Месечна архива: децембар 2019

Поводом збрзане пашквиле: Владика Атанасије (Јевтић): „У цркви нема власти, него Сабора“

Поводом збрзане пашквиле:

Владика Атанасије (Јевтић):

„У цркви нема власти, него Сабора“

 

Зашто занемаривати, 

па и негирати толику множину

светописамских сведочанстава

о двојединству и складу тема 

власти и Сабора у Цркви?

„ Као чеда послушности

не поводите се за пређашњим жељама

из времена вашега незнања“ (1 Птр. 1, 14),

и томе слично:“ И не саображавајте се овоме веку,

него се преображавајте обновљењем ума свога

да искуством познате шта је добра и угодна

и савршена воља Божја“ (Рим. 12, 2; Еф. 4, 23).

И опет: „ Нико да вас не заварава празним речима; 

јер због тога долази гњев на синове противљења“. (Еф. 5, 6).

Или: „немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме,

него их још разоткривајте.“ (Еф. 5, 11).

Или: „онај који држи заповести његове 

у њему пребива и Он у њему.

И по томе знамо да Он пребива у нама, 

по Духу којега нам је дао.“ (1 Јн. 3, 24).

Или: „Јер је телесно мудровање непријатељство Богу,

пошто се не покорава закону Божјем,

нити пак може“ (Рим. 8, 7. Јак. 4, 4. 1 Јн. 2, 5).

Или:“ А ово је љубав: да ходимо по заповестима његовим.

Ово је заповест, како чусте од почетка, 

да по њој ходите.“ (2 Јн. 6).

Или: „ Јер оружје нашега војевања није телесно

него силно Богом за рушење утврђења, 

обарајући помисли. И сваку охолост, 

која устаје против познања Божјега,

и покоравајући сваку помисао 

на послушност Христу. 

И спремни смо казнити сваку непокорност

чим се испуни ваша покорност.“ (2 Кор. 10, 4-6).

Или: „И постави Дванаесторицу, да буду с њим, 

и да их шаље да проповедају,

и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне;“ 

(Мк. 3, 14-15).

Или: „одговарајући Исус рече им: 

Подајте ћесарево ћесару, а Божје Богу.“ (Мк. 12, 17. Лк. 20, 25).

Или: „ Ако ме љубите, заповести моје држите.“ 

(Јн. 14, 15. 10; 1 Јн. 5, 3).

Коначно: „ Ко има заповести моје и држи их,

то је онај који ме љуби; а који мене љуби,

тога ће љубити Отац мој; 

и ја ћу га љубити и јавићу му се сам.“ (Јн. 14, 21).

……………………………………………………

*

А на апостолској страни 

ап. Павле саветује ап. Тита речима:

„Напомињи им да буду покорни

и послушни поглаварствима и властима,

готови за свако добро дело,

никога да не руже, да се не свађају,

да буду благи,

да показују сваку кротост према свима људима“? 

(3, 1-3. Сравни Пс. 50, 12: духом владалачким да буду учвршћени).

Зар исти (ап. Павле) не говори истоме (ап. Титу): 

„ Зато те оставих на Криту …

да поставиш по свима градовима старешине,

као што ти ја заповедих …“ (1, 5);

или: „ А ти говори што приличи здравом учењу.

Старци да буду трезвени, скромни мудри,

здрави у вери, у љубави у трпљењу.“

„Старице такође да се држе како доликује светима, 

да не клеветају, да много не робују вину,

да уче добру, да уразумљују младе жене: …“ (2, 1-4).

„Тако и младиће саветуј да буду честити.

У свему покажи себе за углед у добрим делима:

у учењу исправност, честитост, чистоту,

реч здраву, беспрекорну, да се посрами противник

немајући ништа лоше рећи за нас.“ (6-8).

„ А лудих запиткивања и родослова и спорова

и препирања о закону клони се,

јер је то некорисно и сујетно“ (3, 9).

*

Према томе, некорисно је и сујетно понављати

да „овај Патријарх није мој Патријарх“,

(а добро знамо да ни претходни Патријарх, 

звани „Стари краљ“, није био по вољи 

ваздугидан невољнима и незадовољнима)!

И опет, да „овај Синод није мој Синод“,

односно да овај Синод 

„није прави одраз и израз јерархије 

Српске Православне Цркве“.

