Саопштење Православне Охридске Архиепископије

Саопштење Православне Охридске Архиепископије

Старица-мајка Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована уз велике напоре посетила је свога сина у затвору Идризову у Скопљу 27. новембра 2014. године, како би проверила гласине које у последње време колају у јавности наше отаџбине, а у вези са затворским третманом Архиепископа.

Наиме, ово је друга по реду посета његове мајке у току ове године (она је стара и тешко може да путује), а у последње време нико и није смео да посети Архиепископа. Због тога је Његово Блаженство Архиепископ охридски Јован два пута тражио од директора КПУ Идризова да му дозволи да га посете чланови Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије, свештеници и монаси, али је директор све те молбе без образложења одбијао.

Његова мајка је након ове посете заправо потврдила гласине о Архиепископу Јовану - да му је здравље нарушено, да је без ваљане здравствене заштите и да је готово потпуно изолован. Свакодневно бива малтретиран од стране затворског персонала, а, по наредби Управе затвора, врши се немилосрдни притисак над њим у смислу да по пуштању из затвора напусти Р. Македонију. Подстичу затворенике да му прете физичком ликвидацијом уколико не пристане да напусти Р. Македонију. То је оно што је потресло ову од Бога благословену стару госпођу до те мере да стално рони сузе и тугује за својим чедом.

Старица казује да, познавајући свога сина, он јој никад то не би рекао да заиста нема опасности по његов живот. Већ дванаест година трају његова гоњења, а она од њега није чула да јој се пожалио, него ју је, упркос свему, тешио и бодрио, и то не само њу, него и све друге. Али, сада као да је сломљен од свакодневних малтретирања.

Чињеница у целости противзаконитог одбијања да се, још увек, Архиепископу Јовану не омогућује домаће одсуство, иако он већ читавих десет месеци испуњава све прописане услове за то, представља потврду горенаведеног. Звали смо затвор да проверимо зашто се Архиепископу Јовану не одобрава дводневно домаће одсуство као што се одобрава другим затвореницима који испуњавају услове, нити се, пак, даје дозвола члановима Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије да га посете, али нам је одговарано да је директор то забранио, а искључиво је његово право да то учини, као и са било којим другим затвореником.

Архиепископ Јован је успео да нам преко мајке достави писмо, замоливши да буде достављено Управи за извршење санкција, јер, уколико би га послао преко Управе затвора, то писмо никад не би стигло на наведену адресу. Ми смо узели себи слободу да, у немогућности да се консултујемо с њим, а због важности истог, у наставку објавимо садржину тога писма које је Архиепископ Јован упутио Управи за извршење санкција.

Преко
Управе КПУ Идризова
Директору Управе за извршење санкција
Скопље

Предмет: Писмо за историју

Поштована госпођо Гаврилоска,

Више пута сам имао потребе да се обратим Управи за извршење санкција због неподносивих радњи које се чине нада мном у КПУ Идризову готово од првог дана мог другог доласка у затвор (2. јула 2013. године), али сам се уздржавао чекајући резултат решавања мојег преласка у затворски третман који би ми омогућио коришћење погодности - викенд одсуства.

Иако сам прилично одавно испунио све правилником прописане услове да добијем прогресивни третман, Управа затвора није желела то да ми то дȃ. Као да им је то неко наслеђе родитеља, па коме желе дају, а коме не желе не дају. Не желим да помислим како се од мене очекује да некога поткупим, али свима је познато да је то најсигурније оруђе за бољи третман у затвору. Међутим, после скоро десет месеци од како сам испунио услове за добијање третмана којим бих могао да користим погодност домаћег одсуства (а то је једна трећина укупне казне), био сам предложен на конференцијском састанку одржаном 4. новембра 2014. године, кад је предлог одговорног васпитача по мом питању био прихваћен.

