Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)

Подвизи апостолске службе светог апостола Павла

Нема заједнице између правде и безакоња

(2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)

   

Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као  познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. 

Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим.

Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу!

На наш лични рад и труд пак на постојећем језику и додатном преводу јеванђелских текстова и текстова апостолских Посланица садржаних у овом раду: црквено-богословском манифесту светог аве Јустина, молимо да се гледа само као на неизбежни покушај хватања у коштац са свим тим чињеницама и датостима. Јер овај покушај је такве врсте да он од почетка потреса човека који би желео да мисли, да говори и да дела у складу са еросом и етосом вере овог светог христољубца – аве Јустина Новог Ћелијског и свечовечанског!

Пред овим текстом, и текстовима ове врсте светог аве Јустина, није могуће сакрити се. Него је само ствар у томе: да ли желимо да се у њему као у огледалу сагледавамо, или да пред њим скривамо поглед од себе самих као непожељних све док се не усличимо самом њему!                          

*

    „Као сарадници опомињемо вас да не примите залуду благодат Божју. Јер он вели: У време милосно услиших те и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време милосно, ево сад је време спасења!

 

    Ни у чему не дајемо никакве саблазни, да се не куди ова служба, него се у свему исказујемо као слуге Божје: великом постојаношћу у невољама, у потребама, у тескобама, под ударцима, у тамницама, у бунама, у напорима, у бдењима, у постовима, у чистоћи, у знању, у великодушности, у доброти, у Духу Светом, у љубави нелицемерној, у речи истинитој, у сили Божјој; оружјем правде здесна и слева, славом и срамотом, злим и добрим гласом, као варалице, а истинити; као непознати, а познати, као умирући, а ево живимо; као кажњени а не убијени, као жалосни, а увек радосни; као сиромашни, а многе обогаћујемо; као они који ништа немају, а све поседују.

 

    Уста су наша отворена вама, Коринћани, срце наше раширено. Није вам тесно у нама, али је тесно у вашим грудима. За уздарје, као деци говорим, раширите се и ви! 

    Не ујармљујте се с неверницима. Ма, шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништво светло с тамом? Какву слогу Христос с Велијаром? Или какав део верник с неверником? Какав споразум храм Божји с идолима? Јер ми смо храм Бога живога, као што рече Бог:

Пребиваћу у њима

и ходити међу њима;

и бићу Бог њихов,

а они народ мој.

Зато изиђите из њихове средине

и одвојите се, говори Господ,

и ништа нечисто не дотичите,

и ја ћу вас примити.

И бићу вам отац

и ви ћете ми бити синови и кћери

вели Господ Сведржитељ.

    Дакле, будући да имамо та обећања, очистимо се, љубљени, од сваке љаге тела и духа те довршимо освећење у страху Божјем.“

    (2 Кор. 5, 20. Иса. 49, 8; 2. Кор. 11, 23 и даље. 1 Кор. 2, 4; 2 Кор. 4, 10, 11. Псал. 118, 18; 1 Кор. 4, 14. Еф. 5, 11; 1 Кор. 3, 16; 3 Мојс. 26, 12. Иса. 52, 11. Откр. 18, 4. Јер. 31, 9; 2. Кор. 7, 1).

*

Свети апостоли и сви служитељи Божији су помагачи и сарадници Христови. 

Христос им је предао себе и све што је собом донео земаљском свету, а они му узвраћају тиме што сву душу своју, све биће своје уносе у њега, у његово Јеванђеље, у његов Домострој спасења, и још тиме што се јављају као послани од њега ради проповеди о њему самоме (2 Кор. 5, 20). Они само њега знају, имају, проповедају, и само ради њега живе. Он Бог, свега себе је поверио и предао њима; а они људи, све своје биће опет, поверили су њему. Људи дакле сарађују Господу Богу, или као у Светој Литургији, састварају са њим.

*

С друге стране, ови свети апостоли и служитељи Божији хришћанима су помагачи и сарадници; они их приводе Христу кроз проповед Јеванђеља и крштења, а затим им непрестано помажу у њиховим напорима да живе Христом и у Христу, да остваре Христово Јеванђеље спасења у своме животу. Они, увек пуни Духа Светога, и увек вођени и руковођени Духом Светим, воде и уводе хришћане у све истине и у све тајне Христове. Без светих апостола и Божијих служитеља, нема хришћанства. Доказ за то? Господ их је сам поставио за своје апостоле или посланике у свету, или за христоносне проповеднике и благовеснике. Они преносе не само његово свето Јеванђеље, него њега самог: Богочовека, и предају га људима са свима његовим Божанским силама и савршенствима. Јер живе, али не више они, него живи у њима Христос (Гл. 2, 20).

*

Проповедајући, и предајући људима Господа Христа, свети апостоли и служитељи његови проповедају и предају благодат Божју. Јер Богочовек Христос и јесте благодат Божја у пуноћи својој (1 Кор. 1, 4; 2 Кор. 13, 13; Еф. 1, 6; 2, 7; 2 Тм. 1, 9). То Сунце благодати расипа се кроз безбројне зраке, које се као у жижи скупљају у свакој светој тајни, а најпре у почетној: у светом Крштењу, а за њим и у осталим светим Тајнама. Благи зраци Сунца благодати израчују се у наше душе кроз сваку добродетељ јеванђелску, па истину, па реч. Главно је да је она сва у Христу и од Христа. Отуда је благодат сва у Цркви и од Цркве, када је већ Црква Тело Богочовека Христа. Стога и нема благодати Божје ван Цркве. Она је и имлац и носилац и давалац благодати. И то Богом одређени ималац, носилац и давалац. У благодати је Христос Спаситељ, у њој и спасење, и освећење, и преображење, и обожење. Зато свети апостол брижно моли хришћане да не примају узалуд благодат Божју. Јер и примљена благодат може не бити од користи примаоцима, него испразно у нама беоплодна, и узалудна. Шта то значи? Иако нам се кроз свете Тајне даје благодат Божја, она ће остати бесплодна у нама ако је не уведемо у свој живот, природу, биће; ако се њоме не прожму наша душа, савест, воља, срце; ако се њоме не облагодати целокупно наше биће и све оно што се у њему збива и што од њега долази: мисли, осећања жеље, дела. Узалуд смо дакле примили свету благодат крштења ако не живимо свето. Узалуд смо примили свету благодат миропомазањем ако њоме не освећујемо своје мисли, осећања, вид, слух, дух. Једном речју, уза луд је благодат Божја у нама ако смо хришћани само по имену а не и по животу; ако имамо само обличје побожности, а силе и снаге смо се њезине одрекли (2 Тим. 3, 5).

*

 Благодат Божја није узалуд у нама ако ревнујемо у вери, љубави, молитви, посту, трпљењу, смирености, кротости, у свима јеванђелским  добродетељима. 

Она се онда простире по целом нашем бићу, оплођује га, и оно рађа јеванђелоки род. Благодат се мора неговати, да не би закржљала у нама, обесплодила се и увенула. Зато облагодаћени апостол и наређује: „Растите у благодати “ (2 Птр. 3, 18). Значи: у благодати се или напредује или назадује. Ревношћу се напредује, а леношћу назадује. И једно и друго зависи од нас, од нашег труда, подвизавања, вежбања у врлинама и творења јеванђелских заповести. Јер је и у јеванђелском животу главно: вежбање, обучавање, упражњавање. Отуда онако јасна заповест богомудрог апостола, упућена светом апостолу Тимотеју, а преко њега свима нама: „Вежбај се у побожности” (1 Тм. 4, 7). Само истрајним вежбањем напредује се у псбожности. Заповест побожности гласи: „љуби ближњег свог“. То значи: вежбај се и обучавај у љубави према ближњем, али и: „љуби непријатеље своје“.Заповест побожностије и: „чините добро онима који вас мрзе“; вежбајте се у томе, обучавајте се. И тако редом: свака јеванђелска заповест захтева од нас вежбање, обучавање, праксу. Без тога, благодат Божја остаје узалуд у нама, празна, бесплодна, штура. И ми постајемо као оно бесплодно дрво које секу и у огањ бацају зато што не рађа (Мт. 3, 10. Лк. 13, 7-9). Јеванђелоки је закон: једино се вежбањем јача у благодати. Зато свети првоврховни апостол опет, наређује истоме апостолу Тимотеју, а и нама преко њега: „Сине мој, јачај благодаћу у Христу Исусу“ (2 Тм. 2, 1).

*

Најсавршенији пример вежбања, обучавања, јачања, усавршавања у благодати имамо у самом светом апостолу Павлу. 

Он нам сам казује тајну свог напредовања у благодати у јеванђелском животу. У чему је та тајна? У његовој пламеној ревности, у његовом непрекидном труду. Он изјављује: „Благодаћу Божјом јесам што јесам, и његова благодат према мени не бијаше залудна; штовише, трудио сам се више него сви они – али не ја, него благодат Божја са мном“ (1 Кор. 15, 10). Ето, како се напредује у благодати, како се она оплођује у нама, како расте у бесконачне висине: нашим трудом. Бог нам даје благодат, а ми? Свој труд, своју ревност. Али и труд наш јача и расте благодаћу, те је и у том погледу несравњено више од Бога него од нас. Јер шта је наш труд, и онај највећи, најистрајнији, даноноћни, према благодати Божјој? И када труд на јеванђелском животу постане даноноћни, и то је дар благодати, и то у нама благодат ради, подржава вољу, храбри срце на јеванђелаке подвиге, јача напоре, улива радост спасења у душу, те су сви јеванђелски трудови мили и лаки, и не сустаје се, и нема лености ни у једном јеванђелском добру. Заиста, све је од благодати Божје у јеванђелском животу. А од нас? Једино добра воља и ревност.

*

Кад је Господ Христос у нашем свету, онда нема мрака из кога нас Он не може извести, нема греха од кога нас не може ослободити, нема смрти од које нас не може избавити. 

Све он то чини свемилосном благодаћу својом. Само да та благодат његова не буде узалуд у нама. Откако је Он, чудесни на земљи, сваки човек може избећи и пакао и смрт и грех; и ући у његову незалазну светлост, и свесладосни рај, и миомирисну вечност. А до њега: црна ноћ греха била је притисла целу земљу, и свако биће на земљи, и отровна тама смрти гушила све душе људске. Сви дани и све ноћи били су људски неизбројни греси и безбројне смрти. Сваки дан и свака ноћ извирали су из гроба и увирали у гроб, извирали из смрти и увирали у смрт. А то је оно што људи називају временом. 

*

Tако до њега. Од њега пак и њиме све се мења. 