 *

Патријарх Павле је некад био поставио ово питање: 

 „Брате Атанасије, да си на другој страни,

замислимо шта би се дешавало Цркви?“

Сада, када се чини да је брат Атанасије 

прешао на другу страну,

па и да је постао поруга Православља,

ми безбели видимо шта јој се дешава!

Такође се потврђује друга реч Патријарха Павла:

да је еп. Атанасије „најнепослушнији монах

У Српској Цркви“!

Још је он говорио:

„Немамо куд, Господ нам је дао власт!“

Чињенице се дакле не дају ућуткати! 

И ова да је васкрсли Господ казао:

„Дана ми је сва власт на небу и на земљи!“

(Мт. 28, 18), и да ју Он „даје коме хоће“!!!

*

Не прекину ли се зборашења и митинговања 

у инат освештаном црквеном реду и поретку, 

они који стално извољевају, и несувисло запиткују, 

 као да им ништа није јасно,

и као да су тек јуче ступили у Цркву,  

врло скорашњих дана ће са свим својим питањима,

па и са онима о пореклу „мржње међу епископима“, 

стићи до руба!

Тада ће они сами морати и да одлуче:

Шта им ваља даље говорити, и чинити,

еда би Цркви било на сушту корист?!

*

Две нове ствари су као упаљени аларми.

Прва ствар намеће питање:

 Да ли себе и друге доводити до црте,

бацати се преко ње,

па се као толико пута досад,

ипак повлачити у заветрину?

А затим се аљкаво правдати 

како се ништа лоше није догодило (?!)

Јер ето, све је учињено ради Цркве!

А истина се неће дати ућуткати, него ће се већма огласити:

Да су се неки послужили Црквом,

не питајући за цену коштања штете,

нити марећи за учеснике 

овог удруженог подухвата.

Друга ствар је подухват који је већ у толикој мери одскочио

да су његови протагонисти забраздили дотле

да увелико режирају масовну ликвидацију браће!

Истовремено са тим, они издају својим штићеницима,

залуталим на беспућима мисли „на придумку“,

Либелум писма о њиховој православности.

 Односно, да није неправославно то што су доспели 

до високих барела сирове нафте 

преко приватизације нафтних бушотина

и до црквено-манастирских имања;

што то иде и до проналажења „епархијала“ 

као начина доласка до „свежег“ новца

ради реализације потемкинових села!

Рак рана тих марифетлука дочим јесте:

Саблажњавање ових малих!

*

Тек је ова друга ствар сушти Молоховљев комплекс 

и томбола и кладионица:

Захтеви за хитним „припитомљавањем“ и измештањем 

Српских северно-америчких и европских епархија 

из Српске Православне Цркве! 

И сав тај ужас бива посредништвом и асистенцијом оних 

којима је највише дато,

и који су по природи ствари, најодговорнији:

пред Богом, људима и историјом!

*

Треба ли дозволити то, као и подизање што веће димне завесе

да се Власи не би досетили шта их сналази? – и шта ће их тек снаћи? 

Ни једно, нити друго не треба дозволити!!!

Него је најбоље остати свој на своме!

Међе наших отаца не померати, 

међе Српске Православне Цркве и њене Дијаспоре:

не сужавати, другима не поверавати, 

нити их тиме поништавати!!!

*

Док на клевете и увреде, 

као и на медијску хајку и помаму 

од стране оних преосвећеника 

и пречасника (и њихових незнавених

пратилаца и пратиља),

свих подложних завођењу за Голеш-планину, 

оних дакле који никуда не смеју крочити 

без свите и пратње и обручника, 

треба узвраћати добро познатим речима:

 „Господе, води ме правдом Твојом;

ради непријатеља мојих исправи пред Тобом пут мој,

јер у устима њиховим нема истине,

срце им је сујетно,

гроб отворен грло њихово,

језицима својим обмањују …“

Њиховога ради добра 

треба их још подсећати на речи,

за које они иначе не маре:

„ … бићеш врло презрен.

Понос срца твога превари те,

тебе, који живиш у раселинама каменим,

у високом стану свом, 

и говориш у срцу свом:

*Ко ће ме оборити на земљу?* (Авдија 1, 2-3).

Срећом, постоји онај који може оборити!

Зар није увек постојао поп над попом?! 

 

Еп. крушевачки Давид

Преузмите текст у pdf формату ОВДЕ

У Матици српској представљена докторска дисертација Епископа новосадског и бачког Г. Иринеја

IMG_20191212_203647_resize-680x340
IMG_20191212_203647_resize-680x340.jpg

 

Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, представљена је 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду.

