Архива категорије: Текстови

Још о Српству

Идеја и концепт негирања и поништавања Српства и српског етоса нису скорашња појава, него су стари колико и само оно. Лишаји који су му претили гушењем у историји, прете му и данас, и све до овога часа, драматичног по њега.

А Српство, пролазећи ропство под Турцима, Аустро-Угрима, Немцима, Коминтерном, домаћим комунизмом и пролетаријатом, опстаje до данас. А данас, оно се опет налази под ударом аутошовиниста, другосрбијанаца, потомака Титових „тројанаца“ некада довођених у круг двојке да дисциплинују огољену Србију и владају њом. Најскорије међутим, Српство се налази на удару монтенегрина, либерала, евроатлантских ревнитеља и равнатеља, модерниста, …

Будући да је Српство егзистенцијална категорија-категорија црквено-народна, оно је и освештана, и оцрковљена категорија. Преко ове чињенице све чешће се прелази и иде до порицања исте, иако је чинити тако нешто, бесмислено. А ово порицање долази од стране и учених, и преучених и неуких, од стране институција и популиста црвених, сивих и црних, жутих и ружичастих, култур-трегера и омладинских организација, медијских аналитичара, пирата и магова, умрежених бренд-иноватора, подупираних рецимо Сорошевим Невладиним организацијама и монетарним инжењерингом банкарских глобалистa.

Не треба се играти ватром. Сви домицилни трендови усмерени против Српства унапред себе осуђују на неуспех јер се обрушавају на идентитет који се вековима укорењује и доноси плода по 30, по 60 и по 100 на Српској народној јеванђелској њиви. Домаћи губитници пак оглашавају се са разних страна, па и са стране једног постотка нашег свештенства и монаштва, неутврђеног у народно-црквеном предању. Зато и спремног да лако отире своју обућу о хитон властитог српског идентитета.

Бићемо резолутни у процени њиховог несналажења у Српској Православној Цркви. У сопственим сеобама које ова страна неутврђених у црквеном призиву покреће широм епархија Српске Православне Цркве даде се приметити да јој је питање националног идентитета камен спотицања; као да јој је он један јарам који она не може да носи. Наравно, свакоме ко се налази у статусу номада и бескућника и најмањи терет изазива, и изазиваће тегобу, а камоли неће као идентитетско питање.

По питању ове ствари дакле, лукаво се превиђа чињеница да ми живимо и опстајемо у Српској Православној Цркви, и да наши свети преци осим Царству Божјем припадају кореном и свом Српском народу, за кога су по људској и Божјој правди и благослову и остали везани, те самим тим и одговорни.

Тако смо се опет нашли пред Српством, које, видели смо, није никаква енигма, нити етнофилетистичка замка, него чињеница! Њу наравно не треба истицати преко мере да не би била злоупотребљена, него ју само треба констатовати као неизбежну. Са њом се просто мора рачуна на земљи; рачунати данас када добровољно слепило у вези са нашим колосалним Српством све више узима маха!

У поруци свим нашим господарима и маговима усмене, писане и умрежене речи против Српства, господарима и маговима који су данас гадљиви на њега, скренућемо пажњу на један класичан феномен. Колико год се ко лично у овој епохи буде одрицао Српства, његови потомци ће га демантовати сопственим идентитетским потрагама! А оне ће их  одвести хирографима – и записима – имајућим бити урезаним чак на керамиди и глиненим плочицама.

Тако, када тенденциозно изазвана криза у вези са Српством буде достигла свој врхунац, ствари ће се вратити на своје место, и биће у његову корист.

Еп. крушевачки Давид

Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ

Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха – Саборска и Отачка тумачења & Савремено огледање на истоj теми

Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха –

Саборска и Отачка тумачења

&

Савремено огледање на истоj теми

 

(Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен)

„Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт,

нека иште, и даће му живот –

онима који чине грех што није на смрт.

Има грех што је на смрт;

за њ не велим да се моли.

Свака је неправда грех.

А постоји грех који није на смрт.“

(1. Јованова Посланица 5,16-17).

Прослов

 

И наше време, време двеју епоха у прожимању, смени и превазилажењу протиче у знаку двовиднога греха, и са безбројним примерима његових двеју основних врста: греха што није на смрт или који није к смрти, и греха што је на смрт, или који је к смрти. Међутим, страшнији од свега је порив савремених православних хришћана да релативизују грех у целини, свој лични грех да занемарују и да се њиме токсикују. На тај начин православни хришћани поткопавају Свето Јеванђеље и Свето Предање Цркве; исто чине са светим догматима и канонима, светим заповестима и врлинама, самим свештеним богословљем и свештеним подвизима црквених Отаца. Коначно, они прогоне хришћанску етику и силе хришћанскога етоса се одричу.

Први део

Саборска тумачења речи св. Ап. Јована:

1. Посланица 5, 16-17

Канон 5. Седмог Васељенског Сабора

 

(Они који вређају клирике

постављене у Цркви без подмићивања подлежу епитимији)

„Грех на смрт (1. Јн. 5, 16) бива када се неки који греше не поправљају. Од овога је горе када неки, погордивши се, устају против благочешћа и истине, и радије изабирају мамона неголи послушност Богу (Мт. 6, 24); и још када се не држе Његових канонских одреби. У таквима Господ Бог није присутан (3. Цар. 22, 17) све док се не понизе и отрезне од свога греха. Они треба већма да приступају Богу, и скрушеним срцем да просе отпуштење и опроштај тога греха, а не да се величају безаконим давањем (митом). Јер Господ је близу скрушених срцем (Пс. 33, 19). Дакле, оне који се хвале да су давањем злата постављени у Цркви, и који полажу наду на тај зли обичај који отуђује од Бога и од целокупног свештенства, који исти још бестидним лицем и разјапљених уста и увредљивим речима понижавају оне који су изабрани Духом Светим због врлинског живота, и опет изабрани без давања злата и постављени, њима (дакле супротне особе) би требало најпре низвести на последњи степен њиховога чина. Па ако још упорствују, исправљати их епитимијом.

Ако се некад покаже да је неко то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи по Апостолском канону (29), који каже: „Ако који епископ или презвитер или ђакон новцем задобије ово достојанство, да се свргну и он и онај који га је хиротонисао, и нека буде сасвим одлучен од заједнице (општења) као Симон Маг од Петра (Дап. 8, 22-23)“. Исто то се каже и Другим Каноном Светих Отаца наших у Халкидону: „Ако неки епископ изврши рукоположење за новац и непроцењиву благодат сроза до продаје, те за новце хиротонише епископа или хорепископа, или презвитера или ђакона, или некога ко спада у клир, или због срамне добити за новце произведе економа, или екдика, или парамонара, или уопште некога из клира, ко год то покушао и буде био ухваћен, нека се свргне с тога степена; а хиротонисани да нема никакве користи од купљеног рукоположења или производства, него да му то достојанство буде отуђено; то јест служба коју је добио за новце. Ако ли је неко посредовао у овој срамној и безаконитој трговини, ма био он клирик, да буде свргнут са свога степена; ако ли је опет лаик или монах, да буде одлучен“.

Канон 4. Седмог Васељенског Сабора

(Епископи да се уздржавају од сваког изнуђивања дарова)

„Проповедник Истине Павле, божанствени апостол, поставивши као врсту канона Ефеским презвитерима, боље рећи и целокупној свештеној пуноћи, смело им рече овако: „Ни за чијим сребром, златом или рухом нисам чезнуо … У свему вам показах: тако, трудећи се, треба се заузимати за немоћне и на памети имати речи Господа Исуса, јер он рече: „Блаженије је давати него примати.“ Зато и ми научени од њега, одређујемо да епископ уопште не умишља похлепно и срамно да тражи злата или сребра или друго што од потчињених му епископа, или клирика или монаха, измишљајући изговоре за грехе (Пс. 140, 4). Јер апостол говори: „неправедници неће наследити царства Божјега“ (1. Кор. 6, 9); и: „Деца, заиста, нису дужна стицати родитељима, него родитељи деци“ (2. Кор. 12, 14). Ако се нађе да неко због потражње злата или неке друге ствари, или због своје страсти забрањује свештенослужење и некога од својих клирика одлучује, или часни храм затвара да у њему не би било Божје Литургије, и тиме у своме безумљу сам постане неосетљив, подвргнуће се сопственој страсти (ономе чему је друге хтео подвргнути), и злоба ће се његова обратити на његову главу (Пс. 7, 17) као на преступника Божје заповести и апостолских установа. Јер и Петар, врховни апостол заповеда: „Пасите поверено вам стадо Божје, надгледајте га – не присилно, него драговољно, и по Богу; не ради прљава добитка, него одушевљено; и не као господари наследства, него као узори стада. Па кад се појави Архипастир, примићете неувели венац славе (1. Пет. 5, 2-4)“.

(Видети још Каноне Сабора 22. и 23. Трулског; 4, 15, 19. Седмог; 12. Лаодикијског; 2. Сардског; Канон 90. Василија Великог; Посланицу Генадијеву; Посланицу Тарасијеву). За цитирано видети: Свештени Канони Цркве, Београд 2005, стр. 153; 208; 209-210; 498-500; 538-542, 556-560. Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, 600-602; књ. 2, 431-433).

Отачка тумачења

Свети Никодим Агиорит и Оци на које се он позива

„Након укрепљења и утврђивања хришћана у вери Христовој, велики Апостол истима заповеда да се сада старају и о браћи која греше оним гресима који су на опроштај, слично Павлу који писа Галатима: „Браћо, ако се ко и затекне у каквом преступу, ви, таквог исправљајте у духу благости“ (Гал. 6,1). И брат Господњи Јаков рече: „Браћо моја, одлута ли ко од вас од истине, па га когод врати, знајте: ко врати грешника с луталачког пута његова, спасиће душу његову од смрти и покрити мноштво греха’’ (Јаков 5, 19-20). Неко обраћа грешника путем молитве када моли Бога да даде разума грешнику да се он остави злоће и да се покаје. Све ово речено поучава нас да треба да имамо старање и усрђе за нашу браћу која греше, јер за то ћемо примити од Бога велику плату. Јован је раније казао да уколико неко затражи по вољи Божјој онда ће тражено и добити, те зато овде и поставља пред хришћане такву молбу која је и по Божјој вољи. А она и јесте по вољи Божјој јер зависи од љубави према ближњем, коју (љубав) овај љубљени ученик Господњи у скоро целој Посланици о којој је реч, видно веома хвали, велича и наводи примере како сви хришћани треба да чувају вољу Божју као добру и савршену. Која је то ствар? То је, каже, да хришћани траже, и да моле Бога за ону браћу њихову, уколико чине неки грех који није на смрт, да Бог приклањајући се њиховој молби дадне овим грешницима живот и опроштај греха њихових: који нису на смрт.

„Има грех што је на смрт; за њ не велим да се моли“. Свака је неправда грех. А постоји грех који није на смрт.“ (1. Јованова 5, 17).

