Артемијева секта – п а р а с и н а г о г а = п а р а ц р к в а

Артемије и његова секта отпадникâ од Цркве права су, по светом Василију, парасинагога, попут, рецимо, парасинагоге Мираша Дедеића у Црној Гори (код наших муслимана у Рашкој области то је Зукорлић, али за њих и не важе хришћанска назвања, јер нису Црква него иноверна „верска заједница"). Ова Артемијева група, секта артемијеваца („артемаша", како их зову православни Срби на Косову и Метохији), отцепила се, на челу са њим, не само од Српске Цркве - Пећко-београдске Патријаршије - него и од свих канонских аутокефалних Православних Цркава, јер га нико не признаје нити општи са њиме. Изузетак су можда неки од секташа „старокалендараца", попут кипријановаца, махом појединци, такође међусобно подељени. Артемије сматра за себе да припада „Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви", али, како сам му већ писао, то је нека виртуелна величина, „невидљива Црква" протестантског типа, којој је он самоназвани поглавар. Као такав, он на својим псевдослужбама - авај, псевдолитургијама! - не спомиње ниједног канонског православног патријарха или архиепископа него помиње, изгледа, „свако епископство православних", а право таквог помињања канонски имају од светих Сабора само поглавари аутокефалних Цркава. Зато се Артемијева секта - парасинагога - може назвати „аутокефална парацрква", јер парасинагога то и значи.2 Он је сâм себи и епископ и самозвани поглавар („автокефалос", уствари акефалос). Ако се не покаје и не врати јединству Цркве Српске, Православне, односно истински Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске Цркве, умреће као расколник, попут Антонија Абрамовића и садашњег Мираша Дедеића у Црној Гори.

Ово и пишемо у нади да ће се Артемије - дојучерашњи канонски епископ, у међувремену, на канонски и саборски начин, сведен на ранг монаха - покајати и вратити истинском, а не умишљеном, виртуелном, „невидљивом" јединству Цркве Христове. Црква, наиме, јесте видљиво богочовечанско Тело Оваплоћеног у историји Исуса Христа. Томе Телу припадају данас, овде и сада, све Православне Цркве у свету. Оне су међусобно у литургијско-канонском јединству праве вере у Свету Тројицу и заједнице светотајинске благодати Духа Светога. Пишемо јер се надамо да ће брат Артемије једном стати пред богоданом нам савешћу и запитати се пред Христом Богом, Главом Цркве, и пред светим Апостолима и Оцима: Quo vadis, Artemie? (како је у своје време писао епископу Лаврентију) - барем ради одговорности пред срцима, душама и савестима малобројних заведених дилетаната, дрских калуђера-раскалуђера, проскитавших се калуђерица и искушеница и неколико десетина припростих верника, овде-онде пабирчених од истих раскалуђера. Све у свему, то су они који нерасудно примају, здраво за готово, слоган Истина је само једна - Владика Артемије!, упркос Јеванђељу (Јн. 14, 6) које учи да је Истина само Христос, а Стуб и Тврђава Истине - Црква Његова (I Тим. 3, 15).

Пишемо и зато што смо запањени бескрупулозношћу његове савести: саборно и канонски, услед своје осионости и одавно остварене интерне „аутокефалности", лишен и епископије и епископства,3 како може, однедавно, да „служи Литургију"? Притом „служи" уз „саслужење" клирика који су, сви до једног, рашчињени. Једном је „служио" у насилно запоседнутом манастиру Дубоки Поток, а сада „служи" у згради у селу Љуљацима у Гружи која је замишљена као храм са конаком за будући манастир, али која то никада није постала: нити је црквено-канонски призната нити је освештана да би заживела благословом канонског епископа и благодаћу Утешитеља Цркве, Духа Светога. Јер, та грађевина није предата Саборној Светосавској Цркви жичкој него је, црквено-канонски гледано, нешто „дивље", попут она два манастира која је бивши епископ Артемије неканонски и нецрквено подигао на канонској територији друге епархијске епископије (код Медвеђе и Плочника, у Нишкој епархији), што показује да је овај „самоглави" и интерно за себе „аутокефални" брат и раније, док је био у саставу Српске Православне Цркве, пројављивао „аутокефално" понашање и деловање.4
Артемије, нажалост, проглашава да „није он створио раскол" него су „у расколу" српски Патријарх, Синод и Сабор епископâ, дакле читава једна аутокефална Православна Црква, шеста у диптисима православних Патријаршија! И не само да то тако, накарадно, ван сваке људске и хришћанске памети, ван елементарне црквене свести и савести, сматра него и насрће на туђе канонске просторе - на просторе светосавске Жичке и светосавске Рашко-призренске епископске епархије. Те епархије имају своје канонске архипастире, изабране, постављене и устоличене тамо Духом Светим кроз канонски Сабор архијерејâ. Нису они самовољно дошли као „узурпатори" и „прељубници", како Артемије бестидно и клеветнички говори и пише о канонски изабраном и устоличеном Епископу рашко-призренском Теодосију. И сада, у последње време, ушао је као „лупеж у ноћи" у канонски нелегализован објекат на туђој територији, у селу Љуљци, тачно онако како ради и Мираш у Црној Гори. На исти начин шаље по распетом Косову и Метохији своје „пролетерске" самосвјате раскалуђере да „служе" и „причешћују" поједине секташке групице, претачући тако „из шупљег у празно" и не схватајући да тим безумним антиканонским поступцима настоји да порекне црквено биће, канонску и благодатну ипостас Цркве Христове на тим подручјима. Иако је недавно у симптоматично насловљеном тексту Да се разумемо, објављеном на антицрквеном сајту своје секте, рекао да „признаје благодат" у Српској Православној Цркви, Артемије је, по устаљеном му обичају, безочно слагао. Јер, оваквим безакоњем параслужења „паралитургије" у „парацркви", он на делу пориче благодат Духа Светога на простору тих светосавских епархија и целе Српске Православне Цркве, што је већ јавна јерес и богохулство.

Овај посрнули брат чини и још горе ствари. Он наивне људе обмањује да се они на „службама" служеним од свргнутог и рашчињеног епископа и лажно називаних клирика тобоже „причешћују", иако је Свети Синод (16. децембра, Православље бр. 1051-1052 од 1.-15. јануара 2011.) јасно изрекао свој догматско-
-благодатни суд, тојест канонску констатацију:

Свети Синод сматра својом канонском дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Православне Цркве. Свети Синод одговорно скреће пажњу свему свештенству, монаштву и верном народу наше Светосавске Цркве да „Литургија" бившег епископа и његових присталица, свих лишених чина као и он, није Литургија, њихово „причешће" није свето Причешће, њихове „тајне" нису свете Тајне Цркве Божје, да све што он и они чине служи на духовну пропаст како њима тако и онима који их следе и учествују на њиховим сабрањима и богослужењима. Тврдећи да „Богу службу чине" (Јн. 16, 2), они, уствари, под изговором одбране Православља, разарају јединство Цркве Христове, одвајајући се на секташки начин од њене живе, спасоносне Заједнице, лишавајући себе и друге вечног спасења и навлачећи на себе и своју децу проклетство секташâ.

*

У историји Цркве Христове кроз векове постоје неки преседани само донекле слични случају монаха Артемија, доскорашњег Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског, иначе, како већ рекосмо, канонски саборно смењеног са Епархије, а затим, његовим новим кривицама и дрским преступима против црквеног реда и поретка, сукцесивно стављеног под забрану свештенодејства и, на крају, због одметништва од Цркве у раскол, од Сабора епископâ рашчињеног. Али ни у једном од тих случајева у историји Цркве, осим код неких крајњих јеретика, није долазило до такве еклисиолошки и догматско-канонски бесмислене творевине каква је Артемијева «аутокефална» парасинагога, тојест парацрква5 (ка којој су га поодавно гурали његови „суфлери", игнорантски надмени псевдотеолози и псевдоканонисти, међу којима је први и најфаталнији био, нажалост и остао, рашчињени Симеон-Дејан Виловски, дилетант у православној црквеној вери и хришћанском моралном понашању, у теологији и пракси Цркве Христове и у свему другом осим у сабирању, присвајању и трошењу туђег новца). Једини случај сличан Артемијевој секти јесте онај рашчињеног попа Мираша Дедеића на Цетињу, са његовом sui generis „аутокефалном Црквом" Монтенегринâ.6

Артемије пореди себе са светим Јованом Златоустом! По своме мегаломанском менталитету, чини то погрешно јер неканонски суд и свргавање светог Златоуста нема сличности са умировљењем Артемија, даљом забраном свештенослужења и, на крају, због његовог пркоса Богу и Цркви Божјој, рашчињења од Светог Сабора јерархије Српске Православне Цркве. Златоуст је заиста суђен и осуђен неканонски, на нелегалном „сабору под храстом" 404. године, јер је већина епископâ на тај саборчић била дошла са стране, из Египта, а мањи број њих био је из цариградске јурисдикције и са Истока. Златоуст се заправо био замерио царици Евдоксији и то је било пресудно за његово свргавање и слање у изгнанство.

