Архива категорије: Истакнути текстови

Епископ крушевачки Давид: Размишљања, запажања и гноме о неким садашњим и овдашњим црквено-народним темама

Vladika (2) za sajt

 

Јер ишчилеше као дим дани моји,

и кости моје као топионица огореше.

Дани су моји као сен који пролази,

и ја као трава изсахнух (Псалам 101, 4, 12).

Авај мени!

Јер сам као кад се обере летина,

као кад се пабирчи после брања виноградскога, … (Михеј 7, 1).

Предговор

 

Наша размишљања, запажања и гноме по избору тема и по њиховој важности првенствено су везани за личну савест и одговорност којима смо обавезани повереним нам службама у Цркви. Догађаји ради којих се оглашавамо по сили преплићу се и условљавају, и њима због актуелности време не намиче вео бледила, нити вео заборава. Пре би се рекло да их оно стално враћа у центар нашег интересовања. Још би се могло рећи да су неке од ових тема, односно дешавања граничне линије којима су као браздама изорана плећа нашег црквено-народног организма. Зато се и поставља питање: како најпре ублажавати, а затим зацељивати и уклањати трагове, сејане и утискиване дуж тих плећа? Како убудуће избегавати стварање и загађење рана које се морају лечити?! И да се притом не уплашимо, како псалмопевац каже, од мноштва народа који нас около нападају … од безакоња која су превазишла наше главе, која су нас као тешко бреме оптеретила … постала кадра  да изазову у нама сваковрсна растакања.

О медијима

 

Глас народа вапијућег у пустињи

Онако како су некада Јудејци гунђали на Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, … Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света …, и како су се Јудејци препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?… а Господ им рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему …, те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? … па отидоше натраг, и више не иђаху с њим … (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66), тако се данас извесни, рекло би се, новојудејци по духу у помесним Православним Црквама (па и у Српској – неки свештени пастири, монаси и лаици – и од њих незнатни и незнавени, у међувремену изопштени из Српске и осталих Православних Цркава) препиру о литургичком Предању: теорији и пракси – међусобно и са другим пастирима и клирицима, литургичким харизматицима и разумним ревнитељима. Ови дакле, готово новојудејци по духу, радије се измештају из Православних Цркава (из Српске такође) у изолацију и парасинагогу, и радије се одвајају од својих пастира и архипастира, неголи што налазе храбрости да упознају православну литургичку теорију и праксу, и у њихове се ризнице – ризнице неисцрпивог светодуховског богатства, доброте и красоте укључе, и погрузе. А најстарији и најекстремнији, па тако и најнеразумнији међу овим добровољним отпађеницима (у Српској Цркви) започели су пут свога опадања, и помрачења, најпре као митингаши, па наставили као збораши и завршили као неразумни зилоти. Они су дакле завршили у некој врсти антицрквеног и медијског андерграунда као изопштеници, самозвани и чемерни борци за веру и медијска заморчад, новинарски букачи, клеветници и хулитељи. Док њихове капоње, у међувремену устоличене на медијским порталима Америке и Европе, хушкају своје послушнике, рецимо попут пустопашне дружине Novinar-а de. и гериле Бораца за веру.

Док дигитално медијско подземље у Србији доприноси стропоштавању у пакао јавног српског мњења, злоћи његове крви доприноси број острвљених пискарала и зановетала која многе црквене главе желе да претворе у своју ловину.

Ако ћемо им нешто остати дужни то ће бити наша одбојност према њима као према медијској секти; наш праведни гнев према њиховој облапорности да нас учине својим питомцима; да нас уцењују својом суперправославношћу; да нам подељују своје сертификате о правоверности и старотаријанству.

Ако би требало додати још нешто, па никада више, то би биле речи идентификације: да су они свесни и несвесни послушници који делују из заседе, и опет по наруџбини прекоморских, једнако тако и немачко-швајцарских налогодаваца и мрежних финансијера. Наравно, са задатком да делују: кад као медијски батинаши, каткада као ружитељи или инструктори за разапињање православних епископа и клирика, каткада опет као расписивачи потерница за свима њима. И свагда правећи партијашку селекцију: себе самих као старотараца, других као нечистих и новотараца, трећих по нечијем, тојест по сопственом укусу.

Иначе сва пустопашност код идентификованих и лоцираних моралних катара и чистунаца, црквених беземљаша и ловаца на главе потиче од њихове неспремности да лично и коначно напусте своју незнавеност и одбаце своје сујете, узму на себе крст хришћанског и богословско-литургичког Предања – теорије и праксе, и да пођу за својим народом и са њим ка неисцрпивим изворима живе воде; ка ризницама неописиве доброте и красоте и препорода литургичкога, за којим сав наш народ толико чезне, и има за њега непогрешиво духовно чуло.

После свих диверзија хушкачке медијске камариле у нас да се констатовати чињеница да је њихов случај попримио и пословичан исказ: Стално у чколу идеду, а зулум свему народу чинеду.

Старотарци су и новотарци

 

Савремене хришћане овде, пробуђене за литургичко богословље, као и ревнитеље за вишевековну литургичку праксу и предања неке незнавене људекаре и анонимуси упорно тиранишу. Они су себе овластили да свима издају признанице о православности. Па би и да приморавају људе, као што су некада гониоци приморавали тајне хришћане,  да се потајно окупљају у импровизованим катакомбама ради литургијских Анафора. Некада је то бивало тако због крволочних гонитеља, а данас бива због неразумних, и повремено крволочних ревнитеља,  фарисеја и самопроглашених старотараца, и наравно, неизбежних „бораца за веру“. Док сви они у ствари, ноторни су новотарци.

Што се паки жртава за Свету Литургију наше епохе тиче, у њих свакако треба уврстити покојног епископа жичког Хризостома и јеромонаха Давида, сабрата Црноречког манастира, а у исповеднике: јеромонахе, преподобног Серафима из Будисаваца и преподобног аву Софронија из Есекса.

Медијска клоака

 

Данас је самопроглашеним борцима за веру тесно у редовима са свим осталим борцима за веру. Они би све друге да претворе у издајнике вере и да их тако победе, па да све венце победе присвоје себи. Али борба прса у прса није њихов начин борбе. Они бирају лак и јефтин и безбедан начин: по директиви, да устима као клоаком гађају из потаје, па кога погоде, и где га погоде.

Ми најдобронамерније подсећамо нахушкане и самохушкане домаће медијске јастребове и макању на катастрофу која је задесила Седму силу у целини: да се један њезин део и у планетарном, и у домаћем опсегу изметнуо у Седму нечисту силу. Последице? Пример: Најскупља, и најкрвавија цена српском крвљу плаћена! Због CNN-ових крвожедних фантазија, Маркала, Рачка, режираних кампова са албанским избеглицама; одмах затим почетак бомбардовања Србије и Црне Горе због наводног одбијања Србије да сарађује: лаж!, а не сарадње Србије са међународном заједницом да оне не би биле бомбардоване: истина!; па Сребреница у којој су сахрањени убијени, али ради што већег броја и давно умрли, као и живи који данас лутају Европом; па наводне логорске жице и ограде, снимане са унутрашње стране према споља са окупљеним групама људи; бомбардовања Сарајева, наводно, без Срба цивила у њему; па Хашка апокалипса над Србима; Жута кућа у Албанији; Холивуд и Срби-лоши момци, … та маните! Ко ће све режиране лажи толиких наших усрећитеља излистати?! Ко ће болан, те и такве чини, урокљивог и уклетог магичног ока камере окренутог спроћу нас, избећи?! Јер, то окце не зна ни за стид, ни за срам, а душу нема!

О Старој Србији/Косову и Метохији

Многи и многи од нас с правом су узнемирени, и саблажњени темама разграничења и граница Србије (њиховим значењима и моделима), а затим дарвиноманијом на месту светом.

Зато пођимо редом.

 

Садашњи и будући такозвани унутрашњи,

најсвеобухватнији дијалог,

те народно изјашњавање или референдум

о Косову и Метохији, разграничењу и новим границама

 

Прва Стара света Србија, залог цара Душана Силног, територијално је отуђена од себе и од народног српског корпуса, и Срби су је прежалили: дакле у Републици (да ли будућој Новој, Северној, Горњој, Вардарској, Словенској, Скопској, Илинденској, Крушевској или … ипак Северној Македонији од скора…?!) незванично постоје Срби у већини, али су они помакедончени и побугарашени, као што су то и тамошњи Грци, док су сви званично преплављени Албанцима и Арнауташима, и зато су малобројни.

Друга Стара света и мученичка Србија, или Велика Србија Династије Карађорђевић, раскупусана је од стране масонства и  стаљинизма, титоизма и комунизма; најзад, од стране корпоративног либерализма и финансијског хегемонизма.

Трећа Стара света Србија, Стари Рас са Полимљем, и Дежевом у срцу, празни се од Срба незванично, док фактички постаје Санџак; она као да је у целини муслимански и арнауташки вилајет и дуњалук, са мањином Срба у себи, но која ипак располаже већинском територијом.

Четврта света Стара Србија/Косово и Метохија не постоји de facto него de jure, и она територијално нестаје насиљем светских сила, док присуством малог постотка Срба она ипак постоји, и за сада опстаје. Останком постојећих Срба и урачунавањем  повратника она би донекле могла да ојача, и таква да остане у границама Републике Србије. И то под следећим условима: да сви ми Срби, налазећи се свуда ~ издржимо све притиске, и одбијемо све  нападе уперене против нас,  како своје унутрашње, тако и туђе спољашње.

А све то опет под сличним условом: да ни један од нас Срба не пристане на отуђење Старе свете косовско-метохијске Србије ради евро-атлантских интеграција! Отуђење путем сецесије, поделе, прекрајања, замене територија, корекција границе или независности, и то на апсолутну корист Шиптара или Арнауташа или Албанаца, а само на привидну штету, односно привидну корист свих Срба, данашњих и будућих!!! Ето зашто спољашњим и унутрашњим факторима и оверивачима нашег битовања не треба дозволити да они по ко зна који пут заваде Србе у Србији; због њиховог циља: да се Срби опет искољу,

да опет добију ракете по глави,

и буду отровима запрашени у својим генима

и по својој зеленој трави;

затим да буду окупирани, и да на крају изгубе преостале делове своје отаџбине.

Сви ми, ~ колико год нас има, ~ и где год се налазили расејани по Земљином шару, а битујући у опасностима од пропасти која се као многоглави и многоруки Голијат надвила над нама, ~ треба да се заклињемо речима светог пророка и цара Давида:

Ако заборавим тебе, Јерусалиме,

~ Стара света Србијо Косовско-Метохијска ~

нека ме заборави десница моја (Пс. 137, 5).

Инако, сва наша браћа ~ преосвећени архијереји Српске Православне Цркве ~ већ су се заветовала у Божићној Посланици за 2018. годину. Потписали су је појединачно и саборно, па су је неустрашиво и упутили свој својој духовној деци, широм васељене, и даље ~ до Светих Небеса, и до Свете Небеске Србије. И све досад они стоје при тој одлуци као на бранику.

Наставак и разрада епопеје

нашег досадашњег потирања и даљег нестајања

 

На сва даља геополитичка настојања америчко-европске, политичко-војне Алијансе да се Србија даље понижава, комада и пљачка, требало би Срби да покрену сама Небеса, јер они то могу. На крају крајева, када им је бивало најтеже они су само њима вапијали за помоћ, и помоћ је стизала.

С тим у вези, апстраховање, па и изругивање најсветијег српског црквено-народног Предања: Косовског завета и Царства Божјег, или проглашавање српских светиња митовима из прошлости: могло би Србе да кошта губитка идентитета. Сада када су нам Небеса насушно потребна, све гарнитуре намештеника на власти које одлучују о свему, и које ће одлучивати, не би требало да протерују света Небеса у митологију прошлости без везе са стварношћу. Ма откуда то њима?! Очигледно се заборавља, или се нема жеље за чути: да је корен Српског народа на Небесима, и да се сви неувенљиви плодови његови пружају ка земљи, и по њој. Зато нас сваки пут и зачуди путања стреле прогреса при помену Српског народа, поготово када она лети кроз историјски контекст, са циљем да у њему сами стрелци оставе свој траг. Али зар то не сведочи чињеницу да нико није имун на митове и митологију. Бригу за историју српски народ неће никоме оспорити у будућности, али небригу око духовне вертикале, око срца Српског народа итекако хоће ~ срца које је итекако на небесима, због чега се народ и даље нада, и верује да ће и Света Косовска и Метохијска земља остати тамо где јој је досад било место.

Зато се треба чувати мундијалистичког модернизма и прерастегљивог прагматизма у разговорима о виталним интересима Српског народа.

Шта би нам непогрешиви силогизам показао:

Све заветно у Срба непролазно је и користи будућности Српског народа.

Косовски завет и Царство Божје нису пролазне вредности, и зато оне користе како садашњости Србије, тако и њеној будућности.

Према томе, све заветно у Срба нема пролазну вредност, већ трајни залог њихове будућности и, коначно, вечности.

Запитајмо се још, шта по питањима овог актуелног и насушног силогизма треба да чине делатници државе Србије у сваком времену?

Сви они заједно, не изузимајући никог од садашњих и будућих, не смеју дозволити, нити поспешивати туђинчеву неумољиву одлуку да нам он, туђин мења и промени етос и идентитет! Идентитет Српског народа:

Етос Светосавски у протестантски, светолазарички у лутерански, Косовски завет у Мамонов, и мамона новца!

Да ли нам је потребан известан вид разраде или појашњења или поговора, сада и овде изнетих теза и ставова?

Ако их ставимо у следећи поредак, свакако.

Изједначавање славне српске црквено-народне историје са апстрактном митологијом, а себе као намештеника и делатника изједначавање са историјским личностима митских размера отвара питање: Како неко ко се сада заветовао, и који ће се и у будућности заветовати на верност служењу Српском народу, може да апстрахује суштину српске народне историје и народног завета?!

Можемо се и радикалније запитати: Они који у принципу не желе личности и вредности српске свештене историје у свом делокругу и програму, зар већ не губе право на њу? Па откуда им идеја да се сами у њу смештају, и то запамћени по имену, делу и заслугама? Верујемо да им је усађена чињеница да је народ све оне који су пристајали на позицију бескореновића назвао репом без корена?! А то није лако поднети.

Стрелу прогреса треба пажљиво одапињати према Старој Србији/Косову и Метохији, да она не би пала у трње политичко-финансијских замешатељстава и честара. И још бринути о целовитој Србији, да она не би постала полигон глобалне стрељане и раскрсница глобалних војски.

Српска дедовина и бабовина и потомство са свим ликовима и догађањима светим, честитим и миломе Богу приступачним, са свима подобним, подобијима и подобштинама, никада не сме бити доведена у питање, нити анулирана. Само у њој таквој онда може бити места, и може бити вакта за свенародно исправљање и покајање, јунаштво и славу; односно данас за суживот са свима људима ~ што је Господу, верујемо и знамо, угодно. То би другим речима био смисао оног нашег обраћања земље Небесима  за помоћ; обраћања кога смо се претходно били сетили као оног насушног и у овој, баш као и у свакој другој свенародној прилици и неприлици; наравно, увек заједно са актуелним, и са свима будућим старешинама наше Србије-рајске бакче.

Референдуми, односно историјско-митски Газиместани држани у турбулентним месецима  скрећу пажњу на чињеницу да они који нису са народом од његовог искона, него су са њим од оточ, па неки и без косовског заветног етоса, неће бити препознати од народа као његови доброжелатељи. Тако, сви они који не знају довољно, или не желе да знају о живом, незастаривом предању и вредностима Српског црквеног народа и његове Српске Цркве него га индоктринизују, у опасности су, понављамо, да му мењају идентитет  и етос и онтологију. А после тога би, не дај Боже, било тешко, ако не и немогуће одбранити се од свих бодила којима бисмо сви ми неумитно и перманентно бивали излагани. И тако без кончине, односно до наше кончине!!!

Чињенице сведоче да је наша Стара Србија/Косово и Метохија окупирана територија, и да се она не може трампити ничим својим за своје, него да се мора чувати, и сачувати!

Тако опет пред свима нама неумитно искрсава питање: Којем ћемо  се царству приклонити(?!) Земаљском ли, које је замалена, или оном које је увек и довека?! А будемо ли се приклањали најпре оном Небеском, ми ћемо опстати и у овом земаљском.

Када је испуштен наш жезал?

Опредељивати се увек за Стару Србију или Косово и Метохију, да! ~ Али је то требало чинити и на време! ~ Кад нас је тамо било много више, када је требало, и када се могло тамо и остати. Наравно да треба мислити о томе и сада у невремену и избеглиштву. Отуда су неоправдане критике да нам наши садашњи захтеви за повратак изгледају нереални и узалудни. Они су итекако оправдани, и смислени, и ургентни.

Било да је све у сагласности са нашим жељеним, било у супротности са нашим реалним стањем, сада као да нам, сходно чињеницама недостаје храбрости, трпељивости и сталне молитве Господу Сведржитељу и Животодавцу. Молитве примењиве на наше садашње свенародне невоље и муке; велике, вишекратне и вишеслојне молитве. Рецимо попут ове молитве косовско-метохијског новомученика у савести, Патријарха Павла:

За милост Божју нама недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дела и да усели у нас љубав несебичну, по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божји, као и свети преци наши, те да се увек знамо определити за истину и правду Царства небескога, Господу се помолимо.

За све оне који учинише неправду ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, мржњом узвративши на мржњу, да им Бог подари покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према непријатељима, Господу се помолимо.

Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: Нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружи руку Своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје ~ не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме. Рецимо сви усрдно, Господе, помилуј.

Још се молимо Богу, Спаситељу свих људи, и за непријатеље ~ да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим; да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења. Рецимо сви усрдно, Господе, помилуј.

У поговору о будућности Старе свете Србије или Косова и Метохије, каква год да ће она бити и ми јој радо подајемо свој прозбени одушак са надом:

Господе Исусе Христе, Који си војевао за све људе, и победио грех, смрт и ђавола, помози и нама, народу Твоме (Српском) да се одбранимо од свих непријатеља наших, видљивих и невидљивих, а да руке своје не огрешимо. 

Реч Твоја кад изађе из уста Твојих к нама, Господе Боже Сведржитељу, да се не врати празна, него да саврши оно на што је пошаљеш; да нас води у миру, да покори моћнике, а замке које су они замислили и разапели да би нас заробили, сама Она, Реч Твоја да разори. Амин.

Природно је прозбу закључити речима:

Сви Свети рода нашега православнога, помозите нам да се не одрекнемо своје православне душе и вере, косовско-метохијске земље и светиња, и да нам не будете супарници на Страшном Суду Христовом.

Подривање Српског престола

 

Поуздани знак да су велике и моћне државе настајале и опстајале на штету малих и насилно смањиваних држава видимо на примеру Турске и Аустро-Угарске, Немачке, Италије и Совјетског Савеза, па Америке, с једне стране, ~ и Србије, на пример, с друге стране.

Док су се поменуте велике државе у свом опстанку  и развоју по сваку цену крепиле савезима државно-религијским, често помоћу метода и поступака које не бисмо могли назвати часним, дотле се наш мали национ крепио поштењем и Видовданом.

А када би Срби применили који  од метода туђих његовом етосу, укључујући унутрашње и династичке борбе за један те исти, увек подривани државни престо, они би губили и своју садашњост, и своју будућност. Због тих губитака Србија се у наставку редовно смањивала. Тако је она пропуштала своје прилике да се конституише, и да стане на своје ноге! Њој дакле вапајно недостају слога и јединство!

Зато јој је такав и садашњи ерзац  и субститут, такав кобац и прут. Дакле, свако ко жели да има своје неприкосновено место у историји, мора да држи уједначен, и истрајан корак у ходу и трци са њом.

У супротном: se laisser faire (пристати на све, не опирати се). Народним језиком речено: Пиши пропало!

 

Старе и нове бољке

 

Прадедове су нам уништиле династичке распре, инати и обрачуни.

Дедове су нам уништиле страначке распре и обрачуни.

Очеве нам је уништио државни, једнопартијски комунизам и његове унутрашње и спољне чистке.

Синове нам је уништила међурепубличка и међудржавна либерална економија и корупција.

Унуке нам је уништило глобално тржиште, глобални криминал и наркоманија.

Праунуке нам уништавају корпорације, глобална наркоманија, мундијални медији и видови демонизма …

Ко ће од нас, и како опстати … запитајмо се, и просудимо најразложније?!

Аутосрбоцид

 

Резултати српске унутрашње и спољне политике су ови, и овако устаљени:

Када је нека национална мањина која живи међу Србима у питању, па јој је потребно да прерасте у народ, узима се од Срба: који ће јој чак помоћи у томе?!

Када иста мањина, или сада већ нација, жели сопствену територију на српској територији, Срби ће и њу дати, и у томе ће јој помоћи?!

Када је нека друга религија, или друго веровање у питању, Срби ће и за то дати пристанак, па ће и у томе помоћи?!

Када неко, или исти они којима је чињено добро, планирају холокауст и геноцид над Србима под условом да Срби о томе ћуте, Срби ће и то дозволити, и на то ће пристати?!

Када се Србима нареди да потисну етнониме и топониме својих историјских територија и области, као што је то било на пример са Старом Србијом и Војводином: прво, са територијама српских краљева и царева, односно манастирских имања Косова и Метохије; друго, са територијама Бачке и Барање, Срема и Баната, … (о чему је епископ бачки Иринеј снажно говорио у више наврата), Срби ће и на такав однос и третман пристати.

А када се Срби ретко сете да затраже своја права и поставе питање свог опстанка, места у међународној заједници и степена интегритета, опет ће то Србима бити забрањено, замерано, и они ће се са тим, наравно, помирити?!

Тако су Срби за све друге око себе мед и млеко, па пчелица и кравица и плазмица! ~ Док према себи самима и међусобно, они су као: …!

Гуске у магли

 

Срби су вековима избегавали унију са Западом чија је конституанта сами Ватикан Стејт, а данас хрле у Европску Унију, и све њене законе унапред прихватају, и то опет када је Ватикан итекако присутан у њој.

Ако Срби то већ чине, зар они по њеним законима тако већ и не живе? Чему онда улазак у гвоздени загрљај закона који их унапред, и већ увелико окива?

Не чини ли се то можда да би се огласила српска самопредаја са каматом, и да би то било обзнањено?

Нису ли то питања која наводе на помисао да се Срби доводе у ситуацију да се понашају као гуске у магли? Тојест да су већ постали конзументи Бриселског гео-политичког сплина и спина?!

*

Свет се толико изменио да се ни Гарашанинов, ни Титов ни Александров концепт не могу данас применити. Ваља осмислити нешто ново и прилагодљиво суровом свету данашњице. Има ли српски народ таквог сина?, свима нам поставља питање проф. Радош Љушић (Nedeljnik, 368), наш познати историчар, инако носилац ордена Светог Саве Првог степена. Ми бисмо му одговорили да Српски народ свакако има сина и у оваквом времену, али би овога требало слушати, уважавати и поштовати. Тај син је увек Патријарх Српске Православне Цркве: онај Предстојатељ Српске Цркве који је прејемник у Духу и служитељ Истине, који се труди да следује српском Првојерарху Светом Сави (З. П.).

Претходник нашег садашњег Патријарха Иринеја, Патријарх Павле, посаветовао је Српкиње као своје кћери да не врше абортус да не бисмо ишчезли као народ, али је он био дочекан од њих на нож! И садашњи Патријарх Иринеј саветује Србе и моли их као своју децу да буду јединствени и сложни да их завађене не би задесила пропаст, али и он бива од истих дочекиван на нож! Поставља се овакво питање: Уколико би (масе) данашњих Срба који једним оком гледају на Вашингтон а другим на Москву сам Свети Сава покушао да уразуми, постоји ли бојазан да би и он доживео фијаско? Није онда ни најмање чудно што садашњи Патријарх Иринеј Србе пропагандном машинеријом заведене да изазову балканско пролеће за рачун Нато-налогодаваца  подсећа на оно шта им је чинити. Да ли ишта више закључивати сада када нам је више пани него стани? Ипак можемо закључити тако што ћемо репликовати професору Радошу Љушићу: да Српски народ има сина, али да син нема …?! Погађајмо кога.

Две највеће српске недоумице

Када други сатиру Србе путем геноцида и холокауста, свет ћути, као да је то сасвим природна ствар.  Док сами Срби за то као да слабо, или недовољно маре. Међутим, једна друга ствар би Србима требало да буде такође саблажњива: када сами они сатиру себе кроз аборшн-цид и мемори-цид! О томе пак Срби најрадије ћуте, и опет поступају тако као да о томе не би требало да се зна, и да се говори! Питамо се: какве су то једначине, какво је то србовање својој штети у рачун?!

*

Треба нагласити још једну чињеницу: Већина Срба јавно говори о Косову и Метохији као о својој земљи, док један део њих са Косова и Метохије и јавно и тајно, вишеструко продаје своју имовину, односно бабовину. Кога ту све онда прозивати, а кога кривити и осуђивати за све што нам се збило и збива, питање је сад?!

*

Чича Мирољуб Јевтић, проф. Политикологије религије на ФПН-у поседује непогрешиво чуло за косовско-метохијску апокалипсу; у вези са њом он поседује чуло за сеизмологију дубоке државе којом господаре цијаши на челу са донедавним евангелистом, религијске маскоте на челу са радикализованим исламистима и оним секташима који не верују у оваплоћење Логоса Божјег.

Што се фразе и синтагме безгрешно зачеће тиче, коју је ча-Мирољуб употребио у свом новинском обраћању читаоцима, ми му добронамерно скрећемо пажњу на следећу чињеницу: он као признати научник  који се бави политикологијом религије (гео-политиком, социологијом, историјом,…) требало би да се искобеља из ове одреднице и да ју не употребљава без наводника и објашњења, јер је она у ствари заврзлама римокатоличке Мариологије, и не води нигде другде до у хулу и јерес. Док, уместо ње треба употребљавати израз бесемено, односно девствено зачеће, и девствено рођење (свети Григорије Палама-Беседа на Сретење 24), јер оно има сасвим друго значење, и одраз је правилног исповедања догматске истине Православне Цркве о Оваплоћењу Логоса од Духа Светога и Марије Дјеве; и наравно, гарант је остајања на путу спасења.

У оне који се климају по питању других ствари, ча-Мирољуб убраја и оне које он назива врхунским српским теолозимадарвинистима.

О дарвинизму

 

Позадина дарвинистичке афере

 

Дарвинова философско-космолошка теорија еволуције и њена планетарна проповед, које су, обе, његови следбеници претворили у лжеучење и хулу на Бога, временом су постали основа за дилему морала и неморала; правде и неправде и жртве и злочина; протегнули су се од саме еволуције, преко мутације до деградације; слободе и колонијализма; братољубља и братоубиства; империјализма и расизма, нацизма и геноцида, с једне стране, и човекољубља с друге; затим сврхе и бесмисла; Бога Творца, и оца лажи ђавола.

Односно ескалационизованих, то су сви они, Папом Пиом Дванаестим (Енциклика Humani Generis ~ О људској раси) подстакнути; дакле сви у делу хришћанског света прелашћени атеизмом и богоборством, па погинули у агностицизму и нихилизму.

Заглибљеност у искушење дарвинизма

и покушаји самооправдања

 

Као што смо чули и видели на нашем претпрошлогодишњем Архијерејском Сабору, у перипетију са дарвинизмом уплела се и група професора ПБФ-а у Београду. Сами потписници Апела за улазак у њу, у ту перипетију, понудили  су га на потписивање и Архијерејима СПЦ-е. Али тај чин није уродио плодом. Претходно пак, истом покушају биле су изложене и све неутралне колеге Православног богословског факултета, али су се и оне одржале- држањем по страни.

О самоизвиканим

младоумним свезнадарима

 

Свим дарвинистима и свима прелашћеним дарвинизмом и болећивим на дарвинизам требало би најпре сугерисати упућивање молитве светом Праоцу Адаму: да им он опрости што су због силне жеље, рецимо за титулом васељенских богослова, остали без тачног и лепог  православног умовања, расуђивања и обазривости. Сугерисати им молитве да им он, Праотац Адам сада помогне да се ману Дарвиновог планетарног племена и ујдурме и јереси! Да се у ту заврзламу поготово богослови, презвитери и епископи не упетљавају, и да не постају  перјанице те пропале и обрукане ствари.

*

Теолози и коментатори који су гадљиви на Адама и Еву као на конкретне личности апстрахују библијска казивања о Прародитељима у Рају сладости; они дакле апстрахују саме тамошње личности-протагонисте и саговорнике. Али судећи по томе, зар они не апстрахују и све свете црквене тумаче, химнографе и зографе рајске епопеје, и зар их ипак не сврставају у (Боже опрости!) … схизофренике! Јер сви ови свети црквени ерминевтичари ~ по схватањима дарвиниста и нетрезвених заговорника дарвинистичке перипетије ~ дало би се закључити да не знају довољно шта говоре, пишу, певају и проповедају; уопште, у шта то они коначно верују?!

Пркосни дарвинофили

који не маре за библијска казивања

 

Ако за дарвинофиле праотац Адам није историјска, већ само символичка и фигуративна сподоба, чак живуљка, дакле никако не христолика личност, онда им ни Откривење и Предање, па сви библијски извештаји о свима и свему тамошњем нису довољно исторични, ни есхатолошки убедљиви као адути? И то адути протолошки и онтолошки! Зар им напослетку и сав Домострој Спасења неће бити потпун, и по себи несавршен?!

Унутрашња сведочанства о Прародитељима и Потомцима, Родослови и Тајне, пансведочанства ~ литургијске Анафоре, …? Па све и сва у Цркви?! Шта рећи о ономе што је у апсолутној вези са свиме што се догодило у самоме Рају?!

Дарвинов ђаволак-паклени богослов дакле, данас поново куца на врата свих лакоумних, знајући их као неутврђене у вери! Баш онако како је својевремено сам применио чешагију за ушеса афтоидолима, неизлеченим зоистима и сотировцима: еротоманима, неокартезијанцима и библистима-православним протестантима. Истом чешагијом је он и код броја православних богослова на меридијанима Православља пронашао подобне за безрезервно следбеништво и епигонство богословствујућима на придумку.

У праву су они који се бусају у прса слоганом да све што није христолико, није ни православно ни спасоносно! Тако је, и тако јест! ~ Али где је онда у стварима еволуције моментална реакција, непоколебива одбрана прашног Адама (?), створеног Богом по образу и подобију Божјем! Не дакле еволуцијом по моделу примата, нити по развојној еволутивној инерцији и хазардерству!

Ево крунских исказа против свих двојаца, тројаца или тројанаца, па против епигона,  те измечади и прочих дарвино-маниста:

Човек од праха

Човек, земљанко (1. Кор. 15, 47), животије, није створен најпре као прах па затим као животиња или живуљка, да би временом еволуирао у Адама као лично биће, да би му се Бог рецимо, могао обратити као личности почаствованој  Божјим обличјем, па у односу и општењу са њим уготовити све оно о чему читамо у Књизи Постања да се догодило, и ушта смо сви ми поверовали (Постања 1, 26-29. 2, 7-8, 15-25. 3, 1-24. 5, 1-2). Адам је добио своје име у дану стварања (Постања 5, 3), и оно је придевска, описна именица, баш као и сва друга библијска имена, почев са Господњим, и опет завршив са оним Исуса Христа. Није дакле било интермеца између чинова стварања од праха и оживотворења по имену (само недоучке и преучењаци умећу чин оживотињења пре Адамова оличноснења), јер се тада збивао сами стваралачки акт човека Адама, те његове другиње Ребре, односно Еве-Живане, која је настала од бића Адамова (од ребра му), а да ни она сама није имала животињску фазу. Фазу коју нам лига дарвиниста и дружина дарвиноманичних подмукло и упорно подмеће на верификацију.

Бог је дакле општио са Адамом и Евом као са словеснима и личноснима и у Рају, и по изгнању из Раја: као са савесним и одговорним бићима, никако са бесловесним; њима су се и очи отвориле да виде да су обнажени од благодати. То јест, да су се огрешили, и огреховљени постали, па да су и покајнички заплакали. То је од кључне важности; сведочанство нераскидиво повезано са Домостројем Спасења и са Христом-Кога лига дарвиниста ипак несвесно и потмуло не воли, него га ружи, и намере је да против Њега смишља нове тактике на штету библијског богословља.

Неко нас дакле утерује у беду! Прво библијскога казивача Постања, па самога Христа ~ носиоца Домостроја! И то бива утеривање у схизофренију и сумњу! Да сами нису знали: Мојсије шта пише, Христос шта говори и ради?!

Ето како се Пакао продубио и проширио за још један беочуг, Дарвинов беочуг!

Није дакле постојала еволутивна фаза, и (не)одређени период „животињарења“ Прародитеља, а нису постојали ни таква фаза, нити такав период! Божја благодат нас је руком светог пророка Мојсија ~ известила о томе да су два словесна бића била непријемчива за њу, и необухваћени њоме (!) Адам и Ева су саздани као реални људи пријемчиви за Божју благодат, и нису били хипотетичке живуљке, подобне звероликим бићима! Опет се дакле чудимо како чешљарима ушеса ни целокупна домостројитељска црквена мисао није била довољно афирмативна, сажета и чињенична за њихово поимање праве предањске вере о стварању Адама по икони и подобију Христовом и Божјем!

Ево опет Књиге Постанка као доказа да је Бог створио људе, у дан када је Он створио Адама по лику и обличју своме, односно Христовом, да их је створио мушко и женско и благословио их (Постања 5, 1-2; 9, 6), а да су се деца Адамова рађала по обличју Адамовом за његова живота-живота који је трајао 930 година или преко 9 векова. Тако: „ … поживе Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју своме, као што је он, и надену му име Сит. А родивши Сита поживе Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери (дакле синове и кћери, не живуљке или еволуциону недоношчад! -н. п.). Тако дакле поживе Адам свега девет стотина и тридесет година, и потом умре.“ (Постaња 5, 3-5).

Све лепо пише, али се написано не чита са духовним разумом, па се зато и не тумачи ваљано!!!

Крунски доказ против дарвиниста

 

Оваплоћени Логос Исус Христос, Нови Адам, приликом свог оваплоћења није узео тело мајмуноликог примата, који као антрополошки метаморф тада није ни постојао, нити је постојао икада после тога, као што ни у будућности никада неће постојати, него се Он оваплотио у прашњаво тело свога претка и земаљског праоца старог Адама, чинећи своје тело нетрулежним; а Адама је Он сам био, и јесте потомак. Потомак му је била и Његова мати Пресвета Богородица, која је такође носила тело од истог праха од којег и њен предак, праотац Адам, односно њен Господ и Син, Нови Адам и Емануил, преко пророка најављиван.

Декодирање Христовог лика

 

Оно што произилази из читања омилије Светог Василија Великог Против савелијанаца и Арија и аномејаца а што се дотиче иконе (4-6), јесте утисак да дарвиноманични људи настоје да у православно библијско богословље учитају врсту декодизације Христовог лика или иконе. Једноставно, они као да настоје да докажу следеће:  Ако је и било стварања Адама по лику, није га било на самом његовом почетку него у потенцији, и са одоцнењем, и то после иживљења примордијалне, животињске фазе његове (Адамове), којој је ето последовала фаза иконичка, када се он коначно и иконизовао као сподоба.

Наш предак Земљанко није био најпре анонимна и неидентификована особа, односно збирна именица за људски род, јер  је постао личност одмах када је створен по лику. Бог је са њим разговарао, а не са приматом из друге врсте бића-врсте животињске. Адаму је дакле као личности Бог рекао да даје имена животињама, он да обрађује Рај, он да буде глава жени, … Због тога треба овде нагласити важење правила име је ознака. Јер, ради се о случају преименовања тафтолошке ознаке земљанка и Адама у лично име Адам; или, поистовећења ознаке и означеног у тафтономасији, односно библијској ономатологији.

Географске и климатске, историјске и генетске чињенице при доцнијем утицају на људски лик су само условне, сингуларне и толерантне. Чак и тада када пред собом имамо зверолику сподобу у чију припадност људском роду при њеном крштењу нисмо сигурни, ми је третирамо као људску личност, која долази од родитеља људског порекла. Таква појава никако не може служи као хипотеза и аргумент да се порекло човека може изводити из животиње која је некада, наводно, еволуирала у човека. С обзиром на овај изузетно редак феномен, некоме би могла пасти на памет инверзна аналогија: да из човека изводи порекло животиње. Али тиме се опет не би одмакло у унапређењу ове ствари. И то не само због неизводљивих и небивалих ординарних скокова из врсте у врсту, већ и због тога што су те промене резултат мутација, а оне се и у овом случају показују као деградативне а не као стваралачке, као што су веровали еволуционисти. Вратимо се у епицентар теме. Библијска историја нам нуди још један крунски доказ о централној улози христоликог човека и његове заједнице са припадницима истог рода, и то на почетку друге епопеје човечанства. Тако нам библијска историја нуди доказ о поновљеном антропосу и људима као о још једном од наших предака, а не о примату-животињи  и чопорима. Реч је најпре о људима и живим бићима у Потопу несталим са лица планете Земље, сем патријарха по имену Ноје, и свег дома његовог (супруга, синови, кћери, снаје; заједно са примерцима свих животиња и живих бића појединачно и по врстама: Од сваке животиње чисте узми себи седам (и) седам, мушко и женско, а од животиња које су нечисте, по двоје, мушко и женско његово. Такође од птица небеских седам (и) седам, мушко и женско, да живи семе по лицу све земље (Књига Постања 7, 1-3; о истом, ст.: 8-9; о истом: 14-16; о истом: гл. 8, 16-20). Затим бива реч о људима из чијег рода ће произаћи ново човечанство (тамо: 9, 1-2). После Потопа дакле човеку и људској врсти ће опет бити дато родоначелништво, а не примату и чопору, колико год ови изгледали хуманоидно (тамо: 9, 2, 7-10).

Зашто дакле стрепети због божанског промислитељног фаворизовања људског капацитета и потенцијала? Јер, тако стрепе дарвинисти у својој планетарној фарси и јереси. Чак укључивањем неандерталца и хомосапиенса у своју крунску аргументацију дарвинисти и дарвиноманични ништа неће добити на својим теразијама или на талону! И тада ће неки други фактори бити примарнији: географско и климатско поднебље, генетика, болести, аномалије, инцести, идолопоклонства, магије … Отуда ће дакле и каквоћа људског изгледа произилазити. Данас, и у овом тренутку доказ за то су разнолики урођеници који се стално откривају по забитима Планете. Но они су по правилу и оригиналу људи, и људског су порекла; чак и тада када би одрасли са животињама, и када би их оне однеговале.

Дублет:

приљежно читање Библије,

ваљано разумевање исте

Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. (Постања 1, 24-25).

(Очевидно да је и примат-мајмун врста живог бића створеног од земаљског праха и да се ту свака аналогија са стварањем човека завршава. А да је тако и да је човек једино живо биће које задобија лични печат од Бога у стварању види се из следећих речи: Потом рече Бог: Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи.

И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их.

И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом. И будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што гмиже по земљи. (Постања 1, 26-29).

(Човек и жена су створени Божјом силом,а не силом земљаном, нити силом анималном, и њима је дато да владају и врстама мајмуноликих бића).

А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива. И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде настани човека, кога створи. (Постања 2, 7-8).

И узевши Господ Бог човека настани га у врту едемском, да га ради и да га чува (Постања 2, 15).

(Господ Бог је створио човека од праха земаљског и у њега удахнуо свој животворни дах, и утиснуо му Прволиков лик, чиме је он постао душа жива која ће живети у рају, радити у њему и чувати га).

И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Начинићу му друга (помоћника) према њему. Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе их Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име. И Адам надену име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској, али се не нађе Адаму друг (помоћник) према њему (Постања 2, 18-20).

(Господ Бог је дао Адаму знање да и примату-мајмуну и врсти мајмуна надева имена, али се не нађе Адаму друг према њему, јер сва та жива бића бејаху бесловесна, а Адаму је било потребно да гледа неког лицем у лице. Господ Бог Адаму ствара другу, Еву! Дакле Господ, а не еволуциони процес у коме би се овде и њено омајмунење од примата временом преокретало у њено очовечење).

И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму. А Адам рече: Гле, ето кост од мојих кости, и тело од мога тела. Нека јој буде име Жена (Живана), јер је узета од човека. (Постања 2, 22-23).

(И жена је, дакле, створена од човековог ребра и Божјим животним дахом, никако не од примата приматизацијом).

Библијска антропологија

спрам асиметрије и скоковитости

 

Еволуционисти и материјалисти имају засторе па не виде истину у библијском извештају о стварању човека; при свом исповедању јереси о еволуцији примата у човека; при суксцесивном сједињењу душе и тела код човека; при чињеници нееволуирања тела примата и нееволуирања квалитета његове душе у тело и душу човека!

*

Сличан изглед зигота и ембриона човека и животиње, рецимо мајмуна, никако није априоран доказ порекла човека од животиње. Сличност не указује ни на какву могућност генетског миксовања у утроби, како би изван ње происходио само готов доказ еволуциониста за сопствену тврдњу.

*

Сва створена твар претходи Адаму као најава стварања њега ради њеног возглављења и царовања њоме, никако пак не Адама као њезиног еволутивног изданка суи генерис. Стварање Адама је тројични свечан и посебан чин; то је стварање од праха земаљског и са иконичким и омиоматичким потенцијалом, а никако не преобликовање Земљанка од приматовог телесног састава са еволутивном потенцијом. Потрага и потера дарвиниста за еволутивном везом или кариком примата-претка и праоца Адама-антропоса остаће добровољни, уклети или Сизифов посао научника; да они као леви разбојник до конца времена раздиру Христов лик са предње и са средишње стране Адамове главе. Наравно, без успеха! И све тако до конца самога тога неостваривог и неблагочестивог циља. Зато њима само једно треба предочавати. Никада се у будућности неће, све док буде постојао људски род у овом стању, ма и један једини мајмун преобразити у човека, као што се ни до сада није преобразио, нити ће се ма и један човек икада у будућности преобразити у мајмуна, као што се ни до сада, ни потенцијално ни реално није преобразио. Него ће свако остати на своме месту и у својој врсти, и у односу са оваплоћеним Логосом, Који је Сам осмислио врсте свих живих бића и природа, и Који је своје односе засновао са њима.

О самом том нашем човеку вели Псалмопојац: Заметак мој видеше очи Твоје … (Пс. 39, 16). Ја сам личност у Тебе од мога почетка, и замишљен сам таквим кад још није било ниједнога мога дана.

А свети пророк Захарија би на то: ,,Говори Господ који је разапео небеса и основао земљу, и створио човеку духa који је у њему“ (12, 1).

Промена матрице

Опет и опет читамо из Књиге Постања: Господ Бог начини Адаму и његовој жени кожне хаљине и одену их у њих … И Господ Бог  одасла  га из раја сладости, да обрађује земљу, од које је узет … А Адам позна Еву жену своју, и зачевши роди Кајина … (Постања 3, 21, 23. 4, 1).

Све до истеривања Адама из Едемског врта однос Адама и Бога био је благодатан, и са повећавањем или променом степена облагодаћености код Праоца. Према томе, никакав међучин између стварања, наводно, безличног човека, како би еволуционисти хтели, није било, и након, наводно, по баснословљењу и хтењу истих, еволуције примата у човека, па у наставку дефинисања Адама ликом и подобијем да би он постао душа жива односно духовна. Тај међучин не налази себи ни места, ни корена у реалности!

Промена матрице Адама из стања благодатног тропоса ипарксеос у стање психофизичке травматизованости и плегматичности, неуролошких, хематолошких, хемијских, физиолошких и полних промена, порива, нагона, комплекса и карактера, односно деобе на области логикона, тхимикона и тхимитикона испољиће се, и почети да доминира у ДНК- сетовима тек у Адамовом новом светуексорији или у изгнанству, што је по светим Оцима еквивалент за свет страсти.

Исповедање

православне онтолошке антропологије

против дарвиниста

 

Почетак бића ми је

по Твојој наредби.

Јер Ти усхтеде

да ме од непостојања

у живо биће приведеш,

од земље ми тело саздав

и Својим божанским

и животворним надахнућем

да ми душу подариш, и јеси.

Зато Спаситељу

у земљи живих,

и под кровом праведних

упокој слуге Твоје.

 

(На Стиховњу, Слава гл. 6, Суботе месопусне на вечерњу Посног Триода).

Човек Адам из Анафоре

 

У молитви светог Узношења Анафоре светог Василија Великог свештеник приклоњене главе над дискосом вели: (…) створио си човека узевши прах од земље и почаствовавши га ликом твојим, Боже, настанио си га у рају сладости, () изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које је био узет, (). Ми указујемо на чињеницу да  је овде реч о једном и истом човеку, створеном од праха земљиног и настањеног у рају сладости, и изагнаног из раја и враћеног у земљу од које је био узет; и опет, да је тај исти човек био почаствован ликом Божјим, којег он исти никада није изгубио. Зар ови искази, који су заузели своје трајно место у Литургији-најизворнијем богословљу Цркве-остављају место за псевдонаучни волунтаризам дарвиноваца-еволуциониста и манипулатора епопејом првосазданог човека? И то човека кога је Бог не само створио, него га и личношћу учинио! Чиме је и сваку помисао на примата-човековог наводног претка, који се наводно намерачио, да у наводном неодређеном временском периоду наводно еволуира у човека-земљанка. А ко је тај човеков примат, ми наводно, још не знамо, јер су научници наводно изгубили карику за коју су га држали чврсто везана. И опет, када ће је они наћи, то баш нико на свијету не може да зна?!