 

IMG_9974_resize.jpg

 

О делу су говорили: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид, професор др Драган Станић, председник Матице српске, и аутор. Пожелевши добродошлицу присутнима, професор Станић је навео, поред осталога, да је владика Иринеј монах који влада собом и који је дубоко предан Господу.

 

Целокупно обраћање професора др Драгана Станића:

 

По великим људима увек су се препознавала и препознаваће се времена у којима живимо и лутамо ми који тражимо крупне оријентире како не бисмо сасвим залутали и, у тим лутањима, негде потонули. Најбољи оријентири јесу извори светлости који се могу јасно уочити чак и у тами, онда када се учини да путовања више не може бити, да морамо застати и отпочинути. Но, ако светлости пред нама има, пут се ипак може наставити а да се не погреши у свеукупном тражењу, чак и ако не нађемо баш најбоље стазе и богазе, гледајући светлосне оријентире, општи правац кретања сасвим сигурно неће бити погрешан. Са јаким светлосним оријентирима нема насумичног лутања, али има сталног и упорног трагања које не губи из вида далеки, јасно уочљиви циљ. Зато се овакво путовање никада не испољава као слепи ход у неизвесност, него путовање непрестано прати добри осећај провиђења, чак и у најтежим и најнеизвеснијим тренуцима.

 

И када нам се учини да не знамо где смо, поглед на светлосни циљ пред нама јасно ће нам показати бар ту једну једину, али најважнију ствар: показаће нам где смо у односу на коначни исход и циљ према којем се одређујемо.

 

Владика бачки Иринеј испоставља се као вечна ватра која увек и постојано гори, никад се не тули до жеравице, а никад не разгорева до неконтролисане буктиње. Увек извор светлости и топлине која не нестаје и не скрива се. Он то чини на начин чврстог, стабилног и поузданог пламена који се даје другоме, без пропратних ефеката променљивости, драматике или, не дај Боже, проблематичности. У начину на који у њему гори ватра вере, рекло би се да све постоји по самоме себи, онако како може бити и како налаже природа ствари, тако као да никакве алтернативе ту нема. Вера се ту испоставља као да само тако може бити и никако друкчије. Ватра вере – којом се живи у Исусу Христу – и наталожено двомиленијумско монашко и епископско искуство проговара у њему са осећањем да одговори на сва питања која постоје, и пре него што дозремо као људи до способности да питања јасно формулишемо. Овакво осећање прети да сасвим нестане из искуства рационалног, секуларног и матералијалистичког образовања савременог човека, али у духовном, хришћанском и метафизичком наслеђу добро позната и догматски утврђена чињеница која указује на вечност и безвременост Бога Сина, упркос томе што се Он телом људским појавио у овом историјском времену. Свети Јустин Ћелијски зато каже: „Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. А друга је: човек се јави у Богу. Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте једино на потребу бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим“.

 

У српској култури којој припадамо овакав облик испољавања душевних и духовних квалитета обично делује готово нестварно, некако – нека ми не буде замерено што то кажем – чак намештено и вештачки. У нашој култури, која у себи садржи јаку епску матрицу, све што на уверљив и прихватљив начин постоји мора бити приказано као поље непосредних и сталних сударања, спорова и сукоба, и то је наш усуд. Нама је једино уверљиво оно што постоји на начин постојаних унутрашњих и спољашњих борби које се могу описати оним Његошевим стихом који вели: „Нека буде борба непрестана“. То да се сваки човек туче са некаквим именованим и неименованим силама – то је у српској култури ствар савршено природна и јасна, чак и једина разумљива и прихватљива, а да у том погледу ни умни људи, интелектуалци, па чак ни монаси и владике не представљају велике изузетке, то је ствар у коју смо се понекад и сами могли посведочити уколико смо умели ту чињеницу да откријемо и у њу се удубимо. Овакво разумевање ствари није нетачно, али уме понекад да буде пренаглашено, па чак и неправедно у односу на оне високоузорне људе и истинске носиоце врлинâ који умеју да воде унутрашњу борбу, а да притом не узнемиравају друге драмским интензитетима које трпе у тој борби. Када такви људи, попут владике Иринеја, оставе сасвим по страни сопствене муке кроз које су пролазили док нису дошли до стабилног, чврстог упоришта за сопствену веру и мисао, за реч и чин, онда типичним представницима српске културе такав став, па и такав човек може деловати помало и хладно, и некако рационално. Но, то се тако причињава само ономе ко није прошао темељни пут молитвеног уравнотежења душе и духовног смирења ума. Само онај ко зна добро колико је тешко доћи до смиреноумља, онај ко зна колики је духовни напор неопходан да се уложи и да се свакодневно улаже како би се смиреност ума досегла и брижљиво чувала – само такав човек са духовним искуством знаће колико је реч о божанственом добру које треба дуго и упорно освајати, а да никада не будеш сигуран јеси ли га освојио и усвојио. Због тога је над самим собом неопходно непрестано стражити и у том стражењу непрестано призивати помоћ Богочовека као најсигурнијег светлосног оријентира свеколиког људског постојања.

