Архива категорије: Текстови

Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019.

Чланови Канцеларије епископа крушевачког

„Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019.

(Сажета верзија текста)

Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.

*

Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даје се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ.

На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије.

*

Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“?

*

Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он  необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки  усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?).

Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког пристигао је и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’?

*

Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?!

*

Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би саопштила своје следеће запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте.

Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама  и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом!

Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо  и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?!

(Драмска пауза)!

…………………………………………………………………………………………………………………

*

Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је  то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне!

Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа, о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога.

Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену!

Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити!

Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају.

*

Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово:

Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …!

Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?!

*

Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“„нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“

Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати.

На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен.

Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање).

Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238).

Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми!

         Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата?

Прво: они су искривотворили цео Символ вере!

Друго: они су унизили Бога Оца  тако што су Га порекли као Творца. То до сада нико није учинио!

Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – нсторијанизовали су Га!

Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине, Чијим садејством је све постало.

Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали.

Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа.

Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате,  да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих.

Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!!

Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса.

*

Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdawe, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547).

*

На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу.

И опет о обраћању  у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?!

*

         Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“.

         Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву!

         Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та чињеница се не да апстраховати!

         На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље  засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити!

Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати!

*

         Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, и опет, о Проскомидији, коју исти свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу!

        Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?!

*

 У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне  синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила.

Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање  на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“.

Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима.

*

Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“

Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради  скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова.

Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње!

Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија!

Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести.

*

Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“

Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу).

Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“.

Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја!

Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла!

Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било!

*

И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери, како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он, како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже!

А сада наставимо даље.

*

„У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“

Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!!

*

Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом.

*

И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“

И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен!

Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем.

*

Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом  вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“

Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни!

*

Нашим велеученим православцима дарвинистима и еволуционистима, који су најпре у Требињу, дакле под окриљем Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, и у организацији Трибине Теологија у јавној сфери  промовисали своју „плаузибилну теорију“, желимо да испричамо једну истиниту причу. О томе како су они добили новог колегу истомишљеника, али закратко. Овајпут, ни мање ни више, него једног из ислама.

Елем, у диванхани се овако муабети: Имам Дрилон Гаши (31) је писао „неке ,неправовјерне, статусе на друштвеним мрежама-попут оног да вјерује у теорију еволуције.“ „Жива бића створена су еволуцијом, а еволуцију је водио Бог“, објаснио је он свој став према теорији, те  да ислам и наука могу у тандему. „Наука открива природне феномене онаквима каквима их је Бог створио“, правдао се он. На крају, након што је Гаши уклоњен с дужности, портпарол BIK-а Ахмет Садриу је проговорио:  „Његови ставови супротни су начелима ислама и нашим интерним правилима“. Своје „контроверзне“ ставове овај имам је ширио друштвеним мрежама и у разговору с локалним новинарима. На крају, за гест Исламске заједнице Косова (BIK), највишег верског тела у земљи пак, Гаши је казао да је то доказ да је традиционално умерени ислам на Косову у опасности. Иначе, овај бивши имам био је преузео дужност у џамији изграђеној арапским новцем у Витомирици,  сада месту с пет хиљада становника (N. N, 21.10. 2019 Index.hr), а пре овог рата било је то српско село крај Пећи са гробљанском црквом светог апостола Луке, и са неколико хиљада становника, које смо ми, заједно са митрополитом Амфилохијем Радовићем покушали да одвратимо од сеобе (наша напомена).

*

На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа  ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да  украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику  заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије.

Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен!

*

У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост.

Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају.

**

Чланови Канцеларије епископа крушевачког

„Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019.

(Опширна верзија истога текста)

Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.

*

Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даће се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ.