Коловође „суда" над њим били су александријски архиепископ Теофил и епископи из Сирије, Акакије Веријски и Северијан Гавалски. Епископи Златоустове присталице, њих четрдесет наспрам тридесет шесторице оних „под храстом", нису отишли на тај сабор, нити учествовали у осуди Праведника. Али је њих, ипак, свети златоусти Првојерарх на растанку пред прогонство замолио: „Браћо, молите се и, ако љубите Христа, немојте да ради мене неки од вас изгуби своју Цркву (тојест: да не буде због отцепљења свргнут)... Како рекох, своје Цркве немојте остављати, јер нити је од мене почело учење (у Цркви), нити се на мени завршава... Ступите у општење да не бисте Цркву поцепали, али немојте потписивати јер ништа на себи не сазнадох достојно рашчињења" (Паладије, Живот Јована Златоуста, 8; PG 47, 28). Исто тако је свети Златоуст на растанку дао савет и побожним девојкама и женама у своме саборном храму у Цариграду - Олимпијади и другима са њом, верним служитељкама Цркви и њему: „Моје ствари се свршавају; свој пут сам завршио и можда више нећете видети лице моје (Дела ап. 20, 24 - 25). А за ово вас молим: немојте да нека од вас прекине уобичајену наклоност Цркви. И ко буде, не по својој вољи, доведен хиротонијом (на овај престо), не оспоравајући ствар, по сагласности свих, приклоните му своје главе као Јовану, јер Црква не може бити без епископа, и тако ћете бити помиловане (од Бога). Сећајте ме се у својим молитвама" (исто, гл.10. PG 47, 35).

После оваквих речи и павловског и јустиновског црквеног става светога Златоуста, нека свако разборит и савестан упореди ово понашање истинског Христовог архипастира Цркве са Артемијевом мегаломанијом! Он, наиме, бунтовнички, против одлукâ Синода и Сабора, које је и сâм потписао, проглашава себе «аутокефалним» доживотним епископом рашко-призренским (као да је Епархија његов наслеђени феуд!); не признаје саборно изабраног новог епископа, владику Теодосија (кога је и раније, док му је био викар, због зависти и пакости Виловскога, неканонски прогањао, као што су он и Виловски протерали и проту Зорана Грујића и ђакона Срђана Станковића); насилнички, ноћним упадом, у пратњи оружаних присталица, покушава да освоји туђе манастире и приватизује оно чега је саборски, канонском одлуком, лишен као недостојан и неодговоран, да би и даље «аутокефално», деспотски и пљачкашки, управљао светињама Косова и Метохије...

А лишен је Епархије зато што је годинама, од 2006. до 2010. године, одбијао да изврши синодске и саборске одлуке и да прими слате му делегације од по два епископа. Сем тога, канонско -материјални преступи његови и банде лоповâ око њега, били су, по светим канонима (например 74. Апостолском и 19. Картагенском), сасвим довољан разлог за суд и осуду која му је изречена од Синода и Сабора. Али по савету свог фаталног, психотичног, а свемоћног саветника и вође у свему антицрквеном, Симеона-Дејана Виловског, и још неколико неодговорних лаика (лаика у сваком погледу), он се, ево сада ће пуна година, жали и с вајкањем понавља да „није канонски суђен" и тражи световно-правни процес суђења, уз скупо плаћане адвокате, упркос канонској забрани (Халкидонски 9. канон) да се иде на световне судове. Артемије не зна - и неће да зна - да канонско-благодатни ред и поредак Цркве није „римско право" и јуридичко-адвокатско „доказивање" онога што црквена саборна свест и савест нађе са Духом Светим за добро (Дела ап. 15, 29) и за канонски правилно, а то је - очување „благообразности и поретка" (I Кор. 14, 40) у Цркви Бога Живога, Цркви која је благодатни богочовечански организам, а не људска организација.7

Артемије је потом отишао и даље: позвао је своју „духовну децу" у „егзил", којим се сада хваста иако је свима разборитим и црквеним људима јасно да је то „самоегзил", тојест самоизолација. Исто тако, верни народ са Косова и Метохије, бесавесно и цркворушитељски, косовоиздајнички, позвао је на „егзодус"(!), као што су Милошевићеви комунисти, сећам се, када су напуштали Косово, говорили: „Ко остане - издајник је!" Али, Богу хвала, фамозни „егзодус" овог умишљеног псевдо-Мојсија и псевдо-Чарнојевића свео се на шаку одметникâ од Цркве и црквеног благодатног реда и поретка. Питам се: да ли овај наш брат, несрећник, у овим својим и мојим дубоким годинама, у осмој деценији живота, помишља о скором часу смрти, који и њега, и мене, и све нас очекује? А Златоуст је тај час с радошћу очекивао и дочекао са благодарним речима Господу: „Слава Богу за све!"
И још нешто, врло битно за Златоуста, а поразно за Артемија. Свети Златоуст је упутио неколико писама епископима: Инокентију у Рим, Венерију у Милано, Хроматију у Аквилеју. Папа Инокентије је из Рима писао цару Хонорију у Рим да овај пише цару Аркадију у Цариград, а писао је и архиепископу Теофилу у Александрију и тражио сазивање васељенског сабора источних и западних епископа (што није прихваћено), али притом није прекидао канонски однос и општење са Теофилом иако је овај био коловођа неправедног суда над Златоустом. Писао му је дословно овако: „Брате Теофиле, ми у општењу (имамо и тебе и брата Јована (Златоуста), као што смо ти и у првом писму јавно исказали своје мишљење, а и сада ти опет исто пишемо" (Живот Јована Златоуста, гл. 3; PG 47, 12). Теофил пак, као и Акакије Веријски и остали учесници „сабора под храстом", остали су у пуном општењу са свим Црквама, као и епископи који су после Златоуста дошли на цариградски трон - Арсакије, Атик, Сисиније и Прокло, све до Анатолија, кога је, као александријског апокрисарија у Цариграду, хиротонисао брутални Диоскор (злостављач до смрти претходног епископа цариградског, светог Флавијана, 449. године), а да притом нико са њима није прекидао канонско општење. Истина, скоро сви епископи су убрзо унели светог Златоуста у диптихе Цркве Христове, а у Александрији је то учинио свети Кирил, чији је први сарадник против Несторија био управо напред поменути Акакије Веријски. Такви су „парадокси" канонске историје Цркве Православне кроз векове, којој је у овом свету важније да очува „јединство вере и заједницу Духа Светога" неголи да изгони „мак на конац" у случајевима појединаца, макар то били и епископи.8

*

Артемије може помоћи себи и својим секташким присталицама да се врате у јединство Цркве Христове Православне, Цркве светих Апостола и светих Отаца, Светог Саве и светих Николаја и Јустина, али само - ПОКАЈАЊЕМ, својим и њиховим. То укључује тражење, лично и писмено, опроштаја од Патријарха и Сабора, уз изричито одбацивање и осуду свих његових списа, написа, пашквила, клевета, изјава и тако даље, изречених, написаних и потписаних против Патријарха и Сабора. А писао је много тога против свјатјејших патријараха Павла и Иринеја (раније и против цариградског патријарха, због чега му је забрањен приступ у Свету Гору), против своје браће епископа (Лаврентија, Амфилохија, Игнатија, моје маленкости), против Светог Синода и Свештеног Сабора Српске Православне Цркве, а тиме и против свих Православних Цркава у свету, које, по њему, не постоје, јер, наводно, по његовој „еклисиологији", постоји „само Једна Света Саборна и Апостолска Црква Символа вере", као да она није идентично присутна и у свакој помесној Саборнокатоличанској, Православној, Канонској, Епископо-Евхаристијској Цркви, које се у Христу међусобно поклапају и чине, равноправно и истоблагодатно, у Духу Светоме, Једну Свету и Апостолску Цркву.9 Артемије и артемијевци морају, такође, да одбаце и анатемишу своје списе и писанија, потписана и непотписана (често анонимна, али препознатљива по антиправославном секташтву), објављивана све до данас на антицрквеним сајтовима, које је поодавно покренуо и организовао, и још увек уређује, његов фатални суфлер, препознатљив по нечистој, инферналној подсвести, некадашњи протосинђел-архимандрит Симеон-Дејан Виловски, а за њим иду и новији клеветници, пишући по разним секташким сајтовима, пуним лажи и бескрупулозних клевета на све што је црквено, православно, јеванђелско. Ово што предлажемо брату Артемију није наше него светог Исповедника Методија, патријарха цариградског (843-847), који је, по васпостављању православног иконопоштовања и завођењу канонског реда у Цркви, писмено затражио од групе расколникâ, студитских монаха на челу са игуманима Навкратијем и Атанасијем, да „све што је писано или говорено против светих патријараха Тарасија и Никифора - буде предато анатеми, (писмо Методијево студитским монасима, PG 100, 1292-1297; Revue des Etudes Byzantines, 45/1987, 31-38. 53. 56).