Он, Светлост Истинита, својом појавом изгони сваку таму греха и мрак смрти из сваке душе људске, из целог света људског, из наших дана и ноћи, из свега што ми називамо временом. Са њим свемилостивим настаје у нашем свету време милосно и дан спасења: милосно за свако људско биће, јер је роду људском грануо незалазни дан спасења од греха, смрти и ђавола. Дан спасења почиње од Витлејема, и траје непрестано. Исто тако и време милосно. У својој богодано|ј визији то јасно предвиђа свети пророк Исаија, и кроз њега Бог говори људском бићу: У време оно услиших те, и у дан спасења помогох ти (Ис. 49, 8). Но у чему се састоји то време милосно и тај дан спасења? Свети пророк нам и то казује у истој визији: састоји се у новом завету између Бога и људи, у ослобођењу рода људског од греха и од смрти, и у новом животу по Богу и у Богу (Ис. 49, 8-11). Богом вођени апостол се преноси у ову пророкову визију, и објашњава је у светлости оваплоћеног Бога Логоса. Јер се она потпуно остварила Његовом појавом у нашем човечанском свету. Пророчке речи, изговорене Богом преко пророка, оствариле су се и претвориле у спасоносну благовест, те ју свети апостол вести: „Јер Он каже: у време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време најбоље (најмилосније), ево сад је дан спасења!“ Пророк пророкује, апостол показује: „Ево сад је време најбоље“: сад, кад је Бог Логос у свету; сад, кад је Он сав у Богочовечанском телу свом – Цркви; сад, кад је његова Пресвета Богоматер наша свемилостива заступница; сад, кад је богочовечанско Јеванђеље на земљи; сад, кад је сав Бог у телу људском и када као човек живи међу људима; сад, сад, сад као никад, зато што се Бог Логос оваплотио и занавек остао међу нама: „И ево, ја сам с вама у све дане – до свршетка света“ (Мт. 28, 20). „Време најбоље“, то је Христово време, откако је Бог Логос из вечности сишао у време, обукао се у временско, и својим животом у времену осветио време и што је у њему. И само време постало је не само добро, и боље, него „најбоље“, „најмилосније“. Јер је оно псстало увод у божанску вечност, припрема и предспрема за бескрајни живот у вечности. Сад је време, кад и многострадални и богомудро бунтовни Јов може рећи: Благословен дан у који се родих, и ноћ у којој рекоше: роди се мушкарац (арсен)! (Јов. 3, 3). Сад је сваким благословом благословено време, све време, сваки дан и свака ноћ. Јер и за време важи она благовесничка реч светог апостола: Бог нас је благословио сваким духовним благословом небеса у Христу (Еф. 1, 3). Зато време, и живот у времену, није више проклетство већ благослов: благослов је бити у времену, знати и осећати време, и постојати у времену.

*

У каквој год невољи, или муци, или опасности био, сети се да је свемилостиви Господ Христос у нашем свету, да Он човекољубиво бди над сваким од нас, и реци себи:

сад је време најбоље да самилосни Спаситељ освети моју невољу, моју муку, моју опасност, и претвори је у извор мога спасења, мота освећења, мога обожења! Око тебе је најцрњи дан, најмрачнија ноћ, – не бој се! Сети се да је: „Светлост тиха“, Светлост Истинита ту, у нашем човечанском свету, и да од тебе зависи да је вером и молитвом унесеш у свој најцрњи дан, и осветлиш га, у своју најмрачнију ноћ, и обасјаш је. Зато реци себи: „Ево, сад је време најбоље!“ Човекољубиви Господ Христос влада временом, зато је оно постало благосотов, и радост, и средство спасења и освећења. „Ево сад је дан спасења!“ – То реци себи, то говори себи, ма какво те искушење спопало, ма какав грех захватио, ма каква страст завитлала, ма какав демон напао! То говори себи, јер је свемилосни Спаситељ ту, поред тебе, куца на врата срца твог чекајући да их добровољно отвориш, куца и благо ти шапуће: „Ево, на вратима стојим и куцам; послуша ли ко глас мој и отвори ми врата, ући ћу к њему и вечерати с њим, и он са мном“ (Откр. 3, 20). Никада не сумњај: свеблаги и свемоћни Спаситељ је на бурном мору живота твог, у чамцу тела твог, и ти мислиш да Он спава и не види твоју муку, но и кад спава срце његово бди, само ти свом душом вичи: Господе! избави ме, погибох! И Он ће устати, запретити ветровима и мору, и настаће „тишина велика“, и ти ћеш се спасти бродолома. – Или су те страсти сковитлале и одвукле на бурну пучину, и ти се давиш, вера твоја малаксава, и ти уплашен почињеш, као Петар, да тонеш, онда свим срцем ти запомажи: Господе, помагај! Господе, спасавај! И Он ће одмах пружити своју спасоносну руку и спасти те од дављења. – Или су те сколила сва зла овога света, и опколили сви демони пакла, но ти се не бој, него се молитве сети, часног крста сети, тог свепобедног оружја, и осени себе, прекрсти се, и крсти се много, много пута, и гле! – чудесни Спаситељ ће те сигурно спасти од свих зала и од свих демона, као што увек спасава оне који Му са вером прибегавају. И ти ћеш онда свим срцем ускликнути: „Ево сад је дан спасења!“ – Никад не заборави: откако је сладчајши Спаситељ сишао у наш земаљски свет, од тада је сваки дан „дан спасења“. Нема више дана погибли, нема више дана смрти, сваки је дан – дан васкрсења, дан радости, јер је сваки дан – дан спасења: дан Христа Бога нашег. Нема више проклетог дана, несрећног дана: сваки је дан благословен, сваки срећан, јер кроз сваки дан пролази Он и освећује га, Он – свеблагословени Бог и Господ, Спаситељ и Искупитељ. Сви су дани – дани Божји, дани оваплоћеног Господа Бога, дани спасења, јер су дани Спаситеља, који је Творац времена и простора. Само буди Закхеј, и имај попут њега силну жељу да видиш Господа, и Он ће радосно ући у дом душе твоје, и милосно изјавити: „Данас је дошло спасење дому овом“ (Лк. 19, 9). Од појаве Господа Христа у нашем свету настала је „пријатна година Господња”, милосна година; по речи самога Господа, да је Он дошао да прогласи „годину милости Господње“ (Лк. 4, 19). Та „пријатна“ та „милосна година“ Господња почела је од Витлејема, и још траје, и трајаће до скончанија века у овом свету, а у оном неће никада престати. Зато је свако „данас“ пуно благовести Спасове, пуно Јеванђеља, пуно спасења. Због тога свети апостол и благовести свима и за све: „Зато, као што вели Дух Свети: Данас ако глас му чујете, не будите срца тврда као у Побуни, … Наипаче, бодрите једни друге дан за даном док још одјекује оно Данас, да не отврдне ко од вас заведен грехом“ (Јевр. 3, 7. 8. 13). Проводећи сваки дан као дан спасења, ми ћемо свој живот претворити у непрекидну службу Богу Спаситељу нашем, у непрекидно богослужење. А у непрекидном богослужењу и јесте наше спасење. Јер непрестано служећи Богу Спаситељу, ми се спасавамо од сваког греха, смрти, од сваког ђавола. А спасавамо се његовим божанским силама, које нам Он даје за веру и ревност, и ми помоћу њих савлађујемо сваки грех, смрт, ђавола. Само на тај начин ми престајемо бити спотицање, саблазан браћи и ближњима. Јер ако они виде где нас греси и искушења обарају, тлаче и мрцваре, то ће бити саблазан за њих, и многи ће се саблазнити, и пасти, па и пропасти. Саблазнимо ли их и они пропадну, и ми ћемо пропасти, изгубити спасење, зато што смо њихово спасење упропастили. Зато свети апостол опомиње и наређује: „Никакво ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди“. А дајете спотицање говорећи ружне речи и чинећи рђава дела, јер тиме саблажњавате слабе и нејаке у вери и јеванђелском животу, због чега многи куде ваше хришћанство, вашу веру. Јер шта је хришћанство? Служење Богу, богослужење. Да, непрекидно богослужење, ето то је хришћанство. А хришћанин? Хришћанин је богослужитељ, даноноћни служитељ Богу. Јер човек или служи Богу кроз јеванђелске врлине, или ђаволу кроз грехе. Уствари, у свету постоје само две службе које људи обавезно обављају: богослужење и ђаволослужење. Треће службе и нема, нити је може бити. Ако не служи Богу, човек неминовно служи ђаволу; и обратно: ако не служи ђаволу, неминовно служи Богу. Но и једна и друга служба зависе од нас. Оне нам се не намећу, већ предлажу. Избор зависи од нас, само од нас: богослужење или ђаволослужење. Не само свако рђаво дело, и ружна реч, него и рђава помисао, и ружно осећање, и прљава жеља – служење је ђаволу. Као што се опет служи Богу само светим животом: чистим мислима, благим осећањима, човекољубивим расположењима, добрим делима, еваким богочежњивим покретом срца и душе, сваком богољубивом намером и жељом. Како се служи Богу, најбољи су нам пример светитељи. Живот свакога од њих је непрекидно, даноноћно богослужење. Такав је живот аветих Апостола, светих Пророка, светих Мученика, светих Подвижника и свих светих Праведника. Зато су нам они учитељи и наставници, примери и узори, вође и путовође, молитвеници и саборци. Они су се у свему показали као слуге Божје: све згоде и незгоде свога живота претварали су у јеванђелска средства свога спасења, свога богослужења. Јер спасење и није друго до богослужење. Ко служи Богу, тај се спасава. А служење Богу, то је непрекидао испуњавање воље Божје. Зато што је спасење непрекидао ботослужење, христонадахнути апостол и наређује свима хришћанима, не само коринтским: „него се у свему покажите као слуге Божје“(2 Кор. 6, 4). „У свему“: у души, у срцу, у савести, у животу, у мислима, у осећањима, у вери, у љубави, у правди, у истини, у доброти, у кротости, у смерности, у трпљењу, у опраштању, и у осталим јеванђелским добродетељима и светим раоположењима. А кад се у томе показујете „као слуге Божје“, онда ћете се показати као слуге Божје и у свему што вас снађе у животу. 

*

Најпре: у трпљењу многом. 

Зашто? Зато што је то основ сваке јеванђелске добродетељи, а тиме основ спасења, основ богослужења. Ако је вера, у њој треба показати трпљење, јер без њега она малаксава, вене, суши се. Ако је љубав, у њој треба показати много трпљења, јер није лако волети људе у њиховим слабостима и гресима и манама. Ако је кротост, и у њој треба показати велико трпљење, јер се само на тај начин могу благо подносити све увреде, и злостављања, и страдања, и (умирања) и смрт Христа ради. Ако смиреност, ако доброта, ако молитва, ако пост, ако ма који подвиг еванђелски био у питању, у свакоме се од њих мора показати трпљење, да бисмо га претворили у нашу навику, у наше расположење, и тиме у средство нашег спасења. „Били ми невољама притиснути, за вашу је то утеху и спасење; били  утешени, за вашу је утеху – делотворну: да стрпљиво поднесете исте патње које и ми подносимо“ (2 Кор. 1, 6). Због свог неизмерно кротког трпљења, Господ Христос је постао и остао савршени пример трпљења, неопходног у животу сваког хришћанина. „Трпљење Христово“ је узор и идеал, ка коме Бог благодаћу својом управља срца наша (2 Сол. 3, 5). Само се „постојаношћу у добрим делима“ може постићи „слава, част и нераспадљивост – живот вечни“ (Рм. 2, 7). Трпљење је најбољи климат душе људске, да би у њој успевало семе небеске истине, посејано небеским Сејачем. Они који то семе ,,држе у племенитом и чистом срцу“– „род доносе у истрајности“ (Лк. 8, 15). За све хришћане обавезна је Спаситељева заповест: „Својом ћете се постојаношћу спасити“ (Лк. 21, 19). Богонаучени апостол пише хришћанима: „Али нека постојаност буде на делу савршена, да будете савршени и потпуни, без икаква недостатка.“ (Јевр. 10, 36). Једино „постојаност нека буде на делу савршена“ (Јак. 1, 4). „Ето: блаженима називамо оне који истрајаше. За постојаност Јовову чусте, и намеру Господњу видесте“ (Јак. 5, 11).

