Месечна архива: јануар 2021

Упокојио се у Господу прота Љубинко Илић (1951 – 2021)

image

Прота Љубинко Илић био је частан човек.

Рођен је у селу Миоковиће код Лепосавића, у породичној задрузи која је имала више од десет чланова. У родном месту и Белом Брду завршио је основну школу, а  Богословију у Београду (1973). Епископ жички г. Стефан рукоположио га је у свештенички чин у Манастиру Жича (1975). Три године је био парох блажевачко-влајковачки. Тридесет и седам година служио је у Цркви Светог архангела Гаврила у Дупцима. Две године је, по благослову епископа Лонгина, опслуживао три парохије у Америци (Синсинати, Колумбос и Хотпрингс). Подигао је са народом цркве у селима: Жуње, Разбојна, Ковиоци, Стројинци, Мошуте (засеок у селу Дупце), Златаре, Царина (засеок у селу Разбојна). Обновио је цркве у Блажеву и Дупцима. За собом је оставио ожалошћену породицу: протиницу Раду,  кћерке Драгицу, Надицу, Наташу и унуку Милицу.

Био сам дете кад сам са мојим оцем први пут био гост у његовој кући. Заправо, био је то парохијски дом у Дупцима у коме је прота Љубинко живео са својом породицом. Та стара кућа била је исте судбине као и парохијски дом у Барбатовцу, где смо ми тада живели (била је то прва парохија мога оца). И једну и другу подигли су свештеници који су за време рата убијени од комуниста. У Барбатовцу је прота Илија Симић, родом из Пећи, погубљен у самом парохијском дому, на Светог архиђакона Стефана, 9. јануара 1943. године. Слушао сам разговор двојице свештеника, били су сељачки синови спремни да следе сваку реч из Свештеничке заклетве, о страдању њихових претходника на парохијама. Џелати су још били живи!

Прота Љубинко Илић, после пензионисања, био је мој парохијанин. Пред смрт се причестио. Замолио сам га да ми каже све што зна о свештеномученику дубачком, убијеном 1944. године.

Методије Петров, парох дубачки, изведен је са женом и три сина на погубљење у Дрењачки поток (на путу Дупци – Лепенац). Два сина су успела да побегну са губилишта: Тодор (рањен у бекству) и Милош. Хранислав, трећи син, остао је мртав крај оца и мајке. Сељаци су их сахранили у Дрењачком потоку, кад су џелати отишли да пљачкају попову кућу. Попадија је била добра ткаља и везиља, па се и данас могу наћи њени ручни радови у кућама злочинаца (потомцима их оставише у наслеђе, углавном, за девојачку спрему)!

Прота Љубинко

Прота Љубинко

Тодор је био дете. Онако рањен, успео је пред потером да се домогне кумовске куће. Овде је превијен, нахрањен, утопљен (био је хладан дан) и стављен у кревет. Чим је заспао, кумови су га пријавили комунистима. Пао је мрак, кад су они дошли по њега. Пробудили су га и батинајући извели на Милановицко брдо. Дувао је јак ветар. На овом обрешку са гробљем и лети пирка. Дечак је силован пре него што је издахнуо! Остављен је мртав да лежи на ледини! Овде су га растргли гладни пси и дивљач! Три деценије касније, у исти дан, на овом месту сахрањена је Милица Костић.

Прота Љубинко је по благослову епископа жичког г. Стефана водио делегацију младих Срба из Америке, имали су удружење са именом Милице Костић, на њен мученички гроб.

Игуман Манастира Студеница архимандрит Тихон (Ракићевић) објавио је књигу Борба за достојанство, изложење живота и мученичког подвига ученице Милице Костић (1956−1974). Овде сам читао да је она у болници разговарала са полицијским инспектором „разговетно, али са прекидима; каже пар речи па мало стане.

Доктор је пробудио. Рекао сам јој:

  • Ја сам из СУП-а!

Потом сам је питао:

  • Где си била?
  • Била сам у школи. Са другарицама. Требало је да имају нешто – као писмени.

Изгубила је свест.

Дошла је себи:

− Ишла сам са неким дечком (Томислав Ж. Николић, п. п.) до једанаестог спрата, да позовем његову девојку.

  • А што си ти ишла?
  • Рекао је, она има строге родитеље и да је само позовем.

Затворила је очи.

После пар минута, наставила је:

  • Били смо на једанаестом спрату.
  • Како знаш?
  • Видела сам, кад сам изашла из лифта.
  • Да ли си сама скочила или те је неко гурнуо?
  • Ја сам сама скочила кроз прозор!
  • Зашто?
  • Једино сам тако могла да сачувам част!