Наиме, у време патријараха светог Тарасија (784-806) и светог Никифора (806-815), игуман студитски Теодор и његови монаси били су, због неких канонских неслагања, прекинули општење са овим патријарсима (али нису прекидали њихово помињање на Литургији, јер без помињања канонског епископа света Литургија није света Литургија него „церемонија", каква је и Артемијева у селу Љуљацима), а игуман Теодор је писао неколико писама против њих. Касније се свети Теодор измирио са овим патријарсима и васпоставио канонско општење, о чему и сâм касније пише, на пример у своме Писму 475,10 а и свети Методије пише о томе детаљно. Ипак, патријарх свети Методије је унео у сами Синодик Православља (изд. J. Gouillard, Le Synodikon de l`Orthodoxie, Paris 1967, p. 53.) горе наведену анатему. Она се и до данас налази у српском Синодику (рукопис манастира Свете Тројице код Пљеваља; изд. В. Мошин - руским словима у Византийский Временник 17, 1960, 278-353; а ми смо припремили критичко издање старосрпског текста - и у штампаним грчким Триодима; нажалост, „варвари", руски штампари, изостављају текст Синодика из својих штампаних Триода, који се и код Срба некритички користе). Ово, наравно, не значи да свети Методије није признао Теодора Студита као светога (обојица су били исповедници за свете иконе). Напротив, он као патријарх извршио је пренос моштију светог Теодора (26. јануара 844.) у Студитски манастир. Али је црквени канонски ред и поредак испоштован до краја (као што је Пети васељенски сабор осудио списе Теодорита Кирског писане против светога Кирила Александријског, али није осудио и самог Теодорита, што помиње и свети Методије као преседан своје одлуке и поступка). Како је правилно приметио почивши професор Панајот Христу, живот светог Теодора - а и патријарха Методија - није био „аутоматизован" него је то био живот живих и савесних људи Цркве, који су успевали „да споје ревност са љубављу, што је ретко код зилотâ".11

*

Артемије, који глуми „прогоњеног праведника" и „борца за Православље, Косово и Српство", морао би да престане да клевета, код нас и у иностранству, своју сабраћу епископе, Синод, Сабор, Српску Цркву, све оне који нису на његов калуп и не понашају се сходно његовом псевдозилотском менталитету. Ево неких од његових клевета.

1. Артемије и његова ужа и шира клика већ одавно клеветају српске и друге православне епископе за јерес. Њему и њима, као „зилотима не по разуму", треба „јерес" по сваку цену да би оправдали свој секташки и расколнички менталитет. Као јерес Артемије најчешће истиче фамозни екуменизам. Под тим појмом он нерасудно и бесавесно подразумева све одреда „екуменизме", па и православни богочовечански екуменизам.12 Због те „јереси екуменизма" он прекида литургијско општење са канонском Саборнокатоличанском и Апостолском Српском Црквом и осталим Православним Црквама. По наговору фаталног игноранта Виловског, потписује један полуписмени „либелус", насловљен Исповедање вере против екуменизма. Ово такозвано Исповедање - поповско-калуђерско, а не епископско - склепано је збрда-здола од професора Теодора Зисиса, својевремено критичара Оца Јустина, а сада монополисте Јустиновог тобож апсолутног „антиекуменизма", и грчких зилота (не Светогораца, осим једнога), који сакупљају потписе, као артемијевци недавно, по наивном народу. Као да Артемије није пре тога, кад је постао епископ, дао потписано епископско Исповедање вере! То није „епископска заклетва", како незнавено тврде он и њему слични, јер у нашој Јеванђелско-Апостолској Цркви Православној нема заклетве (види Мт. 5, 34 - 37).

Сада „зилоти" пропагирају теорију о „обзиђивању" од својих епископа, теорију полуписменог псевдо-старокалендарца Кипријана Куцумбаше, који се тек од 1971. године -због избегавања финансијске контроле, баш као и Артемије - одметнуо од свог канонског митрополита Атике у Јеладској Цркви. Узалуд се притом позивају, он и они, на 15. канон Прводругог сабора. Јер, тај канон се односи само на „јерес осуђену од светих Сабора или Отаца", а не на екуменизам као дијалог са отцепљенима од Саборне Цркве, па и са папом римским (пример: свети Марко Ефески); а као такав, екуменизам није ни од једног Сабора или од Отаца суђен ни осуђен као јерес, јер постоји и православни екуменизам. А да такав екуменизам постоји, нећу говорити ја - иако сам о томе написао и књигу О икуменизму и екуменизму - него трезвени и богомудри богослов Васељенске Цркве, свети Отац Јустин, на кога се Артемије, с претензијама искључивог монопола и секташког монополисања, позива, као и за своје канонске и еклисиолошке вратоломије.

Доносимо у прилогу факсимил писма Оца Јустина од 25. децембра 1964. у којем свети Ава пише свом ученику и духовном чеду дословно:

(Будући Свеправославни Сабор) може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља. «Екуменизми» су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског=Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целосности, и у земаљској историјској конкретности... (види у прилогу факсимил дéла писма Оца Јустина, у целини објављеног још 1980. у књизи На Богочовечанском путу, Писмо 10).

Артемије је иначе у великој мери теолошки недоучка јер скоро ништа из православног богословља не чита нити проучава, осим зилотских пашквила и својих чланчића, насловљених, скоро сваки, громопуцатељним насловом „са догматског гледишта" (!) Од њега је још гори аналфабета у светоотачком богословљу и Предању Цркве, атеологитос „зилот" (тачније зурлот) Виловски, а ни „самохиротонисани" у богословљу и канонима Артемијеви саветници и лукави, а игнорантски суфлери нису одмакли много даље од тога. Углавном су то, мање или више, дилетанти у теологији, а посебно у еклисиологији, али зато се сваки од њих осећа позваним да чита лекције свим епископима - о свему и свачему и о још понечему.

Православна Васељенска, па и Српска Црква, не може, и не сме, да се одрекне свог апостолског позива и јеванђелске мисије да сведочи Истину (=Спасење) Христовог Јеванђеља у свету уопште, па и међу раздељеним хришћанима. Зато је Црква одувек водила дијалог и са јеретицима и са расколницима, од монархијанаца и аријанаца и других фракција 3. и 4. века, па до духобораца, катара и донатиста (4.-5. век), и даље, од несторијанаца, монофизита, монотелита и иконобораца, па до римокатолика и антиисихаста, а затим и од протестаната после Реформације, англиканаца и лутерана, па до новијих екумениста разних смерова и схватања. Пре рата је у Краљевини Југославији, уз сагласност Светог Архијерејског Сабора, постојала екуменска Лига Цркава, у којој су учествовали епископи охридски и жички Николај и бачки Иринеј (Ћирић). Николај је и после рата био на екуменском скупу у Еванстону (1954) и писао пре и после тога (видети у његовим делима и у нашем чланку О Екуменизму, приложеном као додатак на крају). Године 1902. - 1904. велики цариградски патријарх Јоаким III упутио је две Посланице свим Православним Црквама о дијалогу са неправославнима и све су Цркве позитивно одговориле на њих, па и Српска. Али где ће Артемије и његови секташи да се баве тиме? Јер, то изискује труд и напор читања, озбиљног проучавања, савесног и трезвеног хришћанског расуђивања, зналачког оцењивања и процењивања из живог богословско-црквеног искуства вековног Православља. Њему и њима је лакше да на све то одговарају - слоганима о „издаји", о „гажењу канонâ и догматâ"... Тако, примера ради, његов полуписмени и снобурни „игуман Николај" смућује тиме јадне неписмене вернике око Лазаревца и Новог Пазара, где сада, иако рашчињен, ровари као побегуља, па упада и у куће, као лупеж по ноћи.

