Архива категорије: Књигохранилница

Марко Делић: Теоријски и уметнички слојеви списа Мирмекологија епископа Давида Перовића

 

 

Поштовани посетиоци сајта Епархије крушевчке, доносимо вам текст г. Марка Делића који можете у pdf формату преузети на линку ОВДЕ

 

 

 

 

 

Интервју Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића) за крушевачке новине “Победа”

DSC_5021

ЉУДИ ГРАДЕ ХРАМОВЕ А ХРАМОВИ ИЗГРАЂУЈУ ЉУДЕ

Град Крушевац од Васкрса до Васкрса, у години јублеја, 650 година од оснивања града :

Овим речима започињемо пријатан разговор са Његовим преосвештенством, владиком крушевачким Давидом, у Цветној недељи. Полако се приближавамо најрадоснијем Хришћанском празнику Васкрсу. Тада ће и наш лист Победа изаћи из штампе.

Између празновања свих других празника имамо на уму чињеницу да  је Васкрс Празник над празницима.

Очовечење, Рођење, Распеће, Васкрсење, Вазнесење и Други долазак Господа Исуса Христа суштински су благе вести Светог Јеванђеља. Управо то нам доноси нови укус живота на Земљи, и њиме се неустрашиво оглашавају трајни мир, љубав, слобода у духу – слобода од штетних навика и смртоносних грехова. И тако то бива из дана у дан, све до дана највеће радости: Другога доласка Господњег, реалног, стварног и истинског. Тада ће сви људи васкрсути и променити се, те ће се и наћи пред Господом.

Да чујемо основни редослед дешавања у животу нас хришћана

Редослед је да нас најпре посети благодат Божја ради покајања, еда би се затим и наша вера пројавила и одразила а страхови нестали, а потом се и наша потреба за црквеном божанственом лепотом, доброто и, заједницом одомаћила; једном речју, потреба за најважнијим стварима нашега постојања. Иначе, наша најјача жеља се везује за црквено Предање, за уметничку и  култну надоградњу. Ми смо дакле снабдевени талентима стваралштва које треба развијати и умножавати; њихови материјални трагови и објекти  су и наши црквени храмови, са свим оним што се у њима налази и дешава у слободи деце Божје.

Конкретније

Црква је предвидела да све и сва буде присутно у њој, и да све и сва живи и постоји словесним и пуним животом без страхова који гасе дух. У њој благодат Божја царује, а свако од нас, са свим својим потребама, налази у Цркви све што му треба, под условом да су тражења и захтеви умесни и богоугодни. А наши захтеви се тичу и решења такозваних нерешивих питања, укључујући и страхове. Овде се од нас очекује умесност, побожност, смисленост да би наше молитве биле плодоносне. Иначе, ми се у храму сваки пут припремамо за сусрет и за сједињење са  Господом Христом, било то свакодневно, било за вечност, или у самој вечности. Тако ми постајемо пријемчиви за живљење са Богом. Обновљење нашег старог бића  дакле најпре бива у Тајни крштења, када  ми постајемо нова, обожена бића. Кроз друге Свете Тајне ми осмишљавамо и решавамо и све преостале области свога живота, укључујући и решење проблема страхова и смрти, који су, по многима, нерешиви проблеми.

Како се они решавају у Цркви?

Причешћем, примањем у себе вечног живота Христовог. Кроз причешће Телом и Крвљу Христовим, рецимо наша смрт постаје као сан и уснуће, и остаје таквим до нашег васкрсења. То јест до позива Христовог да оживимо и да се преобразимо. О Васкрсењу вечни живот ће се сасвим зацарити и почети вечно да струји кроз нас и у нама. Зато се ми у Цркви још одсада позивамо  у нови живот са Христом, и навикавамо се на њега; наравно, по благоизвољењу Бога Оца и садејству Бога Духа Светога. Тако ћемо ми о Васкрсењу добити по благодати или по дару оно што Бог има по природи својој. Ето колике су големе љубав Божја и дарежљивост према нама и нашем постојању без страхова.

Храмови на територији Крушевачке епархије се изграђују. Храм на Багдали је итетако видљив.

Долазећи на Крушевачку епархију ми смо видели мноштво храмова, настајалих кроз векове српске присутности у овом делу света. А реч је о непроцењивом црквеном богатсву; исто је тако реч и о рушевинама, темељима и траговима у природи и простору, а затим и у мислима људи и душама њиховим. Док потреба за зидањем нових храмова, што је подједнако уочљиво, посебна је прича. Храм на Багдали биће реплика Светих Арханђела Призренских; он би требало да буде и резиме целокупне градње у Епархији, и да успешно затвори целокупну нашу градитељску конструкцију. Слава Богу што све ниче вољом и силом Божјом, али и љубављу наших, дубоко верујућих и неустрашивих људи.

Храм на Багдали?

Храм на Багдали настаје пред нашим очима, и ако Бог да, будући Васкрс ћемо дочекати и у њему самоме; наравно, сређиваће се храм, осликавати, украшавати, али он већ стоји на своме месту, и притиска земљу; то јест, он пред нашим очима већ постаје Божији поглед и красота. Верујемо да ће доћи тренутак да и на „Небеским столицама“ на Копаонику, на темељима некадашњег, у шестом веку постојећег храма подигнемо исти. Тада би то био храм Светог Прокопија; барем се његово име чује горе на висоравни, и Литургија горе служи на његов календарски дан. Али ми у Епархији, у Маскарама имамо још старији храм, односно његове темеље. Са мало добре воље и тамо би могла да настане реплика првобитнога храма, и то оног из, рецимо, трећег-четвртог века.