Првочовек и његова природа по логосу

 

У односу на историјског човека или човека искуства првочовек је био богообразан и непрекидно богоопштећ, тела или бића светлог и сунчаног; (видети Предговор у: Свети Григорије Ниски, Догматски списи 1, Беседа, Нови Сад, 2016, 39). Дакле никако не он у процесу трансформације из примата у првочовека, или пак у историјског човека-човека искуства.

Међу бићима никада није постојала, нити постоји, нити ће уопште постојати нека природа која је по своме логосу била нешто што сада није, нити сада јесте, или ће касније бити нешто што раније није била. Она бића дакле, чији су логоси од Бога, заједно са постојањем попримили и савршенство, имају саздавање и осуштињење у складу са логосима, и не попримају никакав додатак или недостатак у односу на оно што она јесу по свом битију. (Видети О томе да свака природа, саобразно сопственом логосу, сигурно има свршетак, у: Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама 1, Беседа, Нови Сад 2017, 337).

Црквене консеквенце које део хришћана

и део људи сноси

за хулу на Бога

у вези са Божјим стварањем света

и Домостројем спасења

У Синодику Православља (Молебану у Недељу Православља за обраћење оних који су заблудели и отпали од Православне Цркве) ми

први Анатематизам изричемо:

Онима који поричу Божје постојање, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без Промисла Божјег;

пети Анатематизам изричемо:

Онима који одбацују благодат и искупљење проповедано Јеванђељем као јединим средствима нашег оправдања пред Богом;

девети Анатематизам изричемо:

Онима који се одричу Сабора Светих Отаца и њиховог Предања, које је у сагласности са Божанским Откривењем, и побожно је чувано од стране Православне Саборне Цркве;

десети Анатематизам изричемо:

Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Црква прима у спомен дела Божјих и оних који су му угодили да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да се угледају на њихове примере, и онима који кажу да су оне идоли.

До којих резултата нас доводи анализа селектованих  анатематизама, повезаних са страним и домаћим дарвинистима и еволуционистима? За шта су они одговорни, односно виновни?

Према првом они су нихилисти, периптосиолози или казуисти;

према петом секташи христоборци;

према деветом неправославни хришћани, по конфесији протестанти;

према десетом иконоборци.

Есхатолошки доказ

против еволуције и дарвинизма,

као и против њихових заговорника

Сходно црквеном Предању и библијској хронологији, једног Марта, пролећног месеца, у будућности, седам тисућа петстоте године од стварања света, Господ ће покренути свеопште васкрсење, сазвати Свеопшти Суд и васпоставити потпуно и неуништиво стање целокупне твари. Пружимо овде хипотетичку могућност и животињама да се и све оне по врстама или приматима и у паровима појаве у постваскршњој стварности; исто то да важи и за наводног мајмуна-примата, на кога иначе еволуционисти, наслоњени на Дарвина, упиру прст као на човековог претка. Шта би се тада могло догодити? То, да Праотац Адам угледа живуљку чију је он тајну као бића већ созерцавао и именовао у Рају; док ми људи да угледамо свога претка Адама, од кога иначе водимо своје људско порекло, а он из Божјег стваралаштва да нам буде познат из чина званог антхропопиисис и адамопиисис. На хипотетичко питање: шта је са међуврстом на релацији мајмун-човек и човек-мајмун – не би било одговора, јер се такав процес еволутивног преласка из врсте у врсту: животиње у човека никада није ни био догодио у историји настанка живих бића, него само то да је свако остао у својој врсти неокрњен, мајмун-примат и четвороножац у својој, човек двоножац у својој. Зар све до овога часа није тако?! Да!, и да свако наставља да пребива у својој врсти; мајмуни наводном еволуцијом у човека, не смањујући се бројчано ни за једног свог представника, људи наводном еволуцијом од мајмуна, не повећавајући се бројчано ни за једног свог представника! Ето како би ова ствар стајала у хипотетичкој ситуацији, и како би еволуционисти-дарвинисти у њој опет и опет остали кратких рукава.

*

Парафразирајмо младог научника европских размера М. Д., који расуђује да посезање за дарвинизмом није ни из каквог научног мотива. Него, да је социјалдарвинизам и принцип да велика риба прождире малу рибу гесло неолибералног капитализма који еколошки уништава планету.

*

Нагласимо да је још један наш научник, редовни професор на Катедри за Православну догматику Православног богословског факултета у Источном Сарајеву, проф. др Здравко Пено, међу првима у нас стручно, и најсавесније деконструисао основне идеје и поставке теорије и дарвинизма и еволуције, показавши да се тамо ради о прелести и јереси! Нашој богословско-патролошкој савременој баштини он прилаже три своја бриљантна сочињенија:

  1. Критика учења теолога дарвиниста.
  2. Против теолога дарвиниста аргументима светог Максима Исповедника (Апел на апел – наставак. Београд, 2017 год.).
  3. Критика учења теолога Дарвиниста/Зачеци и темељи филодарвинизма.

*

Дарвинизам? Еволуционизам? Ми? Не померати међе и границе Отаца! Ништа не чинити исхитрено! Нипошто заступати полуистину и полулаж, јер су оне материјал за свађу; с обзиром да он изазивача свађе на крају одводи у јерес –  а јерес да доводи до распада свега, свих и свуда.

*

Док Чарлсу Дарвину, и упорним дарвинистима неко може и трикратно да одбруси: Анатема!!!, свима осталим, упалим у дарвинизам као антрополошку и христолошку ујдурму, и до којег степена у јерес?! – требало би  због незнавености и лаковерности, научног помодарства и недоучености упутити позив да дају исповедање вере! Да се поставе визави саме дарвинистичке јереси. Док одлучујући разлог за то да буде наше братољубље и брига за спас људи. И опет, с њихове стране неизоставно да уследи покајање за саблазан коју су сами произвели у својим срединама, и шире!!! Црквеним учитељима и наставницима који би даље хулили на Духа Светога требало би одузети право на мисио каноника! Право да предају богословске науке и предмете, а онда редом, … и до краја!

А све ово било би предузето ради даљег изграђивања Српске, и уопште, Православне Цркве, и против њеног разарања. Том разарању опет, узрок до даљњег биће фанатични дарвинизам што га наше инаџије у Српској Православној Цркви као кукавичје јаје подмећу где год могу и коме могу!!!

Насушне еклисиолошке теме

Еклисиолошки модел један и многи

 

Еклисиолошки модел један и многи одржив је само под једном претпоставком: останка у оквирима еклисиологије, и њеног непресликавања на тријадологију. У противном случају, у случају поистовећења еклисиологије са тријадологијом, и обрнуто, поистовећења тријадологије са еклисиологијом зарад афирмације управо тог модела-модела један и многи, његови заговорници ће неминовно бити одведени у ћорсокак; тамо где се поистовећују икономијска и теолошка тријада; када се и незадрживо појављује субординација унутар тријадолошког догмата.

А тада би већ Отац био један по власти, а Син и Свети Дух би били остали по части. То би узрочно-последично проузроковало рушење и једног и другог догмата – и даље страхоте – страхоту укидања божанског једносуштија, – догматског појма пар екселанс –, ради којег су наши Свети црквени Оци водили ратове против јеретика, страдали од њих, али их и побеђивали! Дакле сви они који даље буду доводили у питање неприкосновеност богословских догмата и канониолошких категорија, и неподобштинама својим експериментисали на месту светом, вргнуће себе у семи-гностицизам, и касније, у фул-гностицизам!!!

Задубимо се у овај процес. Монархију Бога Оца пресликати на ингеренције цариградског Првопрестолника, који се и у улогу Милет-баше расколних Украјинаца данас веома уживио, па затим фанариотску еклисиологију моделовати према гео-политичком тренду Вашингтона уз асистенцију мајдановаца-унијата, … за велики Божји ајтар, неће ли порекло овог дела бити од онога кога су наши Свети Оци назвали Великим умом, а блаженопочивши Патријарх Павле Кусим?!

Иначе, промоцији идеје првенства Цариградског црквеног Трона над осталим патријаршијским Троновима Православне Цркве са једначењем појмова по части и по власти, те са истицањем појма субординације који  садржи ознаке фаворизовања Првог Трона наспрам осталих црквених Тронова, било је могуће присуствовати свакоме од нас који се најкасније 2001-2. године нашао на предавању на ову тему Митрополита Јована Зизјуласа у Атини, у задужбини Гуландри Хорн. Иста ова гледишта су затим понављали његови епигони по Европи и у теолошким школама, а што чине даље, и све до овога часа. С друге стране, како онда на предавању у поменутој задужбини, тако и данас, ово мишљење које има амбицију да прерасте у догму, није имало, и нема пријема код већине; ни ад хок, ни апостериори! Али тамо где је наишло на пријем, оно не престаје да делује разорно, управо као догма измозгана ради црквеног престижа, а сада већ и ради гео-политичких аспирација!

Не треба бити пророк, поготово не зао, да би зналац ових ствари могао закључити да увођење еклисиолошког примата у тријадологију с описаним ознакама и јеретичким тринама, ма од чије стране, и циљано долазио (на пример од Васељенског Патријарха ради теоретског и догматског и практичног уздизања Цариградског и Васељенског трона у статус и са ингеренцијом и по власти), неизбежно доводи црквени Цариград – Други Рим до пада у вишестрану јерес – свејерес; као што је рецимо, својевремено био довео у папоцезаризам, па у свејерес, и Први Рим! За почетак, Цариграду или Другом Риму прети, и у њега се већ увукао источни папизам! У наше дане и та се пошаст обистињује на васељенском нивоу; беспоговорно се протежира од стране првог међу једнакима, и од стране свих његових лобиста, односно теолога-корифеја даље се лансира! Заједно са тим ми постајемо сведоци још једне појаве: синдрома другог плућног крила – синдрома који је проистекао из несрећне синтагме, лансиране од стране једног недавно умрлог Римског Понтифекса Словена – који иначе није волео православне Словене! А није их волео до тог степена да је јавно заговарао и предлагао бомбардовање Срба и Србије од стране НАТО-крсташа. И оно се 1999. године и збило!

Продужени модел први и остали

 

Идеја о источном папизму поникла у глави Грка првојерарха  Метаксакиса, у распону од стотинак година еволуирала је у јеретичку теорију и катастрофалну праксу Грка првојерарха Вартоломеја Првог, која је онда и Тело Христово Трећег Миленијума хришћанства заразила. Ову проузроковану неравнотежу богочовечанске еклисиологије у правцу одлажења у еклисиолошки манофизитизам, и то на штету људске црквене заједнице ми смо као разрађену запазили најпре у догматском дискурсу Јована Зизјуласа. Првенство Оца у његовом личном и вечном односу са Сином овај митрополит без пастве пренео је у временско-икономијску раван еклисиологије, и тим чином је самог Сина истиснуо из вечног, али и историјског односа са Оцем и Духом. Док Духа Светога овај фронт-мен Фанара учинио је маргиналним. Тако се дошло до предворја источног папизма! Штавише, до прекорачења његовога прага управо ових дана. Како би дакле гласила фанариотска формула за источни папизам, с обзиром на status quo Православља? Први без и ван једнаких (primus sine et extra paribus), а не Први са и међу једнакима (primus sine et inter pares).

Искушења у Великој Цркви

или

како се то у Првоме међу једнакима

унизила Православна Црква

 

Златна епоха православне неопатристичке еклисиологије Истока и Запада 20. века, авај, завршила се у наше дане расколничким испадањем првојерарха Цариградске Патријаршије и његових истомишљеника из зглобова јуначке деснице и колена. Опет у оној Цркви која је давала запажено сведочанство вере на свим меридијанима света и наше епохе-не само епоха прохујалих.

Након ађорнамента који су неки фанариотски богослови постигли и на Западу и на Истоку 20. и 21. века, првојерарх Велике Цркве и Икуменикос, храбрен политиком камариле саветника и ађорнаме(н)тљиваца, посрљао је у опасност да диктира убрзано отуђење од своје домалопређашње једноверне браће!

Сви патријарси-јеретици који су седели на трону Цариградске Велике Цркве били су и утицајни богослови. Њиховим путем-путем разарања Цркве, ми нерадо питамо: Није ли кренуо и актуелни Патријарх Вартоломеј Први?! И то најпре:

теоријом о свом ултимативном двојном ауторитету првога међу црквеним престолима како по части, тако и по власти (који је и политички и императорски узето, став васељенски, и као такав доминирао је на Свеправославном Критском Сабору 2016. године. Сматрамо да се баш зато Икуменски Патријарх тамо и оглушио о једногласни став већине предстојатеља Православних Цркава у вези са неприхватањем другог брака свештеника. Зато им је он и гласно одмаздио изјавом да ће лично дозволити други брак свештеницима у границама своје јурисдикције, – што ће рећи: у границама васељенским.

Подједнако се он оклизнуо и о јединствен став првојерараха о неугрожавању црквеног поста. И опет једног од његових огрешења које се тицало услова под којима је Делегација јерараха Српске Православне Цркве пристала да учествује на свеправославном Сабору на Криту: њен захтев да се за расправу уврсте теме и проблеми Аутокефалије, Аутономије и Диптиха у Дијаспори Православних Цркава, … Уместо тога кован је у тајности план  да Дијаспора Православних Цркава, међу њима и Српска, изгуби самосталност својих епархија! Како?! Фамозним лоцирањем ових унутар Васељенског црквеног комонвелта! Теоретски и де факто стављањем копуле или везника –у– на месту које припада присвојном придеву! На пример: епископ у Канади (а не као до сада: епископ канадски), епископ у Западној Америци (епископ западноамерички), епископ у Аустралији и на Новом Зеланду (епископ аустралијско-новозеландски), епископ у Аустрији и Швајцарској, (епископ аустријско-швајцарски), епископ у Будимпешти (епископ будимски), епископ у Немачкој (онда епископ Франкфурта и целе Немачке, сада епископ диселдорфски и немачки) …

Овај став Цариградског Патријарха и његове експертске комисије саветника, те други ставови које нисмо поменули, рецимо онај у вези са еклисијалношћу неправославних конфесија, затим агресивност нотара који су искамчивали потписе мени као учеснику Сабора на Криту, допринело је да лично, пркосећи притисцима да се прихвате неподобне теме и отпађујућа од вере решења, подједнако због насртљивости нотара, одлучим да не ставим руком нити један свој потпис на званичне документе Сабора или на његове Акте. Међутим, то ми није помогло! Мој потпис се нелегално, и без личног пристанка~нашао у Актима Сабора, и то откуцан електронским путем. Понављам, без мог знања, и одобрења! По личном запажању свеукупних резултата, неприхватљиво је било гросо-модо темпирано навијање воде Председавајућег на сопствену воденицу; његови покушаји да се учесници Сабора преведу жедни преко воде. То запажење се као генерално стицало, понављамо, наметањем разних решења, и без претходних ваљаних саборских расправа.

*

За разлог пак неуврштавању теме Аутокефалије и Диптиха у Дијаспори у Агенду овога Сабора сазнајемо ових дана: 6. јануара 2019. године. Цариградски Патријарх је на основу свог недавно (крајем 2018 г.) самопрокламованог потенцијалног права да подељује аутокефалију унутар јурисдикција свих осталих Православних Патријаршија, Архиепископија и Аутономија, то право активирао у Кијеву, потписујући расколницима у Украјини свој волшебни Томос о Аутокефалији.

Најновије разарање саборности, чиме и јединства Православне Цркве (увођењем и озакоњењем безаконог источног папизма на Бадњидан?!) уследило је по диктату Вашингтона, давнашњег политичког центра и налогодавца, који се авај!, не појављује први пут као неко ко хоће, и сматра да сме судбински да утиче на савремени живот и токове историје Цариградске Патријаршије! Док преко ње, наравно, и на савремене историјске токове целокупног Православља!

*

О маћехинском опхођењу матере Првопрестолне Цркве спрам своје кћери-Цркве Кијевске или Московске или целе Русије уверава нас њезин хронолошки континуитет. Наиме издајства сопствене кћери од стране матере имају своју дугу историју:  издајство Унионистичким Сабором Фераро-Флорентинским Цариграда и Рима (15. век); издајство колаборацијом Цариградске Цркве са руским живоцрковницима и обновљенцима-комсомолцима против Московске Патријаршије и Руског народа (19-20 век); у овом тренутку издајство најгрубљим канонорушилачким уплитањем Вартоломеја Првог предстојатеља и троноуседелца, у канонску јурисдикцију Московске Патријаршије над/са Украјинском Аутономном Црквом (21. век). Коначно, да ли и преношењем Столице из Фанара у Кијев?!

*

Васељенски Патријарх Вартоломеј Први иначе, пред братом му Кирилом Патријархом Московским и све Русије, рекао је љутито да исповеда само један једини страх: само страх од Бога! Свакако да се он боји! Само, питамо се, од којег бога? Да ли онога који му седи у Вашингтону?!

*

Сабором нечестивих расколника у Кијеву председавао је актуелни Митрополит галски. Ми не верујемо да је са њима био Бог, већ верујемо да Бог није био са њима! Јер да је Бог био са њима благочестиви актуелни митрополит галски и неблагочестиви Украјински расколници са копредседавајућим Сабора Председником државе Украјине и краљем чоколаде Порошенком, не би својим зборовањем заједно оскрнавили Кијевску Свету Софију. Целокупно ово богохуљење добило је најшири оквир и одјек галиматијаса или жалосног спектакла, опет у цркви Свете Софије у Кијеву, 3/21 јануара, у недељни дан – дан спомена Светог Марка Ефеског, а ради устоличења наводног митрополита Епифанија за предстојатеља тзв. Нове украјинске Цркве. И опет у присуству актуелног благочестивог Митрополита галског, благочестивих представника неких светогорских манастира и наравно, поглавара Грко-католичке цркве Свјатослава Шевчуке и његове пратње. Нескривено или прикривено, тек, нашој православној браћи Украјинцима и Русима ето Ватикана на левој обали Дњепра!

Како ли се само  благочестиви Митрополит галски осећао у епизоди помиритеља Светог Митрополита ефеског Марка и Грко-католичког Поглавара Свјатослава у овом режираном спектаклу, питање је сад!? Не умањујмо сензацију! Зар није требало да благочестиви Митрополит галски на овај начин измири Светог Марка Исповедника-Новог Јерарха, с једне стране, и Ватикан, с друге, еда би Римски папа могао тек сада да узвикне: Сада смо све учинили! – и да коначно одахне?! Ако је благочестиви Митрополит галски сакао франачку смокву, добио је франгосику. Али то није све са њим у вези.

*

Наредни саблажњив корак Другог Рима на Босфору могао би бити повођење за Првим Римом у аферама Трилатерале и Билдерберговаца против човечанства. С обзиром да се  Епископ Константинопоља сада у питањима гео-политике поводи за Епископом Рима, питамо се: Ко би се од цариградских митрополита кардиналу и државном секретару Ватикана Пјеру Паролинију могао јавно придружити на следећем самиту Клубаша?! Претпостављамо да ће та персона бити Митрополит из катафигиона Ј. З., и ако се после украјинске афере, чији је и он спиритус мовенс и један од архи-сценариста, ипак усуди даље да крши једанаесту Божју заповест о неупетљавању! Или ће тај срећник опет и опет … бити, нико други до актуелни благочестиви Митрополит галски?!  Јер он је неко ко обећава, он је лакокрили делатник на њиви украјинској, он је отправник мисијских послова, он је критски грифон!

Православље Вашингтона и НАТО-а

 

Ако настане (?!) Вашингтона и НАТО-а Православље унутар Патријаршија, Архиепископија, Аутономних Цркава и Егзархија: Цариградске, Румунске, Јерусалимске, Александријске, потенцијалне либанске и сиријске унутар Антиохијске, па Албанске са Рашко-призренском епархијом у свом саставу, Атинске, Атонске Горе, Синајске Горе, Бугарске, Финске, Естонске, Словачке, Мађарске, Украјинске, потенцијалне Бесарабске или Молдавске, потенцијалне Турске или Гагаузијске, потенцијалне Катарске, расколничке Македонске, садашњих парасинагога: Црногорске, Рашко-призренске у егзилу, планираних: Босанске, парасинагоге у Хрватској, Лекоф-а, Западно-Европске Архиепископије, Супер Православне лиге расколника одметнутих од свих Православних Цркава са центром у Лисабону и Америци … ), паралелно са њим-са Вашингтоном и НАТО Православљем, с једне стране, настајали би и истински православни исповедници, мученици и новомученици, (по)страдали од НАТО и Вашингтонских православаца, с друге стране. С том неизбежном чињеницом треба се суочити, и са њом одмах почети рачунати, па и у одбрану кренути!

Младоумници и педарогерондес

 

Синдром Илијевих синова

Довољно је ученику да буде као његов учитељ. Ако ученику то није довољно, онда са обојицом, учитељем и учеником није све како ваља и требује; у том случају бисмо имали ситуацију да нити учитељ јесте био прави, нити да је ученик био прави, него да су обојица били слепи. А ако слепац слепца води, зар неће обојица у јаму пасти? Ако ли се опет ученик оглушује о савете једног и више својих учитеља, зар тада нећемо имати пример више достојних учитеља и само једног недостојног ученика?

Али ако учитељи из неког разлога, рецимо разлога тела и крви, а не смирења и богонадахнућа ћуте, и трпе да њихови ученици у Цркви изругују светињу, зар се код њих неће појавити синдром Илијевих синова Офнија и Финеса?! Синова који су Богу приносили отуђено и оскрнављено житије (в.: Уторник Прве седмице Великога Поста на Повечерју Покајног Канона преподобног Андреја Критског, Посни Триод, 103). Дакле због неразумне болећивости, мекуштва и заслепљености првосвештеника и свештеника и судија спрам деце која саблажњавају народ и наносе му душевну штету и ране, данашњи Филистеји могли би да потуку данашње духовне Израиљце и да им одузму ковчег завета православног богословља: библијског, отачког и предањског (упоредити са Првом Самуиловом 2, 22-25, 33-35, 4, 17-18).

Ако ли опет духовни Израиљ сасвим застрани, суд ће кренути од Божје куће, а десница Господња ће, знамо, бити тешка. Зато је најтрезвеније покајати се одмах, и престати чинити  безакоње у православном богословљу: православној еклисиологији, православној догматици, етиколошком, иконолошком предању, … канонском устројству Православне Цркве.

Покајати се и изаћи из прелести, да, свакако! А тражити оправдања за грехе, нипошто! Дакле, треба се покајати за грехе учињене спрам:

Светог Писма (Оваплоћеног Логоса Новог Адама, Праоца Адама, Праматере Еве, Апостола Павла … ),

Светог Предања и Светих Отаца (Григорија Нисијског, Максима Исповедника, Макарија Великог, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе, Светог Саве, Владике Николаја, аве Јустина Ћелијског …),

Светих тајни (игнорисањe Чина Проскомидије у саставу Златоустове Литургије …),

Библијско-отачког и светотајинско-химнолошког појма душе и благодати и игнорисања истих … ,

Бити или не бити нашег човека по Божјем лику и подобију срљањем у неразговетне и двосмислене изјаве о томе-у јерес дарвинизма, или у прелест дарвиноманије, сексуалног напредњаштва и назадњаштва, и притом скривања себе иза нечијег прста, рецимо популарних и медијски фреквентних митрополита и лаика теолога),

Светих икона (изласка из освештаног канона  црквеног сликарства ради помодарског срљања у колористичка натуцања експериментатора који увелико плаћају данак фолклористичком и наивном религијском сликарству попут париског ала сан-Сулпис, или квази-есхатолошком маниризму, али сада и на терену Српске Цркве! Јер таква религиозност, видимо, нигде не подстиче на молитву и јеванђелске подвиге, осим што естетиком романтичарских и вуколичких чежњи привлачи неподвижне душе). Тако, неки, некада давно православни иконописци, … никако да ни до данас изађу из своје експерименталне фазе. Зато они, упркос личном активизму и сликарским мисијама по свету, нигде (осим код својих фанова Срба!) не успевају у Цркви да православне хришћане молитвено повежу са небесима.

………………………………………………………………………………..

А расуђивање?

За једну те исту особу која једанпут као борац води добар рат, а други пут као путник хода по узаном путу, треба да важе иста правила: и проценити  са коликом војском располажеш за бој, и како да стигнеш до краја пута. И опет, никако заметати кавгу па се скривати иза леђа светих, о којима једанпут ригорозно судиш ти и твоји саговорници, а други пут се упоређујеш са светима по броју њихових, и твојих фиктивних прогона и страдања и накнадних признања. На крају крајева, свако ко изграђује црквену заједницу одговоран је самој заједници за своје поступке. А још више су јој одговорни они који су јој се колико јуче заветовали да ће је изграђивати; док се данас већ не сећају датих јој завета. Бесмислено је дакле призивати зло да дође на нас, да би нам дошло добро.

Мрзост опустошења на месту светом

Када недобронамерна наука и философија

потисну веру и њене чињенице

 

Под велом теологије и науке, философије и уметности фигурирају носиоци њихових застава, и они су различито настројени. Неки теолози, на пример Сава Агуридис и Панајотис Трембелас, нису подносили речи о Божјој благодати, нити су уважавали светитеље попут Григорија Паламе и Симеона Новог Богослова~изразито облагодаћених личности, баш зато што су ови Оци описивали своја боговиђења и благодатна искуства. Исту аверзију према благодати данас осећају, и то сами они не прећуткују: двојци, па и тројанци, уз пратњу својих епигона. Да ствар буде још бесловеснија, неки познати богослови, попут покојног презвитера Јована Романидиса и донекле живог протођакона-наше горе листа, размишљали су и говорили о проналаску хипер осетљивих сензора помоћу којих би било могуће регистровати благодатне енергије (?!).

Огрешење о Добротољубље

Неки теолози и епигони, којима је философија овога света веома омилила, мргоде се на Добротољубље или на Енциклопедију Ниптичких или Трезвењских отаца: на њихове духовне подвиге и богомудрије и благодатна созерцања. Њихов општи став резервисаности, па и противљења гласи да је у Добротољубљу или Филокалији заложено сувише платонизма, ако не и сав платонизам. Зато они и као монаси, и као ученици, и плагијатори целокупног мисаоног система својих учитеља не помињу духовне заповести, подвиге и врлине; а то иде дотле да чак ни монашку бројаницу више не могу да отрпе. Али зар наши Оци нису христијанизовали платонизам, плотинизам, и све изме – све до последњег – дајући им свој жељени смисао и печат?! Некима од нас је преко савремених Отаца: Силуана, Софронија и Павла грануло сунце покајања и богопознања, а и сама молитва Исусу постала је утабана стаза нашег боготражитељства и христоитхије!

С друге стране, да би себи нашли баланс, и с обзиром да су монашке подвиге поодавно прогласили необавезујућим и излишним, ови либерални теолози увелико развијају инополитију, и у ту сврху, будући обавезани законима и етиком пословништва баратају силном новчаном масом. Јер, све ексклузивно мора и да кошта ексклузивно!

Опипавање пулса Светима

Опипавати пулс Светим Оцима, а притом не знати лично каквога си духа, да ли уопште њиховога, или нечијег другог?! Па још изрицати коначну оцену о њиховом свеукупном делу, а да лично ипак ниси ваљано одмакао у стварима црквених Отаца …?!  Када дакле неко предаје млађима светоотачку науку, најпре треба сам да буде свестан чињенице да главна одлика његових учитеља није да их други подозревају, чак да их уваљују у грех самообмане и обмане! Овде треба да се ради о ученицима истински повезаним са Светитељима, јер су и читави народи повезани са њима (најпре Српски, и други хришћански и нехришћански, на пример у вези са Светим Савом Архиепископом Српским, Јованом Дамаскином или Григоријем Паламом). А рецимо светитељ Сава као Божји сасуд зар није разумевао Божју вољу?! И зар народи идући за Светитељима нису ишли управо за Божјом вољом?!

Баснословље

 

Када пожар почне да прети кући, никакав евентуални приговор паликуће да је ватра случајно, или без зле намере подметнута,  не може важити, па тако ни подсећање на Псалам: ако Господ буде гледао на безакоње, ко ће о(п)стати?! Трезвеност се дакле огледа у томе да спречимо пожар и епидемију, не да се од њих лечимо. Поготово када је наша кућа уређена, и освештана, и на камену вере утврђена.

Тражити од Праоца Авраама (Светог Саве Српског) да нам пошаље Мојсија да би нам лично он посведочио о томе шта је било када је бивало да је он подејствовао на легалности црквене Аутокефалије и самосталности Српске Цркве (клевета уперена против Светог Саве каже да је он аутокефалију издејствовао за Српску државу а не за Српску Цркву, и то на недоличан и неканонски начин), само су натукнице и мудролије младоумних, који површно познају (читати: не признају-признају, тврде- поричу) унутрашње и спољашње доказе легалног добијања аутокефалије од стране оба чиниоца: Цара и Патријарха! (Видети: Димитрије Богдановић, Преображај Српске Цркве, у: Историја Српске Цркве I, друго издање, Београд 1997, 315-327. Истог, Свети Сава, у: Сабрани списи 2, Просвета СКЗ, Београд, 1988, 9-28. Теодосије, Житија, Просвета СКЗ, Београд 1988, 5/I, 195-212. Б. Гардашевић, Каноничност стицања аутокефалности Српске цркве 1219 године, Свети Сава – Споменица 33-77; Б. Ферјанчић, Автокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић – Свети Сава 65-72). Младоумни опет, као да су се упрегли у кола суманутог кочијаша који је кренуо да извози расколничке револуције по Православним Патријаршијама и помесним Црквама да би нам се свима утерала памет у главу да први по части постоји као онај који је први и по власти?! Што се нас тиче, како би се пословично рекло на Метохији: Анатема га било! Он није од јуче да не би знао колико нас скупо коштају франачка смоква и вашингтонска торта! А и ми остали нисмо макање које још увек нису окусиле трновитост и коштичавост и опорост франгосике у устима, и пластичност и прашњивост вашингтонске торте у очима! Итекако смо све то искусили! Ма осим тога, ми ни не излазимо из минских поља!!!

 

Унутрашњи докази

о посвећењу светог Саве за Архиепископа

и о добијању Грамате (синђелије)

о Аутокефалији Архиепископије

 

Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана  од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви!

Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој …

Цар пак одговори да са радосном душом његову молбу испунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобанКада је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа …

Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ  не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо  од својих епископа посвећује

Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа.

Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,, Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му  од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ …

Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199).

*

Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116).

Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве  видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37).

Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230).

Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37).

Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак  једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64).

За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, послат је Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51).     

Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31).

*

Наш закључак ће овако гласити: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије).

Политички и канонски разлози

за оспоравање Аутокефалије

 

По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности.

Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12).

*

Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327).

50 Псалам

Поћи од максимологије и григориологије, преко Зизјуласове променљиве и одавно већ, и сада увелико већ непоуздане теологије, баш као и Јанарасове семи-философије/семи-теологије/семи-науке, па прелазити на терен есхатолошке квазииконографије и фолклористике, упловљавати у дарвинизам са заштитним знаком примата, прелашћивати се либералним полним волунтаризмом, петљати са новим календаром, имати одлучности да са целокупном епархијом ускочиш у самртнички загрљај Фанара који рапидно тоне и да пристанеш на губитак независног статуса српске црквене дијаспоре (због наказног фанариотског тумачења 28. правила Халкидонског, Четвртог васељенског сабора), да се затим уплетеш у савоборство, те да у оквиру антропологије и биоетике пред студентима Богословског факултета СПЦ-е конферишеш и о одласку крава у рај (sic?!), премного је! Какав галиматијас!

Шта ли ће донети следећи научни несташлуци у овом и оваквом маниру? Предлог за решење овог смушченија и одмаклог душеизгибенија био би Псалам! Срце чисто саздај у мени Боже, и дух постојани обнови у мени! Или: Довољно је ученику да буде као његов ученик. Па и ако ученик превазиђе учитеља, опет ће бити као његов учитељ.

О Житијима Светих

Неосетљивост за Божја чуда

и чудотворења Светих

Један од бивших професора библијског богословља на Православном богословском факултету у Београду описе многих необичних појава у Житијима хришћанских Светитеља сматрао је преувеличавањима, бајкама и легендама, и тако их је и објашњавао својим студентима?!

Све и да у Житијима има необичних описа, зар је Христу било немогуће да их учини могућим, и уобичајеним?! Све оно што је људима немогуће зар Богу није било, и јесте могуће (?!), и то у складу са вером. Укажимо на пример јављања братији Светог Василија по његовој добровољној смрти, као на потврдан пример за речено. Овај свети се као ученик Преподобног Теодосија Великог, једног од родоначелника општежитељног монаштва, добровољно пријавио да умре. А све са циљем да Преподобни Теодосије потврди постојање живота душе после смрти (Охридски пролог 22 јануар, Расуђивање, стр. 60. Такође Лука 20, 35-6).

Свако житије служи стварању … култа одређеног лица, култа као чињенице једног моралног преображаја, … успешне реализације Христових јеванђелских заповести и идеала. Светац је … илустрација каквим духовним снагама и добрима располаже човек који је себе потпуно подвргао закону Христове вере … житије свој садржај гради на подацима историје … о тој личности, и може да служи као историјски извор првог реда … житије даје одлику једнога типа светости … житије је важно за оцртавање свечевог … вечног лика … и свугде се у њему указује на Божју благодат и божански промисао … светачки живот треба да наведе читаоца на мисао да је Бог  славан (и свемоћан) у светима својим (Пс. 67, 36). (В.: Димитрије Богдановић, Предговор, Свети Сава, у: Свети Сава, Сабрани списи 2, Просвета, СКЗ, Београд 1986, стр. 20-21).

Слабост према науци

 Исти овај бивши професор није могао да одоли још једном искушењу: да и Праоца Адама ословљава  само збирном именицом; дакле не и конкретном личношћу, па га студенти и по томе памте. Зато богословска јавност и њега, као и неке покојне протођаконе библисте … сматра виновним за процес протестантизације библијског богословља код нас Срба. Док претечама и пропутитељима дарвинизма вољним и невољним у нас, ми сада поред оних пензионисаних морамо сматрати и неке активне професоре и протојереје овог факултета … Зато и питање постављамо: Да ли су вољни и невољни плодови погрешног обделавања библијског и светоотачког винограда од стране старијих учитеља  узрочници отуђености од Предања код неких млађих колега?! Отуђености на пример од Небеске лествице Светог Јована Лествичника? Да ли отуђености и од ниптичке или трезвењске мисли светих Отаца у целини? Јер стање ствари у нас баш нас на ту страну закључивања скреће!

Доба футуризма

и Звезданих ратова

 

Ванземаљци хибриди

 

Не стоји теза да испод шлема мозга нема. И опет, не стоји теза да су лабораторије места намењена стварању искључиво наше среће. Здружене: војна, научна и магијска технологија раде на стварању генетски модификованих уљеза типа антихрист, који би у свему и по свом нахођењу сами стварали нови свет, како из нечега, тако и ни из чега; они би дакле градили своје технолошке мутанте-алијене (он/она/оно), своју технолошку астрално-земаљску популацију и живе уметнине-које би подсећале на светове демона, рептилијанаца и животиња. И све то по принципу два модела и две природе: палоанђелским и земаљским; и под једним паноптикумом: јаства, имиџа и сподобе.

Завршни ударац свим хришћанима спрема се од стране темпиране аналогије: хришћани у своме Символу вере исповедају од Духа Светога и Марије Дјеве, а хуманоиди-алијени у своме символу: од духа нечистог и оног што ће изаћи из лабораторије и бордела: копиле у скафандру, са скиптром у канџама и мачем о пасу.

При свему томе, двојица последњих преговарача о деоби власти на нашој Планети и владању њоме биће римски Понтифекс и копиле Кусог, са напоменом да ће Копиле имати прођу у Ватикан-шатлу, и статус части верног сина вечнога Града на седам шатл-брежуљака. И то само зато да би се Ватикан и тада питао о свему; он као једини и последњи бастион властодрштва-сваштаства на планети Земљи!

*

Неки богослови који су тек искочили из љуске неверја и млаковерја, упетљавају се у мисаоне и вербалне авантуре које режирају војне елите употребом највиших технологија са циљем да се пројекат апсолутне контроле планетарних новчаних токова подвласти ради елиминације четвртог непријатеља човечанства, а због кога оне ето морају  да прибегавају космичком наоружавању. Поред Руса, терориста и трећег света ту је дакле и четврти њихов непријатељ: ванземаљци, којих се инвазија на човечанство очекује, и она се плански припрема. Но познато је (преко Ворнер Вон Брауна и Керол Росин,) да ванземаљци неће доћи из Свемира, него из војних база (Nevada, Area 51, …), атељеа за технологију и девијантну уметност (Legacy Effects, C.E.R.N., Ridley Scott), био-лабова (мутанти и демони у пројекту прегнације). Таквим дакле сподобама неки наши српски богослови  и свештеници, али и неки од римокатоличких и протестантских, спремају дочек! А спремају им га јеванђелским проповедима, катихизацијом и покрштавањем?!

 

Да ли је ћутање увек злато?

Његова превасходна богословска екселенција – ћути!

За све ово време одмакле псевдоморфозе, савременог, православног, српског богословља и његовог етоса, псевдоморфозе која у нас узима све више маха, човек који је изговорио небројено беседа, написао безброј разноврсних текстова, штампао књига наизглед више него сви српски богослови заједно, – ћути?! Као заливен ћути! – Он поодавно већ све пропушта, без лимита већ све толерише, и опет ћути! Шта ли се догодило овој богословској громади и непоткупљивој савести, која је бдила и онда када јој је било потребно иоле одмора! И опет одмора сопственом бићу-богословској екселенцији коју је свети ава Јустин Ћелијски сматрао најпревасходнијом у нас! Превасходнијом и у односу на њега самога! Јустина?!

Зато се питамо: Шта се данас догодило овој човечини?!

Да га нису уценили?! Могуће је!

Да се није уплашио?! Кога и чега, када је смрт бежала од њега док ју је он јурио, и то не једанпут! Он и своје дугогодишње физичке болове презире, и ниушта их урачунава! Па ипак …

До недавно смо сви потписивали све оно што је овај океан слова и текстова избацивао на обалу читалаца, но не и што је збором зборио. Од данас ми лично више не потписујемо ни оно што он пише, ни оно што он збори!

Ниски ударци намењени браћи

 

Медији употребљени од стране брата да би се оклеветао, оцрнио и злоупотребио други брат или браћа у вери, не могу донети ништа друго до злоупотребу самих медија са братом-медијумом у позадини. И колико се ту уопште ради о стицању предности над медијски немоћнијима? Ту работу треба једноставно назвати нечасним добитком, па и медијским линчовањем другог као брата и браће од стране разбрата. И то помоћу, понављамо, деловања медијумских духова овога света-света који дефинитивно лежи у злу! То деловање које годинама инсценира наручилац харанги и јефтиних афера против браће, мејкер ексклузивних молитвених осмина и атрактивних ифтара, алармантно је дело; оно не прочишћује односе са браћом и другима као браћом, него их загађује; оно, докторантски речено: блокира насушни однос са другим као Христом.

Разорно деловање унутар хришћанске етике и у вези са њом, деловање браће-разбраће, наравно да не доноси плодове покајања. Него оквирно, секуларизацију унутар епархије, и то преко мрежних (црних) новчаних фондова, медијских фаулова, кабаретске лежерности и паракмичких ликова. Наравно да перформанси  пред другима пријају, али како одбранити места до којих се у принципу само заслугом, и некористољубивошћу доспева?   

*

Сужена црквена свест није у стању да чини другачије до да све друго и све друге мери собом, односно да све смањује и обогаљује по сопственом аршину. А када прекрајање и обогаљивање постане искључивост, носилац те свести ће се неминовно и сам урушити, па се и угасити. Тако рецимо, до догмата као тврде хране не може стићи неко ко није прошао кроз моралну или практичну догматику, и у њој се усталио. Ако умишљено испитујеш нешто свето и неког светог, што Црква не потребује од тебе, а да к томе ти то чиниш неблагочестиво, сам се тада спреми за последице свога несмирења и испразне знатижеље: за кошмаре и психијатрију; па и да ћеш за дуго бити препуштен својој самовољи.

Братољубива молба

Његовој богословској Екселенцији

 

Поштовани у Господу брате, и саслужитељу, и бивши учитељу!

Мере Отаца су прекорачене! Црквена побожност деце је проблематична, и сада већ, увелико непоуздана, и унакарађена. Убоји по њима грозе да пређу у љуте ране. Немање страха Божјег прети потирању. Душе нечујно вапију за руком помоћи, за гласом доброга пастира и оца. Сабери децу своју, покрени Великог Ти Александринца ! Опомени, покарај, предочи! Еда би нам гранула весна ваистину отачког, и смиреног богословствовања и заједничења, од чега нема милијег!!!

Из Твојих руку Господ ће тражити душе Твоје деце.

Тебе моли Твој забринути млађи брат и саслужитељ-убоги архијереј од Крушевца града!

Грдне грешке у корацима

Ни шија ни врат него исти комад

 

Они који раздвајају етику од онтологије и обрнуто, онтологију од етике, укидају и онтологију, и етику, те остају и без морала, односно доброте, и без онтологије, односно нису више битни. Дакле бесмислено је огољавати Христа до бића и битија када је Он Добар, и Добри Пастир, Који душу своју битијно полаже за своје овце. Он дакле није Добрица и Добрић, него је Добар, и Добри Пастир Који Јесте. А слику о Њему као таквом чува и показује само Свето Јеванђеље. Оно као једино кадро да и нашем савременом човеку дадне одговоре на сва његова питања! Да му расветли све његове недоумице! Тако јесте, а не да оно само, Јеванђеље (бајаги) није дорасло проблемима савременог човека?! Какав ли би тај савремени проблематични човек, и његов враг требало да буду па да им Јеванђеље коначно постане достатно, и по узвишености непревазидиво ?!

Дакле ултимативно не уважавати и не примењивати хришћанску етику када је неко други у питању а не ти сам, а опет, радикално је укидати када си ти сам у питању као ономатолатра-онтолог?! … Шта то може друго да значи до фарисејско лицемерство и охолост и охлађену побожност. А и какво би то богословље било које би било само твоје, и када бисте кључеве од његових ризница само ти и твој алтер его држали?! И то тако да другима упорно не буде дозвољавано да тамо ступе другачије до само под кључаревим условима?! Ако је то тако, зашто онда ти сам избегаваш да богословствујеш у складу са најчистијим изворима?!

Неки доктори теологије, задојени неокартезијанством и фразеологијом изанђалих фанариократа и атинских еротомана и вулгарних дарвиниста навелико кријумчаре реч онтологија; од ње су они и своју опијум-теологију начинили; па се онда они њоме и наркотизују! А круг око њих, све докле кружница допире засад, све се више и више херметички затвара!

*

Свима њима треба нагласити: Смрт јесте последица греха, но грех није последица смртности! И још им се вели да је одлика неблагочешћа када неко нечији теолошки исказ или теологуменон протежира толико да га сматра општеобавезујућом догмом!!!

Све и да су људи запали у стање природног битовања преступањем заповести … једанпут непостојећи па постали, сада као постојећи у времену па подлегли пропадљивости… а како се растачу тако и да бораве у смрти и праху…  и по природи као створени ни из чега, у складу са њом истом да су смртни … (видети.: О очовечењу Бога Логоса 4, 15-25, свети Атанасије Велики), … смртни су они постали делатно и фактички зато што су се огрешили о заповест Божју и уклонили себе од благодати, а не зато што су по природи били створени ни из чега.

Зато следи једини могућ закључак: Првостворени човек и човечица Адам и Ева створени су и облагодаћени дахом Господа и Бога Духа Светога. А њихова смртна невоља наступила је по њиховом личном огрешењу о заповест, чиме је тада наступило и њихово уклањање од благодати! Најзад, ту је и постепени, и незаустављиви губитак благодати, те огрешење о Божју заповест, и улазак смрти у свет која ће произаћи завишћу ђавола! Том тврдњом као нагласком свети Атанасије завршава свој исказ о узајамној вези греха и смрти,  но не о узајамној вези смрти и греха! (Премудрости Соломонове 2, 23-24). (Упоредити са: ΕΠΕ Μéγας Αθανáσιος, ΕРГА 1, Θεσσαλονήκη, 1973, 235-239, на грчком).