            Свети Митрофан сматра да грех који није на смрт јесте онај који Стари Закон није кажњавао смрћу, као што беху убиство без предумишљаја, преједање, пијанство, сујета и остало. Грех на смрт је онај који стари Закон Божји кажњаваше смрћу, као што беху хула на Бога, магија (чарање), јавна крађа, убиство са предумишљајем, прељуба, мужелоштво, општење са животињама и остало. Дакле Јован каже овде да когод падне у грех не на смрт, било да се каје било да се не каје, за њега треба сви хришћани, братском љубављу да се моле Бога да му опрости, јер за њега није прописано Богом у Старом Закону да умре. За палог у грех пак, свесно и са предумишљајем и са намером не треба тражити од Бога опроштај, јер Закон Божји одреди за таквога смрт, а не опроштај. Јер такав је из два разлога достојан смрти: Први, јер учини најгоре и најлукавије дело у знању и са злом намером. И други, јер оним грехом он нанесе крајњу штету своме брату. Пошто су нам обојица браћа, и онај који је згрешио на смрт, и онај коме је тим грехом науђено на смрт, не треба да молимо Бога да опрости грешнику, дакле да не превидимо штету другог брата коме је науђено, и доследно томе да прекршимо заповест љубави према ближњем. Уколико се међутим грех односи на Самога Бога и разара љубав ка Богу, као што је пре свега хула на Бога, и то да неко призива Име Божје у чарањима и опсенама и у другим скверним делима, поготову тада не треба ико да моли Бога за опроштај починиоцу таквих грехова. Свештеник Илије зато говораше својој деци: „Када човек згреши човеку, помолиће се (већ неко) за њега Господу (судиће му судија); али када неко греши Господу, ко ће се за њега помолити? (Прва књига Самуилова 2, 25). Због тога Јован каже да за грех на смрт не постављам закон да неки хришћанин треба неизоставно да моли Бога, једно због учињене штете ближњему таквим грехом, а друго из ревности према Богу, него да ћути и све остави Божјем суду и промислу. Ако се нађе брат где чини неки грех на смрт, али из разлога болести (по душевној болести) и опет из разлога ђаволског утицаја, а не у знању и притворности његове лукаве намисли, а он се потом, пре него се обелодани, покаје за тај грех и исповеди га и горко заплаче и зарида, ово остављам, каже, вашој личној вољи и власти: или да молите Бога да му опрости, или да га не молите. Ово, дакле говори свети Митрофан тумачећи овај стих.

(Никодимова напомена 67: „Обрати пажњу да свети Августин, као што је сачувано у Писму Корестију, у својој беседи на Прву Посланицу (Јована) Богослова о којој је овде реч, каже ваистину страшну реч, то јест да многи мали и не на смрт греси образују један велики и смртни грех. То по Корестију треба схватити овако: (да се то дешава) када човек презире мале (грехе) као мале. Јер и онај који мало краде и стално чини то, смртно греши. Због тога и велики Василије иако је знао да по Светом Јеванђељу постоји разлика између комарца и камиле, труна и брвна, дакле малих и великих грехова, ипак каже (у: Сажета правила 383) да у Новом Завету нема разлике између малог и великог греха. Прво, јер су и мали и велики грех једнако преступ Закона по (реченом): „та грех је безакоње (1. Јн. 3, 4) и непокорност Сину по (реченом): „а ко неће да верује у Сина, неће видети живота (Јн. 3, 36). Друго, да и мали грех постаје велики када овлада човеком и потчини га по (реченом): „јер, свако робује ономе ко га савлада“ (2. Пет. 2, 19). И треће, јер и мали грех ако остане неокајан, лишава Царства Небеског онога који га чини. Зато је Хрисостом рекао (Беседа 16. на 1. Посланицу Коринћанима и Реч Димитрију о скрушености) да се и брвно и трун, то јест и велики и мали грех, пошто не примају једнаку казну, разликују али и не разликују, пошто оне који их чине они лишавају Царства Небескога. Зато и Апостол каже: да ни идолопоклоници, ни мужеложници, ни опадачи (злоречиви), ни пијанци, исто тако неће наследити Царство Небеско (в.: 1. Кор. 6, 9). О смртним гресима и о гресима који су на опраштање види у нашем Ексомологитарију или Учењу о исповести, стр.7. Види у књизи Духовне вежбе и 14. истраживање о томе какву тежину имају греси који су на опраштање).

А Теофилакт међутим са Икуменијем каже да је грех на смрт, то јест смртни грех, само неокајани (грех), као што беше грех целога рода Јудејскога који се никада не покаја, нити се кајаше за богоубиство које почини; и опет, као што је (грех) непокајаних злопамтила, за које рече Соломон: „путеви оних који злопамте су на смрт“ (или на путевима правде је животи нема смрти на њеној стази) (Приче Соломонове 12, 28). Али и Пети Канон Светог Седмог Васељенског Сабора, под грехом на смрт подразумева (оно што је) неокајано и непоправиво (што се није исправило):

И велики међу Оцима, Варсануфије се оглашава: „Шта дакле? Да оставим себе без наде (да изгубим наду, да се разочарам)? Не дао Бог! Јер то је грех на смрт.“ (Питања и одговори, одговор 527). Тако и свети Јефрем каже: „Грех на смрт је сваки онај неокајани“. Из ових речи изводи се овај голем закључак, то јест: да истинито покајање сваки грех, па чак и највећи и смртни, чини да он буде не на смрт. А непокајање, насупрот томе, чини готово великим и смртним и најмањи грех, тј. онај који није на смрт. За оног, дакле, хришћанина који греши, било на смрт било не на смрт, а затим се удаљи од греха и горко каје, исповеда се, жалости и рида, за њега Хришћани треба да моле Бога да му се опрости. И они ће бити услишени, јер њихова молба и молитва дејствује, и као крилима испомаже покајањем и исповешћу онога брата за кога бива мољење. И покајање онога (брата) на неки начин ће предухитрити и одобровољити гнев Божји на њега, и због тога ће Бог лако примати посредовање других за њега. И то је оно што рече брат Божји Јаков: „Много може жарка молитва праведникова“ (Јаков 5,16).

Уколико пак неки хришћанин греши, било смртно било не на смрт, а затим се не каје за свој грех, нити се удаљава од њега, нити га исповеда, нити тугује због њега, за таквог грешника, кажем да хришћани не треба да моле Бога да му опрости, јер неће бити услишени, јер молба и молитва њихова не дејствује нити се испомаже покајањем онога. Него штавише бива ометена непокајањем онога и не може да се вине до Божјих ушeсa, а и зато што непокајање онога подстиче човекољубивог Бога на гнев. Он будући гневан, не прима посредовање других за онога, него ће их још одбити (вратити) као празне и узалудне и рећи им оно што негда рече Јеремији када је он молио за непокајани народ Јеврејски: „Ти се дакле не моли за тај народ, и не подижи вике ни молбе за њих, и не говори ми за њих; јер те нећу услишити“ (Јер. 7, 16). И опет: „да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја обратила к томе народу“ (Јер. 15, 1). Треба видети тумачење и напомену о томе на реч: „Много може жарка молитва праведникова’’ (Јаков 5, 16) .

Љубљени, види шта овде каже Богослов: да је свака неправда грех. Грех је уопштенији појам као врста, а неправда појам као вид. А говорењем да је свака неправда грех указује се на чињеницу да ако неко узме један обол или једну фолу (новчане јединице за мале вредности) неправедно од брата свога и да је тим чином починио грех, због тога треба да врати оно што је узео неправедно, еда би нашао опроштај од Бога.

Уколико онај који узима само један обол и само једну фолу од брата свога и неправедно греши Богу, шта бисмо рекли за оне хришћане који узимају богатство своје браће неправедно и остављају их у потпуној беди? Шта да кажемо за оне где грабе туђе право (или оно нашта други има право) и осиромашују своју браћу? Шта да кажемо за оне који једу боравишта сиромашних и сирочића и удовица, где товаре слабе огромним и неиздрживим порезима, а где ни они сами не плаћају царем одређене им дажбине и порезе, већ изналазе начине да их плаћају сиромашни и убоги? Шта да кажемо за оне где терају браћу своју и стављају их да раде на гумнима и у виноградима и на њивама њиховим, а затим им не дају њихову праведну плату? Шта да кажемо за оне који дају свој новац са каматом и стварајући капитал од камате истребљују јадне и несрећне сиромахе? Или их присиљавају да иду (авај) и да се одричу своје вере, или их доводе у такво јадно стање да постају ништи и просјаци. Идући од куће до куће и од места до места да просе да би преживели? Уистину за све њих немамо шта друго да кажемо неголи: Тешко њима, тешко њима! Неголи: Авај, Авај! Јер и о томе прорече Павле: „зар не знате да неправедници неће наследити Царства Божјега?’’ И опет: „Ни … лакомци, ни крадљивци … ни отимачи неће наследити Царство Божје“ (1 Кор. 6, 9-10). Зато свети Митрофан за такве говори да хришћани не треба да моле Бога да им опрости јер смртно греше: наносе неправду браћи својој, и још зато што сиромашни којима је нанета неправда срцем уздишу (или стењу) због њих. Јер уздаси сиромашних не допуштају да буде услишена молитва хришћана за њих. Следствено томе, уколико они не врате право које другима припада и не покају се, не само да неће имати опроштаја у овом животу, него ће и након смрти тела њихова остати нераспаднута и надута, као што примери таквих надутих не мањкају на разним местима, где се и свештеници и архијереји и патријарси који им читају опроштајне молитве узалуд труде (око њих). И уколико њихова деца и рођаци који имају могућности да врате дуг сиромашнима а не учине то: не врате дуг на основу кога су њихови родитељи и рођаци закидањем стекли богатство, неће бити могуће да њима као неправедницима буде опроштено, нити ће они сами бити разрешени окова.“

 (Видети: Преподобног оца нашег Никодима Агиорита, Тумачење на седам Саборних Посланица Светих Апостола, Јакова, Петра, Јована и Јуде, Издање Ортходоксос кипсели, Солун 1986, 624-630, на грчком).

Свети Василије Велики

Правила (90)

„Гнусност ствари, о којој пишем, тим самим што се о њој уопште сумња узбудила и што се о њој говори, болом је испунила душу моју, и управо ми се чини невероватном. Што ја дакле о тој ствари напишем, који за то зна, нека прими као лек, а који не зна, као напомену; који је пак нехајан, чега не желим да се међу вама нађе, нека прими као сведочанство. Пак шта је то, о чему говорим? Казују, да неки између вас узимате новце од оних, које рукополажете, и да се, што је још горе, ово заклања именом благочешћа. Јер који чини зло под изговором добра, двоструке је осуде достојан: и с тога, што чини оно, што није добро, и с тога опет што се служи добром, тако да кажем, као помоћником у извађању зла. Пак ако то тако стоји, унапред тога нека већ не буде, него нека се поправи, јер треба за овакав случај казати ономе, који сребро узима, исто што је апостол казао, кад је онај хтео дати сребра да купи посед Духа Светога: „Сребро твоје заједно с тобом пропало кад си мислио дар Божји новцима стећи“ (Дап. 8, 20); при чему мање греши онај који по незнању хоће да купи, него онај који продаје дар Божји, јер ту бива продаја, и што си ти на дар добио; ако то продаш, бићеш лишен благодати, као предан сотони, пошто уводиш крчмарење у духовним пословима и у Цркви, у којој нам је тело и крв Христова поверена. А ово овако никако не сме бити. У чему се пак састоји њихова вештина, ево да кажем. Они држе да не греше, што не узимљу за време рукоположења, него после узимљу; међу тим узимати ма када било, зове се увек узимати. Позивљем вас дакле, да се оваквога прихода, или боље оваквога пута у геену оставите, и не каљајте својих руку оваквим нечистотама, да тиме постанете после недостојни обављања светих тајана. Опростите ми, што у почетку као неуверен, а сада као уверен, претим. И који после ове моје посланице учини тако што, нека одмах буде уклоњен од овдашњих олтара, и нека тражи где може купити дар Божји, пак продавати га; „јер ми таквога обичаја немамо, нити цркве Божје“ (1. Кор. 11, 16). Једно још само да додам, пак ћу престати. Ради среброљубља све ово бива, „а среброљубље је корен свију зала“ (1. Тим. 6, 10), „и зове се идолопоклонство“ (Кол. 3, 5). Немојте дакле ради мало сребра претпостављати Христу идоле, нити подражавати сада опет Јуди, издавајући ради нечисте добити по други пут Онога, Који је једном за нас распет био, јер ће и села и руке оних, који сабирају такве плодове, назвати се Акелдама“ (: Предео смрти, Дап. 1, 19).