Пала је у дубоку кому и није се пробудила.”

 

Стан је био двособан.

Из његовог предсобља, надесно, улазило се у спаваћу собу (величине три и по са три и по метра). Овде је првоокривљени Т.Н., који је Милицу довео у стан са улице − па је из предсобља увукао силом у спаваћу собу, захтевао да се скине гола, јер нема другог излаза! Она је преклињала да је пусти! Он је покушао да је свуче! Плакала је и молила! У Оптужници стоји: „Тукао је рукама, уз истовремене покушаје да јој скине одећу!”

− Сиромашна сам! Дете сам! Девојка са села! Невина!

Т.Н. (средње слово првооптуженог није наглашавано у списима са суђења, п.п.) је наставио даље свој посао!

После Миличиног скока пришао је прозору, погледао доле и према Записнику Ким. бр. 32∕74,2 (33), „опсовао Бога”.

Прота Љубинко Илић био је чувар ових светлих гробова!

 

Протојереј Драгић Илић

 

 

Празник Светог Саве литургијски прослављен у граду Крушевцу

IMG_20210127_093635-01
Свети оче Саво, моли Бога за нас !

 
 
На празник Светог оца нашег Саве, првог Архиепископа српског, 27. јануара 2021. године, Епископ крушевачки Господин др Давид служио је свету Литургију у Саборној цркви светог Ђорђа у Крушевцу.
 
Епископу су саслуживали свештеници и свештенођакони саборног храма: протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереј Ненад Радосављевић, протојереј Александар Ерић, јереј Ненад Драгичевић, јереј Андрија Јелић, протођакон Јован Миленковић и ђакон Ненад Матић.
 
Владика Давид је вернима и деци честитао празни са посебном радошћу и изговорио беседу говорећи о значају Светог Саве као Христовог угодника из нашег српског рода, о његовом духовном и културном раду и успеху за српску Државу и Цркву.
 
Славски  колач, жито и вино  овогодишњих свечара породице о. Ненада Драгичевића попадије Весне и деце Анисије, Симона и Јефимије, Владика Давид је принео и освештао после заамвоне молитве, пожелевши им свако добро, радост и благослов у Господу, а за наредну годину славски колач примила је породица Сакић из Крушевца -  Драган, Вера и Ана Сакић.
 
Благољепију свете Литургије допринели су појци, теолози и вероучитељи нашег  светог храма.
 
На крају Литургије отпојана је химна Светом Сави и  уприличен је  дечији рецитал, а Владика Давид  је свима поделио припремљене поклоне. 
 
протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић

Упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Дамњан Лисинац

IMG_28352-1024x768

Уочи великог празника Савиндана, 26. јануара 2021. године, одвојио се од нас телесно и упокојио у Господу наш вољени протојереј ставрофор Дамњан Лисинац, свима познати прота Дача, свештеник у пензији и дугогодишњи парох љубостињски.

Овај христоименити и на далеко чувени свештеник, родио се у селу Горњи Ступањ од оца Ђорђа и мајке Миланке побожних и врлих људи. Основно образовање стекао је у свом родном крају. По знању предњачаше бистрином ума и разборитошћу, а душа му беше окићена многим врлинама. Имајући такве дарове у себи и чувши Божији позив, одлучиo се да преда живот Господу и умножи све даровано му, уписавши се у богословску школу Св. Арсенија у Сремским Карловцима. У богословији се показа као сјајан омилитичар (беседник), али и врсни фудбалер увевши свој богословски фудбалски тим „Левијатан“ у активна градска такмичења.

Оженио се изабраницом Вукосавом, чије срце знађаше још из школских дана, а која се у истој мери показа као умна и врла жена, вредна достојанства попадије и протинице. У складном и богоугодном браку родили су две кћери Снежану и Светлану, заједно са унучићима Саром и Стахињом. Деца и унучад се показаше, па и даље показују, као достојни наследници свих њихових дарова.

Млади богословац Дамњан по завршеној богословији и одслуженој војсци, као онај кога је Господ „на земљи постави за служитеља у цркви “*, ступа на службу у Петницу код Чачка, а потом у Грачац надомак Врњачке Бање, да би 1982. прешао у новоосновану парохију љубостињску, са свештеном службом у манастиру Љубостиња.

Владика Давид са протомДамњаном испред манастира светог Илије

Владика Давид са протом Дамњаном испред манастира светог Илије

Годинама се у Љубостињи богатио не само својим личним искуством, имавши испред себе живе слике монашког подвига, игуманије Варвару и Христину и монахиња, а све под окриљем Свете Царице Милице, која га је својим благословима бодрила и богато даривала. У Светој Љубостињи је блистао свештеничким достојанством, као какав поп господин, те својом појавом непрестано потврђивао оправданост свога свештенослужења у царској лаври, са манирима о аристократским држањем попут неког свештеника на царском двору.

