Протојереј Данијел Стефановић: Света Царица Милица

caricamilica

„Овај дан теби посвећујемо, преподона мати Ефросинијо, и ову ти службу приносимо и песму певамо“

(слово о Светој Царици Милици, преподобној Евгенији-Ефросинији из Житија и богослужбених песама)

„Ходите данас, зборови српски,

окупимо се у светим храмовима

 и торжествено прославимо

особиту међу госпама српским…“

(мало вечерње; Слава на Господи возвах)

Рођена око 1335. године, Милица је била потомка богољубиве српске краљевске лозе Немањић, чукунунука Вукана Немањића, ћерка чувеног војводе топличког Вратка Немањића, у народним песмама опеваног као Југ Богдан и супруга Светог славног Великомученика Цара Лазара Хребељановића: „Беше рода света и славна и нарочита… благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме…Свим врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена; паметна, енергична, а изнад свега, побожна и Богу предана“(Ава Јустин; житије Св. Евгеније-Ефросиније).

Своје детињство Милица је богатила хришћанским и световним васпитањем бивајући чест гост на двору код рођака јој Цар Душана (1308-1355.год.). Са Лазаром, будућим мужем, најпре се срела у крајевима свога оца, где касније на том месту зида своју задужбину – манастир Љубостиња. Благословима Цара Душана и оца јој Вратка удаје се за Лазара 1353. године. У часном и богољубивом браку Лазар и Милица родише пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а потом и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре по рођењу).

Knez_Lazar_i_kneginja_Milica

Свети кнез Лазар и књегиња Милица

Лазар Хребељановић (1329 -1389.год.) беше чувени војвода, славан по витештву, честитости и оштроумности, a на двору код Цара Душана веома вољен и поштован. Будући такав човек њега и Господ препозна, откри, и даде народу за чувара богољубивих и човекољубивих Му заповести – чувара вере и отачаства: „Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио“.(тропар Св.муч. Лазара)

Још један очевидац Лазаревог житија, монахиња Јефимија (деспотица Јелена Мрњавчевић), похвалним словом узноси му величаније и везе златним нитима на црвеној свили: „Међу лепотама овога света васпитао си се од младости своје, о! нови Мучениче, кнеже Лазаре, и крепка рука Господња показа те крепким и славним међу свом земаљском господом. Господовао си земљом отачаства свога, и у свим добрима узвеселио си поверене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изишао си на змију (тј. турског цар Мурата) и на непријатеља божанских Цркава, расудивши да твоје срце не може трпети да гледа где хришћанима отачаства твога владају Исмаилћани”.(Похвала кнезу Лазару, Јефимија)

Након косовске битке, Лазаревог опредељења за Царство небеско и мученичке смрти, његова удовица, христоименита мајка свег српског рода, узевши „на се ревност мушку“ (патријарх Данило III), мудро и храбро владаше Србијом у тешка времена турског вазалства.

320px-Milica_Ljubostinja1

Света књегиња Милица, манастир Љубостиња

Њен савременик Константин Филозоф. најцењенијим речима описује њену личност: „А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.

Милица је од турског султана Бајазита добила обећање да Цркву Божију неће гонити и храмове рушити, али под условом да му најмлађу кћи Оливеру уступи за жену. Мислила је ова мудра мати: боље једну своју кћер на жртву да принесе, него многе српске ћери и девојке, цркве и манастире да изгуби. Оливеру је Господом бодрила и снажила: Христа да се не одриче – душу да сачува. А Оливера, мученица, дјева, красна у лепоти телесној, а још краснија у духовној, питомој пчели равна, у гнезду агарјанском, од осињег горег, оста верна Господу и мајчином завету.

Сина старијег Стефана (1377-1427.год.) који је након смрти Лазара имао свега дванаест година, мудрошћу је учила, вером надом и љубављу снажила, припремајући га да наследи престо свога оца: „Mач славног Лазара сину своме Стефану Високом си дала“ (тропар Св. Ефросиније). Он будући богобојажљив, од зла неустрашив, показа се као најбољи владар, витез, војсковођа и књижевник, а још већма као богљубив и човекољубив: „Као снажни бедем показао си се страдалном роду своме, Стефане премудри, и следио си у делима царске родитеље твоје, украсивши отаџбину многим црквама. Остао си у вери наших Светих Отаца, у њој непрестај ни нас да укрепљујеш, молитвама твојим, пред престолом Вишњега Бога“ (тропар Св.Стефана).

„Истинском родољубљу и отаџбинољубљу Лазареву сведушно си последовала, но пре тога заповеђеном Богољубљу и братољубљу; зато те појемо као бодру вршитељку заповести Господњих, Милице правоходна“ (канон други, песма трећа). Као мајка свем роду српском, тек када све гладне и жедне нахрани и напоји, болесне изцели, наге одену, нејач заштити, уцвељене утеши, цркве и манастире даровима обасу, предавши царство своме сину Стефану праведном и мудром, одлази у своју задужбину, манастир Љубостиња, коју подиже пре косовске битке, и прима монашки постриг 1393. године, а са постригом и монашко име Евгенија: „Скинувши царску одећу, обукла си монашку ризу, Евгенијо славна“ (тропар Св. Ефросиније).