(В.: Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима књ. 2, Нови Сад 1896, 431-433).

Блажени Теофилакт Охридски и Бугарски

„Рекавши да Бог испуњава наше прошње, сагласне Његовој вољи, Апостол испољава своју жељу да и ми чинимо по Божјем благовољењу. И још је реч о томе како је он много, кроза све своје Посланице говорио о љубави према брату, али и о томе шта Бог жели да бисмо ми сачували нелицемерну љубав према њему. Дакле, једно од највећих благовољења својих Он назива тако еда би када неко види брата свога да греши не грехом на смрт, молио се да би му се дало. Да би му се дало шта? Вечни живот. Коме он? Ономе који је сагрешио, само не на смрт. Једном речју, он дели грех тако што сматра да је свака неправда грех, и опет, да је један грех према смрти, а други да није према смрти. О греху према смрти он каже: допустимо да не иштемо, то јест да се не молимо, јер нећемо бити услишени, с обзиром да то није молитва на добро. Узмимо дакле у обзир онога који не показује никакво обраћење. Јер грех према смрти и јесте такав да не доприноси покајању. Таквом греху је робовао Јуда, и подвргнуо се вечној погибељи. Злопамтила (или злонамерници) такође греше према смрти; зато Соломон каже: „стазе злонамерних воде к смрти“ (Приче 12, 28). Јер они који су злонамерни и који не престају да се гневе на ближњег, не окрећу се к покајању, него греше тако да им се не може опростити.“ (Блаженог Теофилакта, Архиепископа Бугарског, Тумачење на Дела и Саборне Посланице Светих Апостола, Издање Скит, Москва 1993, 266-7, на руском).

Свети Јустин Нови Ћелијски

Основна мисао и настројење агапитологије Светога аве Јустина Новога Ћелијскога гласи да „свакоме треба желети спасење, и радити на томе“ (Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, Београд 1982, 61). То је благовољење Христово, те је оно тиме и наше. Другачије речено, „не желети никоме грех и оно што је греховно, него добро и оно што води Сведобру; не желети никоме смрт и оно што је смртоносно … (Исто, 62). Напокон, жели ли неко другоме грех, он му жели смрт. Јер „грех рађа смрт“ (Јак. 1, 15).

            „Грех је двоврстан: „грех не к смрти“ (амартиа ми прос тханатон) и „грех к смрти“ (амартиа прос тханатон). Први је грех онај за који се човек каје. Покаје ли се човек за ма какве грехе, устао је из мртвих (в. Лк. 16, 24.32; 17, 3-4). Други грех, „грех к смрти“ је сваки непокајан грех, и он изазива смрт душе – одвајање душе од Бога и лишавање ове Његових благодатних дарова и сила.

            Зашто не треба молити „за грех к смрти“ (амартиа прос тханатон)? Зато што је човек свим бићем ушао у грех, и остаје добровољно у њему; неће да га се одрекне. А то стање већ је стање „друге смрти“. Таквом човеку Бог не намеће покајање, нити то може, јер, Он је Бог-Љубав који и богује љубављу. Он дакле чува човекову слободну вољу од аутоматизма и роботизације. Отуда и савет св. Апостола Јована да се не треба молити „за грех к смрти“ (амартиа прос тханатон), односно упутство о томе шта треба да молимо од Бода, а шта не.“

(Видети дакле: Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, Београд 1982, 61-63).

Други део

Савремено огледање на истој теми

О примећивању трагова „греха не к смрти

(амартиан ми прос тханатон: ἁμαρτίαν μή πρός θάνατον)

и „греха к смрти“ (амартиан прос тханатон: ἁμαρτίαν πρός θάνατον)

у временско-просторним токовима мисли

 

 

Све је јасно и просто: ко се боји Господа тај ходи путем заповести и једе разноврсне плодове живота вечнога, те тако и богатство славе Његове окуша.

*

Узетост завишћу преноси се и на срце, и у целини га обузима.

*

Мада се молимо Христу и хвалимо Га химнама, ми чинимо грех пред Њим, и у души својој грехе смишљамо.

*

Где уђе дрскост, тамо ће и бешчашћа бити.

*

За карање злих ми добијамо понижење; за изобличење безбожних навлачимо на се погрду јер су им изобличења ране. Изобличавамо ли зле, нас ће стићи мржња с њихове стране.

*

Духовни дивови у Цркви које би оборила завист и осветољубље, баш би све окретали наглавачке.

*

Дрво преступа уродило је смрћу, дрво крста пак уродило је бесмртношћу-и оно ову рађа.

*

Христа виде као живот они који су очистили ризнице свога срца и запалили свеће молитава у душама својим. То није могао да сакрије од себе ни Бернард Шо који своју драму Дон Хуан у паклу завршава речима: „Силе живота имају предност“. На крају свих крајева о томе вапије лик његове дона-Ане: Дајте ми оца тога Натчовека!“

*

Гробови хришћана требало би да буду мале дворске одаје у којима тињају светиљке васкрсења.

*

Свето Причешће, нама на спасење, или на суд и осуду, најексплицитнија је реч о нашем рају и нашем паклу; односно о нама тамошњим.

*

Православна вера је сва у чиниоцима благодатног огња, Црква је установа и ризница невештаственог благодатног огња, Господ Цркве  је невештаствен, благодатно-огњен, и Крст Господњи је благодатно-огњен, Пресвета Богородица је носитељка благодатног обожујућег огња, све свете Тајне су благодатно-огњене, Небеске силе су облагодаћене невештаственим огњем, па су тако и Светитељи облагодаћени невештаственим огњем, хришћани се облагодаћују невештаственим огњем, њихове врлине стичу се благодатним огњем и равне су благодати по богонастројењу, свети евхаристијски Дарови су прожети невештаственим благодатним огњем Духа Светога и у њему почивају, сама благодат је невештаствени огањ, хришћанска историја и есхатологија стоје у знаку присуства благодатнога огња у њиховим етапама, Рај је стварност невештаственог благодатног огња, а пакао је Христов невештаствени огањ који ће се по енергетском сједињењу са људима и причесно доживљавати као тотална мука људског бића које се отиснуло у богомржњу; оно ће стално, и кроза сву вечност проходити енергетску скалу, но не блаженства већ раскајавања.

*

Ко је примио у себе свети закон Христов, угасио је огањ обмане и престао је да осећа жеђ.

*

Законопреступни закон суди по изгледу, и у томе он иде до убиства Животодавца.

*

Зналац свачије тајне дошао нам је телесан да би нам Његова природа постала доступна, а ми њеним причесницима да бисмо постали.

*

Да сам створен као анђео можда бих због своје слободне воље одлучивања сада био побуњени анђео-ђаво. А да нисам створен оваквим, можда би уместо мене били створени камен или птица или било шта живо или неживо по бићу и битовању. Сазнање ових чињеница би додатно требало да ме мотивише да прослављам Створитеља човекољубца. Но превасходно треба да Му благодарим што ме је уопште уводио у биће, и дао ми љубвену силу и могућност љубвеног сједињења са Њим и са ближњима.

Пустињаци су без престанка пуни божанске жудње јер су изван таштега живљења (Степена1. Антифона).

*

Свако ко се удаљава од Христа осећа се ишчашеним бићем, као и пленом црних анђела.

*

Типик Светле Седмице, као и Пентикостара омогућује нам да се осећамо спасеним, васкрснутим и на Небеса узнесеним. Стање огреховљености и кајања смењује се стањем богопричастија и блаженства, стање умртвљености стањем оживелости, а стање тромости са привезаношћу за земљу стањем полета. Црква нам се тако преображава у Царство Божје, а стање кривице замењује се стањем ослобођености, оправданости и блажености.

*

Господ се сажалио на човека против кога је демон сплеткарио и сплеткама га упропастио; и још је на њега кидисао, и поробљавао га.

*

Господ је заљуљао целу земљу, еда би колебљиве духове и душе утврдио, баш како ће још једаред затрести и сама словесна небеса.

*

Према духовном узрасту је и стање свих нас: покајање уз падајуће у грех, очишћење уз славословеће и просветљење уз људе благодаћу утврђене.

*

Да нас не би учинио оруђима или роботима своје воље, Логос нас је обдарио слободом и вољом. Тако се ми после чина обдаривања осећамо слободним у мери да му и на плану вечности можемо отказати заједницу и љубав. А да бисмо се снашли са слободом која нам је дата начелно у неограниченом опсегу, Он нас и кроз њу проводи промислитељски. По питању ове ствари, баш као и по питању сваке друге, и свих скупа, ми лебдимо изнад ништавила. А оно је, хипотетички гледано, крајња тачка наше неутралности у односу на Логоса, но не и наш домен те неутралности. То закључно треба да значи да ни најништавније ништа није у домену наше апсолутне аутономности или незапоседнутости Богом, него обратно: све и у свему, па и само непостојеће ништа само је претходно непостојеће у Божјем домену.

*

Куда побећи од Господа када је Он свуда око нас: на небесима, у аду, на дну мора, у нашем срцу?

*

Ја лежим у гробу мојих адских страсти, а Ти ме Господе васкрсни из њега, јер жудим за непролазном радошћу божанском и светлошћу незалазном.

*

Све док траје грехољубље трајаће и робовање демону.

*

Појам јеретика је омонимни са појмом безумља.

*

Оци су носили истину као одећу, и то изаткану од небескога богословља које уздиже велику тајну побожности и њу исту слави.

*

Отачко богословље је натприродно, и оно је у кратким реченицама са многим расматрањем изражено богонадахнуто; Оци су још божанска предања примили одозго и јасно их изразили, и као богонаучену веру их изложили.

*

Јеретици су неисцељиви болесници који су пали у грехе: грехе на смрт, или к смрти.

*

 Свети Оци су божански пастири и искрене слуге Христове; они су божански проповедници и свети учитељи што подигоше праведан гнев; они се одбранише, праћком Духа јеретике као опасне вукове одагнаше, и из црквене пуноће их као неисцељиво болесне и у смртност запале, избацише.

*

Човек је сложено биће створено на средини: између смирења и узвишености. У почетку још оно је створено бити житељем и делатељем раја.

*

Некрштени фарисеј Савле проливао је крв, крштеноме апостолу Павлу проливена је крв (Дап. 26, 9-11).

*

Речи Псалма: Жељу срца си му испунио, и ниси лишио усне њихова тражења (21/20, 3): двосекли су мач, па пре тражења треба размислити шта ми срцем и уснама уствари тражимо.

  *

Трагови демонских огреботина, убоја и уједа на људима видљиви су, и одвећ их је. Цела два последња века опаког људског негирања Бога и Божјих дела на нама и у нама и са нама, видљиво је и очито у непобитним траговима, као и у доказима против нас. Зар се пали људски ум зачас не претвара у звер која кидише на свога Творца и на Његову творевину-људе. Када Оваплоћени Логос не би био благовољеван за непрекидно љубвено изливање милости на нама, ми никада не бисмо закорачили у постојање и битовање и благобитовање, и нико никада не би био, и то са правом, одговоран за све. Брљивога ли човека и његових брљотина и бљувотина! Ето палочовека. Пали човек – какав губитник! Пали анђео-демон – какав губитник! Спрега двојице палих: човека и демона – какав циркус, какав карађозлук, какав јавашлук, какав криминал! Пали човек и пали анђео-демон: ноторни пијанци и пропалитети! Тандем двојице грешника у енергетским колапсима страсти које харају планетарним и поднебесним расејањима и беспућима. Аман заман, они никада нису потаман! Него увек две црне рупе у судару, и које се међусобно прождиру и анулирају.

Али Господња љубав је шира од нашег срца-срца које нас осуђује. Он господари нашим беспућима и Он их регулише; на начин нашег одазивања.

*

Светлост и мир су Господње заповести.