Пошто га је Господ „међу људима украсио духовним достојанством “*, он као пастир Господњи увек је ишао пред својим стадом водећи га ка Царству небеском одговорно, пожртвовано и са пуно љубави. Бивао строг и благ, речит и ћутљив, хитар и смирен, истинољубив, човекољубив и Богољубов, увек показујући будност и спремност да се супротстави неистини, непревди, искушењу и злу. Такви дарови показали су изврсну и јединствену пастирску методологију у очувању целовитости поверене му пастве у тадашње тешке дане по веру и православље, када се лако одрицало Господа, а још лакше вређало и понижавало свештенство. Чувајући своје свештеничко достојанство, очувао је свештеничко достојанство уопште.

Деведесетих година прошлога века оснива веронауку за децу при парохији љубостињској, када је одзив великог броја деце показао насушност пројаве Јеванђелске истине међу будућим поколењима. Православном просвећивању оних за које је Господ рекао „Пустите децу, и не бранте им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско“ (Мат.19:14), придружује се песник, писац и драмски стваралац за децу Милош Милошевић-Шика, као његова „десна рука“. Данас као одрасли људи, а негда као деца светосавска, са посебном емоцијом у срцу присећају се радосних дана проведених са протом Дачом у школи веронауке, светосавски академијама и верским екскурзијама које је организовао по целој православној Србији. Радо се сећајући сусрета са блаженопочившим Патријархом Павлом у цркви Св. Марка и његовим изненађењем пред појавом толике христољубиве деце, као и благословима којима их је обасипао.

Отишавши у заслужену пензију својој будућој браћи, свештеницима, оставио је целовиту парохију, богољубиву, са израженим поштовањем према свештенству, Цркви и Богу. Пензија му не беше време свештенослужитељског мировања и духовног ленчарења, но, често бивајући рад гост на многим службама, свечаностима и манифестацијама, показивао је све своје дарове врхунским умећем говорништва, које никога није остављало равнодушним, а свакога остављало „без текста“.

Умеће његовог проповедништва огледало се како у есенцијалном садржају беседе, тако и у препознавању духа и потреба народа, а све то изнето на јединствен начин, својствен “златоустим“ беседницима. Беседе му беху богате конкретним и директним порукама и поукама; песнички обојеним богословским истинама, како каквим богослужбеним стиховима; бираним речима и анегдотски укомпонованим теолошким темама; орнаментски украшеним реченицама; мајсторским приношењем: изражајном мимиком, одмереним паузама, крешендом и акцентом у интерпретацији, префињеном артикулацијом, без сувишних фраза и израза, без поштапалица и празних пауза. Све ово је уједно описивало и његову личност уопште, обучену у грациозно и господствено држање, харизму којом је зрачио, умешност односа са сељаком и доктором наука, Епископом и било којим службеником. Све његове дарове, заједно са свим његовим врлинама, успесима, држањем, ставовима, са пуним правом ми смештамо у појам: „прота Дача“.

У последње дане свога овоземаљског живота, сав се Господу педавши молитвом и покајањем, свима нам је давао до знања, да је његов дух и даље несаломив и јак, иако тело слабо, али и да је целим бићем спреман да изађе пред Господа који је „одредио свима људима општу границу живота, када се живот испуни“*.

DSC_0327

За богољубивим људима вапи и Небо и земља. Само се људској логици причињава да је по среди неправда у тренутку када смрт одвоји од нас вољену личност. Стварност је ипак другачија: ма где да се она нађе, на Небу или земљи, она обитава и на једном и другом месту, рекло би се, подједнако. Зато је и наш прота Дача још увек са нама, иако изашао на истину пред Господа. За оне који, ипак, по слабости људској тугују за протом Дачом, речима молитве нека се снаже: „Господе сила, тужних радости, и уплаканих утехо, и свима малодушнима Ти си помоћ: утешивши Твојим Милосрђем оне што плачу за уснулим, сваки бол срца њиховог исцели“*

Драги нам прото Дачо, пошто стаде пред суд и правду Божију, у лице Његово вечно загледавши се, чија близина сада још више милује те и греје – сети се и твоје деце, рођака, пријатеља, парохијана и нас твоје следбенике на заборави, те узмоли од Њега милостивог и наше спасење.