*

     Показати се слугама Божјим у невољама.

Зашто? Зато што смо на то одређени, на невоље одређени (1 Сол. 3, 3). И још зашто? Зато што се тиме удостојавамо Царства Божјега (2 Сол. 1, 5). Овај свет, са свима својим саблазнима, залима, гресима, смртима, демонима, пун је невоља, за хришћане. И природно је што их хришћани осећају, што кроз њих пролазе, што се у њима налазе, и што их савлађују свепобедном благодаћу, силом Христовом. По благовесној речи Спаситеља његовим следбеницима: „У свету имате муку, али храбри будите – ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Невоља за невољом, као дан за даном, то је пут хришћана кроз овај свет. Новозаветна је благовест „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје“ (Дап. 14, 22). Свесни тог спасоносног значаја и вредности невоља, хришћани се диче и у невољама (Рм. 5, 3). Хришћани се боре са невољама, али – трпљењем. По Божанском савету светог апостола: „у невољи будите стрпљиви“ (Рм. 12, 12). Али то наше трпљење увек ублажава и разблажује Утешитељ Благи својом благодаћу и духовном радошћу, јер нас Он „теши у свакој нашој невољи “ (2 Кор. 1, 4). Јер, као што су обилата страдања Христова у нама, тако је по Христу обилата и утеха наша (2 Кор. 1, 5).

*

Показати се слугама Божјим у бедама. 

Јер беде наилазе на хришћане, да би они показали како се сналазе у њима, и како се бране од њих. Како дакле? Вером својом, јер силом вере они пролазе неповређене душе кроз сваки пожар беде (1 Сол. 3, 7). Је ли хришћанин због вере у Христа добре воље у бедама, онда му свемилостиви Господ даје божанску, благодатну силу, којом он радосно подноси све и сва за Христа. И баш кад је у бедама слаб, али добре воље, њему се даје, у њега се усељује сила Христова (2 Кор. 12, 9. 10). И он радосно изјављује: „Кад сам слаб, онда сам јак“ (2 Кор. 12, 10).

*

Показати се слугама Божјим у тескобама. 

У каквим тескобама? „У тескобама за Христа“ (2 Кор. 12, 10). Ми их не избегавамо. А кеда се обретемо у њима, ми их силом христољубиве вере претварамо у извор своје радости и усхићења. И тада смо „добре воље“ (2 Кор. 12, 10). Док нехришћани падају духом налазећи се у тескобама, ми им се радујемо, јер се због њих усељује у нас ,,сила Христова“ (2 Кор. 12, 9). Тескобно нам у телу, тескобно у свету, тескобно у васиони. Зашто? Зато што смо ми бесконачне душе, која се у нас хришћана непрестано отима ка надматеријалним божанским царствима, где границе не гуше, где је све божански безгранично, мило и дивотно. Нама једино није тескобно у Христу. И када смо њега ради у оковима, у тамницама, у заточењима, ми смо слободнији од свих царева земаљских и слободњака овосветских. Јер се њиме и окови и тамнице и заточења претварају у небо, у рај, у Царство Божје. Истина је над истинама, и благовест над благовестима: где је Он – ту је небо, ту рај, ту Царство Божје, ту и истинска слобода.

*

Показати се слугама Божјим у ранаma. 

Ране за Христа исцељују душу нашу од свих греховних рана. Јер је старозаветна света визија а новозаветна света стварност та да се: „Раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53, 5). Да, раном његовом на крсту од копља, када из пресвете ране његове истече пресвета крв његова, која исцељује од свих болести и од саме смрти, јер нас она очишћује од свакога греха (1 Јн. 1, 7). Отуда ране за Христа имају спасоносни значај и силу, и често пута су замениле и само свето крштење. Јер су се многи свети Мученици крстили у својој сопственој крви, проливеној за Христа, и задобијали царство небеско и сву радост неба. Нема сумње, свети Мученици су се показали заиста „као слуге Божје у ранама“. И тако се показују и сви хришћани који подносе ране за сладчајшег Господа. Само, треба знати да су свети Мученици најсавршенији пример тога.

*

Показати се слугама Божјим у тамницама

Ради чега „у тамницама“? Ради Христа, ради вере у Христа, ради Јеванђеља Христовог, не ради чега другог. Попут светих Апостола (Дап. 5, 18. 19; 12, 4; 16, 23), попут првих хришћана (Дап. 8, 3), попут старозаветних праведника (Јевр. 11, 36). Како се они држе у тамницама? Хвале Бога што су се удостојили тамновања за Христа (Дап. 16, 25), Црква се моли за утамничене (Дап. 12, 5). Исто тако су безбројни свети Мученици и свети Исповедници тамнице претварали у молитвенице, и оне су често пута биле обасјаване небеском светлошћу, и испуњаване неописивим миомиром. Много пута су их Анђели Божји ослобађали тамница. Правило је: свети Мученици су тамнице претварали у храм Божји, молећи се Богу дан и ноћ.

*

Показати се слугама Божјим у бунама. 

Благовест хришћанима гласи: да међу хришћанима не буду буне (2 Кор. 12, 20). Јер Бог наш није „Бог несклада него Бог мира“ (1 Кор. 14, 33). Хришћанима се ипак препоручује и налаже једна буна: буна против греха, против смрти, против ђавола. Слуга Божји је увек дужан да се буни против њих, најпре у себи, па онда у свету око себе. У том погледу, хришћанин је највећи и најупорнији бунтовник. Он је увек у рату са гресима, а труди се да буде у миру са грешницима.

*

 Показати се слугама Божјим у трудовима

Трудољубље јесте главна одлика хришћана. Без трудољубља нема напретка ни у једној добродетељи јеванђелској: ни у вери, ни у љубави, ни у молитви, ни у посту, ни у кротости, ни у смерности, ни у доброти, ни у истини, ни у правди. Трудољупцима су упућене оне слатке речи Сладчајшега Христа: „Ходите к мени сви ви, изморени и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). Према труду даје се и награда, према труду у хришћанском животу, у јеванђелским подвизима, у добродетељима. Свети апостол благовести: „А сваки ће према своме труду примити плату“ (1 Кор. 3, 8). Не само духовни, него и телесни труд је благословен, када му је циљ јеванђелски. Да, само тада: „И трудимо се радећи својим рукама‘‘ (1 Кор. 4, 12; 2 Сол. 5, 8-10), и то трпећи и глад и жеђ, и голотињу, и муке, и потуцања – Јеванђеља ради, Христа ради (1 Кор. 4, 11. 10). Према труду даје се и благодат: благодат за труд, труд за благодат; једно другим расте и множи се (1 Кор. 15, 10). Редећи све за Христа и Јеванђеље, а то значи: трудећи се непрестано на свом спасењу и на спасењу ближњих, хришћанин се уствари труди благодаћу која му се даје и, према ревности, додаје. Свети апостол изјављује: „За то се и трудим и борим његовом (Христовом) делотворношћу која у мени силно делује“ (Кол. 1, 29). Рад и труд нису по себи вредност, већ је добијају од циља коме су усмерени. Зато богоносни трудољубиви апостол подсећа Солуњане на свој јеванђелски рад и труд (1 Сол. 2, 9; 1 Тм. 4, 10. 8). Иначе: и ђаво се непрестано труди и ради, али у злу се труди, и на злу ради. Тако исто: и лопов, и разбојник, и отимач, и насилник. А сваки труд и рад хришћана усмерен је на спасење, како њихово тако и ближњих (1 Тм. 4, 10. 8; 2 Сол. 3, 7-10).

*

Показати се слугама Божјим у бдењима

Ко је пробуђен за духовни свет, за духовне вредности, за духовна сазнања, он неминовно бди над собом и над тајнама светова. Бди, чиме? Најпре молитвом. Јер молитва устремљује душу ка Богу Творцу, који једини даје светлост неугасиву, помоћу које можемо разагнати сваку таму и мрак, који нагрћу на нас ма с које стране. Човек бди љубављу, јер и она окриљује сву душу и узноси у висине, где се не спава већ увек бди над добром ближњега. Човек бди постом, кротошћу, трпљењем, бди сваком јеванђелском врлином, јер све оне држе нашу душу будном за све што је божанско, узвишено, бесмртно, вечно. Но у свима бдењима молитва води и руководи. Истина занавек посведочена гласи: нема просветлења без бдења. А посведочена је животом најбољих људи: светитеља. Молити се, постити и бдети, то је био, и остао сав њихов живот. Молитва, пост и бдење су главни спроводници небеске светлости у њихову душу. Зато они светле, просветљују и просвећују. 

*

Показати се слугама Божјим у постовима. 

Зар се не може бити слуга Божји без поста? Не може. То је јеванђелска истина, објављена Господом, посведочена Апостолима и свима Светитељима од првог до последњег. Када је Господ своје свеспасоносно Јеванђеље сабрао у две речи, Он је рекао да се оно састоји у молитви и посту. Да, у томе, пошто се једино молитвом и постом изгони из душе људске сваки демон, свака нечиста сила. А то значи да се постиже спасење, постиже циљ ради кога је Спаситељ и дошао у наш свет. Јер од нечистих духова је сваки грех, и смрт. И када се они уклоне из душе молитвом и постом, онда се уклањају творци свих грехова и свих смрти. А у томе се састоји спасење. Зато је цело Спаситељево Јеванђеље сажето у његовим божанским речима: „Овај се род ничим другим не може иазгнати осим молитвом и постом“ (Мк. 9, 29). Сам Спаситељ пости четрдесет дана, иако Му као безгрешном није било потребно постити ради очишћења од нечистих сила и грехова. Али Он пости, да би нам дао пример и показао колико је важно и неопходно за људску природу постити. Када свети апостол Павле, изазван од Коринћана, набраја своје подвиге, он вели за себе да живот проводи „у глади и жеђи, често у постовима) (2 Кор. 11, 27). Када се у светом Јеванђељу говори о узорном служењу Богу, онда се указује на свету пророчицу Ану, „која је постовима и молитвама дању и ноћу служила Богу“ (Лк. 2, 37). Ваистину се не може бити слугом Божјим без сталног поста.

*

Показати се слугама Божјим у чистоти. 

У чистоти срца, душе, савести, живота; у чистоти од свега греховног; у чистоти од свега ђавољег. Јер у чистом срцу борави Бог, и чисто срце види Бога, зна Бога, живи Богом. Чистота срца је последица живота по Јеванђељу, живота у јеванђелским врлинама. Када свете јеванђелске врлине раде у срцу човековом, оне га очишћују од сваке нечистоте (Флп. 4, 8-9). И када првоврховни апостол наређује младом апостолу да себе чистим чува (1 Тм. 5, 22), он му налаже да држи себе чиста од греха живљењем у јеванђелским  добродетељима. Чистој души даје се божанска мудрост као дар од Бога за живот у светим добродетељима (Јак. 3, 13-17). Вечни узор и идеал наше чистоте, но идеал остварив и оваплотив, зато што се Свечисти оваплотио, јесте Он – Господ Христос. И по богонадахнутој благовести светог Богослова Јована: „ко год има ту наду у њему, чисти се као што је Он чист (1 Јн. 3, 3). У таквом „чистом живљењу“ се и састоји лепота сваке хришћанске душе уопште, „која је окусила како је добар Господ, Камен живи, у очима Божјим изабран и драгоцен“ (1 Петр. 3, 2-4).