2. Артемије је недавно на некој од телевизијâ и у неким новинама - то му је поодавно омиљени домен и домет - изјавио за оне који нису са њим и не иду за њим: „Они мењају Литургију"; „не служе по типику Светога Саве!" и тако даље, лансирајући сличне јевтине, а клеветничке слогане. У одговор на то, рекли бисмо као прво: било би врло занимљиво кад би велеучени Артемије - „доктор теологије", како се зове и воли да га тако зову - показао нама незналицама у којем то „Типику" Свети Сава говори и пише о томе како се служи света Литургија. Јер, зна се да ни у Хиландарском ни у Студеничком Типику Светога Саве (а оба су, уз мање адаптације, превод Типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, где је Светитељ обично одседао) нема речи о начину служења свете Литургије. Али зато у Студеничком Типику (глава 5.) постоји одредба о томе да се „три пута недељно" причешћујемо, док велики типичар, литургичар и духовник Артемије - познат је слоган Артемијеве клике: "Истина је само једна - Владика Артемије!" упркос Јеванђељу: Јн. 14, 6; узгред да додамо: већ постоји написано „Житије" Артемијево и већ најављују „чудеса" на његовом гробу! - као нови непогрешиви папа већ одавно не дозвољава Причешће сиротом верном народу, осим „неколико пута годишње", фарисејски „цедећи комарце, а гутајући камиле". Донедавно је и он служио како смо обично сви служили, ни „по новом" ни „по старом" него по живом православном вековном Предању, а однедавно се вратио на црквенословенски језик. Да се макар вратио на српскословенски и на наше старе, прве штампане Служабнике! Пре тога, по наредби Симеона-Дејана Виловског, службеним актом из Епархије, забранио је употребу свих „Атанасијевих превода" (забрана нађена у архиви Епархије).

3. Артемије толико пренаглашава римскога папу - и папом плаши прости народ - да већ сања „папин долазак" у Србију „ради унијаћења"! И једва чека 2013. годину да би се обистинила његова предсказања и прижељкивања. Јер, тако ће имати јаке „доказе" за своје клевете да је српска јерархија „издала Православље". Али таква врста мистификације око римског папе својствена је свим расколницима и секташима у православним земљама: они су се најпре одметнули од Цркве Христове, а онда, накнадно, траже raison d`être, да би некако и „догматски" утемељили свој раскол, а шизматичку свест покрили таквим или сличним алибијем.

Нико до данас у Српској Православној Цркви није позвао папу и скоро је сигурно да неће ни бити позван (поготову ако још санктификује „блаженога кардинала Степинца", како Хрвати најављују). Али расколницима и секташима у Православљу већ поодавно треба мистификација магијске моћи римскога папе. Они су опседнути његовим поступцима, посетама и доласцима, Бог те пита куда све и којим поводом. А био је у Светој Земљи, Грчкој, Румунији, Бањалуци, на Кипру... - и шта се десило? Телескопи паничарâ псевдозилотâ уперени су онамо куда папа иде, јер су ослепели да виде куда сами ходе и куда наивне заводе. Сигурно не виде и не схватају да магијским митом о папи некоме иду на руку. А и иначе, ко зна коме они, овакви какви су, у Православљу служе? Цркви Христовој сигурно не.

4. Артемије клевета нас епископе, између многих других и новог Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског (Артемију сам у своје време предложио да узме тај додатни назив у своју титулу и прихватио је, као што сам и ја у своју био унео додатак приморски, јер Епархија захумска јесте, од Светога Саве, и приморска), па још клевета и Свети Синод, и Патријарха, и Сабор за - „издају Косова"! Да има бар мало будне савести, требало би да се присети жалосне чињенице да се у његово време, за деветнаест година његовог епископовања на тој мученичкој и распетој Епархији, издогађало све оно чега смо данас сведоци: Милошевићева луда - суштински антисрпска - политика, евроамеричко бомбардовање, долазак НАТО-трупâ и окупација, шиптарски злочини 1999. и даље, нови погром 2004. и проглашење „независности" 2008. године. Шта је он за све то време радио и урадио да све то спречи? Не кажемо да је он за све то крив, али зашто онда безочно лаже и бесавесно клевета браћу своју и Оце, на јад, тугу и додатно узнемиравање страдалног народа српског на Косову и Метохији? Колико је само сарађивао са Америком, том новом Вавилонијом за нас Србе, и колико је новца добијао од Олбрајтове? А од других у тим годинама? Колико од тог новца има и сада у банкама, овде у земљи и у иностранству?

Сваком паметном је јасно да проблем Косова није проблем који ће, наводно, Српска Православна Црква „решити" својим ставом. Тај став иначе све време, и пре и после Артемија, остаје непроменљив и непоколебив: слобода и српски црквено-православни карактер живе Цркве Божје, народа и светињâ на тој матичној и неотуђиво српској земљи. Тај став и подвиг борбе за очување Косова и Метохије у Србији није ствар паролâ и слоганâ, громопуцатељних изјава у масмедијима (попут Шешељевих), уз оптуживање свих других и другачијих, мудријих и дугорочнијих ставова, који значе одстојавање ради опстајања и остајања на Косову. Народ каже: Кадар бити стићи и утећи, али и - најважније - на страшноме месту постојати! Са тог страшног места брат Артемије је бежао и побегао. Није хтео, например, обнову порушених светиња јер је то сматрао „издајом" (нажалост, био је потписао свој фамозни Меморандум 2005. године, па због новца, који му није даван на руке, повукaо потпис, а патријарха Павла затим оптужио за „издају"). Сада не сматра издајом и рушилаштвом то што покушава да ради у Рашкој области, понегде на северу Косова и у Шумадији! Нажалост, исувише почиње да личи на секту Мираша Дедеића и на антисрпску пропаганду и харангу Муамера Зукорлића.

Монах Методије (13. век) писао је о расколу арсенитâ. Говорећи против цепања црквене заједнице и цитирајући светог Игњатија Богоносца, навео је и ове речи светог Јована Златоуста, делом преузете од светога Кипријана Картагенског: „Ништа тако не разгневљује Бога као цепање Цркве. Ни крв мученичка не може збрисати грех раскола... Зато говорим и сведочим - додаје Златоуст - да поцепати Цркву није мање зло од пада у јерес" (PG 140, 797; Златоуст, Омилија 11, 4-5 на Посланицу Ефесцима: PG 62, 85 - 87).

На празник светог Богојављења,
лета Господњег 2011.

+ Епископ Атанасије, из Херцеговине Светога Саве

 

Фусноте:

1 Пишемо Марко Радосављевић зато што се овај наш брат тако потписује већ одавно, као власник куће у Бистричкој улици у Београду (код Новог гробља), коју је иначе добио, у своје време, од тадашњег епитропа манастира Хиландара, оца Митрофана, да је користи за потребе Епархије рашко-призренске, али ју је он присвојио још одавно, пре свих ових догађаја у последњој деценији. Своје лаичко име Марко он такође користи за девизне рачуне у банкама - у Националној банци Грчке, у једној банци у Швајцарској и у банкама у Србији (колико се зна, Војвођанској и Комерцијалној; у овој последњој је виђан да подиже новац; у једној од банака у Србији држи новац под туђим именом). - Артемије ме је недавно, преко скупих адвоката, тужио световном суду „за лажи и клевете" (пре тога ме је слично тужио и Зукорлић) и поручио ми, преко масмедијâ, да „ако дозна/м/ где су /му/ те паре, поклониће /ми/ их!". Пошто мени паре не требају (имам пензију од 260 евра), молио бих га да те паре из банака, али све и из свих банака, преда косовско-метохијској сиротињи, на име које их је и добијао, већ годинама. Знамо да још од 1995. године постоји његов приватни рачун у Солуну, на који су стизале велике девизне суме из иностранства, посебно из Америке, а и сада му стижу. Иначе, да ли се ико пита: откуда се издржавају Артемије и његова секта (педесетак раскалуђерâ), као и стални му саветници, јевтини правници и скупи адвокати? Посебно пак, откуда толики новац, више од једне деценије, свеутицајном на њега Симеону - сада Дејану - Виловском? Како тај издржава стан и себе у Солуну, као и скупа кола, која је иначе украо из манастира Бањске?

2 Могли бисмо ту секту назвати „акефали" (=безглави). Таквих секти јеретикâ монофизитâ било је после Четвртог и Петог васељенског сабора. Те групације нису признавале ни једна другу ни, уопште, икога другога. Артемије је недавно упутио писмо (на лошем грчком - писао му га је Виловски и слао из Солуна) „свим игуманијама Васељенске Цркве" (!), а после је то исто писмо, сад већ на српском, само преименовано, упутио и „свим епископима Васељенске Цркве". Уз то писмо је као „доказ невиности" приложио своје писмо Синоду од 13. септембра 2010. године, али не и своје писмо од 13. новембра исте године због којег је стављен под забрану свештенодејства јер је порекао и одбацио све што је био прихватио на Сабору. Али нико му није одговорио, нити ће му одговорити, јер га нико од епископâ Православних Цркава у васељени не признаје, осим појединих расколничких групица понегде у дијаспори. Међу таквима је и рашчињени - некада српски - епископ Дамаскин Давидовић, пришипетља код расколнице Десе Крстић, која наступа као савремена монтанистичка Прискила. Има ту и неких „самокефалних старокалендараца" у Канади или још понегде. Ту врсту присталицâ, отпадникâ од Цркве Христове, има и Мираш Дедеић.