На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије. При том се још да приметити да би овај и овакав текст, који користи разне језичке, књижевне и уметничке, теолошке и научне дискурсе, да би заокружио и докрајчио тему, односно оправдао свој наслов, морао да нађе себи друго време и друго место. Односно да, судећи по својој претенциозности и оштрини, он заслужује цео један вишедневни симпосион. Стога је пред канцеларију епископа крушевачког стављен обиман задатак, пун динамике и неизвесности, као и урачунавање разних неочекиваних обрта. Ипак, све докле Канцеларији Епископа  ЗХиП-ог буде било угодно да комуницира са нама из Канцеларије епископа крушевачког, ми ћемо то извољење и подржавати.

Канцеларији пак епархије крушевачке њезин епископ је поставио задатак да новопридошлом тексту треба да приступа само на голубијим ножицама, и да сачува образ једног његовог анонимног адресанта, или више њих. И то опет више неголи што би се у узвратном тексту чувао образ адресираноме. Зато ми из Канцеларије епископа крушевачког не бисмо да из једног живог песка тема и дилема упадамо у други живи песак дилема и трилема, него бисмо се максимално, по могућству, држали текста сестринске нам канцеларије епархије ЗХиП-е, водећи при том рачуна о обостраном утрошку времена, и о заузимању простора ради овог нашег дописништва.

*

Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? Према томе још, њима његове дипломе и сертификати, магистеријум и докторат, послања и педагошки рад, научни и стручни текстови, његов учитељски и мисионарски век проведен у богословским школама у Цркви и у њеној Дијаспори, и опет, његови радови (објављени и необјављени текстови и књиге као огледања у разним областима и по врстама, укључујући и рад у области литургијских Анафора) – баш ништа не значи!  Њему се дакле ниушта узима то што је био обавезан да оправда поверена му звања, али и да се одазива личним стваралачким поривима? И све то опет, у духу мисио каноника права поучавања и послања; права-итекако постојећег у Православној Цркви, јер проистеклог из Јеванђеља, а објављиваног Христовим устима, и зато необориво утврђеног у Цркви, те зато и за нас обавезујућег! („Мир вама! Као што мене посла Отац, и ја шаљем вас.“ То рекавши, дахну у њих и каза им: Примите Духа Светога, …“ „Као што ти мене посла у свет, тако и ја послах њих у свет.“ – Јован 20, 21-22; 17, 18).

И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“? Питање је умесно, јер у „повезаним текстовима“ неких црквених мислилаца епископа и њихових следбеника, епископ крушевачки фигурира и као „глуп-лицемеран“, и најновије, као онај који добро „лупа у оне своје дирке“.

*

Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У овом тексту-есеју, или малом психолошко-персоналистичком огледу, или моралистичко-онтолошкој експертизи Канцеларије Епископа ЗХиП-е, има од свега тога по мало, па и о још понечему…? – С обзиром да Канцеларија епископа крушевачког није кадра да препозна жанр сочињенија у целини, она ће се задржати на „личности“ крушевачког епископа, која је ваљда доминантна. Подсетићемо да је он на територији братске нам епархије ЗХиП-е, из милоште познат као: „Гњавид“ (ипак не као „Ћоро“). То јест, „епископ крушебачки“, „цензор“, „инквизитор“, „епископ испранога мозга“, „безвезњаковић“, „језуита“, „унијата“, „необразован“, „острашћен“, „назадњак“, „неко кога ће стићи освета“, „мрзитељ“, „злобан“, „протува“, „неко ко не гледа у лице и очи својих саговорника“, „ситничар“, … рекло би се: један сваштар који се обазире само на туђе криптограме и невешто скриване поруке, њему упућиване, и обавезно са отровном жаоком. Осим тога, он је ионако, ако се не варамо, особа за поругу и понижавање у кругу најизабранијих. Једном речју, тип чији су и поздрави неуверљиви и непожељни … У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он  необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки  усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?).

Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког је пристигао још и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? То не би требало да  чуди. Просто речено, лакше је оплакивати туђе хаљине, неголи своје. Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, па ни нови предлог да сперемо са себе крштење, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’?