Васкршња порука Крушевљанима?

Пре свега потребан је здрав корен, пре корена добра воља, па братољубље, па љубав, па неустрашивост, еда би све оно што је код нас грешно, и у нама болесно, оздравило; и што је сакато, да би проходало. Додајмо још, да би се оно што је обезнађено охрабрило и надом укрепило, а оно што је мртво да би оживело; коначно,  да би се у нас уселила добра и богоугодна воља. Што се љубави тиче, до ње треба стићи, јер она долази на крају, када се покајемо и оврлинимо; мада, ми осећамо потребу за њом од почетка; за узрастањем у љубави, и за мирењем са чињеницом да у духовном животу све бива по реду и поретку. Без обзира пак на нашу нестрпљивост и жељу да одмах стигнемо до циља, мора се ићи поступно. Полазити од онога како се може, еда бисмо се уопште охрабрили за искорак, па затим корачати до циља.

Поздрав Крушевљанима

Васкрс је смисао и испуњење и утемељење нашег живота без страхова у времену, и у вечности. Зато: Христос Васкрсе! Ваистину Христос Васкрсе и радост нам донесе!!!

Епископ крушевачки Давид

Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“

Vladika (2) za sajt
  1. Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека?

Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и „обичан“ био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би „с нама био Бог“ (Матеј 1, 23).

  1. Божић је празник мира, љубави, праштања и јединства. То су велике вредности. Живимо ли ми данас у духу Божића или мало заборављамо на те вредности?

Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства позвани, баш као што смо и досад били позивани да живимо у духу Божића и његових великихвредности, како сте у питању истакли, или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење бивају обезвређени, унижени и разрушени.

Ко не сабира са Христом, расипа. „Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?“ (2. Коринћанима 6, 14).

Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: „Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој.“ (2. Кор. 6, 16).

  1. Постоје симболи Божића попут чеснице, сламе, положајника. Шта они представљају, и знају ли људи њихов прави смисао?

Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је символ и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће „изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.“ (Матеј 2, 1, 4-6).

Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили  у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12).

Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.“ (Лука 2, 15-19).

  1. Учење нам говори да је Христос дошао као Спаситељ свих народа али да радост дарованог нам спасења заједно можемо доживети само кроз мођусобно праштање и измирење. Праштамо ли ми данас и да ли се на измирење заборавља понекад чак и у кругу породице а онда и на ширем нивоу?

У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо „да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско“, да „детињимо злоћом“, тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше.

Други и трећи аспект ове теме, који се наравно, не исцрпљују овде, јесу аспекти праштања и мирења у породици, а и шире. Они нам само сведоче о дубини и страхоти проблема непраштања и немирења, као и о паклу који се овде неминовно зачиње и ствара. Сигурно је једно, да овде љубав страда, „љубав која иначе чини чуда“; да се она спутава, и да нам се тако затвара пут ка Богу Који је љубав.

Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, и т.д. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили.

  1. Божић се доживљава као породични празник. Чини се да због темпа живљења да је и породица на неки начин у кризи. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице?

Да буду трезвени и одважни. Да не померају отачке и материнске границе и не мењају оквире унутар којих су и сами настајали; да се најпре формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: „Онај који је дао уста, даће и кашику“, или ложицу.

  1. Божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди! Заиста се роди!“ Да ли овакав поздрав упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем?

Како наш разговор одмиче, и како се ближи крају, ја се као Ваш саговорник, све више окриљујем. Ви ми дакле не постављате питања него теме, које затим заједно обрађујемо, и читаоцима Ваших новина желимо да представимо. Слажем се да нас Божићни поздрав „упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем“.

Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи …? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо!

  1. У свакој Божићној посланици СПЦ се посебно обраћа нашем народу на Косову и Метохији. То је наше најболније питање и наш Јерусалим. Шта нам као народу ваља чинити?

Не могу да поставим себе у формат целог једног нарада какав је Српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу?!

Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету!!! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: „Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље“.  Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни.

  1. За СПЦ је прошла година било изузетно тешка. Упокојио се Патријарх Иринеј, али и Митрополит Амфилохије и епископ ваљевски Милутин. Колико су се ти губици одразили на СПЦ?

Гледајмо на њихов одлазак и „губитак за СПЦ“ у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта.

  1. Шта бисте Ви поручили верницима али и свим људима за Божић?

Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају Поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу („КБЦ“ и „Драгиша Мишовић“). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или „тровања“ тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања.

Коначно, веома благодарим Вама госпођо Слађана и Вашем листу „Blic“ за прилику да овако разговарамо о овогодишњем Божићу.

Мир Божји – Христос се роди!

Епископ крушевачки Давид

 

Епископ Давид Перовић: Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу (Стослови 1-5)

IMG_20201217_100906-02 (1)

 

Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ

Давид Перовић: Мирмекологија

mirmekologija

Цео текст можете преузети у пдф формату ОВДЕ