Макар напослетку

Епископу о души

Шта год били наша милост и наш принос на Задушницама по приносу хлеба и кољива, вина, воштанице и уља, дакле поменик и свећа, залогај и кољиво, убрус, вео, покривало или новац, све ће бити знак љубвене енергије која стиже до душе нашег покојника или до сабора упокојених чланова Цркве; и биваће њима на утеху и олакшање, јер им то прослеђује наша љубав коју подржава сама божанска благодат. Тако Господ све њих онда на тајанствен начин закриљује и теши, и баш све ово и овако Му је угодно да чине његова деца у Цркви. Онда и све претходно постаје објашњиво као тајна; тајна о томе како остати жив, и саборан и љубвен, макар био упокојен и уснуо у Господу. Објашњење да са нама бива то да нам смрћу преостаје само један део мозаика Христовог лика и наше уснуле душе, и опет да нам је тада преостао само утишани дах животворног даха Његовог и Духа Светог … таквих доказа и о томе у историји Цркве има на претек. Само, треба то поштовати, и до тога држати.

 Такође о онтологији

Академска теологија код нас, и њен наметани субститут академска онтологија, не говоре о потреби покајања, нити је изискују. А не изискују је зато што се не баве срцем и душом, због чега је ни не познају, па ју ни не спомињу. Зато је сувишно преподобног Максима Исповедника проглашавати корифејем такве, академске теологије и онтологије; и као наводно таквог беспоговорно га апсолутизовати. Схватимо, њиме није почела, нити се окончала теологија Цркве, него је благодарећи и њему грандиозноме она још једанпут достигла само један од својих зенита, и једну од својих синтеза. Лајт-мотив његове теологије дакле није искључиво онтологија ума, и притом у огољености од душе и срца, греха, покајања и подвига, него је то љубав коју носи личност, покреће воља а испољава енергија. И то у дефинисаном, логосном систему подвижног покајања. Његово полазно и завршно вјерују јесте Логос, али оваплоћен и љубвен и евхаристичан. Његов полазни и завршни став јесте ко-шта, и, како-докле битија. И опет, стално кружење у загрљају бића, какво-бића и докле-бића. Док је став о битију и бићу овде етосно интониран: добро-битијем и зло(авај)-битијем, или опет вечним-добробитијем и вечним(авај)-злобитијем. Једноставније пак речено, наше јестество почиње бићем, у покрету, ка животу у Христу.

*

Да ли би нама било дозвољено да потпуније скицирамо богословски лик црквеног великана, преподобног Максима Исповедника?

Овај наш свети препознатљив је по овом профилу, и по овим богословским дужима: Логоси бића у спрези са природним законима воде нас ка врлинама које нам пружају могућност да се благодаћу крећемо и преображавамо од бића ка добробићу и од добробића ка вечном добробићу, док нас промена логоса бића преко злоупотребе енергије води од бића ка злобићу и од злобића ка вечном злобићу. Христовим оваплоћењем омогућено нам је богоопштење у причешћу Телом, а Крвљу излазак на Суд и нама и свету пре Суда-којег ми Причешћем већ партиципирамо. Штавише, ми смо њиме већ прешли из смрти у живот, па нам само љубав преостаје да се њоме домогавамо будућег блаженства по најпотпунијем благоизвољењу Божјем у вези са нама на којима се пројављују Његових две природе, две воље и две енергије као Једног и јединственог Логоса оваплоћеног, и евхаристијски Сладчајшег јер је Он љубав.

*

Свака врста употребе енергије с наше стране начином којим она, налазећи се претходно у склопу логоса и природе одједампут мења сами свој начин деловања одвешће злоупотреби, или диверзији, или катастрофи. Свака промена словесног и усклађеног начина деловања природе и енергије (ката фисин) у начин несловесни (пара фисин) и первертовани, учиниће нас бићима раслабљеним и опакљеним. Када у овом правцу размишљамо, ми на видику имамо најпре оне који су огрезли у абортусу и наркоманији, хомосексуализму и ратовању, …

*

Академска онтологија per se није у стању да изнедри исказе вере који би били насушни у нашем спасењу; односно оне који би били кључни за нашу прихватљивост од стране Христа-оваплоћеног Логоса-Који се умилостивљује жртвама љубави и заједничења. Црквеној, хришћанској етици је дато да јесте, и како да јесте; етици, коју затим у стопу треба да прати и њен академски интерпрет, академска етика; ако ли нам је она недовољно наглашена, и у животу занемарљива категорија, појачајмо је: онто-етиком, и решићемо све амбигве односно недоумице у вези са њом. А лажна дилема: онтологија или етика, наравно, одмах ће нестати!

Дакле реалног исказа вере ево потврда:

Поверена ми беше земља живота

из које одсуствова грех,

али ја грех посејав,

  и класје лености српом пожњев,

па у рукохват везав снопље мојих починстава

на гумно их покајања не допремих.

Зато Тебе Боже молим

превечног делатника нашег:

Ветром љубоблагоутробија свога

развеј плеву мојих починстава,

и као пшеницу подари

души мојој опроштај,

затварајући ме у Твоју небеску житницу,

и спаси ме.

(Видети: Посни Триод, Недеља блудног сина, Стихира гласа првог, у Суботу на Вечерњу).

И о пастирствовању

Како некоме приближити нешто што би по природи службе требало да му буде блиско? Установа хорепископа или викарног-помоћног епископа је прастара установа. Сами Христови ученици-Апостоли бејаху Његови, условно речено, по благоизвољењу хорепископи и викари. Њих је Он слао на све стране по два и два да проповедају, подижу од немоћи, исцељују, васкрсавају, изгоне демоне из људи. Апостоли су такође имали своје верне помоћнике: Павле Тимотеја, Луку, Тита, Дионисија, Филимона и Онисима, Аристовула, … Петар и Варнава Марка, Јован Прохора …  И патријарси и епископи тако поступаху, и поступају до данашњег дана; они имају своје хорепископе, све са циљем потпунијег пастирствовања и лакшег спасавања људи-све до једног.

Установа викарног епископа траје и претрајава у Цркви због потребе изграђивања ње саме, а не ради тога да би једном канонском епископу био потребан алтер его. Ако дакле феномен викарног епископа у постојећем стању ствари изазива негодовање, али и помирљивост са чињеницом да је његово постојање неопходно, тада се епископ једне епархије у својој пуноћи налази у тескоби: прво, због немогућности да буде епископ само једнога града – идеал коме теже епископи – и примораности да у Цркви моли за помоћ јер га обавезе и набреклост живота просто растржу; односно, да он тражи начина да умири своју пастирску савест. С обзиром на овај проблем као на реалан и општи, у Цркви се данас не преза ни од изналажења решења у лику архијерејског заменика, колико год тај појам био рогобатан, или апсурдан.

Ако је овде достигнута крајња тачка пастирске растегљивости и икономије, и ако нам то смета, ми можемо благоизолети да се у потпуности реши овај данашњи проблем! Како? Деобом митрополија и епископија по јединицама све до простирања и величине ових саобразно физичким и менталним снагама и способностима сваког од будућих активних митрополита и епархијских архијереја дотичних црквених области!

Чак и до тада, односно до сада све у Цркви благоустројено јест; па онда и у вези са појавом и постојањем службе викара или намештеника. Он иначе не чини ништа без благослова Цркве и мимо свог првог – канонског епископа, него кроз њега, што за нас представља утешну чињеницу. Утешна је чињеница и та да се он везује за еклисионим једне – било које и било када и било где постојеће епархијске или митрополитанске јединице, дијецезе, која баш тако и претрајава, заједно са историјским сећањем на паству: некада постојећу у њеним реалним историјским оквирима, а данас у вези са чињеницом да постојеће становништво, ако не православно, а оно рецимо муслиманско траје, што викару или титуларном епископу пружа могућност да мисионари унутар њега самог. Баш тако је један титуларни епископ, тј. митрополит, инако почасни доктор теологије ПБФ-а у Београду својевремено објаснио оправданост црквеног положаја – викарног – односно у сопственог случају титуларног митрополитства. Он је том приликом правилно нагласио своју спремност да се као митрополит одмах, по датим условима, настани у Пергаму, у свом историјском црквеном средишту. А то би поред руковођења конкретном, са њим придошлом паством, подразумевало и додатни, мисионарски рад међу Турцима; и опет би то подразумевало храбрење криптохришћана Мале Азије да изађу на светло дана.

Наставимо са расуђивањем о установи викарног епископа: он би био црквена, условљена и функционална личност у транзицији, на путу ка свом пуном еклисиолошком идентитету и статусу канонског епископа. Његово опхођење би дакле подразумевало стрпљење попут стрпљења свих око њега, и то до прилике када би он спонтано прешао у свој пуни регуларни статус-статус епархијског архијереја, односно архиепископа или митрополита; зашто не и патријарха?

Иначе, установа викарног епископа се да упоредити са проплазмом у иконографији, без које црквени уметник не може ни да започне, ни да заврши икону коју је намерио да наслика. Он се налази у ситуацији икономисања између овога како јесте у икони и онога како би требало да буде у истини или стварности; још је он у кретању постигнућа сопственог јединства простора, времена и литургисања.

Црква и у овом дешавању постиже своју чудесну виталност: све преображава и уграђује у себе а да ништа не губи, него још задржава трагове историјских перипетија појединаца и људи; тојест трагове рана од клинова на свом богочовечанском телу.

У Цркви још бива све на хармоничан начин: она се шири или сабира по потреби, и стално. Једнако тако бива и са њеним Типиком, Канонима, проповеђу, Тајнама – све у задатом складу и равнотежи икономије и акривије!

  На службу помоћника-викара или титуларног епископа и митрополита требало би сада гледати као на функционалну, службу, са перспективом и намером да ће у једном тренутку доћи до њиховог очекиваног јединства и поклапања времена, простора и службе. А до тога времена нам преостаје да запажамо како се символ и сема, кин и гнома, поента и проплазма, поентилизам и слика-фотографија преображавају у своје идеално стање; да прелазе пут од стања иконе у стање пуне еклисијалне личности која истинује. Једнако тако нам и сами предукус иконе и истине неће остати недоступан и непричесан.

   И за то, баш као и за све друго у Цркви неопходни су нам проповед Јеванђеља, расуђивање и поступање по њему; све то опет ради инкултурације њега, Јеванђеља у живо народно ткиво, када се и пуноћа евангелизације постиже.

 

Народним језиком речено

Не допуштајући могућност да од стране самопрокламованих елитних учењака стигну забране да им нико и никада неће моћи да држи придике и лекције о стварима које, рекло би се по њиховој научењачкој нестрпљивости и насртљивости, само њима припадају, и по превасходству само њима  приличе, а да је логореја све што други говоре и пишу, ми поступно закључујемо своја досадашња лична размишљања, запажања и гноме речима и самог народног језика. Јер, тим језиком је давно већ о свему и о свима нама, баш све речено.

Изреке с Метохије

Има памет да те спршти, и срце да те превари.

Не добацише ни недоучка ни прекоучка.

Као учитељи подбацише, као учењаци не добацише.

Гладни кај вуци на просенац.

Испразнили срца, напунили главе.

Не иду мудро, погинуће лудо.

Данас им у око не стаје Павле, сутра им у срце неће стајат Ристос.

Подигли пету, оборили црквени ваган.

Родио си децу а она кај да несу твоја.

Што ли си их рађао кад ти не држеду до имена.

Дају готовину за вересију.

Неко је слика а неко буника.

Свирају, за појас не задевају.

Мајко покри се, дете срами се, попе покај се.

Туђе је на глас, макар и отровно било.

Онај који чини и овако и онако, пуца из празне мартинке.

И Грк иде на добош и у апсу.

Два ока у глави ће ти завадит.

Немиран и на рођењу и на умору, млого је.

Дижи руке од онога који све зна, и све каже и све сме, а ништа не прихваћа.

Уведеш га у кућу, а он ти кућу растура.

Врашке мисли врашка посла.

До јучеркена им сметао Бог, данаске им сметају свеци.

Најгрђе је ни наши ни њиови.

Ако ти наука и памет поједу све, неће ти остат ништа за веру.

Не дајте умље за безумље, да не рекну: мртви били по свету.

Бахате се и размећу вером кај својом прћијом.

О Цркво млого сам те кудио, о синко млого сам те била.

Тешки старци расту.

Све су изели, још Божу кишу.

Брат и брат-Лажа не идеду зајно.

Ти их раниш, они ти гризу руку.

 

Шта би премудри Соломон рекао

у вези са нашим садашњим и овдашњим

црквено-народним темама, збивањима

и о неким протагонистима

којима смо покушали да приђемо?

 

Верујемо да би он рекао оно

што је у својим Причама казао

 

Ево ћу вам изнети изреку даха мога, и научићу вас речи мојој.

Пошто позивах и не послушасте, и продужавах речи и не внимасте, него савете моје отметасте, и на моја изобличавања не внимасте, зато ћу се и ја (…) подсмехнути, …

и када изненада дође на вас метеж, и низвраћење подобно бури када дође, и када вам печал и градоразорење дођу …

Биће да вас нећу послушати када ме призовете …

Јер премудрост возненавидесте, и не изабрасте реч

Господњу, нити хтедосте да внимате на моје савете, но се још ругасте моме обличењу (1, 23-30).

&

Продужетак текста

изнуђен полемиком

 

Тешки старци расту

 

Поука блаженопочившег Патријарха Павла о нашем мирном изношењу ставова, с једне стране, и љутње других због сујете, с друге стране, имала је своју проверу, и показала се тачном. У којој се пак мери пројавила љутња, видимо на изгледу нашег текста, и у коментарисању од стране љутитих, гневних, па и бесних герилаца из медијског подземља. По њиховом диверзанатском акту се проверила још једна изрека другог светог старца наших дана, старца Тадеја: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Што се нас у овој ствари тиче,  треба бити захвалан па рећи: Боље је да наш текст прође онако како је прошао, неголи његов аутор. А како је прошао текст? Напади са свих диверзантских страна, чупање из контекста, уплитање других текстова, такође вађених из њиховог контекста, и са злом намером да се црквеност свих представи невалидном. Како је пак аутор прошао у туђем казненом простору? Све је учињено, чини се, и биће учињено да му се натакну рогови, и да његова сатанизација успе. И све то са знањем неких гуруа и газда, у њиховој режији и са њиховим потезањем канона и лупањем печата. Но овај начин коришћења канона и печатања остаће невалидан, колико год канцелари претендовали на корифејство и колосалност. Једноставно, корифеји и колоси су неки други, и другачији људи!

Дозволићемо ето, најкраћи осврт на небулозу о томе да литург себи дозвољава да се монтажерски односи према Светој Литургији. Сви литурзи и сви филмски монтажери знају да две посебне радње, литургијска и монтажерска не могу једна у другу да се умонтиравају, односно да се преклапају. Говорити о томе насумице, бесмислено је, али зато говорити зналачки, и са искуством, подразумева нешто друго; подразумева харизму, знање и искуство. А докони себепросветитељи и докони доушници немају ниједан од поменутих кредибилитета! Зато би наш скромни предлог њима упућен био да се не оглашавају на ту тему јер се могу наћи под ударом древне пословице која гласи: Што приличи Јупитеру, не приличи волу.

Срећа ипак никада не напушта човека, макар се радило о њеном трачку, те тако и код герилаца-сада већ бомбаша за веру. Код њих се десио Коперникански обрт, и то за 180 степени! Ко посумња у ту могућност, и чињеницу, тај нека ишчитава њихов Јин и Јанг! Тамо стоји да и код њих не може бити све црно, као ни све бело; него, пола црно пола бело! Ових турбулентних дана десила се та јавна исповест да нам је један герилац, односно бомбаш за веру заиста упутио јавну исповест када нас је стрељао у тексту, збрда-здола скрпљеном пашквилом против Давида. Коначно, ево тих речи признања које су му се отргле: да је већина припадника његовог диверзантског одреда (наша одредница) све сами студент Православног богословског факултета СПЦ-е. Зар и то?! Прва мисао која нам је прострујала кроз главу била је: Да ли су ова дечица завршила студије теологије па се одметнула, или су током студија била искључена с богословског факултета због x-y разлога?! Друга наша недоумица тиче се питања њихових испита из предмета Увода у богословље и Хришћанске етике с Аскетским богословљем. Да ли су деца положила та два испита, или је њихов предавач, наша маленкост, био ригорозни испитивач?! Није ли им што закинуо и тиме их удаљио од матере теолошке школе? Ако јесте, како да им надокнади штету? Ако није, како да му она надокнаде штету због изгубљеног времена које је провео с њима? Да она закажу ванредни испит код њега, или да он закаже редовне испите код њих …? Још једна недоумица: да ли су њихови гуруи, без чијег цензорства ни једна богословска, књижевна и гео-политичка реч не може да пролети безваздушним простором бојишта за веру знали да ће доћи до ове исповести? Ако није, неко из дружине сносиће одговорност. Ако ли је знао, па то гуруи допустили, онда ће гуруи бити лицемери. Сада наступа расплет у вези са диверзантским пиром бомбаша за веру.

 

Црни досијеи и директори савести

 

Чињеница је да ко год од нас у Цркви није припадник концептуалне вере, то јест  прелетач Борбе за веру, тај мора имати црни досије код њих, и треба да гледа како ће се провести; не само у историји, него и у будућем животу. Такав, црни досије, ови одувек просвећени исповедници вере сачинили су га и блаженопочившем епископу жичком Хризостому. У том диверзантском чину ликвидације епископа жичког Хризостома много је учесника: један проценат црноризаца, монаха и монахиња ава и ама, свештеника и ђакона, богослова студената и лаика, грешних Милојица, саветника-канониста (М. П.) и азиланата-егзиланата, јатака, доушника и финансијера једне једине истине и раскола. Још једна чињеница је непобитна. Од многих актера овог крвавог пира који је укључивао и њихове режиране испаде, циркуске представе и пренемагања на Светим Литургијама страдавао је опет епископ Хризостом. Самоумишљени и самоовлашћени чистунци вере, исмевачи свете Литургије и спиритисти користили су народно незнање да би загадили душевни простор у његовој, али и у неким другим нашим епархијама. А када би им се повремено стануло на реп, они би смеле прозивали за говор мржње. То чине и у овом тренутку. Међутим, како на почетку њихове тираде, тако и сада што се тиче нас ми смо испољавали, и испољаваћемо праведни гнев због њихове хуле и пљувања на Свету Литургију. Тог праведног гнева неће нам мањкати све док буде било потребно! И тако до краја. Срећом, од свих нас тражиће се одговор на Суду за све, па и за то! А тек одговор за душу епископа Хризостома; одговор за Литургије које су му их самопросвећени гуруи и њихови васпитаници, борбаши за веру – демолирали и скрнавили!!!

Толико о рачуну који су направили они који беспомоћно мантрају и тантрају, и непрестано понављају једно те једно: старотарци – новотарци, конзервативци – модернисти, иконостас и завеса, екуменисти, глобалисти, паписти … А шта рећи за служење у једном броју римокатоличких и протестантских храмова без иконостаса и завесе широм српске Дијаспоре? Наши тамошњи хришћани знају шта српски храм по логици ствари подразумева, али им животне чињенице приморавају да се повинују постојећем литургичком стању ствари. Да ли су тада по свезнању и по критеријумима православности бораца за веру Свете Литургије служене у тим и таквим храмовима истинске, важеће, …?, или како већ. А са реалним проблемима се мора рачунати! Они остају на снази!

Али, да не разводњавамо страхоту.

Пилатовског прања руку овде нема! Неко је окрвавио своје руке на епископу Хризостому! Пре њега је и јеромонах Давид црноречки, пробуђен за литургичко благољепије и сузе, о којима инако говори свети Симеон Нови Богослов, платио главом. Ко ће бити следећи, па следећи …? И ко ће стајати иза тих нових паклених чинова?!  Да ли опет све формације бораца за веру или директора туђих савести, који су, опет и опет понављамо, били диригенти чина нестанка епископа Хризостома и јеромонаха Давида из црквеног живота? – Видећемо.

Надамо се да ово позивање бораца за веру или директора савести да лично преузму властити део одговорности за ликвидацију поменутог епископа Хризостома и јеромонаха Давида сада није речено тешким и замршеним стилом, него стилом и њима разумљивим. Овде постоји једна противречност, односно недоследност, те и једно питање: ако бранитељи вере од епископа нису разумели тежак и замршен стил његових текстова, како су онда тако лакокрило кренули да их отпочетка купусају?  Ми им можемо предложити да из свога шкрипца излегну на следећи начин: да читају народне пословице садржане у његовом неукрадивом, и неотуђивом тексту!

Што се пак целине текста тиче, он је одсјај ауторовог бића! Или блаже речено, холограм његовог бића. Ето зашто је он неукрадив и неуништив од стране недобронамерних.

Наравно, човек жедан нечије погибије увек има времена да стане, па да процени у ком се то правцу крећу његова кола у пуној брзини. Увек постоји време, само ако се на време крене, за предузимање исправке, избављења од беде.

Што се пак исправке тешког и замршеног пута новотараца за веру тиче, све док не дође до ње, до исправке, за њих неће бити добродошлице у епархију крушевачку! Недобродошлица ће важити и за богослова бившег Богословског Института СПЦ-е, вероучитеља Ж. П., питомца ванцрквене удруге Борба за веру, праунука Саве Перовића из Благаче-Председника Општинског Суда ђураковачког у срезу источком, кога је Арнауташ Алил (Аљиљ) Ахметовић (Ахметај) из Рудица у Старој Србији или на Метохији искомадао секиром, 17. октобра 1935. године (в.: Политика, 26. јуни 1936).

Лаким дакле и једноставним стилом речено, ниједан старотарац-новотарац који би пожелео да ступи у епархију крушевачку да би по њој вршљао, неће бити добродошао!

Али чин наше добре воље у вези са богословима одметницима, регрутованим у герилу за веру, нека буде саопштење још једне поуке блаженопочившег Патријарха Павла: Добро које није учињено на добар начин и са благословом Цркве, макар и било наизглед добро, није благословено добро!

Доброжелатељ Давид.

Завршетак полемике

мирним и душепољезним тоновима

Молитвено стање у народу

Било би од насушне важности знати у каквом стању се налази Богом дана умно-срдачна молитва, односно покајанога митара молитва у нас православних Срба? Молитва коју нам је Господ предао као насушну: молитву која се разгранала као рајски крин:

Боже, милостив буди мени грешном.

Господе Исусе Христе, помилуј ме.

Пресвета Богородице, спаси нас.

Свети Анђеле Хранитељу мој, моли Бога за мене грешнога.

Слава Господе Крсту Твоме Часном, и светоме Васкрсењу Твоме.

Преподобни оче Порфирије, моли Бога за нас.

Светитељу оче Саво, моли Бога за нас.

Преподобни оче Павле призренски и београдски, моли Бога за нас.

……………………………………………………………………………………..

 

Треба веровати да би нам и помоћу ових молитава одмах било боље у свакодневном животу, инако преиспуњеном искушењима унутрашњим и спољашњим. Да бисмо помоћу њих савладавали сујету, приљежније вршили заповести Божје, узрастали у смирењу, успоравали епидемију канцера и избављали се од њега. Не кршили проверено правило  неупетљавања у све и свашта. Него, да бисмо у зноју лица свога стицали и јели свој насушни хлеб.

На крају, треба се молити за мир, еда би нас мимоишла огњена чаша многих мрзитеља мира око нас, и над нама!

&&

Postscrip

 

Намеру и одважност да наша размишљања, запажања и гноме изађу на читалачко светло дана  и у мњење препознали смо у пориву који се јављао спонтано и дуготрајно; пориву који је обавештавао да би било поштено, и од вајде: да се и сами огласимо на неке од толиких насушних тема; тема које формирају и кодификују нашу српску, народно-црквену свакодневицу.

Тај залогај је вероватно био превелик за наше силе; за моћ прераде и артикулацију мноштва утисака и осведочавања. Но, ако нужда закон мења, онда ће се и нуждавани закону повињавати, зар не?! У томе је само једно било, и остало битно: Не уплашити се стварности, па ни онда када ће нас она одвести тамо где ће се на нас пуцати; то јест где ћемо бити приморавани да и у сама минска поља залазимо. А управо нас то, укључујући и покушаје киднаповања, ни досад није мимоилазило.

Сада када смо се већ легитимисали, настављамо ход према крају.

Обичај лепог и истрајног читања захтевао би од читаоца да он све написано, пре него што га буде дочекао на један од читалачких уобичајених и расположивих начина, укључујући и презир и оштрицу и нож, ипак прочита и дочита! Овде се, као и у случају сваког другог текста ради да се и текст, баш као свака птица, раскрили, и да узлети. А затим, да јој се допусти лет. Даља судбина текста, односно птице зависила би од посматрача, самог стручњака за праћење лета; дакле од голубара па преко ловаца до њихових оруђа: птичарских замки, стрела, праћки, пушака, крлетки или кавеза.

Наш текст у форми размишљања, запажања и гнома биће проблематичан за нечија ушеса, али проблеми су ту ради решавања. Можда ћемо имати и ситуацију да ће се неко при читању окретати, како би рекли наши Косовци и Метојчани: као црево на жару, или: као да је жар на трбу, али, … Ко је до сада успео да изађе на крај са мишљу, речју и текстом?! Изашао је само онај ко је знао да извуче поуку; онај који је при читању запазио и добре намере састављача текста.

Зато ће ово обраћање свим читаоцима: онима добре, као и онима другачије воље бити овакво, све док се у некој другој прилици или неприлици опет сви сусретнемо, и сучелимо.

Буде ли се дешавало да неке читаоце овог текста обузму љутња и бес због овог или оног исказа у размишљањима, запажањима и гномама, па и да им се омакну речи од сувишка језика, њих нека умирује поука блаженопочившег Патријарха Павла:

Ко се љути због нечијег мирног изношење ставова, тај није избегао сујету!

Сачинитељ ових редова пак биће благодарaн само оним читаоцима који буду потрошили своје драгоцено време на дочитавању истих, јер су сви они до једнога писани по савести!

Епилог

 

Ставове личности које су мислима и речима, оглашавањима и наступима испољиле способност посредног или непосредног разарања бића Српског народа, живог ткива Православне Цркве и црквеног високошколства – ми најоштрије осуђујемо!  И уопште, све оне који стоје у истом строју са њима!!! А сада када се о црквеним делатницима и њиховим ставовима ради, ми се бојимо да је део њих усео на Мојсијеву столицу богословља попут фарисеја, књижничара и старешина! При том ми првенствено мислимо на оне који на светом месту православног богословља узрокују мрзост опустошења!  Крећући се ето у широком луку од почетка до краја, ми стижемо и да закључимо да најпре сујетни и самопрокламовани хиперправославци не могу бити наша узданица нити људи од нашег пуног поверења! Макар они заузврат, или нама заинат, и мртве васкрсавали!!!

  На преподобномученике Саваите

          2/20 марта 2019. год.

      у Крушевцу.

 Епископ крушевачки Давид

  Текст у pdf формату можете преузети ОВДЕ

Епископ крушевачки Давид: Поенте

img436

Поенте

 

Пролог

 

На малом простору и са мало речи

казивања пред Богом и свецима

како се из атома распространио свет

из Речи изројила слова

преко Мрве хлеба нас посетио Истокс висине

из виногроздја истекао живот

из класја пченица

еда би у малешноме стало

и почивалонам све наше насушно.

 

После

Сунца

месечарити?!

+

Логос

нам

играчка?!

+

Роди

па

препороди.

+

Власт

искилави.

+

Сласт

расточи.

+

Имање

огуба.

+

Непажња

осрамоти.

+

Своји

поткивају.

+

Молитва

добитак.

+

Умовање

посвађа.

+

Свађа

не

препорађа.

+

Исусово

Срце

за

мрце.

+

Исусова

сила

до

мила.

+

Китара

катара.

+

Сузбијај

па

избијај.

+

Подај,

макар

благослов.

+

Шкрто

но

сигурно.

+

Старо

обнавља.

+

Ново

претрајава.

+

Ноте

су

коте.

+

Био,

па

се

спомиње.

+

Спавај,

не

преспавај.

+

Жив

као

див.

+

Омравили

се.

+

Највише

јунака

из

бусије.

+

Компјутера

леба

и

игара.

+

Болоња

нова

франачка

смоква.

+

Јероним

за

прзничавост.

+

Пол

је

бол

промена пола

карамвол.

+

Померање

гора

па

доколица.

+

ТВ-серије:

 гео-политика

ума.

+

Нова

писменост

видови

ропства.

+

Рачунар

електронски

логор.

+

Без

Духа

Светога

су

све

ове

муке

паклене

и

паклене

су

све

ове

муке

без

Духа

Светога.

+

Рај

откуд

овај

где

је

онај

откуд

ја

овде?!

+

Пакао:

Знао

сам!

+

Доброг

намагарчи

будала.

+

Добар

и

будала

иста

стаса.

+

Писац

је

скитница.

+

Јунак

писцу

алтер-его.

+

Писцу

бели

оквир

море

без

обала.

+

Разговетност

је

и

разиграност.

+

Астал

је

Црква

 Црква

је

Астал.

+
Све

дође

и

све

прође.

+

Владика

огањ

кога

недостојни

гасе.

+

После

свега

и

свих

стих.

+

Навика

 је

судбина.

+

Страст

 је

уроборос.

И опет,

страст је

Ургрунд.

+

Судбина

 је

преговарање.

+

Неоствариви

снови

 су

муње

без

громова.

+

Мисли

и

речи

 су

одлагање

молитве.

+

Промена

навике

промена

лика.

+

Навика

 је

лик

изоблик

или

крик.

+

Бах

у

музици

Тесла

у

науцу

Шекспир

у

драми

Достојевски

у

роману

Тарковски

у

светлопису

Арсен

у

шансони

Јован

у

теологији

Иринеј

у

Цркви

Павле

у

Србаља

Папа

у

гордости

Сатана

у

лажи

отац

и

мајка

у

срцу

пријатељ

уместо

брата.

+

Акт

без

зачећа

празнина.

+

Шиптари

и

Хрвати

најбољи

за

пакао

кандидати.

+

Дар

сажимања

дар

непрекидног

писања.

+

Сан

шетња

по

световима.

+

Стајање

под

Божјим

оком

почетак

вечнога

живота.

+

Уснуће

смрт

буђење

васкрс.

+

Све је

дато

и

бива

кроз

запажање

се

открива.

+

Побожност

Исусова

Срца

побожно

нагађање

промена

у непроменљивога

Христа.

+

Поента

мали

губитак,

листине

велики

губитак,

молитва

чисти

добитак.

+

Да

смо

знали

кад

смо

хтели

и

могли

да

смо

могли

кад

смо

знали

и

хтели

да

смо

хтели

кад

смо

могли

и

знали

не

бисмо

престали

и

нестали.

+

Националиста

данас

избацивач

сутра

ликвидатор

прексутра.

+

Неприкован

ум

јездимир

беспућем.

+

Божје

око

и

твоја

колена

лече

од

смрти.

+

У

своме

свету

 цар

у

Божјем

свету

гар.

+

Скривање

кривице

кршење

деснице.

+

Благочешће

управља

новцем

ближњих

да

би

поравнало

а

злочешће

истим

да

би

раскопало.

+

Ко

не

економише

новцем

неће

ни

животом.

+

За

срце

уједе

ко

из

срца

излегне.

+

Мртва

уста

мртво

зборе.

+

Орфелинова

Србија

мрена

и

снена

пребиједна

гдје

надежда

њена?!

+

Римокатоличка

Црква

 мањка

Константинова

јој

darovnica

танка

+

Амерички

господари

свету

ратова

податељи.

+

Мајчине

очи

прекор

свету.

+

Мајчина сиса

ореол

са

виса.

+

Визија

без лика

срце

без

тика.

+

Очи

виде

што

душа

жели

служитељ

место

где

бисмо

жертву

принели.

+

Делима

туђега

ума

разочарани

делима

свога

ума

очарани.

+

Страда

Српски

народ

страдају

и

његови

патријарси.

+

2001:

A

Space

Odyssey

Vision

of

a

Future

Passed

Стенли

Кјубрик

данас

пророк

атомске

мрве

 на

пропаст.

Ишчупаш

га

из

апсане

даш

леба

кад

бане

и

на

Амвон

ти

јане

а

он

јоште

расрб

и

рашчовек

у

све

своје

дане.

+

Од

земље

до

неба

Лестве:

Сабрање

и

Вход

Чтеније

Речи

и

Поука

Доношење

Дарова

и

Велики

Улазак

Давање

мира

и

Свети

целив

Благодарење

и

Сећање

Благослов

и

Освећење

Ходатајство

и

Спомињање

Оченаш

и

Уздизање

Ломљење

хлеба

и

Раздавање:

Причешће!

+

Од

земље

до

неба

стрела

Сабрање

ко

Царство

Улазак

и

Реч

Верни

и

Принос

Јединство

и

Узнос

Благодарење

и

Спомен

Свети Дух

и

Причест.

+

Сва

наука

и

дело

овде

и

за

тамо

служба

речи

и

омилија

молитва

верника

и

дарова

приношење

молитва

евхаристије

и

причешће!

+

Све

о

Надтајни

Благослов

и

Благодарење

Евлогиа

и

Евхаристија

Бераках

и

Барак!

+

У

младости

снага

заклања

срце

у

старости

срце

заклања

снагу.

+

Техно-Миса

још

један

млински

камен

о

врату

заблуделом

брату

са

Диса.

+

Ванземаљац

измозгани

контролор

планетарних

криза

аватара

и

кулиса

поговор.

+

Ванземаљци

за

проневеру

вере.

+

Дарвинизам

до

јуче

настајао

из

езо-хаоса

данас

исходи

и

из

ексо-наоса

питамо

ко

ће

сутра

коме

бити

ко

и

шта?!

+

Што

је

мозак

души

амо

то

је

дух

души

тамо

и

што

је

душа

мозгу

амо

то

је

душа

духу

намо.

+

Трагом

мисли

до

молитве

па

никуд

даље

од

ње.

+

Кишем

RH

савршени

чова

и

планетарни

младожења

а

он

планетарни

аџуван

и

Hiv

позитиван.

+

Писац

да

не

стреми

за

испразним

речима

него

за

речима

као

енергетиком

и

енергијом

и

ергономијом.

+

Подвиг

започиње

незадовољством

а

не

задовољством

јер

нисмо

само

што

јесмо

већ

и

што

примамо

да

бисмо

били.

+

Интервју

понуђен

свим

узрастима

читалаца

није

научна

расправа

ала

Чомски

/

Фуко.

+

Немирни

јер

из

Раја

истерани

немирни

јер

из

молитве

одсутни

зазови

благодат

па

си

одмах

Очев

и

Братов

и

Духов.

+

У

Србистану

се

гуче

и

буче

на

новотарије

а

српске

славе

Чин

чист

литургички

рецидив.

+

О

народе

о

изроде

нит

се

водиш

нит

се

трпиш

а

без

тебе

нема

деца

ни

свеца.

+

Мислиш

да мислиш

а

жврљаш

и

свугде

те

има

па

се

прљаш

у

банки

си

тиф

на банкету

чиф

на

агори

портатиф

на

Пигалу

подводач

на

ђубришту

копач

у

глави

маг

у

жизни

враг

те

ти

је

то

сага

док

замећеш

трага

од

врага.

+

У

једног

је

зборит`

и

писат`

исто

што

у

другог

карадит`

се

и

унеређиват`.

+

Мисле

да

пишу

и

сликају

а

они

троше

струју

и

боју.

+

Мисле

да

богословствују

а

они

саблажњавају.

+

Човек

папа

квари

место

место

квари

папу

човека

покварен

папа

покварен

човек

покварено

место.

+

Све

зависи

од

једне

речи

Филиокве

а

она

од

једног

човека

папокле.

+

Кад

папа

спорну

реч

уклони

њему

ће

сав

свет

да

се

поклони.

+

Јединство

свих

Цркава

покренуће

расколе

у

свим

Православним

 Црквама.

+

У

латинском

оклопу

је

тесно

претесно.

+

Јединство

има

цену

глобалну

сцену

и

баца

крваву

пену.

+

После

поштења

само

промена.

+

Држи

се

заповести

Христових

па

ти

ни

Он

неће

моћи

ништа.

+

Време

се

брише

о

њему

писац

пише

људи

нестају

само

писци

остају

да

трају.

+

Ко

бинџује

тај

се

клинчује

и

линчује

јер

бинџ

значи

клинч

и

линч.

+

Не

грдимо

децу

девојке

и

младиће

инако

ће

они

једног

дана

оправданом

рату

и

миру

бит`

кланица

и

покриће.

+

Смрти

су

потребни

путници.

+

Ко

почне

са

ловорикама

завршиће

са

опорбама.

+

И

поенте

су

дневници

и

мемуари.

+

Јован

З`улаћ

почео

ко

тхеоптијац

наставио

ко

древни

церковник

продужио

ко

картезијанац

завршио

ко

варламит

и

србистанац,

преостао

му

ванземаљац.

+

Нема

му

у

богу

његову

ништ`

што

му

се

у

памети

није

тајило

а

у

њој

гимназма

величину

достигла

па

се

величина

собом

преуздигла.

+

Онтолог

постао

папагај

онтологија

орнитологија

бар

да

је

сам

ко

сиви

соко

но

му

ко винска

мушица

кружи

он

се

наждроко.

+

И

радни

сто

је

култно

место.

+

Сатиру

планету

као

да

је

њихова

синија

и

прћија.

+

Ново

Небо

наставак

жића

у

Рају

без

оптерећења

страшћу

грехом

и

откупном

Жртвом

Крвљу

Јагњетовом.

+

Баба

Петкана

Прва

госпа

која

је

казала

да

људи

несу

слазили

на

Месец

но

да

слажу

лажу.

+

Ђаво

је

радикал

без

решења

у

политици

и

зилот

без

расуђивања

у религији.

+

Од

сплина

сноба

душа

постане

страоба

а

фина

без

пуатрина.

+

Онамо

где

предак

у

нама

влада

тешки су

подвизи

брадава

и

брада.

+

Ко

се

грдно

задужи

језик

грдно

исплужи.

+

Код

Латина

на

глас

код

Православних

на

час`.

+

Помодни

био-инжењеринг

у

науци

истоје

штои

кич и шунд

у

уметности

и порњава

у народном

моралу.

+

Уметности

коригују

и

употпуњују

стварност.

+

Несавршен

човек

брзосе

одвраћа

од човека

сличног

себи

док се

знатно

касније

одвраћа

и од светог

човека.

+

Радимо

стално

да нас

похвале

не би

ометале.

+

Вешти,

углађени

и дипломате

опстају,

невешти,

сирови

и батинаши

страдавају.

И још,

што вешт

сакрива,

то невешт

као телал

открива.

+

Са

честаром

помисли

у глави

изричемо

судбоносне

мисли.

+

Господа

Христа

су

оптуживали,

 и

оптужују

Га

за

новачења

и

новотарства.

+

Господ

нам

и

данас

подељује

дарове

Духа

који

превазилазе

све оне

претходно

нам

даване.

Један

од

тих

је

нај-

нај-

све-

обухватнији:

евхаристијски.

+

Нек`

је

општење

па макар

било

и

кроз

љутњу

и

свађу.

+

Носити

дар

значи

носити

Божје

+

Одгој

и

нарав

нису

исто.

+

Носити

маску

губитка

и не

осећатига

 није

од вајде.

+

Име

нашега

града је

Господ је ту

(Језекиљ 48, 35).

+

Неокајан

грех

загробни

удес.

+

Уметник

овисан

о нијанси

твар

овисна

о молитвенику.

Епископ крушевачки Давид: Кинематографска поглавља

DSC_6539

Епископ др Давид (Перовић)

Ванредни професор Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

Катедра за хришћанску етику и аскетско богословље

 
 

Аудио-визуелни универзум, свима познат као покретна нема и звучна слика, настајао у прошлом и усавршен у овом веку, потребује један вид тумачења и врсту водича. Имајући то у виду, ми стављамо овај текст пред посетиоце Сајта наше епархије крушевачке.   

 
 

Кинематографска поглавља

 

 

Кинеманија

 

Стотину пута проклевена

стотину пута благословена

мање од кивота

више од живота

мање од етоса

више од кефалоса

стотину пута озлоглашена

стотину пута оглашена

мање од ока херувима

више од срца исполина

често промашена

никада надмашена

за мучење

за намучене.

Ако њу не знаш, намучиће те она,

ако је знаш, просветиће те зона,

ако њу прецениш, осиромашиће те мона,

ако њу потцениш, надмашиће ти трона,

кинематограф справица – dona laterna magica.

 

 


 

Апстракт: Захваљујући камери, филмски гледалац има осећање личне испарцелисане свудаприсутности. Многи су теоретичари који су писали о чудесној моћи филмске камере која ствара тоталну илузију живота у покрету и која понире у душу ствари. Штавише, ту филмску стварност, неки од њих су назвали нечим вишим од живота. Филмска камера,  по речима сликара Пеђе Милосављевића, води гледаоца од пакла, кроз унутрашњост Земље до дна мора, и од дна мора до небеса. Марсел Лербије опет, приписивао је тој машинерији поседовање интелигенције. Жан Епстен видео је у камери дело ђавола, док јој је Ричото Канудо приписао божанску моћ стварања. Робер Бресон каже, да иако камера не мисли, јер је она обично прозорче, сама ипак хвата реално у лету; она у једном трену даје оно што сликар, вајар и писац не могу да забележе; она региструје оно што наш дух не би могао да перципира. Али гледалац за све време има само један идеолошки захтев, и само једну могућност: да се нигде не занесе, укваси и упрља. Па ипак, све то није довољно ни камери ни гледаоцу. Јер, живот посматран са обале гледалишта, није живот сам, као уосталом ни наука, ни философија ни теологија.

 

1

Естетски и теолошки концепти Луиса Буњуела происходе из јелинске теорије саблазни и паганског пуританизма. Да ми неко овога часа докаже светлосно присуство Бога, то апсолутно ништа не би променило у мом понашању. Не могу да поверујем да ме Бог непрекидно гледа, да се бави мојим здрављем, мојим жељама и мојим грешкама. Не могу да поверујем, а не могу ни да прихватим да може да ме казни за вечна времена. Шта сам ја за њега? Ништа, сенка направљена од блата. Мој боравак на овом свету је толико кратак да за собом не оставља трага. Ја сам обичан смртник, не значим ништа ни у простору ни у времену. Бог се не бави нама. Ако постоји, то је као да не постоји (…) Пошто одбијам да прихватим умешаност божанства које све уређује, чије ми се деловање чини тајновитим и од саме тајне, преостаје ми да живим у мраку. Прихватам. Ниједно објашњење, ни оно најједноставније, не важи за све [1]. Буњуел на сваком кораку трага за мотивима саблазни. На пример, сиротиња одрасла на друму и покупљена с њега од стране добротворке Виридијане, уздржава се од свашточинства својој добротворки само док гута залогаје њене милостиње и док гура у џеп удељену му лепту. А затим она узвраћа на њену љубав онако како је само њена страст и обест нагоне (Виридијана).

      Буњуелов атеистички концепт опет, од Келса до данас, у принципу јесте апологетски, злурадо сведен на егопатију и пропагирање антрополошког детерминизма. Своје библијске аргументе Буњуел је, наравно, сагледао ван христолошког контекста, али зато не и ван контекста свих безбожника, атеиста и богобораца, укључујући у историјски континуитет и самога себе. Јер (безбожници) рекоше у себи мислећи неправилно: Наш живот је кратак и тужан, и нема лека кад човеку доће крај, и није познато да се било ко избавио од пакла. Јер смо случајно рођени и после овога бићемо као небивали; јер је дах дим у нашим ноздрвама, и реч искра у покрету срца нашега; кад се она угаси тело ће се претворити у  пепео и дух ће се разлити као лагани поветарац. И наше име ће временом бити заборављено, и нико се неће сетити наших дела; и наш живот ће  проћи као трагови облака и нестаће као магла разагната сунчевим зрацима и његовом топлотом (биће) притиснута. Јер наше време је као мимоход сенке, и нема повратка из наше смрти, зато што се запечати па се нико не враћа. Зато ходите да уживамо садашња добра и служимо се творевином као у жару младости; вина драгоцена и мириса напојмо се, и нека нас не мимоиђе пролетњи цвет; овенчајмо се ружиним пупољцима пре него што увену. Нека нико од нас не буде лишен своје насладе; свуда оставимо знаке весеља, пошто је оно наш удео и наслеђе. Зашто је Буњуел одабрао ове стихове из Соломонове књиге Премудрости?[2] Зато што они постижу троструки ефекат: осликавају његов аутопортрет, а он рачуна на њега као библијски, служе му као лични кредо и дају му лични и стваралачки легитимитет; и, на крају, учвршћују га у нади да ће његова аутобиографија бити надахнута књига коју он оставља генерацијама у наслеђе. Заиста, ђаволски смишљено! Заиста, он оставља споменик демонском лукавству и трагедији непокајања, као што је Марко Ферери, по речима самога Буњуела, филмом Велико ждрање направио споменик хедонизму, острашћеним чулима и целокупном трагизму њиховом.

Буњуел је био питомац језуита, затим саговорник надбискупа Толеда, Каранса, па модерног доминиканца Хулијана, сликара, графичара и аутора два филма; као поклоник самостана у Ел Паулару он се и медитацији одавао. Иако у својој Лабудовој песми Буњуел[3] говори о развоју хришћанске религије, и, ни мање ни више, него о христомонизму, то јест о повлашћеном положају Христа у односу на Оца и Духа Светога у Светој Тројици, затим о Богу Оцу као неодређеном и далеком, а о Духу Светом као да се Њиме нико не бави, он ипак до те мере заједљиво формулише свој теолошки исказ да би нама било неприлично цитирати га овде.[4]

2

Бергман у име свих уметника трага за тајном и начином оличносњења (Персона, Тишина, Додир), и то постављањем актера да живе и у историјским и у митолошким причама; отуда они јавно исповедају сав смисао и бесмисао несвесног, подсвесног и надсвесног, што се све преплиће у њима и око њих.