 

Близу четврт века имам ту привилегију да будем у некаквој близини Преосвећеног владике Иринеја, тако да знам колико је било мноштва разговора у којима су челници Матице српске имали прилике да размењују мисли са Преосвећеним, и да из тих разговора извуку не само духовну поетику него да буду озарени духовном светлошћу. Та поука није се тицала само путева човековог духовног развитка него је најозбиљније дотицала множину најсложенијих питања нашега живота уопште. Имати то задовољство разговора са владиком Иринејем – то значи бити у могућности да се дотакну та несагледива ширина питања људског живота и друштвених прилика, али се све то обједињује у оном утешном сазнању да све и даље постоји у обзорју Господа Бога, те да гласноћа и бука оних који тврде како је Бог тек хипотеза за којом човек више нема потребе, да је то само једна заводљива, нетачна и лажљива мисао чије тешке последице не успевају да сагледају пре свега они који је формулишу и разглашавају. Свему томе насупрот стоји древна хришћанска мисао која се по много чему указује као сасвим саображена духу времена у којем данас живимо. У том смислу веома су значајне не само поуке, ставови и начин мишљења нашег владике Иринеја, него и његова докторска дисертација коју је 1980. године, на грчком језику, одбранио на Богословском факултету у Атини, а која се сада појављује у српском преводу Станимира Јакшића под насловом „Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику“. Ова студија није тек једна специјалистичка теолошка студија којом би требало да се баве само посебни зналци у овој области. Истина је, реч је о расправи која припада оном најпробранијем корпусу дела високе теологије суочене са најпробранијим и најсуптилнијим догматским темама, по чему она улази у круг најважнијих дела насталих у окриљу Српске Православне Цркве и њених аутора какви су архимандрит Јустин Поповић, Свети владика Николај Велимировић, митрополит Амфилохије или владика Атанасије Јевтић.

 

Улазећи у круг оних најбољих духова и умова које је Српска Православна Црква изнедрила, владика Иринеј се појављује увек са додатком који сведочи о обиљу дарова. Он је монах који влада собом и дубоко је предан Господу, али је и теолог који добро зна шта можемо о Господу знати и како, уз то знање, Господу треба да искажемо част и славу. Он је Владика који управља паством и показује јој ваљане, проверене путеве ка Господу, али је и интелектуалац са широким познавањем обичног људског живота и са искушењима савременог човека, и са познавањем способности да живот подстакне духовним упориштем у Господу. Он је човек овога света који добро разумева у каквим околностима данас и овде живимо, али је још више мудрац који упозорава на присуство вечности у овом пропадљивом свету и пророк кроз којег Свети Дух проговара језиком провиђења Господњег. Он добро зна како се суштина, енергија и дела Господња исказују ваљаношћу речи, али исто тако зна када, где и како треба говорити речитошћу ћутања и дубинама тишине. Привилегија је живети у близини таквога човека Господњег.

 

Молим да ми буде опроштено што ја, један из пастве, овако говорим о своме Епископу. Као и Ви Преосвећени, тако и ја знам да овакве речи могу изгледати као кушање којима нас излаже нечастиви, али ме теши помисао да те исте речи могу изгледати као, можда, прозирање таме којом смо окружени, а која нас спречава да сагледамо Божју суштину која ће нас поштедети крупнијих лутања и погрешке. Само истинским заједништвом људи, и то људи који су саборно обједињени у Богу, можемо се надати да се као самосвесни појединци, као народ, као носиоци вере, као чувари светлости, нећемо загубити у мраку кроз који нам ваља даље ходити. Хвала Вама Преосвећени, хвала Вам што у томе свесрдно, као истински носилац светлосних знака Господњих, Ви нама помажете, бодрите нас и на истинске циљеве непрестано упућујете.