*

Адамов род је трпео и претрпео адамовске муке, све док му у помоћ није дошао Нови Адам.

*

Сходно своме Промислу Господ је установио преисподњу и у њој просторе, а над њом славно је снисходио, и своје божанство изобилно осиромашивао сопственим прикивањем на крст, да би нас  близином свога божанства божио, и зрацима Своје светлости обасјавао.

*

Од младости наше враг нас искушава, пали нас страстима, са пута подвига нас обурвава.

*

Помисли и демонски прилози инфицирају ум и срце, оболешћују душу а тело разгубавају.

*

Господ није дошао да спасе праведнике, већ је дошао да позове грешнике на покајање. Црквени живот промиче између скиле икономије и харибде акривије, и он треба да стреми ка божанском. Томе слично, он се стално искива између чекића акривије и наковња икономије, предупређујући на тај начин нашу таштину.

*

Сујета и гордост сачињавају атмосферу унутар које се гуше наше душе.

*

Паралелно са демонским прилогом или помишљу емитују се ликови њихових супротстављених и завађених адресаната. Онај који од те двојице не буде реаговао молитвом за себе и за другога, и тако одбио прилог или помисао, мораће сам да покрене мислени рат против другога ради самоодбране. С обзиром да ће и тај други преко помисли добити информацију о нападу од стране првога лика, сам ће морати и да прихвати или да заподене мислену чарку, а затим и целокупан мислени рат да пораза или до победе. А тај и такав рат ће, наравно, бити рат до истребљења. Ето стратегије коју демон користи против умова људи који се не баве умносрдачном молитвом, него се у мислима свађају, и један другога потајно гађају и из мислене даљине стрељају.

*

Господ нам се обраћа преко рана нашег срца, а не како многи приучени и преучени мисле искључиво преко трансцендентне, или метафизичке студени нашег ума.

*

Трезвеност и скромност не допуштају илузији да се појави, нити јој дозвољавају да се размахне.

*

Степен славе бива вребан од степена сујете, и славни бива увребан од стране сујетнога.

*

Крстом је разрушена превласт ђавола, а он постављен пред ипостасну дилему: распети своју гордост и ослободити је се, или вечно остати њезиним заробљеником, и у илузији да је апсолутно слободан, самовољан и самодовољан?

*

Смело к мени, победио сам, ево! Ја сам васкрсење, говори нам Господ.

*

На браћи која греше, крше се све сујете и осуђивања.

*

Повређена сујета или разоткривена гордост, самог повређеног воде у лудило.

*

Заробљеници демона поруге и ругања провоцирају нас својим твитовима и графитима, док им професорска служба виси над главом као Дамоклов мач и осуда.

*

Неутврђени добротољубци и словоклепци не могу, и не смеју да се изражавају јасно и гласно.

*

Наука махом, употребљава се као одбрана од Бога, или пак као покушај заснивања сопствене аутономије у односу на Њега.

*

Виртуелни свет није реални свет, није наша стварност и наша проблематика. Равнање по њему равнање је по химерама.

*

Апсолутно достигнуће у свима светима јесте смирење. Зато што је Сами Христос смирење, и извор смирења.

*

Пречесто говори само онај који превише зна, или опет, много говори само онај који не зна довољно.

*

Само се сада и овде све збива по методама икономије и акривије, зато што су оне неопходне за опстанак света који лежи у греху. У јединству са Господом паки, све ће бити по љубави, не изузимајући чињеницу да ће она, љубав, бити огњелика и огњеноносна. Једнима блаженство, другима огањ који пече и који се не гаси.

*

Икономија допире до крста, но не и до скидања са крста. Акривија допире до васкрсења, но не и мимо васкрсења. Обадве пак уоквирује и оправдава љубав.

*

Апостоли су наша крила богопознања.

*

Без васкрсења адове узе не би никако биле раскидиве.

*

Чеда послушности не поводе се за пређашњим жељама из времена њиховога незнања. Него по Светоме Који их је позвао сами сада бивају свети у свему своме живљењу.

*

Јаки су само они који су покајањем слаби у Господу, и којима је само благодат Божја која се у немоћи пројављује, довољна. И све то, и остало као код Павла баш је тако, да се не бисмо поносили и узохољавали (2. Кор 11, 21-33; 13, 1-9).

*

Сујетан човек претвара заједнички центар у своју периферију, док се код смиреног човека сама периферија претвара у центар; односно, сами центар бива узурпиран од стране првог, док се периферија саборнизује од стране другог.

*

Веровали или не веровали у Бога, прихватали Га или Га не прихватили, многи се данас понашају као да Њега нема. И то са свешћу да су богови. По том питању је умногоме тако и у политици и медицини, и у култури и економији, па и у теологији: умногоме без етике, и умногоме у име онтологије – која код фанова онтологије звучи у нас као кимвал који јечи!

*

 Врхунц индивидуализма и самообожења биће достигнут у клонирању, односно рађању самогa себе.

*

Фетус и клон у својој почетној фази по аналогији јесу одушевљена бића, под условом да је Бог и клону дао душу. Да ли Он клону даје или не даје душу, или му даје оно што даје свим животињама: само испрограмирано знање и програмирану интелигенцију, остављајући их обоје без свести и савести, остаје да се питамо. И да се притом обазиремо на чињеницу да ниједном клону, наводно, није дозвољено да одрасте да би могао бити испитан и процењен. Или му је и то дозвољено, али у еријама попут ерије 51; што се као такво иначе, крије од нас?! Питања о томе тек треба постављати. А одговори ће такође бити ту, и њих треба ловити, или сачекивати?!

Ако роботица Софија већ води смислени дијалог са репортерима, зашто и клонови-ванземаљци-алијени-туземци-хибриси, вештачка популација …, који би сви заједно могли да одрастају у технолошким лабораторијама и уметничким атељеима далеко од наших очију, не би могли да чине исто?! Зар се и један такав разговор са наводним ванземаљцем-туземцем (биотехнолошком креатуром) већ није догодио у Америци, у једном FBI-бироу за безбедност?! Јесте, и баш се догодио ради наше прелести!!!

*

Ванземаљци-рептили-алијени-туземци-хибриси-вештачка популација … јесу, и биће све врсте створења и химера и креатура пореклом из специјализованих биотехнолошких и филмских лабораторија, размештених широм света и широм његових подземља, и они већ увелико циркулишу. А када се говори о Земљанима и о инвазији на нас, зар се управо не мисли на њих и на нападе одавде, а не из космоса?! И опет, зар се тада не мисли на демоне и на холограме?! Да, о њима треба да буде реч, и квака!

*

Морал је потоња замена за првобитну светлост-светлост која је одевала наше прародитеље у Едену.

*

Никола Тесла је епифаниолатра, лучолатра, материолатра, козмолатра. Он је људска супер-машина у непрекидном раду и игри. Поклоник Универзума. Струјни козмократор!

*

Никола Тесла је отимач енергије, и на свом крају само један лого-карађоз науке.

*

Хришћани се слободно „чипују“ енергетиком, или опет, благодаћу као вакцином.

*

Наука да, али са маштом, поезијом и искуством. Философија такође. А тек теологија као симфонијска музика небеских и наднебеских сфера!

*

Гордост је стање лудила у којем се дешавају и убиства и самоубиства.

*

Политика + еугеника = атеизам, геноцид и холокауст.

*

Део људи хоће Бога што је Он спојио спојиво са неспојивим, а део Га неће баш због тога. Људи Га још хоће зато што су по природи добри, а по гордости  и раслабљености зли; односно, што су по својој слободној вољи колебљиви.

*

Бактеријски предак, био он из животињског света, био из нуклеарног звезданог, тек оба „претка“ ће стајати у контексту богохуљења ако се из њих даље буде изводило порекло човека, или неког новог бића интелигентне врсте, но које на себи нема Божји запис.

*

Сваки вид богословља који се не усаврши молитвом и смирењем, хлебом и љубављу, није богословље Цркве.

*

Заступање фиксизма или фиксираних врста бића (од стране креациониста), микроеволуције унутар врста (од стране валидне науке), и тоталног трансформизма врста (од стране псевдонауке): три су паралеле дуж којих се бране, или нападају истинита библијска казивања о Божјем стварању свега створеног.

*

Увек чврсто и доследно стоји написано да је Бог формирао човека од праха земаљскога, да је удахнуо у његов лик дах живота, и да је човек постао једна жива душа (Постања 2, 7). Човек је дакле постао Богом заокружено живо биће, и као заокружен започео своју теодикеју. Никако пак не као делимична плазма или творевина, препуштена примату (иначе непостојећем живом бићу!) на додатно дорађивање или еволутивно финиширање човека.

Зато сваки вид каприциозног и безумног остајања при планетарној лажи о пореклу човека од примата (непостојећег живог бића!) заговорника те хуле на Бога води греху к смрти, и опет хули на Духа Светога!

*

Господ је учинио да одолевамо вражјим вештинама.

*

А како да се избавимo од непријатеља, када смо љубитељи греха.

*

Од Светога Духа је свима обожење и благовољење, разум, мир и благослов.

*

Достојање праведника не пружа руку својих у безакоња (Октоих, гл. 6).

*

Речи светитељских поука миришу и благоухају, те благодаћу Духа оне и блистају. А шта је са мишљу ван те и такве стварности?! С њеним баздом до небеса?!

*

Уметност, култура, наука, политика јесу начини додворавања Богу, и опет начини да му се зађе иза леђа, па и да му се зарије нож; неретко, они су и видови пренемагања пред Њим. И све то зато да не бисмо тражили велике ствари од самога Њега, што је Њему иначе по вољи: и по савету нама, и по угодности Њему.

*

Само је молитва озбиљно стајање пред Богом. Све друго временом постаје глуматање и пренемагање пред Њим, истеривање своје пизме, осигуравање од ближњег и од људи, и ограђивање законима свеколикога свога иметка.

*

Антифон 4. осмога гласа:  Ето гле, шта је лепо и красно, већ ако не да браћа заједно живе, јер у томе Господ обећа живот вечни – исказ је који је иначе и увод, и разрада и закључак: како у еклисиологији, тако и у есхатологији.

*

Користити овај свет тако као да га не користимо, и себе опет тако као да смо нечујни, и невидљиви, метод је свеколикога подвижништва. Оголити себе од гордости до костију ума, па те кости заогрнути копреном смирења, требало би да буде претежан коректив у нашем подвигу.

*

Колико је Исток удаљен од Запада, толико је Господ удаљио од нас безакоња наша. Када Господу не би у неограниченој мери било стало до нас, ми људи бисмо нестали.

И када нас Господ не би уважавао у оволикој мери, ми бисмо брзо били истребљени.

Али пазити да слобода буде на корист; у противном ћемо бити одведени у пакао, који је ропство страсти.

*

Плод духовног искуства је култура, и све тако редом до делатне вере; док је плод духовног неискуства идеологија, и све тако редом до јереси.

*

Људска философија у свету достиже и задржава свој врхунац у изрекама и цитатима, док Божанска Софија у Цркви достиже свој врхунац у личном општењу и распростире га у оваплоћењу Личности Логоса, као и у Предању о Логосу кроза све свете црквене Тајне.

*

Немао ти новца, или га погрешно и небогоугодно употребљавао, исход је исти: само твоја трајна штета и губитак.

*

За сваку област и делатност нашега битовања по обрасцима калокагатхије и калократије, реагују и сматрају се позваним да реагују редови демона, организовани по обрасцима понирокакије и понирократије.

*

Савремена уметност и разноврсни умекшивачи и избељивачи живота нам помажу да се не саблазнимо животом у свету; његовом опорошћу, његовом осуровелошћу од страсти и мржње, од политике и ратова, од човекомржње и богомржње.

Они су дакле азил за избављење од живота у свету који се ето окаменио, или опаклио.

