркос смрти, и ако можемо да кажемо да постоји садашњост, то је онда само захваљујући икони вечног живота који долази као један евхаристијски предукус, а не као истина или пуна реалност садашњости која – долази, али која ће тек доћи. Како би реална садашњост могла да се помири са смрћу? На дан Преображења и Господње лице и Његова одећа постадоше бели и сјајни као светлост; и Његов изглед и Његова изаткана туника, и Његова икона и Његова реч два су извора Његове светлости која обавијају Његово Тело. Он је без престанка и без прекида присутан међу нама, и у нашој је спољашњости преко Своје речи и иконе; присутан је у нама и у нашој је унутрашњости непрестано преко свога Тела које ми једемо. Ова три облика његовог присуства сачињавају свакодневни литургијски догађај, увек изнова започињан у ишчекивању будућег бесмртног живота. Онај који једе моје Тело и пије моју Крв неће видети смрти вавек, него је прешао из смрти у живот. То је завршетак Домостроја спасења, то предукус васкрсења кроз Педесетницу у трајању, која чини могућим и Писмо као реч Божју и икону као виђење Бога. Односно, она чини могућим спасење за све путем праве вере и праве љубави.Без дара Светога Духа Свето Писмо је мртво слово, а икона мртва слика. На крају, пошто смо вере ради  и љубави ради казали све како јесте, сада ћемо и сами са страхом и трепетом остати са речима Соломонове мудрости! Без Светога Духа слика постаје изум опаког људског умећа, јалово дело сликарско, ликови нашарани бојама које у безумнима подстичу жудњу, па жуде за неживим обличјем мртвога лика. Јер их човек начини, сазда их онај коме је дах у зајам дат. Ниједан човек не може начинити бога сличног себи; јер смртан будући, он мртво дело гради безаконичким рукама (15, 4-5, 16).

 

Децембар 1994.

Београд.

 

(С француског изворника: Emilie van-Taack Cantrel, Au pied de la letrre fraternele, понашили Мирела Андрић и монах Давид Перовић, видети у: Пројаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу, Давид Перовић, ПБФ, Београд 2011., 44-53).

Света архијерејска Литургија у манастиру Коморане

????????????????????????????????????
У среду 22. маја 2019. године, када Црква Христова прославља пренос моштију светог оца нашег Николаја Мирликијског Чудотворца, у манастиру Светог Николе у селу Коморану код Крушевца прослављена је свечано црквена слава. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид уз саслуживање: умировљеног пароха јасичког протојереја Животија Радивојевића, Архијерејског намесника трстеничког протојереја Марјана Вуковића, парох коњушког јереја Александра Димитријевића и протођакона Андрије Јелића. Присуствовало је и узело учешћа у светој Служби мноштво  верног народа . 
 
У наставку свете Литургије  пререзан је славски колач. Овогодишњи колачар је био господин Светислав Јовановић са породицом. Владика Давид изговорио је надахнуту беседу верном народу о српском роду у овоме свету и страдање наше у њему у контексту светих речи "Блажени сте када вас срамоте и прогоне лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи,због мене."  (Мат. 5.11.)
 
Време је даље текло у духу сабрања око Трпезе љубави, за коју се потрудила са колачаром и верним народом настојатељица манастира монахиња Евгенија.
 
 
парох коњушки
јереј Александар Димитријевић

Еп. Д. : Слово о Светосављу и Православљу

Sveti-Sava slika

 

Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

 

Давид Перовић

Слово о Светосављу и Православљу

 
 

Светосавље као живети по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу  и од стране хришћанског Српског народа јесте најсажетији унутрашњи или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи.

Да ли је тај одговор тачан?

Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно?

Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље?

И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег?

Коначно, да ли је Светосавље само локалног или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!

То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством), или суштином Светосавља. Њих дотичући ми започињемо своју разраду теме о светосавском штаству.

Да би Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало и од свихбило прихватљиво, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења.

Следећа напомена односила би се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења. На Светосавље треба итекако гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља.

Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем.

*

Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу

Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанског народа и од стране хришћанског Српског народа у основи је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: шта је Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље је од самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања!

На своме православном путу хришћански Српски народ је прошао и опет пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи носи и показује утиснуте и све њихове трагове.

*

Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању било би показатељ псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља.

То би поближе значило: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено.

Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно када изграђује Цркву! Срећом Светосавље од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то јесте и тако поступа!

*

Светосавље не исцрпљује Православље, већ обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега и њиме се оваплоћује.

Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања који се пројавио унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену. Његов је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји.

Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, можемо слободно рећи, прерастао је у педесетнички свенародни хришћански покрет. У њему је свети Сава препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и у духовне везе!

Охристовљујући се Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих свети Сава и његови сатрудници и настављачи изазвали су у Српском хришћанском народу исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха.

Овде у конкретном смислу мислимо на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске;

на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’nai Q’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило;

на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим;

и опет на исту радост мислимо у вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом;

на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана, са светим Јованом Шангајским просветитељем Кине

Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом охридским и жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо да гледамо на њега као на директан изданак и продужетак Светосавља …

*

Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса!

*

Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

*

Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано он је увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој благодаћу Духа Светога раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова.

На концу рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносио у највишој могућој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну црквену мисију.

Поновићемо мисао, и закључити наше Слово речју: да би Светосавље било и несхватљиво, и неприхватљиво ако не би било Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно да је та проповед једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о њој истој: о правој вери.

 
 

 * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године.

Нови бројеви наших часописа у пдф формату

časopisi-2019

Последњи бројеви часописа наше Епархије: БОГОМЛАДЕНАЦ и ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ЖИВОТ доступни су нашим читаоцима у ПДФ формату на нашем сајту. Можете их слободно прегледати или преузети.