3 А могао је да смирено и трпељиво остане само при оној првој „неправди", тојест као што је био прихватио уклањање са епархије, чин који је сматрао за „неправду" (е да Бог дâ попут апостола Павла: II Кор. 12, 13). Јер, савесни архипaстири и Оци Православне Цркве кроз векове препоручују епископима који су, евентуално, неправедно свргнути да радије, Христа ради, прихвате неправду неголи да цепају живу Цркву Божју расколом и секташким издвајањем из њеног јединства. Иначе, грех раскола у Цркви, како су говорили свети Кипријан и Јован Златоуст, ни крв мученичка не може опрати (Св. Кипријан, De unitate Ecclesiae Catholicae, 14; Златоуст, Омилија 11, 4-5 на Посланицу Ефесцима: PG 62, 85-87).

4 Има, нажалост, још преседана у прилог тога. Артемије је слао своје клирике, са претензијом да остану њему потчињени, чак у друге Православне Цркве, - у Александријску Патријаршију, у Чехословачку, у Аустралију, - а свог „архимандрита Симеона" послао је у Солун и дао му свој антиминс и благослов да служи у хиландарском метоху у Солуну, који, као и Хиландар, канонски припада цариградском Патријарху. Виловски је притом на Литургији помињао епископа Артемија док нису дошли из надлежне црквене власти у Грчкој и одузели тај антиминс. Артемије за тај велики канонски прекршај није казнио Симеона ни епитимијом иако је Свети Сабор то од њега својом одлуком маја 2006. године, изричито тражио. Неизвршене одлуке Светог Архијерејског Сабора, од маја 2006. па надаље, и биле су пресудне за Артемијево уклањање са епархије. Нема ту ни најмање места за накнадно измишљане мегаломанске идеје да га је „требало уклонити" - као „бедем и браник" Косова, Православља и Српства(!).

5 Понављамо: парасинагога (Св. Василије, канон 1), као „паравојска" = секта, ванцрквена и противцрквена групација (Халкидонски 18. канон - илегална група, безакона клика, најчешће завереничка, у Цркви забрањена светим канонима, а и византијским законима).

6 Случај рашчињеног владике Дамаскина Давидовића није исти као Артемијев јер је он пришао некој „старокалендарској" секти у Канади, а шеф му је расколница монтанистичког менталитета Деса Крстић из Торонта. - Случај раскола владике Дионисија (Миливојевића) у Америци такође није случај као Артемијев. Јер, ако је у почетку и било спорно да ли је у уклањање Дионисија са епархије била умешана и тадашња комунистичка власт (која је још око 1950. године тражила од Српске Патријаршије да суди њега и епископа Николаја, али је то тада одбијено), убрзо се показао расколнички менталитет Дионисијев у томе што је већ на почетку неканонски присвајао парохије у дијаспори, изван канонских оквира своје Америчко-канадске епархије, а то је већ по себи био довољан разлог за суд и рашчињење. Богу хвала, и благодарећи мирољубивости христоподобног Патријарха, блаженопочившег Павла, тај раскол је зацељен. (У његовом превазилажењу - да кажем историје ради - не мали допринос је био и наш. Текст о томе, на основу којег је раскол превазиђен, чека своје скоро објављивање. Тако ћемо, ако се брат Артемије не покаје и не одустане од даљег безумља истрајавања у расколу, објавити и цео случај његовог отцепљења од Цркве, плод његовог већ давнашњег расколничког менталитета. И онај текст, као што ће бити и овај о Артемију, произилази из помног проучавања историје живе, а не умишљене и виртуелне, Цркве Христове кроз векове.)

7 Брат Артемије се негде „правдао" да зато не прихвата одлуке Светог Архијерејског Сабора што су „донете прегласавањем", а то, наводно, „није канонски". Али, као што смо већ рекли, Артемије, нажалост, не зна свете каноне, као ни његови лоши саветници-дошаптачи. Јер, да зна, погледао би канон 6. Првог васељенског сабора, који јасно каже: „Ако заједничкој одлуци свију, двојица или тројица се због своје свадљивости успротиве (=гласају против), нека важи глас већине". Управо је тако било при саборском гласању о Артемију у мају и у новембру 2010. године. Узгред буди речено, Артемије је и сâм тада тражио гласање које сада не признаје пошто је веровао да ће већина бити за њега. Исход гласања је, међутим, био поразан по њега.

8 Кад би брат Артемије, уместо да пита и слуша своје дилетантске суфлере и саветује се са скупим адвокатима (одакле их само плаћа?) читао, макар мало, историју Цркве и удубљивао се у проблем многобројних раскола у њој, могао би видети низ карактеристичних „преседана" и из њих извући праву поуку, а не иступати овако незналачки а мегаломански на духовно-моралну погибао, своју сопствену и оних око њега. Ево неколико текстова на грчком које би могао да прочита уместо што се троши на давање несувислих интервјуа незнавеним новинарима и на писање клеветничких пашквила по антицрквеним сајтовима, иза којих стоје његове, од Цркве отуђене присталице: О светим патријарсима Тарасију и Никифору (PG 99, 1849-1854); Житије светог Методија Цариградског (PG 100, 2123-2161); краћи текстови истог светог Методија (PG 100, 1292-1298), потпуније сабрани од Ј. Дарузеса у Revue des Etudes Byzantines, 45/1987, 31-57); Методије Монах (13. век): Збирка из разних сабраних књига: да народ не треба да се дели од православних aрхијереја ако је њихово рукоположење било по неком неправилном поступку (PG 140, 781-806: садржи многе примере кроз историју Цркве); Никита Анкирски (11. век), Реч критике онима који говоре да не треба подносити оставку (код Ј. Дарузес, Documents inedits`Ecclesiologie Byzantine, X-XII век, Paris 1966, pp.250-264); Никита Ираклијски (почетак 12. века), Реч одбране и критике како и зашто не треба прихватати никејског митрополита (Евстратија) (тамо, стр. 276-309, нарочито стр. 292-298, где цитира и одломке светог патријарха Методија; неке допуњене одломке издао је Теодор Зисис у Клирономиа, Солун, 8, 1 (1976, стр. 77-82); Јован Хилас, митрополит ефески (почетак 14. века), Реч састављена из разних канона и синодских и светописамских текстова да, кад је Црква православна, неразумно је да се од ње одвајају они који су сада у расколу и да, ако се не сједине њој, имаће велику осуду у дан Суда (писано против раскола арсенитâ, тамо, стр. 348-413, где такође цитира текстове св. Методија. - О расколу арсенијеваца/арсенитâ в. у нашој књизи Заблуде расколника, такозваних старокалендараца, 2004, стр. 41-45). Види тамо и о расколу монахâ Студитâ против светих патријараха Тарасија, Никифора, Методија и Фотија, стр. 22-40.

9 По папистичкој „еклисиологији" Артемија и Виловског испало би да су и апостоли Павле и Јован, по нејеванђелској и нецрквеној логици-антилогици, изван те „једине Цркве" Символа вере, јер пишу „Црквама Божјим" у Коринту и Солуну и Црквама у Азији, посећују „Цркве Божје", „утврђују Цркве у вери", преносе „поздраве свију Цркава"; па још додаје првоврховни Павле, као да је за Артемија писао своју Посланицу Римљанима (11, 16; 14, 33; 16, 1.19): „Ми такав обичај немамо нити Цркве Божје", и тако даље. А и ми православни, изгледало би по Артемију и артемашима, да се узалуд молимо, на богослужењима и на светој Литургији, „за сједињење светих Божјих Цркава"! Дилетантизам Виловског и Артемија, и трабаната њихових, плод је њиховог несаборног, некатоличанског, секташког, папистичког менталитета. И за њих важи реч Павлова о Јеврејима: „Имају ревност за Бога, али не по разуму. Јер, не познајући правду Божју и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божјој" (Рм.10, 2-3).

10 Писмо, писано 823. године, на три године пред смрт, има и ове речи: „Можда смо рекли и нешто друго другима, у другим приликама и на другом месту; ипак, не треба та питања, као ни друге догађаје, да расправљамо, да не повређујемо ране, јер то не користи ничему него већма изазива немире и ствара свађе и раздоре у Цркви Божјој". На светог Теодора личи наш свети Отац Јустин Нови, кога брат Артемије злоупотребљава и секташки монополише, немајући од Јустина ни оно основно јеванђелско семе - веру, смирење, покајање, љубав за Христа и Цркву.

11 Патрологија (на грчком), Солун 1992, 5, 360-372. Новија студија о светом Теодору Студиту: В. Цингос, Црквени ставови светог Теодора Студита (на грчком), Солун 1999,
посебно стр. 65-94.