*

(Досије икс): За бегунцем-духовником сви трче као његови гониоци-тражитељи, а када се бегунац-духовник претвори у гонитеља, онда се сви гониоци успротиве, и стану бежати пред њим као пред својим гонитељем, јер се он обездуховио.

*

Медицински закон стицања имунитета на тела и нa инфекцију захтева изложеност нашег организма утицају вируса и бактерија ради стицања антитела ради његовог oздрављења; док закон духовног живота захтева од нас одвајање од оних људи који утичу на нас преко страсти, које нам и зараженост њима преносе. То наше одвајање треба да бива ради одбране душе од греха, и ради стицања врлина, и то путем искушења-којима ми ипак нећемо подлећи.

*

Машта условљава лакоумност, па је и порађа.

*

Разговарајући са Адамом у Рају Бог је припремао Адама да се одупре искушењу непослушности, никако да му се не одупре; да не падне на испиту слободе, никако да падне! И тек по постанку гигантским умом током разговора са Богом у Врту, Адам је припуштен испиту слободе. Зато је Адамов пад издајство Бога Оца и Бога Логоса и Бога Духа Светога по свим суштинским питањима: и вере и наде и љубави и богоопштења. Адам дакле у суштини није прихватио да буде обожен, него да буде демонизован. Он је између нестворене и створене светлости изабрао ову другу, и њој се потчинио, због чега је потамнео.

*

Човек је биће и самих искушења, биће које је самога Господа Христа кушало. Тако, Христовом човекољубљу стало је насупрот човечије христоубиство.

*

Зановетања и пренемагања људи не доноси озбиљност, нити има вредност и непосредност покајања.

*

Познаваоци уметничких и научних врста, праваца и жанрова (књижевних, филмских, сликарских, позоришних, психоаналитичких, философских, социолошких, медицинских, технолошких, природознанствених, религиолошких …) и њихови страствени следбеници, организују своје мисли, речи и начине живљења према сопственим и претежним утицајима, а избегавају најдиректније хватање у коштац са својим личним, непатвореним животом, над којим лебди Божји Промисао. Тај Промисао пак прво подразумева наше богоопштење, па затим нашу креативност.

*

На фону наших мисли најшире заснованих оцртавају се и мисли људи око нас, пре нас и после нас. Тако ми стичемо увид: како у појединачне мисли људи, тако и у човечанску свемисао.

*

Како хришћани сада оправдавају свој грех себетровања дуваном и алкохолом, дрогом и коцком, дајући томе чину назив порок, тако ће сутра и хришћани хомосексуалци и хришћанке лезбејке после планетарне легализације овога греха пронаћи изговор за њега, самооправдавајући га не више као порок, него као слободно полно настројење.

И тако ће чин заскакања позадине и напреднине пролазити неометано, и онако како и чинови пушења и опијања и дрогирања и коцкања пролазе, јер природа људска бајаги, ето није више ни слаба, ни немоћна, него слободна за све што јој прасне. И тако ће бивати у свему ономе у чему јој буду помагали демони блуда: инцеста, содомије, педофилије, роботизоване еротике, демоно-секса, канибализма примењиваног на деци и одраслима …

*

Сазнати нешто о нечему а не искусити то па се несразмерно томе опредељивати, налично је коски која се заглавила у грлу и стоји тамо до ослобођења, уколико у међувремену не дође до угушења.

Исто важи и за теорије по којима ће се равнати Ново доба-доба у које смо ми иначе обема ногама закорачили; исто важи и за теорије супротне свима досадашњим, и опет онима које су супротне целокупном нашем досадашњем искуству. Рецимо, када је реч о теорији трансродној, којом ће се обарати досадашње гледиште о патријархату и матријархату, и, којим ће се мењати досадашње међусобно искуство мушко-женских полова и односа.

*

 Долазила од људи, или преко демона, искушења су стварна, и подједнако страхотна.

*

Господе, подај ми смиреноумља, и смиренословља. Господе, не одузми од мене речи молитве Исусу ни у самоме паклу. Ми знамо да  „Ти сиђе у Ад Христе, зато што хтеде; Ти пороби смрт, зато што си Бог и Господ …“ (Имена ради Твојега … гл. 7). Људима у тами Ти си светлост истинита … (Стихире на стиховње … гл 8). Ми знамо да си у свакој вољи и невољи Ти наше прибежиште.

*

Што дође у невреме, то постане несносно бреме.

*

Сваку своју, или другога похвалу ми готово истовремено претварамо у покуду, и то због сујете која нас никада не оставља на миру.

*

Гордост или сујета, па себељубље и славољубље, примордијални су напади на људе, и то напади из свих праваца. На њих треба реаговати из трена у трен ради смиравања, и постигнућа чистоте срца и ума.

*

Где је присутна лаж као пород, ту је присутан и родитељ порода: Сатана као отац сваке лажи. То у овом часу видимо као такво у политици као планетарној трговини, у фејк-медијима и у спиновању истина као окупационих трендова.

*

Људски страх обесхрабрује душу, доводи у питање њено спасење, прља образ,  продаје браћу, води идолима, издаје љубав, потискује Христа, одриче Цркву  …

*

Наставак истоветног огледања у актуелној,

као и у футуристичкој гео-политици, гео-дипломатијии гео-економији

Прво гео-политичко убиство изведено над Авељом, злодело је Кајина, брата његовога. Док ће серију братоубистава са мотивацијом неопходности и коректности извести његов потомак Ламех, лидерски зилот. И у наставку, баш као на почетку и на завршетку мортал-страде хомицида, стоји Сатанаило као заступник и експонент гео-политичког начина осмишљавања и подстицања хомицидне поливалентне гео-политике. Ми се овде бавимо сумом хомицида као дословном манифестацијом смрти у сферама подсвесног и поднебесног; ту где се устројава наше реално, и до апокалиптичности драматично постојање. Сатанаило лично пак, менаџер је, који као архи-гео-политичар, архи-гео-дипломата и архи-гео бизнисмен инсценира и провоцира и унапређује све ресурсе и фондове за искривљавање људске свести и умрежавање кривотворина! Изначално још, он је отац сваког маркетинга обмане и лажи и утилитаризма. За то дело он сада и најскорије ангажује водове podkasta, vodkasta и deepfake video сервисера.

Међу њима по угледу и ефикасности у савременој ери гео-колонијал-геноцида и расистичких перформанса доминантни су људи у рукавицама и са плаштовима; са њима су најзад у дилу они који држе скиптар у руци и носе круну или тијару на глави. Међу овима опет, несумњиво предњаче белгијски „гумени краљ“ Леополд Други, сатиратељ и истребитељ 10-десетка  милиона Конгоанаца, сиромаха духом, произашлих од наших пра-праотаца. Други у предњачењу јесте император и Папа, понајпре Пио Дванаести, одговоран пред Богом и пред људима за сатирање Срба сиромашних духом, окупираних на њиховим, историјским просторима. Греху к смрти одвезли су се својевремено и одазвали сви југословенски режисери, на челу са Савезним секретаром за унутрашње послове Станетом Доланцом и Војним врхом бивше СФРЈ; посебно, и лично, они су  режисери епске трагедије о Србину Ђорђу Мартиновићу новомученику из Гилана. Њега самог пак Шиптари су набили на стаклени колац 1. маја 1985. године на његовој њиви у Јарузи, а Југословени су то по диктату прогутали као самоповређивање. То су прогутали и многобројни Срби, наравно, огорчени овим злочином, али немоћни да изборе правду за Ђорђа. Потоња судбина Југославије биће адекватна овом колективном злочину над Ђорђем: она сва раскомадана, а Србија од стране НАТО фаланги недељама набијана на ракете и мисиле.

Временом дакле, расни сегрегационизам у спрези са ланцем кланова, картела и банкарских магната за злочиначка удруживања против популације, све више и чешће ће окупљати моћне и недодирљиве колонизаторе и реализаторе извоза и увоза ефикасне смрти-смрти попут оне коју изазивају хемикалије и бојни отрови. Тако ће они директно у демонологији здушно изналазити заповести о деградацији нашег планетарног братства и свега осталог нама братског, и октроисати то по редоследу и по агендама. Те заповести с агендама пак, биће потезане ради свеобухватне и најефективније девалвације унутар планетарних игара: улова Божјих људи и душа. Њихови резултати се сада проглашавају најпросперитетнијим, примарним и нововековним, док уствари сви они по правилу имају укус оскоруше, франгосике и вируса.

Када све саберемо излазе на видело игре организоване ради братомржње, братоубиства и најзад – богоубиства. Ту треба тражити и налазити симболику Сатаниног гео-политичког трозубца: богове гео-политике, економије и војних офанзива који непрекидно машу њиме над нашим главама; њихове офанзиве на, све до јуче класичног човека, брата нашега, који ће се данас и сутра и убудуће све више и више хипер модернизовати, и од себе отуђивати – до апатрида, алијена и апокалиптичког мигранта и луталице. Тренутно пак, њега урнишу острвљени гео-медијски пси и ђавоимани политиканти, дијаболични адвокати и менаџери корпорација. Са једним циљем: нихилизације човека ради промовисања хибрида којим се може манипулисати; промовисања истога као технолошког карађоза. Зашто карађоза, односно шоу-мена? Зато што све треба да заврши у планетарном ријалити шоу-програму за све узрасте, еда би суверени гео-политичари и гео-дипломате и гео-економисти могли да кажу да су завршили посао, и да су коначно комотни; коначно сами у панорамама поднебесја и андерграунда.

*

Грех против Истине гласи: „Сваки ће се грех и богохулство опростити људима, али рекне ли ко богохулство против Духа, неће се опростити. И рекне ли ко реч против Сина човечјега, опростиће му се. Али ко рекне против Духа Светога, неће му се опростити ни на овом свету ни у будућем“ (Мт. 12, 31-32). И опет о истом: „Доиста, … све ће се опростити синовима људским, колики год били греси и хуле којима похуле. Но похули ли ко на Духа Светога, нема опроштења довека; кривац је греха вечнога.“ Јер говораху: Духа нечистога има.“ (Мак. 3, 28-30). Дакле увек једнако: „Ко год рекне реч на Сина човечјега, опростиће му се. Али ко похули против Духа Светога, неће му се опростити.“ (Лк. 12, 10).

Хулитеља на Духа Светога хула ланчано води хули на Сина Божјега, а ова хули на Бога Оца; дакле хули и на Пресвету Богородицу, чиме и на целокупан Домострој спасења.

Хулитељ би, као и самоубица са предумишљајем да рекне да је све било, и да јесте: ништа, нико, нигде, никоме, никада, низашта, и да при том остане неодговоран, и недодирљив!

Поговор

 

Покајање и смирење за васкрсење и као васкрсење у историјском животу људи стоји насупрот гордости и несмирењу за грех за смрт и за грех ка смрти. Први пар врлина је зарука мириса живота за Живот, и залог је нашег небеског облагодаћеног идентитета. Други пар богоодступништва је залог неблагословене и нехристолике смрти, баш као опредељење за Другу-адску смрт. А ова, Друга смрт опет, трагедија је човековог трајног самоуништења услед одбијања човека да богоопшти сада и овде. Како да богоопшти? Тако што би се он још присније причешћивао Христом (све до) у незалазни Дан Царства Његовога (како и кроза сву вечност).  

