Месечна архива: јануар 2022

Света архијерејска Литургија у Ћићевцу на дан празновања Светог Саве

27.01.2022 Cicevac-32

„Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“ - орило се црквом Светог Саве у Ћићевцу где је о Савиндану 2022. лета Господњег Његово преосвештенство Епископ Крушевачки господин Давид узнео молитве Триличноме Богу. Владици Давиду је саслуживало братство овога светога храма, протонамесник Срђан Миленковић, презвитер Драган Смиљанић, ђакон Стефан Миладиновић и ђакон Ненад Матић.                       

Поучени речју нашег Архипастира приликом тумачења јеванђељског одељка, да треба да постанемо врата кроз која ће сви који прођу наћи утеху, заштиту, заступништво и уздање у Господа не преостаје нам ништа друго до да стражимо и угледамо се на пастира доброг, Светог Саву.                     

На крају свете архијерејске Литургије, освећени су славски колач и жито поменувши имена овогодишњих и будућих колачара како би им Дародавац свих добара узвратио за њихову несебичну љубав. Сва пажња је потом усмерена на децу која су пригодним рецитацијама подсетила на величину и значај Светог Саве а за уложени труд, „малим људима“ уручени су пакетићи које су несебично донирали маркети „Трапић“ и „Мост“.

ђакон Стефан Миладиновић

Уснуо у Господу Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022)

Episkop-Lavrentije

Са вером и надом у Васкрсење, обавештавамо јавност да је у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године у 17 часова у Духовном центру Свети Сава у Шапцу уснуо у Господу Епископ шабачки Лаврентије.

Епископ Лаврентије (Трифуновић) је рођен на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет. Одслужио је војни рок у Скопљу.

Епископ Лаврентије се замонашио 12. августа 1958. у манастиру Крушедолу, а на Преoбражење исте године од стране тадашњег Епископа сремског Макарија у Саборној цркви у Сремским Карловцима је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на Малу Госпојину 1961. године у цркви Ружици на Калемегдану. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду као и за духовника цркве Ружице.

На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крки, тако да истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Светог Јована Крститеља.

На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за Епископа моравичкиог, викара Патријарха српског. Хиротонисан је 16. јуна исте године у Саборној Цркви у Београду.

Са благословом Патријарха српског Германа 1967. године покреће „Православље“, новине Српске Патријаршије. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, школу страних језика. Седмично се одржавају духовна предавања и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу да се одржавају часови веронауке.

У јулу 1968. предводи посланство Српске Православне Цркве на Четвртој скупштини Светског савета цркава у Упсали, Краљевина Шведска. На тој скупштини изабран је за члана Централног комитета те организације. Ту дужност је обављао седам година.

На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује без средстава и црквених објеката, а вернике – емиграцију подељену на четнике, љотићевце и недићевце са једне стране и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране – требало је окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Стокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици српских храмова (постојали су само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу) служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде верници купују или граде цркве, као на пример у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Диселдорфу, где 1971. године набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе штампају и Сабрана дела Светог владике Николаја Велимировића.

Почетком 1970. године епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији. Био је први српски архијереј чија је нога крочила на тло тог најудаљенијег континетна. У току своје мисије за три године створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије.

Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Диселдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама и тако увелико умножава  издавачку делатност Епархије. У Епархијском центру се окупља српска омладина, лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке одржан је вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за српске вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори.

Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине хорове, предаваче, познате духовнике, монахе и монахиње, фолклорне групе. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи 1973. године изабрао је епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и Блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, као и дугогодишњи председник Српско-немачког друштва за сарадњу.

На молбу Светог Архијерејског Синода 1984. године епископ Лавреније одлази у Америку ради преговора са митрополитом Иринејем о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, чиме је дао велики допринос коначном измирењу.

После двадесет две године проведене у Западној Европи, епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру, а пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели свето православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао.

У Гифхорну код Хановера г. Хорст Вробел је, уз савете и благослов епископа Лаврентија, подигао на територији свог Интернационалног музеја прелепу цркву коју је посетио и сам руски патријарх Алексеј, а осветио данашњи патријарх Кирил са осам православних епископа 1995. године. Од тада у њој православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије.

Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. године изабран за Епископа шабачко-ваљевског, са тим да и даље администрира Епархијом западноевропском. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира – три у данашњој Епархији ваљевској: Лелић, Докмир и Јовање, а у Епархији шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим новим светињама гори кандило и поје се света Литургија.

У Соколу код Љубовије 13. октобра 1990. године купио је 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом владици Николају познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ владике Николаја штампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. године у још врло смутним временима врло мудро организује пренос моштију Светог владике Николаја из Америке у родни Лелић.

Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, Епископ  са свештенством организује хуманитарну помоћ за прогнане. На дан своје крсне славе, Јовандан 1993. године, отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду.

