Месечна архива: септембар 2021

Хиротонија архимандрита Дамаскина за Епископа мохачког

dst_8112dm

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 19. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) у чин Епископа мохачког, викара Епископа бачког.

Предстојатељу Српске Православне Цркве саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован; Преосвећена господа Епископи будимски Лукијан, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петроваччки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, диоклијски и изабрани будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, умировљени зворничко-тузлански Василије, умировљени канадски Георгије и умировљени средњоевропски Константин.

damaskin_hirotonija_516

Поред породице и пријатеља владике Дамаскина, многобројног свештенства и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве, свечаном чину хиротоније су присуствовали председник Покрајинске владе Војводине г. Игор Мировић, министар за иновације и технолошки развоj др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са традиционалним црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић, представници традиционалних цркава и верских заједница, представници Војске Србије, чланови дипломатског кора и  угледне личности из културног и јавног живота Србије.

Дан српског јединства, слободе и националне заставе

5196_242022541-2451805951622485-4953943247720828737-n_f

Србија и Република Српска 15. септембра обележавају заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе. На централној манифестацији на Савском тргу у Београду, код споменика Стефану Немањи, говорили су Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик.

-Молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, насупрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, и да градимо јединство са свима, казао је Патријарх српски г. Порфирије чију беседу преносимо у целини:

Нека нам је срећан и благословен празник националног јединства, слободе и заставе!

Бог је створио сваког човека и сав људски род, по својој слици и прилици, а Бог је савршено јединство и савршена заједница у љубави три Личности: Оца и Сина и Светога Духа. То што је човека створио по својој слици и прилици, заправо значи да га је позвао да заживи, у мери којој му је то могуће, божански начин постојања, јединства и заједнице различитих личности, и да такав начин живота учини сопственом реалношћу у времену и вечности.

Сваки човек је створен са својим даровима и способностима, са својим посебним, личним печатом, а опет је свако, као учесник заједничке, људске природе, истовремено у заједници са свим људима и различит од њих. Кажем различит, а не супротстављен, не противречан другоме. Човек може да спозна себе, своју општост и своју посебност тек у међусобном прожимању са другим људима, да има могућност да расте и дарује себе другоме, али и да се обогаћује другим. Зато не чуди да је први благослов Божји упућен људима била заповест о породици: Оставиће човек оца свога и матер, и прилепиће се својој жени, и биће двоје једно.

Породица није дата да буде циљ сама по себи, него да би била конкретно училиште у којем се учимо изграђивању јединства у различитости и љубави према другоме, да бисмо истовремено себе даривали другима и откривали и живели личне димензије свога бића.

Не можемо волети друге, који су удаљени од нас, ако најпре не волимо свога оца, своју мајку, свога брата, сестру, свога комшију, своју породицу, свој род, свој народ. То је логика и природни духовни поредак ствари по коме се јединство изграђује пошавши од конкретног, појединачног, личног, ка општем и свеопштем. Сваки други редослед је неприродан и може да створи посебно дубоке проблеме.

Зато морамо на првом месту упознати себе, оно што нас непосредно окружује, упознати оно што је нашее, како своје потенцијале, успехе, узрастања, оно што је добро и врлина, да бисмо могли да растемо, напредујемо и идемо даље – исто тако морамо спознати и своје слабости, како бисмо се исправљали и бивали бољи. И једног и другог има на претек у нашој прошлости, у нашем предању. Због тога у предању, у ономе што је наша прошлост, морамо трагати за својим надахнућима.

5200_241939107-2451806574955756-340163734271607296-n_f

Добро је чути шта други говоре о нама, али, пре свега тога, ми морамо упознати себе и морамо упознати своје. Морамо се усредсредити, захватити из самог корена нашег бића, и, црпећи из њега Богом нам дате сокове, ићи напред. Не могу нам други, кроз своје интерпретације нас самих, наших мисли, наших дела рећи ко смо ми, на дубљи и аутентичнији начин од онога који је нама, када поступимо по описаном реду, могућ.

