Архива категорије: Текстови

Протојереј Данијел Стефановић: Света Царица Милица

caricamilica

„Овај дан теби посвећујемо, преподона мати Ефросинијо, и ову ти службу приносимо и песму певамо“

(слово о Светој Царици Милици, преподобној Евгенији-Ефросинији из Житија и богослужбених песама)

„Ходите данас, зборови српски,

окупимо се у светим храмовима

 и торжествено прославимо

особиту међу госпама српским…“

(мало вечерње; Слава на Господи возвах)

Рођена око 1335. године, Милица је била потомка богољубиве српске краљевске лозе Немањић, чукунунука Вукана Немањића, ћерка чувеног војводе топличког Вратка Немањића, у народним песмама опеваног као Југ Богдан и супруга Светог славног Великомученика Цара Лазара Хребељановића: „Беше рода света и славна и нарочита… благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме…Свим врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена; паметна, енергична, а изнад свега, побожна и Богу предана“(Ава Јустин; житије Св. Евгеније-Ефросиније).

Своје детињство Милица је богатила хришћанским и световним васпитањем бивајући чест гост на двору код рођака јој Цар Душана (1308-1355.год.). Са Лазаром, будућим мужем, најпре се срела у крајевима свога оца, где касније на том месту зида своју задужбину – манастир Љубостиња. Благословима Цара Душана и оца јој Вратка удаје се за Лазара 1353. године. У часном и богољубивом браку Лазар и Милица родише пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а потом и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре по рођењу).

Knez_Lazar_i_kneginja_Milica

Свети кнез Лазар и књегиња Милица

Лазар Хребељановић (1329 -1389.год.) беше чувени војвода, славан по витештву, честитости и оштроумности, a на двору код Цара Душана веома вољен и поштован. Будући такав човек њега и Господ препозна, откри, и даде народу за чувара богољубивих и човекољубивих Му заповести – чувара вере и отачаства: „Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио“.(тропар Св.муч. Лазара)

Још један очевидац Лазаревог житија, монахиња Јефимија (деспотица Јелена Мрњавчевић), похвалним словом узноси му величаније и везе златним нитима на црвеној свили: „Међу лепотама овога света васпитао си се од младости своје, о! нови Мучениче, кнеже Лазаре, и крепка рука Господња показа те крепким и славним међу свом земаљском господом. Господовао си земљом отачаства свога, и у свим добрима узвеселио си поверене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изишао си на змију (тј. турског цар Мурата) и на непријатеља божанских Цркава, расудивши да твоје срце не може трпети да гледа где хришћанима отачаства твога владају Исмаилћани”.(Похвала кнезу Лазару, Јефимија)

Након косовске битке, Лазаревог опредељења за Царство небеско и мученичке смрти, његова удовица, христоименита мајка свег српског рода, узевши „на се ревност мушку“ (патријарх Данило III), мудро и храбро владаше Србијом у тешка времена турског вазалства.

320px-Milica_Ljubostinja1

Света књегиња Милица, манастир Љубостиња

Њен савременик Константин Филозоф. најцењенијим речима описује њену личност: „А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.

Милица је од турског султана Бајазита добила обећање да Цркву Божију неће гонити и храмове рушити, али под условом да му најмлађу кћи Оливеру уступи за жену. Мислила је ова мудра мати: боље једну своју кћер на жртву да принесе, него многе српске ћери и девојке, цркве и манастире да изгуби. Оливеру је Господом бодрила и снажила: Христа да се не одриче – душу да сачува. А Оливера, мученица, дјева, красна у лепоти телесној, а још краснија у духовној, питомој пчели равна, у гнезду агарјанском, од осињег горег, оста верна Господу и мајчином завету.

Сина старијег Стефана (1377-1427.год.) који је након смрти Лазара имао свега дванаест година, мудрошћу је учила, вером надом и љубављу снажила, припремајући га да наследи престо свога оца: „Mач славног Лазара сину своме Стефану Високом си дала“ (тропар Св. Ефросиније). Он будући богобојажљив, од зла неустрашив, показа се као најбољи владар, витез, војсковођа и књижевник, а још већма као богљубив и човекољубив: „Као снажни бедем показао си се страдалном роду своме, Стефане премудри, и следио си у делима царске родитеље твоје, украсивши отаџбину многим црквама. Остао си у вери наших Светих Отаца, у њој непрестај ни нас да укрепљујеш, молитвама твојим, пред престолом Вишњега Бога“ (тропар Св.Стефана).

„Истинском родољубљу и отаџбинољубљу Лазареву сведушно си последовала, но пре тога заповеђеном Богољубљу и братољубљу; зато те појемо као бодру вршитељку заповести Господњих, Милице правоходна“ (канон други, песма трећа). Као мајка свем роду српском, тек када све гладне и жедне нахрани и напоји, болесне изцели, наге одену, нејач заштити, уцвељене утеши, цркве и манастире даровима обасу, предавши царство своме сину Стефану праведном и мудром, одлази у своју задужбину, манастир Љубостиња, коју подиже пре косовске битке, и прима монашки постриг 1393. године, а са постригом и монашко име Евгенија: „Скинувши царску одећу, обукла си монашку ризу, Евгенијо славна“ (тропар Св. Ефросиније).

Њеном подвижничком животу придружују се многе српске удовице пострадалих косовских јунака. Међу удовицама беше и Јелена, супруга деспота Јована Угљеше Мрњавчњевића, потоња монахиња Јефимија, Миличина рођака, духовна сестра, саподвижница и сапутница, која такође себе сврста у „мудре девојке“. Јефимија беше прва српска песникиња и везиља позната по чувеној похвали коју је написала и извезла Цару Лазару након његовог мученичког страдања.

Из манастира Љубостиња Евгенија наставља старање о своме сину деспоту Стефану, српској земљи, православној вери, најпре приносивши молитвено прегалаштво, а све ради очувања српског христоликог идентитета: „ А ти си Крст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода српског богоносног“ (тропар Св. Ефросиније).

И Милица је потегла за пером, у њеним рукама као оштар мач, мач истине и правде, да сасече свако зло наишло на српски род, те из свога охристовљенога бића, као из тоболца извлачи молитвене стихове који снагу псалама Давидових носе:

Похвала Цару Лазару

(Удовству моме женик – сачувани део похвале)

Ко је овај?
Говорите у уши моје.
Да ли је овај кога пре жењах,
мој украс, мојој деци расејаној сабрање?
Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатљи срушити
и светлост мога вида као тамницом
мрачним тамницама држати,
и не могоше?
Да ли је овај удовству мојем женик?
Дођи, о жениче, дођи,
и подај онима који ми чине зла
по делима њиховим,
јер не разумеше твој долазак
на помоћ моју.
Прими оружје и устани и не закасни!
Заби стреле изоштрене у срца њихова,
које за мене изоштрише, безакони.
Не трпим к тому поруге оних на ме.
Коликим жртвама мрским оскврнише ме!
Дођи, освети ме крвљу својом.
Приђи, подању моме потпоро.
Сабери ми чеда расточена,
која завишћу врази
од мене отргнуше.
Сабери их у ограду моју,
паси чеда моја,
да не једе вук од стада мога,
да не растера их завишћу својом,
као пре, када не би с њима.
Да не задрема око твоје.
Да не слабе ноге твоје.
Паси ми стадо, које ти уручих.
Прогнај од њих безаконе варваре.
Да не престанеш да се бориш с њима
за мене и стадо моје.
Радуј се, моје око.
које никада не спава, о Лазаре.
И опет на прво узиђем.
Лазар који сијањем све звезде надсијава,
Лазар туђинима присвојење,
проповедник Тројице,
заробљеним ослободитељ.
Лазар цркви непоколибљиви стуб,
болесним лекар, нагим одећа,
Лазар иноцима војвода крепак
на бесе и спаситељ.
Радуј се, о Лазаре,
апостолски ит припевам,
и опет кажем: радуј се.
Радуј се, крине који нам је
од трња засијао,
војницима оружје непобедимо.
Радуј се, пустињацима наставниче.
Радуј се, Лазаре, онима који плове
крманоше и тихо пристаниште.
Радуј се, озлобљеним осветниче
и лажљивцима обличитељу.
Радуј се, плачним утешитљу,
и сиротим бранитљу, и нагим одећо.
Радуј се, крепких благолепије,
и удовицама хранитељу.
Благословен заиста јеси, о Лазаре,
благослови мене који тебе благосиљам.
Нема похвале, којој ниси достојан,
Но ум изнемогава…


„Пуна Духа Божијег, имала си смелост пред Бајазитом… да исповедаш Свету Тројицу: Оца и Сина са Светим Духом…“(канон, прва песма на Славу). Из манастира Љубостиња као монахиња Евгенија заједно са Јефимијом изиђе пред Бајазита да измоли помиловање лажно оклеветаног сина Стефана и потражи мошти свете Петке српске, нудивши султану све своје богатство. Султан се смејао њеној потражњи и у чуду прозборио: „Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?“. Сва радосна у Христу, са моштима св. Петке, из Видина начинили молитвени вход Србијом и положи их најпре у манастиру Жупањевац, потом у Љубостињу, да би по њеној смрти 1417. године биле пренешене у Београд.

crop-shutterstock_101578207

Манастир Љубостиња

Пред кончину земаљског живота прима на себе велику схиму и име Ефросинија, а недуго потом у великом подвигу и миру представља се Господу 11. новембра 1405. године. Њене целебне свете и чудотворне мошти бивају похрањене у њеном храму, где се и данас налазе: „Твоје тело као станиште Духа и чудотворно, у великој цркви Љубостиње и сада излива исцељење свима који ти притичу, и са вером име твоје призивају, мати Ефросинијо, и рајска душо“ (девета песма канона, трећи стих)

Над њеним мироточивим моштима чуда, исцељења и духовна окрепљења и данас се дешавају тихо, скоро неприметно, али неизоставно, те је с разлогом називамо „тиха помоћница“, „Зато благослови Бог име твоје и гроб твој мироточиви, Евгенијо свехвална: свима болесним за исцељење и свима верним на спасење“ (кондак Св. Ефросиније).

протојереј Данијел Стефановић

Васкршња посланица Српске Православне Цркве, о Васкрсу 2021. лета Господњег

vaskrsnja_poslanica_partijarha_porfirija_final.00_00_51_09.still001

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2021. године

ПОРФИРИЈЕ

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

Христос васкрсе!

Дођите на нови род Винограда,

на побожно весеље,

посебан је дан Васкрсења;

уђимо у заједницу Царства Христова,

појући му као Богу у векове!

(пасхални канон, прва строфа осме песме)

Овим речима, драга браћо и сестре, славећи Васкрсење Христово, Црква нас позива и сабира на побожно пасхално весеље, весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготови јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Предивни Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај Који сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.”

Суштина овог нашег побожног васкршњег весеља јесте Сâм Васкрсли Исус Христос Који Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Крви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје…”, а затим: „Пијте, ово је Крв моја Новога Завета…” Господ не успоставља Нови Завет на неким обредима и религијским ритуалима већ га установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића.

Нашу тугу Великог Петка и Велике Суботе, док смо пратили Христа Господа од Гетсиманије до Голготе, Господ одједном измени и уведе нас у васкршњу радост. То је, као што каже црквени песник, посебан дан! То је дан Васкрсења. То је благодатна снага Васкрсења коју нити од Бога изабрани синови Израиљеви нити мудри Грци нису могли да схвате. Први говораху да је проповед о Васкрсењу „безумље”, други пак да је то „лудост”. А управо кроз то што је за прве било „безумље”, а за друге „лудост”, Господ је показао величину божанске благодати и моћи. Знајући то искуствено, радујмо се, браћо и сестре, и веселимо се кличући једни другима: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Васкрсење Господа Исуса Христа, браћо и сестре и драга децо духовна, највећи је догађај у историји видљивог и невидљивог света. Зато је он непоновљиви догађај. Васкрс је ново стварање, а за човека ново рађање. Гле, све ново постаде! Богочовек Исус Христос васкрсе из мртвих и све дотадашње „вредности” бише оборене и нови свет настаде. Наднесен над тајном Христова Васкрсења, Свети апостол Павле сведочи оно што зна и што јесте истина: сведочи да, „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде”, па додаје: „А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења” (2. Кор 5, 17 – 18). То је она неистражива дубина и висина тајне Васкрсења о којој толико пишу и певају свети Оци Цркве. Најбитније је, браћо и сестре, да познамо дубину и висину тајне Васкрсења, да у њу верујемо и њоме се спасавамо. Не допустимо да нам празник Васкрсења Христова буде празник обичаја, као што често чујемо, већ празник новог живота, нове наде, нове твари. Управо на такво славље и весеље позива нас Црква.

На овај празник Пасхе, преласка из смрти у прави и вечни живот, Господ нас позива да окусимо „нови род винограда”, оног Винограда у којем је Он Чокот, а ми лозе. Господ је створио свет као добар виноград. Он у Својој беседи о злим виноградарима каже да човек домаћин засади виноград, огради га плотом, ископа у њему пивницу и подиже кулу, те га предаде виноградарима да га обрађују. Када дође време бербе, посла господар винограда слуге своје да донесу рода од винограда. Видећи да слуге господара винограда долазе, виноградари, који се у међувремену беху претворили у разбојнике и узурпаторе Божјег давања, „похваташе слуге, па једнога изудараше, једнога убише, а једнога засуше камењем”. На крају господар винограда посла „сина свога говорећи: постидеће се сина мога”. Уместо да га се постиде они Га ухватише, одведоше напоље и убише. Управо то смо гледали на Велики Петак: неправедно осудивши Господа, разапеше Га на крст.

Тек што прођосмо страхоту Великог Петка, када гледасмо убиство Наследника Винограда на крсту, ево нас у радости новог Винограда, у радости новог Живота. Наста време истинског Чокота и правог Винограда. Зато, приђите сви и окусите од новог рода Божјег винограда и видите да је добар и благ Господ! Ово је ново весеље којим се побожно веселимо сви ми који кличемо: Христос васкрсе! Али, исто тако се радују са нама и сви остали хришћани, и сви који доживљавају Божју доброту, и сва творевина Божја. Позивамо вас, драга децо духовна, на радост Васкрсења како бисмо одагнали од себе тугу нашег живота, тугу која нас је, ево више од годину дана, притисла, тугу која се уселила у сваку пору нашег живота, тугу која је многе куће затворила. Устанимо, и веселимо се, и победоносно кличимо једни другима: Христос васкрсе!

Радосним васкршњим поздравом Христос васкрсе! поздрављамо све вас, драга децо духовна, који живите широм света, вас који сте далеко од својих огњишта, од завичаја, а често и од својих најрођенијих. Знајте да ваша Светосавска Црква непрестано брине о вама као нераскидивим деловима нашег народа и живим удовима Тела наше Цркве. Остављамо вам завет, пред Васкрслим Господом и светитељима Његовим, да чувате и јачате најпре наше унутарње црквено јединство, а онда и национално, језичко и културно јединство. Не допустите времену и приликама да вас поделе и одвоје једне од других, а тиме и од Мајке Цркве! И поред чињенице да сте стално под одређеним притисцима, што међу вама изазива несугласице и расправе, молимо се Васкрслом Господу за вас да у Њему Васкрсломе пронађете снагу за своје јединство и крепост за братску слогу. Апелујемо на вас да увек пред собом имате дивне примере вере и родољубља наших дичних предака и наших великана који, живећи у далеком свету, задивише свет у лицу Тесле, Пупина и многих других. Будимо достојни наследници њихових имена и њихових великих дела, њиховог примера и карактера!

Данас се посебно молитвено сећамо наше напаћене браће и сестара на Косову и Метохији. Њих посебно поздрављамо и охрабрујемо да буду чврсти и постојани у вери, нади и љубави. Распети и Васкрсли Христос Господ са вама је, драга децо духовна, синови и кћери Косова и Метохије. Са вама је и сав српски народ, са вама су сви православни народи света, са вама су сви правдољубиви и истинољубиви људи. Можда ништа није тако силно ујединило православне хришћане света као Косово и Метохија, символ достојанства, части, праведне борбе за слободан живот на прадедовским огњиштима и отпора сили и неправди. Са Светим царем Давидом певајмо: с нама је Бог, разумите народи и покорите се, јер с нама је Бог!

Све верујуће синове и кћери поносне Црне Горе такође поздрављамо са Христос васкрсе! Њима се посебно обраћамо: са вама су наша љубав и наше молитве, драга децо духовна, јер сте ви у посебним приликама, боље рећи неприликама и невољама, у непрестаним духовним борбама. Нека вам, као и досад, Васкрсли Господ Христос буде непоколебиви Темељ ваше вере, вашег јединства и заједништва са свом вашом браћом и сестрама како у Црној Гори тако и у Србији и широм света. Молитве и благослови великих угодника Божјих, светитеља и чудотвораца Василија Острошког, Петра Цетињског и свих светих нека вас прате и буду са вама у свим вашим борбама за победу Добра над злом, Љубави над мржњом, Јединства над поделама, Светиње над мрзошћу духовне пустоши.

Срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Републици Српској и Босни и Херцеговини, у Хрватској, Словенији и Северној Македонији. Не сумњамо да ћете ви, драга децо духовна, са својим архијерејима, свештеницима, монасима и монахињама велики празник Христова Васкрсења дочекати и прославити на најбољи могући начин, отворена срца према својим инославним или пак иноверним суседима. Васкрсли Христос Господ нека буде са свима вама и са свим људима добре воље око вас!

Наше мисли и молитве лете свих ових дана ка свима болеснима, а нарочито ка инфициранима вирусом ковид-19, као и ка свим лекарима и медицинском особљу, који се самопрегорно, ризикујући и свој живот, боре да спасу оболеле од короне и других болести. Браћо и сестре, све народе света, од Истока до Запада, и од Севера до Југа, задесила је ова опака и опасна болест изазвана невидљивим вирусом. Прошле године смо се надали да ће зараза брзо проћи. Нажалост, не само да није прошла већ је и у овој години наставила да хара широм света. Данас се молимо за оздрављење свих оболелих, као и за покој душа свих упокојених. Поштујући препоруке медицине, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!

Са молитвеном жељом да Васкрс, Празник над празницима, сви дочекате и прославите у духовној радости и телесној крепости, још једампут вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:

Христос васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду,

о Васкрсу 2021. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ

Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ канадски МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ жички ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ

Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ источноамерички ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ славонски ЈОВАН

Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ

Епископ тимочки ИЛАРИОН

Епископ нишки АРСЕНИЈЕ

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН

Епископ далматински НИКОДИМ

Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ

Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН

Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ бачки Иринеј: Сага о „јустиновцима”

515

Током низа годинâ, у већим или мањим временским размацима, у медијима наилазимо на одредницу јустиновци. Под њом њени корисници подразумевају духовне синове, ученике и следбенике светога Јустина Ћелијског (Поповића) које је он постригао у монаштво, духовно руководио кроз живот и надахњивао у теологији и сагледавању света и човека.

Јустиновцима неки црквени људи, а још више од њих ванцрквени и парацрквени кругови, обично називају четворицу монахâ теологâ, потоњих епископâ, од којих је један, нажалост, завршио живот у расколу са Црквом, а двојица су недавно, један за другим, преминула. Реч је о почившим епископима Артемију (Мaрку Радосављевићу), Амфилохију и Атанасију и о писцу ових редака. Њиховог читаоца морамо да подсетимо на то да код једног броја корисникâ термина јустиновци провејава мисао и дискретна порука да се ту ради о затвореној, ексклузивној и ексклузивистичкој групи која претендује на монопол како у питањима црквеног поретка и богословља тако и у најразличитијим питањима друштва и културе, па и политике, а притом свисока гледа на „обичне смртнике”, „нејустиновце”. Ова мисао и порука свакако је крајње једнострана и неправична мада су понеки искази и поступци појединих „јустиноваца” давали повода за њу или пак нехотице пружали алиби онима који је експлицитно или имплицитно заступају.

Непосредни повод за овај текст јесте чланак Odlazak poslednjeg autentičnog justinovca из пера (или из компјутера) Јелене Тасић, објављен 6. – 7. марта текуће године у београдском дневном листу Danas (стр. 8). Пишући поводом упокојења умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, она управо њега карактерише као „последњег аутентичног јустиновца”, а као „јустиновце” набраја, уз њега, блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Марка Радосављевића, односно бившег епископа рашко-призренског Артемија, за којега каже да је био „део некадашњег вансеријског тројца на А, у који су се заклињали и свештеници и верници…”

Писцу овога краткога коментара ни најмање не смета чињеница да новинарка Danas-а, специјализована за црквена питања (чијом одлуком и на основу каквог теолошког или научног ауторитета, остаје нејасно), по свом укусу дефинише јустиновце и своди их на „вансеријски тројац на А” иако је сâм свети Јустин сматрао својом духовном децом и неке монахе које није лично замонашио, као, например, оца Јована Радосављевића, данас најстаријег српског монаха и веродостојног сведока времена, личности и дела светога Владике Николаја, светог аве Јустина и многих других духовних великана наше Цркве и нашег народа. Као пример наводимо поруку коју је свети Јустин 4. октобра 1971. упутио из манастира Ћелијâ у Атину:

Мила моја христочежњива чеда,
оче Атанасије,
оче Амфилохије,
оче Артемије,
оче Иринеје и
оче Јоване,

Нека вам чудесни Господ Христос увек буде све и сва у свима световима. (…) Ево к вама мојих живих посланица… које вам доносе сву моју душу.

Ваш духовни отац,
убоги архимандрит Јустин

Узгред буди речено, у овој ствари Јелена Тасић није оригинална. Већ у време појаве Danas-а, а пре него што је она постала извештач и коментатор о збивањима у Српској Православној Цркви, један кружок у Цркви је већ био лансирао крилатицу о „три Алфа” или о „тројцу на А”. После извесног времена, међутим, из разних разлога је ражаловани „јустиновац на И”, што ће рећи писац овог текста, прећутно помилован и мање-више рехабилитован, па се број јустиноваца опет попео на четворицу. Он је био у оптицају све док се Јелена Тасић није досетила да поново лансира скоро већ заборављену флоскулу о „тројцу на А”. Ни на који начин, међутим, није нам циљ да са Јеленом Тасић или било ким другим расправљамо о броју и саставу „јустиноваца” него да начелно дамо оцену исправности самог појма јустиновци и, посебно, појма аутентични јустиновац.

Почећемо од става и учења Самога Господа Исуса Христа. Он Својим апостолима Јакову и Јовану, који, тада још недовољно преображени и продуховљени, траже од Њега да буду изузети из круга осталих ученика и да у односу на њих уживају посебан статус, тојест првенство, одговара речима: „Не знате шта иштете… Ко хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и ко хоће први међу вама да буде, нека буде свима слуга. Јер Син Човечји није дошао да му служе него да служи и да даде живот свој у откуп за многе” (Марк. 10, 35 – 45; ср. Мат. 20, 26 – 27 и 23, 11). Дакле, Сâм Христос, Глава Цркве, у њој и у свету јесте Слуга Господњи Који Себе поистовећује са својом „најмањом браћом” (Мат. 25, 40 и 45). Где у тој перспективи остаје места за изабране и изузетне, а поготову за супериорне? Нигде, наравно.

Овако поступа и учи и свети апостол Павле, с правом назван „уста Христова”. Ево шта он сâм сведочи у својој Првој посланици Коринћанима (1, 10 – 13): „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос разделио? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?” Закључак је кристално јасан, а поука недвосмислена: ако не треба да постоје ни „павловци”, ни „аполосовци”, ни „петровци”, него само они који су Христови, како онда могу да постоје јустиновци? По чему би се то они разликовали од осталих који су Христови?

Изостављајући истозначна гледишта светих Отаца Цркве кроз векове, морамо се осврнути на пример и списе самога светог Јустина. Будући са њим у редовном духовном контакту од 1966. године до његовог уснућа у  Господу 1979. године, писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа. Напротив: са најдубљим и крајње искреним смирењем је отац Јустин себе стављао на најниже место, а своју духовну децу није на гуруистички начин везивао за себе нити их је зрачењем своје снажне личности и својим ауторитетом претварао, макар и нехотице, у послушнике без свога ја и пуке клониране подражаваоце. Чинио је све да се његови ученици слободно, у духу синовске, а не ропске послушности, духовно развијају и расту, имајући пред очима један једини идеал – „меру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). У том духу он их, у делимично већ цитираној поруци од 4. октобра 1971. године, поучава: „Жудећи Њему (Христу) свим срцем безрезервно, ви служите свима људским бићима у свима световима, а кроз њих богоугодно служите себи, своме спасењу, своме вечном блаженству у вечној радости.”

Могло би се рећи да и свети Ава, попут светог апостола Павла којега је на непоновљив начин тумачио, позива: „Угледајте се на мене као и ја на Христа” (IКор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други. То пустињак ћелијски не саопштава толико речима колико животом и васцелим својим бићем. Никога он није учио клизавом и опасном путу елитистичког издвајања. Нема код њега психологије клана, психологије групаштва, фракционаштва и, у крајњој линији, секташтва. Као саборни човек и саборни – а тиме и сабирни – богослов, он учи богочовечанској саборности и припадању богочовечанској целини и пуноћи, јединству у једном Господу, једном крштењу, једној вери „једампут предатој светима” (Јуд. 3). Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити „јустиновац”. Прво је незаслужени дар Божји, а друго – „неаутентичан”, погрешан лични доживљај тога дара. Писцу ових редака својство Јустиновог духовног чеда и ученика не може одузети чак ни Јелена Тасић, а „јустиновци” су просто-напросто идеолошки конструкт и знак да неки људи суде о другима по себи. Писац ових редака истиче успут, поштења ради, да су његова новопрестављена старија браћа, митрополит Амфилохије и епископ Атанасије, радо и често хвалила исповеднички подвиг и богословски допринос аве Јустина, али никада не хвалећи себе као јустиновце. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао.

Преостаје нам још да укратко предочимо свој суд о синтагми аутентични јустиновац. Како показасмо, неко је Јустинов утолико уколико је Христов,  уколико тежи и улаже напор да иде путем Богочовека и богочовештва, онако како је то, између осталих, живим примером показао и свети Јустин Ћелијски. Следствено, „јустиновац” као хришћанин, као човек опредељен за Христа и устремљен ка Христу, увек је аутентичан, никад неаутентичан. Хришћанин који не живи Христом и за Христа заправо је хришћанин потенцијално, не и реално. Хришћанин, па и „јустиновац” као хришћанин, или постоји или не постоји, с тим што је призван да то кад-тад постане. Појам „неаутентичног јустиновца”, једнако као и појам неаутентичног хришћанина, противречан је у себи и по себи (in adiecto). У крајњој линији, изузмемо ли свете људе, већ остварене хришћане, сви смо ми „неаутентични”, али са отвореном перспективом да, благодаћу Божјом, напредујемо ка аутентичности, ка целости и пуноћи свога бића, ка исцељењу и спасењу.

Епископ бачки Иринеј

Извор: Епархија бачка

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је благовремено и у законом предвиђеном року поднео Влади Републике Србије  примедбе и мишљење о  предлогу закона о истополним заједницама.

Поменути предлог закона за Српску Православну Цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација.

Недопустиво је истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту Нацрта закона, јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и Законом заштићена вредност. Црква поштује слободу коју нам је Бог даровао и разуме људску тежњу да своју слободу исказује на различите начине.

Свети Архијерејски Синод је сагласан да постоји потреба за остварењем одређених личних, имовинских и других права оних које третира наведени нацрт закона, али је аргуменовано указао на могућност да се она у правном поретку Републике Србије остварују у потпуности административним путем, без задирања у брачно и породично законодавство.

Свети Архијерејски Синод наглашава да прихвата и промовише дијалог, као једини и неопходан пут за изналажењe решења у вези свих питања од општег друштвеног значаја, као и по овом питању које је изазвало велику забринутост.

Свети Архијерејски Синод је изразио очекивање да ће по овом питању бити уважени  аргументи Српске Православне Цркве.

Извор: Сајт Српске Православне Цркве

Професор др Мирко Сајловић: Сазревање аутокефалности Српске цркве

Текст уваженог професора Мирка Сајловића можете преузети у пдф формату ОВДЕ

 

Мирко Сајловић је рођен 1966. године у Брчком (Босна и Херцеговина). Дипломирао је на Богословском факултету у Београду. На Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну одбранио је магистарски рад на тему „Обнова светогорског манастира Хиландара и његова улога у историји Срба XIII вијека (Утицај богословља Светога Саве на владарску идеологију Немањића XIII вијека)“, а потом и докторску дисертацију под називом „Црквена политика српскога цара Душана“. На Институту за источне цркве у Регенсбургу похађао је тромјесечни курс њемачког језика. Професор је на катедри за Историју Цркве и Историју помјесних православних цркава на Праволавном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи. Сфере његовог истраживачког интересовања су из области Опште историје Цркве, Историје помјесних православних цркава, Историје и предања Свете Горе Атонске, Византије и византијско-словенских односа.

Извор биографије: Православни богословски факултет  светог Василија Острошког у Фочи