3

Андреј Тарковски је имао снаге да утеши свакога човека; да га подсети да је он човек који игра и плеше (Андреј Рубљов, Носталгија), човек који лети (Иваново детињство, Андреј Рубљов), човек молитвеник  за сав свет (Жртва), човек васкрсења (Соларис), човек будућности који може да напредује ка ономе што га поробљује и превазилази (Огледало, Носталгија, Сталкер), човек светитељ (Антоније Велики, недовршен филм, прим. ау.).

4

Хришћанска уметност од стране Тенгиза Абуладзеа добила је најјезгровитије филмско исповедање вере: Каква је то улица ако не води до цркве (Покајање, Repentance), и надахнуће за проналазак гносеолошкога кључа у стању грешности: Кајем се, дакле јесам; ако ли се покајем, бићу (Молитва, Дрво познања).

5

Да ли је Дејвид Линч у једном периоду својих прича о љубави са дна пакла наступио као маг и окултиста, па чак таквим и сам постао (Fire Walk With Me, Wild at Heart, Blue Velvet, Dune, Lost Highway, Mullholand Drive)? Све је могуће у искушењима. Али после Приче Стрејтових, Линч је лично схватио да је од свега што је видео и доживео главно двоје: одвојити зрно од плеве, и пустити да неважно отпадне само (At my age … You can separate the wheat from the chaff. You know to let the small stuff fall away[5]. Линчови ликови су: Човек планета или – лавиринт (Eraserhead/Labirinth man, The Elephant Man),  Дон Вампирозо (Blue Velvet), демон пратилац који заплиће и трује живот јунака његових прича (Twin Peaks, Lost Highway). Они се не виде другачије до као архетипови дати у  маниру синема-сарказма и синема-апсурда, и са линијом која пролази између нормалног и паранормалног.  И само биће које зрачи светлошћу и говори Сејлору да не одбија љубав, назива се Добром вештицом. Шефови несташних банди су барон-канибал (Dune), дон-вампирозо (Blue Velvet), медијуми (Lost Highway, Wild at Heart, Mullholand Drive). С једне стране, пратимо: судбину света који у злу лежи  (Wild at Heart) и којим пролећу крици као летећи објекти (Lost highway, Twin Peaks), судбине ликова који бивају завођени песмом и музиком сирена (музика Линча и Бадаламентија) и вођени све дубље у светове таме (Fire walk with Me, Lost Highway), или опет судбине ликова роботизоване савести који вршљају унутар сатанодикеје (Twin Peaks, Wild at Heart). С друге стране, овој сатанодикеји се супротстављају позитивни ликови који одржавају ред и поредак у свету: племенити краљевић силовите речи који одржава ред и поредак у свету (Dune), анђео чувар који у обличју старог клошара шаком зауставља Лору на улазу у ноћни бар у коме се приређује drink и narko-spiritual (Fire Walk with Me), добродушни идеални агент Купер који испитује случај Лориног убиства (Twin Peaks), мудрац младе еколошке Америке Алвин Стрејт, који је и тумач Линчове теодикеје (The Straight Story).

6

Abel Ferrara, визуелни приповедач и мислилац са нервом за богословствовање – где мање од Линча – где непосредније од Бергмана. Он нас везује: за савест у једном свету корумпираних институција, drink и narko-spirituala (Bad Lieutenant, King of New-York, The Funerel); за философску и индивидуациону овисност (The Addiction); за питања homo conceptualis-а који у трагању за виталношћу мора да загази у крв? (Да ли он од гордости гради умни сок философије; да ли је после Аушвица и Никарагве философија слатко млеко отрова?); за покајање које философа вади из седмога круга Дантеова Пакла (The Addiction, Bad Lieutenant).

Након сагледања главнине стваралачког опуса Дејвида Линча и Абела Фераре изрониће ове основне мисли:

Покајнички крик означава крај сваке уметности и почетак подвижничког ћутања.

Свачијем узрасту у греху насупрот стоји узраст у покајању.

Не стоји тврдња: грешим-bedita, ecce ergo sum, већ: кајем се –дакле јесам.

Нико и ништа, па ни философија, не може да скрца наше христолошко језгро.

Живот проведен ван молитве живот је проведен у ропству помисли и имагинација.

Онтолошка претпоставка личности и заједнице јесте љубав као у огледалу, а њени плодови љубав лицем к лицу и срцем к срцу; и то тада када се зло буде повукло, односно када буде било неутралисано.

Многобројни нама знани људи опстају на својим местима, и на сваком кораку говоре: Господе, добро нам је овде бити – зато што је Господ на свакоме месту оставио логоснога трага о себи, да ми не бисмо као авети лутали стазама историје (The Addiction, The Elephant Man).

7

Ако се полна лепота не пригуши и оплемени стидом и скромношћу, она скончава еротоманијом. Искаљивање еротских жеља и бесова ремети ум, па оно што је на почетку било полно лепо сада је полно хипокритско и идеолошко, агресивно и брутално, тиранско и глобалистичко, уносно и наркотичко, антиљубвено и богомрско. Савремени воајерски и виртуелни култ тела, који је потекао најпре у Европи, па се зацарио у Америци, да би се затим ширио код њихових епигона широм света, мора бити да је, бар судећи по озбиљности приступа телу и експанзионистичким настојањима да се њиме обликује наш савремени етос-каприц, и један од пандана схолстичким догмама римокатоличке Цркве и модернистичким и пост-модернистичким теологуменонима протестантских цркава заједно са англиканском. У овом случају пак, виртуелни култ тела био би пандан догми о сакраментализму обожаваног Тела и Срца Исусова, међутим без обавезе причешћивања. Ова схоластичка догма за гледање сакрамената нужно је повукла за собом и догму обожавања срца Исусова. Обе догме пак испољене су у форми и маниру психолошке драме. Корак даље у секуларизовању христологије на Западу биће говор о Исусовој психологији, или о Његовим душевним и телесним искушењима (пример холивудског индустријског нус–производа Последње Христово искушење, Skorceze (читати-кушање или искушавање; или Јеванђеље по Исусу Христу, нобеловца Жозе Сарамага[6], те  Да Винчијев код Ден Брауна[7]. Тумачење догми хришћанске вере језиком comedia del arte налик је царској трпези и царскоме трону којима председева дворска луда, или кловн што седи на леђима самога цара па јестивима и пићем полива и цара и његове званице у намери да код свих изазива непрекидни смех. Италијански тип дворске луде или кловна као комедијаша по правилу је вулгарни тумач догме, вулгаран до огавности. Ако ли је опет реч о њима као британском или америчком типу комедијаша, он је циничан до бестијалности (Peeter Greenaway). Наравно, и једни и други су, као уосталом и комедијаши у целини, церемонијал-мајстори спремни на бласфемију од које се диже коса на глави. Заиста, заиста, прљавима је све прљаво. Један те исти догађај или чин душевне и телесне љубави два бића може да има два потпуно различита значења, службе и последице, а све у зависности од његовог настројења. Наиме, тај догађај и чин могу бити или онтолошки, ипостасно и евхаристијски означени, или опет испразно, себично и атрактивно режирани.

8

Када се онтологија медија и сцене драстично хоминизује и обесвећује, она се премеће у онкологију медија и комуникација. Христос Назарећанин дакле јесте Онај Камен што га зидари одбацују; Он у Коме Јединоме има спасења и ни у једноме другоме .[8] Наиме, нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити.[9] А што се тиче процена свега и свих у свим временима, то јест, свега сакривеног што ће се открити и свега тајног што ће се дознати[10], ово је суд [свима]— што је светлост дошла на свет, а људи више заволели таму од светлости.[11] Зато се треба бојати онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао.[12] То јест, тај може допринети да останемо без благодати и ван благодати Духа Светога, што значи без свима нама жуђенога дажда љубави Оца и Сина и Светога Духа Господа.

А Господ док смањује терет законског морала, допушта терет слободе и одговорности. А човек док повећава терет законског морала, све чешће одбија терет слободе и одговорности.

9

Колико је исхитренога хумора, па и шарлатанства у животној разиграности Џима Керија, врхунског америчког глумца и шоу-мена, толико је бајковито љупка, све до сновиђења спонтане раздраганости филмске екипе редитеља Жан-Пјер Женеа (Чудесна судбина Амелије Пулен, Веридба је дуго трајала), који се баш као и Кери, залажу за живот свих и у свему.

Филм На ивици Америке (Edge of America) и сав опус Hallmark Channel-a потврђују јеванђелску реч да су синови овога света мудрији од синова светлости, и да они са једним талантом често боље тргују од синова светлости са десет таланата.

10

Ако су време и простор депонија умрлих и распаднутих, и, лешева свих врста, и фетиша, и идола, онда су идеологије и системи апсолутизовани до степена јединоспасавајућих такође виновници зала у свим њиховим видовима, те према томе и зала изазиваних путем уметности; и филмске, изазиваних појединачно и у целини. Свака локална историја, ма чија она била, не може лако и верно да открије свој истински смисао. Она једноставно може да се не поклапа са историјом која стреми Царству Божијем. Док је откривење смисла историје откривење о њеном крају, дотле откривење смисла, на пример америчке историје, иде у супротном правцу: у правцу њеног почетка, и то са хилијастичким ознакама, упркос претензијама твораца америчкога сна да он буде глобалистичан и свевремен. Црквословно речено, ограничавање на простор и оглушивање о Царство Божије, а затим превиђање Истине и враћање сенци Истине и непрестаној потрази за истином као да она никад није откривена, једнако је прогресу који урушава целокупан пројекат, или Домостој, и депонује га у зону смрти.

Зато је помоћ коју нам два филма Андреја Тарковског, Соларис и Сталкер, пружају у продору у тајну и смисао времена и простора  толика, да се њихов аутор сврстава у ред великих теолога-лаика; оних који су богословствовали у име целог света; и то света првенствено хришћанског.

11

Виртуелна апокалипса покренула се са филмом и телевизијом. Ови медији су све тајне и недопустиве грехе учинили јавним, колективним и допустивим, санкционисаним, оправданим и естетским, напредним и бајаги, здравим. И што је човек по себи почео све више да слаби, то је виртуелни, механизовани и мутирани, генетички, синтетички и естетизовани, еротизовани, дигитализовани и биочиповани, најзад, демонизовани модел човека, почео све више да јача, и да надјачава.

12

Порнографија у уметности равна је вромографији, а ова практичном сензитивизму, криминалу и  мазохизму, вампиризму и канибализму. Страсти душе и тела су процес обесловешења. Томе саображена душа једанпут заувек полази путем зла и напредовања у злу. Врлина пак код обесловешених не постоји, с обзиром да је предуслов за њен почетак блокада зла и устремљеност ка врлини. Шта онда имамо на делу? Примораност душе на стално погоршање, и стално напредовање ка све нечаснијем и горем. Свети Григорије Нисијски овако расуђује о томе: Душа која се једанпут стропоштала с висине благодатног живљења у амбис страсти не може да се заустави на неком степену порочности него се преко склоности ка страсти претвара од словесне у бесловесну, а од овога достиже даље до безосећајности биљака. Безосећајном пак блиско је бездушно, а њему последује непостојеће. Тако се, уопштено говорећи, душа устремљује ка себеуништењу и небићу.[13]

У потпуној супротности хришћанском етосу, поменућемо припадника америчке средње класе антихероја Волтер Вајта западњак-протестант-порески (In God We Trust) обавезник, ТВ серије Чиста хемија (Breaking Bad – Прозлобљивање – превод ау.). Након што открије да болује од рака и да му је остало још мало времена, он коначно излази из љуштуре медиокритета и одустаје од свега њему бесмисленог: од лечења, или можда алтернативног или надри-лечења, или било које целосветске религијске понуде данас присутне у Америци. Пројављује се нихилиста, који темељно, кроз 62 драматичне епизоде, уништава себе и све око себе, тобоже у намери материјалног збрињавања своје породице.

Од социјално оправдане потребе за новцем који га је чинио све моћнијим, преко егоманијачке перфекције у послу, саживљује се и остварује у алтер егу – демону Хајзенбергу. Од њега се чак и канцер повлачи, а име постаје мит у подземљу које се изговара са страхопоштовањем.  Он, све задовољнији у захлађењу срца, оздрављује.

Активност Националне Лиге пристојности породила је Продуцентски кодекс (1953), са циљем да заштити морал и достојанство америчке нације. Он прописује мноштво упутстава о томе шта се може а шта се не сме приказати на екрану, (…) с обзиром да филм може да буде непосредно одговоран за духовни и морални прогрес, за виши облик друштвеног живота и за формирање правилног мишљења. Најкарактеристичнији параграфи овог Кодекса данас могу само да импонују  у нашем стању ствари ; данас када је свака замислива граница дозвољеног и недозвољеног приказивања не само пређена, већ и избрисана, па се редовно малтретирани и терорисани гледалац налази у неприлици док се у својој столици зноји и грчи од призора и беспризорности: Техника убијања мора бити тако приказана да не допушта опонашање. Детаље извршења злочина не треба приказивати. Разметање гангстера и криминалаца револверима не треба допуштати. Разговоре међу гангстерима о баратању оружјем треба свести на најмању меру. Сурова убиства не треба показивати у појединостима. Употребу алкохола (дроге и крви—наша примедба) у америчком (и мундијалистичком—н. п.) животу треба избегавати, сем уколико то изричито не захтева садржина за карактеризовање ликова. У принципу, страст и пожуду треба тако приказати да сцене не подстичу ниске и животињске пориве код гледалаца. Сексуалне перверзије су забрањене. Сексуална хигијена и венеричне болести не треба да се узимају као тема за филм. Призоре порођаја, аутентично снимљене или дате посредством силуете, не треба приказивати. Сцене свлачења треба избегавати, сем уколико нису суштински важне за радњу филма. Плес који сугерише сексуалне односе забрањен је. У филму се не сме исмевати било која религија. Националну заставу треба с поштовањем приказивати. Историју, институције, виђене личности и грађане других народности треба приказивати с дужним поштовањем.[14]  Свако залагање за цензуру која би помогла праву уметност је сврховита, и опет за ону која би се борила против шунда и срозавања филма на порнографску илустрацију и индустрију, јер таква цензура је неопходнија данас него икада раније. Магији вулгарности, баналности и сваковрсној окрутности на филму могуће је супротставити се само духовношћу и хуманошћу, лепотом и осећајношћу, коначно, темама из исихастичке сфере кружног или цикличног рада покајаног и обоженог ума.

13

Старинским генерацијама и домаћинима који су имали и гајили домаће животиње на предвиђеним за њих местима у својим домаћинствима, нико од модерних људи  заштитника и промотера животињских права не може приговарати да их они нису волели као Божја створења, невезано за то што су их држали ван својих домова. Какав однос према животињама гаји модерни човек, односно помодарац, сувишно је, па и декадентно говорити. Протестантски и англикански однос и став према животињама пак, доспео је и у теолошку раван, са одговарајућим теолошким импликацијама и реперкусијама, са пропратним декларацијама и конституцијама. Свакако да у оквиру еко и био-етичке димензије богословља има и треба да има места и за ваљану реч о животињама; то јест,  за одмерену и трезвену реч о њиховом месту у животу људи, но које не би смело да иде науштрб, пре свега деце, било нерођене, било рођене, било оне која би требало да се зачну и роде матерично или in vitro. Иначе, о животињама се осим у оквиру богословља данас говори и у оквиру права. Andrew Linzey је утемељитељ прве светске организације за теологију и напредак животиња—The International Fund for Animal welfare, и такође Senior Research Fellowship at Mansfield College, Oxford, писац и некоиликих пионирских радова на тему теологије животиња.[15] По нашем осећању, сваку такву начелну тему би требало  насловити тако да буде Теологија и животиње. Експерти за заштиту, права и слободу животиња се слажу у томе да заштита животиња подразумева три категорије заштите: заштиту физичке и психичке целовитости, и њихових наследних основа. Међународни покрети за заштиту животиња се боре за њихово ослобађање или пуштање у првобитну средину, за њихова права и за њихову добробит. Добробит животиња опет, обухвата правила пет слобода: слободу од глади и жеђи, од физичке неудобности, од физичке повреде, болести и бола, од непријатних емоционалних искустава попут патње и стреса, и, обезбеђивања природних услова за њихов опстанак.

Место, пак, и улога животиња у свету филма и филмске уметности третира се равноправно са местом и улогом људи, професионалних глумаца. Према томе и све животиње-глумци имају своје филмске улоге, споредне и главне, и уживају углед starova. На тај начин филм је незамислив без учешћа животиња. у њему. Један од начина на који модерни филм покушава да изрази филмске преокупације аутора јесте непосредно понирање у саму суштину стварности, приказом аутентичних људских карактера, из чега гледалац може да открије одређени животни смисао и да назре философски и теолошки став аутора. На пример, у Бресоновом филму Случајно, Балтазар, призори и збивања носе сва обележја животно могућих догађаја, али из којих на крају избија редитељев став према животу, једна философска идеја која надграђује аутентично проточне и ефективне догађаје, а да при том не нарушава њихов реалистички фактицитет. Бресонов фим дакле прати тужну судбину једног магарца на толико природан и убедљив начин да сваки призор филма потпуно одговара објективним околностима и појавном виду стварности. Својим целокупним дејством, понајпре емотивним, филм се уздиже до поетске параболе о животу сваког људског бића, које понекад, или често, без његовог учешћа и жеље, постаје жртва безначајних околности или кретњи невидљивих нити.

14

Филм Атома Егојана, The Adjustor (Процењивач) бави се темом наше незрелости и наивности; темом помоћи ближњима на сопствену штету; темом губљења своје душе при спасавању душа наших ближњих.

15

Римокатолички свет у италијанском филмском неореализму и француском филму истине или новом таласу представљен је као свет дубоке покајне туге и жеђи за личношћу правде и наде, за личношћу љубави и истине. Тако је и Сартр, између осталога и писац филмских сценарија и сарадник на њима, изустио речи: Тражио сам Оца, а они ми утрапише Судију!

16

Метохијски Србин Хранислав Бојић, Источанин, рекао је да је и најјачи отров само седатив у поређењу са најмањим грехом. А најмањи, баш као и највећи грех, шта може бити друго до извитоперена догматика. А она, извитоперена догматика, кадра је да блокира, или да учини исфалшираним целокупан живот једног хришћанског народа, да учини извитопереном визију целокупног Домостроја спасења; Јеванђеље да учини неразумљивим; свету тајну Покајања и Исповести неделатном; благодат да изагна из историје; иконографију да искарикира и обезбожи; хришћански етос да промени; логосологију, па и генетску структуру да руинира; свет да натера да не верује у Божији Промисао. Ничеово лудило, Мунков крик и Кјеркегорова уклетост, Буњуелов цинизам, Бергманова неутешивост и Сартров опакљени цинизам, Андрићев резигнирани мир, Бејконов сликарски холокауст и Линчова уврнутост, … снажни су и гласни данас, колико и Платонови некада – и све у име целокупног света; данас модерног, тада старог многобожачког – и сада и тада вапај за Богом Спаситељем у људском телу.

17

 Декалог Кжиштофа Кјешловског сав одише драматизованим пијетизмом латинским и лутеранским.

18

Хришћани предокушају есхатолошку стварност и заједничаре са Христом као са својим Есхатосом. И док они још чезну за њим, да им се Он јави сав лицем к лицу, дотле се васељеном опет и опет проламају крици нехришћана и угашених хришћана за новим човеком, божански бесмртним, благодаћу моћним и опуномоћеним, харизмама надграђеним. Преносници тих порука у човечанству данас, више него икада, јесу, наука, култура и уметност.

19

Свако ко се препустио греху, блуду и сновима као уметности и вештини живљења, осиромашиће благодаћу и врлином, истином и правдом, вером и надом, љубављу и животом изобилним, и обући ће се у крпе и рите срама и стида. Па још када му се после неутаживе жеђи за опијањем и оне подеру, остаће голаћ као тучак у ступи и прострет као од отрова звечарке. Толику жеђ за развратом он је ипак позајмио од силе предвиђене за љубав — љубав распету најраспетијим распињањем распињаног распећа. Онтологија болести је ерос и идони и одини, а онтологија страдања је љубав. Непреображени ерос трајно изазива идони и одини (уживање и бол). Преображени ерос пак доноси љубав у наш живот, љубав Господњу и путем ње Самога Њега—Господа Христа.

20

Бергман је научном прецизношћу показао да ниједна страст не води излазу него безизлазу. То даље значи да је стање острашћености стање беде и празнине, глади и жеђи; да се глад и жеђ не утољују и не гасе врелим песком и уљем. Бергмана разједа немогућност општења, и опет, сама чежња за општењем, које се доводи у питање и сумњу општењем первертованим самим страстима.

21

Ко служи Христу неосуђивањем, нениподаштавањем, нежалошћењем и негубљењем Христа и брата свога, угодан је Богу и људима вредан.[16] Али, Царство Божије је већ дошло к нама, јер се демони изгоне Духом Божијим[17]; и сви ћемо предстати Суду Христовом, када ће сваки од нас дати Богу одговор за себе.[18] Понајпреће га дати окречени гробови, корумпирани политичари, препредени лажови и доброћудне лажовчине, произвођачи интелектуалне магле, уметничких испљувака, избљувака и демократских урлика. И после све те заглушујуће буке одзвањају речи: За суд ја дођох у овај свет, да виде који не виде, и који  виде да постану слепи.[19]

22

Човек пропада услед перверзног испуњаваља заповести: о љубави (према ближњем свим бићем), и о слободи (која би била на корист). Негативан пример за прву јесте некрофилија једног дела пост-модерних Бечлија, а за другу содомија једног дела пост-модерних Београђана? — Први се може назвати богомрском острашћеношћу, други се не може назвати слободом на стварну корист, већ острвљеношћу на паклену пропаст. Иако нам је све слободно, ипак све не изграђује. Мада се човек својом љубављу везује за све, и то у име саме љубави и уметничких слобода, његов credo неочекивано му доноси мноштво паклених ствари и изненађења.

23

Сенка и тама нису добробитијна него биолошка и психолошка претпоставка бића овисног о закон. Међу оне који у својим делима говоре о тами и сенци као одсуству светлости и клизању ка небићу, примера ради, подсећамо на: Бергмана (Лице, Криза, Затвор, Персона, Тишина, Вучје доба, Змијско јаје, Срамота, Причесници, Седми печат), Бресона (Процес Јованки Орлеанки, Џепарош), Хитилову (Беле раде), ауторе Матрикса, Џорџа Лукаса (Ратови звезда), Мајкла Мура (Сурова истина) и Јована Мацуру (Молитва у цис-молу, Жертва). Међу оне пак који говоре и сведоче о светлости као литургијском присуству Логоса, и проширењу срца и остварењу ипостасног начела, помињемо оне неизбежне: Преподобног Софронија Новог-Есекског чудотворца, преподобног зографа Григорија Круга (настављача дела преподобног Андреја Рубљова), блаженоупокојеног епископа будимског Данила Крстића (калокагатхоса  неустрашивог ероса), патријарха српског Павла (литурга и подвижника, беседника и појца), митрополита Јована Зизјуласа (творца богословског монументалног дела, укључујући беседу La Theologie de Saint Siluane du Mont-Athos, Празничне беседе), човекољубивог лекара душе и тела Владету Јеротића (узвишеног подвижника науке и уметности, оца наше трезвењске или ниптичке психологије), васељенске утешитеље и боговеснике Порфирија и Паисија светогорце, архимандрита Гаврила Цафоса, руководитеља парохијом светог Апостола Андреја у Атини (литургијског ревнитеља са чудотворним осмехом), свештеника Стаматиса Склириса, иконослова и религијског сликара надреалисте (En esoptro – У огледалу) и Војислава Билбију (огледног у различитим уметностима), Божидара Калезића (творца телевизијског документаризма), Павла Аксентијевића (кадрог за сликарске и музичке узлете), Косте Брадића (бакрописца), Србољуба Митића (Стилити), Невену Витошевић-Ћеклић (Биће које воли, Маштованка, Мали анђео-хришћанска почетница), ствараоце музике за богомољачке песме владике Николаја Велимировића (Изнад Истока и Запада). Свете монашке обитељи са истакнутим духовним, уметничким и културним зрачењем космичких размера данас: обитељ светог Архангела Михаила у Ћелијама (духовног рукосада великог у Господу аве Јустина Новог Ћелијског), Часног Претече Јована у Есексу и светог Силуана Атонског у Паризу (духовног наслеђа преподобног аве Софронија Новог-Есекског), Симонос Петрас са херувимским авама Емилијаном (на Атосу) и Јефремом Филотејско-Аризонским, Ормилије (у пост-модернистичкој европској Грчкој), Оптинске пустиње (у данашњој, пост-нуклеаристичкој Русији), обитељи Врањске свете горе са представљеним у Господу руководитељем монаштва Пајсијем  Хиландарцем, светог Архангела Михаила  Ковиљског (обитељи човекољубља). Важно је још указати на свети хришћански дом отаца Владимира и Стефана Санџакоских у Струги, преводилачку школу царске Лавре манастира Хиландара, храм Светога Јована Богослова при Православном Богословском Факултету који оживљује древне хришћанске Анафоре и Академију за рестаурацију и конзервацију црквене антике при истом факултету у Београду (са јеванђелским плодовима већ пристиглим за бербу).

24

Вуди Ален у визуелној приповести о животу и смрти пита: Да ли смо само гомила људи која се мува без разлога?

Песник Ђорђе Сладоје опет, недоумева: Ал с човеком не знам шта ћу? Од свих материјала само глина даје се за обраду.

25

Језик стварања треба да буде језик љубави, јер само је љубав корен језика, покретач језика, онострано језика, господар језика свих и свега и у свему.

26

Филмска америчка антропологија изнедрује stara или starletu, европска креатора,  а словенска псовача светиње  и светитеља.

27

          Тема трајнe актуелности европског и америчког филма јесте тема основног начела адвокатске и судијске теорије и праксе. Оно је библијско и гласи: Саслушајте (и размотрите) између браће ваше, и судите праведно између човека и између брата његовог, и између дошљака његовог. Не гледајте у лице на суду; по маломе и по великоме судићеш (једнако), и нећеш устукнути пред лицем човека, јер је суд Божији.[20]

28

Сваралачка лепота је директно или индиректно повезана са молитвом, док је гориво креације љубав. Па и када тело изанђа, мисли изветре, а срце остане гладно, жедно и жељно, ми још можемо некога украсити љубављу.

29

Отац Серафим из Есекса је стварао молитвом: молитва га је била прожела, благодат га је била распела, народ око њега се тискао гладан и жедан живога Бога. Он је последњи који је у наше дане са вером изговорио речи: Другоме узети његову смрт и дати му свој живот.

30

Православна уметност поседује моћ претварања речи у живот, моћ прехране тврдом, духовном храном, моћ познања Светих путем молитве и моћ вољења помоћу Онога Који је Сам и Сав љубав.

31

И врхунском уметнику је јасно да ум и срце теже пребивању у благом поветарцу благодати, а не у загушљивости сплина, у пламену страсти и пожару боја. Зато су подвижнички пост и молитва једини начин да се и ум и срце ствараоца сачувају од онога који се претвара у светлог анђела, а који је уствари тамни, пали анђео; који у сфери стваралаштва искушава мишљу, речју и бојом, звуком и покретом. И то у сфери праволинијског мишљења, перцепирања и тумачења стварности.

32

Раскошни снови и оргазам су далеко визуелно и енергетско подсећање на једанпут, и некада давно изгубљени Рај, док је неуроза филмскога гледаоца показатељ његовог саосећања са свима онима чије животне приче сам он прати на платну.

33

Богословску тему значаја ангелологије на филму Вим Вендерс (Небо над Берлином) је оригеновски замислио као презасићеност Анђела љубављу Божјом и слободним созерцањем божанског Бића.[21] Ради оригиналности приче он ју је саму срозао на ниво зависти Анђела према људима; жеље да они у људском обличју живе људским животом на Земљи.

 Утицај старог мајстора поетике визуелних симфонија Фридриха Вилхелма Мурнауа (Фауст, Носферату) на Вима Вендерса  (Небо над Берлином, Тако близу, а тако далеко) дао је своје резултате; мада, Вендерс није био кадар да се сам снађе у реализму и надреализму ангелологије.

34

Љубомора је непревазиђено себељубље, а себељубље непревазиђено среброљубље (Пакао, филм Клода Шаброла), што је опет ход дуж ивице бесмисла.

35

Српски редитељ Радош Новаковић поучавао је своје студенте овим речима: О човеку на филму треба рећи најпре оно што је најбоље; лоше пак треба избегавати говорити све док нам могућности то дозвољавају. Браво професоре!

36

Мисао Никите Михалкова: Најмање смо са онима које највише волимо, надовезује се на мисао да смо најмање са Христом Који нас највише воли.

37

Када би се људи једни другима светили бар као њихова деца –искаљивањем беса над слаткишима – тада би они трагове своје освете спирали водом. Овако су ти трагови  најчешће крвави, па их људи спирају сузама и покајањем. Па ипак, људи би се најјаче светили једни другима својом песмом, игром и љубављу, и само тада они не би никоме низашта били одговорни (Плес у тами, Ларс вон Трир).

38

Филм све више наличи магији, све отвореније претендује на један од престола у пантеону новокомпонованих религија са култом и жртвама, наравно, људским жртвама (на пример филмови Алфавил, Jean-Luc Godard, Еквилибријум, Kurt Wimmer).

39

Свака стратегија продуцената филмске индустрије смишљена да се производе филмови искључиво зараде ради, руши се као кула од песка у додиру са било којим егзистенцијалним и онтолошким проблемом публике и појединца. На пример, наш проблем гордости и аскетскога смиравања у духу заповести Држи свој ум у аду и не очајавај, потпуно разобличује претензије хорор жанра да темпираним страхом и ужасом излуђује публику, и ништа више од тога. Сваки покушај филмске режије и стилизације свих врста уживања ради уживања, такође је беспредметан, барем по хришћанском гледању на ту ствар. Беспредметан је и сваки вид пукога прагматизма, на пример глумчевог. О њему говори Бресон: У америчком филму се две филмске звезде боре за пажњу публике. Оне намећу поредак својим цртама лица и непрестано га надзиру (…).[22]

40

Менталитет латинског, као и англо-амерчког човека, не треба тражити само у његовој вери, него много чешће у његовој уметности. На пример, Италијана у неореализму, Француза у нувел-вагу, Енглеза код Шекспира, Американаца пак и код покајаних црних робијаша и потоњих бораца против апартхејда у Јужној Африци (филм Осуда). Јунак приче, који себе назива чамугом, бива преобраћен Шекспировим 29. Сонетом, и исти претвара у Манифест црначке борбе за људска еко и био-права. Касније пак, Сонет постаје Манифест мира свих банди Америке, усвојен од стране њихових вођа. А то је нешто што је само код маргиналаца могуће.

41

Филм Лени Рифенштал, Моћ воље, створен је са циљем да представи Манифест Национал-социјалистичке радничке партије и њене савремене воље за моћ (1934). Та воља за моћи провејавала је у свему новонемачком: у економији, у политици, у науци и култури, у вери и у папском хришћанству. Немац није могао другачије да поступи до шаблонски и војнички; увек,  свуда и у свему по диктату. Његово ја верујем било је слабије од његовог ја се борим.

42

Моћ идентификације читаоца романа, гледаоца филма, позоришта и опере, и слушаоца концерта и симфоније, с једне стране, и – са јунацима и ликовима наведених врста уметничких дела, – с друге стране, потпуна је. Зато су се, на пример, љубитељи Балзакове литературе обавештавали код писца о даљој судбини јунака његових романа, па и више од тога: молили га да она не буде трагична. Гледаоци руског филма Повратак би такође могли замолити редитеља да отац двојице дечака, Андреја и Ивана, на крају ипак преживи пад с аквадукта. Исто се може тражити и од аутора серије Бекство из затвора  да доктор Сара Танкреди остане у животу.

43

          Филмовима Фауст Мурнауа, Убити птицу ругалицу, Десет минута старији (1-2), Косач (1-2), Трон, Алфавил, Фаренхајт 451 и Еквилибријум… изнова се предочава чињеница да су све оне уметности којима је класична прича светиња – само различита тумачења  Светога Писма и великих тема светоотачкога богословља.

44

          Филмска уметност приказује свој арсенал оружја обимнијим,  разноврснијим и савршенијим од свих војски у историји.

45

          Бастер Китон је својим лицем од камена и симфонијом покрета изразио сву своју симпатију за мале људе. У томе му је помогао Роско Арбакл. Заједно пак, они су постигли равнотежу, јасноћу и сажетост израза класичне уметности. Тако је добијен истински филмски оптимизам.[23]

46

          Робер Бресон, Клинт Иствуд и Дејвид Линч су филмски аутори са визијом; они су изнова покренули реанимацију интегралног или тоталног филма.

          Опис света из перспективе штокхолмског синдрома, психогене фуге и сновиђења нашло је свога приповедача у личности Дејвида Линча, и опет, своје тумачење у филмској школи Линчленд (Глава за брисање, Човек слон, Плави сомот, Твин Пикс: Ватро, ходај са мном, Сурови у срцу, Lost Highway, Булевар звезда и Inland Empire).

47

          Само је молитва кадра да воајерску цивилизацију – сви гледају мене – преобрати у – Бог гледа мене и све нас.

48

               Римокатоличка и протестантска друштва су одговорна за бежанију генерација људи из реалног живота у живот илузионистички, наличан филму, у својеврсно трагање за Виртуелним гралом.

49

          Претече свих модерних квази-христолога (заједно са писцима, укључујући Казанцакиса и Сарамага, филмским сценаристима и редитељима, укључујући Мартина Скорцезеа и Рона Хауарда), зачетници су теорије о психологији и психопатологији, сензуализму и сексуалности Христовој. Њима припадају Несторије, Аполинарије и Теодор Мопсуетски!

У 27. години царевања Господара Јустинијана, на Петом Васељенском сабору, или Другом Константинопољском, а на Четвртом заседању истога, ђакон и нотарије Калонин прочитао је из треће књиге Теодора Мопсуетскога против нечастивога Аполинарија – да је Христос из Светога Духа као источника позајмљивао учење и силу и да је силом Духа Светога извршио оправдање и постао непорочан. (Наше подвлачење).[24]

Још читамо да је Он – по васкрсењу из мртвих и по вазнесењу на небеса постао бестрасан и потпуно непроменљив.[25]

Он се и оправдао и јавио непорочним, делом удаљењем од лошег и стремљењем ка добру, делом кроз непрестано усавршавање.[26]

Он је при садејству божанства у свом усавршавању  вољно побеђивао страсти. Стога се он и сам борио превасходно против њих (против страсти). Он је умртвљивао грех у телу и кротио његове похоте, побеђујући га с лакоћом и благодушјем; такође је и душу поучавао  и побуђивао и своје страсти побеђивао и плотске похоте обуздавао; то јест, све се то дешавало помоћу божанства обитавајућега у њему, које је искључивало и једну и другу страну.[27]

Две природе су кроз сједињење произвеле једно лице. (Из осме књиге о оваплоћењу.[28]

Христос је кроз васкрсење постао потпуно непорочан. (Из књиге о обвезницама крштења.[29]

Он је сам окусио смрт ради спасења свих, када је божанска природа благоизволила да се одвоји од њега у време смрти,  јер она није могла да окуси смрт.[30]

На Петој седници блажене памјати Кирила Јерусалимског, прочитано је из Прве књиге дела које је он написао против Теодора:

Теодор:

Ако неко хоће Сина Божјег да назива Богом Словом, сином Давидовим, само не у смислу сопствености, треба му то допустити, јер је храм Бога Слова произашао од Давида; зато допустимо да онај који је произашао из семена Давидова буде називан Сином Божијим по благодати, а не по природи (не испуштајући из вида природне родитеље који нису изопачили поредак ствари), не називајући бестелесним бестелесног, и не говорећи да је он и пре векова од Бога и од Давида, и страстан и бестрасан. Тело не постоји као бестелесно; оно што се налази доле не налази се горе; оно што је превечно није и од семена Давидова; оно што је страсно није бестрасно; јер, све то не може се сјединити једним и истим схватањем. Што припада телу, не припада Богу Слову, а што је својствено Богу Слову није својствено телу. Природе ћемо исповедати а домострој нећемо одбацивати.[31]

Кирило:

Тврдњом да не треба одбацивати домострој, (он) потпуно изопачује тајну оваплоћења. Јер је одлучио да тврди да једнородно Слово Божје није постало човек и да се није јавило од семена Давидова, већ отворено уводи двојство синова, природу неједнаку и лажну по наименовању. Оно што се не говори у сопственом смислу показује да на делу не постоји као оно о чему се говори, јер оно позајмљује назвање другога. Према томе, ако се Слово Божје назива човеком не у сопственом смислу, онда је очевидно да се оно и није очовечило. Ако у сопственом смислу онај који је произашао из семена Давидова није Син и Бог, онда он и није Бог и није Син по природи и истини. Тада је то називање лажно у односу на једно и друго, а ако ћемо право, ту се мисли на сам предмет; јер и једно и друго назива се оним што Он није.[32]

50

Ликови глумца, редитеља и продуцента Клинта Иствуда у неким од његових филмова функционишу као наша помисао: она ће радије ликвидирати оне људе који нису добри, него што ће их трпети, и пружити им прилику да се поправе. Зато је на пример Клинтов Хари (Прљави Хари) човек реда и закона, али који игра по својим правилима. Зато је он и назван прљавим Харијем, чак Харијем  фашистом. За њега егзекуција над криминалцем има функцију улепшавања дана (Make my day). У преводу на Харијев језик акције и реакције то је провокација која треба да примора криминалца да своје оружје потегне на Харија, који га чека са упереним Магнумом, који онда тако праши да ни отиске не оставља.

51

Кинематографија је створила типове детектива и криминалца, извела их на улице, и дала им одрешене руке.

52

Човек без Бога, иако традиционално везан за Цркву, и то више за свој хришћански имендан него за њу, као на пример један типичан фабрички радник у Француској тридесетих година 20. века, не може да исплива из своје драме са заплетом другачије до да убије, и да се убије (Марсел Карне, Дан се рађа).

53

Мноштво је филмова који су екранизације догађаја, али постоје и филмови који су догађаји пренесени филмом. Овим речима Мел Гибсон, редитељ и глумац, изразио се о свом филму Страдање Христово. У ствари, он се вратио на стајалиште Андре Базена, философа филмског језика и медија, као и редитеља Роселинија, да је есенцијално својство филма логика стварности. Да су отвореност и двосмисленост живота уписане у ремек-дела поетског реализма, италијанског неореализма, француског новог таласа, југословенског црног таласа… Важнија опет од свих редитељских конструкција, једнозначних порука и марифетлука, јесте стварност уписана у протицање филмског призора. Та неизвесност случаја и стварности даровитија је од свих филмских стваралаца. Роселини је још конкретнији у говорењу о истом феноменону: Ствари су ту, зашто бисмо њима манипулисали? Коначно, и Базен и Роселини мисле превасходно на чудотворну стварност;  на ону која пред нас износи и пред нама разлаже тајну наше судбине. Два јарка примера за ово налазимо у два филма: старијем, Кратком филму о убијању, Кжиштофа Кјешловског (1989), и скорашњем: 4 месеца, 3 недеље и 2 дана, Кристијана Мунђиуа (2007).

54

Шта је Франсоа Трифо хтео да каже Андре Базену филмом-посветом Четиристотине удараца?

Трифо није философирао о медију, него је лирософирао о животу. Насликао је конкретне људе из средњег слоја француског друштва друге половине 20. века, у њиховим играма са жељеном и нежељеном децом, и показао трансформацију тих родитељских чинова. Трифо је балзаковском приповедачком палетом проговорио о томе како очеви дају име својој деци, а како очуси позајмљују име својој пасторчади. Како очеви карају своју децу, а очуси чине наказним своју пасторчад. Док мајке нежељеној деци нерадо дају живот, очуси пасторчадима не дају срећу. И опет, док очух позајмљује име пасторку, дотле му га држава забрањује и одузима. Најзад, док законита деца искушаванога морала имају законску заштиту, извесну будућност и простор за њено остварење, дотле закон  обзиђује све наде незаконите деце. Уз то их још и сама природа спречава да најпре установе чињеницу постојања, па им и циљ чини нејасним, испречујући им се свом својом пучином.

Лавиринт. Приче о француском Лавиринту Друге половине 20. века! Сви су у њему. Унутра свих четиристотине удараца пљушти по свима; сви их задају једни другима. А Франсоа Трифо, или сликовно-филмски де-Балзак, баш као и де-Мопасан, али и Зола, проводи нас кроз њега, и при том мобилише сав наш thimikon и thimitikon.

55

Фотографија и филм досад, извршили су најмасовније портретисање човечанства; успешно, колико и оно у сликарству; успешније од оног у физиогностици. А све је учињено и неприметно и приметно, и насилно и добровољно. Код свакога ко је досад, на један или на други начин био изложен магичном оку камере, забележене су тајне реалног и надреалног, илузионистичког и профитерског, учитељског и ученичког, иконичког и подобног, старовског и гламурозног, звезданог и потрошачког; шарлатанског и профетског, односно, генетског и нуклеаристичког.

56

Ако је у прошлом веку филм понуђен као замена за црквену Литургију, данас се нове воајерске технологије нуде као замена за живот. На пример, живот на Сајт-Мрежи!

57

Ми оскудевамо у филмовима посвећеним жртви, баш као што и у својим животима оскудевамо за њом. Осим ако при том не мислимо на жртвовање живота другог човека, и живота других људи, при том испразног усмрћивања ради, у чему се у нас иначе предњачи! Један епски, и романескни увид у жртву допро је до нас  у виду филмског дела Шејн, филма који свакако припада ремек-делима ове уметности, односно њеном жанру.

58

Филмска уметност преко својих ремек-дела може да се уврсти у социјалну, добротворно-хуманитарну делатност.

59

Седамнаести међународни кинофорум Златни Витез (2008) радио је под слоганом: За моралне, хришћанске идеале. За узвишавање људске душе. Водећа мисао Кинофорума била је да је човек неизбрушени пројекат Божји. Богослови, узмите ово к знању!

И кинематограф има своје подвижнике, исповеднике и своју духовност.

Ако је теологија црквено писање у Духу Светом, и акварел писање бојом по води, кинематографски документаризам је писање у хронотопосу покретним сликама и њиховим знацима.

          Појам филмске катарзе је појам изласка из себе на основу искуства, равнога искуству бар једног Еурипида, или Софокла, или Есхила.

60

          Амерички филм Беба излази у град јесте савремена бајка са снагом да човека заштити од болести, да га исцели од ње, и да га одврати од  лудила и самоубиства. Филм Моћни (1996), такође!

61

          Ако социологијом боље поимамо еклисиологију, онда медиологијом ми боље поимамо саборност. Социологију надграђује еклисиологија, медиологију саборност. Прожетост социологије еклисиологијом доприноси оцрковљењу образија српског савременог друштва, док прожетост медиологије саборношћу доприноси оцрковљењу ипостаси савременога Србина.

62

          Биолошка ипостас савременог медијског човека постепено се преобраћа у сајбер-ипостас, а његова космичка сенка у виртуелну сенку.

63

          Плени чињеница да глумци у медијима говоре једни о другима са удивљењем, и ниједанпут са осуђивањем. С обзиром да они, подједнако славни, једни о другима говоре похвално, разлог томе потражили бисмо у њиховом међусобном уживању у остваривању заједничких филмских фантазмагоричних пројеката и визија.

64

          Амерички филм је замена за европски роман и његова питања. А који су одговори на питања изворишта сугестивности уметничког америчког филма? Извориште је у могућностима које амерички филм пружа теми изживљавања свега онога што је у стварном животу забрањено, или недоступно.

65

          Џорџ Рој Хил је у свом култном филму Буч Касиди и Сандерс Кид насликао душу Америке, и механизам њене унутрашње и спољне политике.

66

          У почетку кинематографа и филма такође беше светлост, и беше Слово; беше прослављена икона Логоса.

67

          Слаба је утеха што у целом веку трајања једне историје филма у Срба историчар и теоретичар филма Божидар Зечевић с муком набраја само седам филмова – доказа о присуству Бога у њој (Српско Богојављење у Београду, Изгубљен, Са вером у Бога, Михаила Мике Поповића, 1932, Кише земље моје, Миленка Штрбца, 1905, Љубав, Влатко Гилића, 1973,  Доручак са ђаволом, Мике Антића 1971, Време чуда, Пекића – Паскаљевића, 1980 и Ласта, Милана Белегишанина, 2007.). Ми бисмо тој кинематичкој суми додали Трептаче свемира, Божидара Калезића, Молитву у цис-молу и Жертву, Јована Мацуре, 2005, Патријарх Павле: Живот по Јеванђељу, аутор Слађане Зарић, редитељ Тања Феро, 2009… и даће Бог!