*

 Показати се слугама Божјим у знању

Из чистоте потиче знање, и у чистоти душе – истинско, право знање о Богу, о човеку, о свету, о животу, о смрти, о истини, о правди, о добру, о злу, о ђаволу, о свему што је људском бићу потребно да зна у овом и у оном животу. Богомудри апостол набраја знање са осталим одликама слугу Божјих, ставља га међу остале добродетељи. Знање јесте добродетељ. Оно је плод делатности у души светих јеванђелских врлина и божанских сила. Знањем се служи Богу. То је богочовечанска благовест. И природно је, јер и саму способност сазнања и знања имамо од Бога Логоса, још при стварању првог човека. А када се сам Бог Лотос оваплоћује, и роду људском објављује своје савршено логосно Јеванђеље, онда Он и знање објављује као логосну, божанску благовест. Само знање, које производи чиста боголика душа, потпомогнута богочовечанским благодатним силама, и јесте права благовест за људско биће. Такво знање и јесте право, нормално и здраво знање, знање непролазно и вечно, којим човек живи и у овом и у оном свету, благосиљајући Бога што му је дао сазнање. И уколико човек више живи Богом и у Богу, утолико расте у самом том бесмртном знању, и заједно са светим апостолом говори: „О дубино богатства, и мудрости, и знања Божјега“ (Рм. 11, 33). Истинско знање у души расте благодаћу; хришћанско знање је благодатно знање; када су хришћани „пуни благодати“, онда су они „испуњени сваким знањем“ (Рм. 15, 14). У нашем човечанском свету Богочовек Христос је савршена пуноћа знања: Свезнање и Свеблагодат, па се стога хришћани „у свему обогаћују кроза Њ, па „и у сваком знању (1 Кор. 1, 5). Такво знање даје се хришћанима Духом Христовим, Духом Светим, јер је оно дар његов (1 Кор. 12, 8). Знање, откинуто од Бога, од Духа Светог, од светих врлина: љубави, молитве, поста, смерности, кротости, доброте, нема никакве вредности и „ништа“ је (1 Кор. 13, 2. 8; Еф. 3, 19). Ново у богочовечанском, јеванђелском знању је то, што оно има свој небески мирис. Јер, по речи светог апостола, Бог „кроз нас шири на сваком месту мирис свога познања“ (2 Кор. 2, 14). Познање изнад свих познања, то је познање Христа: познањем њега прониче се у централну тајну светова, и кроз њу у све тајне мање и ниже. Јер Христом, оваплоћеним Богом Логосом, даје се свима истинско познање, од оног најосновнијег до оног најузвишенијег. „Чак све губитком сматрам због онога најизврснијег, због познања Исуса Христа, Господа мојега, ради којега све изгубих и отпадом сматрам: да Христа стекнем и у њему се нађем – не својом праведношћу, оном од Закона, него праведношћу по вери у Христа, оном од Бога, на вери утемељеној – да упознам њега и силу васкрсења његова и заједништво у патњама његовим, не бих ли како, саображен смрти његовој, приспеока васкрсењу од мртвих. Не као да сам већ постигао или допро до савршенства, него – хитам не бих ли како дохватио, јер сам и захваћен од Христа (Флп. 3, 8-12). Но пошто је Црква пресвето тело Христово, то су у њој „сва богатства мудрости и знања скривена“ (Кол. 2, 3). Отуда се то божанско знање стиче светим животом у Цркви. Уствари, знање је плод на светом дрвету јеванђелских добродетељи. Сазревајући у души, свака добродетељ разлива по души истинско знање о Богу и твари. Зато хришћанин и показује „у добродетељи знање“ (2 Петр. 1, 5). Свако знање које се не корени у добродетељи, и у Богу добродетељи – Господу Христу, није друго до лажно знање, назовизнање, псевдознање. Отуда јеванђелска заповест и благовест: Клонити се световнога празногласја и противречја неког назовизнања, које су неки исповедали па од вере застранили (1 Тм. 6, 20).

*

Показати се слугама Божјим у дуготрпељивости. 

Нема јеванђелске врлине која се може стећи и очувати без дуготрпељивости. Ако је молитва, неопходна јој је дуготрпељивост; ако љубав, ако смерност, ако кротост, исто тако. Ниједно се јеванђелско расположење не може ни развити ни одржати у души без дуготрпељивости. Само истрајно приморавање себе на све то, даје нам оно што је јеванђелоко. Дуготрпељивост је небески род у души хришћаниновој. Да би га могао у себи одгајити, човек мора небески живети, Духом Светим живети. Отуда је дуготрпељивост „плод Духа“ (Гал. 5, 22). Знајући то, хришћани напредују у богоугодном животу, оснажени сваком божанском снагом, по сили Славе његове, за сваку постојаност и стрпљивост, с радошћу захваљујући Оцу који нас оспособи за удиоништво у баштини светих у светлости (Кол. 1, 11-12). Дуготрпељивост је дакле одлика новог, јеванђелског човека (Кол. 3, 12), јер је одлика савршеног и вечног Богочовека Христа (1 Тим. 1, 16), јер је одлика његових најревноснијих и најсавршенијих следбеника, светих Апостола (2 Тим. 3, 10; 4, 2). Стога је она неопходна за спасење (2 Птр. 3, 15).

*

Показати се слугама Божјим у доброти (благости, добродушности).

Доброта је душа јеванђелске дуготрпељивости. Дуготрпељивост је спасоносна, само ако је блага, добродушна. Доброта нам је нарочито потребна према нашој сабраћи, људима, нашим сагрешницима. Јер без ње не бисмо могли јеванђелски поживети у свету ни један дан. Само наша благост према другима може и њих побудити на бољи живот, живот јеванђелски, подстаћи их на јеванђелске подвиге, а најпре на покајање. Као што „доброта Божја к покајању приводи“ (Рм. 2, 4), тако и доброта приводи к покајању ближње наше.  Слуге Божје благо поступају са људима, угледајући се на Господа који је „благ и према неблагодарнима и према опакима“ (Лк. 6, 35). Отуда јасноћа заповести светог апостола: „Будите, напротив, једни другима благи, милосрдни, праштајте једни другима, као што и Бог у Христу нама опрости“ (Еф. 4, 32). „Преобилно богатство благодати своје“ Бог показује „добротом према нама у Христу Исусу“ (Еф. 2, 7). Том добротом живе хришћани, јер је то онај јарам Христов, за који је Он сам рекао: „Јарам је мој сладак, и бреме моје лако“ (Мт. 11, 30). Та доброта је стваралачка и градилачка јеванђелска сила којом се изграђује и ствара нови човек, за кога је „ све и у свима Христос “ (Кл. 3, 12. 10. 11). Две особине оваплоћеног Бога Логоса, Господа Христа, падају у очи: његова благост и човекољубље (Тит. 3, 4). Стога је благост један од плодова Светога Духа, који нам Он даје својим доласком у наш свет. Та благост, та доброта је оно што сачињава укус свега Христовог, свега Богочовековог, свега што је битна одлика његове сладчајше Личности: „ако сте доиста окусили како је добар Господ“ (1 Птр. 2, 3).

*

Показати се слугама Божјим у Духу Светом.  

Ето васцеле тајне слугу Божјих: они служе Богу у Духу Светом. То је очигледно на првим и најсавршенијим слугама Божјим: светим Алостолима. Јер тек кад је сишао на њих, и остао у њима, Дух Свети, кога им је Господ Христос послао од Оца, они су постали, и занавек остали слуге Божје. Како они, тако и свети Пророци пре њих, и сви свети Мученици и Исповедници и Праведници после њих. Јер служба Богу, служба је у Духу Светом и Духом Светим. Нема сумње, духоносци су сви свети Апостоли и сви Светитељи уопште, духоносци и сви хришћани у већој и мањој мери: Дух Оца вашега говори у вама (Мт. 10, 20; Дух Свети поучиће вас у тај час, шта ваља рећи: Лк. 12, 12), они се рађају у хришћане Духом Светим (Јн. 3, 5), они се моле Богу Духом Светим (Јн. 4, 24; Рм. 8, 26; Еф. 6, 18), они бораве у Духу Светом и Дух Свети борави у њима (Јн. 14, 17; 1 Јн. 3, 24; 4, 13), они се Духом Светим упућују у сваку истину (Јн. 16, 13), они постају слуге Божје изливањем Духа Светог на њих (Дап. 2, 4. 17. 18; 10, 44-45), они делају Духом Светим (Дап. 8, 29. 39; 10, 19; 11, 12; 16, 7; 20, 22. 23; 21, 4), они ходе Духом Светим (Рм. 8, 1. 2; Гл. 5, 16. 25), они живе Духом Светим (Рм. 8, 4), они „мисле духовно Духом“ Светим (Рм. 8, 5), они су „у Духу“ и „Дух Божји“ живи у њима (Рм. 8, 9), они имају „првине Духа“ (Рм. 8, 23), они чудотворе Духом Светим (Рм. 15, 19), они љубе Духом Светим (Рм. 5, 5; Кл. 1, 8), они веру своју посведочавају Духом Светим (1 Кор. 2, 4), они Духом Светим добијају откривење тајни Божјих (1 Кор. 2, 10; Еф. 3, 5), они Духом Светим знају Бога и Божје дарове (1 Кор. 2, 12), они су храм Божји у коме живи Дух Божји (1 Кор. 3, 16; 6, 19), они све духовне дарове добијају од Духа Светог (1 Кор. 12, 4.7-11.13), они се Духом Светим преображавају у обличје Господње (2 Кор. 3,8), они примају Духа Светог кроз веру (Гл. 3, 14), они се запечаћују Духом Светим (Еф. 1, 13), они се Духом Светим утврђују у унутрашњем човеку (Еф. 3, 16), они се испуњују Духом Светим (Еф. 5, 18), они своје спасење изграђују Духом Светим (2 Сол. 2, 13), они се оправдавају и освећују Духом Светим (1 Кор. 6, 11), они душе своје очишћују Духом Светим (1 Птр. 1, 22), они Духа Светог имају за мерило истине и лажи (1 Јн. 4, 2).

*

Показати се слугама Божјим у љубави нелицемерној. 