Еп. крушевачки Давид

Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ

Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј (Буловић): ДУХОВНЕ ВЕЗЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА ПРАВОСЛАВНИМ СРПСКИМ НАРОДОМ

Porfirie-480x578

Благодарећи инфо-служби Епархије бачке, доносимо вам текст Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја “ДУХОВНЕ ВЕЗЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА ПРАВОСЛАВНИМ СРПСКИМ НАРОДОМ”, који можете преузети у пдф формату ОВДЕ

Нема погађања око Српства, ни коцкања са Српством, нити злоупотребе Српства

Нема погађања око Српства,

ни коцкања са Српством,

нити злоупотребе Српства

 

(патриотски текст)

 

И ави Иринеју треба дати за право када каже за некога: Једампут скојевац, увек скојевац! Трезвеном и провереном мислиоцу М. Делићу такође: Једанпут усташа, увек усташа, макар и у руху Мас-пока. Квази-догматизовани скојевци и комунисти одбијају покајање и смирење као лек против сопствене обмане, све док не наступи час за њихов одлазак под покривач од  иловаче. Но њихово држање не треба да нас чуди, коначно, колико ни држање неких наших ава, промашених архијереја, протојереја, медијских потурица, професионалних теолога, клановских магова и могула … Због тога смо ми одскора почели да помињемо на Великом Входу благоверни и христољубиви народ наш Српски. То ћемо и убудуће упорно чинити! Јер и Српству је молитва најсигурнији начин да опстане у савременој поднебесној арени.

Други разлог да помињемо Србе и Српство јесте због чињенице да се наши преци у Рају осећају Србима, и да се препознају као Срби. Хоћемо да кажемо и да исповедимо, да су и Рај и пакао препуни Срба. Али сада и овде ми поклањамо пажњу и срце оним Србима из свих најмногољуднијих Српских градова под земљом, у јамама и шумама, у логорима, на дну река и језера, плавог Јадрана и Егеја … на планинским висовима. Све је овде и онде и тамо препуно костију Срба, а у Рају опет, препуно њихових намучених душа.

Целокупна Православна Црква у нашем Српском народу јесте Црква Срба, Православних, али и браће и сестара из многих других народа и племена. Ми успут ништа не губимо истицањем ове чињенице; наша Црква том чињеницом само додатно добија на значају, на храбрости, на веродостојности, на сведочењу, на свечовечанској љубави, на снази, на фактографији свега Српског и мултиетничног, у ставу оних који то доследно истичу, као и у ставу оних који то доследно поричу. У тој визији све пак Српске жртве, од почетка па до овога часа, бивају конкретно и прецизно установљаване и памћене као фактичке, историјске, живе и неотуђиво наше жртве. И то, аман-заман, и ради савести света; ма ради оних који су српске жртве, као и оне из других народа произвели и промовисали као губитничке! А оне су заувек нотиране као жртве Српског   Црквеног корпуса, Српске историје и есхатологије.

Све ово не треба доказивати било коме! Још мање онима нашим, који добро знају за рације и војне акције, за погроме, холокаусте и геноциде намењиване, припремане и спровођене над народом Српским, али и људима из других национа као сажитеља! О свему овоме пише се и говори у Српству све до овога часа; о томе ће се и убудуће писати, говорити, доказивати, па ћемо се ми око тога и рвати са туђинима, али и са својима; ова тема дакле од непролазне је важности за све нас.

Ми знамо колика је цена коштања свега Српства, те зато знамо и да овде, и око њега, не сме бити ценкања. Или јесмо Срби, или нисмо! На нашу жалост, неке наше расрбљене аве, архијереји, протојереји, професионални религиолози и умишљени теолози и чланови кланова и медија у земљи и иностранству, једно мисле, друго говоре а треће раде у вези са насушним питањима која се тичу Српства. Али, ако они мисле да живећи у Српству могу без Српства, тада им треба без двоумљења ставити до знања да ће сами неминовно завршити као обескорењени, и са туђим ознакама и карактеристикама; да ће завршити као самоизопштеници.

Трајан је дакле гнев али и жалост због наше браће-разбраће која расрбљује наше и светско Српство. Ко год опет то чинио у Срба, сам никада неће завршити као исповедник православне предачке вере Српске. Јер сви наши мученици и новомученици скончавали су као исповедници баш, и ради ове оцрковљене и освештане категорије: категорије Српства, у Српској Цркви избрушене, и зато као дијамант тврде.

Метохијски Арнауташи имају једну изреку на рачун Срба. Она је опора, па ћемо је препричати. Док је Србин дете, он је леп и добар. Како расте, он све више личи на м….e. Опростило им се или не опростило на речима, тек, ми се нећемо устезати да  двојце или тројце, неке опијене архијереје, протојереје, теологе-занатлије, медијске жиранте и млаке аве назовемо одговорнима за издајничке чинове у погледу Српства; чинове у којима колаборатери и чимбеници пост-истине (post-truth) забадају последњи клин у свој сопствени, већ давно сипцима изједени сандук заветнога Српства. Тако, они никада неће постати исповедни и заветни Срби, макар замишљали да су их професионални директори савести узвисили до висина ливанских кедрова.

Нека су толике и такве речи од нас невернима Српству довољне и просте. Оне се изричу ради демаскирања истих као мањине који Српску већину све до овога трагичнога часа једнако тлаче и мраче у Србији, Црној Гори, Хрватској, Северној Македонији, Босни и Херцеговини, Европи, Америци …!

*

Прво, фаустовско искушење знања, свезнања и свемоћи у Српском народу гранична је мисао од које наступи бол сваки пут када се доспе у домен граничних ситуација, и када само-само свезнање или свемоћ омоћају толико да, наводно, попуне човекову празнину. А требало би да се празнина попуњава смирењем и скромношћу.

Исто се тиче и охрабрења на истрајност у опстанку једног Србина и Српског народа било где и под било којим околностима. Ипак, за то је битан услов да овај ту-и-тамо расејани Србин понајпре није, и да не буде издајник, и да никада неће издати самога себе. Иако је такво очекивање мучан подвиг, често раван утопији, борба ће се водити за непатворено Српство. Такав подвиг се може поклопити чак са подвигом свих Срба који су се настројавали да ступе у светитељство, обликовано разним благодатним нијансама и ступњевима, укључујући првенствено нијансу и ступањ светога мучеништва.

Друго, васељенско искушење у вези са Српством у Српској Православној Цркви, а од којега се искушења ми упорно ограђујемо свуда где се оно појави, јесте искушење посрбљивања свих оних припадника Српске Цркве који по народности нису Срби, него су: Грци, Албанци и Румуни, Бугари, Мађари и Турци, Хрвати, Словенци и Роми, Македонци, Американци и Немци, Аустријанци, Италијани и Французи, Холанђани, Швеђани и Норвежани, Индијанци, Латиноамериканци и Индијанци, Алеути, Африканци и Јапанци, Кинези, Сиријци и Египћани, Абориџини и Енглези … На њихову националност се од стране Срба никада не сме насртати халапљиво, нити на њу треба гледати србоманично или србоцентрично! Јер гледано аксиоматски, свачији национал-шовинистички прозелитизам у пракси света увек јесте био гиљотина сваком човекољубљу, а у искуству неких  Православних Цркава (Бугарске, Румунске, Александријске, Константинопољске …) гиљотина сваком братољубљу и богољубљу!

*

Зато у нашој Српској Православној Цркви не би требало да има места за било који вид србоманије у односу на браћу у Христу која нису Српскога порекла! Зар они сада као крштени и православни нису, не заборавимо, и небескога порекла?! Јесу!

Зато и у овом нашем патриотском тексту, ми са србоманијом, у односу на браћу других народности у Српској Цркви – немамо никакву сагласност, нити ћемо је икада испољити!!! У односу човекољубивог и братољубивог Српства и све наше православне несрпске браће, наших сателесника у телу Христовом, ниједан вид насилнога посрбљавања не може изазвати друго до пад на јеванђелском испиту, а ми тај пад никако не желимо себи.

Истовремено, сваки вид тенденциозног и штетног одрицања од свога националног корена, рецимо Српског, и представљања себе у светлу искривљеног идентитета и сумњивог историјског и националног фактицитета, рецимо црногорства или монтенегринства, сигурно ће нас водити ка поништењу народне есенције, и врло брзо ка угаснућу попут самозаборава, што ми не бисмо пожелели ни себи, нити икоме другом.

Понајпре ми то никада нећемо пожелети Србима у целини, претечама мноштва новокомпонованих „нација“. Што се ових других етно-ентитета, временом одметаних од сопственог Српског народног корена тиче, који су му данас постали и идеолошко-биолошки супостати, њих треба препустити њиховој самовољи, али не оној која ће физички угрожавати Србе маљевима, врбама, безданкама, вешалима, огњем и прогонима … Нити опет оној која ће Српству наносити штету у сваком погледу!

Како та ненадокнадива штета изгледа?

Овако: Ако некоме зафали територија – отми је од Српске! Ако некоме зафали народ – отми га од Српског! Ако некоме зафали деце – отми их од Српске! Ако некоме зафале језик и писмо – отми их од Срба! Ако некоме зафали вера – фалсификуј Српску Православну! Ако некоме треба богатства и историје – отми Српско и од Срба!!!

Данас када Српска Православна Црква слави златни век од уједињења сопствених помесних црквених целина налазећих се широм Европе и света, одређени политички фронтови у Српском народу и коалиције састављене од политичара и црквених људи високога ранга укључују се у тај јубилеј вредан једнога века, али само зато да би својим тенденцијама и енергијама и колаборацијама разбили јединство с њим и око њега!

Јединство и Српскога народа, и Српске Православне Цркве!!!

 

Еп. крушевачки Давид

Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ

Хаџи др Јелена Јанковић: Свето Причешће – универзални Лек (размишљања једног лекара)

_DSC6141

У ове немирне дане испуњене паником око COVID-19 вируса (у даљем тексту корона-вирус) и пандемије са дискутабилним бројевима, увукао се у народ велики страх око свега што је неразумљиво и непознато. Страх се јавља пре свега од вируса, од болести и преношења истих, а у основи леже егзистенцијални страх и исконски страх од смрти. У условима свеопште смутње и пометње на удару се нашло и Свето Причешће као Света неупитна Тајна за хришћане, а тајна, тојест непознаница за оне који то нису или се хришћанима само условно назвати могу. У тексту Епископа бачког др Иринеја „Причешће – извор здравља или извор болести?“ Епископ на свеобухватан начин у потпуности разјашњава новонасталу проблематику из теолошког угла и наводи значајне теолошке и историјско- медицинске чињенице.

Једноставно разјашњење ситуације – свако има право да верује у шта жели

Ситуација је крајње једноставна. За све нас је питање вере: верујем ли у Васкрслог Господа? Ако верујем и себе називам хришћанином, онда следим Христа и Његове заповести. Избор је, дакле, једноставан: или верујем или не! Ово право није само Богом дан избор већ и право регулисано и Уставом и Законом о Црквама и верским заједницама, у којима су гарантована верска права и слободе.

У данашње време сведоци смо увођења разних нових интерпретација такозване равноправности, нових права и подела, слобода, ненормалности, а вербално се свакодневно крше основна људска права и верске слободе. Скандалозно је да се у емисијама забавног карактера Црква и вера извргавају руглу. Недопустиво је да се јавно улази у конфликте у црквеним круговима и да се још више збуњује народ. У Цркви постоји јасна хијерархија која мора да се поштује. Срамно је да неко себи даје за право да јавно коментарише и критикује црквене великодостојнике. Да подсетимо и да ниједна држава ни у једном тренутку није забранила богослужења, нити причешћивање верника, јер на то нема ни права, али се упркос томе подигла непотребна медијска хајка. Да л` се то враћамо у доба првих векова кад су хришћани гоњени само зато што су хришћани? Када су добровољно страдали за Христа? Чак и тада, када су их убијали и гонили, бацали пред дивље звери, нису им забрањивали Свете Тајне. Напротив, хришћани су их носили са собом. Да л` то данас руља поново виче: „Распни га, распни га!“?

Новонастала ситуација се може посматрати као сензационалистичко-политичка медијска кампања против Светог Причешћа, суштински против саме Цркве. Напад на Причешће је напад на верника, на Цркву, на Христа лично.