Господе милостиви, човекољубиви и многомилостиви, који свачију душу знаш и свакога понаособ лично волиш, верног слугу Твога свештеника Дамњана, чије си куцање срца бројао, чијим си се беседама сладио, као каквим славопојем Анђела, и чије си покајничке молитве слушао – прими и овај наш мали принос и скромно беседничко приношење, као какви молитвени стих, те га уврсти и међу Дамњанове беседе у којима он неизмерно величаше славу Твоју, и „дај му венац правде Твоје, удео спасаваних, у славу изабраних Твојих, да би за оно, око чега се трудио у овоме свету Имена Твога ради, примио богато уздарје у обитељима Светих Твојих, благодаћу и милосрђем и човекољубљем јединородног Сина Твог Господа нашега Исуса Христа. Амин“*.

Духовно чедо, брат у Христу, наследник љубостињске пастве и Дачин пријатељ,

протојереј Данијел Стефановић

(*молитве опела свештеника)

(ВИДЕО) Светосавска академија у Крушевцу

maxresdefault

Епархија бачка: Апел у одбрану невиних жртава Погрома (Рације) у Новом Саду 1942.

Logo-zaglavlje

Док смо још увек под снажним утиском обележавања погрома у Бачкој 1942. године и вечног молитвеног сећања на све невине жртве, несавесни појединци и групе, као и поједини медији, нажалост, не мирују него настављају са својом унапред зацртаном агендом против нашег народа и грађана Србије уопште, у циљу растакања нашег духовног, друштвеног и националног идентитета, срамно злоупотребљавајући и мученичку смрт наведених жртава. По опробаним методама замене тезâ и одавно увежбаном аутошовинистичком реториком, невине жртве се, само на први поглед неприметно, злоупотребљавају и Погром грађана Новог Сада 1942. године се политизује и спушта на ниво дневно-страначког и идеолошког политикантства.

 

Доказ за ове наводе може се видети на порталу Autonomija.info, који је 22. јануара ове године објавио вест: Антифашистичка акција Новог Сада одала почаст жртвама Рације и позвала на борбу против фашизма, додајући у поднаслову: Суочени смо са национализмом и фашизмом који прожима све поре нашег друштва. Речени Portal građanske Vojvodine је, иначе, 2011. године регистрован као медиј који издаје Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), док на самом сајту, између осталог, дословно пише: Sajt Autonomija je nastao iz potrebe da se otvori prostor za normalnost unutar sveopšte nenormalnosti koja vlada ovim prostorima već bezmalo 30 godina”. У импресуму се наводи да је заступник издавача Норберт Шинковић, који је уједно и председник Управног одбора NDNV-а, док је главни уредник портала Бранка Драговић Савић. Као први на листи чланова редакције наводи се Динко Грухоњић, а један од сталних сарадника је и Теофил Панчић. Остали чланови редакције и стални сарадници су, верујем, мање познати широј јавности.

Самозвани антифашисти и јунаци вести бомбастичног наслова на наведеном порталу су за ,,одавање почасти” жртвама Новосадске рације  изабрали вечерње сате 22. јануара 2021. године, као најпогоднији термин за свој политички перформанс. У самом тексту се не наводи тачно време скупа, али фотографија која га илуструје даје довољно информација и потврђује познату изреку да једна слика вреди више од хиљаду речи.

Подсећања ради, истога дана, у подне, Град Нови Сад, Епархија бачка и Јеврејска општина у Новом Саду су, заједно са покрајинским властима, Војском Србије, потомцима жртава, Савезом јеврејских општина Србије, Матицом ромском, Колом српских сестара, амбасадама Израела и Мађарске и другим поштоваоцима невиних жртава, званично и на традиционалан начин, обележили 79-годишњицу Погрома (Рације) 1942. у Новом Саду. Логистичку подршку су пружили Полиција и Јавна комунална предузећа, а читав догађај су пратиле многе медијске куће и агенције, док је директан пренос реализовала РТВ Војводине, као јавни сервис грађана. У оквиру неговања и унапређења културе сећања, свој допринос су дали и Архив Војводине, Историјски архив Новог Сада и Културни центар Новог Сада. Једном речју, сва државна надлештва, установе културе, медији и цивилни сектор су заједно, на достојанствен начин, организовали и учествовали у обележавању годишњице овог трагичног догађаја. Стога је сасвим примерено поставити следећа питања:

Ко под окриљем мрака одаје почаст онима који су страдали као жртве мрачних умова и каква порука се тиме шаље?

Због чега се речени самозвани антифашисти гнушају да са осталим грађанима, по дану, не скривајући се иза мрака, одају почаст невиним жртвама?

У чијем интересу се злоупотребљава монструозно страдање невиних људи од нацистичке и фашистичке руке, а потомци и сународници страдалникâ проглашавају фашистима и националистима?