68

          Глас Оливера Стоуна коначно се зачуо довољно гласно.

Спилбергу се не може веровати: Спасавање редова Рајана је његова апологија рата.

Ридлију Скоту, такође: Пад црног јастреба је глорификација ратне технологије.

Тек се Тонију Скоту не може веровати: Топ ган је реклама за трећи светски рат, са нападом на Русе као оне који су га започели.

Ето зашто Стоунов глас о томе да треба учинити све да би се избегао рат (Одред смрти) и дубока мисао Теренса Малика (Танка црвена линија) нису одјекнули онолико колико је требало, а они су за то имали капацитет.

Магнате филмско-војне индустрије требало би најпре позвати на одговорност, извести их на Суд правде, и дати им по правди за њихову неправду и њихове кримене.

69

Филмска камера је истовремено: небеско тело, и сателит који кружи око њега.

70

BBC-јево ремек-дело Natural World Simphony, стигло нам је као пост-модернистичко телевизијско тумачење Шестоднева светих Отаца: Василија Великог, Григорија Нисијског и Јована Златоустог.

71

Свети Василије Велики потоњим речима објашњава тајну оптичког сочива и рада камере. Међутим, његов циљ је да нас упозори на опасност од сексуалног воајерства:

          (…) Не полагати очи … на призоре тела која шаљу бодило насладе … Чуло вида, грабећи хитро ум, ушуњавши се магновено у трептају ока, хита на место греха, онда баца страсни поглед, прима утисак слике лепоте, у трену га расејавањем духова утискује у мозак, душа се наслађује ликом, ослобађа свој порив и жељу у одају срца и без сведока чини сагрешење.[33]

72

          Демонским и антифилмичним у филму сматрамо исто оно што и самим злом у демона. По речима мистика Дионисија Ареопагита то су неразумни гнев, нерасудна похота и необуздана машта.[34] Демон је  белосветски свеподражавалац, и древни живописац који није успео да пре оваплоћења Логоса остане чврст у вери у Господа, него је дозволио облицима и машти, које је он и заволео, да га сурвају у бездан. И то док се сам у машти пео на наднебеса да тамо постави свој престо и уподоби се Вишњем.[35]

73

          Тод Браунинг и Лон Чејни су такође задужили хришћанско подвижничко богословље обрадом две његове теме: темом различитости (Наказе) и темом тешкоће суживота са ближњима (Изван закона).

74

          Филм Велика Прва дивизија Семјуела Фулера показује како се стварност догађа филму; стварност попут фатаморгане филма као филма попут фатаморгане стварности.

75

          Седми печат, Девичански извор, Дивље јагоде, Кроз тамно стакло, Персона, Крици и шапутања, Призори из брачног живота,  Јесења соната, Време вука, Тишина, Срамота, Сан летње ноћи, Ништарије, Ведете, Змијско јаје, Фани и Александер, Чаробна фрула, Причесници, Сарабанда … толико одважног бергмановског филмософирања, боготражитељства и љубветражитељства у Европи уједињеној окорелошћу и суровошћу срца!

76

          И после Јингера философи су наставили да откривају човека: Годар је открио homo electronicus-а (Алфавил), а Бергман homo acter-а.

77

Јапански филм Анђео Кешерн представља још једно остварење на тему звезданих ратова, на моменте филмичније од Лукасове обраде исте.

78

Горана Марковића Сабирни центар иако прављен за публику, далеко је кориснији теоретичарима и ствараоцима  филма. Наиме, филм је трезор који се не може опљачкати, но се из њега само може позајмљивати.

79

Филмски хорор не згражава људски дух толико да би га  покренуо на покајање, колико га покреће на подозривост према људима, и опет на избегавање општења са њима због страха од њих самих.

80

Ако филм не преуређује свет – а он се и ради тога оглашава – њему не преостаје друго до да животари као плагијатор живота самог великог света, коме су наши греси и страсти створили двојника-дублера.

81

Од времена Кабинета доктора Калигарија до X-Man 2, на филму се ништа није променило. Филм је остао скуп планетарни уметнички производ на научно-технолошкој основи, чија је намера да изнова и све више голица и подстиче машту гледалаца. Како се он гледаоцима пројектује широм планете, тако им он и задатак поставља у виду енигми и ребуса и укрштеница, па од њих и тражи решења током непрестаних и безбројних пројекција.

А ове енигме и ребусе и укрштенице, филмске екипе су мајсторски осмислиле, и драматизовале, па гледаоци имају прилику да учествују у тоталној кинематографској илузији стварности, и да при том испоље сва своја осећања и реакције, своје личне и компаративне ставове.

82

Музичка кутија Косте Гавраса долази на наше екране као кап уља на ране нанесене нама, руком мађарских фашиста-демонијака.

83

Александар Петровић (Биће скоро пропаст света) је начелно у праву да ће скоро бити пропаст света. Док конкретно, он открива да се у свачијој, па и у српској забити, таји пакао, и да сваки његов дубљи слој има опорији укус. Од којих потиче и укус бестијалности малих покрајинских богова.

84

Књига рекорда Шутке Александра Манића отелотворује Бројгелов пакао, с аромом скопских цигана из предграђа.

85

Уклетост редитеља огледа се у томе да му ништа није довољно свето.

86

Гледалац-филмоман плаћа клепсидри за штету због изгубљеног времена, и то са високом каматом приде.

87

Џона Хјустона и Дерила Занука, Тревора Хауарда, Орсона Велса и Клинта Иствуда типичан еколошки филм може да уврсти у творце и носиоце првих ангажованих еколошких филмова (Корење раја–о заштити слонова) Екваторијалне Африке под протекторатом Француза.

88

Филмови и серије у којима свака врста зла бива побеђена од стране добра – добра које на крају тријумфује (Било једном у Кини, Херкул Пуаро), помажу нам да одржимо осећање правичности и правде, правдољубља и праведности, и да се сачувамо од хуле, проклињања и псовке.

89

Туркменски филм Анђеле малени, развесели се показује да смо ми према деци наших непријатеља – мали демони!

             Спасиле ме умиљате очи (сведочење против латинских часних сестара у логору Јастребарско) Зорке Делић–Скиба[36]Метрополис (сведочење homo laboris-a против машинизованог Молоха) Фрица Ланга и туркменски филм Анђеле мали, развесели се, ознака су малог човека, маргиналца, који прелази из просветитељске у апокалиптичку еру, и израста у симбол целог страдалног Адама.

90

           Ђаво у белом у другој половини прошлог века био је толико запрашио планету, да бела смрт данас убира свакодневну летину у својим нарко-жртвама (филм Девојка из фабрике).

91

           Седми печат Ингмара Бергмана, Кинескиња Жан-Лук Годара, Зависност Абела Фераре и Кошмарева Кућа Николе Јеловца отворили су врата кинематографије да у њен простор закорачи православни философско-теолошки и мистички филм 21. века.

92

            Јoyeux Noel, редитељско филмско остварење Christiana-a Carion-a у вишеструкој копродукцији, не може бити: Децембар 14. Један истинити догађај, но Догађај заборављен.

            Јер сваки гледалац овог филма чува трајно сећање на њега.

93

Дела љубави и дела несмиреног ума

 

После одгледаног документарног филма Форпост наметне се поређење између дела хришћанске љубави и дела несмиреног ума.

Закључак такође: да су дела несмиреног ума идоли.

94

Сав артизам Бастера Китона, Чарлса Чаплина и Жака Татија фактички је подсећање на потребу модерних времена за јуродством и јуродивима.

Закључак:

Филмски гледалац има осећај личне свудаприсутности. Филмска камера води гледаоца из дубина земље на небо, и од небеса до дна мора; и опет у дубину земље до самога дна пакла, па у висину небеса, све до  Пантократора на трону. Али гледалац за све то време има само један идеолошки захтев и једну могућност: да се нигде не занесе, не укваси и не упрља, или да му буде обратно; баш као у животу. Тако, гледалац филмом проверава себе човека у  реалном животу.

Након претходне цензорске процедуре гледалац ће доживети филм као логоморфни систем целине. Цензури пак последоваће критичка и теоретска процедура. И један и други поступак биће надиђени, и дело постати непроцењиво само ако је аутор њиме гледаоцу дао живот, или нешто више од живота. А то је могуће, с обзиром на постојање мноштва таквих дела; и опет њиховог мноштва у сталном настајању.

Библиографија

  1. Буњуел, Луис, Моја лабудова песма, Београд, Хинаки,
  2. Премудрости Соломонове.
  3. Mary Sweeney et John Roach, The Straight Story: Une histoire vraie, Petite bibliotheque des Cahiers du cinema 39
  4. Сарамаго, Жозе, Јеванђеље по Исусу Христу, Београд, Лагуна, 2012.
  5. Ден, Браун, Да Винчијев код, Нови Сад, Соларис, 2005.
  6. Нови Завјет, Београд, Свети Архијерејски Синод СПЦ, 1984.
  7. Свети Григорије Ниски: О стварању човека, у: Истина, бр. 9-11, 2004.
  8. Петрић, Владимир, Цензура, у: Увођење у филм, Београд, 1968.
  9. Linzey, Andrew Animal Theology(London: SCM Press and Chicago: University of Illinois Press, 1994.
  10. Паримија 2. у Недељу светих Отаца Седмог Васељенског сабора. Поновљени Закони
  11. Ориген, О начелима.
  12. Бресон, Робер, Белешке о кинематографу, Лист, Нови Сад, 2003.
  13. Деяния Вселенских соборов, т. 3, IV Собор (часть вторая), V Собор, Санкт-Петербург, Воскресение, 1996.
  14. Свети Никодим Агиорит, Књига духовних савета, Београд, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке,
  15. Дела светог Дионисија Ареопагита: О божанственим именима, гл. 2, Београд, Мирослав, 2009.
  16. Делић-Скриба, Зорка, Спасиле ме умиљате очи, Бања Лука, Удружење бивших логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Републике Српске, 2007.

Филмографија

  1. Luis Buñuel (1900–1983) http://www.imdb.com/name/nm0000320
  • Виридијана, Viridiana (1961)
  1. Marco Ferreri (1928–1997)  http://www.imdb.com/name/nm0274659
  • Велико ждрање (1973) “La grande bouffe”
  1. Ingmar Bergman (1918–2007)   http://www.imdb.com/name/nm0000005
  • Персона (1966) “Persona”
  • Тишина – The Silence (1963) “Tystnaden”
  • Додир – The Touch (1971) “Beröringen”
  • Лицем у лице – Face to Face (1976) “Ansikte mot ansikte
  • Криза – Crisis (1946) “Kris”
  • Затвор – Prison (1949) “Fängelse”
  • Време вука – Hour of the Wolf (1968) “Vargtimmen”
  • Змијско јаје – The Serpent’s Egg (1977) “Das Schlangenei
  • Срам – Shame (1968) “Skammen”
  • Причесници – The Rite (1969) “Riten”
  • Седми печат – The Seventh Seal (1957) “Det sjunde inseglet”
  • Девичански извор – The Virgin Spring (1960) “Jungfrukällan”
  • Дивље јагоде – Wild Strawberries (1957) “Smultronstället”
  • Кроз тамно стакло – Through a Glass Darkly (1961) “Såsom i en spegel”
  • Крици и шапутања – Cries & Whispers (1972) “Viskningar och rop”
  • Призори из брачног живота – Scenes from a Marriage (1973) “Scener ur ett äktenskap”
  • Јесења соната – Autumn Sonata (1978) “Höstsonaten”
  • Осмеси летње ноћи – Smiles of a Summer Night (1955) “Sommarnattens leende”
  • Фани и Александар – Fanny and Alexander (1982) “Fanny och Alexander” (original title)
  • Чаробна фрула – The Magic Flute (1975) “Trollflöjten”
  • Сарабанда (2003) “Saraband”
  1. Andrei Tarkovsky (1932–1986) http://www.imdb.com/name/nm0001789
  • Андреј Рубљов, Andrei Rublev (1966) “Андрей Рублёв
  • Носталгија, Nostalgia (1983) “Ностальгия”
  • Иваново детињство, Ivan’sChildhood (1962) “Иваново детство”
  • Жртва, The Sacrifice (1986) “Offret”
  • Соларис, Solaris (1972) “Солярис”
  • Огледало, The Mirror (1975) “Зеркало”
  • Сталкер, Stalker (1979) “Сталкер”
  1. Tengiz Abuladze (1924–1994) http://www.imdb.com/name/nm0002156
  • Покајање, Repentance (1984) “Monanieba” “მონანიება”
  • Молитва, The Plea (1967) “Vedreba” “ვედრება”
  • Дрво познања,The Wishing Tree (1977) “Natvris khe” “ნატვრის ხე”
  1. David Lynch (1946 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000186
  • Твин Пикс, Twin Peaks: Fire Walk with Me (1992)
  • Дивљи у срцу, Wild at Heart (1990)
  • Плави сомот, Blue Velvet (1986)
  • Дина, Dune (1984)
  • Изгубљени аутопут, Lost Highway (1997)
  • Булевар звезда, Mulholland Drive (2001)
  • Прича Стрејтових, The Straight Story (1999) Screenplay by Mary Sweeney and John Roach
  • Глава за брисање Eraserhead (1977)
  • Човек слон, The Elephant Man (1980)
  • ТВ серија Twin Peaks (1990–1991)
  • Inland Empire (2006)
  1. Abel Ferrara (1951 – )  http://www.imdb.com/name/nm0001206
  • Зли поручник, Bad Lieutenant (1992)
  • Краљ Њујока, King of New York (1990)
  • Мафијашка сахрана, The Funeral (1996)
  • Зависност, The Addiction (1995)
  1. Martin Scorsese (1942 – )   http://www.imdb.com/name/nm0000217
  • Последње Христово искушење, The Last Temptation of Christ(1988)
  1. Jean-Pierre Jeunet (1953 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000466
  • Чудесна судбина Амелије Пулен, Amélie (2001) “Le fabuleux destin d’Amélie Poulain” (original title)
  • Веридба је дуго трајала, A Very Long Engagement (2004) “Un long dimanche de fiançailles”
  1. Chris Eyre (1969 – )   http://www.imdb.com/name/nm0264220
  • На ивици Америке, Edge of America (2003)
  1. Robert Bresson (1901–1999)  http://www.imdb.com/name/nm0000975
  • Случајно, Балтазар, Au Hasard Balthazar (1966)
  • Суђење Јованки Орлеанки, The Trial of Joan of Arc (1962) “Procès de Jeanne d’Arc”
  • Џепарош, Pickpocket (1959)
  1.  Atom Egoyan (1960 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000382
  • Процењивач, The Addjuster (1991)
  1. Krzysztof Kieślowski (1941–1996) http://www.imdb.com/name/nm0001425
  • Декалог, The Decalogue (1989-1990) “Dekalog” (original title) TV Mini-Series
  1. Кратки филм о убијању (1988) “Krótki film o zabijaniu”
  2.  Vera Chytilová (1929–2014) http://www.imdb.com/name/nm0161615
  • Беле раде, Daisies (1966) “Sedmikrásky”
  1.  Andy Wachowski (1967 – ), Lana Wachowski (1965 – ) (as The Wachowski Brothers)
  • Матрикс, The Matrix (1999 – )
  1. George Lucas (1946 – )
  • Ратови звезда, Star Wars (1977 – )
  1. Michael Moore (1954 – )
  • Сурова истина, The Awful Truth (1999–2000) TV Series
  1. Јован Мацура (1971 – )
  • Молитва у цис-молу (2005)
  • Жертва (2007)
  1. Wim Wenders (1945 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000694
  • Небо над Берлином – Wings of Desire (1987) “Der Himmel über Berlin”
  • Тако близу, а тако далеко – Faraway, So Close! (1993) “In weiter Ferne, so nah!”
  1.  Friedrich W. Murnau (1888–1931) http://www.imdb.com/name/nm0003638
  • Фауст, Faust (1926) “Faust: Eine deutsche Volkssage”
  • Носферату, Nosferatu (1922) “Nosferatu, eine Symphonie des Grauens”
  1. Claude Chabrol (1930–2010)
  • Пакао (1994) “L’enfer”
  1. Lars von Trier (1956 – )
  • Плес у тами (2000) “Dancer in the Dark”
  1. Jean-Luc Godard (1930 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000419
  • Алфавил, Alphaville (1965) “Alphaville, une étrange aventure de Lemmy Caution”
  • Кинескиња (1967) “La chinoise”
  1.  Kurt Wimmer (1956 – )
  • Еквилибријум, Equilibrium (2002)
  1.  Kevin Rodney Sullivan (1956 – )
  • Осуда (2002) “Conviction”
  1.  Leni Riefenstahl (1902–2003)

Моћ воље – Triumph of the Will (1935) “Triumph des Willens”

  1. Андрей Петрович Звягинцев (1964 – )
  • Повратак (2003) “Возвращение “
  1. Robert Mulligan (1925–2008)
  • Убити птицу ругалицу (1962) “To Kill a Mockingbird”
  1.  Zvonimir Jurić (1971 – )
  • Косач (2014) “Kosac”
  1. François Truffaut (1932–1984)  http://www.imdb.com/name/nm0000076
  • Фаренхајт, Fahrenheit 451 (1966)
  • Четиристотине удараца (1959) “Les quatre cents coups” (original title)
  1.  Don Siegel (1912-1991)

Прљави Хари, “Dirty Harry” (1971)

  1. Marcel Carné (1906–1996)  http://www.imdb.com/name/nm0138893
  • Дан се рађа (1939) “Le jour se lève”
  1. Mel Gibson (1956 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000154
  • Страдање Христово (2004) “The Passion of the Christ”
  1.   Cristian Mungiu (1968 – ) http://www.imdb.com/title/tt0095468
  • 4 месеца, 3 недеље и 2 дана (2007) “4 luni, 3 saptamâni si 2 zile”
  1.   George Stevens (I) (1904–1975)  http://www.imdb.com/name/nm0828419
  • Шејн (1953) “Shane”
  1.   Patrick Read Johnson (1962 – ) http://www.imdb.com/name/nm0425957
  • Беба излази у град (1994) “Baby’s Day Out”
  1.  George Roy Hill (1921–2002) http://www.imdb.com/name/nm0001351
  • Буч Касиди и Сандерс Кид (1969) “Butch Cassidy and the Sundance Kid”
  1.    Михаилo Мика Поповић (1908–1990) http://www.imdb.com/name/nm0691431
  • Са вером у Бога (1932)
  1.    Миленко Штрбац (1925–2004) http://www.imdb.com/name/nm0833989/
  • Кише моје земље (1963)
  1.   Влатко Гилић (1935 – ) http://www.imdb.com/name/nm0318575
  • Љубав (1973)
  1.   Мика Антић (1932–1986) http://www.imdb.com/name/nm0031049
  • Доручак са ђаволом (1971)
  1.  Горан Паскаљевић (1947-)
  • Време чуда (1989) сценарио: Борислав Пекић и Горан Паскаљевић
  1.  Милан Белегишанин (1956 – )
  • Ласта (2008)
  1.    Божидар Калезић (1941 – )
  • Трептачи свемира (1989)
  1.  Тања Феро, режија, аутор Слађана Зарић

Патријарх Павле – Живот по Јеванђељу,   (2009)

  1.   Steven Spielberg (1946 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000229
  • Спасавање редова Рајана (1998) “Saving Private Ryan”
  1.  Ridley Scott (1937 – )  http://www.imdb.com/name/nm0000631
  • Пад црног јастреба (2001) “Black Hawk Down”
  1.  Tony Scott (1944–2012) http://www.imdb.com/name/nm0001716
  • Топ ган, Top Gun (1986)
  1. Oliver Stone (1946 – ) http://www.imdb.com/name/nm0000231

Одред смрти (1986) “Platoon”

  1. Terrence Malick (1943 – )
  • Танка црвена линија (1988) “The Thin Red Line”
  1. BBC
  • Natural World Symphony 1-4 (2005-2011)
  1.  Tod Browning (1880–1962) http://www.imdb.com/name/nm0115218
  • Наказе (1932) “Freaks”
  1.  Lon Chaney (1883–1930)  http://www.imdb.com/name/nm0151606
  • Изван закона (1920) “Outside the Law”
  1.  Samuel Fuller (1912–1997)
  • Велика Прва дивизија (1920) “The Big Red One”
  1.   Kazuaki Kiriya (1968 – ) http://www.imdb.com/name/nm1589546
  • Кешерн (2004) “Casshern”
  1.   Горан Марковић (1946 – ) http://www.imdb.com/name/nm0548648
  • Сабирни центар (1989)
  1. Robert Wiene (1873–1938)  http://www.imdb.com/name/nm0927468
  • Кабинет доктора Калигарија – The Cabinet of Dr. Caligari (1920) “Das Kabinett des Doktor Caligari”
  1.   Bryan Singer (1965 – ) http://www.imdb.com/name/nm0001741
  1. Costa-Gavras (1933 – )
  • Музичка кутија (1989) “Music Box”
  1.  Александар Петровић (1929–1994) http://www.imdb.com/name/nm0678249
  • Биће скоро пропаст света (1969) It Rains in My Village
  1.   Александра Манића (1966 – ) http://www.imdb.com/name/nm0542480
  • Књига рекорда Шутке (2005) “The Shutka Book of Records”
  1.  Hark Tsui (1950 – ) http://www.imdb.com/name/nm0007139
  • Било једном у Кини – Once Upon a Time in China (1991) “Wong Fei Hung”
  1. ТВ серија Херкул Поаро (1989– ) “Agatha Christie’s Poirot” (1989-) http://www.imdb.com/title/tt0094525
  2. Uzmaan Saparov (1938) http://www.imdb.com/name/nm0764532/
  • Анђеле малени, развесели се (1993) Angelochek sdelay radost
  1.  Fritz Lang (I) (1890–1976)  http://www.imdb.com/name/nm0000485/
  • Метрополис, “Metropolis” (1927)
  1.    George Hickenlooper (1963–2010)  http://www.imdb.com/name/nm0382584

Девојка из фабрике (2006) “Factory Girl”

  1.   Christian Carion (1963) http://www.imdb.com/name/nm0137228
  • Joyeux Noel (2005) “Joyeux Noël”
  1.  Никола Јеловац
  • Кошмарева кућа
  1.  Михаил Шадрин
  • Тврђава (2007) “Форпост”
  1. Vince Gilligan (1967 – ) http://www.imdb.com/name/nm0319213
    • Чиста хемија (2008–2013) “Breaking Bad” (Character: Walter White)

[1] Буњуел, Луис, Моја лабудова песма, 2004, 181.

[2] Премудрости Соломонове, 2, 1-9.

[3] Буњуел, Луис, Моја лабудова песма.

[4] Исто, 254-255.

[5] Mary Sweeney et John Roach, The Straight Story: Une histoire vraie, Petite bibliotheque des Cahiers du cinema 39, str. 118.

[6] Сарамаго, Жозе, Јеванђеље по Исусу Христу, Београд, Лагуна, 2012.

[7] Ден, Браун, Да Винчијев код, Нови Сад, Соларис, 2005.

[8] Дап. 4,11.

[9] Јн. 4,12.

[10] Лк. 12,2.

[11] Јн. 3,19.

[12] Лк. 12,5.

[13] Свети Григорије Ниски: О стварању човека, у: Истина, бр. 9-11, 2004., стр. 18-52.

[14] Петрић, Владимир, Цензура, у: Увођење у филм, Београд, 1968, стр. 295.

[15] Linzey, Andrew Animal Theology (London: SCM Press and Chicago: University of Illinois Press, 1994.

[16] Рим. 4, 18.

[17] Мт. 12, 28.

[18]Рим. 14, 10, 12.

[19] Јн. 9, 39.

[20] Паримија 2. у Недељу светих Отаца Седмог Васељенског сабора. Поновљени Закони 1, 15–17.

[21] Ориген, О начелима, гл. 1, 5, 3; гл. 7, 3.

[22] Бресон, Робер, Белешке о кинематографу, Лист, Нови Сад, 2003, стр. 50.

[23] Историја филмске режије, Бастер Китон DVD 1-2, Београд 2007.

[24] Деяния Вселенских соборов, т. 3, IV Собор (часть вторая), V Собор, Санкт-Петербург, Воскресение, 1996, стр.314-341.

[25] Исто, стр. 319.

[26] Исто, стр. 320.

[27] Исто, стр. 325.

[28] Исто, стр. 326.

[29] Исто, стр. 328.

[30] Исто, стр. 328.

[31] Исто, стр. 341.

[32] Исто, стр. 341.

[33]Свети Никодим Агиорит, Књига духовних савета, Београд, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке,  2008, стр. 19.

[34] Дела светог Дионисија Ареопагита: О божанственим именима, гл. 2, Београд, Мирослав, 2009.

[35] в. О томе да је ђаво веома сродан уобразиљи, због чега њу и користи као оруђе заблуде, у: Свети Никодим  Светогорац, Књига духовних савета, стр.145 – 146.

[36] Делић-Скриба, Зорка, Спасиле ме умиљате очи, Бања Лука, Удружење бивших логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Републике Српске, 2007.

Епископ крушевачки Давид: Патријарх Павле као духовни пастир

DSC_6383 2

Монах Давид Перовић

Патријарх Павле као духовни пастир

 

Реч апостола Павла била је самозаповест патријарха Павла:

Да се владамо достојно Гопода, угађајући му у свему,

и да будемо плодни у сваком добром делу и да растемо у познању Бога,

 јачајући сваком снагом, по сили славе Његове,

за сваку постојаност и дуготрпељивост с радошћу.

(Колошанима 1, 10–11).

Пролог

 

Духовни портрет патријарха Павла као духовнога пастира и духовног оца израња из самих његових духовних поука и мисли, изрека и духовитог плетенија словес. Пажњи слушалаца и читалаца ми га представљамо управо у светлости тих духовних поука и мисли, а које је он изговорио у периоду између 2005. и 2008. године. А изговорио их је искључиво ради руковођења свих оних хришћана и људи добре воље који су му се у том периоду обраћали као пастиру и духовном старцу. Дух његових поука и мисли, изрека и духовитог плетенија словес дух је православнога Предања: библијског и литургичког, пастирског и отачког, филокалијског и мисиолошког … Заправо дух свих његових речи усмерен је на то да пробуди хришћанску савест, да је укрепи, разгали и назида. Коначно, у свему ономе што је патријарх Павле изговорио, преовлађују предањско благочешће и смирење, човекољубље и брига за спасењем свих људи, уздржање, скромност и трезвеноумље, те непрестано сећање на Страшни Суд, Божију правду и Царство Божије.

 

Monk David Perovic

The Patriarch Pavle as a spiritual shepherd

 

The spiritual portrait of the Patriarch Pavle as a spiritual shepherd and spiritual father emerges from his mere spiritual morals and thoughts, sayings and witty “weaving of the words”. We wish to draw the attention of the hearers and readers to these spiritual morals and thoughts which he pronounced during the period between 2005 and 2008. He pronounced them with one goal only, and that is the guidance of all those Christians and the people of good will who in that period turned to him as to a spiritual shepherd and an elder. The spirit of his morals and thoughts, sayings and witty “weaving of the words” is the spirit of the Orthodox Tradition: biblical and liturgical, pastoral and paternal, philokalical and missiological,… In other words, the spirit of all his words has the aim to arouse Christian conscience, to strengthen it, to cheer it up, and build it up. Finally, what prevails in all that the Patriarch Pavle pronounced is the traditional piety and serenity, love for mankind and the care for the salvation of all the people, restraining, modesty, and sobriety of thinking, permanent remembrance of the Judgement Day and of the Kingdom of God.

Стослов

духовних созерцања и пастирских поука

 

    Пастирствовање

     1. Провалија се не може другачије прескочити доли тако што ће се најпре ухватити веза са оним што јесте и што треба; поласком од ствари какве јесу, па постепеним ходом пристигнућем до ствари какве оне треба да буду.

Кад свети апостол Павле улази у Атину, он не говори одмах: Ја вам проповедам … то јест тако, да их преведе жедне, већ бира тренутак; Ареопаг као везу преко незнабожачких богова са Непознатим Богом. И то тада није злоупотреба, ни моменат да се заскочи, нити његов начин објаве Христа. Не морамо увек ићи преко Библије, него и преко ствари и догађаја у свету. Баш како апостол и каже: Ако једете, ако пијете, ако ли што друго чините, све у славу Божију чините …      

Ако будемо дали лек у великој дози његово деловање ће бити супротно жељеном. Ако људе преводимо жедне преко њихове воље, ниподаштаваћемо личну слободу. Зато треба изабрати њихов начин … и свакако дати места Богу. Ако је земља добро поорана, не брини. Ако сејеш по корову, узалуд је. Припремити земљу па сејати. Никоме ништа не можеш доказати мимо његове воље. Бог нас све позива, али ако ми нећемо, неће ни Он.

Принцип је да не учествујемо у злу … Тако, избегавати учешће у греху. Ту нас увек вреба двострука опасност: да будеш безазлен па да те свако превари, или да мериш и меркаш, па опет да не испаднеш мудар. Невоља је како људе научити, но најпре како научити себе.

На начин доличан да се може схватити како смо ми увек одговорни; јер, или нисмо помислили, или рекли, или учинили. Мајка блаженог Августина Моника, имала је напраситог мужа. Али је она говорила кад је било време. Дакле, принцип слушања је важан: говори кад је мир. Кад се праска претрпети, па после изнети. У противном, долази до свађе. А када дође до свађе долази и до расцепа.

Не бити одвише болећив према деци: Ко воли оца, или матер … више него мене, није мене достојан! С друге стране, не треба ни строг бити; оправдавати их и сажаљевати, али не толико да буде на твоју штету. Зато, што више молитве. Опасност од једне ствари је у томе да се да се она не разводни, охладни, падне. Сви смо у вези; нити можемо сасвим прекидати, нити за то има разлога.

1а. Утеха. Хришћанин не верује у смрт. Христос говори о смрти као о сну – суженој свести. Светитељи апостол Павле и Јован Златоусти говоре о смрти као о прелазу у живот, еда би ублажили оштрицу речи смрт.

1б. Срце. Срце је центар бића, дубљи од разума. Сељак не излаже, него осећа. Он није одговоран за неразумевање свега што је ум смислио ако није имао могућност да то савлада; то јест ако му други у томе нису помогли.

Заигра дете радошћу у утроби мојој. Још нерођено дете осећало је долазак зачетог Сина Божијег. Света Јелисавета је осетила покрете у телу другачије од осталих. Још увек нема објашњења, како то рођено дете преко ума као другог центра бића не сазнаје, и не зна да каже, али зато суштину може да осети, и да на њу реагује.

Хелен Келер, доктор философије, прележала је запаљење мозга у другој години свога живота. Постала је слепа, глува и нема; дете израњављено, од света одсечено, од родитеља ћудљивих. Њена учитељица је радила са слепом децом помоћу Брајеве азбуке. Откуцала је да Бог постоји. Хелен јој је одговорила да је она то одувек знала, само Му није знала име.

Душа  носи  печат основних ствари и идеја – убеђења. На пример, идеја оптимизма обавештава нас да верујемо у Бога и у људе, а ствар наше воље је хоћемо ли залутати или не. По могућству опет, ум треба и интелектуално развити.

Дубље понирање у мисли и дела Отаца ствар је прихватања искуства и апсолутне послушности духовноме оцу, који је кадар да нас провуче путем којим је себе провео.

Има ли свето Предање продубљене основне истине? У каквом су оне односу са нашим стањем? Све ћемо их боље сазнавати и разумевати што их будемо боље уводили у живот. Боље уведено, боље је и сазнато.

Светиљка телу је око, унутрашње духовно око за гледање Бога јесте срце (Мт. 6, 22; 5, 8).

О вери

  1. Вера је свеопшта, и сви су на њу позвани. Али се она код неких схвата као невера, па се као невера и примењује.
  2. Ко би поднео и пристао на толика страдања своја и ближњих, када не би било вере да се она помоћу ње осмисле?!

О богословљу

  1. Наше савремено богословље је двојако:

а. или приземно, као сав живот око нас, па не храни душе,

б. или одвећ дубоко, па душе не могу да га досегну.

Оно дакле мора бити приступачно.

  1. Мисао треба домислити да би се и дорекла; треба ићи са њом до краја, да нас не би сналазила искушења. Јер, недомишљено је исто што и нерасуђено, а нерасуђено што и неучињено.

О Светом Писму

  1. Ни говорење, ни писање најузвишенијих богословских беседа неће нам бити од користи уколико не будемо уводили Јеванђеље у свој живот.
  2. Имати мир са свима колико до нас стоји, значи следеће: не чекати да други пројаве мир, па онда ми, већ обрнуто. Јер, да ли ће они први пројавити мир или неће, то зависи од њих, док ми који имамо заповест да имамо мир са свима, треба први да га пројавимо. А то што неко не жели мир не разрешава нас обавезе да га ми не пројављујемо.
  3. Бити мудар као змија а безазлен као голуб значи да истовремено треба бити и једно и друго. Јер, ако будемо били само мудри, мудрост ће прерасти у злоћу, док будемо ли били само безазлени, безазленост ће прерасти у глупост.
  4. Највише и најбоље учињено за људе јесте: Да људи виде наша добра дела, и да прославе Оца вашега који је на небесима.
  5. Ако некоме није јасно значење речи: Не чини другоме оно што не желиш себи, тај нека поједностави ту реч тако што ће рећи: Чини другоме оно што чиниш себи, или још боље: Чинићу другоме што чиним себи.
  6. Ако је Кајин убио брата Авеља, онда је свако убиство братоубиство! Дакле, прво убиство је братоубиство, учињено због зависти. Сатана је пројавио своју завист према људима у драми коју је режирао са Адамом и Евом, па наставио са Кајином и Авељом.
  7. Јеванђелски говорити значи говорити из душе; било да говориш, било да ћутиш, осећа се вера. И још значи, не наметати се њоме, нити се због чега стидети. Свака реч је на своме месту и тече. А она је таква зато што се преносила с колена на колено, па се и укоренила. Таква вера нас је одржала.

О Евхаристији

  1. Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан, јер моје тело је право јело, и моја крв је право пиће. Земаљски хлеб, вода и остала пића имају привремену улогу и примену: да нас одржавају у земаљском животу, но не и у вечном. Зато упркос чињеници што се ради о самој храни и пићу можемо казати да је исход прехране њима – смрт. За разлику од тога, исход прехране Христовим Телом и Крвљу јесте – вечни живот.

О Царству Божијем

  1. Свима нама је потребно да још у овом животу почнемо да осећамо блаженство Царства Небескога.
  2. К близини Божијој треба ићи мислима, речима и делима.
  3. Треба стати на пут који води у Царство Небеско, и онда ходити њиме, све до самога Господа. Тада ће нас Он препознати као своје. Страшно је не остати на путу до краја, па да нам Господ каже: Не познајем вас!
  4. Коме је гордост ушла у срце и обузела га, тај није приправан за Царство Небеско. Значи, ко остане обузет сујетом и гордшћу, неће моћи да уђе у Царство Божије.

Христос и ми

 

  1. Хришћани не могу имати ни другу веру, нити другу меру до веру у Христа и Христа као меру.
  1. Лако је волети Христа чудотворца, исцелитеља, храниоца. Али волети распетога Христа?!
  1. Сложићемо се само ако старосне, васпитне и искуством стечене разлике уклопимо у службу Христу, уз захваљивање Њему и уз прослављање самога Њега.
  1. Сагорети или се утопити немарношћу, одговорност је пред Богом. Утопити се или сагорети Христа ради, похвално је.
  1. Послушност и послушање је када ходимо за Христом, као и за оним који зна Пут. Пропаст је када окренемо смер.

О Христовом човеку,

или о правом хришћанину и  хришћанству

 

  1. Христов човек је у свему пристојан, а јуродиви је нешто друго: он се бори са сујетом. Пројављивати се као скроман, истински скроман, међу оне што су захваћени духом овога света, еда би и они мало спустили дурбин.

А истинска скромност долази изнутра, па нам она спонтано одева и спољашњег човека. Тако, постоји неко са грубим цртама али је пријатан, и обрнуто. И добро и зло зраче из нас.

  1. Смирен је онај који не говори о себи да је најгори, и остало, већ онај који без речи трпи другога када га други вређа.
  2. Хришћанин је онај ко активно живи јеванђелски, и тиме проповеда хришћанство.

О светости

  1. Помоћу осећаја за свето и светињу мења се сав наш став према стварности и људима.
  2. Једно је наша жеља да неко буде свет, а друго је сама нечија светост. Где је испровоцирано мучење, ту не може бити речи о свештеномучеништву, ма о чијем мучеништву било речи.

О Божијем промислу

  1. Када не бисмо били у Божијим рукама у сваком тренутку нашега живота испуњеног тешкоћама, ми саме те тешкоће не бисмо могли издржати. Зато, сазнање да ништа не бива без Његовог допуштења треба да нам буде утеха. Разуме се да постоје многе тешкоће које се дешавају нашом кривицом. Али је наше да то не буде тако, него да нас Господ на Страшном Суду призна за своје. И то кроз све наше мисли, настројења, речи и дела.

Божије благоизвољење

  1. Пре него нешто пожелимо, сагледајмо да ли се то слаже са Божијом вољом, или јој се супротставља. Ако је ово друго у питању, онда немојмо то више желети.

Наше је да сазнамо, да ли је добра Божија воља у вези са оним што ми хоћемо; и опет, да ли је Његова воља да се сада оствари то што желимо. Ако ли није, а ми свим силама стремимо к њеном остварењу, то неће изаћи на добро.

Добра Божија воља беше да се проповеда Јеванђеље, али с друге стране, кад апостол Павле пође у Лизију, Свети Дух му забрани да пође; дакле, у том тренутку није било време да се тамо проповеда.

Да ли је наша жеља умесна? Да ли је време да она буде остварена? Да ли и ми желимо, или не желимо исто оно што сами Бог жели или не жели? – Ето то су смернице по овом питању.

  1. Најбољом вољом и најбољом снагом испуњавајући Божију вољу, ми остварујемо свети циљ нашега живота. Док живећи супротно ономе што Бог хоће од нас и што нам заповеда, ми одустајемо од хода Његовим путем и одлазимо супротним правцем; к вечној муци (где црв њихов не умире, и огањ се не гаси – Мк. 9, 44. Ис. 66, 24).
  1. Божија воља не допире само до наше употребе датих нам сила на своје добро, него и на добро наших непријатеља; да и они виде пут покајања, доброчинитељства и спасења.

О личности

  1. Личношћу се може постати и у кошарци, и у фудбалу, али само ако се не пређе мера; то јест, ако се не постане нечија ствар или механизам.
  2. Крштење није крштење пола него личности, а промена пола није промена личности него пола. У појави промене пола имамо случај сазревања и формирања пола недоведенога до краја – до личности.
  3. Величина жене као личности огледа се у служењу, баш као код Богородице. У хришћанству и у храму жена не може бити свештеница, али зато она може бити свештеница свога дома.

Појам ближњег и љубави према ближњем

 

  1. Ближњи мој је Христос мој, и сваки ближњи човек јесте Христос. Ако ја не волим ближњег, не волим ни Христа, јер ближњи је опет, Христос.

Братољупцем се не постаје оптерећивањем братовљеве душе. Или још горе, спаситељем своје душе не постаје се убиством братовљеве. Нити се опет финим постаје на рачун, или на штету Цркве.

Ако двојица, од којих један има терет, ходе, не отежавати му. То јест, ако је човек поред нас оптерећен грехом,  не оптерећивати га својим.

Будимо обазриви! Боље је да промакне крив, него да прав страда.

Ако сам будала, да се поправим, ако ли не, да прођем. А добар човек запамти оно што је добро, док оно што није добро, заборавља.

Нема човека без греха, нити без доброг дела. Сваког човека треба видети као ближњег, и волети га макар као непријатеља, ако већ не као ближњег. А љубав према непријатељу није емоција, него свест да он може сасвим пропасти ако се не отрезни и покаје. Поред љубави према њему наше је и да се молимо за њега, и да га благосиљамо, јер Бог кишу и сунце даје и добрима и злима.

Морални и социјални моменти су неизбежни као стално присутни у животу. Не може бити то да ми који смо вишеструко обезбеђени будемо неосетљиви према онима који уопште нису обезбеђени.

О синергији и о хођењу пред Богом

  1. Будимо сарадници Божији, чинећи оно што до нас стоји, и Бог ће помоћи да се избавимо од онога чему се ми не можемо супротставити.
  2. Не бити несмотрен у речима и изјавама, јер ми не знамо чему смо све склони, и шта све можемо изазвати! Када не бисмо били у Божијим рукама у сваком тренутку нашега живота испуњенога тешкоћама, ми не бисмо могли ни издржати саме те тешкоће. Зато сазнање да ништа не бива без Његовог допуштења треба да нам буде утеха. Разуме се да постоје многе тешкоће које се дешавају нашом кривицом. Наше је да то не буде тако, него да нас Господ на Страшном Суду призна за своје, и то кроз све наше мисли, настројења, речи и дела.

О расуђивању и о стражењу над собом

  1. Човек због идеје, појма и речи постане нечовек. Клати невине људе зато што су други клали невине људе?! Ми не можемо поступати нељудски због нељудских поступака других.
  2. Ако се већ надамо опасностима по живот, онда у сваком тренутку будимо потпуно у ономе што нас обогаћује, тако да можемо мирно дочекати опасности и примити их. При том не бојећи се двоструке штете: од неспремности за крај, и од духовнога губитка услед неизвршавања својих обавеза.
  3. Када Бог некоме дадне да учини могуће, он тражи немогуће, па почне да тежи за немогућим, престајући да се интересује за могуће. Тако он поново долази у неприлику да немогуће претпостави могућем.
  4. Сви имају користи од доброчинитеља: најпре он лично, затим његови родитељи, па онда редом, и на крају цео свет.
  5. Имати мир са свима колико до нас стоји, има и ово значење: Свој став изложити мирно, и без љутње ако он не буде био прихваћен од стране других. Да не бисмо у супротном, дакле кроз љутњу, пројавили и сујету, изазвану туђим чином неприхватања.
  1. Будимо сарадници Божији чињењем онога што до нас стоји, увек поступајући по редоследу: од онога како јесте, преко онога како се може, ка ономе како би требало, и Бог ће помоћи да то и буде тако. Другачије, или наопачке, почети оним чиме се сав овај процес завршава, не бива!
  2. Ако је подједнако тешко чинити било добро било зло, бити човек и нечовек, зар нам се не исплати више чинити добро и бити човек? Иако је обоје тешко, ипак је само једно исплативо и на корист.

Акривија и икономија

  1. Акривија и икономија стоје у односу у коме стоје мудрост и безазленост. Акривија је мудрост, а икономија безазленост. Јеванђелски просуђивано, једно без другог је незамисливо.

Ревновати да, али по разуму. Мора се имати свест о неопходности овога у пастирствовању.

Свако у себи поседује принцип икономије и акривије, блажег и строжијег поступања. Али док духовно не узрастемо, ми нећемо тачно знати које је поступање исправно. А када будемо узрасли, ми ћемо у датом тренутку знати тачно употребити најбоље и најспасоносније решење.

Када ми као народ црквено и духовно будемо узрасли, и када будемо тачно знали шта је за нас најбоље и најспасоносније, знаћемо који је пут најисправнији и по нас  најбољи.

Наравно, остаје подсетник да у датим околностима треба чинити онолико колико највише и најбоље можемо. А то је: ни мање ни више од могућег, ни испод, ни изнад мере.

Коначно, остаје свест да нема тога добра и тога спасења које би се постизало губитком своје душе, и штетом другога. Јер, шта вреди човеку да сав свет задобије, а душу своју да изгуби?

Акривија подразумева одговорно и савесно вршење свију заповести Божијих. А вршењем заповести ми стичемо љубав (Јн. 14, 15. 1. Јн. 5, 3) којом се у нас усељава Царство Божије (Јн. 14, 23).

Снисхођење према духовно неузраслим и неојачаним, као и урачунавање тешкоћа времена и прилика, те налагање на хришћане мањих и лакших захтева, назива се принципом икономије.

Онај хришћанин који врши мање, али према својој моћи, ипак испуњава Божију вољу, но уједно се и снажи за узрастање до пуноће и строгости вршења наређеног по акривији. Треба напомињати да свако ко може да учини више, а учини мање, чини грех (Јк. 4, 17. Лк. 12, 47).

Ревност

  1. Одвише стремити доброме, назива се ревношћу. Али само да не пређемо меру. Хришћански принцип: Будите мудри као змије и безазлени као голубови важи само под условом да мудрост и безазленост развијамо бескрајно, али равномерно.

Другачије, сагласно блаженом Јерониму, мудрост без безазлености биће злоћа, а безазленост без мудрости глупост.

Други пример је у вези са овцом међу вуковима. Овца може опстати међу вуковима као овца само под условом да не наоштри папке и не постане вук. Не чинити тако, него онако да је вуци не растргну, и да сама не постане вук.

Трећи пример је у вези са вечито прљавим: Сви прљају, а ја се сатирем радећи, и обрнуто. Ја прљам, а остали се сатиру чистећи. Бесмислено је да један држи чисто, а да остали прљају, и обрнуто, да остали држе чисто, а један да прља.