С тим у вези је још у марту, на почетку кризе, Синод Српске Православне Цркве издао саопштење у коме се између осталог каже да ће се у Цркви поштовати прописане мере за овај тешки период, али да нико нема права да улази у литургијски простор и било шта мења било у начину богослужења било у начину причешћивања верника, као и да Свето Причешће као најсветије и најважније за вернике не сме да им се ускрати. Уосталом, нико се не причешћује на силу већ добровољно. На тај начин се Синод оградио од будућих манипулација и на време стао у заштиту верника и православне вере и традиције.

Избор хришћанина и шта за њега представља Свето Причешће

Од када је одслужена прва Литургија, причешћивање Светим Телом и Крвљу, којима смо скупо искупљени, представља за хришћане сједињавање са Христом, Богом Живим, на исцељење  душе и тела. Свето Причешће је Лек бесмртности, Лек за душу и тело. Сврха служења Литургије је узношење славословља и молитве Богу, силазак Светог Духа на Часне Дарове, тојест хлеб и вино, претварање истих у само Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа и сједињавање са Христом кроз причешћивање. За хришћанина, у Чаши, тојест у Светом Путиру, налази се само Тело и Крв Христова, највећа Светиња, те је самим тим немогуће да се било шта рђаво у њему нађе. Несумњиво је да се у црквеном простору, као и у простору уопште, налазе голим оком невидљиви микроорганизми, и то на предметима и људима, али не и у Светој Чаши. То представља суштину хришћанског веровања.

Свако од нас има пред собом логичан избор: да верује да Живи Бог постоји или не. Ако не постоји, веровао или не, резултат је исти, последица је иста. Али ако постоји, а вера изостаје, пропаст је неминовна. Ако верујеш –  спасен си за вечност.

Из угла неверујућих – одакле долази страх

Зашто се одједном Причешћем баве они који се можда никад нису причестили или се засигурно не причешћују? Зашто се диже толика бука? Људи се боје заразе. За оне који не верују, у Чаши се налази обичан хлеб и вино у коме могу да се нађу и микроорганизми. Они не разумеју потребе и начин размишљања верујућих и осећају се угрожено. Страх је одговор. Људи не поштују једни друге нити туђе изборе. Ово је нарочито изражено када се нађу у егзистенцијалној кризи.

Ако упоредимо број активних хришћана који учествују у светој Литургији, и то у свим градовима, у односу на укупан број становника, видимо колико мали број верника, нажалост, уопште долази на Литургију и колико се мало њих од тог броја причести. Шансе за заразу у храму много су мање него у кафићима, ресторанима, супермаркетима, лифтовима, јавном превозу и тако даље. Замислимо колико хиљада људи дневно седи на седиштима у јавним просторима, колико руку дотакне шипке у јавном превозу, колико је људи у кафићима пило из
исте чаше и користило исту кашичицу која је вероватно ручно опрана и није дезинфикована ни стерилисана? Колико пушача баца опушке по улици и унаоколо као потенцијални извор заразе? Пљувачка се налази и на опушцима и потенцијално је заражена корона-вирусом. Зашто нико од душебрижника за ствар јавног здравља није предложио да се забрани пушење у читавој земљи јер се у форсираном издахнутом ваздуху из плућа приликом пушења теоретски налази већа количина вируса него приликом нормалног дисања? Да се направе специјални бункери у којима може да пуши петоро људи на 1,5 метара одстојања? Звучи бесмислено, зар не? Колики је број пушача у земљи у односу на број верника који се причешћује? Колико је потенцијално заражених међу њима? Шансе да се човек зарази постоје свуда, а највеће су тамо где је велика концентрација вируса, на пример у болницама, и тамо где је велика концентрација људи. Чак и ако стварима не бисмо приступили као верници, закључили бисмо да је много већа вероватноћа да се неко зарази хватањем за кваку него причешћивањем. Ризик од преношења заразе преко усана је мањи него преко руку. Да ли заиста мислите да можете у потпуности да се изолујете и 100% да се заштитите?

Зашто се бојати да би шачица верника или свештеника и теоретски могла да, не дај Боже, прошири епидемију? Опасности од заразе вребају на сваком кораку. Шта ако је баш онај који меси хлеб који свакодневно купујемо заражен, а нема симптоме и није тестиран? Кроз колико руку прође и са ким дође у додир тај хлеб, као и већина ствари које свакодневно купујемо и употребљавамо?

Не заваравајмо се да ми бирамо –  вирус бира нас! Једино у шта се можемо поуздати је одбрана, то јест добар имуни систем и Божја помоћ. Ни у јединицама интензивне неге и у изолацији није могућа 100% изолација и заштита. Чак ни хирушке маске не штите у потпуности. Оне су важна мера предострожности, али већ после сат времена, или чим се овлаже, треба их заменити јер више нису непропусне. На њима се такође могу размножавати микроорганизми. Зато их треба што мање додиривати, редовно мењати и, уколико су платнене, често прати на високој температури.

Колико само људи пије лекове верујући да им помажу, и помажу им, упркос доказаним нежељеним ефектима. Причешће нема нежељених ефеката. Свети Владика Николај је експлицитан: „Како се неко може разболети од лека?“ Колико се људи свесно трује и трује своје ближње дуванским димом? Колико људи свакодневно у тело добровољно уноси разне хемикалије, а дошло се до тога да се доводи у питање Свето Причешће? Човек се може заразити на разне начине, а више независних студија је показало да је ризик од заразе приликом причешћивања минималан и занемарљив у поређењу са другим начинима заразе. Резултати студија су објективни и заснивају се на истраживањима, без могућности утицаја личних или религиозних убеђења научника и лекара који су их објавили.

Инфектолог O.N. Gill 1988. године објавиo jе студију „Света Чаша као извор инфекције“. У закључку је навео да нема података да се преко Свете Чаше могу пренети микроорганизми. Разлог је синергистичко антибактеријско дејство метала од ког је Чаша направљена и алкохола у вину, али и чињеница да се ланеном крпом бришу уста верника и сасуди. Навео је и да трансмисија микроорганизама не значи обавезно и инфекцију. Питање је која количина вируса је потребна да би се човек заразио. Вирус ван људског тела не може да се размножава и сигурно не у тако кратком временском року. Закључио је и да нема доказа ни да се HIV и Hepatitis B могу пренети Причешћем. Постоје, по овом аутору, индиције да би се можда директно, али у ретким случајевима, могао пренети вирус херпеса уколико неко има рану на устима, али је у односу на друге начине преношења херпеса овај пут преноса занемарљив.

G. Dorff објавио је 1980. године студију „Ризик од Причесне Чаше“. Закључак његове студије је био да је број микроорганизама нађених на рубу Чаше после причешћивања занемарљиво мали и да варира од особе до особе. Ризик од евентуалног преношења заразе је знатно мањи у односу на друге начине трансмисије.

Године 1997. објављена је и епидемиолошка студија у којој је  праћено 621 особа које се редовно причешћују, чак и свакодневно. Дошло се до закључка да они нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују.

Године 1998. у америчком Journal of Infection Control објављена је студија „Ризик од инфекција пренетих преко Причесне Чаше“. Закључак ове студије је идентичан као и у претходним студијама. Значајно је да се ова студија позива на још осам референтних студија са сличном тематиком везаном за микроорганизме и Причешће.

Године 1999. Америчко друштво за контролу инфекција и  болничку епидемиологију (Тhe Society for Healthcare Epidemiology of  America) објавило је као одговор на контроверзне расправе о могућности заразе приликом Светог Причешћа студију „Мали ризик од заразе преко Причесне Чаше“. Тестирано је 681 причасника и дошло се до закључка да постоји само теоретски ризик од трансмисије, али је толико мали да је занемарљив. Људи  који се причешћују редовно и/или свакодневно нису под већим ризиком од инфекције у поређењу са онима који се не причешћују. У закључку стоји још и да се ризик, иако веома мали, додатно смањује брисањем уста причасника и Сасуда.

Већину верника који редовно долазе у цркву на богослужења и причешћују се чине стари и болесни људи.  Да се Причешћем може проширити зараза, колико би се њих кроз векове заразило и умрло? Ко би се добровољно причешћивао? У условима ван и/или у току епидемија грипа, али и куге, колере и тако даље, прво би се  разболели свештеници, јер они употребе (читај: попију из Чаше) остатак Причешћа после причешћивања верника на свакој Литургији. Ко би добровољно постао свештеник? Заразила би се сигурно и већина, ако не и сви присутни верници, што, како је вишевековно искуство показало, никако није случај.

У време епидемије великих богиња (Variola vera) 1972. године у тадашњој Југославији власти су тражиле од Цркве да се уведе причешћивање сваког верника стерилизованом кашичицом, на што Црква, наравно, није пристала, али се епидемија због тога није раширила.

У свом тексту Епископ бачки др Иринеј износи примере свештенослужитеља, па и наших савременика, као пример да Свето Причешће никад није било и самим тим не може бити извор заразе. Бројни су свештеници који су служили при болницама и на инфективним клиникама и причешћивали пацијенте оболеле од туберкулозе и разних других инфективних болести, па чак и губаве, и користили Свете Дарове после њих, а да се при том нису заразили. Свети Филарет Московски је храбро служио и за време епидемије куге, која је много опаснија од корона-вируса. Владика Макарије је само један од примера бројних мисионара, који је служио и мисионарио преко четрдесет година у Африци, где још увек владају озбиљне инфективне болести,  и никада се није заразио. Свети Јован Шангајски је једном приликом причестио жену која је оболела од беснила. Она је, мученица, доживела напад непосредно после Причешћа и испљунула, заједно са пеном из уста, и Свето Причешће. Како честица Светог Прицешћа не сме да буде бачена, Владика је покупио честице са пода помешане са пеном и ставио их у уста. На упозорење присутних да је беснило јако заразно, он је мирно одговорио да су то Свети Дарови и ништа му се није догодило. Није се заразио.

Аргумент да ми не знамо како је раније било не може послужити као аргумент. Ми и те како знамо из историје медицине како је било у првим вековима и касније, у каквим се нехигијенским условима живело: није било средстава за хигијену, није било ни тоалета, ни тоалет-папира, градске канализације су се тек касније појавиле. Врло често није било ни чисте воде, није било прибора за јело, па се јело се рукама, није било дезинфекционих средстава, није било лекова већ су се користиле биљке као медикаменти. Људи су често умирали од разних инфекција. После разних терапијских поступака и хирушких интервенција, у почетку углавном ампутација, а касније, са развојем хирургије, и других интервенција, постоперативне инфекције односиле су преко половине оперисаних. Масовно се умирало и у доба епидемија. Људи су се обраћали Цркви, веровало се у лековитост молитве, освећене воде и Светих Тајни. Обраћали су се Богородици и светитељима са молитвом да зауставе епидемију и пошасти, баш као што чине и данас. У условима који са данашњима не могу да се пореде, људи су живели, учествовали у богослужењима и причешћивали се око две хиљаде година.

Оно што сигурно знамо јесте да им Причешће нису стављали у салвете, јер салвета и папирних корпица тада није ни било. Свако време носи своје бреме. Људи долазе и пролазе, а Црква и традиција опстају. Израз је крајње гордости у мишљењу да је новонастала ситуација посебна и другачија од историјских чињеница, као и да је могуће бити изолован од других људских бића и од живота.

Лично мишљење једног лекара

59427238_10217662526182267_2206325228236177408_n

Хаџи др Јелена Јанковић


Као лекар, анестезиолог у Немачкој, на одељењу интензивне неге, свакодневно се суочавам са критично оболелим пацијентима, између осталих и са оболелима од корона-вируса у терминалној фази. Ми, анестезиолози, свакодневно доносимо одлуке у оквиру максималне интензивне терапије, између осталог и кога ћемо да интубирамо и ставимо на респиратор, а за кога више нема шансе. Константно корачамо по танкој линији између живота и смрти. Свакодневно сам сведок колико су наше људске могућности и са најсавременијом опремом, достигнућима и лековима ограничене. Лекар лечи, а Бог исцељује. Ми лекари урадимо све што је у нашој моћи, користимо сва знања, ресурсе и искуство које смо по Божјој милости имали прилике до тог тренутка да стекнемо да бисмо помогли пацијенту, а онда чекамо, јер Бог има последњу реч.