 

 

Митрополит Порфирије је оценио да је промовисана књига вредна зато што показује важност Предања и верност Предању Цркве. Изван сагласја са вером Отаца, изван Предања – нема истинске вере, нема истинског богословља ни истинског живота, навео је Митрополит загребачко-љубљански.

 

 

Епископ крушевачки г. Давид је образложио да постоје многи аспекти књиге која носи назив Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, и да је то дело одраз богословске речи и Отаца Цркве кроз векове.

 

 

Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј заблагодарио је свима који су допринели настанку књиге, а особито г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, Матици српској – саиздавачу, и многим другима. Епископ је истакао да не постоји теологија ван Цркве. У нашем времену, чињеница да се бавимо оваквим темама је благослов Божји за све нас и подстицај да не дозволимо да нам се живот претвори у неку рутину свакодневице него да увек схватамо да смо овде да бисмо вечно у Богу живели, у заједници са Господом љубави и у заједници са свима светима Његовим, поручио је владика Иринеј.

 

 

Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.

 

Света архијерејска Литургија у манастиру Грабово

????????????????????????????????????

У недељу 25. по Духовима, 08. децембра 2019. године, на Оданије Ваведења Пресвете Богородице, када наша Света Црква прославља св. свештеномученике Климента Римског и Петра Александријског, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид началствовао је светом архијерејском Литургијом у манастиру св. ап. Петра и Павла у Грабову.

Епископу су саслуживали: архијерејски намесник ћићевачки протојереј Владица Столић, парох витошевачки јереј Дејан Савић и протођакон Његовог Преосвештенства Андрија Јелић.

Након прочитаног одељка из Јеванђеља, наш Архипастир Епископ Давид својом очинском беседом обратио се окупљеном верном народу.

По завршеној Светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид обишао је радове на храму који је у процесу обнове, да би након тога у радости са својим Епископом свештенство и верни народ узели учешћа у трпези љубави за коју се постарала настојатељица манастира монахиња Агапија.

 

јереј Милош Пешић

У манастиру Дренчи прослављена слава Ваведење Превете Богородице

20191204_080619-01

Данас је у Светом манастиру Дренчи прослављена храмовна слава Ваведење Превете Богородице. Свету Архијерејску Литургију служио је наш Епископ Давид. Које речи употребити да се опише радост данашњега дана коју доживесмо сабрани око Свете Чаше Крви и Тела Христовога. Не постоје речи које могу описати истинску радост душе и срца. Она се неда описати јер то је умилна роса Царства Небескога. Та роса блажи уморно од пролазности и обремењено слабостима људско биће. Та роса то су сузе Пречисте Богомајке које непрекидно натапају ову долину плача. Те Њене сузе молитвене јесу радост наша, јер њима нам Господ прашта. Благодаримо ти Света Богомајко Владичице јер тобом прогледасмо! Радуј се благодатна јер тобом и ми постасмо бића радости!

Трудом игуманије Фотине и колачара Милана Спасића, радовасмо се  дивном и чувеном српском гостољубљу.

 

свештеник Вукман Петровић

Навечерје храмовне славе Ваведењског манастира у Велућу

????????????????????????????????????

Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид благоизволео је да посети и учини молитвено бдење у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у селу Велућу. Бденије је служено у зимском параклису овога манастира уз молитвено учешће: епископског Секретара протојереја – ставрофора Драгог Вешковца, протојереја – ставрофора у пензији Јована Спасојевића, јереја Мирољуба Симеуновића, пароха трстеничког, јереја Милутина Михајловића, пароха велућког, протођакона Андрије Јелића, ђакона Стефана Ђурђевића, ђаконе Николе Вујовића, игуманије ове свете обитељи Теодоре и њених сестара, теолога Владимира Михајловића, чланица хора ,,Ваведење“ и верног народа. За Часном Трпезом били су: прота Јован, отац Мирољуб и ђакони Андрија и Стефан. Након бденија сестринство нас је љубазно угостило у својој трпезарији у којој су се и за време обеда чуле молитвене песме споменутог новооснованог хора који брзо напредује у манастирском храму уз помоћ Пресвете Богоматере чије Ваведење слави.

Благодаримо на гостопримству Пресветој Богородици, као и игуманији мати Теодори, њеном сестринству и свима који се труде у светој обитељи овој.

ђакон Стефан Ђурђевић