За манастир Соко епископ Лаврентије је одредио специфичну мисију: прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. У њему се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре под именом „Моба“. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама поклоника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор г. Хорст Вробел из Немачке је то учинио у знак жаљења што су после 50 година поново пале бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве посвећене Светом владики Николају Српском, Светом Јовану Крститељу и Сабору српских светитеља. У пролеће 2000. године започиње градњу манастирског метоха у Богоштици, где се налази црква копија Његошеве капеле са Ловћена посвећена Богородици Тројеручици, а поред ње „Дом Десанке Максимовић“ са жељом да буде оаза младих песника и уметника.

Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, епископ Лаврентије је 2006. године предложио Светом Архијерејском Сабору да се Епархија шабачко-ваљевска подели на две епархије, Шабачку и Ваљевску, што је и учињено.

У Епархији је основан Информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа духовну литературу и организује предавања.

Прошле године владика Лаврентије је обележио 63. годину живота у монашкој ризи и 55. годишњицу архијерејске службе, што у осмовековној историји Српске Православне Цркве представља најдужи стаж једног архијереја.

Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је епископу Лаврентију орден Светог Саве првог степена. Република Српска га је одликовала орденом Његоша. Велики златни почасни крст, орден Председника Републике Аустрије, добио је 1995. године за јачање хришћанских и међуљудских односа између два народа, као и за исказану бригу за српске вернике у тој земљи. Од 1984. године почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма.

Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије  шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“, у оквиру којих су и чланци који су годинама излазили у „Православном мисионару“ и „Православљу“. Епископ Лаврентије је говорио енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате.

Епископ Лаврентије се упокојио у Господу у недељу, 23. јануара 2022. године у Шапцу.

Извор: Епархија шабачка

Фотографије на сајту Српске Православне Цркве 

Преподобни Серафим Саровски свечано прослављен у манастиру светог Луке

01

Преподобни Серафим Саровски био је један од највећих руских православних подвижника и чудотвораца. Рођен је у Курску, у Русији 19. јула 1759. год., а упокојио се 1833. у Сарову. Српска Православна Црква га прославља 2. јануара по јулијанском календару (црквеном) а 15. јануара по грегоријанском календару. Био је покровитељ Царске породице Романов, која га је одлуком цара Николаја Романова канонизовала 1903. године.

Благодатне дарове прозорљивости и чудотворства добио је за живота по вољи Свевишњега.  Толико је био познат за живота да је код њега долазило пар хиљада људи дневно због исцељења, савета или благослова. Одликовао се великим смирењем, када га је свет славио, он је себе називао убогим Серафимом. Осим што је помагао за живота он је то наставио да чини и сада, чудотвори и исцељује све који му се скрушеним срцем приближе и затраже помоћ. Често је саветовао како да сачувамо душевни мир: „ Ништа на свету није боље од мира у Христу, у Њему се поништава свака борба небеских и земаљских духова, јер не ратујемо ми против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе поднебесних... Ми дакле, треба да све своје мисли, жеље и дела усредсређујемо на то да задобијемо мир Божји и са Црквом свагда вапимо: Господе Боже наш, Дај нам мир!“

Светом Литургијом началствовао је игуман манастира светог Луке архимандрит Алексеј (Богићевић), а са њим су саслуживали: протосинђел Лука (Милошевић) и ђакон Иван Петронијевић.

На крају свете Литургије пререзани су славски колачи свих оних који су били поклоници његових светих  моштију у манастиру свете Тројице у Дивјејеву. Љубав према преподобном Серафиму се попут пламена раширила по целом свету. 

Ђакон Иван Петронијевић

Света Литургија у цркви светог Јована Крститеља на Багдали у Крушевцу

09.01.2022 Bagdala-23

У недељу 9. јануара 2022. године на дан светог првомученика и архиђакона Стефана, у окриљу празника Христовог Рођења, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид Перовић служио је у цркви светог Јована Крститеља на Багдали свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Будимира Којића,  јеромонаха Сергија (Радивојевића), ђакона Ненада Матића и уз приасуство великог броја верног народа.

Том приликом рукопроизведени су у чнн чтеца господин Дејан Вучић и господин Миљко Ђаловић, вишегодишњи, одани помоћници и саслужитељи олтара цркве светог Јована Крститеља на Багдали.

Јеромонах Сергије (Радивојевић)

Света архијерејска Литургија у Богородичиној цркви на Расини

08.01.2022 Pokrovska crkva-13

На други дан Божића, који је посвећен Сабору Пресвете Богородице, по већ устаљеној традицији Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице на Расини. Саслуживали су му протојереји-ставрофори: Адам Стевановић и Слободан Пешић, старешина Покровске цркве протојереј Мирослав Пешић, протојереј Саша Величковић, протојереј Јован Вуковић,  као и ђакони:  ђакон Ненад Матић и ђакон Никола Ракић.

Након Свете Литургије, домаћини су припремили Трпезу љубави у просторијама Богородичиног дома.                               

Ђакон Никола Ракић