Јединство породице, јединство фамилије, јединство народа, наравно, не сме бити засновано на себичним интересима, и ни у ком случају не сме да послужи томе да се затворимо у себе, да се одвојимо од других, или да бисмо са њима, не дај Боже, били у конфликту. На тако заснованим циљевима наше јединство, као и свако друго јединство, постало би деструктивно, претворило би се у своју супротност и вратило нам се као бумеранг, који би нас у потпуности раскомадао.

Због тога, грађење јединства за циљ има стваралачко развијање сопствених дарова. То је процес сазревања, који треба да роди плодове, којима ћемо урасти и, као такви, обогатити друге, али и постати способни да њима будемо обогаћени, на тај начин идући из славе у славу, ка Богом записаној космичкој хармонији. Понављамо: логика људског раста и хода ка вечности од личног, појединачног, ка општем, саборном. Свака друга логика живота појединца и заједнице, разбија и заједницу и појединца, и на локалном и на општем нивоу.

Не можеш бити светски, а да ниси свој. Тек кад си упознао себе и када си свој, кад си једно у себи и са својима, кад си једно са својим народом, стекао си инструмент којим ћеш упознати свет и постати једно са њим, којим ћеш моћи да отвориш своје срце и у њега сместиш све људе и све народе. И не можеш поштовати другог и његову слободу, а да не поштујеш себе и не браниш и не развијаш своју слободу. Али, исто тако, ни други те неће поштовати, ако ти не волиш и непоштујеш себе и своје.

То су савршено знали аутентични и дубоки тумачи српске и светске културе, попут, на пример, великог Михиза, који је сличним поводом рекао: То се, између осталог, види у култури кроз две битне ствари: императив је рећи оно што је твоје, али га исказати на такав начин да може да кореспондира, да буде у таквим координатама, да могу да га прихвате и други људи. На пример, не можеш бити светски писац а да једновремено не будеш дубоко, исконски писац свога света. Нема Софоклеа без Грчке, нема Дантеа без Фиренце, нема Боре Станковића без Врања. Тек у том снажном споју постојања посебног и општег се добијају праве и основне вредности.

На тај начин прочитане и доживљене речи апостола Павла, Апостола народа, нам постају не само јасне него и, на известан начин, постају и наш наш животни став: И створио је Бог од једне крви сваки народ човечанства, да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је унапред одређена времена и међе њихова борављења; Да траже Господа. Не би ли Га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас.

Речи апостола нас јасно упућују на потребу јединства народа засновану на духовним основама, а не на законима тела и крви. Народи су дати да кроз стваралаштво, кроз своју културу и своје духовне домете упознају смисао и разлог свог постојања, да упознају одакле су, ко су и куда иду. То је, опет, могуће тек кад упознају Бога и Његов вечни план о човеку. На тај начин нам постају разумљиве и речи Христове првосвештеничке молитве Богу Оцу: да сви једно буду.

Тек кад смо ми, као народ, без обзира на међусобне различитости, јединствени и слободни у свему што је добро и врлинско, постајемо способни да отелотворимо ову реч Христову и да градимо себе из нутра, како бисмо онда градили јединство наше, а градећи то јединство да градимо мостове јединства и са другим народима, узрастајући у једног свечовека Христа.

За нас, као хришћане, другачији су орјентири не само неприхватљиви, него и немогући. Пагански поглед на свет и на човека засновани су на поделама и потирању других. Принципи по којима ми живимо јесу хришћански, јесу јеванђелски и светосавски. Знамо, али не смета да подсетимо и увек подсећамо да нам је јеванђелски завет јединства као аманет оставио највећи Србин, наш родоначелник Свети Сава, син овога пред којим стојимо, Стефана жупана Немање, светог Симеона Мироточивог.

5201_241965891-2451806858289061-551681361573144511-n_f

Свети Сава у свему наш и истовремено универзалан, чинио је све да се у његовом народу, међу браћом, превазилазе сукоби и неспоразуми, али да се истовремено и насилно не укидају различитости које међу њима постоје. Тражио је да међу људима засија лепота јединства и слободе у свему добром и честитом. Све је чинио да то у свом народу изгради. Када тако и сами мислимо и постајемо слични њему: и своји и непоновљиви и универзални. Постајемо својеврсни украс светске културе и цивилизације.

Да јесмо такви показује и данашњи, иако стари, али ипак новорођени празник, празник српског јединства, слободе и заставе. Али показује и чињеница да смо зрели то што, на пример, у Војводини, свака како се каже национална мањина има свој национални празник: и Хрвати, и Мађари, и Словаци, и Русини, и Румуни и сви који живе на простору Војводине. Али то када они славе у Војводини свој национални празник није само њихов празник, него је то истовремено и празник свих грађана, свих људи који живе у Војводини.

Молим се на данашњи дан, заједно са свима вама овде сабранима, молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и  себичним страстима, да никада не будемо због тих ситних страсти и интереса, да никада не будемо на супрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, а онда да градимо јединство са свима. Није важно пре свега колико ћемо у томе успети, важно је да будемо на том путу, да се трудимо да уредимо себе и свој дом, и као такви, да покушамо да будемо да будемо добар пример за углед свима у добру, у врлини. Тако ћемо, независно од тога шта о нама други мисле и шта нам чине, бити благословени.

Нека је свима нама, читвом српском народу, срећан и благословен данашњи празник јединства, слободе и заставе. Амин. Боже дај.

Хиротонија Епископа хвостанског Јустина (Јеремића), викара Патријарха српског

patrijarh_porfirije_hirotnija_vladika_justin

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 12. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Јустина (Јеремића) у чин Епископа хвостанског, викара Патријарха српског.

Предстојатељу Српске Православне Цркве саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован; Преосвећена господа Епископи сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, нишки Арсеније, буеносајреско-јужноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, моравички Антоније, стобијски Давид, ремезијански Стефан, диоклијски и изабрани будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, умировљени канадски Георгије и умировљени средњоевропски Константин; изабрани Епископи мохачки Дамаскин, марчански Сава и хумски Јован; свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Цркве.

dst_7557jj

 Уручијући архијерејски жезал епископу Јустину, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је истакао: -Данас смо имали радостан духовни догађај пре свега што смо учествовали у тајни Царства Небеског кроз причешће Светим Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа који је Глава Цркве, који је у пуноћи својој присутан у светој Литургији. А тамо где је Он, ту је и Царство Небеско. Из тајне свете Литургије, која је управо оприсутњење Царства Небеског међу нама, налазе се и све остале тајне Цркве. Јер Литургију, Тајну Спасења, врши сам Распети и Васкрсли Господ, а на Његовом месту и по Његовом обличју, од апостолских времена па до данас, Црква је установила да стоје Епископи. Данас смо имали велики духовни благослов да имамо хиротонију још једног новог Епископа Цркве.

dst_7559jj

 -Драги владико Јустине, данас си узведен на најузвишенију службу у Цркви Христовој. Добио си највећу могућу част силаском Светога Духа на исти начин на који је Он сишао на дан Свете Педесетнице и конституисао Цркву Христову у свету. Слижба Епископа је par excellence Христова служба. А то значи да је поред части коју си добио теби дата и одговорност да у име Христово служиш свету Литургију и то желим да ти ставим на срце. Управо света Литургија је задатак твој и задатак свих Епископа. Да није ништа друго, да је само то, испунио си своју службу, јер ако служимо свету Литургију и ако се на њој све темељи све остало биће учињено у право време и у правој мери. То је важно јер ту је Црква, ту је Господ наш, ту смо сви ми сабрани, поручио је патријарх Порфирије.

 Поред породице и пријатеља владике Јустина, свечаност хиротоније својим присуством су увеличали директор Управе за сарадњу са традиционалним црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, представник монашке заједнице Тезе у Француској брат Ришар, пуковник Стевица Карапанџин из Управе за традицију, стандард и ветеране Војске Србије, представници дипломатског кора и традиционалних цркава и верских заједница, угледне јавне личности из културног и јавног живота Србије и региона.

Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа хвостанског Јустина:

Приступна беседа Епископа хвостанског Јустина (Јеремића):

 

Животопис Епископа хвостанског г. Јустина (Јеремића):

Устоличен Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије

viber_slika_2021-09-05_09-42-50-423

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 5. септембра 2021. године, уз саслужење Преосвећене господе Епископа будимљанско-никшићког и изабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и крушевачког Давида, члана Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, светом архијерејском Литругијом у Цетињском манастиру.

Том приликом Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије спровео је одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и увео новоизабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија у древни свештени трон Митрополита црногорско-приморских.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о избору владике Јоаникија за Митрополита црногорско-приморског прочитао је Преосвећени Владика крушевачки г. Давид, члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

ДОСТОЈАН! 

mitropolit_joanikije_ustolichen51

 

Животопис Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије (Мићовић) рођен је 20. априла 1959. године у Велимљу (Бањани). Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 1990. године и апсолвирао философију на Философском факултету Универзитета у Београду.

Замонашио се 30. октобра 1990. године у манастиру Ћелији Пиперској. У чин јерођакона рукоположен је 7. фебруара 1991. године, а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. године, када је и постављен за в.д. настојатеља манастира Савине. За настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној Цетињској богословији постављен је 1. септембра 1992. године. Септембра 1995. године унапређен је у чин протосинђела и постављен за в.д. ректора Цетињске богословије.

За викарног Епископа будимљанског Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је на редовном заседању маја 1999. године. У чин епископа хиротонисао га је Патријарх српски Павле, уз саслужење митрополита Амфилохија и још 12 архијереја, 3. јуна 1999. године на Цетињу.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на мајском заседању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са седиштем у манастиру Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио викарног Епископа будимљанског Јоаникија. На мајском заседању Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2002. године изабрао га је за Епископа будимљанско-никшићког, а устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђевим Ступовима у којем је било древно седиште Епископије будимљанске коју је основао Свети Сава 1220. године.

Након упокојења митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве поставио је 30. октобра 2020. године Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија за администратора упражњене Епархије црногорско-приморске.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању од 24. до 29. маја 2021. године изабрао је Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија за Митрополита црногорско-приморског.

Од избора за Епископа будимљанско-никшићког, владика Јоаникије је покренуо у повереној му Епархији обнову порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих је већина већ завршена и освештана. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је епархијски лист „Свевиђе“ и издавачку дјелатност у Епархији. До сада је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у два мандата: од 2005. до 2007. године и од 2012. до 2014. године. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Православне Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Поводом двадесетогодишњице његове архијерејске службе (1999–2019) из штампе је изишла његова књига „Свјетлост свијетли у тами”.

Извор: Српска Православна Црква

Приступна беседа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија

dsc_9564

Благодарим Ваша Светости, Вама и Светом Архијерејском Сабору, који сте нашли за сходно да ме изаберете у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморског

Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша Светости и Преосвећени Владико крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване, и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша Светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божјих Цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње.

Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град. Нећу у овом моменту причати више о нашим мукама, него ћу уместо свега заблагодарити Богу.

Благодарим Богу Живоме, Једином и Истинитом, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, који је у овај свијет послао свога Јединороднога Сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, оваплоћенога из дјевичанске крви силом Духа Светога и рођенога од Пресвете Богородице Марије, који дође међу нас када се испуни пуноћа времена и поживје у овоме свијету проповиједајући Јеванђеље Царства Божијега и чинећи безбројна чудеса у славу свог Беспочетнога Оца објављујући Свето Име Његово цијелом роду људском. Пјевам Његово очовјечење размишљајући непрестано о Његовим ријечима и дјелима, клањајући се Његовом распећу и смрти на Крсту и Гробу Његовоме живоносноме, славећи Његово тридневно васкрсење и побједу над смрћу. Он нас је по своме човјекољубљу учинио саучесницима и причасницима Његове побједе над смрћу и славе Његовог Васкрсења. Величам Вазнесење Његово на небо којим је прославио људску природу и удостојио је части сједења са десне стране Бога и Оца да би, испунивши сав божански домострој спасења, на дан своје Педесетнице ниспослао Духа свога Светога на своје свете ученике и апостоле и обукао их у силу са висине устројивши Цркву своју као Тијело Његово и заједницу светих у којој Он обитава са беспочетним Оцем својим и оживотворава је Духом Светим.

Једна света, саборна и апостолска Црква је трајна Педесетница у којој учествујемо. У њој се освећујемо и спашавамо. Она је живо присуство и свједочење Царства Божијега које је дошло у сили. Она је тијело Христово и Богочовечански организам. Она се открива као нова твар која  преображава цијелу творевину и овај свијет напајајући га водом која тече у живот вјечни. Тајна Цркве утемељена је на божанском домостроју, на цјелокупном Христовом дјелу спасења рода људскога. Он се у времену и простору, овдје и сада, поистовјећује са Светом Евхаристијом на којој се хранимо Светим Тајнама Тијела и Крви Христове да бисмо живјели новим животом. Црква по своме бићу и дамару није од овога свијета, али га она препорађа, обнавља и освећује. Не саображава се овоме свијету него му икономијски снисходи да га изнутра просвијетли, обогати и саобрази Царству небескоме. У богочовјечанској заједници Цркве превазилазимо  наша природна људска ограничења, националне подјеле и међуљудске раздоре достижући јединство у Христу, пуноћу заједништва и саборности.

Митрополија црногорско-приморска, у почетку названа Епархија зетска, од њеног оснивача Светог Саве и њеног првог епископа Илариона до дана данашњег, превршивши осам вијекова свога постојања има више него јасан историјски и канонско-правни континуитет. Мени је припала та част да будем њен 56-ти по реду архијереј, а 41-ви од кад је њено сједиште премјештено у Цетињски манастир. Ова Митрополија је била и остала један од најјачих стубова у великој одуховљеној грађевини Српске Православне Цркве кроз цијелу њену историју. Заблистала је светошћу наших архијереја, подвижника и мученика, љепотом њених светиња и непрекидног умјетничког стварања. Његовање српске ћириличне писмености и књижевности у овој Митрополији може се пратити као златна нит од Иловачке крмчије, врањинских повеља, Горичког зборника, преко Ободске, а касније и Божидареве штампарије, Цетињског љетописа па све до Светог Петра и Његоша чија се пјесничка ријеч код нас често узима као мјера вриједности и љепоте говора и књижевног стваралаштва. Овдје се понајвише причало о свецима и јунацима који су животе полагали за ближње своје и о догађајима који имају морални и духовни смисао. Са сјетом се памтила жртва Светог Јована Владимира, пјевало се о Светом кнезу Лазару, приповједало о Светом Сави и Светом Василију, О Светом Петру и Вожду Карађорђу, а свака добијена битка за слободу прослављена је као нови лијек косовскијех рана. Његош је продубио косовску мисао, наставили су је његови насљедници и краљ Никола. Митрополит Амфилохије изронио је из таме нашег времена као митски јунак Косовац Јоване, пјесник Видовдана и обновљеног Косовског Завјета.

Примајући данас овај свети престо са побожним страхом и трепетом, али и охрабрен свијетлим примјерима мојих предшественика и Вашом љубављу, Ваша Светости, и цијелог овог светог сабора спреман сам да се прихватим ове узвишене дужности пјевајући заједно са Давидом: ”Готово је срце моје Боже, готово је срце моје,пјеваћу Те и славити

Осврћући се данас на протекле двије деценије моје архипастирске службе желим да се најсрдачније захвалим свештенству, монаштву, предсједницима и члановима црквених одбора, ктиторима, добротворима, културним дјелатницима и цијелом вјерном народу обновљене Епархије будимљанско-никшићке на искреној и плодоносној сарадњи, предузимљивости и изузетној оданости Цркви Божијој, на величанственим литијама и светосавским академијама, на свему што су заједно са мном учинили да та древна и многострадална светосавска Епархија заблиста новим сјајем.

Ваистину наша архијерејска служба које нас је Господ удостојио да је вршимо у Дому Његовом, Цркви, је живо учешће у тајни Христове првосвештеничке службе не по нашој врлини и памети, него по Божијем дару, милости и човјекољубљу. Не заборављамо, међутим, да је ова света служба препуна тешкоћа, да нас у овоме свијету неће заобићи чаша горчине по Његошевом искуству: чашу меда још нико не попи, штио је чашом жучи не загрчии… Знамо да не можемо бити заједничари светих апостола ни достојни Христови свештенослужитељи ако нијесмо спремни пити чашу коју је Он испио и крстити се крштењем којим се Он крстио. Ако је Господ и Спаситељ Исус Христос у овоме свијету примио хуле, клевете, издају, крсно распеће, жуч и трнови вијенац онда ми од овог свијета и вијека не очекујемо ни славе ни утјехе. Зато ћу као архипастир повјереног ми народа  слиједити Христову ријеч: Нијесам дошао да ми служе него да служим, са спремношћу да се жртвујем за њега који је живот свој положио за многе, за спасење цијелог рода људског.

Имам пред собом свијетле примјере жртвовања за Христа и за Цркву у посљедњем вијеку од стране митрополита црногорско-приморских. Митрополит Гаврило, потоњи Патријарх српски, носио је Христове ланце у окупаторским логорима у оба свјетска рата. Свештеномученик Јоаникије Липовац главу своју положи за вјеру, би мучки убијен без суда и пресуде по свршетку рата 1945. године; до дан данас не зна му се гроба ни мрамора. Наслиједи га Митрополит Арсеније Брадваревић, велики страдалник за правду Божију неправедно осуђени на једанаест година затвора у монтираном процесу овдје на Цетињу само да би био уклоњен са владичанске столице и протјеран из Црне Горе. Чувар запретаног огња вјере, како је сам говорио Митрополит Данило Дајковић, био је досљедни заступник Његошевог аманета и Његошеве капеле на Ловћену; би распет заједно са капелом и Његошем, али сачува образ Црне Горе. Свјежа су нам сјећања на блаженопочившег Митрополита Амфилохија и на његово монументално дјело. Величину његове личности и дјела не можемо сагледати ако заборавимо колико је увреда, хула, псовки, блаћења, клевета и сплетки Христа ради поднио од једног дијела своје заблудјеле пастве и добро организованих парапатриотских група. То дугогодишње каменовање подносио је са тугом због помрачења непријатеља Цркве, али и са радошћу што страда за свога Господа како рече пјесник сваки камен њему један Христу мање… Благодаран сам блаженопочившем Митрополиту као син добром, мудром и пуном љубави оцу на свему што је учинио за мене лично, а посебно за Цркву Божију. Знам да му се могу одужити само ако стваралачки и истрајно наставим његово велико дјело.

Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење.

Архијереј обједињава све службе у Цркви да свака од њих у том чудесном сагласју и садејству унапређује живот вјерних. Он обједињује вјерне са њиховим разноврсним даровима, знањима и искуствима. Заједница коју гради није било која па ни најбоља друштвена организација у којој протоком времена човјеку постаје тијесно, него заједница у Христу Духом Светим изграђених и украшених личности. Усклађујући службе и дарове свештенства и народа будно пази да све што предузима и ради у име Господње буде на изграђивање Цркве и утврђивање њеног јединства. Он има дар од деснице Вишњега да продужава дјело Христово као Његов сарадник и саслужитељ знајући да је главни дјелатељ те јединствене службе Господ Исус Христос. Распони његовог духа и стваралачког подвига крећу се од осјећаја људске немоћи и смиреног сазнања да се без Бога не може ништа добро учинити до радосног светопавловског усклика све могу и Христу Исусу који ми моћ даје.