12 Тако је пре неки дан у својој «аутокефалној» Божићној посланици написао клевету како нико у Српској Православној Цркви „не брине о духовној пошасти и свејереси екуменизма која је поодавно на широка врата ушетала у нашу Светосавску Цркву. Како би, уосталом, они (у Српској Православној Цркви) и могли да о томе говоре и да осуде нешто са чим су се поистоветили?" По његовој секташкој и расколничкој свести и окамењеној савести, у Српској Православној Цркви у „саборним православним храмовима" верници „неће бити добро дошли, јер ће у њима бити само вербализам љубави и екуменистичка истина"! Даље пише: „Црква екуменистâ, са два или многим плућним крилима, и оних који је прихватају и заједно са њом путешествују, нема никакав додир са Његовом (Христовом) Црквом, са Његовом Љубављу, са Његовом Истином. Јер, екуменизам сачињава пророковану церков лукавнујушчих, која нема ништа заједничко са Црквом Символа вере у коме православно исповедамо веру само у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву", и тако деље - клевета до клевете, лаж до лажи, хула до хуле! Јадни и несрећни Артемије! - Остао је умишљени „једини борац за Православље" и „једина брана свим јересима", исто онако како за себе тврди да је он „једина брана" за спас Косова! А знамо да се за његових деветнаест година на Косову скоро све издешавало, нарочито од 1999. до 2008. године: Милошевић, шиптарска оружана побуна, НАТО- -бомбардовање и окупација, шуровање са Олбрајтовом и Клинтоном, погром 2004. године, проглашење „независног Косова" 2007. Како то да он, такав борац, не спречи ништа од тога?! Па ни одлазак две трећине народа са Косова и из Метохије. Сада још позива тај народ на егзодус! А Симеона Виловског је пре тога тајно испратио у Грчку! - А ево како у ове божићне дане говори митрополит Амфилохије: „Црква Божија одболује губитак једног од најмање своје деце, а камоли једног свог епископа. Посебно када се ради о епископу који је сав свој досадашњи живот посветио Богу и Цркви, па онда на крају малтене прогласио себе за Цркву, издвајајаући се из ње и постављајући себе на папистички начин изнад ње" (Политика, 6-7. јануар 2011). Нека свако по својој савести упореди наведене текстове и извуче закључак!

Додатак

О ЕКУМЕНИЗМУ 1

 

Што се тиче екуменизма, „зилоти” старокалендарци и други њима слични пред њим су у паничном, „апокалиптичком” страху. Бране се само голим одбијањима, осудама и „анатемама”, док Црква Христова на тај изазов реагује јеванђелски одговорно и сотириолошки делатно, тојест види у појави екуменизма, макар, често, и погрешно оријентисаног, трагање западних хришћана за изгубљеним јединством и зато учествује у екуменском дијалогу и сарађује ради сведочења Истине. Јер, Црква Живога Христа Спаситеља зна да је Његова божанска жеља и молитва: „Да сви једно буду” по слици Јединства Свете Тројице (Јн. 17, 3. 11 - 23), будући да је Црква слика Свете Тројице. Такав став њен није од јуче нити је повезан са календарским питањем (ни са „глобализмом”), како тврде такозвани старокалендарци. Било би преопширно да овде само набројимо све дијалоге православних богослова, Отаца и Учитеља Цркве, кроз векове, са јеретицима и одељенима од Цркве. Јер, Црква Христова никада није престајала да води јеванђелску бригу и о јеретицима, пошто они остају на неки начин „маркирани” својим односом са Црквом. Зато се могу и васпоставити у заједништво Цркве, некад акривијом, али још чешће икономијом=снисхођењем. Свети Сабори и њихови канони врло често управо њих имају у виду, јер се многи од канонâ односе на васпостављање њиховог прекинутог општења - koinwniva - са Црквом. Ово се односи поготову на оне који нису били вође јереси него поведени и заведени у јерес или су пак рођени у тој групи људи или народâ. Примера тих односа, сусрета, разговора, дијалога, има из сваког периода историје Цркве и само незналице могу то порицати. Колики су само били апостолски подвизи једног Василија Великог (например, његови дуги разговори са духоборцем Евстатијем Севастијским) да се превазиђе већ у 4. веку настали, скоро потпуни расцеп између Истока и Запада, као и подвизи толиког броја великих црквених људи, пастира и богослова Цркве, за очување или васпостављање јединства Цркве, из времена аријанизма (сав 4. век је испуњен тиме), несторијанизма (позната трпељивост светог Кирила Александријског и формула сагласности 433. године), монофизитства и његових огранака моноенергизма и монотелитизма (5. - 7. век), иконоборства (8. - 9. век), римско-франачке шизме и отцепљења (свети Марко Ефески у Ферари и Фиренци, 15. век), па после тога са англиканцима, протестантима (патријарх Јеремија II, 16. век), и више пута донедавно обнављани дијалог са монофизитима-aнтихалкидонцима (у време светог Фотија - чувене су му две Посланице Јерменима; па опет у 12. веку; Руска Црква у 19. веку).

Оци и Учитељи Цркве, као истакнути поборници Православља, истински сведоци Живога Богочовека Христа, Спаситеља свега света и свих људи, нису одустајали да, попут апостола Павла, сведоче Христа и пред онима који су проповедали „другога Христа” или „друго Јеванђеље” (IIКор. 11, 4; Гал. 1, 6 - 9) јер су били поборници јединства Цркве Христове, а у том јединству једино је спасење, како вели свети Игњатије Антиохијски (Ефесцима 13, 14, 20; Смирњанима, 8). Они су били људи вере и поверења, љубави и наде, а не људи сумње и подозрења, искључивости и мржње, какви су, мање-више, сви  „зилоти”, а ови данашњи су понајужи и најограниченији. Ако се неразумни и уплашени „зилоти”  боје и саме речи екуменизам (они је скоро никад не спомену без неког злобног епитета), православни синови Цркве се не боје ниједне речи као такве него гледају да и од јеретикâ злоупотребљене речи спасавају и дају им спасоносни садржај и смисао. Зато, слободно говоримо, постоји и православни икуменизам и постоје, не од јуче, православни икуменисти, тојест људи васељенски (као што кажемо за Света Три Јерарха да су икуменски=васељенски), људи не искључивости него укључивостисвеобухватности (orthodox principle of inclusiveness), како је говорио, још као млад, свети Николај Жички, или људи саборности, како је говорио свети Отац Јустин Ћелијски.2 Јер, православни су истински католици=саборници, а Православна Црква је Саборно-Католичанска Црква, мали Квасац (IКор. 5, 6) да  заквâси све тесто васељене и целокупне творевине.

Да не бисмо ишли далеко уназад и наводили раније свете Оце, – светог Атанасија, Василија, Кирила, Фотија и друге, – навешћемо пример новијег светог Оца Православља, Марка Ефеског. Ево његових „екумен(и)с(тич)ких” речи на Фераро-Флорентинском сабору (1438-1439. године), приликом поздрава папи Евгенију IV:

Данас је увод у радост целоме свету; данас изгревају целој васељени словесни зраци Сунца мира; данас удови Господњега тела (=Цркве), раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу. Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним Телом нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута... Хајде, дакле, пресвети оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене; заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји: Припремите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис. 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал. 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, о Христе Царе, нити дај да Твоју доброту надјача мноштво грехова наших него... и сада преко ових служитеља Твојих, који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне са другима и са Тобом и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговорио када си одлазио на страдање и молио се: Дај им, Оче, да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17. 11).3

Свети Марко Евгеник је веровао у ову Првосвештеничку молитву Христову Богу Оцу за јединство свих хришћана у Цркви, подобно јединству Свете Тројице, јер је Црква жива слика Свете Тројице. Свети Марко је то исто поновио и на отварању сабора у Ферари, 1438. године, када се опет обратио папи Евгенију речима љубави и поштовања, које извиру из праве вере и праве ревности за њу (а није мислио, као што мисле „зилоти”, да се љубав и ревност према Православљу испољавају мржњом и проклињањем папе и других разједињених од Цркве):

„Ево, подиже (Христос) Тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим, да нас сазовеш овде, као што подиже и најблаговернијег цара нашег, и пресветог нашег Пастира и Патријарха... Није ли се све то очигледно збило Божјом силом и судом и није ли све то предзнак доброга и Богу милога свршетка?” (исто). Митрополит ефески свети Марко веровао је, дакле, у могуће добре плодове екуменских сусрета и разговора-дијалога (види и даље PO 17, 200-202; Аcta I, 31). Тиме он није мање волео и штитио Православље нити је љубазним речима упућеним римском папи признао папски примат власти у вери и Цркви, јер је јасно изјављивао на другом месту: „Ми папу сматрамо једним од патријараха, али кад би био православан” (PO 17, 320).