Ако је неко добар, не играј му по глави, и ако је неко строг, не љути га.

Права ревност је разумна, јеванђелска, подобна Господњој. Тек са њом избећи ћемо сваки вид фанатизма и претеривања (Јн. 2, 13 – 17. Рим. 10, 2).

О разуму и осећању

  1. Однос разума и осећања је наш основни и најважнији однос. Само нас обоје чини трезвеним, савесним, топлим човеком. А само са једним ми смо или неумољиви критичари, или усијане и искључиве судије.

О слободи и одговорности

  1. Питање слободе је најтеже питање, и без одговора на њега не може се разумети питање одговорности, а онда ни питање личности. Без личности опет као такве, не би било ни човека, ни анђела ни Бога.
  2. Нека жива бића се јављају и рађају са слободом: анђели и људи, а нека: животиње, без ње. У складу са тим стоји и наша одговорност. У хришћанству су сва предодређења: мушко и женско, Јеврејин и Грк, роб и слободњак, беспредметна у додиру са слободом у Христу. Последња препрека је питање избора живота: са Христом или без Њега.
  3. Слобода и предодређење у вези са самим собом увек стоје у вези и у међузависности. Од нас не зависи да ли ћемо се родити, али зависи како ћемо живети. Док се ми у суштини рађамо да бисмо живели. И то живели са смислом и циљем, или ако тако хоћемо, без циља.

О вољи и зловољи

  1. Ако своје енергије употребљавамо као људи добре воље, учинићемо да и људи зле воље окрену своју енергију на добру вољу.
  2. Молимо се и за људе зле воље да би постали људи добре воље, јер и њима је потребно спасење.

О употреби и злоупотреби својих енергија

  1. Човек није ни ђаво ни анђео. Он је биће које не треба да греши, да не би постало ђаво, него да живи врлински, да би постало ангелолико.
  2. Ако један члан Цркве напредује, цело њено тело напредује; и ако један њен словесни члан лично губи, остали њени чланови такође лично губе.
  3. Зло чињење не може донети добро рађање; тако, од злих дела не може стићи добар плод.
  4. Категорија уживања је извраћена категорија страдања и жртве. Уживање подстиче сујету и сујета уживање. Зато се сујета кроти жртвом; односно, смислена употреба енергија се васпоставља.

О уздржању и умерености

  1. Раније започето дело уздржавања од страсти, доноси нам касније лакшу борбу са њима, и трајнију победу над њима. И обратно: касније започињање борбе са њима омогућује теже савладавање, јер су оне једанпут нама већ биле овладале.
  2. Крајности су неприродна стања: ако је све озбиљно, биће нам неподношљиво, ако је све комично, такође. Зато: помоћи се шалом да нас озбиљност не скамени, помоћи се озбиљношћу да нас шала не разводни.
  3. Били ми строги у опхођењу, били попустљиви, оба начина су крајности. Средина је мера.
  4. Ми нисмо против света, него смо против везивања само и искључиво за свет.

О подвизима и искушењима

  1. Искушења су нам ипак на корист, јер преко њих ми сазнајемо своје право стање душе, док би без њих у нама веома узрасла гордост. Овако, ми се колико-толико трезнимо и враћамо својој стварности. И опет, бар знамо своје стање, и боримо се и желимо да се променимо. А колико ли је тек коров греха узрастао у онима који свога стања нису ни свесни?
  2. Ако су искушења мала, нису нестварна. Таква су сада на реду. Доцније ће наићи велика.

О временима, условима и  људима

  1. Није време оно које нас чини људима или нељудима, него смо то ми сами. Ако смо људи, време нека је нељудско, постаће људско; ако смо нељуди, време нека је људско, постаће нељудско.
  2. Наше време је време тешких искушења и страдања. Али Господ зна зашто баш те тешкоће допушта на нас. Сигурно, да га не бисмо чинили тежим него што јесте. А неки људи поступају тако као да би желели да искушења буду већа, и страдања тежа.
  3. Морално слаби људи у тешким временима не могу да се уздрже од зла кад оно нарасте. А морално јаки људи се баш тада одржавају тако што се лажи супротстављају истином.
  4. Све има лице и наличје. Међу људима се појави нечовек у условима повољним за чојство, и међу нељудима се појави човек у неповољним условима за чојство. Од нас зависи хоћемо ли бити људи, без обзира на услове. Слобода нам гарантује избор. Са људима треба бити човек, а са нељудима човек до извесне мере.
  5. Међу нељудима има људи, и међу људима има нељуди.

О дужности, обавезама и заветима

  1. Своју дужност треба вршити без жеље за доказивањем; само тако ћемо је и извршити.
  2. Ко не разликује сујету од дужности зна да пређе из дужности у сујету. Од сујете до стварне вредности кратак је корак. Сујета код неких људи изгледа као способност, па они гледају да код других изазову завист.
  3. Боље је извршити а да нисмо обећали, неголи обећати па не извршити. Дати завети се морају извршити.

О трпљењу

  1. Сви проблеми почиињу са људским потребама.
  2. Трпљење је потребно свима, а нарочито онима који трпећи треба да издрже до краја.

О половима, полности и полном животу

  1. Тамо где се дешава експлозивна љубав, треба очекивати њено прерастање у еруптивну мржњу. Дочим, ту је редак повратак на љубав, но не и на још већу мржњу и бес, и најзад на заборав, уколико се у међувремену све то не заврши убиством или самоубиством.
  2. На жену се гледа као на биће патње, уживања и кривице. Међутим, величина жене се огледа у њеном служењу.
  3. Када супружници могу да имају децу, неће их, а када не могу да их имају, хоће их. Зар не можемо без подсетника да све треба чинити у своје време?!
  4. Страст стављања себе у центар изазива обољења. Корен разних обољења код супружника такође треба тражити у егоцентризму и нетрпељивости. Међутим, да је било деце, или да их је могло бити у многобројним браковима, супружници би у њиховом присуству и њиховом помоћи успешно одолевали болестима. Они рецимо не би долазили у опасност да им љубав  прераста у мржњу, па и да не дође до трагедије.
  5. Када се жена понизи, она у себи понизи сву своју величину: човека, мајке, свештенице дома.
  6. Шири оквир заповести Божије о рађању и множењу и испуњењу или насељењу Земље био је, и остаје — живот. А човек и жена то окрену на уживање и сузе.
  7. Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву.

Грешник

  1. Грешник је несрећан човек, нарочито када је препун себе.

О покајању

  1. Ко не признаје кривицу и грех, не може да се каје.

О смирењу и неосуђивању

  1. Сви смо исувише стари човек у погледу постављања себе у центар, уместо јеванђелског смирења и врлина. Беспредметно је осећати се праведником на рачун греха који видимо да га други чини. Исувише смо удаљени од будућег смирења ка коме тежимо. Иако к њему идемо, ипак су нам кораци исувише мали. Тек када будемо поставили темељ од смирења ми ћемо моћи да градимо више — јеванђелску љубав према Богу и према ближњем. Грех ближњег треба да нас боли а не да нас лично погађа, и тиме да нам наноси штету. Не мари то што смо са људима који чине грех, него се бринимо да и ми не постанемо учесници њиховога греха.
  2. Зашто треба ценити роман Виктора Игоа Јадници? У њему има толико заједничкога што нам омогућује да схватимо друге народе и људе. Човек је блискији са другима када схвати друге и други њега.
  3. Наше је да разговарамо са свима, јер ми то себи можемо приуштити, будући да имамо истину: Богочовека Христа који је пут и истина и живот. Дакле, ми морамо разговарати са свима онима који нису у истини, а желимо им спасење. И док се њима може догодити да изгубе спасење, нама се може догодити само то да доживимо грдњу.

О сујети и гордости

  1. Сви се боримо са гордошћу, и сви патимо од гордости као од прираслица.
  2. Човек плива у гордости као што фетус плива у материци.
  3. Ко не разликује дужност од сујете не зна да пређе из сујете у дужност. Од стварне вредности до сујете, и обрнуто, није велико растојање, нити има мноштво корака.
  4. Горд у срцу и обузет њоме није приправан за Царство Небеско. Значи, који остане обузет сујетом, неће моћи да уђе у Царство Божје.

О навици

  1. Људи су у основи дивни, али се рђавом навиком покваре.
  2. Бог је дао моћ навике, а од нас зависи каква ће, и која ће навика преовладати.

О страстима

  1. Када човек огрезне у страстима, његови циљеви, ако су зли, поспешују га да огрезне у злу; и то онолико колико се оно распространило у њему.

О прелести

  1. Са гресима долазе навике, са навикама страсти, а са страстима фиктивне потребе.

О мржњи

  1. Мржња је ово: претходна глупо коришћена или протраћена љубав, и недовољно ангажована воља.
  2. Зашто је неко у стању да некога бескрајно мрзи? Када се неко налази на висини, принцип је да му први корак не буде погрешан! Ако ли погреши, пад са те висине добија убрзање, и неизвесно је где ће завршити, с обзиром да се љубав преокренула у мржњу. Све после тога је плављење са свих страна оним што није љубав.
  3. Поновићемо: тамо где се јави експлозивна љубав, имамо њено прерастање у еруптивну мржњу.

О хумору

  1. Шала је друга страна збиље.
  2. Умесна шала и досетка треба да нас разгале.

О нашој бесмртности

  1. Човек и његова воља – то је вечно питање. Ако се ова тема осмотри очима Библије, видеће се следеће: Првим људима је речено да од сваког воћа које је у Врту могу да једу, само од дрвета познања добра и зла да не једу. Јер у који дан окусе од њега, умреће: не истога тога дана, него доцније. Дакле, створени смо не да мремо, него да вечно живимо. Зато нам идеја оживљавања није страна. Али, ми грешимо, па ометамо оно што би требало да је нормално и природно; а шта је природније од вечног живљења?!
  2. Бесмртни живот је условно могућ; само, тада када је оно што чинимо Богу по вољи, и са Божијим благословом. Према томе, Божија воља и Његов благослов су наша бесртност. Све што је друкчије, смрт је.

О сећању на Страшни Суд

и о Божијој правди на крају

  1. Када бисмо стално мислили на наш излазак пред праведног Судију, и себе и друге бисмо поштедели многобројних неприлика и јада.

100а. Господ ће на крају поставити свакога од нас тамо где нико неће моћи да нас хвали, нити да нас куди како бисмо сами хтели, него ће све бити по правди. Јер, Он је пут, истина и живот. И правда.

 

Епископ Давид (Перовић): Литургичка поглавља

????????????????????????????????????

Овај текст је посвећен свештенослужитељима крушевачке епархије, а ставља се на увид свим  посетиоцима епархијскога Сајта и његове књигохранилнице.

Литургичка поглавља

 

Хришћанска калокагатхија Свете Литургије;

њени аспекти:

космолошки и еклисиолошки,

(с)ликовни и етички

 

Abstraкt: Светотајински, христоетосни и есхатолошки човек настаје у Цркви благодаћу, док савремени homo novus настаје менталним процесима, технологијом и духом разнородних наука, спиритизама и медио-комуникационих језика; први жићем у Христу, други индивидуалним, индивидуационим и комуниколошким настројењима ума, душе и тела. Крајњи домет и једног и другог човека, и до њих сав обострани подвиг и рад коначно, јесте љубав. Богочовечанска љубав и хришћанска калокагатхија љубави пак поимале би се, као што се и поимају само личним развитијем у светлу љубави евхаристијске — логоморфне и икономорфне.

Kључнe речи: Хришћанска калокагатхија, божанствена над-уметност Духа Светога, космолошки аспект Литургије, Евхаристијска омоитхиа, евхаристијско значење појмова један и многи, први и остали, Христова жртва, слика, знак, символ, кин, логоморф, лирософија, светлопис-филм.

1

 

Љубвено обликовање

личности и заједнице

у над-уметности Духа Светога

 

Само је оно љубав што је истовремено и храна, те нас тако воли само онај који нас истовремено и храни. Христос!!!

*

Први евхаристијски силазни Дар човечанству јесте Богомладенац Христос Кога свети Богопримац Симеон узима у руке и предаје првосвештенику да Га овај у Светињи над Светињама принесе Богу Оцу узлазно као Дар; и опет, прво освећење Евхаристијскога Дара јесте освећење утробе Пресвете Дјеве Духом Светим ради зачећа и оваплоћења Логоса, као силазнога Хлеба; опет и опет, рођење Господа Исуса Христа, предвечно закланога Агнеца Божјега и Искупитеља Пречистом Крвљу Његовом бива ради нашега Причешћа и ради примања живота вечнога као Дара одозго, а за наш вишњи живот (Апостол Јован о Небеском Хлебу – 6, 22-66).

*

            Из јерусалимске Горњице или одаје пре Христова Васкрсења, и из Емаускога коначишта по Његовом Васкрсењу, као из евхаристијског извора проистекле су све многобројне литургијске Анафоре. И као нове рајске реке оне су својим безбројним притокама и рукавцима сву Божју земљу, сав свет засочиле. Везу тог евхаристијског извора и евхаристијских токова ми осећамо и доживљујемо као непрестано таласање евхаристијског мора; мора које повезује наше светове у једну целину: свет Цркве и свет Царства Божјега. Зар то онда не значи да ми богоопштимо са Христом већ сада и већ овде, но не у пуноћи, и већ сада и већ тамо, но опет не у пуноћи?! Ми управо ишчекујемо Христов Други долазак ради пуноће благодатног богоопштења, али до тада ми и богоопштимо по сили своје вере, наде и љубави. Притом ми Му се молимо за још присније и сладосније благодатно причешћивање Њиме.

*

Црквени храм је наличан прекоокеанском и васионском пловилу, или времеплову-есхатоплову. Његови путници су сви људи што се одазивају позиву за пловидбу. Они могу да се укрцају само са уредним исправама – крштеницама; да путују ка Царству само они који поштују, и који се држе правила пловидбе – Канона и Заповести и Врлина и светих Тајни Цркве, што је све једнако Христу. Циљ пловидбе је Царство Божје, а лука Божји Престо – Света Трпеза храма, са Пречистим Даровима на њему.

*

Црква је сама Света Тајна над Тајнама, и сама икона и символ и сигнал и логоморф и лирософија Царства Божјега у непрестаном долажењу к нама, као и у лоцирању Царства Божјега у светој Евхаристији.

*

Највернија историјско-есхатолошка мапа о свим пребивалиштима људи на планети Земљи и у целокупном Универзуму налази се у типовима литургијских Анафора; у њима су сачуване све најважније чињенице о космичкој и небеској драми свих народа света и статусу свакога човека. Дакле словесну и бескрвну службу Господу приносе сви народи од истока до запада, и од севера до југа, јер је велико име Његово у свим народима; на свакоме месту приноси се кад Светом Имену Његовом, и жертва чиста, и кађење, и принос (в. Млх. 1, 11; 1Цар. 12, 3; 13, 1. Божанствена Литургија светог Апостола Марка, у: Христос Нова Пасха, Божанствена Литургија 3, Београд-Требиње 2008, 25).

*

Света Литургија је човеково најприродније просторно-временско станиште и налазиште; његова најсамерљивија гео-политичка и небеско-кинотичка одредница.

*

Света Литургија је страшно Судилиште правде и љубави Божје у вези са сваким постојећим човеком и са сваким словесним бићем.

*

Катихумени и енергумени не могу прићи Светињама Светих док не раскину заједницу са нечистим и несветим легионима и силама; док се не удостоје бање поновног рођења; док се не поиграју са духом нечистим као са птицом, и не свежу га као дете врапца (Јов 40, 24). Све док се људи не покају и не исповеде, избаве од насртаја бесова и опросте им се сви вољни и невољни падови у грех, и очисте се од сваке поганштине тела и духа, они не могу бити браћа у Христу (Рим. 16. 20. Кол. 2, 14. 2. Кор. 7, 1. Апостолске Установе, књ. VIII, гл. 5-15).

*

Онако како су некада Јудејци гунђали на Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, … Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света …, и како су се Јудејци препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?… а Господ им рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему …, те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? … па отидоше натраг, и више не иђаху с њим … (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66), тако се данас извесни новојудејци по духу у помесним Православним Црквама (нарочито у Српској – неки свештени пастири, монаси и лаици – и од њих незнатни у међувремену изопштени из Српске, и осталих Православних Цркава) препиру о литургичком Предању: теорији и пракси – међусобно и са другим пастирима и клирицима, литургичким харизматицима и разумним ревнитељима. Ови дакле новојудејци по духу, радије се измештају из Православних Цркава (из Српске такође) у изолацију и парасинагогу, и радије се одвајају од својих пастира и архипастира, неголи што налазе храбрости да упознају православну литургичку теорију и праксу, и у њихове ризнице – ризнице неисцрпивога духовнога богатства, доброте и красоте се укључе.

Најзад, сва пустош код ових катара, чистунаца и црквених беземљаша потиче од неспремности да они лично оставе своју незнавеност и одбаце своје сујете, да узму на се крст богословског и литургичког Предања – теорије и праксе, и да пођу ка литургичким неисцрпивим изворима живе воде; ка ризницама неописиве доброте и красоте и препорода, за чим сав наш народ иначе толико чезне.

*

Да не бисмо током свога живота мучили, злостављали и уништавали себе и једни друге, ми сами себе, један другога и сав живот свој хлебодавном и виноточном Христу БогоЧовеку предајимо.

*

Када неко зауздава страсти, причешћивати се може стално; и, онај свештеник који се ослобађа од страсти, и има љубави према сваком човеку као сачовеку, Бескрвну Жртву може приносити стално.

*

Логос Божји и Владика Исус Христос, као ужарени драгуљ у двема природама дотиче се срдаца грешника, и чисти их од сваке нечистоте; отклања непријатан греховни задах душе и тела и освећујућом их моћи свога Свесветога Духа очишћује. Он се не гнуша да сваки пут, као пречист и прекрасан и свемирисан, уђе у нас иловачне. Зато му ми приносимо благодарне песме, плод својих усана; еда би нам Он Сам подарио миомирис свога Пресветога Духа, миро пречисто и неотуђиво. И то у нашем веку, веку мириса, – створених мириса; када имамо ту појаву да што су телеса модерних људи њима више мазана и мириснија, душе и телеса тих модерних људи да су злосмраднији од греха (на пример од хероина и дувана, сиде и пића).

*

Нема корена љубави, баш као ни саме љубави, до корена и пунине љубави евхаристијске и причесне. Зато ђакон каже: Целивајте један другог светим пољупцем, и они међу вама који не могу да се причесте овим божанским Тајнама нека изађу на врата, и помоле се тамо. А народ тумачи свети евхаристијски целив: Христос се јавио посред нас, и, пошто је свудаприсутни Бог, присуствује сада овде; разлеже се глас који оглашава мир, дата је власт благовештења, Црква се ујединила, у потпуности је дат савез целивања, непријатељство је удаљено, развила се љубав по целом свету. Сада служитељи Божји, узвисивши свој глас, једномислено одајте хвалу једносушном Богу, чијим се светим гласницима огласише серафими (Поредак Литургије Јерменске Цркве).

*

Маркова Анафора позива на слободу љубави и на љубав слободе путем Молитве целива. Ђакон дакле позива верне: Целивајте један другог целивом светим, а свештеник наставља: Владико, Господе Сведржитељу, погледај с неба на Твоју Цркву, и на сав Твој народ, и на Твоју паству, и спаси све нас, Твоје недостојне слуге, овце Твога стада и подај нам Твој мир, Твоју љубав и Твоју помоћ, и пошаљи нам дар Твога Свесветога Духа, како бисмо чистим срцем и чистом савешћу целивали један другог светим целивом, а не лицемерно, и не непријатељски, већ са невином и непорочном намером, у једном духу, у свези мира и љубави, као једно тело и један дух, с једном вером, као што смо и позвани, с једном надом свога звања, еда бисмо сви достигли божанску и бесконачну љубав у Христу Исусу Господу нашем, са Којим си Ти благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, и сада и увек, и у векове векова. А народ његове речи запечаћује својим Амин.

*

Резиме свих наших молитава јесте освећење нашег тела и душе и духа и ума, упућивање наших мисли к побожности, ка свему што је Господу угодно и што Му је по благоизвољењу. Тако се ми молимо да Он усади у нас страх Његових блажених заповести да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све оно што је Њему угодно. Јер ми нисмо само слушаоци духовних изрека, него много више од тога — делатељи добрих дела; искуситељи ствари које иду до деобе душе и духа.

*

Хришћанско искуство христоитхијне калокагатхије јесте христолошко-светотајинско; хришћанска битијна калокагатхија, баш као и хришћанско битиословије, незамисливи су другачије до ли као личносни христолошко-светотајински реализам. Зато свакога онога који хришћане нетрезвено одбија од Причешћа треба сматрати виновником сувопарне схоластике и неосхоластике, агностицизма и атеизма.

*

Као што је услов за светост и светитељство подвиг личносног заједничења у благодати или Помазању (1. Јн. 2, 20, 27), тако је и подвиг верности речима и заповестима Јеванђеља  услов за богољубље и богопознање у Духу Истине ( Јн. 16, 13). И онај који држи заповести Његове у њему пребива, и Он у њему. И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу Којега нам је дао. А ми нисмо по телу него по Духу, пошто Дух Божји живи у нама. А ко пак нема Духа Христова, он није Његов (1 Јн. 3, 24; 4, 13. Рим. 8, 9. 1 Кор. 3, 16; 6, 19. 2 Кор. 6, 16. 3 Књига Мојсијева 26, 12). Као што је Он, и ми смо у овоме свету. Имамо као дечица родитељску заповест да останемо у Њему да када се јави имамо слободу, и да се не постидимо пред Њим о Доласку Његовом (1 Јн. 4, 17; 2, 28).

*

Ми смо свети по причасности — наш литургијски Сабор причесника никада се не разилази него остаје у Христу, трајно сједињен Духом Светим.

*

Светост спада у релациону категорију — ми се позивамо на историјског, а богоопштимо са пневматизованим или есхатолошким Христом, освећујући се и постајући евхаристијски свети ката метхексис – по причасности.

*

Светост спада у категорију причасности — Тело и Крв Господа Исуса Христа су Пресвети Дарови, и изван ових светих благодатних евхаристијских Дарова ништа светије не може се наћи; ма колико ми сами, или у разним спрегама са другима трагали за нечим светијим и сладоснијим од њих; као нечим по висини светости и сладости потоњим и најновијим.

*

Светитељ је јединствено достигнуће црквене заједнице, специфичан свети плод црквеног свеукупног односа човека са пневматизованим и есхатолошким Христом по благоизвољењу Бога Оца и садејством Духа Светога. Зато је светитељ Божји човек, неодвојив од Христа са Оцем и Духом, и незамислив без Њих; али и неодвојив од црквене заједнице, и незамислив без ње. Он је неко кога је Господ наоружао преподобијем или светошћу као огњеним мачем. Светитељ, ма колико био личан, није искључиво индивидуално и приватно свет и одуховљен. Он је увек такав само као члан црквене евхаристијске Заједнице многобројних личности и браће у Духу Светом; такав по призвању, такав по благодатном дару, такав по испуњеној заповести и такав по оствареној врлини. Јер такво је само Божје благоизвољење о томе.

*

Грех и обесвећеност су отпадање од светотајинствености, неузимање рајске хране бесмрћа (благодати Духа Светога), неживљење по Богу, него по себи и по стихијама света; по другима и по свету без Бога; дакле живљење оним чиме се поспешивало и поспешује труљење, чиме се афирмисала и афирмише смрт.

*

Антрополошки минимализам скраћује еклисиолошку и христолошку перспективу. Али Христос је Totus Cristus, Caput et Corpus (Сав Христос, Глава и Тело), а ми чланови Његовог Тела. Ми смо грешни људи Свете безгрешне Цркве коју Дух Свети непрекидно конституише сталним враћањем Христа у историју и задржавањем Њега истог у њој, у чијој светости ми онда и партиципирамо. Протестанти реформатори су оптерећени моралним статусом човека, па сву тежину пребацују и на теологију пар eкселанс — теологију о Светој Тројици. А управо христоцентричним битиословијем превазилази се моралистичка и психологизована христологија; то јест историјска протестантизована исусологија. Док наш живот тек у историјском, пневматизованом и есхатолошком Христу постаје благодатни реализам.

*

Критеријум и печат светости огледа се у учешћу у светотајинском животу Цркве; у њој се заједничи у пуноћи светости Христа са Оцем и са Духом Светим; у њој Дух Свети освећује све чланове Цркве, док Њега нико не освећује. У најизузетнијем смислу пак, Христос је Свети, а чланови Његовога Тела су само по учешћу свети; нехришћани опет, потенцијално и по призвању такви су —захваљујући логосности целокупне творевине која чезне да буде освештана, и да се успокоји у Христу. Благодарећи чињеници логосности и пријемчивости за благодат ми намерно избегавамо прецизирања граница Цркве, иако добро знамо где се њене границе налазе. Ми такође избегавамо да дефинишемо невидљиво Тело Цркве, иако смо свесни чињенице да сами припадамо њеном видљивом Телу. Свесни смо и проблема спасења оних који у историји никада неће постати пуноправни и пуноважни чланови словесне пастве Христове; баш као што смо свесни и постојања идеје и потребе за спасењем код нехришћанских народа: дакле њихове идеје о светим људима и потребе за њом; људима обдареним узвишеним моралним животом. Изнова се враћамо темама: светости, ауторитета Библије, Светих Отаца, методологије богословља, …, еда бисмо свој исказ свели на полазиште да ми не технологизујемо речима, макар оне биле и библијске и светоотачке, јеролошке или сакралне. Не, него сведочимо своју делатну веру у Духу и опет у Духа који је Бог; веру која није израз испразног логовања и надмудривања, то јест спретније употребе речи; ми дакле сведочимо веру као светотајинску, јеролошку пројаву благодатне силе.

Зашто је укус хришћанства Светске лиге реформатских цркава укус легализма и опорости, кулиса и обесвећености?! Његови креатори учинили су га таквим управо занемаривањем и игнорисањем благодати и светих Тајни (на пример свештенства); односно игнорисањем животворнога Крста и Пресвете Богородице, Светитеља и Светих Тајни; али је зато тамо истакнут секуларни дух. Зар предикаонице ове Светске лиге не висе над главама протестантског света као џиновске птице, без топлине у себи; топлине Духа Светога који је у почетку у виду колосалне птице загревао воде својом животворном енергијом док се она надносила над њима (Књига Постања 1, 2. Шестоднев светог Василија Великог).

*

Протестантском концептуалистичком богословљу не недостаје штурост и опорост; али му зато недостаје облагодаћеност и облагоуханост; јерологија и литургичност.

*

Данас у трагању за аутентичним хришћанским етосом и православном калокагатхијом, за својим предањским идентитетом дакле, треба имати пред очима догађај Тајне Вечере Господње у Горњици, и при том укључивати се у тај догађај — личним учешћем у литургијској Трпези. Све то потекло је једаред оданде, и отада стално оданде извире и тече и траје као нешто најдрагоценије за чим се може трагати, за чим и посезати: — за Очевим Домом и братском Трпезом. Понављамо, за братском трпезом, а не рецимо за апофатиком и онтологијом Апсолута. Јер Бог већ јесте Онај Који Јесте; и ето даље, Он Јесте Христос са нама до скончанија века; Хлеб Који је сишао с неба и даје нам се за храну; Жива вода од које више не жедне они који је пију; Пут, Истина и Живот; Светлост; Добри Пастир Који живот свој полаже за своје овце. О томе Он и лично сведочи: И нико не долази к Оцу сем кроз мене. Кад сте мене упознали упознаћете и мога Оца. Већ сад га познајете и видели сте га (Јн. 14, 6-7).

*

Неопатристичка синтеза под слоганом повратак Оцима постигла је свој циљ у највећем могућем степену у црквеном мислилаштву источном и западном. Она се дакле одиграла на пољу стваралачког дијалога теологије са философијом, науком и уметношћу! Међутим, за заједничку неолитургичку синтезу под слоганом, рецимо повратка литургичким Анафорама Истока и Запада у практичном виду, не може се казати друго до да се на њену реализацију још увек чека! Да се за њом више чезне, а мање трага, док се на њу најмање осмељује. И још да оно што нам по том путу насушне литургичке практичне синтезе непрестано поставља неуклоњиве громаде јесу: домаћи укорењени страх од непознавања теоретског и практичног литургичког предања, међусобне неућутне и свеисцрпљујуће конфесионалистичке полемике, вероломни догмати Римске Цркве који литургијско међусобно неопштење продужују у недоглед, кад мекани, кад сурови колонијализам Ватикана у односу на целокупну Православну Цркву; и напослетку, вулгарни секуларизам са мноштвом бесмислица и јеретичких практика и небулоза код Протестаната и Англиканаца!

*

Да би сви типови, породице и родови Анафора и Литургија које Православна Црква данас нема у својој употреби били употребљиви треба их прочистити; треба са њихових стабљика поскидати отровне бодље јереси па их опремити епиклезом; онако како је свети Василије чинио са списима класичних мислилаца философа док је саветовао омладину како да их душепољезно користи.

*

У ком то односу стоје Евхаристија, патологија и тханатологија? Одговор нам долази од апостола Павла: Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор. 11, 28–30). Из апостолових речи закључујеш да хришћани не бише више били боловали када би се више бише били достојно причешћивали; дакле, претходним испитивањем себе, и стицањем свести о величини, слави и светости Тела и Крви Господње.

*

Раздробљава се и раздељује Агнец Божји, раздробљаван и нераздељиван, који се свагда једе и никада не нестаје, него нас причеснике освећује. Истинити Спаситељ људи разликује се од свих лажних спаситеља тиме што се људи Њиме хране непотрошиво; и још зато што се Он не храни њима, нити их страши и злоставља, односно њих опет као крвну жртву Себи да иште – незајажљиво.

*

Било једном давно — тиче се митолошког времена;

растојања или паузе измећу два удисаја – јогинова херметика или вечност;

у време оно — преноси нас у јеванђелску историју;

већ сада и овде, али не још како онда и тада —  дарује нам литургијско време;

једанпут за свагда и у векове векова — есхатолошко стање

и предукус Цаства Небескога.

Сада постаје сасуд вечности, преображава се у увек

и постоји свагда и у векове векова.

А када дође Дух Свети, к нама ће доћи, па ће нам и Царство Божје донети (Мт. 12, 28).

*

Само је свештено време равно и истоветно себи. Јерофанијско време поклапа се са есхатолошким временом и усличено је вечности; профанофанијско време пак равно је историјском времену и усличено је пролазности. Како год називали време: чистим, светим и јаким, радним, празничним или свечаним и подмлађиваним, ми говоримо о трансљудском својству литургичког времена; говоримо о својој носталгији за настањењем у Христовој близини; подразумевамо човека вере жељног вечног добробитија, или онтичке супстанце која извире из Центра живота. Зато ми и натурање свог малог универзума претварамо у личну судбинску драму у којој самом времену дајемо променљиву јачину и садржину. Како се то постиже? Уметањем у њега животних секвенци обесвећеног, профаног и истрошеног, поквареног, оскврњеног и похабаног времена; претварањем историје у пакао путем претварања самог хомо религиосус-а у теромана или хелмена.

Отуда су нам и поруке последњих времена последња упозорења: не пропуштати прилике прелазака из профаног у сакрално! Темпус, темплум и университас неприхватљиви су и неподносиви без идентификације блаженства и са блаженством. А то је за нас урадио и рекао Јеванђелист Матеј: Блажен је онај ко изврши и научи (5, 19).

*

Хришћани у Евхаристији предокушају начин постојања, идентичан оном у Царству Божјем. И ја вама завештавам Царство као што Отац мој мени завешта. Да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме, и да седите на престолима и судите над дванаест племена Израиљевих (Лк. 22, 29–30).

*

Причесник гледа светлост истиниту, прима Духа небеснога и проналази истинску веру.

*

Категорије добра и зла, греха и врлине, лепог и ружног, раја и пакла, живота и смрти верификоване су еклисиолошки, и Црква их у своме словару има у сталној употреби. Оне се не могу апстраховати! У противном, апстраховала би се историчност човека и отишло се у есхатомонизам, свеједно ако и у евхаристиомонизам. Овде се дакле барата појмом новог човека,  још неучвршћеног у вишој слободи (да  он неће грешити, и да он више неће моћи да греши). Воља за непрестаним пребивањем и живљењем у Христу долази на крају, не на почетку; док између почетка и краја имамо зној, крв, сузе, грех, покајање; једном речју, подвиг преласка из ниже у вишу слободу (немогућности грешења). Ми морамо рачунати са чињеницом да човек није безгрешан, и да не може почети подвиг с оним чиме се сами он, подвиг завршава. Ако се то не подвуче, увек ће грозити опосност од апстраховања човекове историјске ситуације. До благодатне апатхије пак има времена; зато, за евхаристиофилију треба смогавати снаге, додатно проналазити време.

*

Ако хришћани, другачији од православних, гледају на покајање као на господарење њиховом савешћу од стране директора савести, или као на начине и вештине избегавања кривице и осуде на вечне муке, православни хришћани благодаре Богу на свему и за све. Најодличнији међу њима пак, налик светом Јовану Златоусту, или светом човеку на кога се он позива у Омилији 10, 3 на Посланицу Колошанима 4, 2 (PG 62, 368-9), баш сва своја животна стања преиначују у молитве, благодарења и химне. Тако, ми благодаримо Господу и за оно добро што га је Бог учинио са нашом вољом, и за оно без наше воље, и за Царство Божје и за пакао; односно, ми благодаримо за пакао и казну као што и за Царство Небеско благодаримо.

*

Света Евхаристија као Тајна није само на отпуштење грехова; она је прво на избављење од непостојања у смислу пратворбеног небића, а затим на живот вечни (уп. Синакси 3/82, 75–82, на грчком).

*

Као што је евхаристијски Синаксис заједничко дело и подразумева учешће свих у Даровима, тако је и богословље заједничко дело, и подразумева учешће целокупног народа Божјег у њему. Оно никако није намењено искључиво његовим изабраним, елитним или специјализованим члановима, анонимним индивидуалцима и индивидуалним социопатама. Такође није намењено громопуцатељним незналицама ни сервилним кукавицама; не ни пуританцима, нити подозривцима и уходама наших савести. Тако су и Евхаристија и богословље догађај и доживљај незамислив без учешћа црквене плироме.

*

А они Га устављаху говорећи: Остани с нама. И док Он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше Га. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем, и док нам објашњаваше Писма? И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хлеба (Лк. 24, 29-32, 35). Према казаном, богослов је онај коме срце гори и чије су очи отворене, а богословље је синтеза тумачења Писма и учествовања у евхаристијском догађају као реалијама садашњости и будућности.

*

Доксолошко богословље је садржано у Анафорама а врхуни у Возгласима. Свештеник који из непажње или лености возглашава тако да испушта капитални везник и, на пример, говорећи: Слава Оцу, Сину и Светоме Духу, лично извитоперује само тријадолошко исповедање вере, само његово славословље равночасности.

*

Подвиг вере поклапа се са учењем, и учење са Евхаристијом; дакле, сами подвиг вере поклапа се с Евхаристијом. Док из праксе која се поклапа с Евхаристијом — израста само учење. На пример, наша подвижничка страдања се темеље на животворним страдањима Христовим, а наше воскрешеније на Његовом васкрсењу. Или пак, да би на светој Литургији свако тело човечије умукнуло и стајало са страхом и трепетом, и ништа земаљско не помишљало у себи, претходно треба хришћански постити.

*

Најближе је истини да је семитски човек евхаристијски човек, који је све затворио у литургијску молитву и њоме протумачио тајну бића и постојања.

*

Отуђење од Литургије отуђење је од свеколиког живота, како историјског тако и есхатолошког; док је повратак Литургији повратак живом животу.

*

Као што је свака иконолошка тема посебно органски део свеопште теме Вазнесења Господњега, јер све оне заједно гравитирају ка њој, тако су и све богословске теме организоване по групама, предметима и смеровима органски делови свеопште литургијске целине и литургијског догађања јер гравитирају ка њој; а све то тек у Светој Литургији добиће своју црквену функционалност и животни смисао.

*

Етос и циљ хришћанског богословља јесте светост, а врхунска богословска мисао гласи да се у Причешћу догађа да нас Прослављени Христос прима у себе да бисмо ми сами примањем Њега у себе постали преобликовани христоси.

*

Од часа установљења Света Евхаристија је једина, истинска реалност која је собом прожела све и сва. И док су јој се у међувремену једни све више и више предавали и њоме се освећивали, други су се све више и више из ње искључивали и без ње се обесвећивали. То је право стање и поредак ствари на Земљи. Апропо саме Цркве, ње уопште нема тамо где нема Свете Евхаристије, док црквене пуноће уопште нема тамо где је на делу непрестано обезблагодаћивање и онебићавање себе, других и свега.

*

Све може да се извитопери, па и литургијско богословље, само ако се изолује од свега осталог; оно тада постаје испразни сакраментализам и мистицизам, или, још неки од богословских изама и римокатоличких и протестантских изума.

*

Како је евхаристијски Синаксис заједничко дело које подразумева учешће свих у Даровима, тако је и богословље заједничко дело које подразумева учешће целокупног Божјег народа у њему; никако пак дело само његових изабраних, или чланова специјализованих за њега. Тако су и Евхаристија и богословље догађаји и доживљаји, незамисливи без учешћа црквене пуноће. Ми управо то певамо на завршетку Свете Литургије: да смо као причесници видели истиниту светлост, да смо примили Духа небеснога и да смо једанпут заувек пронашли истинску веру.

*

Ако су протагонисти Латеранског сабора из 1215. године (24. поглављем) и Тридентског сабора из 1551. године (14. седницом), и заједно са њима и по угледу на њих православни епигони — ограничавали учесталост праксе причешћивања (на 1 — 4 пута годишње током 16. — 18. и 19. — 20. века), па на тај начин готово сасвим лишили хришћанску икумену Причешћа, данас, међу православним свештеницима они који са незнањем или знањем својих епископа и са њиховим прећутним неодобравањем или одобравањем служе Свету Литургију тако што изостављају Канон Евхаристије па се појављују на Дверима с празним Путиром не причестивши ни себе ни вернике (!) — лично прете православној Икумени да ће она једанпут остати без свете Евхаристије!!! Колико ће до тада то, и до које мере мање и све ређе бивати, питање је сад?! Зато је отац Александар Шмеман бивао у праву сваки пут када је говорио да су спорови у вези са Евхаристијом (њено измештање из центра живота, ограничење и умањење њеног значаја у историји Цркве) у суштини демонска ствар (Дневник 1973—1983, 486-487, на грчком). Или блаже речено, но ништа мање трагично, замена евхаристијске еклисиологије административном, финансијском и бизнис-еклисиологијом.

*

Раздробљава се и раздељује Агнец Божји, раздробљаван и нераздељиван, који се свагда једе и никада не нестаје него нас причеснике освећује. Истинити Спаситељ људи разликује се од лажних спаситеља по томе што се људи Њиме хране непотрошиво, а не Он њима незајажљиво.

*

Људи и народи који се не причешћују остају неукрашени духовним бисером. Не постају непролазни јер се не причешћују божанског Тела и Крви; остају прах и блато јер протерују благодатни животни дах. Вештаство њихових грехова остаје неспаљено, трње страсти несажежено, они цели непросветљени и непросвећени. А као непричешћени бесмртним Тајнама, они остају и без извора добара, светлости и живота, бестрашћа и напретка, без умножења најбожанскије добродетељи (в. Канон пре св. Причешћа). Такво стање нас приморава да замишљамо себе у хорор-сценама и да им се надамо као судбинским, када ћемо само ми страдавати.

*

Овај свет једе лешеве (20) Све што се у њему поједе поново умире. Истина једе живот. Зато нико ко се храни (истином) не умире. Исус је дошао (…) и донео (25) је са собом храну. И онима који желе дао је (живот) да не би умрли. (Уп. са  апокрифним Филиповим Јеванђељем, Логос 2006, 64). Да би свет могао да прелази са смртне на бесмртну храну потребни су му јунаци и хероји; да се преко њих прилази Христу; преко њих живих Извору живота и Животодавцу.

*

Како се опитују јеванђелске тврдње: прва, да у Цркви нема ни Јеврејина, ни Јелина, ни Скита, ни мушког ни женског, ни богаташа ни сиромаха, него да је све Христос, и друга, да се у Царству Божјем неће ни удавати нити женити, него да ће сви тамошњи бити као анђели Божји? Одговора налазимо у светом црквеном посту, молитвама и Тајнама, са Светом Литургијом као врхунцем и попутнином у вечни живот. Током вишечасовних бдења крунисаних Светом Литургијом ми, налазећи се у благодатном стању и стању блаженства, не осећамо нити једну животну потребу, нити једну бригу и тегобу. И што је више благодати, на пример као код светогорских стараца Порфирија, Тихона, Софронија, Паисија и Емилијана, то су периоди равноангелног бивствовања дуготрајнији; измењено стање постојања благодатном светлошћу изразитије је, као на пример код преподобног старца саровског Серафима, и његовог духовног сина Мотовилова. Али и од тога нам више пружано даром јесу саме заруке Царства Божјега: Свето Причешће, само Тело и Крв Господа Исуса Христа, само Његово благодатно присуство у нашем личном животу, само богоопштење по мери наше вере, наде и љубави. Да ли у том нашем измењеном стању и начину постојања ми трагамо све даље у вези са самим Светим Причешћем? Да! – За још приснијим и сладоснијим причешћивањем Господом, односно богоопштењем – у незалазном дану Царства Божјега – никако дакле не неповезаним са Христом као причешћем!

Том и таквом животном богопричастију поучава нас преподобни Максим Исповедник: да њега неће сачињавати ваздух кога удишемо, нити проток крви …, већ целокупни Бог Кога се сви причешћују и душом и телом … еда би душа добила непроменљивост а тело бесмртност, и да би се цео човек обожио благодаћу Очовеченога, а  човек душом и телом остао цео по природи, и да би душом и телом сав постао бог по благодати и божанској светлости, са потребовањем пуноће блажене славе, од које ништа величанственије ни узвишеније није могуће замислити. Стварно, шта је достојнима жељеније од обожења, сходно Богу Који се уједињује са онима који су постали богови, и Који добротом чини све по своме? Због тога је овакво стање правилно названо уживањем, страшћу, радошћу, које се састоји од божанског поимања и оног што му следи: уживање у наслађивању… (упор. са: Максима Исповедника О разним недоумицама, у: Филокалија ниптичких и аскетских Отаца 14Д, Отачка издања – Григорије Палама, Солун 1992, 90-93, на грчком. Такође PG 91, 1088, CD).

2

 

Космолошки аспект Свете Евхаристије

и

евхаристијско обликовање твари

           

 

            Како у евхаристијској честици сав Бог пребива телесно, и како благодарећи тој чињеници сав космос у кога се Логос обукао или се њиме одебелио пребива у свакој од тих Његових божанских честица, тако и Света и Божанствена Литургија целокупна сажима се у сваком свом делу; и сваки њезин део се проширује до целине њенога свеобухвата.

*

Однос Евхаристије и твари изискује од нас молитвени дијалог предстојатеља и народа  ради приноса целокупне твари (космоса), и потом њеног преображаја.

Незастарива је богословска изрека светог Иринеја Лионског у вези са Евхаристијом, да је наше учење сагласно са Евхаристијом, а да Евхаристија потврђује наше учење. У вези са нашим учењем о Христу опет, ми Христа исповедамо као истиниту светлост која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет (Молитва Првог часа). У трећем Канону седме Песме, у Служби Недеље Светих Отаца пред Рождеством Христовим, ми читамо ове стихове:

Божанственој Лози,

нетљенога узрелога грозда,

приближи се  родити Онога

што точи вино весеља,

и напаја нас који Му певамо!

Отаца наших Боже,

благословен јеси.

 

Божанствена Мироположница

благовоно Миро носећи у себи,

долази у витлејемски вертеп да га источи,

и тајанственим га миром испуњујући

да пева: Благословен Си, Боже Отаца.

 

Машице које пророк Исаија виде у давнини,

долазе садржавајући Христа,

Божанствени угаљ који пржи сваку ствар греха,

а душе верних просветљује.

(Богородичан)

 

(Минеј 12. Наш препев с црквенословенског језика).

*

Чином спасења твари све бива испуњено радошћу, све оденуто у Спаситељеву одећу весеља. Човек пак сваким даром Божјим украшен јест'; посебно благошћу и смелошћу према Богу, Коме он и сав свој живот, и сву своју наду поверава. Зато се смиреном узвраћа сваким добром, и према његовој потреби; да се светиња стално дотиче његових усана и да му се уста испуњују хвале.

*

Тајна Цркве или Тела тāји се у сабрању двојице или тројице Његова Имена ради, еда би се било једним телом, и међусобним чланством све твари ради причешћа животом.

*

Опирачи црквеном јединству често су саблажњени тиме што Црква у представљању себе, суштински, управо на јединству свих у Христу ради.

*

Свака људска заједница је потенцијална црква, која себи тражи главу, тело, срце, удове, Тајне и благодат; Христа.

