Поклоничко путовање хора “Свети Кнез Лазар” у Румунију

2

Са благословом Његовог Преосвешенства Епископа крушевачког господина Давида и ове године, 25., 26. и 27. септембра, хор  цркве Лазарице - „Свети кнез Лазар“, организовао је поклоничко путовање, овај пут у Румунију.

Прво одредиште био је Темишвар, мали Беч, како га зову, због очуване архитектуре из времена аустругарске владавине. После смештаја, посећена је Румунска саборна црква, посвећена празнику Света Три јерарха, где су се ходочасници поклонили чудотворној икони Господњој и целивали мошти Светог Јосифа темишварског (1568-1658), Србина, родом из Дубровника Сутрадан посећена је Српска саборна црква посвећена Вазнесењу Господњем, престона црква Епархије темишварске. Овде се догодио изненадни срдачан сусрет са епископом будимским и администратором темишварским, Господином Лукијаном (Пантелићем), а потом је свештеник Саша Јашин провео госте кроз Музеј Српске православне цркве у Епархијском двору. Говорио је о епископима овдашњим кроз векове, чије слике улепшавају зидове овог лепог здања, показао вредне експонате, као и епархијску библиотеку, богату старим књигама.

Истог дана посећен је манастир Ходош Бодрог, који је од 15. века, када је подигнут па све до половине 19. века припадао Српској православној цркви, а онда, прерасподелом, припао румунској. Ктитори су били чланови знамените породице Стевана Јакшић, родом из Јагодине. То су „посведочиле“ и бројне богослужене књиге на старословенском језику, изложене у манастирском музеју. Овде постоји једна необичност. Наиме, чудотворну икону Мајке Божје, која се чува у цркви, роговима чепркајући, открио је један бик, те су се ти рогови нашли изнад улазних врата цркве. Храм је посвећен Успењу Пресвете Богородице.

Истог дана посећен је и један од најлепших средњевековних двораца у Румунији, недалеко од града Деве, дворац Јаноша Хуњадија,  који је српском народу познат као Сибињанин Јанко (Трансилванија, 1406- Земун,1456). Народни певач га је у епским песмама опевао као саборца Деспота Стефана Лазаревића. Као јунака поштују га и румунски и мађарски и српски народ. Сетисмо се овде и Јанкове клисуре, на путу Крушевац-Блаце, куда је јунак Јанко, године 1448. са војском прошао у бој на Косово против Турака.

На Крстовдан, који је за Румуне прошао пре 13 дана, јер се они управљају по новом календару, са благословом Епископа Деве, Господина Гурија, свештеници: Драги Вешковац, Будимир Којић и Милан Тодосијевић, са ђаконом Душаном Маговцем, уз саслуживање румунских свештеника – служили су Крстовданску литургију. Осим поклоника, било је четрдесетак румунских верника, који су се причестили са сабраћом из Србије. Уследио је пријем у епархијском двору Епархије, основане 2009. године, изванредно уређеном, импресивне архитектуре и ентеријера. Гостољубље, попут Аврамовог, утјешеније и дарови: од нашег епископа Давида – Господину Гурију, од њега – нашем Владици, а онда и сваком поклонику - икона Господња и флаша белог епархијског вина. Уз благослов, на глави сваког поклоника задржао је руку насмејани и пун љубави, добри пастир,  Епископ Гурије. Преиспуњени радошћу кренули смо даље.

После краћег одмора уследило је једно лепо изненађење. Била је планирана  посета још једном манастиру, до кога се, због кише, буквално није могло доћи, те су тамошњи монаси: отац Јевтимије и монахиња Антонија дошли да нас поздраве. И донели дарове: сваком по кесицу мирисног тамјана, иконицу и – по једну посну палачинку. У радости тог сусрета, дуго смо махали једни другима, док се нису изгубили из видокруга.

Последња дестинација на овом путу био је манастир Прислоп, који се налази на обронцима румунских Карпата. Његов оснивач је Никодим тишмански, (Грчић, 1320-1406), канонизован од стране Румунске православне цркве, Србин рођењем. Манастир је данас познат по гробу савременог румунског старца Арсенија Боке (1910-1989), коме смо се поклонили у чудесној тишини шуме, која окружује манастирско гробље. Сав је у цвећу, као и гробови монахиња које са њим овде чекају Васкрсење .Чудотворио је отац Арсеније, како за живота, тако и после блажене кончине. Потом су се они храбрији попели до теже приступачне пећине Св. Јована из Прислопа, коју је овај подвижник сам ископао како би у њој тиховао.

Никако не треба изоставити чињеницу да је Хор „Свети кнез Лазар“, којим је на овом путу дириговала Теодора Вешковац, на сваком месту појањем прослављао светиње, узносио славопој чудотворним иконама Мајке Божје, а многољетствијем: епископе, монахе, свештенике, на шта су присутни узвраћали озарењем.

Водич на овом путу био је господин Арсеније Бугарски, преводилац бројних књига о румунским старцима са румунског на српски језик, ерудита, јединствени водич поклоничких група из Србије за Румунију и из Румуније у српске светиње, познавалац националне румунске и српске историје, као и црквене историје. Рођен у Темишвару, ожењен Српкињом и живи у Београду. Градио је наш Арсеније мост живе љубави између два народа, као и поклоника према светима о којима је исцрпно говорио. Као и о везама које су српски и румунски народ, имали кроз векове.

 И на крају – све силне утиске поклоници ће тек слагати, вером и љубављу, дуго у душама својим.

 

Љубица Петковић