Њеном подвижничком животу придружују се многе српске удовице пострадалих косовских јунака. Међу удовицама беше и Јелена, супруга деспота Јована Угљеше Мрњавчњевића, потоња монахиња Јефимија, Миличина рођака, духовна сестра, саподвижница и сапутница, која такође себе сврста у „мудре девојке“. Јефимија беше прва српска песникиња и везиља позната по чувеној похвали коју је написала и извезла Цару Лазару након његовог мученичког страдања.

Из манастира Љубостиња Евгенија наставља старање о своме сину деспоту Стефану, српској земљи, православној вери, најпре приносивши молитвено прегалаштво, а све ради очувања српског христоликог идентитета: „ А ти си Крст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода српског богоносног“ (тропар Св. Ефросиније).

И Милица је потегла за пером, у њеним рукама као оштар мач, мач истине и правде, да сасече свако зло наишло на српски род, те из свога охристовљенога бића, као из тоболца извлачи молитвене стихове који снагу псалама Давидових носе:

Похвала Цару Лазару

(Удовству моме женик – сачувани део похвале)

Ко је овај?
Говорите у уши моје.
Да ли је овај кога пре жењах,
мој украс, мојој деци расејаној сабрање?
Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатљи срушити
и светлост мога вида као тамницом
мрачним тамницама држати,
и не могоше?
Да ли је овај удовству мојем женик?
Дођи, о жениче, дођи,
и подај онима који ми чине зла
по делима њиховим,
јер не разумеше твој долазак
на помоћ моју.
Прими оружје и устани и не закасни!
Заби стреле изоштрене у срца њихова,
које за мене изоштрише, безакони.
Не трпим к тому поруге оних на ме.
Коликим жртвама мрским оскврнише ме!
Дођи, освети ме крвљу својом.
Приђи, подању моме потпоро.
Сабери ми чеда расточена,
која завишћу врази
од мене отргнуше.
Сабери их у ограду моју,
паси чеда моја,
да не једе вук од стада мога,
да не растера их завишћу својом,
као пре, када не би с њима.
Да не задрема око твоје.
Да не слабе ноге твоје.
Паси ми стадо, које ти уручих.
Прогнај од њих безаконе варваре.
Да не престанеш да се бориш с њима
за мене и стадо моје.
Радуј се, моје око.
које никада не спава, о Лазаре.
И опет на прво узиђем.
Лазар који сијањем све звезде надсијава,
Лазар туђинима присвојење,
проповедник Тројице,
заробљеним ослободитељ.
Лазар цркви непоколибљиви стуб,
болесним лекар, нагим одећа,
Лазар иноцима војвода крепак
на бесе и спаситељ.
Радуј се, о Лазаре,
апостолски ит припевам,
и опет кажем: радуј се.
Радуј се, крине који нам је
од трња засијао,
војницима оружје непобедимо.
Радуј се, пустињацима наставниче.
Радуј се, Лазаре, онима који плове
крманоше и тихо пристаниште.
Радуј се, озлобљеним осветниче
и лажљивцима обличитељу.
Радуј се, плачним утешитљу,
и сиротим бранитљу, и нагим одећо.
Радуј се, крепких благолепије,
и удовицама хранитељу.
Благословен заиста јеси, о Лазаре,
благослови мене који тебе благосиљам.
Нема похвале, којој ниси достојан,
Но ум изнемогава…


„Пуна Духа Божијег, имала си смелост пред Бајазитом… да исповедаш Свету Тројицу: Оца и Сина са Светим Духом…“(канон, прва песма на Славу). Из манастира Љубостиња као монахиња Евгенија заједно са Јефимијом изиђе пред Бајазита да измоли помиловање лажно оклеветаног сина Стефана и потражи мошти свете Петке српске, нудивши султану све своје богатство. Султан се смејао њеној потражњи и у чуду прозборио: „Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?“. Сва радосна у Христу, са моштима св. Петке, из Видина начинили молитвени вход Србијом и положи их најпре у манастиру Жупањевац, потом у Љубостињу, да би по њеној смрти 1417. године биле пренешене у Београд.

crop-shutterstock_101578207

Манастир Љубостиња

Пред кончину земаљског живота прима на себе велику схиму и име Ефросинија, а недуго потом у великом подвигу и миру представља се Господу 11. новембра 1405. године. Њене целебне свете и чудотворне мошти бивају похрањене у њеном храму, где се и данас налазе: „Твоје тело као станиште Духа и чудотворно, у великој цркви Љубостиње и сада излива исцељење свима који ти притичу, и са вером име твоје призивају, мати Ефросинијо, и рајска душо“ (девета песма канона, трећи стих)

Над њеним мироточивим моштима чуда, исцељења и духовна окрепљења и данас се дешавају тихо, скоро неприметно, али неизоставно, те је с разлогом називамо „тиха помоћница“, „Зато благослови Бог име твоје и гроб твој мироточиви, Евгенијо свехвална: свима болесним за исцељење и свима верним на спасење“ (кондак Св. Ефросиније).

протојереј Данијел Стефановић