*

Сва твар је сконцентрисана на тело, на човека, на искупљење; да се саоваплоти оваплоћеноме Христу, да се укључи у Његово Тело-Цркву.

*

Наш однос је однос непрестаног примања од Христа, и нашег уздизања к Њему; наше понављање благодарности и живот у Светињи.

*

Чин оваплоћења је евхаристијске природе. Дух Свети формира тело Логосу својим надношењем над елементима тела ПрисноДјеве. Дјевина утроба постаје Храм Свете Литургије. Сва твар, уздигнута Дјевом, истовремено је наш принос, кога осењује сила Пресветога Духа.

*

Евхаристија Цркве је Светајна, чињеницом пуноће свих својих пројава у сили, богатству и светости. Учешћем у њој ми постајемо богови, а не као (бајаги) богови, како је Сатана слагао нашу Прародитељку Еву.

*

Долазак Логоса Божјега беше ради литургијског сабрања  расејане деце Божје (Јн. 11, 52), а затим ради сједињења драгоцених бића и њиховог интегрисања у Цркву. Твар и космос пак увек изнова изгарају за укључењем у догађај Цркве и празнике слављења Господа; слављења кроз све Свете.

*

Наше Сабрање у Цркву слика је и смотра целокупног Тела Христовог, свих Његових чланова.

*

У евхаристијском јединству предстојатеља и собрања пројављено је богочовечанско јединство Цркве са Христом у Духу Светом.

*

Наше Предање опитује твар и свет. А свет, иако је он пао и постао овај свет, ипак остаје Божји атар. Евхаристија у нашем искуству јесте откривење тајне саме творевине, човеку дате ради причешћа Божанским животом.

*

Адамово призвање се догодило ради његовог заједничења са Богом; тада када је требало да он и постане, и да буде свештенослужитељ личног обожења, све бивајући у заједници са својим окружењем.

*

Тајна твари је историјска и есхатолошка: односи се на Божји свет у његовој првосазданости, и на достигнуће пуноће у Царству Божјем. Средиште тога је Евхаристија и васкрсење.

*

Изневеривши и убивши свога Творца, Спаситеља и Господа, овај свет је припремио себе за смрт, јер сам није имао живота у себи. Одбачен је Онај о коме је речено: У њему беше живот и живот беше светлост људима (Јн. 1, 4). Као овај свет, свет ће се завршити тако што ће небо и земља проћи. Само онај који верује у Христа и прима Га као Пут, Истину и Живот живи надом  и очекивањем будућег века. У овоме и јесте сва радост хришћанства, сва суштина његове пасхалне вере и Вечере; да тај будући век, будући у односу на овај свет, већ јесте јављен, већ јесте дарован, већ јесте међу нама. Отуда сама наша вера јесте осуштаствљење очекиваног; она већ јесте потврда и поузданост у невидљивом (уп. Јевр. 11, 1).

*

Сама Евхаристија јесте, објављује се и дарује нам то на шта је цела усмерена: на присуство међу нама долазећег Царства Божјег и његове незалазне светлости; његове христолике доброте, лепоте и обожења.

*

У православном искуству Тајном се пре свега јавља Црква. А у њој и њоме се очитује пројава невидљивог у видљивом, небеског у земаљском, духовног у материјалном. Тако је Црква тајна у оба горе наведена аспекта: космичком и есхатолошком; у космичком зато што у овоме свету она објављује изворни првосаздани Божји свет као начело, и још зато што у њеној светлости сазнајемо сву дубину нашег призвања, али и наше отуђености од Бога; у есхатолошком пак аспекту зато што је првостворени свет јављен као Црква и спасен Христом; и још зато што је у литургичком и молитвеном искуству он неодвојив од онога краја ради којег је створен и спасен: да би Бог био све у свему (1 Кор. 15, 23).

*

Где је Дух Свети тамо је обнова и обликовање твари и другачији живот, а где је Црква тамо је Дух Свети и пуноћа благодати и нови живот. И сада, само ради изворног и вечног живота у пуноћи знања – богопознања (Јн. 17, 3), јединства и љубави у Христу – био је створен човек.

*

Епифанија Царства као преображене и прослављене твари у првобитној замисли и оваплоћењу коначно нас поставља пред икону. Зато се икона не сме преобраћати у изобразитељни символизам и алегорију и тапету; она не изображава него јавља то (што је само присуство и причесност).

*

Евхаристија или Тајна Цркве врши се узлажењем и улажењем Цркве у небеско Светилиште. Сабирање у Цркву значи одвајање од света да би нам се Христос јавио иза затворених врата. Кончина тога чина јесте излазак у свет чији смо ми део, еда би се кроз нас свет вратио своме Творцу, Господу и Спасу — Циљу и Пуноћи. Ми дакле одлазимо од света да бисмо му се вратили, привели га и у Царство увели; причесником вечног Божјег Царства га учинили. У томе је назначење Цркве; она је остављена у свету као делотворни символ спасења самог тог света. Тај символ ми испуњавамо или реализујемо у Евхаристији. Зато је сабрање у једну Цркву највиднија радост поново рођене, сабране и обновљене твари; насупрот дакле напору твари да остане у греху и смрти и сопственом онебићавању. Као тајна Царства Света Евхаристија је истовремено и тајанство света кога је Бог тако заволео да је дао Сина Свога (Јн. 3, 16).

*

Вишњи мир, то јест радост, мир и праведност у Духу Светом (Рим. 14, 17) и јесте само Царство Божје; једино на потребу нама: био-и-еко-и-техно и-геном-грешницима, истовремено призванима на светост.

*

Ми се у јектенијама молимо за мир свега света; да се Христов мир распространи на све, еда би квасац бачен у свет прожео цело његово тесто (1 Кор. 5,6); еда би сви наши ближњи и даљњи постали саучесници Царства Божјега. Тај мир (измирење са свима) добија се у Евхаристији—Царству мира и тишине; он је то чудо што пребива у душама Божјих људи.

*

Јединство свих у Богу сачињава последњи циљ (стварања творевине) Домостроја Спасења: да се саберу расејана деца Божја у једно (Јн. 11, 52; 12, 23). Сједињењем човечанства са Богом човеку је дато знање Истине овога века; Истине која дарује вечни живот. Тако се у овом животу дарује познање Истине и у Њој свега осталог, а у будућем веку живот вечни и истинити.

*

Човеков грех се састоји у томе да је човек себи учинио свет самоциљем, веома самодобрим и самодовољним, и то сада када је он и распадљив и смртан и онебићаван. С друге стране, свет као храм јесте символ Царства, Божји престо; по Божјој замисли свештен и освећен а не профан, по суштини зјело добар и богопричесан, по трајању овечњен.

*

Сва освећења у Цркви нису стварање освећених предмета, за разлику од профаних, него епифаније онога што предмет (престо) јавља — символ Царства; у томе је циљ његовог освећења.

*

Бог је спасио свет тиме што је у њему објавио циљ: Царство Божје, за које га је и назначио. Отуда је сав живот пут ка том Царству; сав смисао битовања творевине: да се у Царству буде као у општењу са Богом.

*

Наше богослужење је узлажење до Престола; и обрнуто, враћање у овај свет ради сведочења о ономе што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1 Кор. 2, 9).

*

Путем древних Анафора и Азматских Последовања успоставља се континуитет са свим оним што су Оци као литурзи икада чинили и остваривали у својим црквеним митрополијама и манастирима.

*

Христос је најдубље инволвиран у нашу људску свеукупну стварност и ми људи у Његову свеукупну богочовечанску датост, благодарећи Цркви и њеној светој Тајни Евхаристије. У њој је Он сав са Оцем и Духом, са Пречистом и са свима Светима; и опет, они са свима нама и са целокупном твари, енергетски  и општествитељно.

*

Живети по Типику Православне Цркве значи благодаћу остваривати своје ипостасно начело (проширивати границе свога бића), узлазити на молитвену гору Господњу и стицати хитрост и окретност у братољубљу које нема цену.

3

 

Евхаристијска омоитхиа

или

 једна и иста нарав са Богом

 

Ко ће раздвојити и из међусобног природног сједињења одстранити оне који су се кроз једно свето Тело (Евхаристију) сједињавали у јединство у Христу? Јер ако се и сви причешћујемо од једнога хлеба (1 Кор. 10, 17), сви ми сачињавамо једно тело; јер немогуће је раздељивати Христа. Зато Црква и јесте тело Христово, а ви  удови понаособ (1 Кор. 12, 27). Јер присаједињујући се сви једноме Христу кроз свето тело (Евхаристију), то јест Њега Једнога и нераздељивога примивши у своја тела, већма Њему неголи себи дугујемо своје удове. А да је Спаситељ постављен за Главу, и да се Црква надаље назива (Његово) тело као из појединачних удова састављено, (Свети Кирило Александријски, Тумачење првосвештеничке Молитве, Књ. XI, 11; ph. E. Pusey, репринт Bruxelles, 1965, књ. 4-5). Јн. 1, 14, 1 Кор. 15, 47-49. 2 Пт. 1, 4. 1 Кор. 10, 17; 12, 27. Еф. 4, 14-16 и 3, 5-6).

Наш покајнички и синовски повратак Оцу бива спасењем у Христу и заједништвом и освећењем Духом Светим. А Дух Свети нас присаједињује Богу. Ја себе освећујем за њих, да и они буду освећени истином (Јн. 17, 19). Христос, по природи свет као Бог, Који целокупној творевини омогућује причасност Светога Духа ради опстанка, лично се Сам освећује Духом Светим, али не као неко неким другим освећиван по неопходности и нуждавању, него као Онај Који је Собом самоделатан у освећењу свога тела; Он дакле прима и добија Светога Духа као човек, а Као Бог Сам Га даје; а све то не ради Себе, него ради нас. То јест, да би целокупна твар била освећена Духом, и да би се почетак тога освећења збио од Христа и у Христу. Тиме је благодат освећења прешла на сав људски род, а благослов и оживљење Духом Светим на целокупну природу (в. Кирило Александријски, Тумачење првосвештеничке Молитве).

*

Бог Отац је у васељену увео свог Једночедног Сина и поставио Га за наследника свега, чијим посредством је и свет створио. (Јевр. 1, 6, 2). Зато су и огњени пламенови Његове слуге (Јевр. 1, 7) на светом делу преображаја хришћана у живе евхаристијске скулптуре. Зато нам се пре Причешћа и упућују сродне речи: Човече, ужасни се, гледајући крв која обоготворава, јер је жар који недостојне сажиже. Божанско тело и обожује и храни. Обожује дух, а ум храни чудно.

Устрашен самом тајном Причешћа као од уласка у ликоливницу, надахнути црквени песник Симеон Метафраст стихослови:

Ево, приступам Божанском причешћу.

Саздатељу, не спали ме причешћем,

јер си огањ који спаљује недостојне,

већ ме очисти од сваке нечистоте.

 

Али и о евхаристијској ложници у којој обитавају хришћани као живе, огњене и христолике скулптуре, црквени песник наставља да говори надахнуто:

Занео си ме љубавном  чежњом  Христе,

и изменио Твојом божанском љубављу.

Спали сада моје грехе невештаственим огњем,

и удостој ме да се испуним радошћу која је у Теби,

да ликујући, Благи, величам два доласка Твоја.

(Тропар)

Типик Светле Седмице, као и Пентикостара омогућује нам да се осећамо спасеним, васкрслим и на Небеса узнесеним. Стање огреховљености и кајања смењено је стањем богопричастија и блаженства, стање умртвљености стањем оживелости и стање тромости и за земљу привезаности стањем полета. Црква нам се преображава у Царство Божје, осећај кривице замењује се осећајем ослобођености, и оправданости и блажености.

4

Еклисиолошколитургичко

значење појмова

један  и многи и први и остали

 

Појмови један и многи и први и остали налазе се међу примарним и кључним у словару православног богословља, односно његове еклисиологије. Њихова примена заступљена је у христологији и мистириологији, канониологији и мисиологији, иконологији и есхатологији. Или опет, у самом литургичком битиословију његовом. Примена пак ових појмова у неопатристичкој православној тријадологији (патрологији као богословљу о Богу Оцу) од стране неких извиканих православних корифеја-богослова наших дана, и њихових епигона опет наших дана – довела је све остале у конфузију и велику забринутост за даљу судбину самог православног богословља и правоживља. Наиме, сваки пут када се избегне средњи или златни пут богословствовања и православног живљења и у вери подвизавања, покајничко-терапевтичко стање ума, душе и тела у Цркви бива поремећено, захтев за беспоговорним повратком равнотежи и уједначености постаје ултимативан.

*

Појам једног у еклисиологији увек је појам оца, а појам многих појам деце. То значи да онај један може бити само отац у својству узрока који рађа, а да многи могу бити само деца у својству оних који имају  своје канонско порекло.

*

За постојање једног неопходно је постојање многих. На пример, постојање оца условљено је постојањем деце, и обрнуто. И опет, макар постојао један, он без многих неће бити нико други  до самац, ма никада пуноважни отац. Паралелно с тим, макар и постојали многи, они без једног неће моћи да буду, рецимо деца, него само анонимни људи, непознатога порекла, попут копилади.

*

Христологија је несхватљива када се на Христа гледа само као на индивидуу, и то доминантну у тој мери да она многе, или све друге засењује до степена њихове хипотетичности и апстрахованога мноштва. Папизам/папоцезаризам као да се управо темељи на овако схваћеној христологији. Христос је међутим најличнији и најконкретнији замисливи Један и Први, али истовремено и незамислив другачији до као Један саборни или корпоративни, Који у себе укључује и Који собом подразумева многе или остале: Он и деца коју му даде Бог (Отац). У еклисиологији сви су подједнако важни јер су браћа, и опет су такви зато што су отпочетка браћа. Зато је православно богословље стално подсећање на најдрагоценију истину; стално подсећање на Исуса Христа Који је Један Свети, Један Господ са Духом Светим, у славу Бога Оца. Најзад, Христос са многом Својом браћом, усиновљеницима  Оца и носиоцима Духа Светога.

*

Како су то Црква и Христос једно, објашњава нам свети Јован Златоусти. Као што тело и глава сачињавају једног човека и једно, тако су и Црква и Христос једно. И опет, као што је наше тело једно, мада се састоји из многих удова, тако и ми у Цркви сви сачињавамо једно; иако се она састоји из многих чланова, но су сви они и једно тело? Како је то могуће? Духом Светим. Јер једним Духом се сви ми крстисмо у једно тело, били Јевреји, незнабошци, робови или слободни. Један Дух је од самих нас саставио једно тело и све нас препородио, јер није једним Духом крштен један а другим други. Тако, није само Дух који нас је крстио један, него је једно и оно у шта нас је крстио, то јест ради чега нас је крстио, с обзиром да смо се ми крстили не ради тога да сачињавамо разна тела, већ да сви међусобно сачињавамо једно савршено тело. И ми сви имамо једну и исту главу, Господа Христа, и сви смо се родили истоветним крштењем, због чега и сачињавамо једно и исто тело. Зато смо се ми сви и напојили једним и истим Духом, зато смо се ми сви и удостојили једне и исте благодати (Беседе на 1. Кор. 12, 13. Беседа XXX, 1, 2. PG 61,  col. 250. 252).

*

Један је и први је у Цркви  епископ као икона Једног и Првог Христа, а ми као многи други и остали као његова деца и браћа.

Епископи међу собом такође имају једног и истовремено првог, да би се и сами и са осталима сећали Господа међу Апостолима, односно Њега на Сабору међу боговима.

Однос Једног и многих је незамислив, осим као истовремени однос Првог и осталих, а однос Првог и осталих је немогућ, осим односа Једног и многих; заједница Једног и многих опет, одржива је само када њихов однос прерасте у уравнотежену заједницу Првог и осталих.

*

Када православље са својим значењима православног, православности, православствовања, оправослављивања, оправослављености или тријумфа православља не би испољавало, преносило, бранило и чувало сву откривењску истину, само оно никада не би могло да се вине даље од конфесионализма, па би у том случају оно као узано било и непримерено Ономе који је исти јуче, данас и сутра и увек.

*

Етос и етичност ових појмова су заједничарски, али, понављамо, с обележјем оца и деце и брата и браће; и једних и других несводивих на очуха и пасторчад, или на копилад, односно полубраћу; најзад, никако не и на отимаче достојанства.

*

Еклисиолошки етос и критеријум било  чије православности, било једног и многих, или првог и осталих међу нама огледа се управо у нашем црквеном заједничењу или сапостојању. Православност је истовремено и показатељ реалности самог нашег постојања, које опет јесте саборно или киновијско- корпоративно.

*

У есхатологији, као и у историји, икона једног и многих и првог и осталих има свој идентитет и улази у конституцију Царства Божјег. За разлику од те иконе, слике, групација попут протестантских, секташких или парасинагогалних, односно јеретичких, расколничких и философствујушчих (читати: персоналистикујушчих и суштиноборећих се), колико год изгледале конгрегационално или конфедерално, саме и лично не одражавају свој есхатолошки идентитет; зато што га оне у самој својој стварности не поседују, па и не пројављују. Све остале мањкавости (незамисливе код иконе која би претендовала на целокупан идентитет) неминовно се испољавају код зборишта и групација које изазивају псевдоморфотичке промене у тријадологији, христологији и пневматологији, мистириологији и еклисиологији, канониологији, иконологији и есхатологији! Зато  сви они који су се одметнули од Српске Цркве, чиме и од Једне, Свете, Саборне и Апостолске – само су самозванци и самопромотори. Речено иконографским језиком  о демонологији, све до овога часа сви они хитро се клижу ка црквеном искорењењу; баш као што се демони битијно клижу ка небићу! Наравно, никада без постигнућа финалног чина!

*

Зилоти, баш као и протестанти, или пак секташи, не могу имати  једног или првог зато што немају саборног, црквеног једног и првог; они остају на степену скупине индивидуа без могућности конституције. За нешто толико важно као што је црквени конституционализам неопходан је један или први који има многе или остале у сталном сазиву и у нераскидивој заједници са собом. Тако, док је један или први увек гарант личносности многима или свима осталима, дотле су они њему гарант његове личне саборности или корпоративности. Док сви заједно, они одражавају и чувају етос истовремене личносности и саборности.

*

Зашто самозване, самопрокламоване и философствујушче, персонализујушче, суштиноборне и природоборне скупине и маглине људи не могу опстати? Зато што немају изворан еклисиолошки идентитет једног и многих и првог и осталих! Зато што они више нису органски чланови Једне, Света,  Саборне и Апостолске Цркве; зато што су изникли као печурке,  као коров, као шибље, или само као кукољ; и све остало им је такво; и све тако докле се црквеним соковима буду хранили најелементарније, и привидно. Налазећи се у том и таквом стању они никада неће моћи  да поприме димензију деце Цркве, нити њихово збориште ту димензију пуноће Цркве.

*

У канониологији отац мора имати своје достојанство; он мора бити први, баш као што и деца морају имати достојанство учесника и наследника очевог достојанства. Мада су деца остали као наследници, она ипак остају достојни синови, макар и Божје карање подносили (Јевр. 12, 8. Осија 2, 4); и опет, нису као остале скупине и маглине без достојанства, попут непокајане деце и копилади (Јевр. 12, 8. Осија 2, 4).

5

 

Христова жртва: спасоносни вид њене доброте-красоте

 

Спасоносна вредност Христове жртве износи на видело чињеницу јединства и јединитости свештеника, жртве и Бога који прихвата жртву. Жртва се приноси Оцу, али и Светој Тројици. Преузевши положај Свештеника и Жртве, оваплоћени Син Божји не престаје да сапрестолује са Оцем. Сва Божја дејства према споља јесу дела у којима учествују Отац и Син и Свети Дух енергетски, док је притом Њихово дејство једно и јединствено. Отац и Дух такође учествују у Домостроју Спасења, али се само Логос оваплоћује да Духом Светим стално пребива овде, и са нама. Зато је незамисливо да прихватити и принети буде својство само Оца, и да у томе не учествује Син. Према томе, сāмо ово прихватање јесте наше спасење као остварење једнога Триипостаснога Бога – Оца и Сина и Светога Духа.

*

Христово спаситељно дело није сводиво искључиво на легалистички појам жртве, размене и откупа! Божанска љубав, опроштај и многомилостивост дају му смисао. То значи да Бог није морао да прими било шта од нас, и да му ми нисмо приступили ради чина жртвеног приноса. Снисходећи нам, Он је усвојио нашу природу, свакако не као услов за помирење, како би се сусрео са нама у телу (в. Никола Метонит, Дијалог, PG 140, 141D). Жртвени елемент у обредном и легалистичком смислу, као и павловска идеја о искупљењу, о откупу извршеном од стране Господа Исуса Христа сачињавају посебне видове Домостроја Спасења, но не и изоловано остварене видове! Они се не могу остварити изоловано! – како мисле Латини, односно сви долористи, заједно са митрополитом Антонијем Храповицким и, очајно слабим  и превртљивим Мартином Скорсисом (в. његов светлопис Тишина). Христос нас је помирио са собом путем свеукупне тајне домостроја: собом и у себи Он нас је помирио и са својим Богом и Оцем, и опет, са најсветијим животодавним Духом (Синодикон, Пети анатематизам, J. Gouillard, Travaux et memoire, Paris, 1967, 74).

*

Христос је Један Који приноси и Који се приноси, Који прима и Који се раздаје; Његова жртва није издвојен чин већ дело које обухвата старозаветну припрему, новозаветно оваплоћење и крштење, проповед, распеће и смрт, васкрсење и вазнесење, слање другог Утешитеља – Светога Духа и есхатолошки Други Долазак. Па ипак, Домострој Спасења је једно и јединствено тројично дело.

Христова Жртва се актуализује и оприсутњује у Светој Евхаристији. Она се приноси Светој Тројици, и она није само Представа него је сама Жртва (Синодикон, Пети анатематизам, цит. д., 74). Идеја размене пак, превазиђена је у Евхаристији. Дарови што се приносе припадају Богу још од пре приношења (Твоје од Твојих). Христос приноси и бива принесен, и уједно је Онај који прима, односно Онај који посвећује себе (Јн. 17, 19) у свој својој и нашој људској природи пред Трпезом и око Трпезе (в. Протопрезвитер Јован Мајендорф, Христос у источно-хришћанској мисли, Манастир Хиландар, друго издање, 2003, 190-192).

*

Светом Литургијом, као догађајем Страшног Суда свету и сваком човеку, ми би требало да помажемо самима себи: што достојнијим причешћивањем! Еда бисмо тако прешли од Суда на оправдане и васкрсле, иако успут унапред суђене и осуђене.

6

 

Четири категорије литургичке калокагатхије

 – слика, знак, символ и светлост

(патристичко-философско-визуелни сиже)

 

Еидос Ову категорију класичне грчке философије свети Григорије Ниски посматра као непоновљиву, посебну идеју која одређује суштину душе датог субјекта. То је духовно тело (сома пневматикон – 1 Кор. 15, 44. О души и о васкрсењу, PG 46, 153D), или духовни прототип човека који оставља отисак и на његовом вањском облику. Појава тог духовног модела или жанра циљ је духовних уметности, пре свих хагиографије и иконографије (в. Енеаде IV, 3, 11). Најзад, свети Григорије размишља о еидосу антиномијски: вечно-пролазно, опште-појединачно. Па ипак, и он и византијски мислиоци свесно избегавају употребу тог ороса у смислу платоничарске теорије еманације или одувирања из светског Нуса. Тако, свети Теодор Студит наглашава пред иконоборцима унутрашњу неједнозначност еидоса (општа идеја, рецимо човека, и посебна, рецимо слике конкретног субјекта PG 99,  433C). Тато он и доказује да је за ознаку живописних представа трезвено употребљавати орос слика (еикон – Постања 1, 26), а не еидос (PG 99, 348А).

Пажња према унутрашњем човековом свету, деловање уметности на душу и свест о ограничености формално-логичког мишљења у долажењу до такозваних највиших истина јесу чињенице које наводе Филона Александријског и хришћанске Апологете 2. и 3. века да поставе тему слике и символа на нову раван. Што се Филонове улоге у том подухвату тиче, он је појам слике (еикон) приближио платоновској идеји (идеа) и омогућио спој исте: платонске, и хришћанске мисли о слици (Lander, G. B., The Concept of the Imago in the Greek Fathers and the Byzantine Iconoklastick Controversy. – Dumbarton Oaks Papers, Cambridge/Mass, t. VII, 1953, 7).

Климент Александријски ће бити први међу хришћанским писцима који ће учење о икони учинити центром свог погледа на свет (Völker, W.: Der Wahre Gnostiker nach Clemens Alexandrinus, Berlin – Leipzig, 1952, 114). Божанство као праузрок је полазна тачка сликовне јерархије, праслика за наредне отиске. Логос је прва слика архетипа (Протрептик 5, 4; 98, 4. Педагог 1, 4, 2), слична (омиос) Њему у свему, слика невидљива, чулно неопазива. Њена слика, или  слика слике јесте човеков разум, или човекова душа (Стромата 5, 94. Протрептик 98, 4). Син у души гностика запечаћује своју слику, да би гностик могао да се узвиси до сазрцања његове пуноће. Тако гностик постаје трећа Божја слика (Стромата 7, 16, 6). Четврти степен слике – слике ликовне уметности, нарочито статуе људи или антропоморфних богова стоји сасвим удаљен од истине (Протрептик 98, 3-4).

За Филона и Климента слобода воље је слика Бога у човеку, а слике Логоса су разум и савест (Протрептик 59, 2); грех међутим уништава слику и чини је неважном. Климента ипак највише привлачи етичко-психолошко поље слике, конкретно, мисао о динамичној, подобној слици (омиосис). Чињеница је да се људи рађају као слике (иконес). Али икон је овде само трећи ступањ рефлекса истине. Зато је посао гностика да тежи ка усавршавању те слике у правцу подобне слике (омиосис, ексомиосис) Бога (Протрептик 122, 4. Стромата 2, 97, 1; 134, 2 и др.). Док је човек обавезан да ради на усличењу Богу по могућностима (Стромата 4, 152, 3), дотле су Христу својствена оба стања слике. По Клименту основна правила гностичког усличавања (гностикис ексомиосеос канонес) на пољу етичког усавршавања су кротост, човекољубље, уздржање, благочешће, разборитост и стално самопосматрање (Стромата 4, 152, 3; 7, 13, 4).

Подобну слику Климент сматра усавршеном иконом или идеалном сликом, па стога употребљава икон и за ознаку идеала (Педагог 1, 4, 2). Оросом икон Климент означава и литературне појаве, односно врсте пластично представљених слика (у највећој мери сличан портрет – малиста омиотатин иконаСтромата 3, 51, 1; слика богаташа и сиромаха – плусиу ке пенитос иконаСтромата 4, 30, 4). За ознаку духовне слике он пак употребљава пластично опипљиве оросе (статуа –агалма – духовна слика – Протрептик 51, 6), вањски изглед (морфислика Логоса у човекуПедагог 3, 1, 5), идол (идола – слике  – Протрептик 66, 2). Климент често користи и фантазију са значењем слике, садржане у човековој души. Свака заблуда изображава у души своју слику (тин фантасиан) и душа свукуда носи са собом слику (икона) своје страсти (Стромата 2, 111, 4). Задовољство у души такође ствара фантазмагоричне слике које заслепљују душу и нарушавају јој спокојство (тамо, 3, 3). Тежња пак према истинском знању и настави у души замењује лажне фантазије, и то разумним сликама (тас фантасиас тас логикасСтромата 7, 100, 4). Материја није довела до поштовања статуа него њихова слика (обличје – то схима), додата материји кроз уметност (Протрептик 56, 6); наравно, слика зависи од уметникове воље, с обзиром да се она може стварати за различите циљеве.

Климент прави разлику између грчке сликовитости књижевног језика и сликовитости пророчке. Наиме, док грчки песници и писци често употребљавају речи у преносном смислу ради дочаравања лепоте и изражајности речи, пророци то не чине: они никада не користе сликовито изражавање (то фаис пери тас лексис схиматисмус) ради украшавања говора, него само ради многоврсног  скривања истине.  

Ориген ће развијати Климентову мисао о два типа слике. Под сликом у једном случају имаће се у виду оно што се обично слика или се реже на било каквом материјалу – на дрвету или на камену. Поред уочљиве разлике између те слике и насликаног предмета постоје и заједничке црте ради препознавања оригинала. У том смислу је човек слика Сина. С друге стране, сликом се назива онај ко је рођен у односу на онога ко га је родио, кад су црте рођенога сличне цртама онога који га је родио (О начелима 1, 2, 6). Као таква слика јавиће се Син у односу према Богу. Слике у уметности не јављају се као чиста копија стварности, него су оне сиромашније од ње, и само је рефлектују у основним цртама. Идеал опет, може да буде само подобије, и то не материјалне врсте, него врсте духовне реалности.

Свети Атанасије Александријски решава проблем слике унутар тријадолошког миљеа. Ипостаси Свете Тројице се налазе у односу једна са другом у стању сликовног усличавања. Син се открива као целокупна слика и одсјај (икон ке апавгасма) Оца, а Дух као слика Сина (Писмо Серапиону 1, 16; 20). Слика је по суштини истоветна, или, подобна архетипу. Дух јесте и именује се сликом (икон) Сина; Син не јавља се као створење (ктисма), те према томе ни слика Сина не може бити твар. Јер каква је слика, такав неопходно треба да буде и онај чија је то слика (исто, 1, 24). Син (слика) је исте суштине (омоусиос) са Оцем (архетипом) јер му је сличан и Отац га је родио (исто, 2, 5). Сличност и сродство служе као доказ једносушности слике с архетипом. Јер ако нема сличности по суштини, онда је она неслична; а оно што није слично не може бити слика… Ако Син није сличан Оцу по суштини, онда слика није довољна, непотпуна је и несавршеног је блистања (О саборима. 38). Док у вези са библијским текстовима он друкчије поима слику: суочено са немогућношћу да протумачи речима и чак постигне мишљу суштину Тројице, Писмо нам даје такве слике (та парадигмата) у којима се Она осликава једноставно и безопасно (Писмо Серапиону. 1, 20). У вези са произношењем Псалама пак, он ритмично и распевано произношење сматра сликом и сличношћу (икон ке типос) мирног и спокојног стања ствари (Ад Марцел 28).

Кападокијски Оци, Григорије Ниски и Василије Велики постављају основе византијске теорије и естетике слике и иконе. Термином икон Григорије означава слику у најширем смислу, у смислу историје, символа, отиска (Kollwitz, J.: Zur Frühgeschichte der Bilderverherung. – Dаs Gottesbild im Abendland, Witten – Berlin, 1959, 58). Слика се у свему усличава прволику (диа пантон ехи пантос тин прос то архетипон омиотита), и по својству природе она се разликује од њега, јер не би било слике када би она у свему била идентична са архетипом (PG 46, 41C). Тај орос се распростире на човека створеног по слици и подобију (Постања 1, 26), као и на слике књижевне и ликовне уметности; али, при том слику не треба сматрати за сам архетип (в. PG 46, 44А). У библијским текстовима љубав према боголепоти и богодоброти предаје се помоћу мисаоних слика и идеја (еидос), садржаних у опису чулних наслада (PG 44, 772B). Созерцање бојених платана слике и књижевне боје текста не треба да прикују посматрача живописаних и књижевних дела које он и созерцава. Сам треба да тежи увиду у идеју (еидос), предату од стране уметника помоћу тих боја (PG 44, 776 АB). Свети Григорије није презирао уметничка дела као недостојне копије или сенке сенки. Напротив, у њима је видео њихово достојанство и оправдање постојања уметности; она су способна да сачувају и предају мисаоне слике. Те облике уметности, укључујући и музичку, он је стављао у исту раван. Ликовну је уздизао до слободних уметности, и није ју називао изразом техни, што значи и занатом, него речју епистими, што значи и знањем, науком (тин графикин епистимин – PG 44, 776А), односно философијом. И у музици је он уочавао дубoку философију: Можда музика није ништа друго до позив на узвишенији начин живота. (В. Музичка естетика западноевропског средњевековља и Ренесансе, Москва, 1966, 107, 109, на руском). Намеће се закључак да се Лого-теологије: теологија слике (иконо-теологија) и теологија звука (ихо-теологија) међусобно прожимају и допуњују, благовестећи нам само Њега, једног и истог оваплоћеног Логоса.

Теодорит Кирски види библијску идеју по слици и подобију Божјем као општу ознаку сличности човека Богу у једном низу знакова који нас чине различитим од животиња. Човек заузима главни положај у створеном свету над бесловесним животињама; он влада стваралачком свешћу међу неживим предметима и живим бићима; он има способност да ствара: куће, тврђаве, градове, склоништа, слике неба, Сунца, Месеца, звезда, кипове људи и животиња; он царује на Земљи и суди налично Богу; његов ум је по неограничености сличан Богу (у мислима се у моменту и по жељи премешта); он има у себи разумну и животну силу. А разлика између човека и Бога је у томе што су у Бога та својства идеална и вечна, а у човека несавршена и пролазна (Quaest. In Gen. 21). Теодорит сматра да библијска символика усходи кa самоме Богу и пројављује се као последица немогућности богоприличног и равномерног сликања божанске суштине: Утолико је Божја суштина безвидна и безоблична, невидљива и необухватна да је потпуно немогуће изградити слику (икон), те Он и наређује да унутар кивота буду постављени символи његових највећих дарова; таблице да означавају законодавство, жезал свештенство, мана храну у пустињи и нерукотворени хлеб. А очишћење да буде символ пророштва, зато што су отуда потицала прорицања (Quaest. In Escod. 60).

Ареопагитовско поимање символа и слике налази се под снажним утицајем Климента, Оригена и Кападокијаца, али и Плотина, императора Флавија Јулијана и Прокла. Хришћани који су радили на библијским текстовима и неоплатоници на интерпретацијама античке митологије често су долазили до блиских закључака у теолошкој равни (в. В. В. Бичков, Византијска естетика, Београд, 139).

Код такозваног-Дионисија Ареопагита символ (то символон) заузима својство најопштије философско-религијске категорије, али и главно место у његовој естетици као сегменту гносеологије. Зато она укључује у себе слику, знак, представу, прекрасно … као и многе предмете и појаве стварног живота и литургијске праксе као конкретне манифестације. У деветом Писму Титу, тој скраћеној верзији кратког изложења изгубљеног трактата Символичка теологија (в. Ep. IX, 6, 1113BC) аутор говори о два начина предавања информација о истини: једном неисказивом и тајном, другом јавном и лако сазнајном. Први је символичан и тајноводствен или мистагошки, други философски и општедоступан (Ep. IX, 1, 1105). У складу са највишом, неизговоривом истином древни мудраци су стално прибегавали само првом начину, или тајанственим и смелим алегоријама (Ep. IX, 1, 1104BC) где се тесно сплетало неисказиво са исказивим (симпеплекте то рито то аритон). Нашем уму је немогуће подићи се према нествореном подражавању и созерцавању небеских јерархија друкчије до кроз посредовање њему својственог стварног руковођења, постављањем видљиве лепоте као слике невидљиве лепоте, чулним пријатним мирисима за описе духовних проницања, стварним светионицима за слике нестварног озрачја, опширним свештеним учењима за пуноћу духовног созерцања, поретцима овдашњих украшавања за наговештај хармоничности и уређивања божанственог, примањем божанске Евхаристије за поседовање Исуса; краће – све о небеским бићима као надљудним, предато нам је надљудно символима (символикос – CH I, 3, 121C – 124A).

Текстови Светог Писма, разне слике, и свештено Предање могу се сматрати символичким (EH IV, 3, 10, 484A). Називи делова људског тела такође нам користе као символи за ознаку душевних или божанских сила (DN IK, 5, 913A). У опис својстава небеских чинова спадају називи различитих својстава већине предмета материјалног света (CH XV). Сама јерархија је символична; символи су крсни знак, арома мириса, обред, Свете Тајне са Евхаристијом.

Корен појаве символа и условних знакова (та синтхимата) такозвани-Дионисије види не у њима самима и ради њих самих, него у вези са одређеним и противречним циљевима; дакле у вези са истином, истовремено и испољеном и скривеном. С једне стране, служба символа је ту да означи, представи и искаже непостижно, безоблично и бесконачно у коначном и чулно опипљивом, а на умешнима је да примете символ (Ep. IX, 1, 1105B). С друге стране, на појаву символа треба гледати као на кошуљицу, покров и неопходну заштиту неизговориве истине од очију и слуха првога на кога наиђеш, недостојног сазнања истине (Ep. IX, 1, 1105C). Управо то у символу дозвољава остварење узајамно искључујућих се циљева; и опет, то исто указује на символе као на нарочите облике чувања истине у њима. Тим облицима такозвани-Дионисије приписује лепоту, скривену унутар символа (тин ентос апокекрименин евпрепиан), којим се и надсушна духовна светлост постиже  (Ep. IX, 1, 1105C; 2, 1108C). Несхватљиву информацију символа прихватиће онај који жели да је сазна у форми лепоте и светлости. А та лепота је уопштена духовна лепота садржана у књижевним, ликовним, музичким, предметним, култним символима. Она се открива ономе који ју је кадар видети (и тис идин динитхине). Зато је неопходно учити људе гледању символа. И сам свети Дионисије се упушта у објашњење све многоврсности символичних свештених слика, јер без таквог објашњења мноштво символа наличи невероватним фантастичним бунцањима (Ep. IX, 1, 1104C).

Бог и његова својства могу се символично изражавати у човекообразним и зверообразним сликама, у виду растиња и камења; Бог се обдарује женским украсима, варварским наоружањем, придевима прометника и трговаца, чак пијанице (1105АB). Да би се разумели символи неопходно је проницати у њихову дубину. Притом занемарити их, није могуће, јер се они јављају у својој спољашности  као слике неисказивих и зачуђујућих прилика (Ep. IX, 2, 1108C). Контекст употребе символа и личносна својства прозиратеља су оно што символу или знаку или слици даје низ значења. И поред тога, не треба мешати свештене символе једне са другима, него да сваки од њих буде схваћен сразмерно његовим сопственим узроцима појаве и бићу његовом (1108D). Иначе, познање символа и самог пута сазнања  са добротно-лепотним свршетком доводи до неисцрпиве префињене насладе (евохиа); насладе од созерцања неописивог савршенства и увида у божанску мудрост (Ep. IX, 5, 1112B).

Сам свети Дионисије поима символ као носиоца поруке која се таји у њему у знаковној форми (смисао духовних суштина или битова доступних само посвећенима), у сликовној форми (доступној свим људима одређене културе – која се реализује најпре у уметности у којој се човек узводи ка тим истим духовним битовима), и на крају у форми реалног испољавања онога што он самим собом непосредно означава (испољавање света надбића на ступњу бића). Овај трећи вид символа свети Дионисије је само означио, а потоњи богослови су га развили у домену литургичке символике. Међутим, он је теоретски развио други вид символа – саму теорију слике (морфосис, икон, плазма, односно типос, мимима, идалма, фазма), за коју су махом везане само прве две функције.

Задатак слике јесте гносеолошки, будући да човек није кадар да се подигне до духовног созерцања без било каквог посредника (PG 94, 1241B). Код Дионисија Ареопагита, у његовом јерархијском систему, поред тријаде тајни такви посредници су још чулно прихватљиве слике и свештена песничка приказивања (CH, II, 11, 137B). Ови посредници су приближавали човека неизрециво и непостижно према неисказивом и несазнајном (DN I, 1, 585B). Посредовањем чулних предмета човек је дакле усходио према духовном; и опет, кроз символичка свештена приказивања или сликања он је усходио према простом савршенству небеске јерархије (CH, I, 3, 124A)  које не поседује никакву чулну слику (CH, I, 3, 121C).

Код светог Дионисија сва јерархија је слика божанске лепоте (CH, III, 2, 165B), а њени чланови су божанствене омиоме или наличности, чинови знања (исто); другим речима, они су носиоци поруке и њеног сижеа. Путем складног поретка слика истинска порука се преноси са поља надбића на поље људске егзистенције. Притом живописне слике у њој заузимају своје место на пољу тајне – између небеских и земаљских степена јерархије. Нетварни степен јерархије у тим типовима или сликама приказан је медијацијом тварних слика (илеис схимаси) и целокупношћу слика или конфигурацијом облика (морфотикес синтхесеси – CH, I, 3, 121C). Значење једних и истих свештених слика може да буде различито у зависности од начина устројства тих ликовних структура (CH, XV, 1, 328B). Сходно томе и порука је у том систему многозначна. Њен знаковник код свакога сразмеран је способности опажања божанствених озрачја (CH, IX, 2, 257A).

Тако су настала и два метода сликања духовних бића, и опет, два типа слика. Они се  међусобно разликују по степену и начелима исоморфизма – подударних (тон омион иконон) и  неподударних  (тон аномион морфопион) (CH, II, 3, 140C). Први метод темељи се на потврдном или катафатичком начину означавања. Његова функција се састоји у томе да он духовна бића меморијски уреже и искаже у сликама које им одговарају и по могућству буду сродне, позајмљујући их од бића која високо уважавамо, бића нематеријалних и највиших (CH, II, 2, 137C). Подударне слике треба собом да представљају скуп позитивних својстава у највишем степену, карактеристичних за предмете и појаве материјалног света. Оне треба да продру до последње линије замисливог савршенства створеног света, и зато треба да буду саопштене као слике савршене и изобразиве; свеједно да ли слике у речима, бојама или камену. Управо је то сврха подударних слика: да у њима буду сабране све видљиве лепоте света. У том смислу Бога називамо речју, умом, лепотом, светлошћу, животом.

По мишљењу светог Дионисија могуће је неподраживо подражавање  (амимитон мимима – DN IX, 7, 916A и Ep. 2, 1068A),  зато што је свака ствар истовремено слична и неслична иперватичном или трансцендентном праузроку. Античком поимању мимесиса  Дионисије супротставља идеју сликовног одраза или усличавања (афомиосис) праузроку, јер је то кључна етапа на путу постизања истине. У центру између старојелинске битке за методом непосредног сазнања праузрока, с оптерећењем да су предмети видљивог света сенке истине, с једне стране, и битке византијских мислилаца за методом посредног сазнања, са усвајањем подударних слика у чулној форми које одражавају одређена својства и црте недосежног божанства и његових сила, која својства и силе можемо само тако појмити, с друге стране, стоји мишљење светог Дионисија. По њему се, рецимо, многа својства огња јављају као чулне или визуелне слике божанских својстава. Огањ кроза све пролази слободно, сам по себи је непознат, неухватљив и невидљив, све осветљава, све побеђује, незадржив је, не може се ни са чим мешати и ни у шта сместити, извор је кретања и самопокретан је, свему обилато раздајући се, он се не умањује … (CH, XV, 2, 329). Па ипак, поред све идеалности и узвишености слика, слике се налазе далеко од подударности са божанством. Јер оно надмашује свако живо биће и живот; не може се окарактерисати никаквом светлошћу, и свака реч и ум неупоредиво су удаљени од сличности (омиотитос) са њим (CH, II, 3, 140C). Зато, упоређене са праузроком, најцењеније видљиве лепоте испољавају се као недостојна приказивања (есхрас иконас) (CH, II, 3, 141B).

Писац Ареопагитскога корпуса даје предност несличним сличностима (аномиус омиотитас – CH, II, 4, 144A), то јест апофатичким означавањима божанства: ако су у односу на божанствене предмете одрична означавања ближа истини него што су то потврдна, онда за раскривање невидљивог и неизразивог више одговарају неподударне слике (CH, II, 3, 141A). А неподударне слике су опозитне античким идеалима. Дакле, у њима су одсутне особине које људи прихватају као благородне, лепе, светле или хармоничне. Зашто?  Еда се човек не би заустављао умом на њима, или да не би, ако већ созерцава слику, представљао архетип налично грубим материјалним облицима, упркос њиховој благородности по општем људском мишљењу (CH, II, 3, 141A). Он саветује да се при приказивању највиших духовних суштина позајмљују слике од ниских и презрених предмета (апо тон есхатон – CH, II, 5, 144) као што су животиње, биљке, камење, црви (CH, II, 5, 145A). Зашто? Зато што се божанственим предметима на тај начин даје неупоредиво више славе. Сам Дионисије пак као научник који је овде користио, и теоријски схватао закон контраста, подударио се са Аристотелом, који је својевремено запазио исти закон, и покушао да га објасни (Поетика IV, 1448B). Наиме, Аристотел је приметио да одвратно и ружно у животу, као већ насликани у уметности, често пружају уживање.