Каква је то љубав? Љубав истинита, љубав нелажна. Љубав је лицемерна кад у њој учествује грех ма на који начин. Јер грех је пореклом од лажи, и увек лаже: обећава оно што не може да испуни. Такав је првородни грех, свегрех: обећао је нашим прародитељима да ће их начинити боговима: „постаћете као богови“ (1 Мојс. 3, 5), а начинио их је робљем погибли, смрти и ђавола. Какав је првородни грех, такав је сваки грех у суштини. Грех увек ради против истине, унакажује је, извраћа је, руши је. Учествује ли ма на који начин у љубави, он је унакази, олицемери, и најзад поруши. Отуда  је само јеванђелска, божанска љубав истинита, нелицемерна и бесмртна. Јер је то љубав од чиста срца, од срца које је очишћено Богом, те није грехољубиво и не заводи у грех. Таква љубав је плод чисте савести и вере нелицемерне, вере искрене, свесрдне. Таква љубав је и циљ Спасовог Јеванђеља, његових светих заповести. Стога свети апостол благовести: „Сврха је те заповести љубав из чиста срца, добре савести и вере непритворне“ (1 Тим. 1, 5). Отуда јасна и одлучна заповест христоносног апостола: „Љубав да буде нелицемерна“ (Рм. 12, 9). Та је љубав велики и дуготрајан подвиг. У суштини, она је дар Божји. Дар Божји за који се треба стално молити. И ми се хришћани свакодневно молимо на вечерњу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (Молитве које свештеник тајно чита за време предначинателног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (Захвалне молитве после светог Причешћа, Молитва прва).

*

Показати се слугама Божјим у речи истине. 

Без тога се не може бити слугом Божјим. Јер слуге Божје слуге су оваплоћене Истине Божје, Господа Христа, који изјављује за себе: Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн. 14, 6). Ко је од Истине, од Бога је, и „речи Божје слуша“, и сам говори речи Божје (Јн. 8, 47). У коме је Истина, он говори речи Истине. А Христос – Истина је у ономе који заповести његове држи (1 Јн. 2, 4). Ко твори истину, у заједници је с Њим (1 Јн. 1, 6). Они „који ходе у истини“, они се и налазе унутра у истини, „у речи истине“, и проповедају је целим животом својим, бићем својим (2 Јн. 4. 3). А у истини се живи и борави христољубљем (ср. 2 Јн. 2-3). Само такви људи су „слуге Божје“ и „сарадници истине“ (3 Јн. 8). „Истина постаде од Исуса Христа“, зато се и слугом Божјим као слугом Истине постаје, тј. служењем Христу (Јн. 1, 17). „Реч постаде тело, и усели се у нас пуна истине“ (Јн. 1, 14), стога када смо у оваплоћеном Богу Речи, ми смо у Речи истине, и говоримо Реч истине. Бог Логос, који је Истина, и даје нам Духа Истине, упућује нас у сваку истину, и ми се показујемо као слуге Божје „у речи истине“ (Јн. 16, 13). И свака реч која је од Христа и од Духа Истине јесте истина (Јн. 17,17). Сваки који је од Истине, слуша глас Христов (Јн. 18, 37). Христово Јеванђеље и јесте „реч истине“ (Еф. 1, 13; Кол. 1, 5), и ко је у њему, он је „у речи истине“, и показује се као слуга Божји „у речи истине“. Да би човек могао бити слугом Божјим, он мора опасати „бедра своја истином“ (Еф. 6, 14). А истина над истинама је ово: слуге Божје су они који живе Црквом и у Цркви, јер је она „ступ и упориште истине” (1 Тм. 3, 15).

*

Показати се слугама Божјим у сили Божјој.

 

Не може бити слуга Божји без силе Божје. Све што је у нама божанско, од Бога је. Слуге Божје могу служити Јеванђељу Божјем само ако им Бог да за то своју благодатну, божанску помоћ и силу. Тако су свети апостоли постали слуге Божје, када су се обукли „силоју свише“ (Лк. 24, 49), силом вишњом, силом небеском, силом Божјом – Духом Светим. Што важи за свете апостоле, важи и за све слуге Божје, од највећих до најмањих. Својим божанским Јеванђељем спасења Господ Христос даје и свете силе спасења: дакле, кроз свете тајне и свете врлине. А у свима њима Крст има прво место: он води и руководи, јер је крст „сила Божја нама који се спасавамо“ (1 Кор. 1, 18). Све што је Христово лије из себе силу Божју, силу божанску. Јер је сам Богочовек, Господ Христос, „сила Божја“ (1 Кор. 1, 24), те стога извор сваке божанске силе у световима. Отуда је Јеванђеље Христово „сила Божја на спасење свакоме који верује“ (Рм. 1, 16): сила којом се побеђује сваки грех, свака смрт, сваки ђаво, и ми се спасавамо од њих. То је разлог што се проповед Јеванђеља код свих слугу Божјих састоји „у доказивању Духа и силе“ (1 Кор. 1, 24). И они, богоносци и христоносци, захтевају од свију нас хришћана „да вера“ наша „не буде у мудрости људској него у сили Божјој“ (1 Кор. 2, 5). Јер „Царство Божје није у речи него у сили“ (1 Кор. 4, 20): у сили новог живота, нове истине, нове правде, нових схватања: божанског живота, божанске истине, божанске правде, божанских схватања. Том божанском силом проповедници Јеванђеља и шире Спасово Јеванђеље у свету, од апостолских дана до данас, и од данас до Страшнога Суда. Та „сила Божја“ непрекидно чудодејствује: васкрсава мртве душе, оживљује умртвљене савести, преобража, обнавља, охристовљује, обожује људска бића, узноси их изнад смрти, греха и трулежи. Јеванђеље је одувек и заувек „у  сили и у Духу Светом“ (1 Сол. 1, 5). Тако се оно и могло одржати у толиким гоњењима и мукама и страдањима. Јер уколико хришћане више гоне за Христа и његово Јеванђеље, утолико се више усељује у њих сила Христова. Божанску силу своју Господ Христос даје својим следбеницима по мери страдања њиховог за њега: када су они радосни и „добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогонима, у тугама за Христа“. И нама су Господом Христом кроз свете тајне и свете добродетељи „дароване све Божанствене силе“ које су нам потребне за спасење и живот вечни, помоћу којих постајемо „учесници у Божјој нарави“, и тиме учесници у свему Божјем (2 Птр. 1, 3-8). 

*

Показати се слугама Божјим с оружјем правде и на десно и на лево.

Правда је збирни појам, означава јединство свих новозаветних добродетељи, доживљених у органској целини. У оружје правде спада вера, љубав, нада, молитва, пост, смиреност, кротост, трпљење, уздржање, благост, и остало. Прожме ли хришћапин биће своје јеванђелском правдом, онда душа његова постаје оружјем правде, и савест његова, и воља његова, и тело његово, и сва чула његова. И он тим оружјем војује и на десно и на лево против искушења, саблазни, грехова, демона, и против сваке неправде. Јер човек собом представља или оружје правде или оружје неправде. Оружје правде представља када удове душе и тела свог даје за слуге правди Божјој, а оружје неправде — када себе предаје гресима. Отуда и апостолова заповест јасна: „И не предајите греху удова својих за оружје неправде, него себе, од мртвих оживеле, предајте Богу и удове своје дајте Богу за оружје праведности“ (Рм. 6, 13). Када човек преда себе Богу преко јеванђелских врлина, он добија од Бога непобедиву силу, и својим оружјем правде савлађује све непријатеље: љубављу, добротом, молитвом поробљује Христу људске душе, људске разуме, људске савести, а разорава све што је греховно и грехољубиво. По речи светог апостола: „Ма, оружје нашег војевања није телесно, него божански силно, за рушење утврда. Обарамо мудровања и сваку охолост која се подиже против богопознања и заробљујемо сваки ум на покорност Христу“ (2 Кор. 10, 4.5). То оружје у исто време је оружје светлости, јер свака јеванђелска врлина низводи у душу небеску светлост божанску, док сваки грех точи таму у нашу душу. Отуда богоносни апостол наређује: „ Одложимо, дакле, дела таме и заоденимо се оружјем светлости“ (Рм. 13, 12).

*

Показати се слугама Божјим славом и срамотом.

 

Због свог јеванђелског живота слуге Божје често постају славни пред људима, а увек славни пред Богом. Но и ту славу они су дужни, ,по свом смиреном јеванђелоком самоосећању и самосазнању, приписивати Богу, и њоме прослављати Бога. Таква је заповест свесмиреног Спаситеља: „Тако нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и славе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16). Хришћани све што имају, од Бога имају, зато и сву славу којом их људи славе, приписују Богу, никада себи. Својим беспрекорним богоугодним животом они светле „посред порода изопачена и лукава“ „као светила у свету“ (Флп. 2, 15), и знају да су они светила светлошћу Божјом која се лије на њих од свемилостивог Господа. Слуге Божје прослављају Господа Христа тиме што рађају „многи род“ јеванђелски (Јн. 15, 8). Они прослављају Бога „у телу својем“ и у душама својим“ (1 Кор. 6, 20). Као боголика бића, људи су слава Божја (Јевр. 2, 7); али сагрешивши, они су „изгубили славу Божју“ (Рм. 3, 23); а повраћају је служећи безгрешном Богочовеку и спасавајући се Њиме (Рм. 3, 24-28). Све што чине слуте Божје, „све на славу Божју“ чине (1 Кор. 10, 31). Јер треба „да се у свачему слави Бог кроз Исуса Христа“ по моћи коју Бог даје слугама својим (1 Птр. 4, 11). Хриш ћани су „слава Христова” (2 Кор. 8, 23). Помоћу јеванђелског живота ми хришћани „преображавамо се из славе у славу, као од Господњега Духа“ (2 Кор. 3, 18). Хришћани не траже „славе од људи“ (1 Сол. 2, 6). Слава је хришћана кад добро чинећи муке трпе (1 Птр. 2, 20). Господ Христос се прославља „у светима својим“ (2 Сол. 1, 10).

Како се хришћани могу срамотом покајати као слуге Божје? Ако са радошћу подносе срамоту Христа ради; ако су блажени када их, Христа ради, и Јеванђеља ради клеветају, оговарају, хуле, прогоне, срамоте (Мт. 5, 11-12). Хришћани се показују срамотом као слуге Божје, када бивају укорени за име Христово, јер онда „Дух славе и Бога почива“ на њима (1 Птр. 4, 14).

*

Показати се слугама Божјим куђењем и похвалом.

Хришћани су заиста слуге Божје када и куђење и похвалу за своју јеванђелску делатност подносе смирено и кротко, препуштајући све свезнајућем Господу. Попут светих Апостола који, пошто их избише због проповеди Јеванђеља, „отидоше радујући се што се удостојише примити срамоту за Господа Исуса“ (Дап. 5, 41). Слуге Христове су увек „добре воље“ кад их због Христа вређају и куде (2 Кор. 12, 10). Таквима су се увек показивали сви свети Мученици и Исповедници и Праведници. Сваку пак похвалу, упућену њима, они су искрено преносили на Господа Христа, а себе ниподаштавали до стања црва. Јер су они увек били свесни да им је, све што је у њима достојно похвале, било дато од Христа.

*

Показати се слугама Божјим као варалице а истинити.

Шта то значи? Ово: слуге Божје, проповедајући Господа Христа, његова чудеса, његово васкрсење, вазнесење, спасење кроз крсну смрт, вечни живот, вечно блаженство, могу неким људима изгледати као варалице, а да су уствари истинити, јер је сушта истина све што они проповедају и чине. Њихова проповед о Богочовеку некима личи на бајку, на измишљотину, и они их сматрају варалииама. Но то није ни чудо, јер су многи савременици самога Господа Исуса, оваплоћену Свеистину, сматрали за варалицу, и говорили да Он „вара народ“ (Јн. 7, 12). У томе су предњачили фарисеји и садукеди и старешине јеврејске. Они право и непосредно називају Господа Христа варалицом, изјављујући Пилату: „Овај варалица каза још за живота: Након три дана васкрснућу“ (Мт. 27, 63). 