Није лако ујутру кад кренем на посао. Знам да ћу бити у контакту са корона-вирусом и да могу да се заразим сваког тренутка. Најтеже ми је ових дана да гледам неке од својих колега, сада као пацијенте, како се боре за ваздух, да их гледам у кревету, без свести, беспомоћне, прикључене на респираторе, сећајући се заједничке борбе за пацијенте и њиховог осмеха негде у пролазу. Питам се ко је следећи. Иако знам да за њих чинимо све што је у људској моћи, често нема побољшања. Једино могу да их препустим Богу и да се надам да у некој широј слици у вечности све ово има смисла и да ће неко добро да донесе.

Свако јутро пре него што кренем на посао, прекрстим се и кажем себи: идем, па како ми Бог да! Нека буде воља Твоја! И, исто тако, знам да сам се причестила и чврсто верујем да сам заштићена. Хвала Богу, и после три месеца и небројено много пацијената, још увек сам здрава, што за велики број својих колега, на жалост, не могу да кажем.

Пацијенти, када су суочени са смрћу, сви верују у нешто. Већина њих се тада сети Бога.  Из искуства знам да најбоље пролазе они пацијенти који имају поверења у лекара, који верују у излечење и који се уздају у Божју помоћ. Чак и ако дође њихов час, они умиру мирно и спокојно. Страшне су муке безбожника и оних који ни у шта не верују, који умиру бесни и очајни. У болести су сви исти. А смрт је неминовна за све нас. Питање је: шта ћемо после тога? Истраживања су показала да позитивна антиципација значајно утиче на смањење постоперативних компликација и повољно утиче на позитиван ток болести. Нема бољег лека ни превенције од вере. Као лекар и верник причешћујем се, по благослову, редовно. Свето Причешће сматрам универзалним леком за душу и тело. Чврсто верујем да Причешћем Светим Тајнама свако добија лек по својој потреби и не би ми пало напамет да се не причестим иако често знам ко се испред мене причешћује и од чега болује, јер знам и Кога примам. У медицини је познат плацебо ефекат. „По вери вашој нека вам буде“ (Мт. 9:29)! Али у Светом Причешћу нема плацеба. Ми верујемо да је само Тело и Крв Господа Исуса Христа лек. Да ли је ова Тајна икад истражена? Не би смела да буде, јер то би било светогрђе и унижавање Причешћа. „Ко има уши, да чује!“ (Мт. 13:9).

Па ипак, по Својој великој милости, снисходећи раслабљеном човеку, Господ нам се често открива. Тако нам је у осмом веку објавио чудо у малом италијанском градићу Ланчано (Lanciano) док је још Христова Црква била јединствена. Наиме, током Литургије, у време Свете Тајне Евхаристије, у срцу свештеника који је служио изненада се јавила сумња да ли су заиста Тело и Крв Господња скривени иза хлеба и вина. Покушавао је да се ослободи тих сумњи, али су се оне упорно враћале. Јављале су му се мисли: „Зашто сам дужан да верујем? Ко ће доказати да вино постаје Крв, а хлеб Тело? Они се никако не мењају, мора да су то само символи!“ Док је изговарао речи Канона Евхаристије: „Те ноћи у којој беше предан Он узе хлеб у своје Свете руке и, благословивши, преломивши, даде Својим ученицима говорећи: Примите, једите, ово је Тело моје које се за вас ломи на опроштење грехова; тако и чашу по вечери говорећи: Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на опроштење грехова“, сумње га нису напуштале. „Није ли света Евхаристија само обред и не више од тога, није ли се Тајна вазнела заједно са Христом и отишла на Небо?“ У међувремену дошло је и претварање Дарова. Уз речи молитве он је преломио евхаристијски хлеб и тада је избезумљено вриснуо јер се у његовим рукама преломљени хлеб претворио у комад меса, тојест Тела, а у Чаши више није било вино већ житка Крв. Монаси који су се налазили у олтару били су у чуду, а свештеник избезумљен. Он је тада исповедио своје мисли и сумње које су чудесно разрешене. У овој цркви St. Legontian у Ланчану већ дванаест векова чувају се ови за време Литургије материјализовани Тело и Крв. Наравно да су ови чудесни Дарови привукли пажњу ходочасникâ и научникâ. Професор медицинског факултета Odardo Linoldi, стручњак за анатомију, патолошку хистологију, хемију и клиничку микроскопију при болници  Arezzo, спровео је са својим тимом 1970-1971. године истраживање и дошао до закључка да Свети Дарови представљају људску крв и тело. Тело је део мишићног влакна срца и садржи делове миокарда, ендокарда, нерва вагуса и део леве коморе срца. Oвaкав део представља и потпуно срце у његовој основној структури. Тело и крв припадају мушкарцу старом тридесет три године са крвном групом АБ. Крв садржи серум, протеине и минерале у процентуалном односу нормалном за човека. Задивљујуће је да су се Тело и Крв дванест векова сачували без икакве заштите, конзервирања или примене специјалних мера. Крв је течна и поседује сва својства свеже крви. Ruggero Bartelli, професор анатомије на Сијенском универзитету, радио је паралелна истраживања и добио потпуно исте резултате. У току каснијих поновљених експеримената, 1981. године, од стране др Linoli-ја са савршенијим апаратима резултати су поново потврђени. Лепотом овог чуда потврђене су нам Христове речи: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате Живота у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути
у последњи дан“ (Јн. 6:53-54).

Остала нам је као доказ и Торинска Плаштаница, платно у које је Христово Тело било умотано пре него што је положено у Гроб после Распећа. Године 1889. први пут је фотографисана и на негативу се појавио Христов Лик и Тело Христово. О пореклу Плаштанице говори чињеница да је направљена на начин који се примењивао пре две хиљаде година на Блиском Истоку и да су на њој пронађени и остаци полена биљака које расту само у Палестини. На њој се јасно уочавају отисци ранâ од бичевања, од трновог венца на глави и пробадања копљем. Ране одговарају страдањима Господа Христа баш као што су у Светом Писму описана. На Плаштаници је откривена крв АБ-крвне групе и нису откривене никакве хемикалије ни вештачке супстанце. Научници сматрају да је лик на платну могао остати осликан само под утицајем јаке светлости унутар Плаштанице и да је овако јака светлост могла засјати само у тренутку Васкрсења.

Сваке године на Велику Суботу у Кувуклију у Храму Христовог Васкрсења у Јерусалиму силази Благодатни Огањ и пали свеће у рукама Јерусалимског Патријарха. Огањ који гори, а не пече и не сагорева. Невероватно је да и поред толико опипљивих доказа већина људи на планети и даље не верује у Њега!

Божанско присуство обожује нас и храни. Читајући Свето Писмо, можемо да приметимо да свако ко је дошао у контакт са Господом Христом од најобичнијег грешног човека до краја свог овоземаљског живота постао је свет. Господ их је све примио и прославио. Исто тако верујем да се наше тело освети када се причестимо и сјединимо са Господом и да су и Чаша, тојест Путир, и кашичица освећени самим Христовим присуством.

Христос се не доказује научно

Вера није нешто што се научно доказује. Христос се не ставља под микроскоп. Вера се не прилагођава околностима. Христос се не прилагођава нама. Он је исти јуче, данас и сутра, ми смо ти који смо трулежни и пролазни. За све нас је извесно једно: у праху ћемо завршити. Ми хришћани верујемо у вечни живот. Има и оних који не верују. То право нам је свима Богом дано. Бог нас ставља у разне ситуације, а на нама је како ћемо да се понашамо. То је слобода и избор који нам је дат. Покушај доказивања Христовог постојања представља светогрђе. “Благо онима који повероваше, а не видеше” (Јн. 20:29). Медицина и наука имају своје границе, Бог не. Питање „која стручна, научна анализа доказује да се стварно никада и нико није заразио причешћујући се“ светогрдно је питање.

Као верујући лекар посматрам пацијента не само као тело већ као целог човека са душом и духом. Мора да постоји нека танана нит која научницима промиче. Како објаснити како трулежно постаје непропадиво? Како иконе мироточе? Како се дешавају необјашњиве ствари? Колико би људи данас дозволило да Господ Своју пљувачку помеша са блатом и њиме им намаже очи да би прогледали? Колико је Христос болесника исцелио?  Да ли се и данас широм света постом и молитвом људи исцељују? Да ли пред кивотом светог Василија Острошког и данас неми проговоре, непокретни устају, а болесни се исцељују? Зашто толики народ хрли моштима светих? Зато што не помажу? Не исцељују? Због тога што се чуда и даље дешавају онима који верују. Како? Није ли то питање последицâ оне „јабуке” са дрвета познања са које су прародитељи недозвољено окусили? Ко смо ми да тражимо објашњење? Зато и јесу тајне, Свете Тајне. Верујемо и нема потребе да разумемо.

Не можемо научно доказати како тела светитељâ не труле, зашто им расту нокти и коса, како иконе мироточе и крвоточе, зашто је температура тела светитељâ као код живог човека, зашто им крв има особине живог човека, не хемолизира и не пропада. Не могу се медицински објаснити небројена исцељења којима сам и сама била сведок. Не може се на кантару измерити љубав. Јесте ли се икад запитали шта вам даје живот, како то да сте уопште живи? Да л` верујете да сте случајност у овом универзуму? Не може се доказати, нема ни потребе да се докаже. То је разлика између вере и невере. Оно над чим сви треба да се замислимо јесте: зашто је Господ ову ситуацију допустио, тојест колико је до нас?

Осврт на добронамерне модерне теологе и поверење у Мајку Цркву

Пандемија корона-вируса узбуркала је и јавност и црквене кругове. Они добронамерни “модерни теолози”, модерни фарисеји и садукеји, који, и лаицима је јасно, одступају од црквеног учења уносећи непотребну духовну пометњу и разједињујући православне, требало би да се сете да ћемо сви ми једног дана стати пред Господа и колики смо део колача добили, а неки су и Агнец примили у руке, толики ћемо одговор Господу морати да дамо. „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:16), поручио нам је Господ наш. За оне што хоће хришћанство без Христа и да не искушавају Бога свога, помолимо се усрдно речима: опрости им, Боже, не знају шта раде!

Кренули смо у вечност, пловимо са нашим Патријархом и нашим духовницима на кормилу. А добронамернима желимо да буду послушни Мајци Цркви да бисмо и ми њима били послушни и да на истом курсу сви заједно, сједињени у Христу, и останемо.

Вера наша православна и Свето Причешће су ствар слободног избора који је Господ сваком човеку оставио. Онај ко сумња боље да не прилази Путиру и да се не причешћује, да не стекне осуду души својој. Ко приступа „са страхом Божјим, вером и љубављу“ претходно изговара речи молитве: „Верујем Господе и исповедам да си Ти ваистину Христос… и да је ово сâмо пречасно Тело Твоје и ово сâма Часна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме…, нека ми Причешће Светим Тајнама Твојим не буде на суд или на осуду већ на исцељење душе и тела. Амин (нека тако буде!).

Суштина и порука јесте у питању које је, како Свето Писмо сведочи, Христос често постављао, а и данас га поставља и мени и теби: Верујеш ли? По вери твојој нека ти буде…

Хаџи др Јелена Јанковић

 У Штутгарту, 3. јуна 2020.

Извор: Епархија крушевачка

 преузмите текст у пдф формату  ОВДЕ