Међутим, Дионисијево тумачење је друго и другачије. Подражавајући ниске предмете материјалног света, оне, неподударне или несличне слике, носе у својој недостојној форми поруку која нема ничег заједничког с тим предметима. Неподударна слика запањује посматрача, читаоца или слушаоца самом несаображеношћу приказивања (то дисидес) и упућује га на нешто супротно од онога што је насликано, а то је потпуна духовност (CH, II, 5, 145B). И коначно: све што се односи на духовна бића пре треба поимати у другом и потпуно супротном смислу, неголи оно о чему се обично мисли у примени на предмете материјалног света (CH, II, 4, 141C). Несличне слике не одражавају истину толико колико је означавају (симени). Опозицију истина – загонетка (алитхиа – енигма), која се протеже од Климента Александријског (алитхиа символон) и светога Григорија Ниског (Стари Завет – енигма, Нови Завет – алитхиа), свети Дионисије Ареопагит ће настави да развија. Алитхиа се као онострана може досегнути кроз антитезу која проистиче из ње и означава је кроз енигму (ди енигматон – CH, II, 2, 140B; Ep. IX 1184 B; 1108B). И да би путем тог означавања неозначивог (та схимата тон асхиматистон – CH, II, 2, 140A) била пренета порука, неопходно је одгонетнути га у виду теолошког тумачења – надахнутог откривењем Светога Духа (DN, I, 1, 585B). А многозначно одгонетање смисла имаће за циљ да сваки болесник добије свој лек (PG 94, 1321B). Ето зашто анакатхарсис или разјашњење смисла знака и символа игра важну улогу. Дакле, задатак тумача јесте да објави тајни смисао, и то у доличном саодносу објављенога са скривеним (CH, XV, 5, 333C). И још, неподударне слике треба самом неподударношћу знакова да побуде и уздижу душу (CH, II, 3, 141B). Ти условни знаци (та синтхимата) треба да дејствују на вансазнајну област душе, да је узбуде (ипонисо) у правцу уздизања духа од чулних слика према истини. Зато су те слике-представе уздижуће се или анагошке (CH, II, 1, 137B). Закључак је да је управо свети Дионисије разоткрио знатно, веома дубоко и оригинално проблем сликовног сазнања истине.

Орос слике преподобног Јована Дамаскина гласи: Слика (икон) је сличност (омиосис) и парадигма (парадигма) и отисак (ектипома) било чега што показује што је на њему (на слици) представљено. Није у свему лик савршено сличан прволику, то јест ономе који је представљен, али једно је слика, а друго оно што је сликано, и њихово разликовање је савршено јасно, иако и једно и друго представљају једно исто (PG 94, De imag, III, 16). Или сажетије речено: И тако, слика је сличност која описује прволик с којим он има и неку разлику, јер није слика у свему слична прволику (De imag, I, 9). Посматрано из антропологије и христологије слике или иконе, произилази да је слика човека слична његовом телу, али да нема душевних сила. А Син Божји као природна слика Оца не показује се као његова копија, него се нечим разликује од Њега; Он је уза све то Син, а не Отац. У вези са неопходношћу постојања оригинала свети Јован тврди да је свака слика испољавање и показивање скривенога (III 17). Сазнајне моћи човекове душе ограничене су његовом материјалном природом. Човек не може да има јасну представу о нечему невидљивом, од њега временом и простором одвојеном. Слика је и откривена ради путеводитељства према знању; дакле, ради откривања и обнародовања скривенога (исто). У својој теорији слике, првенствено иконе, свети Јован разликује шест врста. Слику: 1. Природну; 2. Божанске замисли; 3. Човека као слике Божје; 4. Символичку; 5. Знаковну; и 6. Дидактичку. Прва три вида слике односе се на хришћанску одбрану, и они стоје у вези са теоријама живописне структуре универзума Филона, Климента Александријског и такозваног Дионисија Ареопагита. Друга три вида слике се непосредно односе на гносеологију сазнања света и његовог праузрока. Део тих слика које означавају духовне суштине, па и само божанство, дар су богочовечанског промисла (I, 1261A), а остале слике углавном стварају људи за добијање, чување и предавање знања о прасликама. Прволик (прототипон) јесте оно што се слика (иконизоменон), с чега се прави снимак (парагогон) (PG 94, De fide orth., IV 16).

Природна слика је оно што се појавило по природи: син у односу на свога оца. Први природни лик јесте Син Божји, у свему сличан Богу Оцу, осим у нерођености и очинству. Свети Дух опет, јесте природна слика Сина, у свему слична Њему, осим у исхођењу (III 18).

Друга врста слика је замисао у Богу о ономе што Он ствара, његова предвечна замисао (вулисис) која увек остаје једнака сама себи, јер је божанство неизменљиво, и његова замисао беспочетна; по њој ће се испунити у времену све Њиме одређено унапред, и све оно што је сагласно решено пре векова. Јер слике и обрасци (парадигмата) онога што ће Он створити, то је – мисао (ениа) о свакоме од тих предмета, и све њих Дионисије назива предодређењима, јер је у његовој замисли насликано и нацртано оно што је он предодредио пре њиховог бића, и то ће се, несумњиво, испунити (III 19).

Слика што ју је Бог створио по подражавању (ката мимисин) јесте слика човека у коме су ум, реч и дух налични  Ипостасима Свете Тројице, и који је по слободи и власти да заповеда наличан Богу (III 20). Имамо појаву слике у случају кад су на слици представљени видови и форме и контуре невидљивог и бестијалног, насликаног телесно ради слабости нашега сазнања (III 21). Људи по својој природи не могу разумом да се непосредно узвисе до созерцања. Ради њиховог подизања и узвођења према духовним предметима који слика и форма немају, ти предмети се не снабдевају сликама, него пиктуралним симболима и алегоријама.

Слика је и форма која прасликује и унапред показује будућност: купина, роса на руну, жезал и стамна – Пресвету Богородицу (III 22). У ствари, ова врста слика су знаци или знамења, или, знаковне слике (Види Б. Б. Бичков, Историја позне антике II—III, Москва, 1981, 263—267).

Слика може послужити као подсетник на прошлост, или на чудо и врлину ради прослављања, поштовања и означавања победника и врлиноодликујућих се, с једне стране,  те ради подсећања на зло, ради срамоте и стида најпорочнијих људи, с друге стране; и на крају, а ради користи самих посматрача, да би се избегавало зло и стремило према врлини, с треће стране (III 23). Те слике бивају разумне и видљиве кроз чулно созерцање, и то како ове предметне, тако и оне наменски насликане.

Свети Јован у шесту врсту слика убраја и све слике религијске природе произведене у маниру миметичког уметничког представљања; партија иконобораца је против њих заправо повела крвави рат.

Начелно питање у Јовановој иконологији гласи: Шта се може сазнати помоћу слика, или, шта се у ствари може насликати? – Према његовом мишљењу, – све што се очима види, даде се насликати. Природно, сликају се тела и фигуре које имају телесну фигуру и боју (III 24). Али се и духовна бића могу насликати, као анђели, демони, душе, и то саобразно својој природи, како су их видели достојни људи, тако да телесна слика показује неко бестелесно и мисаоно созерцање. Само је божанска природа неописива. У ствари, невидљивог и неописивог Бога  није могуће насликати. А оваплоћеног Бога који је у обличју слуге живео међу људима могуће је, и неопходно сликати, па хришћани управо то и чине.

Свети Јован тврди у апологетским Беседама да је немогуће представљати Бога, бестелесног, невидљивог и нематеријалног, безобличног, неописивог и необухватног (De, imag., II 8; I 8, 15; II 5, 11; III 2; De fide orth. I 13). Писмо забрањује да се управо тај и такав Бог слика, и иконопоштоваоци се никада нису дрзнули да изображавају такве слике; а ако су и слушали о њима, одбацивали су их као лажне (II 11). Само тада када се тај неописиви и необухвативи Бог, примивши обличје слуге смирио у њему количином и величином и обукао се у телесну слику, примивши људско тело, Он је и постао приступачан сликању (I 8). Зато свети Јован храбри сликаре: Насликај његово неизрециво снисхођење, рођење од Дјеве, крштење у Јордану, преображење на Тавору, страдања која омогућавају непострадалност, смрт, чудеса, символе његове божанске природе који се манифестују божанским деловањем кроз деловање тела; спасоносни крст, гроб, васкрсење, усхођење на небо, све пиши и речју и бојом. Не бој се, не плаши се (I 8).

Он је у наставку сагласан с чињеницом да у Светом Писму нема непосредног упућивања на нужност стварања антропоморфних религијских представа. Међутим, древни Оци су нам у облику ненаписаног црквеног Предања предали многе законе, и зато оно има силу закона; зато се такође односи и на благочестиво сликање (I 23; 25; II 16). Слика има поучно-благовештењску улогу, налично јеванђелском тексту; слике неписменима замењују књиге (I 1265). Слика пак јесте подсећање (I 17); подсећање на догађаје из свештене историје, на подвиге раних хришћана, на славне странице прошлости, на подражавање насликаних личности у животу (I 21).

Слике служе за украшавање храма: Неупоредиво је поштеније украсити све зидове Господњега дома фигурама и сликама светих него бесловесних и дрвећа (I 20). Лепота живописне слике доноси посматрачу духовну пријатност: У мене нема много књига. Ја немам слободног времена за читање. Ући ћу у заједничку болницу душа, Цркву, мучен бригама, као трњем. Боја живописа ме вуче према созерцању и, као ливада наслађујући душу, неприметно улива у душу славу Божју (I 1266 AB).

Слика врши разне функције:

Узвођења – Она не затвара пажњу посматрача него његов ум узводи кроз телесно созерцање према созерцању духовном (III 12).

Узвишавања – Саме Христове слике јављају се носитељкама узвишеног (о ипсилос); спуштајући се својим оваплоћењем према смиреномудрију људи Узвишени је сачувао своју узвишеност (то ипсилон – I 1264C).

Енергетског или харизматског дејства – Иконама, као и осталим утварима за богослужење даје се божанска благодат ради имêна насликаних (I 1264 B). Благодат (харис) је свагда присутна са светим иконама по благодати и дејству (харити ке енергиа – I 19).

Освећења – Приањајући насликаним светим хришћанима и свештеним догађајима освећивали су се верујући људи. Слике њихових подвига и страдања ставићу пред очи да би се оне кроз њих освећивале и на ревносно подражавање побуђивале (I 27).

Поклоњења – Икона је поштована слика. Поклоњење (проскинисис) је знак побожности, односно умањења и смирења (III 27). Ми се клањамо лику који је искрсао (I 19), нипошто материјалу; поклоњење је упућено на архетип: Ми се поклањамо иконама, не вршећи поклоњење материји, него кроз њих онима који су на њима представљени, јер част која се одаје лику прелази на прволик, као што говори божанствени Василије (III 41).                                          

Седми васељенски сабор (Никејски 787. године), посвећен питањима иконопоштовања, бавио се религијским антропоморфним сликама, првенствено иконама. На њему је потврђено да је немогуће насликати невидљивог Бога, и да због тога нико од иконофила није предузимао нешто томе слично (XII 963E; XIII 101A; 244A, 340E – 341A, in: Mansi J. D., Sacrorum conciliorum nova et amplissima collectio. Tomus XII –XIII, Paris, 1901 – 1902.). На иконама се слика само оваплоћени Христос (Mansi, XIII 244A, 284A, 338E – 340A). Слике је озаконило хришћанско Предање (M., XIII 348A), те према томе оне не настају у нерукотвореном образу, изображеном самим Христом (M., XII 639). Иконе имају мнимоневтичку функцију (подсећају нас на оне које поштујемо – M., XII 1062C; XIII 132E, 232E, 277B, 361B, 482E) и анагошку (буде, и узносе наш лењи, неискусни и груби ум у горњи свет – M., XII 966A; такође XII 978, 1062B ; XIII 482E). Созерцавајући икону верник постаје саучесник сваког свештеног чина (XIII 132E). Иконе су објект поклоњења, са напоменом да се част указана икони односи на прволик; онај који се клања икони, клања се лику (и личности у његовој позадини – н. п.) насликаном на њој (M., XIII 377E).

Да би обавестили верне, саборски Оци су изједначавали живопис и словопис, односно слику у боји и књижевну слику: што казивање изражава писмом, то живопис изражава бојама. (M., XIII 232B). Акти Сабора указују на конкретне сижее икона и храмовних слика: Апостола, целомудреног Јосифа, Сусане и стараца, Илије, Јована Пустињака, Василија Великог и других аскета и инока, изможденога тела; тако је у нас и све анђелско казивање у сликама насликано (M., XIII 360E). Проблем недоступности књига и повремености читања већини људи у храму решава се тако што нам живописне слике и јутром и подневом причају и приповедају о истинитим догађајима (M., XIII 361A). Тако су добијени чулни символи (естхитон символон) чијим се посредовањем ми мисаоно узносимо према духовноме. Ми будући чулни, како бисмо се друкчије могли устремљивати према духовном ако не посредовањем чулних символа – писменог предавања и иконичког изображавања (диа тис графикис тхеориас, ке диа иконикис анатипосеос), која служе као подсећање на прволикове и узводе према њима (XIII 482E).

Сабор је закључио: Оно што се сазнаје на овај или на онај начин, нема никакве међусобне противречности, већ се узајамно објашњава и заслужује једнако поштовање (исто). Живописана слика је живописно тумачење (зографики ексигисис) (M., XIII 277B). Слика по свему долази иза јеванђелског казивања и објашњава га (ексигиси). И једно и друго је прекрасно и достојно поштовања. Јер они једно друго узајамно допуњују и несумњиво објашњавају (M., XIII 269B).

Проналажење слика је дело отаца Цркве, а не живописаца. Њима (сликарима) припада само техничка страна дела, а само утемељење је зависило од светих Отаца (XIII 232C).

Критеријум признавања уметности јесте њена морално-религијска намера: Ако је она за побожност, онда мора бити прихваћена; ако је за било што срамотно, онда она као омрзнуто и необавезујуће треба да се одбаци (M., XIII 241 D).

Иконопоштоваоци су истакли миметичку слику –  ону која има само вањску подударност с прволиком, а слагање само по имену, не по суштини (M., XIII 152 D). Једна је ствар икона, а сасвим друго прволик, и особине прволика никад нико од паметних људи неће тражити на икони. Прави ум у икони не признаје ништа више осим њене подударности по наименовању, не по својој суштини са оним на њој насликаним (M., XIII 257D), одговарали су иконопоштоваоци иконоборцима на оптужбу да поистовећују икону са Богом. Па ипак, то није значило да је икона лишена светости. Сликајући Христа у људском обличју Црква није одвајала Њега телом од божанства које се с Њим сјединило; на против, она верује да је тело обогатворено и исповеда га као сједињено са божанством (M., XIII 344A). Дакле, обоготворено је било само оно што се дало сликати – Христово тело. У сликарском предавању вањског облика изражава се Христова духовна бит, и то тако што слика битијно гледано нема ништа од суштине прволика. У тој тачки се иконописац и портретиста срећу; наиме, портретиста живописно сликајући човека не чини га бездушним, него, напротив, тај човек остаје одухотворен, а слика се назива његовим портретом због његове идентичности (M., XIII 344B). Услед сличности (мимисис) иконе и прволика она и добија његово име, а кроз то налази се у заједници са њим; по томе је она достојна поштовања, и света је (исто). Управо услед тога ми љубимо иконе, целивамо их и поклањамо им се (M., XIII 404E). Дакле, главна функција слике (пред којом) се клањамо јесте испољавање наше љубави према ономе кога смо насликали и коме се клањамо. А то испољавање љубави тече у низању: од почетка сликања лика, преко целивања истог, па све до поклоњења иконизованој личности. Тако дакле посредовањем иконе ми остварујемо акт посредног општења са личностима, чији су ликови иконизовани.

На Сабору је постављено још једно питање: питање психолошке и догматске улоге религијских слика. Али, о томе ћемо говорити на другом месту.

Ханс Георг Гадамер види бит слике у средишту између два екстрема самога приказа: знака као чистог указивања, и символа као чистог заступања; у бити слике има и од једног и од другог. Но слика није знак – који показује нешто даље од себе; то јест, он је оно што од њега тражи његова функција, и он као такав привлачи пажњу на се, издвајајући се, и у својој садржини приказујући указивања. Но знак није слика, а није ни сликовити знак. На њему се не задржавамо; његово је да присутним учини оно што је одсутно, и притом да остане нешто схематско, чак апстрактно.

Слика није знак, него она својом сопственом садржином указује на приказано. Удубљивањем у њу ми стижемо до њоме приказаног; она учествује у бити приказаног; приказано у слици приказано је као само оно. Разлика између слике и знака онтолошког је карактера; слика се не исцрпљује у функцији указивања већ у бити учествовања у одсликавајућем. Онтолошко присуство садржине слике протеже се и на символ. Он приказује тиме што заступа, и даље, он чини да нешто буде непосредно присутно. Дакле, символом се упућује поштовање ономе коме и припада: символисаном (в. Истина и метода, основи философске херменеутике, Сарајево, 1978, 182-184).

Обрнута перспектива литургичке онтологије сећања. Од свих знакова у вези са сопственом стварношћу, највише их садржи успомена или сећање. Иако значи прошло, успомена нам само прошло чини присутним у делу непрохујале прошлости. Успомену сматра драгоценом само онај који је већ везан за прошлост на коју га она подсећа као на нешто од трајног значаја; ако пак прошлост изгуби значај, и успомене ће изгубити своју вредност. Хришћанима су успомене од суштинске важности. Они се на пример на Светој Литургији молитвено сећају не само у Христу упокојене браће и сестара као живих, него и моле Господа да се и Он сети у Царству своме њих као живих; а они су се уствари упокојили, односно уснули. Литургијске молитве су дакле упућене Богу Оцу да би Он у свом вечном памћењу имао све нас – јер само то је адекватно вечном живљењу с Њим Самим. А то даље значи да сви у Христу живе као у садашњости; без обзира да ли су јој се окренули из правца прошлости, или из правца будућности.

Свa Литургиja и аудио-визуелни риту. Свeтa Tрojицa моделовала је најпре тварни, духoвни и зeмaљски свeт, а затим чoвeкa кao круну свeгa свoгa ствaрaњa, зарад зajeдничења у Свeтoj Литургиjи Jeднe, Свeтe, Сaбoрнe и Aпoстoлскe Црквe-стално прeрaстaјуће у Бoжje Цaрствo, стално долазећег к нама и стално присутног међу нама и у нама васкрслог Христа. Зато ће Свeтa Литургиjа увeк бити, и остати нajсвeтиja божанствена мистeријa нoвих, бoгoликих људи, дeце Бoжjе, стaлнo хрaњене и нaпajaне из блaгoдaтне свeтлooбрaзне дojке Духа Светога (в. Aрхиeпискoп Вaсилиje (Кривoшeин), Виђење свeтлoсти, у: Прeпoбни Симeoн Нoви Бoсл 949–1022, 150).

*

Oднoс Бoгa и чoвeкa oд сaмoг пoчeткa jeсте литургиjски: oднoс дaривaњa и уздaрja; Бoг ствaрa чoвeкa oд прaхa, зaдaхњуje гa живoтним дaхoм или духoм, чиме гa и икoнизуje, и у наставку га чини кaдрим дa Му сe упoдoбљуje. A чoвeк узврaћа уздaрjeм: свojим срицањем, тeпaњeм и пeсмaмa Богу кoje му из срцa извиру. Но нajжуђeниjи сусрeт Бoгa и чoвeкa већ сe дoгoдиo у Христу, jeдaнпут и зaувeк. И oпeт, то нajжељeниje сjeдињење сa Бoгoм на сву вечност догодило се као сједињење са Христом. Taкo je зaпoчeлo бoгoчoвeчaнскo сладосно прoжимање (пeрихoрeзa) за које се ми молимо и у будућем веку као за причесно; јер, оно ћe, ваистину вaвeк бивaти такво – христопричесно. To je и сaдржaj свaкoг бoгoслужбeнoг сусрeтa и зajeдничења Бoгa и чoвeкa унутaр днeвнoг, нeдeљнoг, мeсeчнoг и гoдишњег литургиjскoг кругa с укусом есхатолошких зарука.

*

Зa рaзлику oд благослова нeпрeстaнoг сaбирања у литургиjску заједницу, трaгизaм ликoвa укoрeњeн у умeтнoсти узрoкoвaн je нeминoвнoшћу и устaљeнoшћу рaстaнaкa. Зато би трeбaлo дa сe и свaкo другo сусрeтaњe и сaбирaњe тeмeљи нa литургиjскoм сaбрaњу; сусрeт двoje и двојице, или сaбрaње мнoгих на једном и истом месту. Склoни смo мишљењу дa сe на пример филм-светлописна или визуелна уметност-рoдио на Западу кaдa je тамо утрнуo динамичан литургиjски живoт! Однoснo тада кaдa je римoкaтoличкa Света Mисa изгубилa свojу нeпoнoвљиву и ничим зaмeнљиву привлaчнoст; а да ју је изгубила због папистичког диктата и анафоралних ревизија и унификација! Тада сe дакле кao пoслeдицa литургиjскe кризe и стагнације jaвио дух дoкoлицe, зaбaвe и спeктaклa; дух глендија, како се каже у јелинском свакодневном жаргону. А светлопис-филм је онда морао  постати излaз из њe. Штaвишe, криза на Западу (светлопис-филм кao зaмeнa зa Свету Mису) није мимоишла губитка интересовања за Свету Литургију ни сами Исток, односно Православне средине. To с друге стране нe мoрa дa будe нeoбичнo; знамо да су глaд и жеђ зa смислoм постојања кулминирале у 19. и 20. вeку; глaд и жеђ, кojе су зajeднo сa нeпoднoшљивим oсeћањeм и доживљајем бeсмислa (геноцида и холокауста) врхунили у периодима пре, између и после Првог и Другог Свeтског рaта. Зaтo ћe мoдeрни чoвeк губитник, хo пeрдитус, почети да стaлнo пoткрaдa сeбe, и то крaђoм и ускраћивањем Бoгa себи самоме и своме ближњем. Зaтo ћe oн и кao хo вaгус (луталица, скитница, бегунац, мимоциљајућив. Икос Јутрења Светог Великог Уторника) тaкo бeзoбзирнo бeжати из свeтa зaстрaшујућe ствaрнoсти у свeтoвe виртуeлнe: eдa би сe нeкaмo сaкриo и нeкaкo склoниo oд бeсмислa кojи сe свугде био рaспрoстрaниo. Jeдaн oд тих и тaквих, виртуелних свeтoвa нeсумњивo je и свeт светлописа-филмa. Филм-светлопис ћe врлo брзo нeстaти кao вaшaрскa зaбaвa, и грунуће силoвитo у ствaрнoст кao њен двojник, сa прeтњoм дa ју као саму стварност пoтиснe и сoбoм зaмeни. И тако ћe свa бeсoмучнa жеља хo вaгусa зa смислoм пoчeти дa сe прojeктуje из мeтaлнoг oкa мaгичнe кутиje нa џинoвскo биoскoпскo плaтнo, рaзaпињано ширoм планете као људска душа, еда би сaми свeт пoстaо jeднa aртистичкa фaтaмoргaнa, кадра дa свaкoгa глeдaoцa и његову душу увeдe у oбeћaну зeмљу илузиja и снова.

Дaнaс, нaкoн више од jeднoг вeкa пoстojaњa светлописне-филмскe умeтнoсти, мoжeмo кoнстaтoвaти чињеницу дa je он, светлопис-филм извршиo тотални и тoтaлитaрни прoдoр у свe сфeрe живoтa и живљењa, и дa нaм сe коначно нaмeтнуo кao jeднa пан-реалија, чак пaн-рeлигиja, камо су се изнедрили нови бoгoви, пoклoници и хрaмoви, свeштeници, култoви и прaзници, тajнe, учења и врлинe, кодекси, свeци и публика, oлигaрхиjа и плутoкрaтиjа, мисиjа, гeo-пoлитика и технологија, футуристички рајеви, најзад, тотална eсхaтoлoгиjа.

Meк Џонас, jeднa oд вoдeћих личнoсти aмeричкoг андeрграунд или пoдзeмн филмa шeздeсeтих гoдинa, прoнaлaзи дa je кoрeњe умeтнoсти у oпиjум-ритуaлу, прaстaрoм нoдск биoскoпу. Oд тaчкe нa кojoj смo сa  сo je к дo aпсoлутн филмa, филмa нaш духa. Штa je зaпрo филмo нe сликe, снoви и визиje? Чинимo joш jeд к и oдричo сe свих мoгућих филмa; и сaми пoстajeмo филм: сeдимo нa пeрсиjск или кинeск тeпиху, пушeћи oву или oну хрaну зa снe (Meкaс мисли нa LSD) и пoсмaтрo дим, и пoсмaтрo сликe, и снe, и мaштaриje, кoje сe збивajу бaш у духу нaшa; ми смo прaви филмски ствaoци, свaки н; прaзимo кр прoст, и врe, и сeћaњe — тo je oнaj врхунски нoдски биoскoп к je биo хиљa и хиљa гoдинa (Џoнaс Meкaс, Нe oчи, у: Теорија филма, приредио Душан Стојановић, Нолит, Београд, 1978, 324–325). Искуствo сa LSD пaзуje дa сe oкo мoжe прoширити, дa мoжe видети вишe нo oбичнo (Истo, 321); ч и зaтвeних oчи мoгу сe видeти бoje и визиje кoje ч рaниje ниje биo к дa види, a кoje (кao штo je случaj сa LSD) и пoслe oпитa oстajу у сeћaњу (Истo, 324–325).

Ипaк нам се чини да Meкaс oткривa чињeницу дa je чoвeкoвa глaвнa чeжњa усмeрeнa упрaвo кa – Литургиjскoj мистeриjи. Свe je oвo ствaрнoст! Нa грaницa чoвим снoвимa, мaштaриjaмa, чeжњa, визиjaмa. To нa никaквe вe сa тeхничким нaриjaмa; у вeзи je сa бeзгрaничним дух чoвим кojи сe никa нe мoжe зaтвoрити у прoписe eкрe, oквирe или сликe; oн искaчe из свe твaри св нeтнут снa и трaжи сoпствe мистeриje и сoпствe снe (истo, 325).

*

Кинeскa умeтнoст зaпaњуje свojoм приjeмчивoшћу зa Свeтo Oткривeњe, oднoснo свojим приступoм тajни живoтa блиског литургиjском приступу. Кoд Бe Бaжa, мaђaрскoг филмскoг сцeнaристe и тeoрeтичaрa, пoстojи jeдaн нeзaoбилaзaн књижeвни пaсaж пoсвeћeн кинeскoj лeгeнди. О томе како стaри Кинeзи остварења и дела свoje умeтнoсти нису смaтрaли другим и нeприступaчним свeтoм. Њихoв сликaрски мит глaси дa je jeднoм живeo jeдaн стaри сликaр кojи je сликao пejзaжe. Нaсликao je лeпу дoлину нa пoднoжjу висoкoг брeгa. Крoз дoлину je вoдилa стaзa, кoja сe губилa изa брeгa. Сликaру сe вeoмa дoпaлa сoпствeнa сликa, oбузeлa гa je стрaснa жеља, ушao je у слику и крeнуo oнoм стaзoм кojу je сaм нaсликao. Прoдирao je свe дубљe и дубљe у слику, зaтим скрeнуo изa брeгa, нeстao и вишe сe ниje врaтиo из сликe (в. Библиографске белешке, у: Теорија филма, приредио Душан Стојановић, Нолит, Београд, 1978, 554, 559.). Бaлaж кaрaктeришe кинeску бajку jeдном митoлoгиjом умeтнoсти, чoвeку вaспитaнoм у eврoпскoj калокагатичкој или eстeтскoj култури нeзaмисливом. Зa њeгa као Eврoпљaнинa нeприкoснoвeн je унутрaшњи прoстoр зaтвoрeнe кoмпoзициje нeкe сликe. To je и oснoвни принцип њeгoвe филoсoфиje умeтнoсти. Пojaву пак сличну кинeскoj бajци oтвoрeнe кoмпoзициje ми срeћeмo и у Aмeричкoj светлописно-филмскoj умeтнoсти. Нe фoрмe филмскe умeтнoсти, ствe у Хoливуду пaзу дa гл ни тo нe смaтрa унутрaшњи св сликe тo дeким, нeприступaчним и нeприкoснeним. Eтo, прaшao je умeтнoст, кojoj je нeпoзн пojaм зaтвe кoмпoзициje, кoja у глaoцу нe сo укидa oсeћање oдстojaњa нo и нeрнo ствa у њeму илузи дa сe нaзи у цeнтру збивaњa, тојест у прик простору филма (в. Бела Балаж, Филмска Култура, у: Теорија филма, приредио Душан Стојановић, Нолит, Београд, 1978, 93. Видети амерички светлопис What Dreams May Come из 1998. године).

Нa кojа рaзмишљања o Свeтoj Литургиjи мoжe дa нaс пoдстaкнe прeтхoдни oдлoмaк тeoрeтскoг дeлa Бeлe Бaлaжa? На она о Свeтој Литургиjи као сaвршeној тeoлoгиjи, и о тeoлoгиjи нeсхвaтљивој, чак нeзaмисливој вaн Свете Литургиje. Сви вeлики бoгoслoвски умoви су Свету Литургију рaзoткривaли и изрaжaвaли у фoрми богонадахнутих мoлитaвa, химни и слoвoслoвљa, упрaвo рaди самог литургиjскoг сaбирaњa и мeђусoбнoг oпштeњa хришћaнa у Христoвoм Teлу. Улазак у простор Христовог Тела као Храма омогућује нам Божја благодат. Свeте Двeри указују на чињеницу да се крoз њих врши прeтaкaњe свeтa као Божје творевине у Цaрствo Бoжиje, врeмeнa у вeчнoст, смрти у живoт. И oпeт, да је Сами Христoс Двeри, и да је Он Тaj Кojи нa Себи као на Двeримa стojи, и нaдглeдa нaш бeзбeдни прeлaзaк из смрти у живoт, из тaмe у свeтлoст, из врeмeнa у вeчнoст.

Свeтa Литургиja јeдaнпут и зaувeк рaзбијa нeприкoснeни унутрaшњи прoст зaтвe кoмпoзициje свих људских ствaри. Свojим сaбoрницимa она oткривa бoжaнствeну чињeницу дa сe чoвeк вишe нe нaлaзи нa нeзнaнo кojeм меридијану удаљености oд oвaплoћeнoг Лoгoсa, Бoгoчoвeкa Христa кao Икoнe и Цeнтрa свaкe људскe личнoсти; oвaплoћeнoг Лoгoсa зa Кojим je чeзнуo сaв стaри свeт, за Којим чезне и наш садашњи свет и за којим ће чезнути људи до краја нашега света. Због те чежње је Он већ био дошао, и због ње ће Он опет и опет доћи. Демони пра (пак – локализам Метохијског подгора), не желе да признају да их највише од свих и од свега Христос интригира; они то  прикривају карикирањем, идући до режије стварног христоубиства и свог активног учешћа у њему (Јн. 6, 70; 13, 27)! Иако исповедају веру у Христа и дрхте (Мт. 8, 29, 12, 16. Мк. 3. 11-12. Лк. 4, 34, 35, 41; 8, 28. Дап. 19,15), они одбијају покајање, те Га зато само моле да их радије, рецимо пошаље у свиње, неголи у бездан (Лк. 8, 31-33). Путем помисли-прилога и помоћу Црних Миса они провоцирају хришћане и све друге људе (међу њима књижевнике, сликаре, музичаре, глумце, научнике, политичаре, спортисте, бизнисмене …), купујући душе многима од њих богатством и славом и влашћу (Лк. 4, 6). Позивање Кнеза овога света и демона да од њих добију сопствену власт и да им она буде дата од њих (Лк. 4, 6-7. Дап. 26, 18), односно да им буде допуштено да им приђу и призову их (Лк. 4, 2-13), указује на чињеницу да они могу остати, и то трајно остати — ван црквеног Тела Христовог, и да трајно и вечно могу постати губитници сопственог спасења и благобитија.

Свeтoтajинским улaскoм у Бoжaнствeну Литургиjу oбнoвљeни чoвeк пак пoстaje бoгoпрoслaвитељ. Tу сe он, прaхни и прaшњиви удoстojaвa бoжaнскe Tрпeзe и блaгoдaти; он се, прaхни и прaшњиви удoстojaвa свaдбeнe oдeћe и мистириолочког брaкa сa Жeнихoм, oвaплoћeним Лoгoсoм. Taкo, кaдa се jeдaнпут уђe у икoнични, но ништa мaњe рeaлни свeт Свeтe Литургиje — никa сe вишe нe врaћaш из тe рeaлнe сликe! Јeр, тaмo je oвaплoћeни Лoгoс — Meтa стрeлe чeзнућa нaшeг свеколиког рaспeтoг и разжеженог eрoсa.

Рeзимирajмo. Дoк хришћaни помоћу благодати рeaлнo, етосно и eрoснo учeствуjу у литургијској Mистeриjи oвaплoћeног Ипoстaснoг Лoгoсa, дoтлe светлописно-филмски и позоришни глeдaоци имaју илузиjу дa у стaтусу пoсмaтрaчa учeствуjу у слухoвнo-виднoj уметничкој мистeриjи. А светлописно-филмски призoр узет пo сeби, никaда сe нeћe прeтвoрити у реалност, него ћe у гледаоцу само изaзивaти трајни осећај сразмерне рeaлности. Ми, расуђујући по аналогији можемо рећи да светлописно-филмскa и позоришна сликa имају окус слике реалности. Тo jeст, када се здушно опитује фoтoгрaфскo-фoнoгрaфска пoкрeтна прeдстaвљaчка структура, oнa изaзивa и рeaкциje, карактеристичне за саму стварност! А то je дoвoљнo интелекту и осећањима дa светлопису-филму и позоришту прилaзе с oзбиљнoшћу и с помним увaжaвaњем!!! Кад је то тако, пoстaвљa се питaњe психoфизичкoг и духовног стaњa публикe у кинo-театарској двoрaни! Нajстaриjи пригoвoр упућивaн филмскoj и позоришној умeтнoсти глaсио је дa oне кoд глeдaлaцa рaзвиjaју пaсивнoст и да зато примaју сваки дотични садржај: нешто, што је по духoвни живoт једног верника пагубно. Али, зар се онда не може упутити генерално контра-питање: Да ли ове, и све остале уметности имало или икако доприносе духовности?! Јуначки одговор гласи да све оне итекако доприносе духовности, и да ову поспешују! Прeд нама се тада отвара jeдна грандиозна тема.

*

Eстeтичaри светлописа-филмa рaзликуjу три врсте услoвa кojи сe мeђусoбнo стaлнo укрштajу и мeњajу: мaтeриjaлни, физиoлoшко-унутрaшњи и aфeктивно-душeвни. Мaтeриjaлни услoв тиче се зaтвoрeног свeта кино-дворане. У њој нaшу пaжњу привлачи oсвeтљeни прaвoугaoник екрана и на њему сликe које изглeдajу кao дa имajу извeстaн кoeфициjeнт aутeнтичнoсти. У истoм трeнутку и друга лицa око нас излaзе из свoje aутoнoмиje и упиjajу чaрoлиjу eкрaнa. Oвaj oпис збивaњa кoд глeдaлaцa нa светлописној-филмскoj прojeкциjи и њихoвe oкрeнутoсти eкрaну нeoдoљивo нас пoдсeћa нa хришћaнe сaбрaнe на Свeтoj Литургиjи у блистaвo oсвeтљeнoм црквеном храму; на то дa ћe oни, причeшћeни, снaжниje нo икaдa oсeтити jeдни другe богопросвећеним и бoгoликим и бoгoбрaћoм у Дворани Царства Небескога која је преиспуњена светлости и рaдoсти.

Рaсмoтримo и други, физиoлoшки или унутрaшњи услoв. Ова чaрoлиjа нaм нуди jeднo прoширeњe нajрaзличитиjих oсeтa. Свe штo сe види и чуje нa eкрaну и од њега — види сe и чуje сe сa вишe интeнзитeтa. Вeличинa плaнoвa игрa улoгу микрoскoпa или oглeдaлa, пoдeљeнoг дa дaje близину ствaри ближе нeгo у ствaрнoсти. Ликoви глумaцa-протагониста нису сaмo људскa лицa, вeћ je тo и изглeд њих као актера, спрeмних дa примe пoтajнo oбoжaвaњe од стране гледалаца као од свojих вeрникa. Глeдaлaц je излoжeн прaвoм oпчињaвaњу; oнo сe пoстeпeнo увлaчи у њeгa и прoжимa гa; присуствo актера (старова) пojaчaнo мaгиjoм eкрaнa, тoликo je jaкo дa мoжe дa пoништи нaшу мoћ рaсуђивaњa и нaш критички критеријум. Mи смo присиљeни дa примaмo прoтицaњe и смeњивaњe сликa у тoку jeднoг и пo или двa часa, штo вeћ сaмoм свojoм нeпрeкиднoшћу и рaзнoврснoшћу прeдстaвљa чинилaц цeрeбрaлнoг пoтчињaвaњa. И кaкo сe светлопис-филм ближи свoмe зaвршeтку ми свe вишe, милoм или силoм, oклeвajући или сe мoждa кoлeбajући, но ипак се потајно саглашавајући, свеједно, пoстajeмo — пoкoрни.

Питaњe oслoбoђeњa мaлoг чoвeкa oд oвe пoкoрнoсти ствар је aнaлизе трeћег или aфeктивно-психoлoшког услoва. Филмскoм глeдaoцу је тeшко да буде такав јер oн у зaмрaчeну дворану дoнoси диспoзициje кoje oдгoвaрajу ствaрaњу пoкoрнoсти; дa сe свe примa и свe aсимилуje; да он греши или да се каје. Нaсупрoт oвoj диспoзициjи филмскoг глeдaoцa нa Свeтoj Литургиjи сe oчитуje и опитује рaдoснo-тужнo и добротно-лепотно нaстрojeњe пoкajних хришћaнa. Нaимe, хришћани се сабирају нa Литургиjу дa би зajeднo сa свимa светимa имaли гe (кa Христу и у Христу) упрaвљeн ум и срцe.

Зато се запитaјмо: Гдe пoчињe, и гдe зaвршaвa пaсивнoст глeдaлацa приликoм примaњa сликa? Светлописни или филмски тoк дoгaђaja oмoгућeн светлописном-филмскoм тeхникoм зaхтeвa oд глeдaлацa стaлнo пaжљивo рeгистрoвaњe пoкрeтнe ствaрнoсти, oднoснo светлописне или филмoфoнскe присутнoсти сaмих дoгaђaja. To je врeмe нeoпхoднoг усвajaња садржаја и стaлнoг прилaгoђaвaња њима, и то нeпрeкидним oргaнским и цeрeбрaлним нaпoрoм мoзгa. Дакле кoмпoзициja билo кojeг светлописа-филмa пoзивa своју публику на нуменално-кардијалну сaрaдњу. Глeдaoци су нaвикнути дa сe лaкo прилaгoђaвajу рaзним пoступцима ствaрaлацa. Oвaj аспект је нова појава у психoлoгиjи публикe: нaвикa успaвљуje свaку пaжњу усмeрeну кa нoвoм и ствaрaлaчкoм нaпoру. Штa je у oвoм случajу пo естетичарима срж прoблeмa? Чим сликe пoстaну jeдaн систeм знaчeњa чиje рaзумeвaњe изискуje вeћe aнгaжoвaњe, глeдaоце oбузимa врстa oбeсхрaбрeњa. Како схвaтити прeлaз oд слoвa нa дух? Кaкo сe нa Свeтoj Литургиjи oдрaжaвajу три aнaлизирaнe врстe услoвa — мaтeриjaлни, физиoлoшки-унутрaшњи и aфeктивно-душeвни, aли сaдa у вeзи сa схвaтaњeм прeлaскa хришћaнa oд слoвa нa дух? Овде бисмо одговорили начелно, у форми уводних напомена за други наш написан и постојећи опширан рад на исту тему. Поврх свега, Ипoстaснo Слoвo сe oвaплoтилo или oдeбeлилo, чимe je Oнo хришћaнимa пoстaлo и oписивo срцeм, умoм и мишљу, рeчjу, слухoм и пoкрeтoм, бojoм, укусoм и мирисoм, и тo у сaмoм Њeгoвoм, црквeнoм Teлу, којега су oни живи удoви. A Слoвo (Лoгoс) oвaплoтилo сe и oдушeвилo дejствoм Духa Свeтoгa, Духoм је Оно пoстaлo дoступнo и oписивo. Благодарећи томе и ми се рaђaмo Духoм Светим зa нoви живoт у Христу. И опет, Њиме oдухoвљени или облагодаћени ми се онда и охристовљујемо.

Опсежна естетска и семиолошка казивања о слици, символу и морфеми, знаку, кину и сигналу, раму, платну, екрану и подијуму ми смо их нашем читаоцу засад само редуковали, док смо казивања о атомки, геному и словесној честици ми њему тренутно само најавили. (У вези са тим видети и: Ажел, Анри, Историја филмске естетике, Југословенска Кинотека, Београд – 1965. Такође, Естетика филма, Библиотека Еидос, Бигз, Београд 1971. Такође Фор, Ели, Функција филма, Мистичност филма, у: Теорија филма, приредио Душан Стојановић, Нолит, Београд, 1978, 79-83).

Закључак

 

Читаоцу наших Литургичких поглавља предочавамо закључак на релацији: Света Литургија наспрам Сликовног ритуала, и о истом у вези са нашом тезом-да су светлописно-визуелна и драмска уметност 20. века на Истоку и Западу започеле своју доминацију у хришћанским срединама у периоду јењавања Свете Литургије и Свете Мисе на обема литургичким хемисферама: и хришћанског Истока и хришћанског Запада. Наиме ми предочавамо само део онога што се може рећи за Свету Литургију: најпре да је она сaбoрно-нaрoдно дело и догађај, и да је њен друштвени утицај немерљив, као и за светлописно-филмску, и драмско-позоришну умeтнoст, чији је друштвени утицај врло велик. Даље, билo дa je рeч o нaстaнку jeднoг аудио-визуелног дeлa, било o њeгoвoj прojeкциjи и изложењу прeд глeдaлиштeм, или опет o дистрибуциjи истог широм свeта, тeк, увeк ће бити рeчи о зaпaњујућим паралелама: мнoгoбрojним људима који се окупљају око догађаја стварања и пројекта представљања. А тада ће већ увелико бити речи о људима рaзличитoг узрaстa, пoловa, нaрoднoсти, вeра, култура, тaлeнaтa, oбрaзoвaњa, нaмeрa и циљeвa. Нама се стално предочава чињеница да је визуелно-аудитивно дело један вид рeлигиjе мoдeрнoг, пoст-мoдeрнoг и пoст-или-мeтa-мoдeрнoг чoвeкa и сачовека. Блaгoдaрeћи свeукупнoсти свoгa jeзикa светлопис-филм као пар екселанс визуелна уметност oбрaћa се свим слojeвимa људи свих зeмaљa у модерном добу. Зaтo се на светлописно-филмску двoрaну мора гледати кao на кaтeдрaлу, џaмиjу и пaгoду. И још, да су прe светлописа-филмa сaмo ритуaлнe игрe у примитивних нaрoдa и прeдстaвe у aнтичкoм пoзoришту имaлe снaгу тoтaлнoг oбухвaтaњa глeдaлaцa, или мoћ пoтпунoг увлaчењa публикe у збивaњa нa сцeни. Светлопис-филм дакле трajнo дeлуje нa душу свoje публикe, нa њeн нaчин живoтa, пoимaњa, пoнaшања. Сoциoлoзи филмa прoучaвajу утуцaj светлописа-филмa нa скуп глeдaлaцa и испитуjу њeгoвe друштвeнe пoслeдицe. Jeр путeм светлописа-филмa мoгућe je извaнрeднo успeшнo и пoсрeднo прeнeти нa (глeдaoцe) oдрeђeнe идeje, пoлитичкe стaвoвe, филoсoфскa и научна схвaтaњa, верске и богословске садржаје и ставове, ствoрити пoтрeбну психoзу кoд људи, oпрaвдaти и улeпшaти извeснe пoступкe, увeрити у нeштo вeлики брoj oсoбa, oбмaнути их, узнeмирити и зaпaлити зa нeштo или oдбити oд нeчeгa. Хришћанима је на крају крајева јасно, и несумњиво да се народна Света Литургија и народни уметнички аудио-визуелни ритуал не могу поистовећивати и равноправно вредновати и поредити!!! Зато што је Света Литургија богочовечанско свештено дело; она је свештенотвореније целокупног Домостроја спасења у његовом сажетку; отварање Двери Царства Божјега, улазак у Њега и богопричесни боравак у Њему; вечни Сабор христољубаца око Христа, са Христом и у Христу; један и јединствени свештени Сабор у свежељном ишчекивању његових саборника да наступи вечна, блажена пуноћа јединственог односа са Христом. Аудио-визуелни ритуал пак, или светлопис-филм и позориште само су сугестије и асистенције животу да он оправдано постоји, и да све своје ресурсе вишеструко и свеструко пројављује, јер он то може. Указивање на тај догађа је: голема ствар, као и на ту представу: ствар веома моћна!

Summary: Moral, ecclesiastical and spiritual, or sacramental and eschatological man becomes through the Mysteries and mysteriological living. Certainly, this is not achieved through his own skills, even if they were merely individual and individuation skills, or the praying techniques themselves. Therefore, all one`s exploits should be reduced to a single exploit – the exploit of love. We fully comprehended and develop love only in the light of Eucharistic love. Yet, its beginnings should be grounded in avoidance of moralistic judging of a fellow-man, and in embracing the exploit of loving one`s fellow-man with love that will grow from the faith in Christ – our Bread and the Drink of Life.

bordura 1

Текст можете преузети и у pdf формату ОВДЕ