Архива категорије: Текстови

Трагикомичне цртице из другог Писма епископа Атанасија Јевтића упућеног Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју (На св. великомученика Прокопија 2019, манастир Тврдош)

Трагикомичне цртице

настале на основу другог Писма

епископа Атанасија Јевтића упућеног

Његовој Светости Патријарху Српском

Господину Иринеју

(На св. великомученика Прокопија 2019,

манастир Тврдош)

(Текст нужно допуњаван и прошириван)

Важна напомена! Текст који презентујемо у целини настао је на основу другог Писма епископа Атанасија Јевтића упућеног Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју. Оно  је илегално и бесправно објављено, дакле без знања, сагласности и одобрења Његове Светости Патријарха Српскога Господина Иринеја, и дотле оно већ увелико циркулише на Мрежи. Исто се може рећи и за прво Писмо епископа Атанасија, као и за одговор Патријарха Иринеја на њега. Иначе чин објављивања  ма чијег писма или одговора на њега без ауторовог одобрења, у цивилизованом свету се са оба аспекта, и моралног и законског сматра  недопустивим.  Пошто се овде ради о писмима и одговорима само за унутрашњу употребу, свако оглушење и огрешење о њихову приватност, односно кршења закона о ауторским правима сматра се кажњивим!

Најзад, узимајући у обзир чињеницу да је у другом Писму еп. Атанасија  једна од поменутих особа прозивана и свођена на ниво имбецила, иста особа је приморана да објави свој коментар! И то у трагикомичноме маниру и жанру.

Не снашло Те оно

што Ти мисле и што о Теби говоре и пишу сви они

који су се ушанчили у самооправдању.

 

Док безобзирно чине то што чине свима нама

и док се грдно срамоте

они лицемерно говоре о другима, и о себи самима.

 

Последњи корак њихове немоћи

док те изопштавају и поништавају

може да буде још само да те

до миле воље и у самозадовољству проклињу.

 

Очигледно је да им понестаје

сласти, славе и власти.

*

Де не може да те савлада човек,

ту ти долази његов ђаво.

(Пословица Срба Метохијскога Подгора)

   

Да се представимо

  • У крушевачкој епархији пише се и говори у складу са витацизмом, никада у складу са бетацизмом. Према томе, у називу ове епархије и званично и стварно стоји да је она крушевачка, не крушебачка.
  • Може се рећи да је брат Давид ваљда велики Стручњак чак и за онтологију. Како то? Тако што је он још као студент добио две високе оцене на испитима из Патрологије (чиста десетка) и Хришћанске историје (чиста деветка); дакле из предмета које је предавао његов професор јеромонах Атанасије Јевтић. Према томе, ако је студенту Давиду (тада Мирославу) било стало до онтологије, где ју је он прво, и највише могао наћи до у овим богословским наукама свога професора, а које обилују њоме, онтологијом, зар не?!
  • Ако епископ Иринеј испира мозак Брату Давиду, и ако према томе у његовом мозгу нема ништа, па ни епископа Атанасија, шта онда он, епископ Атанасије тражи у тој празнини? И како се сам уопште одржава у празном?!
  • Претпоследње питање може условно да гласи овако: Како неко као брат Давид  може да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих (еп. Атанасија) речи и текстова (ваљда као велики Стручњак чак и за онтологију)?( еп. Атанасије и пита и одговора). Упркос одговору ваљда … велики Стручњак ипак пита: На које (владичине) речи и текстове се односи критика?! (Да ли су испрана слова или празнина на месту поменутих епископових речи и текстова знак да њих ту уопште нема?).
  • Ево нам сада и последњег црнохуморног, као и помало јуродивог питања. Ако епископ Атанасије зна да епископ Иринеј: Брат и Сабрат, који слови за будућег Патријарха, портпарол и самозвани цензор, не само Брату Давиду испира мозак него и још другима њему подложнима и послушнима, зашто им сам свима не притекне у помоћ; дакле својој браћи у невољи, која је и за немуштост прозивана, и тако заустави трагедију испирања мозгова?! А питање је да ли би он и био у стању да нама испранима помогне?! Верујемо да би могао, с обзиром да је, судећи по његовим речима и стручним констатацијама и сам стручњак за испирање мозгова, као и надахнитељ своје послушне браће. Чиме надахнитељ?! Да ли испирањем, испразношћу, празнином?!
  • Имајући намеру да овај осврт на испирање мозга и мозгова не окончамо рефренима испирање, надахњивање, безвезно и несувисло критиковање, и свим оним што се овде чуло, ми ћемо мало истраживати тему цензора и портпарола. Мада ми лично имамо посебно лепе речи и за нашег професора и доброчинитеља нам Брата Атанасија, чија смо ми лично жива и ходајућа библиотека свих његових текстова, књига и беседа (као што смо успут читалац и поседник целокупног толошког опуса титуларног митрополита пергамског господина Јована Зизјуласа), овајпут ћемо пажњу посветити ипак нашем другом брату и саслужитељу, епископу бачком Иринеју. Надамо се да ћемо успети да помоћу свога магистарског и докторског радног искуства бар донекле сагледамо његову појаву у нашој Српској Цркви, па у Православној, па у целокупном хришћанству, као и његову кривицу … и све то након готово четрдесетогодишњег саподвизавања и саслуживања са њим у нашој Цркви Православној, и шире.

Дакле кривица нашег брата Иринеја јесте четворострука:

  1. Он је крив зато што је жив, и што постоји такав какав јесте;
  1. Крив је он зато што је добродетељан и што је свима чинио разноврсна добра дела, не тражећи никада ништа заузврат, него је још више настављао да их чини; а заузврат је од многих и многих добијао само незахвалност и сплетке! О чуда од незахвалности!!!
  1. Још је он крив зато што као монах подвижник и напрсни ученик светих отаца наших Јустина Новог Ћелијског, Патријарха Српског Павла и Порфирија Атонског и Оропоског, верно испуњава њихову реч: Служити Господу толико и тако, да се рушиш с ногу!

Какав опет епафи (везу) са светим Марком Ефеским Исповедником он има?!, то сам знаде.

И најзад,

  1. он је крив зато што пророк није омиљен на постојбини својој.

Свима осталима око њега дакле, није лако опстати! Јер и сами они морају да падају с ногу од подвига и деланија. Али они и поред тога не ропћу, него се подвизавају, и … благодаре!

            

Актуелни портпарол СПЦ-е, по благослову Цркве и по достојању дакле, јесте homo labor. Он не напушта своје место, и не разрешава себе сама  нити једне обавезе по цену смрти, него одолева и истрајава у свакој од њих. У вези са њим, дакле актуелним портпаролом, ми имамо замену теза! Неће бити само то да је он толико спор да га остали морају чекати, него и обрнуто: они толико касне за њим у времену и простору да их он мора сачекивати, па и за њима трагати у контексту свих црквених дешавања!

   

  • Апропо брата Давида, Давид се најбоље сналази у јавној и директној исповести својих грехов, и он ту изазива на двобој јавне исповести управо оне сердаре и војводе који нису претходно с њим појели џак соли, а веома се дуришу. Ниједна етика ни онтологија му нису потребне да би вагао своје грехе; једноставно, сам он и сав, јесте грешник, без иједног здравог места на телу свога бића! Зато он не лицитира гресима у процентима; не умрежава се и не финансира се из центара моћи, што подразумева големи утрошак туђих средства; не даје црквена добра под хипотеку; не забасава у криминалне радње и не завршава у тајним организацијама и друштвима; није масон ни ротаријанац; не продаје душу као бивши епархијски секретар: бајаги убоги Л…., а он манични клептоман и гочобија; не жмури на оба ока и не прави се глув на оба уха као што бива код неке браће у чијој се непосредној близини релативизују црквени догмати па се своде на слободоумна и нецрквена размишљања, а богословски неологизми се употребљавају као флоскуле и умне таблете за омамљивање наивних, заплашених и лакоумних; не исповеда и не шири јерес; нема доушнике који га хране и обликују, и мозак му испирају; не наседа на теме — са другим у релацији, или — релациона онтологија — оних изумитеља и заговорника који милитаристички употребљавају те вербалне формуле да би наметнули своје услове комуницирања, а који у самој комуникацији не подразумевају част и хришћански морал; брат Давид није крштен код расколника па да је до даљњег некрштен; нема наложнице, не улази у дивље бракове и не склапа их на црно, нити децу на црно рађа; није ни напредњак ни назадњак;  не одлази ни у Хонг Конг, нити на Тајланд ради назадњачких и напредњачких услуга; није педофил ни содомиста; није макро ни мафијаш; не прави од Цркве скитничку чергу; не рекетира нити каматари друге ради сопственог успешног бизниса; не кријумчари; није силеџија; не дрогира се, не пијанчи нити банчи; не мрзи своју браћу, нити их сатанизује; не ликвидира своју браћу као прокажену и инкриминисану јер их он таквом види, а и зато што би њему амбициозноме она сметала; не уцењује браћу компромитујућим чињеницама и не приморава их да ћуте и да се не оглашавају; не бави се политиканством нити изводи светогрдне радње пред митингашима; не реагује на оне који опањкавају епископе и њихове епархије; не шпијунира саборске оце отвореном линијом и путем жуте-бљуц и србомрзилачке штампе; не поставља медијске сачекуше и не врши медијске харанге и смакнућа; не условљује ничији идентитет и животни простор помицањем инквизиторске обрве и помоћу сопствених несташлука; не бави се кик-фудбалом; није ни епигон, ни петоколонаш, ни члан клана; не припада круговима дарвиниста и еволуциониста, нити је миљеник гејке др Волошек; не заговара феминизам нити женско свештенство; није зилот; не поверава црквене ствари медијским плаћеницама, иначе задуженим за црквена питања, нити их награђује за услуге и разметљивост; не олида кроз епархије, не гаси епархијске касе и не намеће црквену саборност помоћу адвоката и судова који гутају народне новце; није клептоман; не допушта хипохондричним и охолим истраживачима патристике да фалсификују отачку мисао; не секуларизује црквени дух и етос и мантија му није на сметњи; не застрашује и не уцењује браћу у омладинском сленг-жаргону: Don’t touch прекидач, струја оће kill, kill!; брат Давид није починио нити једно убиство, нити је ичијем киднаповању, а камоли убиству и самоубиству допринео; није уцењен Хагом; не припрема издвајање епархија из састава СПЦ-е ради прибрајања онима који дуго, дуго већ тргују аутокефалијама, … не угледа се на лик и подобије ма којег човека да би лицемерисао, јер сваки је човек лаж, него се угледа на Онога коме је завете и заклетве давао, и полагао. И тако ће остати, макар га сматрели лудим, Христа ради!!!
  • Но боље је бити луд Христа ради, неголи бити луд ради оригиналности и уникатности по сваку цену! Дакле оригиналност и уникатност сматрати богословском истином и добродетељношћу, а понављање лажју и грехом (?!) Какво одступништво од хришћанског Предања. Одступништво од Отаца. Одступништво од православног богословског благочешћа! Каква самоубилачка теорема!!! Какво клановско лицемерје: кад је био-психограм других у питању, и да се они оцрне, примењују се категорије испразног морала- категорије гарниране библијским и филокалијским наводима и цитатима употребљаваним жонглерски и попут праћке која треба да ти истера око. А само када су наоборот чланови клана у питању, о њима се мора говорити само у небопарним, онтолошким категоријама; а неки од њих и у саме јереси забасали!

 

  • Право је, и време је запитати се: Ако брат Давид није ово ни оно, те није ово, те није оно, да ли је он ма којим грехом уопште омрсио своју душу? Понајпре, он безгрешан није! Далеко, далеко од тога! Он има невољу са гресима преисподњим, или од древности и старине. Зато је најтачније рећи да је од свих грешника он први, тј, грешник највећи, који ће једини и пропасти, док ће се сви остали спасити! Ово није за подсмех, јер је стање његових ствари заиста такво! А  до потпуног нестанка брата Давида остаје његова недовољна љубав према Христу и према ближњима, а затим и његово несмирење. У тој ствари непрестано га узнемиравају речи Патријарха Павла: Човек плива у гордости као фетус у материци! Да ли то значи да брат Давид није горд, рецимо зато што није фетус? Таман посла. Силогизам јасно каже: Сваки човек плива у гордости. Давид је човек. Према томе и Давид плива у гордости, иако он није фетус у материци!
  • Још по једна стрепња и зебња настављају да оптерећују савест брата Давида, и обе да висе над његовом главом као Дамоклов мач, тако да се он непрестано пита: Да ли служи Цркви, или се Црквом служи?!
  • Што се и Давидових унутрашњих и спољних искушења тиче, она су увек тројака, и позната: стомакоугађање, среброљубље и славољубље; то су иста она искушења којима је ђаво кушао самога Господа; из којих иначе, још од изгона наших прародитеља у изванрајски простор потичу и сва остала искушења, која и свеколики свет истјазавају; и то тако што насрћу на све три човекове области: логикон (λογικόν), тхимикон (θυμικόν) и епитхимитикон (επιθυμητικόν). А за њима долази заборав Бога и прекид молитве и сталног општења са Њим. Куд ћеш већих невоља?! Ето дакле правих невоља и понижења, огрешења и болести, од којих и Давид пати! Ето и смрти као плате за грех. Но никако не смрти као последице наше створености.
  • Без крајњег обазирања на психофизичке, философске, теолошке, моралне, … хигијенске квалификације које су изречене о брату Давиду и некој другој његовој браћи подложној и послушној своме надахнитељу, ипак се назире трачак наде и за све њих отписане, и немуштима давно назване! Та нада чак не мора да буде већа од зрнцета горушице. Наиме, Господ Христос инако жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине; да буду с Њим тамо где је Он Сам! И зато је Логос својевремено био оставио својих деведесет и девет оваца, оваплотио се и дошао да нађе стоту, изгубљену!  

Него, не заборављајмо главно питање: Одакле брату Давиду искочише ове и оволике речи, а мозак му испран … ?!

  • Да ли је конац последње фазе богословског стваралаштва епископа и брата нашег Атанасија Јевтића његова епистолографија? Ако је то истина, онда нас два његова тестаментарна Писма упућена Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју веома подсећају на сендвич,

састављен од:

слоја лажи, слоја противречности, слоја увреда и слоја побожности;

реда побожности, реда противречности, реда увреда и реда лажи;

слоја увреда, слоја лажи, слоја противречности и слоја побожности?!

Само када се неко други, а не човек сам нађе у сличној ситуацији, брат Атанасије тријумфално кликне: Нека га! Има Бога!

Док би наш Патријарх Павле на све то наше, али и на његово додао: Нека Те! И без Тебе се може!

  • Ако бисмо даље терали уз бразду и низ бразду, и о томе како епископ треба да је без мане, можда бисмо дошли на откривења у вези са нашим рукоположењима, којима се иначе баве бљуц-медијане и њихови гуруи, тј. лауфери! Али то, како би се казало на нашој Метохији и у нашој Чарапанији, ваистину не би било умесно наповедати спроћу нас и са моном. Зашто о дисању Духа говорити онима и пред онима који сами не знају каквога су духа?! Зар бисмо чинили то само да би се намиривао ћеф неког ћафира? Или копиљана и копиљке који баш сваког стрељају из потаје? А и Божју кишу би да изеду. Говорити те ствари пред инсајдерима или лауферима, или пред гуруом, који када те заједно воле као да ти чивије забадају поднокте, та мани! Такође нисмо за то да нас хвале они који нас здушно и плански куде и сатанизују. Кудити нас могу до миле воље, и то ће нам све више и више пријати, док нам од њихове похвале ништа добро не може доћи!

 

  • Учинити конац овој кувенди, за сада и за овде, нужно јест. Па да је окончамо, али да не пропустимо рећи још две и три, важне ствари:
  • Два узвратна Писма Патријарха Српског Иринеја упућена епископу Атанасију — исијавају братољубљем, и миром, саветима доброга пастира и дихањем лакога поветарца, док два претходећа Писма епископа Атанасија упућена Патријарху Иринеју — имају клеветничко усмерење, и олујну, претећу моћ црне рупе — Иначе, чега ли је мало нашем брату Атанасију?!
  1. Игуман дечански Јустин (Тасић) древље говораше:

Ти биди пушка, али у сошкама; спремна, али у сошкама. Ако бидеш био од потребе, наћи ћете. Немош се сакрит. И да знадеш да је наша Црква Сунце које пржи нечистоћу. Има у њој то да се једна гомила камења сруши, да се друга гомила подигне, има и да се људи батргају рукама и ногама вако и нако, али је Црква Сунце, и не мере ју угасит наша помрчина, но ће се сами они прије угасит.

Покојник је још наповједао:

Највећа казна по Псалтиру, па и да се коме осветиш, јесте да га препустиш његовој самовољи!

 

Опет тај мозак!

*

Ми испранога мозга, на крају свих крајева ипак прибегавамо срцу, и дајемо му на вољу да рекне:

Господе Исусе Христе, помилуј нас и свет Твој!  

Епископ крушевачки Давид

преузмите текст у pdf формату ОВДЕ

Епископ крушевачки Давид: Два текста који илуструју речи: богословски подбачено научнo недобачено

 

 

 

  1. Епископа Максима Васиљевића, О неумољивом Богу и асиметричној синергији (или: о инхерентној антиномији црквеног подвига, Теологија.нет),

и:

  1. Blic-а, од 16-ог јула 2019. год. (Верници упутили писмо врху СПЦ, траже смену владике Хризостома …) (То јест о наступу бљуц-артиљерије на Свети Синод СПЦ-е, н. п.).

*

1а. У оркестрираној режији против Светог Синода и синодалаца главну пажњу привлачи наступ првог члана оркестра и његове цветне салве.

А он, наравно да се упиње да бриљира на овим деоницама:

Оформљени укус или пуританство;

друго и другачије у било ком виду које није на сметњи;

други и префињена аргументација против њега;

љубав која зна да дојади;

чтец који изговара ђаконску јектенију благословом архијереја;

егоистична жеља да се други усрећи нашом визијом живота;

способност других да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње;

 завист због неслободе и нељубавности;

дух апостолске авантуре у Духу Светом који се не крије иза наше углађености;

крајње наиван и патетичан изглед намере појединих да спутају бујање богословских исказа;

заносна вера јеромонаха Николаја Велимировића у идеје панхуманизма и свечовека, дивљење неким хиндуистичким идејама и одсуство надлежних цензора да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова);

теолошка цензура као блага парафонија, а не као скретање у јерес;

појединци који и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес;

модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак, што све затвара врата за горућа питања;

о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супругеЖички епископ Николај као изасланик Српске Цркве у Константинопољу који умољава Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника;

архијереји које је надгласала блага већина која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“ (све то, и о томе 1920. године).