Разуме се да свако има право на мишљење и политички став, али нико нема право да у то име искоришћава мученичко страдање наших суграђана и повређује најдубља осећања њихових потомака и сународника.

Организатори овог ноћног митинга и аутори политичких порука које су том приликом изречене пред спомеником Породица најбоље су показали колико им је стало до поштовања жртава и који су њихови стварни мотиви. Ниједан закон у нашој земљи не забрањује (и не треба да забрањује) јавно изношење политичких ставова, али кад организатори, под плаштом антифашистичке борбе, за промоцију својих идеја искористе Кеј жртава Рације и мученике бруталног покоља Новосађана у јануару 1942. године, а споменик Породица злоупотребе за сценографију свог политичког игроказа, обавезни смо као друштво да подигнемо свој глас у заштиту оних који су своју кончину нашли у хладним таласима залеђеног Дунава.

Медији који су својевремено на сав глас клеветали Епархију бачку за наводно политизовање обележавања Новосадске рације, сада или мудро ћуте или су се ставили у директну службу организаторима овог антицивилизацијског чина. Ово јавно понижавање свих Новосађана и поштовалаца невиних жртава остало је ,,испод радара” новинарâ-репортерâ и до сада га нико није осудио, а њихова дужност је била да то учине и тако подстакну јавност на исти човекољубиви поступак. На насловним странама и екранима таквих медија нисмо могли читати или гледати разне новинаре-репортере, публицисте, заштитнике људских права и слободе грађана, аналитичаре, социологе, јавне личности и тако даље, којима се, у другим случајевима, немилице засипа медијски простор и ,,образује” јавно мњење у Србији.

Све наведено довољно говори о селективности и непрофесионалности таквих медија и њихових назови-новинара, а сасвим сликовито показује и њихову ,,објективност” и ,,истинољубовост”. Уосталом, о каквој медијској и политичкој злоупотреби је реч, довољно говори и чињеница да се у једном од новинарских извештаја о овогодишњем обележавању Новосадске рације прокламује државност Војводине тако што се иста не назива Аутономном покрајином него се ставља у исти (државни) ниво са државама –  Израелом и Мађарском. Важно је напоменути и чињеницу да се, до сада, ниједно удружење новинарâ у Србији, као ни Савет за штампу, нису огласили поводом грубог нарушавања новинарске етике и Кодекса новинарâ у оба наведена случаја. Овај Апел биће прослеђен и њима у доброј вери да је њиховој пажњи сасвим случајно промакла предметна злоупотреба штампаних и електронских медија (нарочито у погледу заштите жртава) и у нади да ће бар неко од њих адекватно реаговати.

На крају крајева, било би поштено према свим грађанима Србије којима су и медији дужни да полажу рачуне, да заједно са организаторима овог срамног скупа објасне своје беспризорно понашање и јавно кажу зашто, свако на свој начин, скрнаве свето сећање и место страдања мученичких жртава и због чега им сметају они који се боре за неговање и унапређење културе сећања нашег народа?

У Кодексу новинарâ Србије се, између осталог, наводи: ,,Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије…Економски и политички интереси издавача  не смеју да утичу на уређивачку политику на начин који би имао за последицу, нетачно, необјективно непотпуно и неблаговремено информисање јавности…Новинар је дужан да поштује и штити права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група… Прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи…Новинар се не може присилити на изражавање мишљења противног његовој савести”.

Овај скромни апел биће објављен на званичној интернет-страници Информативне службе Епархије бачке, у нади да неће остати усамљени вапај Цркве у одбрану мученичких жртава, етоса и историје нашег народа. Треба га схватити као вапај  и позив да сви заједно учинимо напор и сачувамо свету успомену на све невине жртве. Да учинимо подвиг праштања и заједничарења, насупрот мржњи и међусобним поделама. Да сачувамо достојанство свих жртава од сваког облика злоупотребе и манипулације, а у циљу изградње заједничке боље будућности.

Искуство нас учи да ће, и поред свега наведеног, нажалост, бити и оних људи којима ништа није свето и који неће престати да скрнаве сећање на невине жртве и злоупотребљавају њихову (и нашу) трагедију. Наставиће са својим нечасним послом, али ће ипак остати забележено да је Српска Православна Црква подигла свој глас у заштиту невиних жртава и да је одувек била и остала чувар молитвеног и историјског сећања на оне који су свирепо убијени само због своје вере и свог имена.

Нека је вечан спомен свим невиним жртвама!

 

У Новом Саду,

уочи Светог Саве 2021.

 

Протојереј Владан Симић,

члан Одбора за обележавање

Новосадске рације

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке