Слово поводом упокојења протојереја-ставрофора Миладина Игњатовића (1938-2021)

На дан преноса моштију св. Александра Невског и када славимо св. Кирила, Никона и Макарија, 12. септембра 2021. године, поново се отворио диптих наше Епархије крушевачке. Овога пута да златним словима упишемо име проте Миладина. Као и св. Владика Николај Мирликијски, прота Миладин је био човек малог стаса, али ватрене вере, веће од највеће планине, бистрог ума и оштрог језика. Човек који је имао ауторитет, идентитет, храброст и лични став, једном речју био је парадигма свега онога што један свештеник и слуга Олтара Божјег треба да има.

Као некада када је Пресвета Богородица добила благу вест и када радосно ускликнула ,,...ево слушкиње Господње, нека буде по речи Твојој", то радосно прихватање воље Божје је од слушкиње учинило Небеском Царицом. Тако је и наш прота прихватио призив Духа Светога, чија га је благодат и сила од слабашног и богобојажљивог младића из Милутовца учинила ватреним Христовим војником.
 
Родио се у време пре Другог Великог рата ,школовао после њега и на призив Духа Светога одлази заједно са својим земљаком касније и саборцем протом Јовом, у царски Призрен да изучава ту науку која је у то време била забрањена. Одлучити се у то време за такав подвиг, требала је велика храброст, вера и љубав све оно што је красило нашег проту.
 
Да на свом животном путу не буде сам, Господ га је венчао са богобојажљивом младом Мирјаном из Дреновца, која је постала његов сапутник на тешком и трновитом путу спасења служећи Христу Богу. Благословом еп. Стефана одлазе у Рамаћу, Медвеђу и на крају се враћају у свој крај, где је прота служио олтару пољанске цркве. Време у ком су живели је било тешко за свештенослужитеља и његову породицу. Вера у Бога је била убијана, а закон Божји исмеван. Но Црква је за њих била велика Лађа спасења,з а Цркву живеше и дисаше, а од свог дома направише цркву у малом. За њих је вера постала нада, нада и љубав, а љубав им је био Христос. Христос Дародавац им је на ту љубав узвратио тако што су изродили сина Горана и кћи Горицу, дочекали не само унучад већ и параунучад.
 
Никада раздвојени, увек заједно сведочили светињу породице, увек заједно сведочили своју веру, тако их је и Господ заједно узео к Себи. Протиница Мирјана се упокојила мирно и тихо у хладној соби ковид болнице, док је својим молитвама испраћао у наручје Господње онај ко је био сунце њеног живота, прота Миладин кога је пет дана касније узео Господ у своје наручје.
 
У порти  цркве у Милутовцу, где је служено опело проти Миладину, испред свештенства изабраним речима пуним љубави обратио се прота Драги Вешковац, који је у име нашег Владике и оца Давида породици изјавио саучешће а свима присутнима пренео његов благослов. Прота је у надахнутој беседи нагласио важност личности проте Миладина за трстенички крај у смислу духовног живота и да прота и сви ти послератни свештеници су били исповедници вере, да захваљујући њиховој вери, љубави, упорности, смирености, трпљењу, ми данас можемо исповедати веру слободно.
 
ВЕЧАН СПОМЕН ПРОТО
јереј Милан Алексић
 
2
 
3
 
4
 
5