*

Показати се слугама Божјим као незнани а познати.

Због бескрајне смирености своје, слуге Божје су често незнани, непоз- нати, јер непрестано скривају своја јеванђелска дела, да их људи не би знали ни славили. Но и кад то скривају, и сакрију себе потпуно од људи, као, на пример, свети Павле Тивејски, ипак су и тада они познати, најпре Богу, а затим, по Божјој вољи, и људима. Колико је незнаних праведника јеванђелоких, које је Бог објавио као такве тек после њихове смрти, а многе ће од њих објавити тек на Страшноме суду! Нарочито колико је таквих незнаних праведника међу пустињацима и међу јуродивима! Ко је био незнанији и презренији од светог Јована Колибара и Алексија човека Божјега? А Господ их је, у своје време, прославио као ретко кога.

*

Показати се слугама Божјим као они који умиремо а ево смо живи.

 Хришћани умиру свету, јер не живе свету и за свет, али су живи Христу и живе за Христа. Зато су не само живи, већ вечито живи. Хришћани умиру смрћу Христовом, уподобљавају се његовој смрти, али се на тај начин приошптавају животу Христовом, улазе у васкрсење његово, и тиме у вечни живот божански (Флп. 3, 10-11). Хришћани умиру греху, али Христом оживљују за безгрешни и праведни живот; и кад изгледају мртви, они су ето живи. Свети апостол Павле сваки дан умире, али ко је живљи од њега, ко бесмртнији, ко вечнији? Тим, баш свакодневним умирањем за васкрслог Господа Христа, он непрестано васкрсава у бесмртност и живот вечни. Ми не бежимо од смрти кад је она за Христа, јер знамо да је смрт наша за Христа пут за наше васкрсење у Христу и наше вазнесење са Христом. Хришћане у овом свету исмевају, муче, убијају, а они својим убицама из оног света одговарају: ево смо живи!

*

Показати се слугама Божјим као мучени а не уморени (не усмрћени, не убијени). 

И кад христоборци хоће да убију, да усмрте, да уморе хришћане, они то не могу. Јер их не могу убити, душу им не могу убити, ако им тело и убију. И збива се пророштво и благовест: „Не бојте се оних који убијају тело али душе не могу убити“ (Мт. 10, 28). И они својом бесмртном душом показују из оног света да нису уморени, убијени. У томе је непобедива и неумртвљива сила хришћана, а најпре светих мученика хришћанских и исповедника. Они су заиста за Христа мучени а не уморени, не убијени. Уствари, и највеће муке, којима хришћане подвргавају, и најмногобројније смрти којима их предају, само су наказања, а не умртвљења, не уморства: кроз све њих хришћани само пролазе и у вечни живот улазе. Шта је онда за њих смрт, и безбројне смрти? Ништа друго до мостови ка вечном животу, мостови у бесмртност и царство нeбеско. 

*

 Показати се слугама Божјим као жалосни а који се увек веселе.

 Хришћани су врло свесни своје грешности, и грешности света уопште, зато су жалосни. У нашем земаљском свету има тако много бола и патње и смрти, – зар хришћани могу да не буду жалосни? Заробљена смрћу „сва твар уздише и тужи“ (мучећи се у испразности) у овом нашем свету (Рм. 8, 22. 20). Како онда да не уздишу и да не туже хришћани, који су савест, и срце, и очи, и уши васељене, и свих твари у њој? Хришћани су саосетљиви, а светитељи свесаосетљиви. Зато и плачу с уплаканима (Рм. 12, 15), тугују с тужнима, пате с патницима, тамнују са сужњима, гладају с гладнима. Сав бол света њихов је. Стога им је срце непресушни извор суза (сузарник). Они ту жалост осећају Христом, и ради Њега је подносе. Но та жалост их не води у очајање. Напротив, они су свесни да иза овог тужног света, и у овом тужном свету, стоји свежалостиви и свемилостиви Спаситељ и утешитељ, Господ Христос, који њихову жалост постепено претвара у радост. Они свим бићем осећају: победа је његова, и његове радости. Зато су његове речи, упућене њима, ваистину благовеот: ,,сад сте у жалости, но ја ћу вас опет видети; и срце ће вам се радовати, и радости ваше нико вам узети неће“ (Јн. 16, 22). Не само то, него „жалост ће се ваша окренути у радост“ (Јн. 16, 20). Отуда су хришћани, и у тузи света, радосни; јер кроз њихову душу стално струји Христова радост, по обећању његовом њима: ,,да моја радост буде у вама“ (Јн. 15, 11). Апостолско спасоносно искуство гласи: „То је, ваистину, благодат, ако ко ради савести, ради Бога подноси невоље трпећи неправедно“ (1 Птр. 2, 19). Када су хришћани жалосни због грехова својих, то је спасоносна жалост, „жалост по Богу“, јер она води у покајање, а у покајању је спасење: „Јер жалост по Богу неопозиво рађа спасоносно покајање, а жалост светска рађа смрћу“ (2 Кор. 7, 10). Хришћани су жалосни што је тако много смрти у свету, али су у исто време радосни што је Победитељ смрти у свету и над светом. Хришћани су жалосни што је тако много неправде у свету, али су увек и радосни што је победа правде осигурана у свету оваплоћеном правдом Божјом – Господом Христом. Хришћани су жалосни што је овај свет изгубљени рај, али су радосни што је Црква у свету – повраћени рај. То су главни разлози што су хришћани свагда испуњени радошћу коју им не може никаква смрт одузети, никаква неправда помрачити, никаква жалост помутити. Они се свагда радују „у Господу“, јер је Господ извор њихове непроладне радости. Он сваку њихову жалост претвара у радост. Отуда и светла заповест апостолска: „Браћо, радујте се у Господу!“ (Флп. 3, 1). И то: „Радујте се свагда!“ (1 Сол. 5, 17). А та нам се радост даје за нашу веру, јер је то „радост вере“ (Флп. 1, 25). Даје нам се и за нашу јеванђелску љубав: јер се „љубав – радује истини” (1 Кор. 13, 6). Даје нам се и за јеванђелску наду, због чега свети апостол и наређује: „надањем веселите се“ (Рм. 12, 12). Новозаветна новина: у хришћанетву радост је добродетељ, благодатни дар, дар Духа Светог, који се даје за јеванђелски труд и подвиге. Стога, набрајајући „плодове Духа“, „родове Духа“, свети апостол убраја у њих и радост: „Плод је пак Духа: љубав, радост, мир, великодушност, услучност, доброта, верност, благост, уздржљивост“ (Гл. 5, 22). Зацаре ли се у души, јеванђелске врлине стварају у њој царство Божје, те се душа свагда радује. Јер „царство Божје је … праведност, мир и радост у Духу Светом“ (Рм. 14, 17). Отуда су хришћани, борећи се и подвизавајући се у јеванђелским врлинама, увек радосни, радосни и кад падају у разне напасти. И испуњује се на њима апостолска благовест: „Правом радошћу сматрајте, браћо моја, кад упаднете у разна искушења“ (Јак. 1, 2). Тада их „Бог наде“ испуњује „сваком радошћу“ (Рм. 15, 13). Вера у Господа Христа непрестано разлива по души радост неисказану, по речи богоглагољивог апостола: „Њега, иако га не видесте, љубите; у њега, иако га још не гледате, верујете те кликћете од радости неизрециве и прослављене, што постигосте сврху своје вере: спасење душа“ (1 Птр. 1, 8). Отуда су хришћани радосни у свима страдањима за Христа, по примеру светих Апостола који се радују што се удостојише примити срамоту за Господа Христа (Дап. 5, 41). А првоврховни апостол јасно благовести: „Напротив, радујте се као заједничари Христових патњи, да и о објављењу његове славе могнете радосно клицати“ (1 Птр. 4, 13).

*

 Показати се слугама Божјим као сиромашни а који многе обогаћују.

 Сиромашни имањем а богати, чиме? Богом. Јер хришћани су једини прави богаташи у овом свету, зато што су богати Богом. Пуки је сиромашак сваки онај човек који је богат златом, сребром, имањем, но није Богом (Лк. 12, 15-21). Хришћани су добровољни сиромаси, али који су се обогатили Христом Богочовеком, јер њега имају. А имајући њега, они имају сва божанска блага, која нити мољци могу кварити, нити лупежи поткопавати и красти. Господ је ради тога и сишао у наш бедни и сиромашни свет, да би нас обогатио непролазним богатством: Богом, и свим што је Божје. Поставши човек, Он је осиромашио еебе, али остајући сав Богом Он нас је таквим својим сиромаштвом обогатио: обогатио нас Богом и свим божанским. А то је: јединим истинитим богатством. Зато свети апостол и вели хришћанима: „Премда богат, ради нас поста сиромашан, да се ви његовим сиромаштвом обогатите“ (2 Кор. 8, 9). То је искуство ових правих хришћана, зато их исти апостол упозорава на то, говорећи им: „у њему се обогатисте у свему – у савакој речи и сваком познању“ (1 Кор. 1, 5). Хришћани су, обично, сиромашни, јер су или све раздали, или стално раздају што имају. Но баш као сиромашни они многе обогаћују Јеванђељем, добротом, љубављу, молитвом, истином, постом, светошћу, праведношћу, вечним животом, царством небеским. Јер ма шта Христово пружити човеку, или урадити за човека, значи – обогатити га. Јер је истинско богатство само оно што је Христово. Нема сумње, ми знамо шта је истинско богатство: имати Христа; а истинско је сиромаштво – немати Христа. Хришћани, и кад су сиромашни имањем, уствари су богаташи, те стога многе обогаћују. 

*

Показати се слугама Божјим као они који ништа немају а све имају.

Заиста, свети Апостоли ништа немају од онога што свет сматра имањем, али имају Христа Господа, и тиме све имају. Зато свети апостол изјављује хромом просјаку: „Сребра и злата нема у мене, али што имам – то ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходај“ (Дап. 3, 6). Попут светих Апостола, пуки су сиромаси били, и јесу, и увек ће бити, сви његови најбољи следбеници: светитељи. Од чега они почињу? Обично од тога што ради Христа све раздаду сиромасима. Другим речима: почињу од тога што се ослобађају ствари, робовања стварима, служења стварима, да би несметано могли служити Господу Христу. Стога је Спаситељ и препоручио такво сиромаштво као почетак пута који води у јеванђелско савршенство: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди продај што имаш и подај сиромасима па ћеш имати благо на небу! А онда дођи и иди за мном“ (Мт. 19, 21). Ко разда земаљско богатство, добија небеско. Али под једним условом: да то чини у име Христа. Јер онима, који не робују стварима овога света, лакше је веровати у Христа, и живети ради њега и њиме. Ослањајући се на ту чињеницу, свети апостол с правом вели: „Није ли Бог оне који су свету сиромашни изабрао да буду богаташи у вери и наследници царства што га обећа онима који га љубе?“ (Јак. 2, 5). И сам Спаситељ то истиче, објављујући у почетку своје проповеди, да је Он дошао да јави „Јеванђеље сиромасима“ (Лк. 4, 18). Истина, за Њега су сиромаси сви житељи ове планете, јер их је еве опљачкао грех, смрт и ђаво, отевши им небеско богатство — божанске дарове и особине. А када светом Претечи одговара преко његових изасланика о себи и свом месијанском деловању, Он му јавља: „сиромашнима се проповеда Јеванђеље“ (Мт. 11, 5; Лк. 7, 22). Нико не беше сиромашнији од једног апостола Павла, па ипак нико богатији, јер колико је бића људских он обогатио јединим истинским богатством – Христом! и колико их и дан дањи обогаћује својим богомудрим списима и свемоћним молитвеним посредовањем пред чудесним Господом на небу! Што важи за њега, важи за све светитеље. У начелу, и за све хришћане. Син Човечји није имао где главе склонити, Он – Творац васионе, свих небеса, и земље, и свега што је на њој, због чега? Због тога да би нам показао, и био нам узор и пример, како треба гледати на ствари овога света, на имовину: не робовати им, увек бити независан од њих. Робовати ма којој твари, проклетство је за боголиког човека. На земљи, и сиромаштво и богатство су благослов, само ако служе Господу Христу. Не служе ли: и богатство је проклетство, баш као што је и сиромаштво проклетство.