Црну Гору муче и исцрпљују старе и нове подјеле од владике Данила Петровића па до дана данашњега. Споља гледано рекло би се да су то сукоби између припадника два идеолошка погледа на прошлост и будућност Црне Горе. Да је само то, камо среће, лако бисмо те подјеле превазишли. Прошлост бисмо препустили историчарима и научним скуповима, а о будућности бисмо водили дијалог како би се за сваког путем правде и закона обезбиједило што више слободе, мира, правде, знања и рада. Различита мишљења, ако су мишљења! неће бити проблем уколико имамо међусобног поштовања. У том случају биће нам изазов да једни друге боље упознамо и да проширимо своје видике. Размјењујмо зато драга браћо и сестре у нашим расправама не мржњу и пакост него разложне мисли и добру вољу и осјетићемо близину братскога мира који нам је потребан више од хљеба. Ако заједнички потражимо добро мир ће нам бити још ближе. Као архипастир служићу братском помирењу у Црној Гори лијечећи старе и нове ране на бићу повјереног ми народа. Тражићу добро Божије у душама вјерних којега, увјерен сам, има у изобиљу да би оно засијало на славу Цркве Божије. Као и до сада дијелићу и зло и добро са својим народом, радост и жалост. Помагати сиромашне, тјешити жалосне, храбрити уплашене, тражити изгубљене и заборављене, носећи крст свога народа да би ме Господ својим  Живоносним Крстом снажио и кријепио у овој узвишеној служби.

Као највећој и најпријатнијој дужности посветићу се вјерском образовању и васпитању дјеце и омладине од којих се очекује да донесу срећу и радост својим родитељима и цијелом друштву. Младићи и дјевојке научени хришћанским врлинама, раду и одговорности, оспособљени за живот и стварање на вријеме ће засновати породице, биће добри супружници и родитељи, засноваће породичне заједнице љубави утемељене на Божијем благослову. Људи слободни од гријеха и себичности спремни на жртву и љубав према ближњем могу изграђивати породицу, Цркву и државу…..

По насљеђу из периода теократског уређења Црне Горе и данас  многи очекују од Митрополита црногорско-приморског да се бави не само црквеним него и појединим државним пословима. Ми међутим досљедно поштујемо начело одвојености Цркве и државе да би свака од њих неометано радиле свој посао што је најбоља претпоставка за њихову добру сарадњу уз пуно међусобно уважавање, а ради добра, среће и напретка једног те истог народа, вјерника и грађана Црне Горе, којем обје служе.

Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори.

Ваша Светости, хвала Вам на Вашој љубави, на Вашем доласку. Радујем се овом почетку моје архијерејске службе у Митрополији црногорско-приморској, иако сам и раније овдје служио као викарни епископ, прије пуне двадесет и двије године сам овдје примио епископску хиротонију од светопочившег Патријарха српскога Павла. Радујем се сарадњи са мојим свештенством, заједничким молитвама, службама, ношењу заједничких брига и тешкоћа, радујем се народу моме, који носи свој крст и који је показао толику љубав и оданост својој Цркви, својим светињама, ћивотима светих из рода нашега, и цијелој Српској православној цркви и њеном јединству. Радујем се дјеци, радујем се свима вама, радујем се овој светој служби којом ме је Господ удостојио преко Вас, Ваша Светости, и Светог архијерејског сабора. Свима благодарим, Богу благодирам и на све призивам Божији благослов.

Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама. Амин, Боже дај.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа Патријарха српског Порфирија на устоличењу Митрополита црногорско-приморског Јоаникија

img_3874_0

Високопреосвећени Владико, браћо архијереји, браћо и сестре, сабору наше помесне Цркве, Српске Православне Цркве, и пре тога у Духу Светоме, а и сагласно вољи народа, изабрани сте за Митрополита црногорско-приморског.

То је узвишена и велика служба и велика част, али и велика одговорност, јер долазите на трон Светог Петра Цетињског и многих светитеља Божјих до данас и напослетку после великог оца Цркве, блаженопочившег митрополита Амфилохија, да имамо његову молитву и да Господ њему подари Царство небеско. Наша Црква је Вас изабрала и овим свечаним чином ми нисмо дошли било шта да отмемо, било кога да угрозимо и, не дај Боже, било шта да украдемо. Ми смо дошли да извршимо свети чин Вашега устоличења на место архијереја ове Богом спасаване епархије, а служба архијереја није ништа друго него служба самога Исуса Христа. То значи да сте Ви овде постављени вољом Божјом пре свега да служите свету Литургију, а света Литургија није ништа друго него Царство небеско овде међу нама. Зато и почињемо свету Литургију речима: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа.

Међутим, већ после самог почетка свете Литургије назначена је и Ваша мисија, јер свака Литургија почиње прозбом, молитвом: У миру Господу се помолимо. За мир целога света Господу се помолимо. А онда безброј пута призивамо мир, мир Божји, на сабрани народ и на читав свет. Благодат и мир Господа нашега Исуса Христа да буде са свима вама! Изговарамо речи: Мир свима! и на крају завршавамо Литургију речима: У миру изиђимо! То је, драги Владико, брате и саслужитељу у Христу, Ваш задатак и Ваша служба, али то је – ја Вас добро познајем – и унутарњи трептај Вашега бића које је стопљено и спојено са Спаситељем наших, распетим и васкрслим Господом, Исусом Христом.

У тешка времена долазите на ово место. Али кад су времена била боља? И зар Вас је неко питао кад ћете се и у ком народу родити и да ли хоћете да дођете на ово место? Све је то промисао Божји. Апостол Павле поручује хришћанима од најранијих времена и нама данас да ма колико да су тешка времена, ма колико да су велика искушења, апостол вели: Довољна вам је благодат Божја. То јест, онда када се он Господу у невољи и у муци обраћао за помоћ, Господ лично њему упућује ријечи: Довољна ти је благодат моја. У слабостима твојим сила Божија се препознаје.

И заиста, ми људи јесмо слаби, али, ја знам, показали и доказали сте до сада да сте јаки, али јаки у Христу, вером јаки, љубављу јаки, јаки управо оним што стоји у Литургији, а то је да проповедате и проносите мир овде у овој светој и распетој земљи, јер мир је овде потребнији него било шта друго. Ваша ће мисија бити, то од Вас Сабор наше Цркве очекује, а и читава Православна Црква, да отупљујете оштрице, да градите мостове, да не питате ко је ко, како се неко изјашњава, ком народу припада, него да служећи Литургију сведочите мир и сваког човека причешћујете, питајући га само за његово име којим је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа и по којем га сам живи Господ познаје. Јер у Цркви, Ви то добро знате, не постоје границе, не постоје непријатељства, не постоје поделе, јер Црква је по своме значењу ekklisia – сабор! Она све у себе Христом и у Христу сабира. То је Ваш задатак, али ја знам да ћете бити распети. И зато увек слушајте реч Христову која каже: Кад вас псују, благосиљајте. Кад вас гоне, трпите, када хуле на вас, молите се. И када буду говорили против Вас, када Вас буду гонили и када буду хулили на Вас, увек ћете благосиљати, трпети и молити се за све. То сте чинили до сада и то ћете наставити да чините сигурно уз помоћ Светог Петра Цетињског, уз помоћ Светог Василија Острошког, уз помоћ свих светитеља Божјих пониклих у Црној Гори, уз помоћ молитава Вашег духовног оца, нашег заједничког учитеља, блаженопочившег митрополита Амфилохија.

Нека би Вам Господ дао снагу Његову, трпељивост Његову, снагу да носите бол свога народа, да носите његова распећа, али на крају и да све што буде међу њима супротстављено нека легне на Ваша прса, на Вашу душу, а Ви ћете добро знати да клекнете пред овај ћивот да принесете муку свога народа, сваког човека и свих заједно препустите молитвама Светог Петра Цетињског, а онда он да пусти Господа и благодат Његову да разрешава сваки наш мрак како би онда заживела и реч Његоша, који каже у Горском вијенцуНека се над Црном Гором промијени и развеје мрак. И нека засија светлост, радост и мир овде, на овом месту, мир из овог светог манастира и ове свете обитељи и нека обасја читаву Црну Гору и све људе у њој. Нека сте благословени и нека Вам Господ да снаге. Аксиос!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх Порфирије: Сви људи су позвани да буду наша браћа