Да дођемо ближе нашем времену и наведемо речи источних патријараха у њиховој познатој Посланици из 1848. године, свесрдно поздрављеној и прихваћеној од свих Православних Цркава, које звуче итекако православно екуменски: „Усрдно нам заповеђена од заједничког Учитеља братска љубав, – По томе ће сви познати да сте моји ученици ако имате љубав међу собом (Јн. 13, 35), – чији рукопис и договор су папе прве поцепале..., та љубав делује и данас у душама христоименитих народа, а нарочито у њиховим вођама (епископима). Јер, смело исповедамо и пред Богом и пред људима да молитва Спаситеља нашега Богу и Оцу Његовом за општу љубав и јединство хришћана у Једној, Светој, Католичанској и Апостолској Цркву, у коју и верујемо,  да сви једно буду, као што смо Ми једно (Јн. 17, 22) – и делује у нама”.4 Други текст од свеправославног значаја, Окружна посланица цариградског патријарха и Синода из 1895. године такође говори православним екуменским језиком: „Свако хришћанско срце треба да је испуњено жељом за сједињењем Цркава, а нарочито  сва православна икумена (suvmpasa ž ¿rdovdoxo" o²koumevnh), надахњивана истинским духом благочешћа (eÇsebeiva"=православне побожности), сагласно божанском циљу оснивања Цркве од Богочовека Христа, Спаситеља нашега, с правом жели сједињење Цркава у једном правилу вере и на темељу апостолског и светоотачког учења, где је Крајеугаони Камен Сâм Исус Христос (Еф. 2, 20)”.5 И ова Посланица је упућена римском папи (Лаву XIII, 1878-1903) поводом његовог позива православнима да се присаједине Риму. Одговор је био у духу православног икуменизма као реакција на римоцентрични екуменизам. О православном икуменизму почетком 20. века говоре и две Посланице великог патријарха цариградског Јоакима III (1878 – 1884 и 1901 – 1912), из 1902. и 1904. године, на које су се тада позитивно одазвале све Православне Цркве. Црква се и даље одазивала на тај изазов времена.6 

Слично је – можда и са још већом љубављу – одговорио на „екуменски” позив римског папе и свети Нектарије Пентапољски,  познат и као Егински, у своме двотомном делу  Историјска студија о узроцима расцепа7, пуном љубави, али и ревновања за истину, но без мржње и анатема.8 Зна се да су грчки „старокалендарци” подељени односно светог Нектарија Егинског, од прихватања до анатемисања, као што су и српски „зилоти” подељени по питању светог Николаја Жичког. Једни лажно тврде да је Николај „хтео да оснује зилотску Цркву”, па је зато, наводно, „још у време комунистичког патријарха Германа прекинуо општење са београдском Паријаршијом” и „у Америци отишао к заграничним Русима” (Обавештење за јавност, издано тобоже од „Сестринства манастира Стјеника” 11. октобра 2003; уствари, тај памфлет, пун лажи, клеветâ и мржње, писали су Акакије и дружина), а други, попут већ спомињаног „монаха-
-зилота” Данила, јавно га руже и клеветају (у наступима на телевизији и другде по ДОС-овој Србији, у којој, као у оној комунистичкој, па у неокомунистичкој Милошевићевој, свако може да пљује и ружи све што је Србима најсветије). На ове и сличне лажи и клевете, само ради недужних и необавештених слушалаца и читалаца одговарамо да је Николај управо спречавао „зилотске” крајности још у богомољачком покрету пре рата у нашој земљи, а у Америци је суздржавао „букача” јеромонаха Арсенија (Тошовића) из Џорданвила да не ствара раскол у Српској Цркви. Са Патријаршијом пак у Београду нормално је општио, као и са патријаршијским епископом Дионисијем. Кад је отишао Русима, није отишао „ради прекида општења” него да предаје у Богословији, и то код Русâ Америчке Митрополије (Евлогијеве, која је далеко „екуменистичкија” од Заграничне Руске Цркве, мада и ову „зилоти” у Грчкој звани „ГОХ” оптужују за „екуменизам”), а не код Русâ Заграничне Цркве, мада је и са њима имао добре, нормалне православне односе, као и са свима осталим Православним Црквама, старог и новог календара подједнако.

Што се пак тиче Николајевог односа према  екуменизму, Светитељ је као православни епископ и богослов учествовао у екуменским сусретима и дијалозима између два рата. У Краљевини Југославији постојала је Лига Цркава, где су он и епископ бачки Иринеј (Ћирић) били учесници. После рата, већ у Америци, био је присутан на скупу Светског Савета Цркава у Еванстону 1954. године.9 Свети Николај је позитивно оценио тај скуп, нарочито учешће и став православних, а затим је о томе написао и ово: „Јединство Цркве не може се постићи узајамним концесијама него само усвајањем од свију једине праве вере у целости, како је она завештана од апостолâ и формулисана на васељенским саборима; другим речима: враћањем свих хришћана оној јединственој и неподељеној Цркви којој су припадали преци свих хришћана целога света првих девет столећа од Христа. А то је Православна Црква... Када су у питању начела вере и појам Цркве, православни немају ни права ни потребе да мењају свој став... Православна Црква не признаје ни десничарске (=зилотске) ни левичарске (=реформаторске, протестантске) категорије".10  

Што се пак тиче става светог Оца Јустина Поповића према екуменизму, тачно је да је објављена његова књига Православна Црква и екуменизам11, али треба одмах рећи да он у њој има у виду неправославни и јеретички – римски и женевски, тојест римокатолички и протестантски – екуменизам, док је сва његова теологија о Цркви, а нарочито његова трећа књига Догматике, написана после тога, изразити пример православног сведочења о свеобухватности=саборности православне богочовечанске саборно-католичанске еклисиологије, тојест о православном теохуманизму, космизму и литургизму, саборном екуменизму, о свечовечанском и свекосмичком свејединству свих створења, и свега света, и свих људи у Христу Богочовеку – у небоземној Цркви Његовој, Цркви Свете Тројице. Па ипак, и у тој књизи о екуменизму Отац Јустин пише на почетку: „Екуменизам је покрет који из себе роји многобројна питања. И сва та питања, уствари, извиру из једне жеље и увиру у једну жељу. И та жеља хоће једно: Истиниту Цркву Христову. А Истинита Црква Христова носи, и треба да носи, одговоре на сва питања и потпитања која екуменизам поставља. Јер, ако Црква Христова не решава вековечна питања човекова духа, она није ни потребна... Међу бићима човек је најсложеније и најзагонетније биће. Зато је Бог и сишао на земљу и зато постао човек... Са тог разлога је Он и остао сав на земљи у Цркви Својој, којој је Он Глава, а она – тело Његово. Она – Истинита Црква Христова, Црква Православна: и у њој сав Богочовек са свима Својим благовестима и са свима Својим савршенствима” (стр.7). Овим Отац Јустин показује да је јединствени богочовечански догађај и стварност Црква=Христос спасење и за екуменска трагања и тумарања, једина нада света и човечанства. Истакнуто место заузима, при крају књиге, критика „хуманистичког екуменизма”, тојест римоцентричног-
-папоцентричног екуменизма (свођење Цркве на личност папе римског) и женевско-протестантског схватања екуменизма (спајање свих непотпуних и дефектних црквених заједница, по такозваној branch theory = теорија гранâ,  у један савез, конгрегацију, „конфедерацију” или нешто слично, без обзира на мање или више непотпуну или криву веру и апстрактно схватање светих Тајни и свештенослужења).12 А што је Отац Јустин у тој књизи назвао екуменизам речју свејерес, подсећамо да је тај исти израз, свејерес (panaivresi"), употребио већ патријарх цариградски Герман II (1222 – 1240) – онај који је Светом Сави издао Томос о аутокефалији Српске Цркве – за латинске заблуде-јереси његовог времена.13 Треба имати у виду да је томе претходио Четврти крсташки рат и окупација Православне Цркве у Византији од латинске јерархије (осим Никејског Царства), као и одржавање тиранског сабора у Латерану 1215. године, на којем је изабран латински „цариградски патријарх”. Па ипак је патријарх Герман II после тога водио дијалог са Латинима у Нимфеи и Никеји у два наврата (1233 – 1234) и тражио одржавање васељенског сабора, као што су то касније тражили и Оци исихасти (свети патријарси цариградски Калист и Филотеј; Паламин ученик Јосиф Вријеније и његов ученик Марко Ефески).  Отац Јустин је студирао у Енглеској, где није имао прилику да учествује у екуменским сусретима и дијалозима, али је знао да то чине и његов пријатељ о. Георгије Флоровски и Владика Николај, па их није за то осуђивао. Штавише, овога последњег је већ за живота сматрао и називао светим.