*

 Срце је средиште бића човекова и живота његова. 

Из њега излази све наше добро и све наше зло (Мт. 12, 34-35). У срцу се зачиње, расте и сазрева како добро тако и зло. Чудесна радионица, срце разрађује и добро и зло до њихових крајње могућних граница у овом свету. Ако је бескрајно наше зло, и собом запљускује и сам пакао, то је отуда што је срце наше бездано. Исто тако и наше добро: пошавши из нашег срца оно право иде у небо, и у небеса над небесима. То сила срца нашег преноси душу нашу у светле светове небеске. Човек, у срцу свом живи, а по небу ходи, или по паклу се дави. Као најдалекометнији рефлектор светлости и таме: срце баца нашу светлост до уврх небеса, а нашу таму до удно пакла. Светлост је у срцу од добра, тама од зла; светлост од врлина, тама од порока. Хтео човек или не, срце је увек радионица или добра или зла, или светлости или таме. Ако су врлине, оне су у срцу, и светле из њега, и изгоне из њега сваку таму, сваку нечистоту, сваки грех, зато чисто срце види Бога (Мт. 5, 8). Ако су греси, они извиру и навиру из срца: из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, понос, безумље, сва зла изнутра из срца излазе (Мт. 15, 19; 7, 21-23). Срце испуњено божанским добром, то је најдивнији призор у нашем земаљском свету. Јер се такво срце разлива и прелива у све Христове божанске бескрајности и безграничности. Ако је човек икада христовски безграничан и дубок, онда је то када му је срце испуњено јеванђелским добродетељима, јеванђелским расположењима. Јеванђелска љубав у срцу? Шта је бесконачније, шта безграничније од таквог срца? Оно смешта и Анђеле и људе, и самог бесконачног Бога љубави Господа Христа. Јеванђелска молитва у срцу? Такво срце нема граница; њему није тесно ни у човеку, ни у свету, јер оно обухвата све светове, видљиве и невидљиве. „Срце наше распространи се“, изјављује апостол. Чиме? Богољубљем и човекољубљем. У њему има места најпре за Бога, а затим за све и сва. У таквом срцу никоме није тесно, осим грехољубцима, богомрсцима и себичњацима. „Вама није тесно у нама“, пише свети апостол коринтским хришћанима, од којих неки још живе у својим незнабожачким схватањима и философским схемама, уским и тесним. Како може бити тесно људима у срцу христоносном? Где је Господ Христос ту су све миле и слатке и заносне бескрајности божанске. Нема ли тих бескрајности Христових у срцу људском, онда је људима тесно, гуше се у срцима својим. „Вама је тесно у срцима вашим“, довикује свети апостол Коринћанима. Загледајте, шта је, и ко је у срцу вашем? Шта је то што га је сузило, смањило, опатуљило? Не греси ли, не себичност ли, не гордост ли? Себичне, самозатворене мисли, самоидолска осећања, горда самопоуздања, то су уске гвоздене чауре, које стежу и даве нашу душу, наше срце. „Распространите се и ви!“ то је лек, лек који се састоји у распрострањењу душе и срца јеванђелском љубављу, молитвом, самилошћу, кротошћу смиреношћу, благошћу. Распространићете се и ви, ако Христа унесете у себе. Са њим ћете унети у себе све божанске дивне светове. А како се Христос усељује у нас? Вером. „Да се Христос усели вером у срца ваша“ (Еф. 3, 17). Христос у срцу твом? Ето свих чудесних бесконачности у теби, ето свих божанских безграничности! Ослушни!, твоје срце је и овде, и тамо изнад свих небеса, и у свима хришћанима на земљи и на небу, и у свима тварима и бићима. Свуда твоје срце, а најпре у теби самом! Тако сте се Христом излечили од своје саможиве усамљености и самозатворености, и ушли у божанске бесконачности. Усељен вером у срце, Христос очишћава срце од свакога греха, и чисто срце види Бога. Ето блаженства над блаженствима (Мт. 5, 8). Није потребно ићи за Богом на небо, и изнад неба, Он је у твом срцу, ако је Христом очишћено. Ми вером усељујемо Господа Христа у своје срце, а срце своје преносимо у Бога, како? Љубављу. Љубимо ли Бога „свим срцем својим“ (Мт. 22, 37; Мк. 12, 30), оно је већ цело у Богу. И у Њему се обнавља, освећује, обесмрћује, обесконачује, обезграничује. А да ли ћемо своје срце дати Богу кроз љубав, то зависи од нас. Нико нам га не отима. Љубав јеванђелска и јесте најслободнији подвиг, и расположење. Не изнуђује се ничим; изграђује се добровољно.

*

Најсигурнији начин да се „распространи“ срце моје, твоје, наше, то је? 

Да га присајединимо саборном срцу Цркве, том Христовом срцу. Јер кад је Црква – тело Христово, онда је и срце у том телу – Христово срце. Уцрковљењем ми стапамо срце своје са саборним срцем Цркве. И ми осећамо њиме, и живимо њиме. Осећамо и живимо по законима тог богочовечанског срца: у њему су сви небески и земаљски чланови Цркве на тајанствено-благодатни начин присутни, уједињени: ту су сви свети Анђели, сви праведници, сви светитељи, сви верници. Зато се у Делима Апостолским вели: „А у народа који верова беше једно срце и једна душа“ (Дап. 4, 32). Тако, кад је човек срцем у Цркви, он живи широким животом, животом богочовечанским, анђелским, небеским, живи заједно „са свима светима“ (Еф. 3, 18). И нико шири, нико пространији од њега; онда му никада није тесно ни у срцу ни у свету: стално се „са свима светима“ креће по чаробним бескрајностима божанским, где су сви људи – мила, бесмртна браћа наша, и ми – њихови сабесмртници.  И у таквом саборном животу „са свима светима”, због њих и преко њих „љубав Божја се излива у срца наша Духом Светим“ (Рм. 5, 5). А та света љубав чува срца наша у Господу Исусу (Флп. 4, 7). Ништа страшније од срца човечјег, када га ђаво затвори у зло, у грех, у себичност. Оно се онда грчи, ломи и кида, јер једе себе да би се хранило. А то је лудило срца. Откинут душом од Бога, човек не може да не утоне у таму, у зло, у смрт, у грех, у лудило. Јер ђаво изводи срце на сва беспућа. Са њим, човек је стално на беспућу, стално у мраку, где се из понора пада у понор. И срце потамни у човеку. Да, „неразумно срце“ неминовно потамни од саможивости, од ђаволеке себичности и самозаљубљености (Рм. 1, 21). Тада су и мисли таквог срца неразумне, луде. Зато се и вели за грехољупце: „залудеше у мислима својим“ (Рм. 1, 21). Психолошки је закон: човек залуди у својим мислима, ако је грехољубив. Јер кроз грехољубље ђаво води наше мисли у сва безумља и лудила. Повучени прљавим жељама, грехрљубци се даве у нечистоти, у својој властитој и ђаволској прљавштини. Ту нема насиља над људима ни са стране ђавола ни са стране Бога. Било би неправедно од Бога када би дозволио ђаволу да без нашег пристанка има власти над нашом вољом. А било би насиље од Бога када би Он хтео да има власти над нашом вољом без нашег пристанка. Отуда, ми сами владамо својом сиободом. И живимо њоме. Али, кад Бог види да ми својевољно живимо у гресима и прљавим жељама, онда нас Он препушта нама самима, не смета нам, не приморава нас на своје божанско добро, нити допушта ђаволу да нас приморава на своје ђаволско зло. С тог разлога свети апостол вели за грехољубце: „Стога их је Бог предао срамотним страстима: њихове жене заменише наравно општење противнаравним, а тако и мушкарци, напустивши наравно општење са женом, распалише се похотом једни за другима, те мушкарци с мушкарцима срамотно чине и сами на себи примају заслужену плату  свог застрањења“ (Рм. 1, 24-27). Срце им жели нечистоту, и „Бог их предаде у нечистоту“.

*

„Не ујарљујте се с неверницима. Па шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништво светло с тамом?“ (2 Кор. 6, 14).  

Ето зашто вам је „тесно у срцима вашим“. Хоћете да служите два господара, двама схватањима света; хоћете да здружите у себи веру с неверјем: хришћанство с идолопоклонством; задржавате идолопоклоничка схватања и расположења, и хоћете да их у себи помирите са хришћанским схватањима и расположењима. У томе је ваш грех, и ваш слом, и ваш пад, и ваше безакоње. Добро расмотрите и измерите: шта заједничко има правда с безакоњем? Ништа, сигурно ништа, – тако нам сведочи Јеванђеље Свезнајућег. И то може несумњиво видети сваки, ако му је здрав духовни вид. Но то ви не видите, јер су вам очи загнојиле неверјем, или бар његовим остацима: његовом „философијом”. Треба знати: незнабоштво и хришћанство су два схватања света и два начина живота, сасвим супротна међу собом. Не може се бити незнабожачки хришћанин, ни хришћански незнабожац. Старо мора бити одбачено, а ново свим срцем прихваћено. „Старо умину, ново, гле, наста“ у Христу (2 Кор. 5, 17; Гл. 6, 15). Ви то не осећате, зато и вучете јарам с неверницима. Али знајте: њихова тама нема никакву заједницу са нашом светлошћу. Освестите се: постоје само два света: Христос и Велијар. Ми људи припадамо једном или другом; не можемо ми сачињавати неки засебан, трећи свет; ми смо или уз једног или уз друтог. Стога је и природно и логично ставити јасно и одлучно питање: „Како се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“ Нема ничег заједничког између Бога и ђавола. То су два одређено и јасно одвојена бића, два засебна света, са потпуно супротним својствима. Може их мешати само болестан ум, и духовни слепац. И то заиста чине људи посуновраћене душе. Они називају зло добром, и добро злом; њима је свеједно Бог или ђаво, ђаво или Бог. Али, то је последњи пад људског духа. Јер ни ђаво не изједначује себе са Богом. И увек је свестан бескрајне разлике која постоји између њега и Бога. „Како се слаже Христос с Велијаром“: како се слаже Христова љубав са ђаволовом мржњом, Христово добро са ђаволовим злом, Христова истина са ђаволовом лажи, Христова правда са ђаволовом неправдом, Христова светлост са ђаволовом тамом, Христов рај са ђаволовим паклом? Не, нема моста којим се провалија између тога може премостити. На једној страни је вера, на друтој неверје. Не може се бити и у једном и у другом. Вера држи васцелог човека у Христу, неверје – у ђаволу. Верни сав живи Христом, Јеванђељем, Црквом, а неверни – ничим сличним. Два сасвим засебна и опречна живота и схватања. „Какав удео има верни с неверником?“ „И како се подудара храм Божји с идолима? Јер сте ви храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“.  Шта је храм Божји? Дом Божји, обиталиште Божје, светиња Божја. А идолиште? Обиталиште мртвих идола, и у њима демона – лажних богова. У храму Божјем обитава једини истинити Бог, у идолишту – лажни богови, којих је легион. Хришћани су храм Божји – Христом и од Христа. Поставши човек, и остајући савршени Бог у човеку, Господ Христос је начинио човека храмом Божјим: у човеку живи Бог као у храму. Кроз свето крштење и остале свете тајне и свете врлине Господ Христос, а са Њим сам Тројични Бог, усељује се у човека, и живи у њему и кроза њ. Отуда су хришћани заиста храм Бога живога. Зато свети апостол и благовести хришћанима: „Ви сте храм Бога живога“, ви – богоносци! ви – христоносци, ви – духоносци, ви, а у вама Бог и Господ. Од Христа се испунило Божје обећање и пророштво, дато изабраном народу преко светог боговидиоца Мојсија: „Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“ (3 Мојс. 26, 12). Нема сумње, хришћани су тај народ Божји, тај изабрани народ, свети народ, народ богоносац, народ христоносац (1 Петр. 2, 9-10). То је нови Израиљ, прави и вечни.