Док је преосвећени аутор рачунао да ће му речи одзвањати као звоно или мјед што јечи (1. Кор. 13, 1), а оне му нису ни зајечале, а камоли зазвечале, са речима пак које ћемо у наставку навести догодиће се само слична ствар: да ће и оне потпасти под исказ светог апостола Павла: кимвал који звечи (1. Кор. 13, 1).

Наиме, те речи су подругљиве, и стварају утисак да их је изрицао неко ко је припадао, и који ће даље припадати најстаријем и најистрајнијем цензору у нашој Цркви. Зато их треба чути:

Самозвани „Цензор“, мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату, дави ко змија жабу, самозвани стални Портпарол, самонаметнути Цензор, Ваш образ, он тамо све и сва, ноторни издајник Светог Косова АВ, ПБ није средњошколска установа него подлеже универзитетским узусима и обичајима, сирово и сухо дрво, Савет Професора који неће прихватити синодску одлуку …

С обзиром на то да су ове речи изговорене ван контекста чињеница и ствари које су се реално догодиле — ми их не можемо сматрати другачијим, него онаквим какве јесу: кимвалом који звечи.

**

2б. У приступу тексту часне сестре Дезидерије (Blic, 16. 07. 2019, уторак, 1-2), ми смо у њему одмах препознали извор и достављача информација, који је и сенка што стално осењује најпубличније бљуц-гласило; и још онога који помоћу овога гласила командује брзом неутрализацијом непожељних-ближњих. И док знак за паљбу даје он-незамењиви арбитар фамозног бљуц-гласила, оданде на његов знак ватру пушта часна сестра Дезидерија. Она је пак та медијска вештакиња која решава питања по кратком поступку. А који би разлог томе био овајпут? Божем, одмазда коју су чланови Светог Синода извршили над онима који се не слажу са мишљењем и политичким ставом истога тога Синода. (Небулоза! Наш ремарк). Зато једног од његових чланова сада треба медијском хајком проказати за симонију и коцку, а затим га приморати да се повуче са своје дужности. (В.: Blic, 16. јули 2019, 1-2). Тада би и правда, наводно обесправљених верника, била задовољена!

Наше речи савешћу руковођене

Полна и емоционална незрелост и недефинисаност личности јесте појава која може бити производ насиља извршеног над њима од стране других доминирајућих. А даља ланчана реакција на претходно јесте опет насиље, извршено над њиховим етосом и еросом у периоду њиховог сазревања и животног опредељивања. Тако ће се коначно у искуству тих људи показати да је над њиховим етосом и еросом био извршен и сами обред кастрације.

Трансфер пак који је по диктату кренуо к њима у ствари је бреме које им је заједница предала. Тако су диктатом самог вође предати јарам и стигма, тешки за ношење. Зато и саме нус-појаве тог насиља не могу изостати, па ће се оне даље манифестовати: било у виду нескривене самодопадљивости-нарцисоидности, па и аутоеротизма, било у виду прикривеног еротизма који тражи и налази видове растерећења. Током трајања тога болног процеса самоотуђења пак, неминовно ће доминирати медикаментоза.

Даље последице у вези са претходним могу бити, рецимо: да неко лепо пише а да нетачно мисли и да лоше говори, да слика као наивац и допадљиво, али на уштрб иконографији, затим да као мислилац користи обмане и лажи као делове и наставке помоћу којих ће премошћавати своје вапијуће празнине. Или ће их он опет користити као закрпе којима би да покрпи своју менталну одеротину. Скупа с тим иде и нарцисоидни активизам и фрапирање других њиме. И све тако, и у форми Аугијевих изби.

Невоља пак бива што се то такође збива у нашем монашком свету; ту где су заједно са добрим делом наших лаика тиховање и боготражитељство давно већ постали неотуђиви знак нашег црквеног колективног распознавања.

Та невоља се дакле продужава зато што из Еолових мехова стално излећу штетни ветрови који неутврђене људе вијају на разне погрешне, и опасне стране.

*

Услов да се уврстиш у елиту, у друштво посвећених или у заједницу Светих (Владика Николај, Старац Силун, Старац Софроније, Патријарх Павле, …) јесте да им подражаваш, и да личиш на њих вером, надом, љубављу и подобијем, укључујући и подобије спољашње. То даље значи да их не треба цитирати тако што ћеш им учитавати себе и своје мисли и речи; не, него што ћеш имати њиховог духа расуђивања, њихово богољубље и њихово човекољубље. Узбасамачивати се дакле треба смирењем, не само одређеном сумом знања и информација, а низбасамачивати се треба опет смирењем, све до држања ума у аду своје палости и палости света, но наравно без очајавања што ми нисмо први у свему, него што су уместо нас такви неки други људи, које ионако треба чинити већима од себе, по истинитој речи јеванђелској: да су међу нама први они који ће бити последњи.

**

У самоме богословствовању никада не треба замењивати тезе нити прелазити црту, упркос ходању дуж саме црте; рецимо по угледу на светога Николаја, који је у обраћању свих народа њиховоме богу видео обраћање Богу Отаца наших. Но он при том рецимо, нигде и никада није поистоветио Логоса са Таоом, Алахом, Будом, Заратустром, …! И опет, апропо светога Николаја, он је итекако знао да је давно већ, било дошло до премошћења хришћанства и националне религије у Кинеза, па и до напретка у томе: оснивањем хришћанске Цркве у Кини и у Јапану, те појавом хришћана исповедника оваплоћенога Логоса и мученика за Њега, а не за Таоа. Проповед је наиме тамо већ била осенила кинески свет речју о Логосу Исусу Христу, након чега је Тао постао анахрон. Штавише, он је остао оно што је званично и био: чинилац и штаство миљеа тамошњег света погруженог у системе и лавиринте сујеверја. Остао је дакле, није се са Логосом стопио!!!

Зато и у вези са самим светитељством Николајевим треба поставити питање: Да је остао само западни мислилац, и панхуманиста, и познавалац свечовека и хиндуизма, … да ли би се он икада узбасамачио до охристовљења и обожења, или би само низбасамачио по њивама глади, као већина његових негдашњих западних колега?

***

Нема цензора без аутоцензуре; узалуд нечије набеђивање других да су они цензори ако се не пази на себе, еда би се и на друге могло пазити. Чему убеђивати  друге да су такви када су они само добронамерна и доброжелатељна браћа? Чему уопште ругање црквеним послушањима и благословима када знамо да нас у Цркви ни саме ситнице не воде ситничарењу, него да нас у њој баш све води крупницама?!

И још три добронамерности с наше стране.

  1. Ако нам неспретно баратање двосмисленостима може заклонити истину, колико ју тек обмана, односно лаж могу заклонити?
  2. Може ли ученик бити већи од учитеља свога? Зар ученику није довољно да буде као учитељ његов? Да ли је ново и непоновљивост увек гаранција истине и истинитости, а старо и понављање увек знак неистине и лажи?!

Зар се ученик не креће у самим границама Предања и тога што му је предато да држи верно до смрти?

Када то не би било тако, ученик и новајлија би се, судећи и по каноничности и по антиномичности хришћанских ствари, морао наћи у великој неприлици; и опет он у томе да му сама новачења не би била од помоћи.

Но излаз из невоља је увек ту:

Древни: Repeticio mater studiorum est. (Понављање је мати учења).

Народни: Послушај, кад ти два кажу.

  1. Можемо ли се играти црквеним и богословским темама као играчкама за децу, којима се дечје жеље испуњавају?!

****

Питања и проблеми не завршавају се овде, него се још настављају продуженим питањем типа: „а шта ће народ рећи“, рецимо о другом браку млађих свештеника? Односно када се првобрачни  договорно разведу — он ради друге а она ради другог?! Да ли ће исти захтев свештеника или његовог лобисте и заговорника важити када се и друга супруга буде упокојила? Ваљда ће и првобрачни свештеник једанпут умрети, па ће и његова удова попадија морати да постави питање самога свога другог, или недајбоже трећег брака, с обзиром да се и те ствари неочекивано закомпликују и лако отргну контроли?

А то опет бива када се рецимо органска веза слова и духа светих канона апстрахује и негира?! Баш и као када се грубо раздвајају онтологија и етика?! Поготову када се хришћанској етици, библијској и предањској,  светоотачкој и светотајинској намерно наноси штета, и то по нечијој тврдоглавости?! Ну, чиме то? Френетичним негирањем етике, па и онда када је она хришћанска!

Али барјактари те ствари се ни овде не заустављају! Да би им се застава вијорила они бране мисију данашње Цркве од оних који је своде на идеолошки обрачун са неистомишљеницима (да ли са њима самима? Н. п.) и прогон (да ли њих самих? Н. п.) због другачијег фокуса и неспретно срочене мисли и сл. (да ли због њихових тумачења догмата, канона, православног етоса? Н. п.), због чега су последице толико штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. (Ако је цитирани аутор пре 50 година, рецимо 1968. год. био једногодишњак, о каквој је стагнацији под комунизмом он лично могао знати тада, а о њој говорити данас?! (Видети: Трн у оку Синода, Danas, 27. 07. 2019, субота, 1.)

Зачуђујућа је упорност којом преосвећени аутор чланка оправдава себе за све што каже; и опет је зачуђујућа лакоћа којом он прелази преко других мишљења која се не поклапају са његовим! (Видети Епископ Максим Васиљевић, у: Бела боја сликарског платна (или: о покајању и будућој чистоти, Теологија.нет, 26. јул 2019)).

*****

Но вратимо се последицама хипотетичког другог брака удовог свештеника, који преосвећени Максим, ако га тачно разумемо заговара, са нашом напоменом да се његов проблем не би ни само ту зауставио.

Не лези враже, шта бисмо чинили када би и неком епископу, односно заговорнику ове ствари у блиској будућности пало на памет да посегне за епископским браком? И то у тренутку када би неки епископ и малодушним постао, па на пример упитао: Ко би и њему у старости, немоћноме могао бити од било какве помоћи?!

Шта ли би тек тада народ рекао?!

Зато хајде да се већ једанпут обратимо народу овим речима: Народе, слатки брате, помагај! Но не тако што ћеш нам све досад ожењене женити, и женити нам и све до сада неожењене!!!

Како год било, или да ће бивати, наш најбратскији и најмилоснији предлог по питању и ове ствари би гласио: Часне сестре Дезидерију и Дорку држати што даље, и по страни, док још колико-толико има времена за избављење од свих, па и од овога белаја!!!

Епископ крушевачки Давид

Преузмите текст у .pdf формату ОВДЕ

Зоран Ђуровић: Коментар на Беговићев текст објављеном у дневном листу “Данас”

Племенити професоре Беговићу,

Како сте лепо рекли да је у Србистану све могуће (опростите на нелитералном цитирању), тако је и мене зачудила непријатно политика листа у коме сте објавили свој чланак Engleski džentlmen u Sinodu SPC ( https://www.danas.rs/nedelja/engleski-dzentlmen-u-sinodu-spc/ )

Ја живим на Западу, у Риму, и нисам навикао на такав третман који спроводе ваши пријатељи (изаберите, ако желите, неки други назив, који вам је по укусу). Овде сам доживео да одговор нисам имао само од једног епископа (весково, на ит.) из Палестрине, и то кад сам чак се заузео за једног католичког свештеника. Видео сам на ТВ и један интервју са тим епископом, и онда ми је све било јасно, јер је човек талибан – ја тако називам хришћанске фундаменталисте.

Ови за које сте писали су се показали талибанима. Србистанцима. А на ту појаву се жалите. Дакле, поред свих покушаја, мој коментар на ваш текст није објављен.

Како вас добро познајем (не мислим на вас лично, него на Србистан), знам и како сте добијали дипломе, научна знања и сл. и како сте окупирали катедре. Мали, Тома Диплома, Стефановић итд., ме не чуде. И не чуди ме што за мене нема места у Србистану. И ви сте се сада сврстали на ту страну. – Да ме не схватите погрешно, ја знам само да сте и у пројекту Јадовно, а ја сам радио ствари за СПЦ које су биле за садашњег папу Франциска. Зато мислим да сте ово урадили на основу лимитираних информација, док за Данас не гојим никакве двојбе, јер они пишу по наруџбини. И зато ми није јасна ваша улога у целој причи. Направили су вас човеком са неспособношћу да управља својом интелигенцијом. Објаснићу вам зашто.

Особа сам која се бавила канонским правом цркве, а докторирао сам на самим изворима истог, односно на материји која објашњава како се формирала догма и шта је било мишљење Цркве кроз векове. Та материја се зове патристика или патрологија. Неко ће правити филолошку разлику, али је то иста ствар. Докторирао сам на првом папском универзитету, а завршио сам богословски док је овај био ван Универзитета. Ево шта сте ви, по мом мишљењу, бранили или приговарали  у овом тексту:

а) Да се ствари обављају испод руке. Ту сте у праву. Али пренебрегавате да је управо ова екипа та која ради испод жита и да нема никакве транспарентности или демократичности. Негативна селекција је златно правило код њих, и ствари се клански третирају. Када је Атанасије Јевтић (духовни отац Максима Васиљевића) напао писано мене и Дејана Мачковића, дипломату при БиХ, иначе одличног теолога, наше одговоре нису хтели да објаве у „Видослову“, у коме нас је Атанасије напао. По другом поводу сам доживео напад од Амфилохија Радовића, и када је мој одговор објављен у „Православљу“, он је тражио моју, као и главу уредника. Нису му изашли у сусрет. Дакле, симптоматично је кругу – коме свесно или несвесно – гравитирате, да не постоји идеја о поштовању мисли или права на одговор.

б) Идеја да су они млади или напредни је сасвим маркетиншка, јер они не знају ништа о дарвинизму. Игром случаја, ја сам се бавио науком као млад и прилично сам обавештен, а чак имам и неке изуме у хемији (сликарска технологија). Овом клану та слика служи да се представе модернима за разлику од „затуцаних“ владика, и она служи за задобијање власти у СПЦ.

в) Оно што ме је узнемирило у вашем излагању је подметање, односно лагање. Наиме, у природи мог посла је да испитујем и зарезе. Из сасвим лоших намера сте избегли да наведете текст из Статута БУ, а самог Иринеја Буловића сте черечили као злонамерног. Да је он нешто тамо лагао… Пишете: „Примера ради, то Образложење (које И. Буловић чува од очију ‘нестручне’ јавности) садржи позивања на одређене чланове Статута универзитета (шта је ту теолошко?) не би ли се створио утисак да је налог који је Синод издао декану… утемељен у том Статуту. Иринеј Бачки наводи Члан 141 као доказ да Статут универзитета забрањује тзв. блок-наставу (какву одржава владика Максим) те пошто он држи наставу на начин који Универзитет забрањује, Синод ће избацивањем владике Максима са Факултета заштитити поштовање Статута универзитета. Какав племенит чин!…“

У крешенду: „Наравно, тзв. блок-настава (какву изводи еп. Максим) је експлицитно дозвољена Статутом универзитета ставом 8, Члана 105, Статутом Богословског факултета Чланом 63, став 8 (али се то, разуме се, морало прећутати како би се створио утисак како владика Максим крши, а владика Иринеј штити закон)“.

Због моје наредне критике, Данас ме блокира и не преноси је, јер вас изобличавам ван икакве разумске сумње: „Аутор овог текста је некоректан, јер се ствара утисак да Статут БУ одобрава блок наставу. Тачно је да је она легитимна, али само у ИЗУЗЕТНИМ ситуацијама, а не као правило. Аутор намерно не доноси текст члана 105, да се не би приметила његова махинација. Тамо пак читамо: „Изузетно, настава се може организовати и у другим временским целинама (семестри, триместри,блокови и сл.), чије се појединачно трајање утврђује студијским програмом факултета, при чему њено укупно годишње трајање износи 30 наставних недеља и 12 недеља за консултације, припрему испита и испите“. – Дакле, БУ не дозвољава блок наставу као редовни начин, а код Максима је то редовна пракса која траје годинама. Такође, Максим је редовни професор, па је то у колизији и са његовим звањем“. Максим није блок професор, него редовни. Блок професура се има када неки велики трактор из света долази и ванредно држи предавања на неком факултету. Ја сам то имао, а не знам, да ли сте то ви, Беговићу, имали? Мени је тако на докторским предавао само Хубертус Дробнер, али су та предавања вредела.

г) Аргумент, који сте сасвим „случајно“ пренебрегли, је да Дробнер је редовни професор и да му је то професија, а да је Максим еписоп (владика). Како сте ви модеран човек, питам вас: Како неко може да врши два посла? Да ли знате да на Западу ниједан владика/бискуп не може да буде професор на факултету? Да ли ви знате шта је замор материјала? Или Максима замишљате Суперменом? Седните ви у авион и идите за Србију и као момчић одржите предавање. Ја сам из Рима долази и распадао сам се на комаде, а Рим је пред носом.

Мислим да је бесмислено ово што вам износим, али морам због других. Да се не бисмо правили будалама. Ја, као свештеник, сам пребукиран свакодневним обавезама, а замислите једног владику! Или мислите да је то посао за спрдњу?

Даље, ако су некада у СПЦ постојали владике као предавачи, то је било условљено ситуацијом. Некада сам БФ није био на БУ. И не треба то да се постави као регула. Ако смо се помагали помоћу штапа и канапа, не значи да сада не користимо компјутере и програме. Аргумент да данас неки од владика предају на БФ не може да важи, јер је то као рећи да Хусеин Болт узме да трчи на 10.000 метара. Не иде. Тако није исто владика који треба да путује из Калифорније и онај из Загреба. Разлика је драматична и физичка.

д) Оно што нисте знали а тиче се „одлива мозгова“, се десило управо у мом случају када сам хтео да се вратим у Сербистан. Не верујем да ће вас изненадити. Конкурисао сам тамо, и они су примили човека без школе. И то је Максим, кога сте бранили, потписао. Ствар је кафкијанска и пренео сам је у тексту Херцеговачки клан.[1] Можда ће вам мотивација мог одбијања на БФ бити јаснија ако узмете у обзир чињеницу да је Максим без квалификација предавао патрологију, јер није доктор из те области, док ја јесам. То је као када бисте лекара опште праксе поставили за начелника хируршког! Можда је то вама и «напредном» Максиму нормално, мени није. На крају, евентуални аргумент: Како све ово и пре није сметало?, не стоји, јер једном кад се примети грешка, ваља је исправити.

Не знам зашто, ви сте ми изгледали симпатична особа, али ови ваши упорно неће да публикују мој одговор, тако да ћу овај текст, ако се не предомисле, другде објавити, а ви питајте њих о мотивима. Интересују ме, мада су ми јасни… Ако мислите да један римски доктор не завређује дијалога са вама, сасвим сте слободни. Ја никога не присиљавам.

Свештеник др Зоран Ђуровић

 

Зоран Јотановић: Адвокат одбране на Правном факултету – a lesson in liberalization of spirituality

Поводом текста Бориса Беговића објављеног у дневним новинама Данас под насловом “Енглески џентлмен у Синоду СПЦ”

https://www.danas.rs/nedelja/engleski-dzentlmen-u-sinodu-spc/

 

Изостављајући хвалоспеве реторичких (=уметничко-наговарачких) способности аутора да размотримо форму и суштину самог текста.  Аутор у тексту класичним методама адвоката одбране поставља проблематику пред јавност. Представља нам двојицу “актера”, од којих је један “нападач” а други “жртва” – аутор је, подразмева се, адвокат “жртве”. Истина, из текста се не може видети ко је адвоката унајмио, али то је, сложиће се сви (они које аутор успе да обмане), споредна ствар – циљ је право истерати на чистац. А право, и адвокати се слажу, нема много заједничког са правдом. Право је утеривање непослушних у торове правила. Ко је, пак, правила наметнуо и каква су она то је друга проблематика. Но, да кажемо да је аутор здушни заговарач либерализма, а да му је сфера интерсовања прилично широка, што потврђује, делимично, и његов текст. Либерализам има свој историјски развој, али кад га помињем, а и аутор кад га заговара мисионарећи о његовим “благодатима” (све се жртвујући за идеале, без новчаних надокнада – донација(?)) мисли на данашњи либерализам, капиталистички и корпоративни (који поприма обрисе фашизма). Но, о томе ћу нешто касније.

Поред “нападача” и “жртве”, у овом “процесу”, ту је и полазиште по принципу: од појединачног ка општем. Зар би могло другачије, када је аутору, у првом реду, важно опште добро – у овом случају Правсолавни богословски факултет (у наставку ПБФ) Универзитета у Београду.

Аутор у тексту “бриљира” и износи “несаломиве аргументе”, те претећи последицама сугерише “судском” Већу(?) да се не игра образом, те да ослободи “оптуженог”, у противном остаје само једно – да ПБФ професура скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”, те тамо оснива неки “свој” факултет. А чији ли је сада? Ако би се, хипотетички, поставило питање: ко је “за” (овакве ставове)? – oни који су наговорени умећем наговарања defense lawyer-а би, вероватно, гласно узвикнули: #metoo!

Толико о форми овог case-a, пређимо на суштину. О форми ће, дубоко верујем, тек бити речи, јер је наш адвокат тек отворио проблематику. Пошто се овде ради и о секуларним и о црквеним стварима да сагледамо ствар из обе перспективе. “Формално-правно” наш адвокат је унапред добио случај, очекује се само “пресуда” Већа. Верујем да, ако Веће потврди адвокатове закључке, хонорар адвокату неће изостати. Мада, суштински, адвокат је већ одиграо своју улогу, без обзира на епилог, а тиме и заслужио хонорар.

 Да видимо како нас је походио либерализам, овакав каквог га имамо. Негде пред Други светски рат у манастири Жича био је велики народни сабор. У Европи је већ отпочињао рат, а Србија је била у ишчекивању и стрепњи од надолазећих догађаја. У Жичи је столовао велики богослов, европски доктор теологије и философије, епископ Николај Велимировић. Новинари су га опсели након богослужења и обасули питањима. Питали су шта се то дешава у Европи и шта ће бити са Србијом? Није хтео да им одговори ништа конкретно за рат који се приближавао Србији, али је рекао нешто друго, везано за поратна времена – парафразирам: кад прође све ово надолазеће зло, у Србију ће доћи белосветски трговци и мењачи новца, који себе називају демократама. Тада ће све бити на продају осим олтара.

 Не улазећи  у духовне и аналитичке сфере епископа Николаја, тек напомињем да је он до сржи сагледао та надолазећа времена. Да ли као пророк или као аналитичар, мање је важно. Та времена су нас походила од 90-тих година прошлог века на овамо, а данас се испуњава предвиђање епископа Николаја у потпуности – у Србији је све на продају осим олтара. Али какве везе има ово са нашим адвокатом и његовом “бригом” за опште добро? Препустићу да читалац сам закључи детаље, тек да, још једном, кажем да је Борис Беговић, аутор поменутог текста о “енглеском џентлмену”, здушни заговарач либералног капитализма и корпоративности која полако поприма обрисе корпоративног фашизма. И не пропушта прилику да “сугерише” држави Србији да по нормама либерализма “формално-право” не сме да се интервенистички меша у тржиште (=пијацу). Тржиште има своја либерална правила игре, а држава је ту да га сервисира (да намести тезге, лепо уреди пијачни простор и поређа све на њих: народ, факултете,  друштвену имовину, све са осмехом да што више трговаца привуче и буде kind). Држава плаћа нашег адвоката, да би јој он давао “петице” као лошем студенту. Ај, ај, ај “колега-државо”, мало то боље научите и дођите у следећем року! Из којих побуда извире овако свестрано интересовање нашег адвоката од либерал-капитализма до Цркве? Мотив? Ах, да, адвокат је тај који испитује. Није наше да се питамо који су његови мотиви – а олтари још нису приватизовани.

 Либерализам нам је стигао, сад је по оној “ил’ се склони ил’ приклони”. Сви су слободни и независни. Је л’ ти неко брани да верујеш? Па шта се буниш онда? Иди у свој храм и тамо се моли. Баш то и јесте циљ – сатерати Цркву у храмове, па нека тамо проповеда “своје”. ПБФ није црквени, него универзитетски, а универзитет државни, с тим да је независан од државе, а може држави мало и да “дели петице” ако не буде “добар студент”.

           

 Пошто је Правсолавље нападнуто са циљем да се произведе што више раскола и хаоса, то је и Српска Црква на удару. Да поредамо кратко, хронолошки, нека важна дешавања, а закључке препустимо читаоцу.

 Карл Билт – бивши председник шведске Владе који је без факултетског образовања ушао у највише кругове домаће, а касније светске политике – је поодавно, као гласноговрник надолазећих догађаја, жигосао Православље као једну од највећих опасности западног либералног света. А како је Билт “облагостањио” своју Шведску? Кад се сазнало да је убијен социјалдеомкрата Улоф Палме, у врху Билтове партије се наздрављало од радости. Тада је млади “модерат” био један од јастребова своје партије. Доласком Билта на чело Владе отпочиње рушење тзв. “скандинавског модела”, које траје све до данас. Још тада, крајем 90-тих, Билт се залагао за отварање граница у Шведској. Скандинавски модел је почео да издише оне ноћи када је Улоф Палме испуштао своју душу у наручју  супруге, убијен с леђа као дивљи вепар. Исто онако као Кенеди, као други Кенеди, као Мартин Лутер Кинг…као што је убијана Србија. Непослушни су добијали метак или бомбе. Не, Билт није убица. Он је углађени господин, глобал-политичар, који хода планетом у разним мисијама и кога прати мит о неутралној, демократској Шведској. Мит о држави у служби грађана, коју је понајвише Билтова политика трансформисала у државу у служби тржишта (богаташа). Где се приватизују последње мрвице друштвених добара, силује 7000 жена и деце годишње, бацају ручне бомбе и убија у нарко-клаовима као негда у Чикагу. За време владавине, као непоправљиви мрзитељ Русије, плашио је народ како се у Блатичком мору, тик уз шведску обалу, налазе руске подморнице. Писани су чланци, вођене истраге, а када је резултат постигнут – русофобија као и у осталим балтичким земљама, све је утихоло. Гле чуда, Билт је био пионир и у време када је говорио није се могло назрети, али сада је тамо завидна НАТО армада, а Швеђани праве нуклерана склоништа и анализирају како да се понашају у случају “руске агресије”. Баш Русима недостаје земље и пространства, те су “бацили око” на Шведску. Не зна се да ли планирају да окупирају борове и ливаде којих, ваљда, немају довољно, све тамо до Курилских острва, или да поробе Швеђане, онако радне и вредне – да им раде и подигну наталитет. То је “истина” Карла Билта.

Управо је тај Билт био први и једини светски политичара који је, јавно, Православље ставио у исту раван са терористичком Исламском државом. Али зашто баш он? Зато, јер њега прати мит о неутралној Шведској, демократској све са “шведским стандардом”. Тиме је лаж веродостојнија човеку на западу. То је реч једног финог демократе, мирног Швеђанина – подразумева се да је веродостојна. Увек се највеће лажу пакују у најпримамљивије “целофане”.

Ускоро после Билтовог стављања Православља “на листу терориста” и након што је НАТО ставио под контролу већи део Украјине, одједном(?) су људи из Стјет департмента почели да говоре о украјинској правсолавној цркви. Када је Фанар уплео своје прсте у украјински раскол, одједном(?) је Стејт департмент почео да говори и о Српској Правосалавној Цркви. Тобож, Српска Црква не зна ништа, те зли Руси врше “малигни утицај” на њу, а она пак на српски народ – много вољен од брижног западног либерализма, те треба “љубљене” Србе ослободити утицаја тих злих Руса, а и “испирања мозгова” од стране Српске Православне Цркве, коме ли до свом народу. Опет нас чувају од нас самих.

 Каква “случајност” – истовремено када Стејт департмент “брине бригу” за будућност Срба, из велике “љубави” и жеље за “демократизацијом” тих “варвара”, наш адвокат, одједном(?), се брине за ПБФ. Не само то – па не може бити да би он ишта лоше мислио “својој” Цркви – он брани епископа СПЦ од саме СПЦ. Оне у којој су неки “засели” и глуме неке “џентлмене”, продају маглу. Али, не лези враже – ту је наш адвокат да их “раскринка”, све са “формално-правног” становишта. Или да кажем: са формалног и Правног “становишта”?

Никада ниједан професор није одстрањен са Универзитета; није било лажних диплома; плагијата нити ичега што би нашем адвокату запало за академско око – него га сад, одједном(?), “с неба стрела печила”, па подиже свој академски глас из бриге за “академску заједницу”.

У време када је у Србији на продају све осим олтара; када су очигледно напада на Православље са циљем продубљивања раскола, наш адвокат нас убећује како он брани епископа наше Цркве од саме Цркве. Не само то, он нас убеђује како брани најважнију црквену високошколску институцију – ПБФ. Погађајте од кога је брани? – подразумева се, од саме Цркве.

Јер, господо драга, ако не буде како адвокат каже, онда нека професура на ПБФ-у скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”. Ако не послушате? Guess what comes next. Бомбадоваће нас? Хоће, али не бомбама – већ новим подметачинама и покушајима да створе што више хаоса у нашој Цркви.

 Шта је улога нашег адвоката у свему? Поред што дели “петице” држави, велики заговарач либерализације тржишта, те не-интервнционизма државе на  тржиште, овај пут се залаже за не-интевенционизам Цркве на своју високошколску установу – ПБФ. Defense lawyer  нам је оджао лекцију из liberalization of spirituality.

 29Бојати се да  не сазове и – symposion.

Епископ крушевачки Давид: О Дарвинизму и Теорији еволуције

Први део

 

Позадина дарвинистичке афере

 

Дарвинова философско-космолошка теорија еволуције и њена планетарна проповед које су његови следбеници претворили у лжеучење и хулу на Бога временом су постали основа за дилему морала и неморала; правде и неправде и жртве и злочина; протегнули се од еволуције, преко мутације до деградације; слободе и колонијализма; братољубља и братоубиства; империјализма и расизма, нацизма и геноцида, с једне стране, и човекољубља с друге; затим сврхе и бесмисла; Бога Творца, и оца лажи ђавола.

Односно ескалационизованих, то су сви они, Папом Пијом Дванаестим (Енциклика Humani Generis ~ О људској раси) подстакнути; дакле сви у делу хришћанског света прелашћени атеизмом и богоборством, па погинули у агностицизму и нихилизму.

Заглибљеност искушењем дарвинизма

и покушаји самооправдања

 

Као што смо чули и видели на нашем претпрошлогодишњем Архијерејском Сабору, у перипетију са дарвинизмом уплела се и група професора ПБФ-а у Београду. Сами потписници Апела за улазак у њу, у ту перипетију, понудили  су га на потписивање и Архијерејима СПЦ-е. Али тај чин није им уродио плодом. Претходно пак, истом покушају биле су изложене и све неутралне колеге Православног богословског факултета, али су се и оне одржале-држањем себе по страни.

О самоизвиканим

младоумним свезнадарима

 

Свим дарвинистима и свима прелашћеним дарвинизмом и болећивим на дарвинизам требало би најпре сугерисати упућивање молитве светом Праоцу Адаму: да им он опрости што су због силне жеље, рецимо за титулом васељенских богослова, остали без тачног и лепог  православног умовања, расуђивања и обазривости. Сугерисати им молитве да им он, Праотац Адам сада помогне да се ману Дарвиновог планетарног племена и ујдурме и јереси! Да се у ту заврзламу поготово богослови, презвитери и епископи не упетљавају, и да не постају  перјанице те пропале и обрукане ствари.

*

Теолози и коментатори који су гадљиви на Адама и Еву као на конкретне личности апстрахују библијска казивања о Прародитељима у Рају сладости; они дакле апстрахују саме тамошње личности-протагонисте и саговорнике. Али судећи по томе, зар они не апстрахују и све свете црквене тумаче, химнографе и зографе рајске епопеје, и зар их ипак не сврставају у (Боже опрости!) … схизофренике! Јер сви ови свети црквени ерминевтичари ~ по схватањима дарвиниста и нетрезвених заговорника дарвинистичке перипетије ~ дало би се закључити да не знају довољно шта говоре, пишу, певају и проповедају; уопште, у шта то сами они коначно верују?!

Пркосни дарвинофили

који не маре за библијска казивања

 

Ако за дарвинофиле праотац Адам није историјска, већ само символичка и фигуративна сподоба, чак живуљка, дакле никако не христолика личност, онда им ни Откривење и Предање, па сви библијски извештаји о свима и свему тамошњем нису довољно исторични, ни есхатолошки убедљиви као адути? И то адути протолошки и онтолошки! Зар им напослетку и сав Домострој Спасења неће бити потпун, и по себи несавршен?!

Унутрашња сведочанства о Прародитељима и Потомцима, Родослови и Тајне, пансведочанства ~ литургијске Анафоре, …? Па све и сва у Цркви?! Шта рећи о ономе што је у апсолутној вези са свиме што се догодило у самоме Рају?!

Дарвинов ђаволак-паклени богослов дакле, данас поново куца на врата свих лакоумних, знајући их као неутврђене у вери! Баш онако како је својевремено сам применио чешагију за ушеса афтоидолима, неизлеченим зоистима и сотировцима: еротоманима, неокартезијанцима и библистима-православним протестантима. Истом чешагијом је он и код једног броја православних богослова на меридијанима Православља пронашао подобне за безрезервно следбеништво и епигонство богословствујућима на придумку.

У праву су они који се бусају у прса слоганом да све што није христолико то није ни православно ни спасоносно! Тако је, и тако јест! ~ Али где је онда у стварима еволуције моментална реакција, непоколебива одбрана прашног Адама (?), створеног Богом по образу и подобију Божјем! Никако не еволуцијом по моделу примата, нити по развојној еволутивној инерцији и хазардерству!

Ево крунских исказа против свих двојаца, тројаца или тројанаца, па против епигона,  те измечади и прочих дарвино-маниста:

Човек од праха

Човек, земљанко (1. Кор. 15, 47), животије, није створен најпре као прах па затим као животиња или живуљка, да би временом еволуирао у Адама као лично биће, да би му се Бог рецимо, могао обратити као личности почаствованој  Божјим обличјем, па у односу и општењу са њим уготовити све оно о чему читамо у Књизи Постања да се догодило, и ушта смо сви ми поверовали (Постања 1, 26-29. 2, 7-8, 15-25. 3, 1-24. 5, 1-2). Адам је добио своје име у дану стварања (Постања 5, 3), и оно је придевска, описна именица, баш као и сва друга библијска имена, почев са Господњим, и опет завршившем са оним Исуса Христа. Није дакле било интермеца између чинова стварања од праха и оживотворења по имену (само недоучке и преучењаци умећу чин оживотињења пре Адамова оличноснења), јер се тада збивао сами стваралачки акт човека Адама, те његове другиње Ребре, односно Еве-Живане, која је настала од бића Адамова (од ребра му), а да ни она сама није имала животињску фазу. Фазу коју нам лига дарвиниста и дружина дарвиноманичних подмукло и упорно подмеће на верификацију.

Бог је дакле општио са Адамом и Евом као са словеснима и личноснима и у Рају, и по изгнању из Раја: као са савесним и одговорним бићима, никако са бесловесним; њима су се и очи отвориле да виде да су обнажени од благодати. То јест да су се огрешили, и огреховљени постали, па да су и покајнички заплакали. То је од кључне важности; сведочанство нераскидиво повезано са Домостројем Спасења и са Христом-Кога лига дарвиниста ипак несвесно и потмуло не воли, него Га ружи, и намере је да против Њега смишља нове тактике на штету библијског богословља.

Неко нас дакле утерује у беду! Прво библијскога казивача Постања, па самога Христа ~ носиоца Домостроја! А то постаје утеривање у схизофренију и сумњу! Једно незнање: Мојсија шта пише, Христа шта говори и ради?! Авај!

Ето како се Пакао продубио и проширио за још један беочуг, Дарвинов беочуг!

Није дакле постојала еволутивна фаза, и (не)одређени период „животињарења“ Прародитеља, а нису постојали ни таква фаза, нити такав период! Божја благодат нас је руком светог пророка Мојсија ~ известила о томе да су два словесна бића била непријемчива за њу, и необухваћена њоме (!) Адам и Ева да су саздани као реални људи пријемчиви за Божју благодат, и да нису били хипотетичке живуљке, подобне звероликим бићима! Опет се дакле чудимо како чешљарима ушеса ни целокупна домостројитељска црквена мисао није била довољно афирмативна, сажета и чињенична за њихово поимање праве предањске вере о стварању Адама по икони и подобију Христовом и Божјем!

Опет ево Књиге Постанка као доказа да је Бог створио људе, у дан када је Он створио Адама по лику и обличју своме, односно Христовом, да их је створио мушко и женско и благословио их (Постања 5, 1-2; 9, 6), а да су се деца Адамова рађала по обличју Адамовом за његова живота-живота који је трајао 930 година или преко 9 векова. Тако: „ … поживе Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју своме, као што је он, и надену му име Сит. А родивши Сита поживе Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери (дакле синове и кћери, не живуљке или еволуциону недоношчад! -н. п.). Тако дакле поживе Адам свега девет стотина и тридесет година, и потом умре.“ (Постaња 5, 3-5).

Све лепо пише, али се написано не чита са духовним разумом, па се зато и ваљано не тумачи!!!

Крунски доказ против дарвиниста

 

Оваплоћени Логос Исус Христос, Нови Адам није приликом свога оваплоћења узео тело мајмуноликог примата, који као антрополошки метаморф тада није ни постојао, нити је постојао икада после тога, као што ни у будућности никада неће постојати, него се Он оваплотио у прашњаво тело свога претка и земаљског праоца старог Адама, чинећи своје тело нетрулежним; а Адама је сами Он био, и јесте потомак. Потомак му је била и Његова мати Пресвета Богородица која је такође носила тело од истог праха од којег и њен предак, праотац Адам, односно њен Господ и Син, Нови Адам и Емануил, најављиван преко пророка.

Декодирање Христовог лика

 

Оно што произилази из читања омилије Светог Василија Великог Против савелијанаца и Арија и аномејаца а што се дотиче иконе (4-6), јесте утисак да дарвиноманични људи настоје да у православно библијско богословље учитају врсту декодизације Христовог лика или иконе. Једноставно, они као да настоје да докажу следеће:  Ако је и било стварања Адама по лику, није га било на самом његовом почетку него у потенцији, и са одоцнењем, и то после иживљења примордијалне, животињске фазе његове (Адамове), којој је ето последовала фаза иконичка, када се он коначно и иконизовао као сподоба.

Наш предак Земљанко није био најпре анонимна и неидентификована особа, односно збирна именица за људски род, јер  је постао личност одмах када је створен по лику. Бог је са њим разговарао а није са приматом из друге врсте бића-врсте животињске. Адаму је дакле као личности Бог рекао да даје имена животињама, он да обрађује Рај, он да буде глава жени, … Због тога овде треба нагласити важење правила име је ознака. Јер се ради о случају преименовања тафтолошке ознаке земљанка и Адама у лично име Адам; или, поистовећења ознаке и означеног у тафтономасији, односно библијској ономатологији.

Географске и климатске, историјске и генетске чињенице при доцнијем утицају на људски лик само су условне, сингуларне и толерантне. Чак и тада када пред собом имамо зверолику сподобу у чију припадност људском роду при њеном крштењу нисмо сигурни, ми је третирамо као људску личност, која долази од родитеља људског порекла. Таква појава никако не може да служи као хипотеза и аргумент да се порекло човека може изводити из животиње која је некада, наводно, еволуирала у човека. С обзиром на овај изузетно редак данашњи феномен, некоме би могла пасти на памет инверзна аналогија: да из човека изводи порекло животиње. Али тиме се опет не би одмакло у унапређењу ове ствари. И то не само због неизводљивих и небивалих ординарних скокова из врсте у врсту, већ и због тога што су те промене резултат мутација, а оне се и у овом случају показују као деградационе а не као стваралачке, као што су веровали еволуционисти. Вратимо се у епицентар теме. Библијска историја нам нуди још један крунски доказ о централној улози христоликог човека и његове заједнице са припадницима истог рода, и то на почетку друге епопеје човечанства. Тако нам библијска историја нуди доказ о поновљеном антропосу и људима као о још једном од наших предака, а не о примату-животињи  и чопорима. Реч је најпре о људима и живим бићима у Потопу несталим са лица планете Земље, сем патријарха по имену Ноје, и свег дома његовог (супруга, синови, кћери, снаје; заједно са примерцима свих животиња и живих бића појединачно и по врстама: Од сваке животиње чисте узми себи седам (и) седам, мушко и женско, а од животиња које су нечисте, по двоје, мушко и женско његово. Такође од птица небеских седам (и) седам, мушко и женско, да живи семе по лицу све земље (Књига Постања 7, 1-3; о истом, ст.: 8-9; о истом: 14-16; о истом: гл. 8, 16-20). Затим бива реч о људима из чијег ће рода произаћи ново човечанство (тамо: 9, 1-2). После Потопа дакле човеку и људској врсти ће опет бити дато родоначелништво, а не примату и чопору, колико год ови изгледали хуманоидно (тамо: 9, 2, 7-10).

Зашто дакле стрепети због божанског промислитељског фаворизовања људског капацитета и потенцијала? Јер, тако стрепе дарвинисти у својој планетарној фарси и јереси. Чак самим укључивањем неандерталца и хомосапиенса у своју крунску аргументацију ништа дарвинисти и дарвиноманични неће добити на својим теразијама или  на свом талону! И тада ће неки други фактори бити примарнији: географско и климатско поднебље, генетика, болести, аномалије, инцести, идолопоклонства, магије … Отуда ће дакле и каквоћа људског изгледа произилазити. Данас, и у овом тренутку доказ за то су разнолики урођеници који се стално откривају по забитима Планете. Но они су по правилу и оригиналу људи, и људског су порекла; па и тада када би одрастали са животињама, и када би их оне неговале.

Дублет:

приљежно читање Библије,

ваљано разумевање исте

Живи Бог створио је небо и земљу и море и све што је у њима (Дела апостолска 14, 15).

Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. (Постања 1, 24-25).

(Очевидно да је и примат-мајмун врста живог бића створеног од земаљског праха и да се ту свака аналогија са стварањем човека завршава. А да је тако и да је човек једино живо биће које задобија лични печат од Бога у стварању види се из следећих речи: Потом рече Бог: Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи.

И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их.

И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом. И будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што гмиже по земљи. (Постања 1, 26-29).

(Човек и жена створени су Божјом силом а не силом земљаном, или силом анималном, и њима је дато да владају и врстама мајмуноликих бића).

А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива. И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде настани човека, кога створи. (Постања 2, 7-8).

И узевши Господ Бог човека настани га у врту едемском, да га ради и да га чува (Постања 2, 15).

(Господ Бог је створио човека од праха земаљског и у њега удахнуо свој животворни дах, и утиснуо му Прволиков лик, чиме је он постао душа жива која ће живети у рају, радити у њему и чувати га).

И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Начинићу му друга (помоћника) према њему. Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе их Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име. И Адам надену име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској, али се не нађе Адаму друг (помоћник) према њему (Постања 2, 18-20).

(Господ Бог је дао знање Адаму да и примату-мајмуну и врсти мајмуна надева имена, али се не нађе Адаму друг према њему, јер сва та жива бића бејаху бесловесна, а Адаму је било потребно да гледа неког лицем у лице. Господ Бог Адаму ствара другу, Еву! Дакле Господ, а не еволуциони процес у коме би се овде и њено омајмунење од примата временом преокретало у њено очовечење).

И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму. А Адам рече: Гле, ето кост од мојих кости, и тело од мога тела. Нека јој буде име Жена (Живана), јер је узета од човека. (Постања 2, 22-23).

(И жена је, дакле, створена од човековог ребра и Божјим животним дахом, никако не од примата приматизацијом).

Библијска антропологија

спрам асиметрије и скоковитости

 

Еволуционисти и материјалисти имају засторе па не виде истину у библијском извештају о стварању човека; при свом исповедању јереси о еволуцији примата у човека; при суксцесивном сједињењу душе и тела код човека; при чињеници нееволуирања тела примата и нееволуирања квалитета његове душе у тело и душу човека!

*

Сличан изглед зигота и ембриона човека и животиње, рецимо мајмуна, никако није априоран доказ порекла човека од животиње. Сличност не указује ни на какву могућност генетског миксовања у утроби, како би изван ње происходио само готов доказ еволуциониста за сопствену тврдњу.

*

Сва створена твар претходи Адаму као најава стварања њега ради њеног возглављења и царовања њоме, никако пак не Адама као њезиног еволутивног изданка суи генерис. Стварање Адама је тројични свечан и посебан чин; то је стварање од праха земаљског и са иконичким и омиоматичким потенцијалом, а никако не преобликовање Земљанка од приматовог телесног састава са еволутивном потенцијом. Потрага и потера дарвиниста за еволутивном везом или кариком примата-претка и праоца Адама-антропоса остаће добровољни, уклети или Сизифов посао научника; да они као леви разбојник до конца времена раздиру Христов лик са предње и са средишње стране Адамове главе. Наравно, без успеха! И све тако до конца самога тога неостваривог и неблагочестивог циља. Зато њима само једно треба предочавати. Никада се у будућности неће, све док буде постојао људски род у овом стању, ма и један једини мајмун преобразити у човека, као што се ни до сада није преобразио, нити ће се ма и један човек икада у будућности преобразити у мајмуна, као што се ни до сада, ни потенцијално ни реално није преобразио. Него ће свако остати на своме месту и у својој врсти, и у односу са оваплоћеним Логосом, Који је Сам осмислио врсте свих живих бића и природа, и Који је своје односе засновао са њима.

О самом том нашем човеку вели Псалмопојац: Заметак мој видеше очи Твоје … (Пс. 39, 16). Ја сам личност у Тебе од мога почетка, и замишљен сам таквим кад још није било ниједнога мога дана.

А свети пророк Захарија би на то: ,,Говори Господ који је разапео небеса и основао земљу, и створио човеку духa који је у њему“ (12, 1).

Промена матрице

Опет и опет читамо из Књиге Постања: Господ Бог начини Адаму и његовој жени кожне хаљине и одену их у њих … И Господ Бог  одасла  га из раја сладости, да обрађује земљу, од које је узет … А Адам позна Еву жену своју, и зачевши роди Кајина … (Постања 3, 21, 23. 4, 1).

Све до истеривања Адама из Едемског врта однос Адама и Бога био је благодатан, и са повећавањем или променом степена облагодаћености код Праоца. Према томе, никакав међучин између стварања, наводно, безличног човека, како би еволуционисти хтели, није постојао. Нити се, по баснословљењу и хтењу истих, након еволуције примата у човека, и у наставку по именовању Адама ликом и подобијем догодило то да он постане душа жива односно духовна. Тај међучин не налази себи ни места, ни корена у реалности!

Промена матрице Адама из стања благодатног тропоса ипарксеос у стање психофизичке травматизованости и плегматичности, неуролошких, хематолошких, хемијских, физиолошких и полних промена, порива, нагона, комплекса и карактера, односно деобе на области логикона, тхимикона и тхимитикона испољиће се, и почети да доминира у ДНК- сетовима тек у Адамовом новом светуексорији или изгнанству, што је по светим Оцима еквивалент за наш свет страсти.

Исповедање

православне онтолошке антропологије

против дарвиниста

 

Почетак бића ми је

по Твојој наредби.

Јер Ти усхтеде

да ме од непостојања

у живо биће приведеш,

од земље ми тело саздав

и Својим божанским

и животворним надахнућем

да ми душу подариш, и јеси.

Зато Спаситељу

у земљи живих,

и под кровом праведних

упокој слуге Твоје.

 

(На Стиховњу, Слава гл. 6, Суботе месопусне на вечерњу Посног Триода).

Човек Адам из Анафоре

Навлачећи наруквицу на леву руку, свештеник говори: Руке Твоје створише ме и саздаше ме: …

*

У молитви светог Узношења Анафоре светог Василија Великог свештеник приклоњене главе над дискосом вели: (…) створио си човека узевши прах од земље и почаствовавши га ликом твојим, Боже, настанио си га у рају сладости, () изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које је био узет, (). Ми указујемо на чињеницу да  је овде реч о једном и истом човеку, створеном од праха земљиног и настањеног у рају сладости, и изагнаног из раја и враћеног у земљу од које је био узет; и опет, да је тај исти човек био почаствован ликом Божјим, којег исти он никада није изгубио. Зар ови искази који су заузели своје трајно место у Литургији-најизворнијем богословљу Цркве-остављају место за псевдонаучни волунтаризам дарвиноваца-еволуциониста и манипулатора епопејом првосазданог човека? И то човека кога је Бог не само створио, него га је и личношћу учинио! Чиме је и сваку помисао на примата-човековог наводног претка, који се наводно намерачио, да у наводном неодређеном временском периоду наводно еволуира у човека-земљанка. А ко је тај човеков примат, ми наводно, још не знамо, јер су научници наводно изгубили карику за коју су га држали чврсто везана. И опет, када ће је они наћи, то баш нико на свијету не може да зна?!

Првочовек и његова природа по логосу

 

У односу на историјског човека или човека искуства првочовек је био богообразан и непрекидно богоопштећ, тела или бића светлог и сунчаног; (видети Предговор у: Свети Григорије Ниски, Догматски списи 1, Беседа, Нови Сад, 2016, 39). Дакле никако не он у процесу трансформације из примата у првочовека, или пак у историјског човека-човека искуства.

Међу бићима никада није постојала, нити постоји, нити ће уопште постојати нека природа која је по своме логосу била нешто што сада није, нити сада јесте, или ће касније бити нешто што раније није била. Она бића дакле, чији су логоси од Бога заједно са постојањем попримили и савршенство, имају саздавање и осуштињење у складу са логосима, и не попримају никакав додатак или недостатак у односу на оно што она јесу по свом битију. (Видети О томе да свака природа, саобразно сопственом логосу, сигурно има свршетак, у: Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама 1, Беседа, Нови Сад 2017, 337). Макар неки изучаваоци текста О разним недоумицама светог Максима Исповедника помоћу критичког метода Недоумицу 122. сматрали нотха или неаутентични кименом, ма и сама она била неаутентичном, и тада би сваки уплив теорије о еволуцији врста био неефективан. А када је стварно реч о нотха или неаутентичном спису неког црквеног писца и богослова, увек треба имати на уму чињеницу да је тај анонимни писац некада припадао кругу или био у близини свог узора славног писца, и да се везивао за његово име или неки његов текст било као његов слушалац, подражавалац, тумач! Према томе, на те примедбе и запажања не може се реаговати подметањем оригенизма на штету природе, а у корист персонализма, чему иначе систематски прибегавају Зизjуласовци! (Наша напомена).

Црквене консеквенце које део хришћана

и део људи сноси

за хулу на Бога

у вези са Божјим стварањем света

и Домостројем спасења

У Синодику Православља (Молебану у Недељу Православља за обраћење оних који су заблудели и отпали од Православне Цркве) ми

први Анатематизам изричемо:

Онима који поричу Божје постојање, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без Промисла Божјег;

пети Анатематизам изричемо:

Онима који одбацују благодат и искупљење проповедано Јеванђељем као јединим средствима нашег оправдања пред Богом;

девети Анатематизам изричемо:

Онима који се одричу Сабора Светих Отаца и њиховог Предања, које је у сагласности са Божанским Откривењем, и побожно је чувано од стране Православне Саборне Цркве;

десети Анатематизам изричемо:

Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Црква прима у спомен дела Божјих и оних који су му угодили да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да се угледају на њихове примере, и онима који кажу да су оне идоли.

До којих резултата нас доводи анализа селектованих  анатематизама, повезаних са страним и домаћим дарвинистима и еволуционистима? За шта су они одговорни, односно виновни?

Према првом они су нихилисти, периптосиолози или казуисти;

према петом секташи христоборци;

према деветом неправославни хришћани, по конфесији протестанти;

према десетом иконоборци.

Есхатолошки доказ

против еволуције и дарвинизма,

те тиме и против њихових заговорника

Сходно црквеном Предању и библијској хронологији, једног Марта, пролећног месеца, у будућности, седам тисућа петстоте године од стварања света, Господ ће покренути свеопште васкрсење, сазвати Свеопшти Суд и васпоставити потпуно и неуништиво стање целокупне твари. Пружимо овде хипотетичку могућност и животињама да се и све оне по врстама или приматима и у паровима појаве у постваскршњој стварности; а то исто да важи и за наводног мајмуна-примата, на кога иначе еволуционисти, наслоњени на Дарвина, упиру прст да би означили човековог претка. Шта би се могло догодити када би то било тако? Догодило би се да Праотац Адам угледа живуљку чију је он тајну као бића већ созерцавао и именовао у Рају; док бисмо ми људи угледали свога претка Адама, од кога иначе водимо своје људско порекло, а он би нам из Божјег стваралаштва био познат из чина званог антхропопиисис и адамопиисис. На хипотетичко питање: шта је са међуврстом на релацији мајмун-човек и човек-мајмун – не би било одговора, јер се такав процес еволутивног преласка из врсте у врсту: животиње у човека никада није ни био догодио у историји настанка живих бића, него се догодило само то да је свако остао у својој врсти неокрњен: мајмун-примат и четвороножац у својој, човек двоножац у својој. Зар све до овога часа није и не бива тако?! Да!, и да свако наставља да пребива у својој врсти; мајмуни наводном еволуцијом у човека, не смањујући се бројчано ни за једног свог представника, људи наводном еволуцијом од мајмуна, не повећавајући се бројчано ни за једног свог представника! Ето како би ова ствар стајала у хипотетичкој ситуацији, и како би еволуционисти-дарвинисти у њој опет и опет остали кратких рукава.

*

Парафразирајмо младог научника европских размера М. Д., који расуђује да посезање за дарвинизмом није ни из каквог научног мотива. Него да је социјалдарвинизам принцип по коме велика риба прождире малу рибу, и опет гесло неолибералног капитализма који еколошки уништава планету.

*

Нагласимо да је још један наш научник, редовни професор на Катедри за Православну догматику Православног богословског факултета у Источном Сарајеву, проф. др Здравко Пено међу првима у нас стручно, и најсавесније деконструисао основне идеје и поставке теорије и дарвинизма и еволуције, показавши да се тамо ради о прелести и јереси! Нашој богословско-патролошкој савременој баштини он прилаже три своја бриљантна сочињенија:

  1. Критика учења теолога дарвиниста.
  2. Против теолога дарвиниста аргументима светог Максима Исповедника (Апел на апел – наставак. Београд, 2017 год.).
  3. Критика учења теолога Дарвиниста/Зачеци и темељи филодарвинизма.

О Дарвинизму и Теорији еволуције

 

Део други

 

Отворићу у причама уста своја,

казаћу сакривено од постања света.

(Мт. 13, 35. Псалам 49, 4; 78, 2).

Који сије добро сјеме,

то је Син Човјечији (Мт. 13, 37).

Заговорници дарвинизма су повредили свети Символ Вере у свим његовим слојевима: тријадолошком, христолошком, антрополошком, еклисиолошком, пневматолошком, есхатолошком, …

Бога Оца Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог дарвинисти су искључили из Символа,

Они су искључили Сина Једносушног Оцу кроз Кога је све постало, и рекли су да Он по своме вазнесењу на небеса није могао да седне одеснују Оца,

Даље, по њиховој логици размишљања Дух Свети се не може сапоштовати нити сапрослављати са Оцем и са Сином, не може бити животворан, … не ни Творац човека по образу и подобију Божјем; као ни Онај који је учинио да се Логос оваплоти од Њега и од Марије Дјеве и да постане човек.

Заговорници дарвинизма су отишли даље од свих религија и јереси укључујући и ислам; религија које нису доводиле у питање стварање света од стране Бога, па су и Христа помињале (ислам). Свако мигољење из замешатељства које су нам дарвинисти и заговорници Теорије еволуције приредили, и при том многобројне у њ погрузили, све дубље и дубље открива његову гностичку позадину. То да она нема никакве суштинске додирне тачке са црквеним Откривењем и Предањем. Рецимо да их нема са овим јеванђелским исказима: Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. (Кол. 1, 16). Јер Његов и род јесмо (Дјела 17, 28); Његов род! Не род приматов!

А план појаве и стварања човека текао је овим правцем: Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи. И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их (Постања 1, 26-27). Дакле човек је директним тројичним чином створен, а не у међуфази током чијег трајања би се одиграо трансфер од примата до човека.

Томе човеку биће намењена и ова компетенција: Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу венчао си га, поставио си га господаром над делима руку својих, све си метнуо под ноде његове, овце и волове све, и дивље звери, птице небеске и рибе морске, што год иде морским путевима (Псалам 8, 5-8). Најпре је човек упоређен с анђелом, што ће рећи да је он изначално био биће светлосно и сунчано, и да је све било метнуто под ноге његове, укључујући и претпостављеног примата, или манкија.

Уђимо зато што дубље у срж библијске ктисиологије: Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани, и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15, 47-8). И опет: Није свако тијело исто тијело, него је друго тијело човјечије, а друго тијело животињско, а друго рибље, а друго птичије. И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска, али је друга слава небеских а друга земаљских (1. Кор. 15, 39-41).

Бог речју својом: Да начинимо човјека по своме лику, себи слична, … (1 Мојсијева 1, 26) најављује потоње: стварање човека по лику оваплоћеног Бога Сина чији ће лик бити обликован Духом Светим путем осењења и конституисања елемената тела Пречисте Дјеве Марије, како је Бог осенио и Адама и како га је иконизовао ликом Христовим; Христовим-Који ће уствари бити Архетип Адамов или његов Кенуриотип-Кенотип-Девтеротип.

На почетку стварања човека

беше умни и сунчани Адам

 

У Првој књизи Догматских списа светога Григорија Нисијскога аутор уводног текста епископ Тијатирски и Великобритански Атинагора (Кокинакис), бавећи се темом стварања света и првочовека истиче да чулно опазива бића обухватају све што је видљиво: елементе природе, животиње, биљке, птице и друго. Но божанска сила обједињује ове две категорије бића и благоизвољева да оне богозаједниче. Зато безоблична земља приликом саздања човека прима мешавину умног и чулног, то јест при узимању праха земаљскога и удувавања у њега даха живота или задахњивања. То је и тренутак настанка мешавине умне и чулне природе која ће бити у међусобној саобразности (в.: О саздавању човека, PG 44, 129C; такође Предговор у: Свети Григорије Ниски, Догматски списи 1, Беседа, Нови Сад, 2016, 32). Беочуг или карика што спаја две супротне природе, умну и чулну јесте човек (в.: Исто, 32).

Свети Григорије Ниски приступио је излагању својих ставова у виду вежбања ума, са намером да се умом приближи иперватичном или трансцендентном стању живота првородног човека. И шта је спознао? То да човек јесте богообразан и обдарен бестрасним блаженством и могућношћу заједничења у Богу. Он украшава природу божанском лепотом која се у њему огледа. Наличан је анђелима, јер тада када се појавио није било ни старости, ни детињства, ни болести, нити невоље … (в.: О души и васкрсењу, PG 46, 148. О саздавању човека, PG 44, 188-189).

Тело првородног човека није било напаћено попут данашњег, него је било тело попут тела Господњег на Преображењу или по Васкрсењу. Оно је постојало између чулног и умног – као поседник оба својства. И није било једносушно са кожним хаљинама, какво ће постати по сагрешењу. По речима Панајотиса Христуа првочовек је у односу на историјског човека, или човека искуства био богообразан, а самим тим и слободан и способан да заједничи у слави Божанскога Прволика, с обзиром на то да је његово тело било сунчано и светлосно, што је опет било својствено богодоличним особинама Прволика (в.: Панајотис Христу, То Антхропинон плирома, ката тин дидаскалиан тоу Ниссис Григориоу, Периодикон Клирономиан, Солун 1972, т. 4, стр. 41. Такође К. В. Скоутери), Синепеиаи тис Птосеос каи Лоутрон Палиггенесиас, Ек тис Антхропологиас тоу Агиоу Григориоу Ниссис, Атина 1973, стр. 28-38.

Дотично тумачење првочовека које није засновано на учењу и духу Светога Писма показује одређену недоследност у односу на став који је сам свети Григорије изнео о томе да законом и правилом сматра Свето Писмо, јер ми хришћани немамо такву власт, односно не можемо чинити све што пожелимо, будући да правилом и законом свога учења сматрамо Свето Писмо (в.: О души и васкрсењу, 22). Ипак, ми смо и даље кадри оцењивати ово антрополошко схватање, јер проводећи богословско промишљање ван историје и прихватајући неизмењивост Бога и свесилу Његове премудрости ми не можемо спречити ум да замишља онострано постојање и да се усуђује да га описује онако како нам је приказао ум св. Григорија Нискога. Независно од платоновских и оригеновских утицаја овај антрополошки елемент Григоријевог богословског система не може се лакомислено одбацити само зато што није у потпуности сагласан с Књигом Постања. Коначно, као књига тајни Свето Писмо не исцрпљује откривени Божји Ум, а човеку као заједничару благодати и као подобију Логоса допуштено је да се приближи тајни. Умна природа првочовека није произвела противречност у богословском систему св. Григорија у којем се човек проматра као јединство умног и чулног; то јест, његова телесна природа као чулна и материјална у поређењу са бесконачним Духом (в.: св. Г. Н., Догматски списи 1, Предговор, стр. 40-1).

 

Силазак првочовека Адама у простор историје

 

Првочовек Адам променио је своје првобитно стање и обрео се у историји, попримивши ново обличје, јер се зло помешало са његовим извољењем. Човеково материјално тело као да је постало другородно, за разлику од његовог првородног стања богообразности и светлообразности. Казивање или учење светог Пророка Мојсија о Постању односи се дакле на првобитно стање, а не на потоње. Зато је оно описано као обавијено загонеткама. Те загонетке садрже у себи изражајне поуке (видети Велико катихетско слово, 8, PG 45, 33). Ово учење је артикулисано кроз тумачење кожних хаљина. Наиме Исцелитељ нас самих од зла положио је у људе могућност умирања, док је смрт постала последицом удаљавања од добра. У складу са божанским домостројем нашој природи сазданој за бесмртност саму смрт је наметнула бесловесност у којој се сама обрела. Смртност пак покрила је спољашњи део човека, но не и унутрашњи, и она се распространила на његов чулно опазиви део; што значи да се смртност није дотакла самог божанског образа у човеку (в.: Исто, 35D).

Међутим, код човека је дошло до замене првобитног тела плотским, које ће као привремено имати склоност к распадљивости, но не и к нестајању. Чулно опазиви део човека се разлаже, али не нестаје. Јер, нестајање јесте прелазак у небиће, а распадање је разлагање на праелементе света од којих се биће састоји (Исто).

Само тело опет, јесте привремено, и промењиво како по спољашњем изгледу тако и по унутрашњој структури. Зато сматрамо да човек није увек исти по физичком устројству; неки његови делови трајно умиру. Ово гледиште св. Григорија наука данас потврђује: наше тело се временом мења тако што се обнавља кроз метаболизам, па човек после одређеног времена више није исти; обновиле су му се ћелије. Живот који је у телима одвија се кроз кретање и поседује силу постојања по којој никада не прекида кретање (в.: О саздавању човека, PG44, 163).

За нашу тему битно је да не мешамо два стања: стање првочовека и стање историјског човека. Сам свети Григорије, у зависности од околности на овај начин прилагођава своје тумачење:

Бића и све у вези са њима он посматра са становишта бесконачности која једино Богу припада,

вековност везује за умна створења,

а временост за земљана створења, лишена бесмртности, која се крећу ка смрти (видети спис О деци која су нам прерано одузета, PG 46, 175, A).

Одважност Григоријевог мислилаштва

И свети Григорије Ниски спада у ред изучавалаца претхришћанских и ранохришћанских књижевних ризница из којих је наизменично захватао благо. Зато су у његовој мисли присутни и Платон и Филон и Плотин и Ориген, односно свети Оци Атанасије, Василије, … Карактеристично је за њега да он ни једно ни друго учење не усваја некритички. Свако мишљење тумачи, и ако онo доприноси разумевању јеванђелске истине он њиме брани хришћанско учење као аргументом (в.: H. F. Sherniss, Platonism of St. Gregory of Nyssa. University of California Publications in Classical Philology, vol. II, 1930. – G. Bebis, Gregory of Nissa,s ,,De vita Moysis’’. A. Philosophical and Theological Analysis. The Greek Theological Review, vol. 12, 1967).

Свети Григорије се на пример позива на право хришћанина да пита какав је био човеков живот пре пада, као што се позива и на однос између духа и материје, када време почиње, а када се завршава, … шта представља почетак и свршетак Царства Божјег, и тако даље. На сва питања он одговара веродостојно. Па и тамо где мањка потврда Светог Писма он не оклева и не одлаже да изнесе мишљење као хришћанин коме је драга истина. (В.: Св. Г. Ниски, Догматски списи, у: Предговор, Беседа, Нови Сад, 2016, стр, 52-53). Овде препознајемо начелну чврсту решеност Отаца Цркве да дођу до најдраже им истине. И опет к њој неизоставно путем црквенога подвига: молитве, поста и смиравања, ради одбране правоверја и изграђивања Цркве.

Свети Григорије о профилу оспораватеља

Свети је био окружен онима који су о свему расправљали, све оспоравали и свему противречили; они су огољавали оне који су говорили, и оне који су слушали. Превиђајући оно што је свети Григорије говорио и узимајући као исказано оно што уопште није казано, они су изазивали противречност, изводили произвољне закључке тврдњом да он учи на следећи начин: да се једна ипостас уопште не разликује од друге ипостаси. Па и поред тога, да све ипостаси нису једна ипостас; и опет, да се једна суштина као суштина уопште не разликује од друге суштине, па и поред тога што све суштине нису једна суштина … А суштина се разликује од суштине не по томе што јесте суштина него по томе што јесте та суштина, и ипостас се разликује од ипостаси по томе што јесте та ипостас … Ловећи их у пуким мудролијама, св. Григорије користи њихове речи и доказује да не треба да говоримо да постоји овај Бог и онај Бог, или овај човек и онај човек, већ само да постоји ова Ипостас Божја и ова ипостас човечја … Када се каже овај, то се рекло да би се нешто разликовало од нечега другога што заједничи у ономе имену, чему се придева особина такав. Човек је дакле такво живо биће јер се разликује од коња, или од мајмуна. Заједничко им је само име живога бића, а различити су они по словесности и бесловесности.

Једно биће се од другога разликује или по суштини или по ипостаси, или и по суштини и по ипостаси. По суштини човек се разликује од коња (и од мајмуна), а по ипостаси Павле од Петра; док се по суштини и по ипостаси разликује ова ипостас човека од оне ипостаси коња (или мајмуна)…

Ако се пројави логос оних бића која се разликују само по суштини и оних која се разликују само по ипостаси но не и по суштини, показаће се јасно и логос бића-која се разликују и по суштини и по ипостаси …

Зашто говоримо да се човек и коњ, или коњ и пас, (или пас и мајмун) узајамно разликују по томе што сваки од њих јесте те суштине. Зар није јасно да се они узајамно разликују по уобичајеним својствима суштине, као, примера ради, по словесности и бесловесности, по особености рзања, лајања, скичања и томе слично? Јер тиме што кажемо: таква суштина, ми не указујемо нинашта друго доли на биће које учествује у животу, за разлику од онога које не учествује; указујемо на биће које поседује својство словесног поимања, насупрот ономе које се од њега разликује тиме што је бесловесно, односно ми указујемо на биће које се одликује рзањем, (лајањем, скичањем) или нечим другим. Уместо указивања на те различитости и особености, свакој суштини или роду бића придодаје се појам тај, да би се указало на различитост у односу на врсте које том роду припадају … Врста и јединка, односно суштина и ипостас дакле нису једно исто. Тако, ако суштина и јединка, односно ипостас, нису једно исто, онда није исто ни све оно што одликује једну или другу. А ако ни оне нису једно исто, онда се не могу ни назвати истим именима … (видети: Говорећи како су у Божанству три Лица, у: Св. Г. Ниски, Догматски списи 1, стр. 109-114).

О стварању умне твари

 

Бог је прво створио умну твар и њој дао одговарајућу способност да и она управља свиме. Дакле, као изображење вишње Силе створена је земна твар, или живо биће: човек. А у њему се јесте оприсутнила богообразна лепота умне природе која је опет спојена са њим на неисказив начин … (В.: Св. Г. Ниски, Велико катихетско слово, 6, 4, у: Исто, 277). А спојила се она директно, не претходно и посредно, рецимо преко примата! Зато у Генеалогији или Лози претходника Адамових, односно, предака Христових, нема примата. Тога дакле нема ни у Лози Јесејевој, ни код Јеванђелиста Матеја и Луке!

Адам је пралик или слика Онога који ће доћи (Рим. 5, 14). Адам је пралик Христов, никако и никада није примат; лик и личност Адама претеча су Христовога лика, и обрнуто! Никако и никада пак не личина или образина или маскота; такође не ни: ка-лик, квази-лик, зверо-лик или терас-лик.

Наш богословски став

у вези са Григоријевом сликом

о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу

 

Личан богословски став у вези са сликом светога Григорија Нисијскога о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу ми заузимамо из два разлога. Први разлог је наша намера да спречимо свако ниподаштавање ове слике светога Григорија; тј. да се о њој не говори маниром пљуцкања на сваку реч, тј. на своју, како је на пример чинио Бранко Бошњак, хрватски и југословенски философ, и то сваки пут када би учествовао на трибини о хришћанству и о Исусу Христу! Други разлог био би неизостанак нашег личног става виза-ви Адамовог и Христовог материјалног тела. Односно, да нам се не би одмахивало руком у смислу: чућемо те о томе други пут; како је чињено на овогодишњем Сабору СПЦ при помињању имена преподобног Максима Исповедника, а у вези са његовим списом О разним недоумицама: 112-ој!

Богословски простор у којем се ми слободно крећемо јесте простор библијски, у времену пре-и-попадном, а у вези са темом Праоца Адама који је створен од праха земаљскога, и његовог тела које је по том следу – материјално. Животиње које су му привођене да их именује, такође беху материјалне. И само тело Праматере Еве беше материјално, створено од Адамовога ребра као грађе. Рајски плод који су они обоје окусили, такође је био материјалан. Покривка као њихова одећа, такође. И све потоње, такође материјално. Адамова лобања коју је на Голготи подно Крста обагрила Христова крв такође је била материјална. Боравак Прародитеља у Аду са душама од, самоме Творцу познате каквоће и штаства, или од каквоће и штаства у стању ипер-и-префињености самоме Творцу познате. На крају ту су и Прародитељи Адам и Ева, васкрсли са Христом као створена, и материјална бића. И тако даље.

Јер када тело Прародитеља Адама не би отпочетка, и континуирано било материјално, могла би се очекивати замерка да су на пример постојала два Адама: један нематеријални, и други материјални, па би се тада то, наравно, морало узети у обзир. Али ми немамо разлога да верујемо да је свети Григорије Ниски ишао толико далеко том линијом: да је веровао у постојање два посебна Адама. Не! Он ни не говори о томе, већ о два различита стања или начина постојања једног те истог Праоца Адама, код којега је било дошло до промене једног личног у друго лично стање. И још је овде реч о сили размишљања и мисли светога Григорија; о сили размишљања и созерцавања која је јединствена појава у целокупној светоотачкој мисли. И таквога интензитета да је једног непоткупљивог немачког научника, Вернера Јегера она једноставно усисала; односно држала за се као магнет у најплодоноснијим радним годинама његовим!

Енигму сунчаног и светлосног бића односно тела првочовека Адама описаног умом светога Григорија најизворније разрешава наш учитељ богословља, изрјадног библијског богословља, епископ бачки Иринеј, који нас увек подсећа на реч да нема ученика изнад учитеља својега, и да је доста ученику да буде као учитељ његов (Мт, 10, 24-2; 12, 24. Лк. 6, 40. Јн. 13, 16; 15, 20). По њему, само треба ићи трагом оваплоћеног, васкрслог и прослављеног Христа – Новог Адама, и запажати Његово прослављено богочовештво и божанску славу оваплоћеног.

*

Предупређујући нечији ум да се не дрзне да помисли да Тело Господа Исуса Христа није било материјално, како пре тако и после славног васкрсења Његовог у телу и са Телом; или да неко нама не би подметнуо такву клевету, ми се за сведочанства о тој  истини обраћамо најпре светом Јеванђелисту Матеју, чије Јеванђеље изобилује позитивним примерима те врсте, а затим и осталима; и све то опет, по нашем избору.

Код Матеја:

нађе се да је затруднила од Духа Светога. … јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надени му име Исус; Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, (1, 18-21, 23, 25).

К. М.: А када се Исус роди у Витлејему јудејскомеГдје је цар јудејски који се роди?и дођосмо да му се поклонимо.(2, 1-2, 8-9, 11). … анђео Господњи јави се Јосифу у сну …: … узми дијете и матер његову … (13-14, 19-21).

Глас вапијућег у пустињи … (3, 3).

Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. Њему је лопата у руци … (11-12).

Тада дође Исус … на Јордан Јовану да га овај крсти. (3, 13. Мар. 1, 9. Лк. 3, 21). И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и видје Духа Божјега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи (3, 16-17; 17, 5).

Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша (4, 1. Мар. 1, 12 и даље. Лк. 4, 1 и даље).

И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напосљетку огладње

… Тада га ђаво остави, и гле, анђели приступише и служаху му (4, 2, 3-11; 27, 53. Јеврејима 1, 14).

Народ који сједи у тами видје свјетлост  велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија (4, 16; 3, 2).

Од тада поче Исус проповједати и говорити: (4, 17-25. Мар. 1, 16; 1, 39; 3, 7. Лк. 5, 2; 4, 15, 44).

И отворивши уста своја, учаше их говорећи: … (5, 2)

 И када заврши Исус ријечи ове, дивљаше се народ науци његовој. Јер их учаше као онај који власт има, … (7, 28. Мк. 1, 22. Лк. 4. 32).

И пруживши руку Исус, дохвати га се говорећи: Хоћу, очисти се. (8, 3).

И дотаче се руке њене, и пусти је ватра, … (8, 15).

 

… тако да селађа покри валовима; а он спаваше (8, 24. Мк. 4, 37. Лк. 8, 23).

… пробудише га говорећи: … (8, 25).

уставши запријети вјетровима и мору, и настаде тишина велика. (8, 26).

ко је овај да га слушају и вјетрови и море? (8, 27).

А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? (9, 4; 12, 25).

… жена која је дванаест година боловала … приступи састраг и дохвати се скута хаљине његове … И оздрави жена од онога часа. (9, 20-22).

А кад истјера народ, уђе и ухвати је за руку, и устаде дјевојка. (9, 25).

Тада се дохвати очију њихових говорећи … И отворише им се очи … (9, 30; 8, 4).

даде им власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцјељују од сваке болести и сваке немоћи. (10, 1. Мк. 6, 7. Лк. 9, 1).

Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас. (10, 20).

Идите и јавите Јовану ово што чујете и видите: Слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље (11, 5. Ис. 35, 6).

Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима. (11, 25).

Да, Оче, јер је тако била блага воља твоја.

Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити. (11, 26-27. Мт. 28, 18. Јн. 3, 35).

… Син Човјечији господар је и суботе…

… Пружи руку своју … и постаде здрава … (12, 8, 13).

метнућу Дух свој на њега, и суд незнабошцима јавиће (12, 18; 3, 17).

А ако ја Духом Божјим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божје (12, 28).

као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи (12, 40. Јн. 2, 1).

… а гле, овдје је већи од Јоне. (12, 41. Јона 3, 5).

… а гле, овдје је већи од Соломона (12, 42. 1. Цар. 10, 1).

… мати његова и браћа његова стајаху напоље тражећи да говоре с њиме. (12, 46. Мт. 13, 55. Мк. 3, 31. Лк. 8, 19).

И неко му рече: Ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. (12, 47).

Отворићу у причама уста своја, казаћу сакривено од постања света. (13, 35. Псалам 49, 4; 78, 2).

Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији (13, 37).

Није ли ово дрводјељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда? И сестре његове нису ли све код нас? Откуда њему све ово? (13, 56).

И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, … , и преломивши даде ученицима, … (14, 19).

А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору (14, 25).

А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. (14, 28).

И мољаху га да се само дотакну скута од хаљине његове; и који се дотакоше оздравише. (9, 20).

И узевши оних седам хљебова и рибе, …, преломи и даде ученицима својим, … (15, 37).

Јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца својега са анђелима својим, … (16, 27).

И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; …  И приступивши Исус дохвати их се и рече: … Син Човјечији биће предан у руке људске; И убиће га , и трећи дан устаће … (17, 2-3, 5, 7, 22. Мт. 16, 21. Мк. 8, 31; 9, 30).

Тада му приведоше дјецу да стави руке на њих, и да се помоли; … И положивши на њих руке, отиде оданде (19, 13. Мк. 10, 13; 18, 3).

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; (Мт. 16, 21).

И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће. (20, 18-19).

И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим. (20, 34).

… Ево Цар твој иде теби кротак, и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне жиовотиње. И усједе на њих. (21, 5; 2-4, 7. Ис. 62, 11. Зах. 9, 9. Јн. 12, 15).

И уђе Исус у храм Божји, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних что мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. (21, 12. Мк. 11, 11. Лк. 19, 45. Јн. 2, 15).

И оставивши их, изиђе напоље из града, у Витанију, и заноћи ондје. А ујутру враћајући се у град огладње; (21, 17-18).

Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу. (22, 30).

Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. (24, 24).

И тада ће се показати знак Сина Човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човјечијега дгје долази на облацима небеским са силом и славом великом. (24, 30. Дан. 7, 13. Откр. 1, 7: као што је он сам у свјетлости).

А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. (25, 31).

Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг ббијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. (25, 35-36. Ис. 58, 7).

Приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом (26, 4. 5 Мојс. 15, 11).

А она изливши мирис овај на тијело моје, учини то за мој погреб. (26, 12-13).

А он одговарајући рече: Који умочи са мном руку у здјелу тај ће ме издати (26, 23).

И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (26, 26-28. 1. Кор. 11, 23-25. 2. Мојс. 24, 8. Јер. 31, 31).

Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега. (26, 29).

Опет и други пут отиде и помоли се говорећи: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. (26, 42).

… Ево се приближава час, и Син Човјечији предаје се у руке грјешника. (26, 45).

И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га … Тада приступивши ставише руке на Исуса и ухватише га. (26, 49-50).

Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? (26, 53).

А они што ухватише Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи, … (26, 57).

… од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским. (26, 64; 16, 27; 24, 30. Пс. 110, 1).

Тада му попљуваше лице и удараху га, а други га бијаху по образима. (26, 67. Ис. 50, 6).

… Ја сам невин у крви овога праведника; … (27, 24. 5. Мојс. 21, 6).

Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да се разапне. (27, 26).

И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му га на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се … (27, 28-29).

И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави. (27, 30. Иса. 50, 6).

И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше га да га разапну… и натјераше (Симона) да му понесе крст. (27, 31-32).

Дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. (27, 34. Пс. 69, 21).

А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцку. (27, 35).

А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: … (27, 46. Пс. 22, 1).

И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше. (27, 48. Пс. 69, 21).

А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух … И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; И изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима. (27, 50-53).

Овај приступивши Пилату замоли за тијело Исусово. Тада Пилат заповједи да му даду тијело. И узевши Јосиф тијело, зави га у платно чисто. И стави га у свој нови гроб што је био исјекао у камену; … Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; … А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен. (27, 58-60. Иса. 53, 6. Мт. 27, 64-66. Дан. 6, 17).

А анђео одговарајући рече женама: … Није овдје; јер устаде … Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. (Мт. 5-6; 12, 40; 16, 21; 17, 23; 20, 19).

… усатаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети … (28, 7; 26, 32).

… и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. (28, 9).       

Код Луке:

И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све. (6, 19).

И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. И повикавђи Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну. (23, 43, 46. Пс. 31, 5).

Приступивши Пилату заиска тијело Исусово. И скиде га и обви платном, и положи га у гроб усјечен у камену, у који не бијаше никад нико положен. (23, 52-53).

Говорећи како Син Човјечији треба да буде предан у руке људи грјешника и да буде разапет и трећи дан да васкрсне. (24, 7).

А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом. Како га предадоше првосвештеницима и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га … (24, 19-20. Мт. 21, 11).

Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? (24, 26).

И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. (24, 30).

Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да га ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. … Имате ли овдје што за јело? А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима. (24, 39-43).

И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине. (24, 49. Јн. 15, 26; 16. Дјел. 1, 4).

И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. (24, 51. Мк. 16, 19. Јн. 20, 17. Дјел. 1, 9).

Код Јована:

У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. … У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима (1, 1, 4; 5, 26).

Рече јој Исус: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему; (20, 17).

… и док су врата била затворена …, дође Исус и стаде на средину и рече им: Мир вам! (20, 19, 26. Мк. 16, 14. Лк. 24, 36).

 

И ово рекавши, показа им руке своје и ребра своја. (20, 20).

И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! (20, 22).

Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. (20, 25).

Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. (20, 27).

… видјеше огањ наложен и на њему положену рибу, и хљеб. Тада дође Исус, и узе хљеб и даде им, тако и рибу. (21, 9, 13).

Откривење:

 

И усред седам свијећњака (видјех) Некога налик на Сина човјечијега, обучена у дугачку хаљину, опасана по прсима појасом златним. (1, 13; 2, 1; Дан. 7, 13; 10, 5). А глава његова и коса бијаше бијела као бијела вуна, као снијег, и очи његове као пламен огњени; (Дан. 7, 9; 2, 18; 19, 12). И ноге његове као сјајни бакар кад се зажари у пећи; и глас његов као хука великих вода. И имаше у својој десној руци седам звијезда, и из уста његових излажаше мач оштар с обје стране, и лице његово бјеше као сунце што сија у сили својој. (1, 15-1; 2, 1; 2, 12, 16; 19, 15).

И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си да измеш књигу, и да отвориш печате њене; јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена. (4, 9). И чух гдје свако створење што је на небу и на земљи и под земљом и што је на мору, и све што је у њима, говори: Ономе што сједи на пријестолу, и Јагњету, благослов и част и слава и моћ у вијекове вијекова! (4, 13).

И видјех небо отворено, и гле, коњ бијели, и Онај који сједи на њему зове се Вјерни и Истинити, и по правди суди и ратује. (19, 11; 6, 2; 3, 14. Ис. 11, 4). А очи су му као пламен огњени, и на глави његовој круне многе, и има Име написано, које нико не зна до Он сам; (19, 12; 1, 14; 2, 18). И обучен је у хаљину црвену од крви, и Име се његово зове: Логос Божији. (19, 13. Иса. 63, 2. Јн. 1, 1) …

И име на хаљини и на бедру своме Име написано: Цар царева и Господар господара. (19, 16. 1 Тим. 6, 15; 17, 14).

… Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. (21, 6; 1, 8; 22, 17).

А храма не видјех у њему, јер храм је његов Господ Бог Сведржитељ, и Јагње. И град не потребује сунца ни мјесеца да му свијетле, јер га слава Боћија освијетли, и свјетлост је његова Јагње. (21, 22-23. Иса. 34, 23; 60, 19, 20; 22, 5).

И показа ми ријеку воде живота, бистру као кристал, која извире од пријестола Божјег и Јагњетовог. (22, 1. Језек. 47, 1. Зах. 14, 8).

И гледаће лице Његово, и Име Његово биће на челима њиховим. (22, 4; 3, 12).

И ноћи више неће бити, и неће требати свјетиљке, ни свјетлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће у вијекове вијекова. (22, 5; 21, 25; Дан. 7, 27).

Ја сам Алфа и Омега, Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак. (22, 13; 1, 11).

Ја, Исус, послах анђела својега да вам посвједочи ово у Црквама. Ја сам Изданак и Род Давидов, сјајна Звијезда  Даница. (22, 16; 1, 1).

Светога Јована Златоуста визија

о стварању живих бића и о појави човека

 

Свети Јован Златоусти наглашава да постоје неки неразборити људи који и после толике поуке не верују, нити допуштају да видљиве ствари имају Творца. Други тврде да оне саме од себе битишу, други опет да су настале из неке базичне твари. Зато нас блажени Мојсије поучава о редоследу створених бића, и како је свако појединачно створено. Како неразборитима не би преостао изговор, он јасно дели и редослед посталих ствари, и број дана (в.: Беседа седма на Постање 4, у.: Свети Јован Златоусти, Дела 7, Ниш 2018, 77-8). Међу бићима која су настала шестога дана земља је као душу живу извела по роду четвороношце и … звери земаљске … а све је уведено у битисање ради части човека што ће је у будућности имати. На питање оних који запиткују: Због чега звери?, писмо одговара: И виде Бог да је добро. Не постоји ништа што би било створено безразложно, премда људска природа нема снаге да свему са тачношћу зна разлог. Тако су и звери, као и домаће животиње имале доћи под власт онога који ће, не много касније, бити створен као првостворен, односно као уникатно створен (Исто, 5, стр. 80). Њему ће бити предата власт и управа над свим видљивим стварима, док ће оно бити обликовано тако да буде часније од свих створења. Зато све у вези са обликовањем овог чудесног живог бића, словесног и душевног, треба чувати у памћењу ради побуђивања себе на славослов Господу. Зашто ово наглашавамо? Зато што су и у наше дане они који су разумом почаствовани, који су од Творца добили толико првенство, који су од свих створења часнији, управо сами запали у бесловесност да се клањају псима, мајмунима, крокодилима – животињама нечаснијим од људи (в.: Исто, 6-7, 81-2).

Шта је ново у реченом: Да створимо човека по лику нашем, и по подобију? Ко је тај који се ствара да је био потребан толики савет и разматрање у погледу његовог опремања, пита Златоуст? То је човек, најдрагоценије од свих видљивих живих бића, због којега је и било уведено у постојање: небо, земља, море, сунце, месец, звезде, гмизавци, марва, сва бесловесна жива бића … (в.: Исто, Беседа 8, 2, 86). Да питамо Јудеја, наставља Златоусти, и да видимо шта он каже, коме је казано то: Да створимо човека по лику нашему?, јер то су Мојсијеви списи, којему они говоре да верују, а заправо не верују, као што и Христос каже: Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и мени (Јн. 5, 46). Но, списи су код њих, али је смисао код нас. Под велом тих речи Владика жели да покаже свенадилазећу част коју показује према створеном човеку (Исто, 86-7). Зато реч по лику носи значење по власти, а не по нечем другом, рецимо у смислу облика (Исто, 3-4, 88-9).

Творац је само речју и хтењем све у битисање увео. Рекао је: Да буде, и би увођење свих стихија у битисање. И то није била напросто реченица, него Божја реченица. То тек значи да битишуће ствари нису настале из подлежеће или подметнуте твари, како о томе говоре они који сопствено брбљање уносе и стављају га поред догмата Цркве. И друго, да је значење реченога по лику не оно што означава достојанство човекове суштине, него сличност власти; тј. да се лик не казује у смислу облика, него у смислу власти, како је и речено: И да владају рибама морским, и птицама небеским, и зверима и гмизавцима земаљским (Исто, Беседа 9, 2, 95-7).

Лик је објава слике власти, а подобије да по властитој моћи бивамо подобни Богу; или, да се по благости и кротости изједначимо са Њим, а да и у смислу врлине будемо слични Оцу који је на небесима (Мт. 5, 45). Дакле од самог почетка и увођења човек је имао заокружену власт над зверима. Зато Писмо вели: Доведе звери и све бесловесне животиње Адаму, да види како да их назове (1. Мојис. 2, 19). А он као какав господар што додељује имена потчињеним му слугама, тако је свима наденуо називе: И свако оно назвање које назва Адам, то му је име (1. Мојис. 2, 19), а то је, наиме, символ господарења. Због тога  је Бог, хотећи и тиме да га поучи достојанству власти, њему препустио надевање имена, закључује Златоуст (Исто, 3-5, 97-100).

Шта нам преостаје? Да скрушимо мисао, да смиримо и унизимо размишљање, да уђемо у луку ослобођену сваке буре и да се веселимо спокојем мисли. Зар Христос баш због тога није говорио: И наћи ћете покој душама својим?! (Исто, 6, 101-2).

*

На созерцавање изгледа и стања првонасталог човека опет нас свети Јован Златоусти позива. У ствари, он нас позива на још једну од својих гозбених речи: … ако хоћеш да научиш какво нам је тело Бог створио на почетку, хајде да пођемо у рајски врт и погледамо онога човека који је на почетку настао, … то тело није било тако трулежно и пролазно, него блистајуће као каква златна статуа која само што је изашла из топионице, ето тако је то тело било слободно од сваке трулежности; и нити га је напор узнемиравао, нити зној слабио, ни (му) бриге ковале завере, ни туга опседала, нити га је мучила иједна друга страст; … једноставност суштаства (овде) понајвише показује окретност и умешност умења, јер (Бог) је у блато и пепео уметнуо толику хармонију и толика чула, тако разнолика и многоврсна, (па још) кадра да философирају о таквим стварима. (Свети Јован Златоусти, Беседа једанаеста о статуама 2, Дела 3, Ниш, 2013, 177-9).

Показатељи

оваплоћења и прослављења Господа Исуса Христа

у Златоустовој литургијској Анафори

 

Кренимо путем селектовања свих места у вези са самом темом; сада у вези са показатељима оваплоћења и прослављења Господа Исуса Христа у Златоустовој Анафори.

 

Проскомидија:

… како и кроз овај божанствени образац и чин, као и кроз унутарњи смисао целе свештене Проскомидије, сагледавамо Самога Господа Исуса и свецелу Његову Цркву. У средини видимо Самога Христа, истиниту светлост, Живот вечни који Он поседује и садржи у себи. Јер Он Сам је средиште кроз овај Хлеб. … Бог међу људима и Бог усред богова, које обожује Он, Бог по природи, оваплоћени њих ради. А то је и будуће Царство и доживљавање вечнога живота: Бог са нама, Којега видимо, и Којим се причешћујемо…

(Свети отац Филотеј, патријарх Цариградски, Тумачење Божанствене Литургије, у: Проскомидија, Божанствене Литургије, превео Архим. Др Јустин Поповић, Београд, 1978, 19).

 

Клањамо се пречистоме лику твоме, Благи, … јер си добровољноблагоизволео да телом ушиђеш на крст, … радошћу си испунио све, …

 

Господе, пружи руку своју са висине светога станишта свога, …

 

… и уселићеш се у њих, и хвалиће се Тобом сви који љубе име твоје, …

 

… и обиљем славе своје сатро си противнике.

 

Руке твоје створише ме  и саздаше ме: …

 

…, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, … и као невесту украси ме красотом.

 

Благословен Бог који излива благодат своју на свештенике своје као миро на главу, …

 

Благословен Бог који ме опасује силом …, који ми укрепљује ноге као јелену …

 

… и преподобни твоји, Господе, обући ће се у правду, …

 

… Господе, да чујем глас хвале твоје …

 

Господе, заволех дивоту дома твога и место боравка славе твоје.

 

Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на крсту прикован и копљем прободен излио си бесмртност људима, …

 

Као овца на заклање би вођен;

 

И као невино јагње, немо пред онима који га стриже, тако не отвара уста својих;

 

Јер се узима од земље живот његов;

 

Жртвуј владико;

 

Жртвује се Јагње Божје, које узима грех света, …

 

Један од војника прободе Му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода, …

 

Благослови, владико, свето сједињење.

 

Стаде Царица с десне стране Теби, …

 

Помени, човекољубиви Господе, и све православне оце наше и браћу, у заједници с Тобом преминуле с надом на васкрсење у живот вечни;

 

И звезда дошавши стаде над местом где беше Дете.

 

Господ се зацари, у красоту се одену; обуче се Господ у силу и опаса се, …

 

Врлина Твоја, Христе, покри небеса, и хвале твоје пуна је сва земља.

 

Закрили нас, Господе, окриљем крила твојих;

 

Боже, Боже наш, који си послао Небесни Хлеб, храну целоме свету, …

У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, Неограничени.

 

Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, …

 

Господе Боже наш, чија је моћ недосежна и слава несхватљива, …

 

…освети оне који љубе красоту дома твога; Ти их прослави божанском силом твојом, …

 

Јединородни Сине и Речи Божја, … а изволео си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непромењиво постао си човек; био си распет, Христе Боже, смрћу си смрт сатро; …

 

…дајући нам у садањем веку познање истине твоје, …

 

Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Анђела и Арханђела, да служе слави твојој, …

 

… спаси на, Сине Божји,дивни у светима (васкрсли из мртвих), …

Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га даром украсио;

Благословен који долази у име Господње.

 

Благословен си на престолу славе царства твога, Ти који седиш на Херувимима, …

 

Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, бесмртну светлост твога богопознања, …

 

Боже духова и свакога тела, који си смрт сатро и ђавола победио, и живот свету твоме даровао; Ти сам, Господе, упокој душе слугу твојих, (…), у месту светлом, … Јер си Ти васкрсење, и живот, и покој уснулих слугу твојих (…), Христе Боже наш, …

…који си ниспослао спасење роду људском, Јединородног Сина твог и Бога, Господа нашег Исуса Христа, …

… удостој нас да Ти приносимо молбе, …, и бескрвне жртве …

… дај њима који Ти свагда служе …, да се … причешћују светим Тајнама твојим, …

 

… Царе славе; … непромењиво и неизмењиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; …

 

… да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, … јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, …

 

Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто Тело твоје, обави Га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши, у нови гроб сахрани Га.

 

У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, …

 

Гроб твој, — извор васкрсења нашега, Христе, показа се као живоносан, као лепши од раја, ваистину светлији од сваке царске одаје.

 

За предложене пречасне Дарове, Господу се помолимо.

 

… и оспособи нас да Ти за грехе своје и за незнања људска приносимо Дарове и духовне жртве …

 

… Господе, крепости моја. Господ је тврђава моја, и прибежиште, и избавитељ мој.

 

Благодат Господа нашега Исуса Христа, …

 

Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свог Јединородног дао, да од свих верујућих у Њега нико не погине, него да има живот вечни; Који, дошавши и испунивши сав домострој спасења за нас, у ноћи у којој беше предан, штавише Сама Себе предаде за живот света, узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, благодаривши и благословивши, осветивши, преломивши, даде својим светим Ученицима и Апостолима, рекавши:

 

Узмите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова.

 

А тако исто и чашу по вечери, говорећи:

 

Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова.

 

Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка,

 

Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све,

 

… ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове.

 

И учини овај Хлеб пречасним Телом Христа Твога.

 

А оно што је у Чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога.

 

Претворивши их Духом Твојим Светим.

 

Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују на отрезвљење душе, … на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, …

 

… Тебе што Бога Реч непорочно роди,…

 

… и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица твог.

 

… удостој нас да се причестимо небеским твојим и страшним Тајнама са ове свете и духовне Трпезе, … на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небеског, …

 

… да дође царство твоје, …

 

… хлеб наш насушни дај нам данас, …

 

… Светиње које су пред нама, раздели свима нама на добро,

 

… Лекару душа и тела наших.

 

… и дођи да нас освешташ, Ти који са Оцем седиш горе, и овде си невидљиво с нама; и удостој нас да нам својом руком предаш пречисто Тело своје и пречисту Крв, а преко нас и свему народу.

 

… Разломи, владико, свети Хлеб.

 

Ломи се и раздробљује се Јагње Божје, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне који се причешћују.

 

Напуни, владико, свету Чашу.

 

Благословена топлота Светих твојих, …

 

… Дај ми, владико, пречасно и пресвето Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

 

Теби … даје се пречасно и пресвето и пречисто Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни.

 

Пречасно и пресвето Тело Господа  и Бога и Спаса нашега Исуса Христа даје се мени … на отпуштење грехова и на живот вечни.

 

… Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело твоје, и ова сама пречасна Крв твоја.

 

… и удостој ме да се неосуђено причестим пречистим Тајнама твојим на отпуштење грехова и на живот вечни …

 

Ево, приступам божанском причешћу. … не спали ме причешће. Јер си огањ који спаљује недостојне, већ ме очисти од сваке нечистоте.

 

Прими ме данас, Сине Божји, за причесника Тајне Вечере Твоје, … нити ћу Ти дати целив као Јуда, …

 

Нека ми причешћивање светим Тајнама твојим, Господе, не буде на суд или на осуду, већ на исцељење душе и тела. …

 

Пречасном и пресветом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа причешћујем се ја недостојни … и на живот вечни. …

 

Ова се дотаче усана мојих, … и грехе моје очистиће.

 

Ево приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашем. – Дај ми, владико, пречасну и пресвету Крв Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

 

Слуга Божји – причешћује се пречасном и пресветом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа … и на живот вечни.

Ево се дотаче усана твојих, …

 

Причешћује се слуга Божји … пречистим и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа …

 

Видевши васкрсење Христово, поклонимо се светоме Господу Исусу, … Крсту твоме клањамо се, Христе, и свето васкрсење твоје певамо и славимо; … кроз Крст дође радост целоме свету. … нас ради претрпевши Крст, смрћу смрт разруши.

 

… слава Господња на теби засија.

 

… Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства твога.

 

Омиј, Господе, светом Крвљу твојом, грехе овде поменутих слугу твојих: …

 

Видесмо Светлост истинску; примисмо Духа Небескога;

 

Узнеси, владико.

 

Узнеси се на небеса, Боже,  по свој земљи слава твоја.

 

… јер си нас удостојио да се причестимо светим твојим, божанским, бесмртним и животворним Тајнама; …

 

Ми, који смо примили божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне, …

 

Благодаримо Ти, … што си нас и у данашњи дан удостојио твојих небеских и бесмртних Тајни.

 

… освети оне који љубе красоту дома твога; … Ти их прослави божанском силом твојом, …

 

Христе Боже наш, Ти Сам јеси пуноћа Закона и Пророка; Ти си испунио сав Очев домострој спасења, испуни радошћу и весељем срца наша, …

 

… јер видеше очи моје Спасење твоје, … светлост да обасја незнабошце, и славу народа твога Израиља.

 

… Тебе што Бога Реч непорочно роди, ваистину Те Богородицу величамо.         

 

Светло које речи преподобнога Максима,

или речи неког другог,

чврсто везане за његово име и његову мисао

бацају на првобитно биће и живот праоца Адама

         Код праоца Адама другачији је био логос постојања душе и начин њеног постанка, а другачији логос постојања и начин постанка тела. О томе нам узвишену поуку даје и Свето Писмо. Оно не допушта да се душа и тело, сједињени по природи узајамно смешају у један исти начин рађања, када би у том случају био занемарен логос суштине и начин рађања свакога од њих.

Уз Адама, приликом његовог превођења у биће била је присутна двојака сила оног удахнутог даха њему својственог. Доведимо то у везу са Христом и Адамом. Христос је човештвом, односно душом и телом двојак: несмешана смешаност душе и тела у Њему у најбољој мери задржава Његову сродност са првим Адамом. Бог, примајући тело из претходно саздане материје и удахњујући из Себе живот у њега саздаје човека, а Он на исти начин из Пречисте Дјеве, примивши тело и удахнувши из Себе живот у њега саздаје сопствено човештво. Он је као Свесилни, не претрпевши никакву измену, својевољно саздао Себе тако што је примио тело обдарено умном и словесном душом; ето дакле како је Он Себе учинио човеком (в.: Свети Максим Исповедник 1, О разним недоумицама, Беседа Нови Сад 2017, 108, 316-7).

Онима који говоре да душе постоје пре тела, намењује се следећа реч: Све што на било који начин постоји, или ће постојати по суштини, Бог је и пре постојања тога свега желео све то, и у право и одговарајуће време му дарује као што му је и даровао суштину и постојање. Ми дакле верујемо да је Његовом бесконачном силом по предзнању све обухваћено извољењем Божјим, и да се ни о једном бићу ни на који начин није умовало тек однедавна. Тако сада видимо да логоси свих оних бића која по суштини постоје или оних која ће постојати, оних која су постала или оних која ће постати, оних која су се појавила или оних која ће се појавити, одраније постоје и постојано пребивају у Богу. (Исто, 318-321).

Говорити да одређења и ознаке бића, саобразни природним особеностима нису у њима присутни при првобитном саздавању значило би све узајамно мешати и тврдити да ниједна ствар није оно што јесте и каквом се назива. Такво тврђење садржи највећу клевету против божанске премудрости и силе. Зашто би то била клевета? Из следећег разлога: Ако по предзнању Божјем ствари поседују савршенство, а при превођењу у постојање и настанак задобију несавршенство, онда то или нису оне исте ствари на које се предзнање односило него неке друге уместо њих, или то представља очиту немоћ Творца Који није могао да оствари оно што је по Свом предзнању унапред знао; односно да, са стварањем истовремено учини биће потпуним и по енергији, као што му је природно да буде природно и по суштини. (Исто, 329-330).

На који начин настаје нешто ново, када новонастале ствари остају непромењене по својој природи? Начелно, свака новина се збива у складу са тропосом (начином постојања) обновљене ствари, а не у складу са логосом природе. Зато логос, када постаје нешто ново (када трпи измену), изопачује природу, јер тада она нема неизменљив логос по којем постоји. Но када тропос постаје нешто ново, при чему се задржава логос природе, пројављује се сила чуда, јер се показује да се природа подвргава дејствовању и да сама дејствује изван закона коме је подређена. Логос човечанске природе огледа се у томе да она поседује душу и тело,

и опет да се природа састоји из разумне душе и тела, а да њен тропос представља поредак у којем он природно дејствује или се подвргава дејствовању које се много пута мења и преиначује, при чему никако не мења природу.

Тако се збива и са сваком другом ствари када Бог, због Свога промишљања о предметима промишљања благоизволи да учини нешто ново са Својом творевином и да покаже силу која се простире изнад свих и кроза све. Тако је он уосталом, да би учинио нешто ново са природом чинио чудеса и знамења. Примера ради Бог је у неки други вид живота, другачији од оног у трошном телу, пренео блажене Еноха и Илију; и то не по измени њихове природе него по промени владања и управљања у складу са природом.

Осим свега извршеног по начину деловања и набројеног у Старом Завету, Бог је савршио и најновију, опет у погледу начина деловања, а не логоса бића – тајну кроз коју и ради које је све постало: тајну Очовечења ради нас. Саздао је нову природу, примивши плот посредством разумне душе, будући да је на неизрециви начин Сам био зачет без семена, и пошто је, не претрпевши пропадање, рођен као савршени човек, заједно је са телом примио и умну душу приликом самога тога неисказанога зачећа. (Исто, 333-336).

Свака природа, саобразно сопственом логосу, има завршетак. Међу бићима никада није постојала, нити постоји, нити ће постојати нека природа која је по своме логосу била нешто што сада није, нити сада јесте, или ће касније бити нешто што раније није била. Она бића чији су логоси од Бога заједно са постојањем попримили и савршенство, имају саздавање и осуштињење у складу са логосима и не попримају никакав додатак или недостатак у односу на оно што она јесу по свом битију. А ово говоримо да нас својим неумесним учењима не би завели они који вештим нагађањем и отменошћу речи замењују веру (Исто, 337).

Својство човечјег тела пре сагрешења код праоца Адама било је другачије у односу на оно које сада видимо да влада у нама. Праотац Адам беше у стању уравнотежености, слободан од сталне измене превласти својстава у разним правцима, и то зато што не беше лишен бесмртности по благодати и што не  поседова трулежност која га жаокама сада бичује. Састав и устројство његова тела био је спој и склад уравнотежених и простих својстава. Његов телесни састав није чинио плот масивном, смртном и противном духу. Он није расипао дату му природну крепкост; није се нуждавао за одећом, због бестрашћа није био обузет стидом, већ неподложан студени и врућини (Исто, 346, 348).

Ако нити једно биће није беспочетно и безгранично, онда је некада било времена када није постојало нити једно биће. А ако није постојало, онда је постало, јер га није било. Ни једно ни друго, ни битије ни постанак само биће не поприма без преиначења и промене. Ако ли је било једно па постало нешто друго, оно се преиначило преласком постојања у оно што није било, или се променило примањем додатка лепоте која му је недостајала.

Све што је подложно преиначењу или промени, или што је непотпуног обличја, не може бити самодовољно. А оно што није самодовољно има потребу за другим који му пружа савршенство, и постаје савршено, али не и самодовољно, јер оно само не поседује савршенство по сопственој природи већ по заједничењу. Ономе пак коме је за достизање савршенства потребан други, овај ће му још више бити потребан за само његово постојање (Исто, 58, 164-5).

Светога Јована Дамаскина

созерцавање првоствореног човека

Бог је створио себи једну блиску разумну природу, једино умом  схватљиву; природу човечанску, опет самој себи доступну.

Било је потребно да произађе образац као јединство вишње мудрости и велелепности, и то у односу ка природама, као нека веза видљиве и невидљиве природе (св. Григорија Богослова Омилија 38 et 24. PG. 36, 321). Речено: било је потребно: означава вољу Творца, јер она је најпримарнији закон и одредба, или заповест. А како се то све збило? Бог је створио човека од видљиве и невидљиве природе, како по своме образу, тако и по подобију; тело од земље, а душу обдарену умом и духовну посредством свог дувања или емфисиме, што ми и називамо божанским образом или иконом. Јер израз по подобију или по икони означава оно разумно и самовласно, односно обдарено слободном вољом, док по подобију означава подобије кроз добродетељ или врлину.

         И душа и тело створени су у исто време, а не онако како празнослови Ориген: пре једно, а друго после. Бог је створио човека да не буде заједничар са злом, него њега исправног, врлински доброг, да не буде тужан, да буде слободан од нуждавања, преукрашеног сваком врлином, поседником свакога блага, као неки други свет, мали у великом, поштованога као да је други анђео, комплексног, зналца ноуменалног, цара земаљских ствари који влада свише, земним и небеским, привременог и бесмртног, видљивог и ноуменалног, средину између величија и маленкости, истовремено духа и тело. Духа по благодати, тело као последицу гордости; једно ради утврђености да би славио Добротвора,   друго да би трпео, и да би се трпећи сећао, а као хвалисавац духовно се умудривао. Створио га је живим бићем које по икономији живи овде, тј. у садашњем животу, и које се премешта другде, у будући век, те у највишем степену тајне услед своје жудње за Богом, постаје Бог; обожује се због учествовања у божанској светлости, а не због тога што прелази у божанску суштину (св. Г. Богослов, Исто).

Бог је створио човека безгрешним по природи и слободним по вољи; безгрешним не зато што је био непријемчив за грех, јер Божанство је једино непријемчиво за грех, него зато што чинити грех није било условљено поривом његове природе већ слободним избором. Поближе речено, човек ће имати чврстоћу пребивања и преуспевања у добру помоћу божанске благодати, као и могућност да се одвраћа од прекрасног и препушта се злу, и то последицом своје слободне воље, јер добродетељ није таква ако се чини принудно.

А сама душа дакле жива је, проста и бестелесна, по природи невидљива телесним очима, бесмртна, обдарена и разумом и умом, аморфна, борави у органском телу дајући му и силу живота и раста, и чувства, и рађања, која нема ум другачији у поређењу с њом самом, него као свој најбистрији део; јер што су очи у телу то је ум у души; она је самовласна и вољна и делатна, измењиве је воље, јер је и створена. Све то примила је она по природном поретку благодаћу свога Створитеља, од које (благодати) је она добила и битовање и природно стање. (ЕПЕ, И. Дамаскиноу ерга 1, Догматика А, И Ектхесис и Екдосис ортходоксу пистеос В (12) 22. Диа тон антхропон, Тхессалоники 1976, 209-213. Такође, Тачно излагање Православне вере, са Предговором и коментарима Александра Бронзова, С. Петербург 1894, Шибеник 2010, 137-140).

Наш закључак о претходном

 

Праотац Адам није могао да еволуира постепено од примата у човека зато што му је претходило тренутно стварање од праха а не трансформација на основу животињског предлошка. И опет, примат му није могао дати лик зато што га хипотетички, примат или предак није имао, као што га ни до данас, па га ни дан-данас нема, нити ће га сутра имати (лик), него да ће се он заклањати само иза образине и маскоте. Примат му такође није могао предати дух живота јер би сам и сав био зависан од Животодавца. Коначно, примат није Праоцу могао предати подобије зато што само Адам има благослов да буде бог или христос по благодати; дакле, то исто не може никада и нигде да има претпостављени фамозни примат-живуљка.

Хипотетичари и апологете Теорије еволуције без правога кредибилитета и утврђености (попут професора Х. Ј., Митрополита Ј. З., К. В., митрополита Н. Х. и епигона: И. М., свештеника В. П., епископа М. В. и осталих), говорећи дакле о овој научној Теорији о настанку света и човека и о Еволуцији врста као јединој релевантној, ипак се ограђују од сопственог исказа префиксом плаузибилна, што ће рећи вероватна, или наизглед уверљива! У стратешкој науци такав исказ назива се одступницом за не дај Боже! Јер никада се до краја не зна шта- колико сутра може да те снађе у самој науци, а шта опет у теологији!

Зато би ублажавање ставова, замена теза, подметање кукавичјег јајета, скривање мачке и миша, лицемерно, двосмислено и лажно оглашавање поводом Дарвинизма и Теорије еволуције заиста било погубно за душу оних који су свему реченоме склони, и који му прибегавају, газећи преко лешева мале и саблажњене браће у Христу.

Зато их питамо: Зашто се хипокритски избегава позадина проблема ове богохулне теорије, док јој се истовремено лицемерно тапше по рамену као науци која би у овом тренутку, и ето баш православном богословљу била од насушне користи?!

Овде се дакле не ради о уопштеном погледу на Дарвинизам и на Теорију еволуције, него је реч о подмуклој ствари: о хипотетичком претку човековом или примату, односно о еволуцији или трансформацији тога примата у човека. Зато ево и самог нуклеуса проблема који је изронио на светло дана сада и овде, а ево и наше реакције на проблем који изазивају они који су се управо Христу заклели на правоверност:

Да ли се ове речи:

… не могу да затворим очи пред чињеницом да у свету имате на хиљаде православних богослова који живе као верујући људи не одбацујући теорију еволуције … Данас водећи православни теолози не сматрају да су теорија еволуције и вера две супротстављене ствари (в.: Владика Максим: Патријарх Павле нам је оставио у аманет да увек треба да стојимо уз народ, у Nedeljnik, 30, 05, 2019, 3/5)

надовезују на следеће речи:

Са одређеном дозом смелости можемо изнети хипотезу да је еволутивни развој пре пада, представљао део промисла Божјег … Еволуција би, дакле, могла бити схваћена као начин на који Бог ствара. Само стваралаштво никако није на тај начин угрожено, него напротив оно добија дубљи смисао. Овако схваћена еволуција би могла да да позитиван допринос теологији, јер би јој помогла у јаснијој артикулацији њене свагда присутне спознаје да човек није биће одвојено од остале природе (творевине) него да је њен саставни део … (Мр Александар Ђаковац, Теологија и биоетика: нека запажања о теорији еволуције и савременим генетским истраживањима – http://veraznanjemir.bos. rs/srp/tekstovi/djakovac.htm/),

и на следеће речи:

Председник Комисије Српске православне цркве за припрему програма верске наставе епископ Игњатије казао је још пре три и по године да је Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас. „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет. На то питање није ни одговарао. Он је само говорио о томе  на који су начин човек и остала природа везани. И та веза не може бити страна никоме, ни нама теолозима, рекао је епископ Игњатије тада Бети(Блиц 09. 09. 2004). /http://82.117.206.29/Develop/vesti.Nsf/feaec540 dco11162c125e7d0032cb98(b5c6b6f58a60599cc1256f09006c2242? Open Document),

и на ове речи:

„Црква се не плаши да ће њена истина бити окрњена тиме што наука прихвата „еволуцију врста“ и да човек евентуално биолошки потиче од мајмуна“ … „Било да се ово порекло човека поклапа са биолошком појавом људске врсте или да се оно укопчава као један беочуг у ланцу еволуције свих врста, истина библијске и црквене антропологије се тиме уопште не мења …“ (Христо Јанарас, „Антрополошки принципи“, Теолошки погледи, 4/85, 229-237), http://verujem.org/teologijajanarasantropološki principi.htm/,

и на следеће речи:

Било би неопходно да хришћанска теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. Ово је у сагласности са веровањем да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што су посебно истицали грчки свети оци Цркве. Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима, односно у идеји да људско биће представља последњу тачку биолошког развоја, мада нема потребе прихватити детаљан опис овог развоја у Дарвинизму. Сама Библија говори о стварању човека у последњи дан из природних састојака, већ постојећих … (Јован (Зизјулас), Религија, наука и животна средина (Саборност), Епархија Браничевска) број 2-3, година III /http: //verujem.org/teologija zizre/nau, htm/?

А опет, колико ли самог митрополита Јована Зизјуласа и његове епигоне у погледу ове теме препознајемо у следећим речима?

Папа Benedikt XVI, још као кардинал, али и као папа, износио је своје ставове о питањима односа вере у Божје стварање и теорије еволуције. Његове су речи да нам хришћанска слика света казује да је свет у својим појединостима настао у веома замршеном еволутивном процесу, но да  он у својој сржи ипак произлази из Логоса. In principio erat verbumу почетку ствари стоји стваралачка моћ разума.

Други римски папа који је хтео да остави догматскога трага и у стварима односа Стварања и Еволуције био је Јован Павле Други. Он је заступао став да Еволуција претпоставља Стварање, а  да се Стварање у светлу Еволуције приказује као временски продужено догађање или процес-као creatio continua. И док је папа Пио XII науку еволуционизма сматрао озбиљном хипотезом коју треба поближе истражити, Јован Павле Други је сматрао да нова сазнања дају повода да у теорији еволуције видимо више од хипотезе.

Када је реч о човеку, овај папа подсећа на записано и у енсиклици Humani generis, да људско тело има своје порекло у оживљеној материји која је пре њега постојала, то јест да је тело настало у еволуцијском процесу, а да је духовна душа настала непосредним Божјим стваралачким чином. Зато се може рећи за човека да је он утеловљени дух, дух у материји.

Врх леденог брега Теорије еволуције, али и његова основа јесте Енциклика Humani generis  папе Пија XII из 1950. године. Она је заправо тај извор нове христолошке јереси 20. и 21. века. Њоме се допушта планетарна расправа и смушченије о пореклу људског тела из већ постојеће живе твари. Из ове Енциклике непрестано еманира мисао да људско тело има своје порекло у оживљеној материји која је пре њега егзистирала; То јест, да је тело настало у еволуцијском процесу, а да је духовна душа настала непосредним Божјим стваралачким чином.

Други Ватикански Концил, у својој пастирској конституцији о Цркви у савременом свету Gaudium et Spes истиче да профане и верске реалности имају свој извор у истоме Богу?

(в.: Tomislav Vuković, Intervju: Dr Ivan Kešina, Bog stvara evolucijom, Split, Novembar 24. 2016, Glas Koncila 20 (2978), 20. 5. 2012.

*

Свештеник, проф. Димитрије Калезић, преко појмова претчовека, потчовека и качовека, пећинског човека, Немачког Неандерталца и Хрватског Крапинца, онога из околине Пекинга и питхикантропоса или мајмуночовека с острва Јаве, међу првима је, мада не први, увео у српски теолошки простор тему Дарвинизма и Tеорије еволуције (Упознајмо религију, Београд, 1982, 230-1). Он опет, није одолео искушењу да ствари не узме здраво за готово, него их је ипак узео таквима, само да би остао у универзитетском тренду дијалога између теологије и науке. Јер бозно, наука то од свих нас очекује! То јест, да и теологија макар једампут буде слушкиња и обожаватељка науке! А зар то већ није равно стању добровољне омађијаности науком!

*

Наш апологета протојереј Лазар Милин такође се, свестрано и детаљно, позабавио темом Дарвинизма и Теорије еволуције у нашој српској теолошкој средини, мада дозу двосмислености, па и индиректности у његовом повлађивању научним теоријама ми у његовим исказима итекако примећујемо. Притом он, ипак увек примењује један скривени шаховски потез да би матирао противника, било током игре, било на крају партије. У тој игри његови потези нас ипак подсећају: једампут на његово провлачење кроз сцилу и харибду, други пут на игру Андрићеве Аске пред вуком! Зато сваки богослов треба да прочешља његов, текст др Лазара Милина о Постанку света и човека, који се налази у IV књизи Апологетике његовог пројекта Научно оправдање религије, штампаног у Београду 1985. године, и тамо да обрати пажњу на странице 184-325.

Уместо да читаоца и истраживача само упутимо на означене странице овог текста, ми му због своје личне упорности и доследности када се ради о овој теми предочавамо неке од наслова и поднаслова исте, теме, еда бисмо је после тога сами окончали амбивалентним закључцима познатог професора, апологете и борца у београдској и југословенској научној арени с краја прошлог века. Закључцима који од аутора Лазара Милина и његових истомишљеника траже већу позорност!

Дакле:

Библија и биологија (порекло живота и врста)

Суштина и порекло живота

Најновији успеси

Биолошке теорије

Креационизам (докази креационизма)

Однос Библије према Теорији фиксизма – креационизма

Трансформизам (Теорија еволуције, Десцендентна теорија, Дарвинизам)

Историјски развој еволуционизма

Ламарк и Ламаркизам, од Ламарка до Дарвина

Чарлс Дарвин, Дарвинизам

Еволуционистичка схватања после Дарвина

Став апологета

Докази за трансформизам

Докази из систематике

Докази из упоредне анатомије

Докази из ембриологије, зоогеографије, физиологије, по аналогији, из палеонтологије

Директни докази трансформизма

Прелазни облици

Апологетски осврт на Теорију трансформизма

Мишљења великих биолога

Отимање за Дарвина – чији је он?

Питања у вези са доказима

Шта каже палеонтологија?

Појава полова

Биогенетички закон

Телеолошке појаве

Закључак

Порекло човека

Текст Библије и чињенично стање

Може ли се тај текст схватити буквално?

Има ли у томе тексту ишта стварно?

Човек је дело Божје

Човек је психофизичко биће

Тело је начињено од „праха земаљског

Како је Бог створио човека?

Разни одговори

Једно модерно схватање

Десцендентна Теорија о постанку човека

Докази десцендентне теорије, Морфолошки доказ, Ембриолошки доказ, Доказ на основу рудимената, Докази из области палеонтологије, чињенице из области палеонтологије

Апологетски осврт

Сличност човека и мајмуна

Разлике између човека и мајмуна

Духовне разлике

Вредност доказа из ембриологије, вредност доказа из рудимената, сведочанство палеонтологије, могућност нагле промене – мутације? Могућност дегенерисања, Резултат

Први дани човечанства (Рајско блаженство и греховни пад), Човек слика Божја

Приговори библијској повести о првим људима, Одговор апологетике

Греховни пад првих људи, Историчност греховног пада првих људи, Последице греховног пада, Телесне последице греха

Дужина преисторијског живота

Мишљење Светих Отаца о првом човеку

Збир чињеница

Кратак упоредни преглед, Закључак.

………………………………………………………………………………………………….. 

 

Закључци типични за апологету о. Лазара Милина

 

… терен на којем се налазимо такав је, да ту можемо само рећи: „верујем, или „не верујем, а никада: „ја то позитивно знам на основу научних непобитних доказа.

*

Како се појавио човек?

а) Тело човеково својом сложеношћу и целисходношћу непобитно сведочи да човек, као и остала жива бића, може бити дело само разумног Створитеља, а нипошто неке слепе случајности или неизбежне нужности. То још више и очигледније сведочи чињеница што је човек разумно биће и што  чак и остале животиње имају онолику меру разума колико им је потребно за њихов начин живота.

б) Да ли је Створитељ створио човека непосредним чудесним дејством, као што верује писац ових редова (проф. Лазар Милин – наша примедба), или је посредством закона еволуције припремио људско тело којем је удахнуо разумну душу, о томе немамо никаквих одлучујућих научних доказа ни за ни против… у оба случаја налазимо се у области веровања, а не потпуног позитивног, научно доказаног знања. Али оно што остаје ван сваког спора, то је да човек – … – није могао постати сам од себе ни еволуцијом ни случајем, него је он дело Божје.

Према томе, извештај Библије о појави човека у свету остаје неоспорно истинит, без обзира хоћемо ли Шестоднев назвати историјом или епом. Да је неко морао бити први човек то је несумњиво. А да тај човек није могао сам по себи изнићи из земље нити из животињског чопора, то је очигледно. Дакле појавио се тако што га је Бог створио, а природни услови и безбројне потенције његових гена утицали су на његов даљи развој.

*

ми никада нећемо бити сигурни да смо пронашли костур баш оног првог човека који се појавио на земљи. Зато нам палеонтологија може дати конкретан одговор само релативно. Она може рећи какав је био живот оних људи чије смо кости нашли, и који су према нашим проценама најстарији. А да ли су то најстарији, или први људи у апсолутном смислу речи, о томе немамо никаквих егзактних података. Остаје, дакле да се помогнемо логиком на основу чињеница.

Полазимо од чињеница да је човек дело Божје. За вољу трансформистима можемо само још једном нагласити да не знамо пут и начин како је Бог створио првог човека, да ли путем релативног трансформисања или непосредним чудесним дејством на материју, што писцу ових редова (о. Лазару Милину) изгледа знатно вероватније. Било овако или онако, човек је дело Божје. То тврди не само Библија, него посматрање човека као бића.

*

Животињски изглед палеолитског човека не мора, дакле, да буде неки неоспорни доказ да тај човек потиче од животиње. Такав изглед он је могао да добије сасвим комотно и као далеки Адамов потомак. Кад би се неки савремени човек изненада нашао у дивљој природи без игде ичега, као што се десило Адаму, његов начин живота се ни по чему не би разликовао од живота палеолитског човека.

Декаденцији су могле допринети и разне болести. Стручњаци су утврдили да је палеолитски човек покрај других болести боловао од запаљења зглобова … авитаминозе … разне болести онако необуздане, могле су још колико допринети човековој декаденцији и дегенерацији …

*

… из реда нађених сведочанстава  морамо избацити такозваног Еоантропуса, или Пилтдаунског човека јер је 1953. године научном експертизом несумњиво доказано да је то фалсификат.

Што се тиче Питекантропуса ту још увек остаје проблем. Наиме питање је чије су то кости које је Дибоа нашао на Јави. Научници се од самог почетка нису слагали на томе питању. Дибоа категорички захтева да се те кости схвате као остатак бића  које је он назвао Питекантропус еректус (усправљени мајмуночовек), и сматра да су све три кости које су нађене расуте на одстојању од петнаест метара удаљене једна од друге, припадале једном истом индивидууму. Можда и јесу!(пактира отац Лазар Милин – наша примедба) Али где су несумњиви докази за такву тврдњу?

… ако питекантропуса издвојимо као један велики проблем од кога нам се ништа сигурно није очувало и о коме према томе не можемо ништа поуздано рећи, остаје нам да почнемо са синантропосом као најпримитивнијим обликом људског рода. Он је знао да прави алатке, што је Х. Бреј несумњиво доказивао. Осим тога код њега су нађени  несумњиви остаци ватре. А то је довољно да се уврсти у ред људи.  (В.: Цитирано дело, 286-287, 292-294, 305-6).

*

Поред свих савремених могућности да се сликарски, скулпторски и филмски атељеи промовисања самог Дарвинизма и Теорије еволуције разобличе (баш као што су у међувремену разобличени атељеи за промовисање ванземаљаца, па и фамозно слетање астронаута на Месец у Мисији Аполо 11, наводно 16. јула 1969. године, које је у ствари било снимљено у војном филмском студију у пустињи Неваде, и у режији Стенлија Кјубрика), дакле поред свих могућности да се укаже на установе које манипулишу самом палеонтологијом ради увлачења у обману васионог света и у васионским размерама), упорно се и радо чини једно те једно: добровољно остаје се у егзилу обмане и самообмане. Јер обмана и самообмана стварају енергетски набој, неодољив мајсторима представљања истине о свету, баш као што су неодољиви адреналин или наркотик током свога дејства!

Док друга реч за умни наркотик јесте рационалистичка схоластика! Схоластичари наиме сматрају да у крајњем резултату они тоталитету стварности треба да гарантују опипљивост и истинитост; стварности које се њихов научни ум једампут свестрано домогао и више ју не испушта. Зато по њиховом гледишту – од науке треба очекивати ствари од примарне важности, док од вере само оне од важности другоразредне!

Крај свих крајева

 

Свако наше даље и све даље полемисање с Дарвинизмом, и свако прегоњење и надгорњавање у вези са њим и с Теоријом еволуције, и то после проласка кроз сцилу и харибду Сведочанстава, Предања и анализа које су извршили сами Пророци, па свети Оци: пророк Моjсије, Григорије Нисијски, Јован Златоусти, Максим Исповедник, Јован Дамаскин, … дакле након сведочанстава о Првоствореном сунчаном и светлосном Адаму, или о бићу обдареном достојанством и уникатношћу, било би сувишно, па и бесмислено! Јер, удаљавати се све више и више од откривене истине било би ствар улажења у атеистички гностицизам или теистички агностицизам, те тако поновни улазак у библијску ктисиологију, и то целокупну, као и у све адекватне научне теорије!

Зато би они савремени теолози који су извршили детаљну анализу ове теме (теме коју иначе заговорници Дарвинизма и Теорије еволуције стално подгревају и замагљују тако што избегавају фиксирани редослед стварања а прибегавају хипотези да је људско тело генетички, еволуцијом везано за неку давну животињску врсту), требало да се осете ослобођеним од обавезе даљег полемисања! Да се осете разрешеним од полемисања уопште, првенствено од спорења с онима који су слепи код очију-очеса-које нам дају дух Библије и Оци тумачи, и опет од обавезе доказивања  глувима код ушију-ушеса за оно што Дух говори Црквама.

Иначе моменат када заговорници теорије еволуције напуштају терен Библије и Предања и одлазе у (а)гностицизам искрсава: када се више не рачуна са чињеницом да све што је створено да је створено стваралачком речју односно енергијом Божјом. И да је опет непобитна чињеница Божје стваралачке моћи рефрен: Да буде, или Нека буде, који можемо иначе назвати и фиксираним редоследом! А фиксирани или утврђени редослед стварања осигуран је изначалном чињеницом да је дух Божји лебдео над водама за све време стварања или настанка света (Постања 1, 1).

Зато погледајмо још само једаред редослед фиксираног редоследа стварања свега: Нека буде светлост. И би светлост. Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод. Нека се слију воде што су под небом на једно место, и нека се покаже копно. И би тако. Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи. И би тако. Нека буду светила на своду небеском, … И би тако. Нека проврве по води жива бића, … И створи Бог … Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, … И би тако. Да начинимо човека по своме лику, себи слична, … И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их … А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива. (Постања 1, 3-27; 2, 7).

Ето чињеница је да се и на микро-плану сваке године семенка траве, биљке и плода, тј. птица, животиња и људи изнова обнови; да донесе сопствени плод и репродукцију, али и да се све то збуде по поретку и логосу, унутар врста и ради одржања врста. Развојни пут свега живог дакле не доводи се у питање, нити тиме и због тога треба да настане  проблем! Не! Проблем настаје због неприхватљивог волунтаристичког и анархистичког одрицања од очувавања Божјег принципа стварања и очувања врста и целокупне творевине.

*

Дарвинизам? Еволуционизам? Ми? Не померати међе и границе Отаца! Ништа не чинити исхитрено! Нипошто заступати полуистину и полулаж, јер оне су материјал за свађу; обазирати се на то да изазивача свађе тај материјал на крају одводи у јерес –  а јерес да доводи до распада свега, свих и свуда!

*

Док Чарлсу Дарвину, и упорним дарвинистима неко може и трикратно да одбруси: Анатема!!!, свима осталим, упалим у Дарвинизам као антрополошку и христолошку ујдурму, и до којег степена у јерес?! – требало би  због незнавености и лаковерности, научног помодарства и недоучености упутити позив да дају исповедање вере! Да се поставе визави саме дарвинистичке јереси. Док одлучујући разлог за то треба да буде наше братољубље и брига за спас људи. И опет, с њихове стране треба неизоставно да уследи покајање за саблазан коју су сами произвели у својим срединама, и шире!!! Црквеним учитељима и наставницима који би и поред тога, и даље хулили на Духа Светога: требало би одузети право на мисио каноника! Право да предају богословске науке и предмете. А онда редом преостало, … и до краја!

Све ово треба предузети ради даљег изграђивања Српске, односно Православне Цркве, а против њеног разарања. Том разарању опет, узрок могу бити увек подмукли Дарвинизам и Теорија еволуције, које иначе инаџије у Српској Православној Цркви однедавно подмећу као кукавичје јаје, где год могу, и коме год могу, а најпре школској и високошколској омладини!!!