Да појасним: дана 4. новембра 2014. године, од укупно 1978 дана колико ми износи укупна затворска казна, одлежао сам у затвору 1105 дана, или готово две трећине укупне казне на коју сам осуђен (5 година и 5 месеци). Уколико ми се од казне одбије екстрадициони притвор у Р. Бугарској, као и први и други притвор у Р. Македонији, а у вези са делима за које сам осуђен, у затвору треба да проведем 1452 дана. Једна трећина 1452 дана износи 484 дана. До 4. новембра 2014. године ја сам у затвору провео укупно 579 дана. То значи да сам, по било којој рачуници која се предвиђа правилником о прогресији затвореника као и кућног реда затвора, испунио све услове за стицање третмана којим може да ми се додели домаће одсуство. Ако овде напоменем да сам приложио и сва потребна документа (потврде судова у Скопљу, Битољу, Велесу, о томе да се против мене не воде други судски поступци, као и потврду о спајању казни), и уколико напоменем да сам имао подршку васпитача одговорног за мене, онда није чудно што сам на конференцијском састанку о одлучивању мог третмана добио препоруку о прогресији у третману.

Међутим, као што је познато, ниједна одлука у затвору није важећа без потписа директора. Тек сам 18. новембра 2014. године био обавештен о томе како директор није желео да потпише записник поменутог конференцијског састанка, и то без икаквог образложења. А, како сам информисан од стране добро упућених представника Управе затвора, како, заправо, одбијање директора да потпише одлуку о мом напредовању у третману није нити његова иницијатива, нити његова својевољност, него је за то добио наредбу из кабинета председника Владе, нисам имао жеље да затражим састанак са њим, јер шта би ми он рекао? Од фебруара 2014. године лично он није ми одобрио ни једну кратку посету на мој захтев. У два наврата сам му упутио молбу, но нисам добио одговор, што значи да сам био одбијен. Сасвим је извесно да сам ја једини затвореник у затвору Идризову који не сме да прима посету, али ни то није због директора. Све док и њему нису из кабинета председника Владе забранили, сам ми је током 2013. године одобрио две посете. Ако се зна да једино моја мајка и сестра имају дозволу да ме посећују једном месечно, а моја мајка већ има 76 година и не може често да путује, тада није ни чудно што сам током целе 2014. године имао само две посете.

Није ми познато да у затвору Идризову постоји неки затвореник са више ограничења од мене. Као да се цео систем организовао како би се мени отежали затворски дани. Сада не говорим о мизерним условима смештаја (33 лица у једној соби са само једном WC шољом, лоша храна и нехигијена, а затвор не даје чак ни чинију, ни кашику затвореницима, па чак и то треба да донесу од куће!). О овим условима би неко рекао да су мизерни, ипак они су такви за све затворенике. Но, не верујем да је неко са стране затворског персонала био више омаловажаван и малтретиран као ја. Мислим да када би постојало право да затвореници буду тучени, као што се у затвору Идризову чинило пре десетак година, ја бих сигурно свакодневно био на стубу за бичевање, без обзира на то што сам „најмирнији затвореник“, по речима васпитача који је поднео предлог о мом напредовању у третман.

Да ме нико не разуме погрешно. Као што сам напред навео, за све ово што ми се дешава у затвору не могу изричито окривити само директора затвора, нити пак директора Управе за извршење санкција. Шта да чине они када у овој нашој држави законски прописи могу бити промењени само једним телефонским позивом од „Високе порте“?

Из тог разлога ово моје писмо, које је упућено Управи за извршење санкција, није насловљено ни као молба, ни као жaлба, ни као захтев. Посреди је један акт, да се не би заборавила данашњица. Да се не заборави да је Архиепископ Јован доследни наследник својих претходника, који се ни по цену живота није одрекао вере, Цркве и њеног јединства. Да се не би заборавило ни то како је власт у Р. Македонији примењивала разне принуде како би разуверила Архиепископа Јована да се одрекне од успостављеног јединства Цркве и да се врати у расколничку МПЦ. Но, и да се не заборави оно што је све извесније да ће се десити због његове доследности, а коју власт тумачи као његову непослушност према њој. Ради се о његовој ликвидацији, о којој очигледно већ постоји завера, а то је најлакше остварити управо у затвору.

Ето, због тога пишем ово писмо. Ако је последње да се зна због кога је последње, али и да се зна: „А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар“, као што вели Апостол (I Кор 9,23). Уколико није последње, да подсећа не само мене, већ и верне у Христу кроза шта је све требало проћи за сведочанство јединства Цркве.

Са поштовањем,

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован
Осуђеник са рег. бр. 8603

1. децембар 2014. године, КПУ Идризово-Скопље

Извор: СПЦ