Знамо преподобног Оца Јустина изблиза и знамо да никада није прекидао општење ни са једном Православном Црквом, или епископом, или патријархом, па ни са патријархом српским Германом (1958-1990), како безочно лажу српски „зилоти”. Није то чинио ни онда кад је патријарх Герман био један од „председника Светског Савета Цркава” (формална почасна титула, без икаквих обавезујућих услова и задатака, као, уосталом, и формално учешће Православних Цркава у екуменском Светском Савету Цркава).14 Као слободан и одговоран члан Цркве Христове, он јесте пророчки опомињао, – а кад је требало, и писмено критиковао, – али раскол никада није стварао (ни око питања промене календара ни око екуменских сусрета у Риму и Цариграду) него је, напротив, говорио да се „раскол лако ствара, али се врло тешко зацељује”. Зато је, уосталом, био и против немудро изазваног и продубљиваног „америчког раскола”, као и против „македонског раскола”. Исто тако знамо да је Отац Јустин – насупрот римоцентричном римско-папском екуменизму и женевском протестантском схватању екуменизма (спајање црквених заједница по такозваној branch theory=теорија гранâ) – одобравао нама млађим теолозима кадa смо говорили, писали и сведочили при екуменским сусретима и дијалозима да постоји и православни саборни икуменизам, који је он означавао називом православни богочовечански екуменизам (Писмо Авино из 1964. у књизи На Богочовечанском путу, 1980, стр. 206), са циљем јединства у Истини-Христу и благодати Духа Светога,  сходно католичанско-саборном карактеру и пуноћи Цркве Божје – Једине Свете, Саборнокатоличанске и Апостолске.15

 

Епископ Атанасије

 

Фусноте за Додатак - О екуменизму

1  Из књиге Заблуде расколника тзв. „старокалендараца”, Требиње-Врњци 2004², стр. 141-153.

2  Види његову најновију књигу Записи о Екуменизму, манастир Тврдош 2010: „Православна Црква – Екуменизам Саборношћу... Екуменизам – Саборност Бога и твари, неба и земље, Бога и човека”, и тако даље.

3 Св. Марко Ефески, Беседа папи Евгенију, 1 (Patrologia Orientalis 17, 198 - 199; такође Acta Greaca I, 28 - 29). О свему опширније в. јеромoнах Иринеј (Буловић), Теологија дијалога по светом Марку Ефеском, Теолошки погледи, бр. 1, 1975, стр. 5 - 35.
Ова знаменита Посланица источних патријараха, потписана од сва четири православна источна патријарха и од њихових Синода, послата је папи римском Пију ΙX (1846 - 1878) и преведена на скоро све словенске језике, па и на српски (грчки оригинал издан посебно у Цариграду 1848). Имала је великог одјека међу православнима (посебно код Алексеја Хомјакова и Никодима Милаша).

4  Код Ј. Кармириса, тамо, 2, с. 933; српски превод у Босанско-херцеговачки Источник, Сарајево, св. 12, децембар 1895, стр. 442-459. 

5 Ако и позната, пренаглашена Посланица Цариградске Патријаршије из 1920. године – коју је саставила једна комисија, не од најбољих теолога у Цариграду – хтела је да одговори на тада формирану Лигу народâ (претеча ОУН), па су реч лига (енгл. league, од лат. ligo = везати, спојити) нетачно превели, те отуда и често нетачно и неумесно спомињање речи у тој Посланици, што је литургијски израз за заједништво, општење, причешће. Стога она није најбоље изразила пуни православни став о истинском икуменизму. Али то не значи да су православни a priori против сваког екуменизма, као жеље и тежње за јединством свих у Христу и Светој Тројици, јер је то молитва и жеља Самога Христа (Јн. 17, 3. 11 - 23).

6 Објављивана већ од 1895. а затим и посебно 1911. - 1912. године у Атини. О свему опширно у нашем раду Свети Нектарије Егински као историчар Цркве //Бог Отаца наших, издао манастир Хиландар 2000, стр. 256-315.

7 А ево речи светог Нектарија о односу праве вере и љубави: „Догматске разлике, будући да се односе на главнину вере, остављају слободну и неповређену главнину љубави. Догма се не противи љубави, а љубав снисходи догмату, јер љубав све покрива, све трпи (Ι Кор. 13, 4-7). Хришћанска љубав је непроменљива. Зато ни неправилна вера неправославних не може да измени осећај љубави према њима. Врло је могуће да се љубављу привуче себи нека неправославна Црква која са погрешних позиција оцењује неко догматско питање. Љубав не треба да буде жртвована због неке догматске разлике... Епископ (пастир) који не воли и неправославне, и не труди се и за њих, дела из лажне ревности и нема љубави. Јер, тамо где је љубав, тамо је истина и светлост. Питање вере не треба да умањује осећање љубави. Учитељи мржње ученици су ђавољи, јер из једног извора не може извирати и слатка и горка вода” (књига на грчком језику, Атина 1972²,  стр. 210-211).

8  О томе постоји његов извештај, објављен у Сабрана дела, књ.13, 42-46.

9 Опширније види у нашем раду Христологија Св. Епископа Охридског и Жичког Николаја, у зборнику о њему: Св. Владика Охридски и Жички Николај, Жича-Краљево 2003, стр. 546.

10 Издање манастира Хиландара, Солун 1974, на српском и грчком; недавно се појавила и у руском преводу, 1997. –  Треба признати да је ова књига склопљена на брзину, из још недовршених рукописа Оца Јустина. Он је тада радио на завршној  трећој књизи своје Догматике, која даје далеко потпунију и богатију слику његове еклисиологије. Издајући сада све рукописе, повремене дневнике (из млађих дана), записе и белешке скоро целог живота у свескама, блокчићима, листићима Аве Јустина, нашли смо његове Записе о екуменизму и објавили их у посебној књижици, манастир Тврдош 2010, где се види његов јасан богословски став да постоји православни богочовечански екуменизам, али и критика римокатоличког и протестантског екуменизма.

11 Донекле побољшани стадијум те теорије изражен је у текстовима Светског Савета Цркава званим БЕМ (Baptisme-Eucharist-Ministry = Крштење-Евхаристија-Свештенослужење), за које „зилоти” мисле да су „усвојени” од православних, а тај „радни текст” једне од комисија Светског Савета Цркава не представља никакав обавезујући докуменат за било кога, најмање за Православну Цркву, јер га ниједна Православна Црква није усвојила, нити ће га прихватити у садашњој форми, као што Православне Цркве нису прихватиле ни нацрт на тему Уније, сачињен у Баламанду 1993, који је затим коригован у Арицији 1998. и најзад, као неприхватљив за Православну Цркву, сасвим одбачен од међуправославне делегације у Балтимору (САД) 18. јула 2000. (о чему види наш чланак О римокатoличком екуменизму, у Видослов, Манастир Тврдош-Требиње, бр. 22, Божић 2001, стр. 69-82, конкретно 79). –  Али шта вреди све ово кадa „зилоти” не читају ништа озбиљно! Уствари читају само своје пропагандне брошуре и којекакве новинске пашквиле, као и своје клевете по антицрквеним сајтовима, где шире лично исконструисане или туђе непроверене вести, попут „рекла-казала”.

12  Види његово Писмо кипарским монасима у С. Лагопатис, Герман II Патријарх цариградско-nикејски, Триполис 1913. (на грчком).

13  Ако то српским добровољно слепим „зилотима” у њиховој ... (в. Кол. 2, 20-23) нешто значи, нека погледају нашу критику, писану тада (28. јануара 1975) и достављену патријарху Герману (в. наш зборник Живо Предање у Цркви, изд. Видослов, Врњачка Бања  1998, стр. 344-350; такође целу нашу књигу О икуменизму и екуменизму, Врњци-Требиње 2008, посебно тачке 2 и 4.

14 Отац Јустин је био дугогодишњи познаник и пријатељ са оцем Георгијем Флоровским, великим православним теологом 20. века и учесником у екуменском дијалогу на Западу (са њим је заједно постао почасни доктор православне Академије Светог Владимира у Њујорку, коју је изузетно ценио, као и Богословски институт Светог Сергија у Паризу). Никад није посумњао у његово екуменско сведочење Православља на Западу (иако се није сасвим слагао са мишљењем Флоровског о „границама Цркве”). А ево како о. Флоровски дефинише свој православни икуменски став: „Као свештеник Православне Цркве верујем да је Црква у којој сам крштен и васпитан права Црква, тојест Истинита Црква и Једина Црква. То верујем из многих разлога: по личном убеђењу и по унутрашњем сведочанству Духа Светога, Који дише у Тајнама Цркве, и по свему ономе што могу научити из Светога Писма и од саборског Предања Цркве. Треба, дакле, да сматрам друге Цркве за непотпуне и у многим случајевима могу доста тачно да идентификујем многе мањкавости. Стога за мене хришћанско јединство јесте просто свеопште обраћање Православљу. Ја немам конфесионалне лојалности; моја лојалност припада искључиво Једној Светој (Una Sancta)…” (Ecumenism. A Doctrinal Approach, Collected Works, XIII). – Више о ставу Оца Јустина о екуменизму видети у пред-поговору његове већ поменуте књиге Записи о Екуменизму, стр. 2 и 31-35.