*

Чиме су хришћани храм Божји? 

Тиме што Бог живи у њима, Дух Божји обитава у њима. Господ Христос борави у њима. Тиме што стално живе у том чудесном двојству: у себи и у Богу; човек и Бог увек заједно, увек нераздвојни. То је богочовечански начин живота, дарован нам од Христа, Бога и човека, Богочовека. Када је Бог Логос постао тело, тело се одмах претворило у храм Божји, јер је постало тело Божје. То је Господ Христос учинио, да би Њиме и кроза њ сви људи постали такви. Јер то је циљ нашег бића и постојања. Кад нас је Тројични Бог створио, и у тело нам од земље удахнуо боголику душу, Он нас је самим тим већ начинио храмом Божјим, почетним храмом: тело – храм, и у њему икона лика Божјег. Човек је створен да би се постепено изградио у савршени, неразрушиви, вечни храм Божји. И то би било, да наши прародитељи нису пали у грех. Панувши угрех, они су у свој божански храм унели првог идола: грех, и другог идола – смрт, и трећег идола – ђавола. И тако су они Божји храм претворили у идолиште, које је увек на крају крајева ђаволиште. И отада, људи су у храм свога бића уносили све више и више идола: страсти, – зар страсти нису идоли? –, пороке, – зар пороци нису идоли? – безбожне идеје, – зар оне нису идоли? И од почетног храма, храма Божјег, скоро није остало ништа: боголика икона душе толико је унакажена, опогањена, осрамоћена у идолишту и ђаволишту људског бића, да су људи заиста постали „деца ђаволска“ (1 Јн. 3, 10.8), и душа се људска испунила огромним црним ликом Сатане. Јер греси, пороци, страсти, шта раде у нама? Ништа друго него у души нашој малају, вајају, израђују лик Сатане и осталих црних анђела његових, а унакарађују и потамњују рајски иконостас душе људске. И то све тако до – оваплоћења Бога Логоса, Господа Христа. Господом Христом Бог поново васпоставља биће човеково у храм Тројичног Божанства. Најпре у самом Богочовеку, а затим у свима следбеницима његовим. Човек је зато у свету да постане, и остане, живи храм Божји, храм Бога живога, у коме стално обитава Дух Свети. Другим речима: да оваплоти Бога у себи. Томе циљу служи сав богочовечански домострој спасења, на првоме месту чудесно и чудотворно средство: Свето Причешће. У њему и помоћу њега ми оваплоћујемо Бога у себи. Само, да сачувамо себе у тој светињи: „собљуди нас во Твојеј свјатињи!“ На то нам је дато цело Јеванђеље спасења, на то и сам Спаситељ, на то и Црква, на то и све светиње њене. У Цркви, која је тело Христово, непрекидно обитава Дух Свети, и ко је члан Цркве, већ је храм Бога живога, и Бог живи у њему. Одлика је, главна одлика храма Божјег, да је он „дом молитве“ (Мт. 21, 13; Мк. 11, 17; Лк. 19, 46). То је сам кротки Спаситељ чак и бичем бранио и сведочио. Значи: ми хришћани показујемо да смо храм Бога живога, ако смо непрестано у молитвеном расположењу, ако се непрестано молимо. Зато свети апостол наређује: ,,У молитви будите непрестано“ (Рм. 12, 12; Еф. 6, 18; Кол. 4, 2). Молитва изгони све нечистоте, све нечисте духове, низводећи у душу све божанске силе помоћу светих врлина.

*

Да, храм Божји је дотле Божји, и дотле храм, док се у њему стално служи Богу, стално врши богослужење. А човек? 

И човек је храм Божји, ако се у њему стално врши богослужење. Срце – престо, на коме се непрекидно врши литургија боговаплоћења: све мисли – боточежњиве, сва осећања богољубива, све жеље небочежњиве, сва расположења небочежњива. И тако се даноноћно врши свето богослужење, и сав живот претвара у богослужење. Није ли тако, наш се храм убрзо претвара у „пећину разбојничку“ (Мт. 21, 13). Стога се увек мора бити на опрези – од свих идола и идолопоклоника, на опрези од сваке нечистоте: „Зато изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ“,– говори преко светих пророка својих Исаије, Јеремије и Јована Богослова (Ис. 52, 11; Јерем. 50, 8; Откр. 18, 4). Цео Стари Завет припрема је за одлучну битку против идолопоклонства – ђавопоклонства, а за победу над њим у Месији – Спаситељу – Богочовеку. Род људски је до Господа Христа кроз многобројне грехе стално служио ђаволу. Страшно је рећи, али зато што је истина мора се рећи: живот и рад рода људског, у огромној већини, био је непрекидно служење ђаволу, ђавослужење. Својом победом над грехом, смрћу и ђаволом, Господ Христос је живот људски претворио у служење Богу, у богослужење. У томе је сав преврат, сав преображај, сва револуција. Све се Господом Христом из основа изменило. Заиста: „старо прође, гле, све ново постаде“ (2 Кор. 5, 17). Човек, створен да буде храм Божји, зато је и спасен чудесним Спаситељем да опет постане храм Божји, у коме се даноноћно врши богослужење једином истинитом Богу. Све у свему: домострој боговаплоћења није друго до домострој непрекидног богослужења. 

*

Кроз непрекидно богослужење остварити у души боговаплоћење –

 

Ето врховног, и једино вредносног, циља човековог бића у нашем земаљском свету. „Имајући дакле ова обећања, љубљени, очистимо себе од сваке поганштине тела и духа, творећи светињу у страху Божјем.“ (2 Кор. 7, 1). Каква обећања су по среди? Обећања: да ће се Бот уселити у душе оних који очисте себе, и не дохватају се до нечистоте; да ће Он сам живети у њима, оваплотивши се у њима: да ће им бити Отац, а они њему синови и кћери (2 Кор. 6, 16-18). Заиста, ово су обећања која заслужују сваки подвиг и сваки труд са иаше стране. Даје нам се нешто неисказано велико и свевредно!Односно: Бог; а тражи се од нас једно: чистота душе и тела. „Очистимо себе од сваке поганштине тела и духа“ Како? Помоћу светих јеванћелских подвига. А шта је то што сачињава поганштину душе и тела? Сваки грех, свака страст. Јер је грех по себи прљава демонска сила, која својим присуством прља, погани и боголику душу и богоздано тело. Душа, као најфиније сито, пропушта сваки грех у тело; и тело, неком својом погаском силом сваки свој грех прелије у душу, и то због тајанственог јединства душе и тела у бићу човековом. Очистиће себе од сваке поганштине духа и тела онај који се неуморно и одлучно бори против сваког греха у телу и души, и не да им да се тамо настане и задрже. То је оно даноноћно невидљиво војевање хришћаниново за живот вечни (1 Тм. 6, 12). Хришћани су стално на бојишту: непрестано врше покољ грехова и искушења мачем јеванђелских врлина. Нису ли наоружани јеванђелским врлинама, тим „свеоружјем Божјим“ (Еф. 6, 11. 13-18), те лако подлегну сваком греху, нарочито сваком јачем греху. Живот непрекидног војевања са искушењима и гресима, и јесте свети живот. Свете врлине разливају по души свету силу, која изгони све што је у њој несвето, нечисто, прљаво, погано, тојест сваки грех и сваку страст. Зато свети апостол и вели да ћемо ми очистити себе од сваке поганштине тела и духа – „творећи светињу у страху Божјем“. Шта је то „светиња“? Свето Јеванђеље Христово, Јеванђеље спасења. Испуњавајући „у страху Божјем“ све што је јеванђелско, ми очишћујемо и душу и тело од „сваке поганштине“. „Светиња“ су све свете тајне и све свете врлине јеванђелске: творећи их у страху Божјем, ми очишћујемо себе, и тако претварамо себе у храм Божји, у који се усељује Тросунчани Господ, да би обитавао у њему. Све што је свето твори се Духом Светим, који је „Дух светње“ (Рм. 1, 4), а који нам се даје кроз свете тајне и свете врлине. „Светиња“ је све што се односи на наше спасење, и што сачињава наше спасење од греха, смрти и ђавола. А то су опет и опет: свете тајне и свете врлине. Јер оне доживљене, и непрекидно доживљаване, јесу спасење. Тако: светост уствари и сачињава чистоту душе и тела. Светост тела и душе: то и јесте чистота тела и душе, и у такву се светињу усељује Бог и оваплоћује својим божанским силама. Света душа: јесте чиста душа; свето срце: јесте чисто срце; свето тело: јесте чисто тело. Свето, чисто срце које види Бога зато што у себи има Бога. Благовест је новозаветна: „живећи свето у страху Божјем“ ми ћемо очистити себе од сваке прљавштине тела и духа. Отуда онако чести молитвени вапаји у нашим црквеним молитвама: „Очисти мја от всјакија скверни плоти и духа! – очисти ме од сваке поганштине тела и духа“ (Припрема за свето Причешће, Молитва прва); „Царју Небесниј, очисти ни от всјакија скверни! – Царе Небесни, очисти нас од сваке прљавштине!“ (Молитва која се сваки дан чита много пута).“ (Видети: Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима, светог апостола Павла, Београд 1983, 344-372).

*

 Завршише се речи светог и богомудрог и духоносног оца нашег Јустина Новог Ћелијског. 

Господу нашему Исусу Христу слава са Оцем и Духом Светим. Амин.

Приредио епископ крушевачки Давид

Преузмите текст у pdf формату ОВДЕ