А шта би се дешавало даље када би некоме пало на памет да пита за право самог епископа Давида на слободу размишљања, писања и говорења по савести? Односно, шта би се догодило када би се неко поставио према њему као цензор и као инквизитор док он по савести размишља, пише и говори? Евентуално и брани себе од других, односно друге од себе? То јест оно што треба, и како треба бранити!?

*

Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?! Како ствари стоје, с њим би требало заувек раскрстити!

Ни то не би било необично, с обзиром да је у предратном периоду он био, и остао члан Одбора за Косово и Метохију, а да је у послератном периоду благословом Патријарха Павла он као монах повремено, између 1999. и 2003. године боравио у Пећкој Патријаршији, и да се он тада и тамо налазио у интересантним животним ситуацијама.

 Којим и каквим то, на пример?

Да је доживео саобраћајну несрећу пред Грачаницом, заједно са браћом Градимиром Станићем, Љубишом Фолићем и Миомиром Перовићем, усред извлачења једног нашег брата из британског и УЋК-окружења у Приштини;

да је трагао по Истоку за својом рођаком Љубомирком, па Бобаном, и осталим побијеним Источким хришћанима, и да је ради тога улазио у разна УЋК-легла.

да је одлазио на место (порта цркве светог Луке у Клини) атентата на тадашњег епископа рашко-призренског Артемија;

да се заједно са Патријархом Павлом нашао пред кућом једног од отимача јеромонаха Стефана из Будисаваца у потрази за самим Стефаном;

да је широм Метохијског Подгора трагао за 56 несталих Источана;

да је код Беркова упао, заједно са капетаном Фабиом и његовом патролом, у клопку несташних и наоружаних Шиптара који су шенлучили;

да је прошао кроз размену ватре у Пећкој Бањи по повратку из Љубова и након посете цркве светог Василија Острошког, слава му и милост;

да је разговарао са Етхемом Ћекуом, братом Агима Ћекуа, у Банкосу у Пећи, о судбини 500 Срба из Пећи и околине, под Етхемовим слоганом „пет стотина ваших за пет стотина наших“;

да је трагао за побијеним Србима у кањону реке Бели Дрим код Швањског моста;

да се инфицирао радиоактивним пепелом у тражењу црквених утвари у Средачкој Жупи, као и стварима и лешевима по Косову и Метохији;

да је с митрополитом Амфилохијем трагао за лешевима убијених на Савиним Водама изнад Пећког Радавца, и да се том неприликом нашао у непријатељском окружењу муслимана које је предводио радавачки хоџа;

да је доживео гранатирање Пећке Патријаршије;

да је са својим ратним репортером Јованом Мацуром био изложен немилости шиптарске деце-ђака код Самодреже цркве;

да је заједно са њим морао да уђе у минско поље на Брестовичком гробљу код Пећи;

да је са свештеником Будимиром Којићем спроводио шумокрадице кроз Пећ;

да је на њега и Јована Мацуру пуцано у Белом Пољу из правца Италијанске базе;

да је италијански КФОР покушао да га киднапује усред Пећке Патријаршије, убеђујући га да је он Милош Лазовић, шумар;

да је на Савиним Водама преживео склизнуће с пута у амбис, заједно са Патријархом Павлом и Мирославом Ракоњцем;

да је неколико дана, заједно са игуманијом Февронијом, био глинени голуб на нишану, на манастирској ливади површине 12 хектара у Будисавцима;

да је заједно са јеромонахом Јованом Ћулибрком трагао по Пећком Пољу за мртвима, и сахрањивао их у Гораждевцу и Пиштану, као што је заједно са њим и живе и мртве извлачио из шиптарског окружења (Капижница, Бистрица у Пећи, …;

да је он са оцем Луком Ананић улазио у минирану зону око цркве светога Луке у Витомирици код Пећи, и да су тада први пут опојани Витомиричани, убијени од братске руке, четрдесетих година прошлога века, …;

да је са владиком Луком, Добрилом Ерат и Марицом Матеи 2005. год. у Француском Министарству одбране у Паризу сведочио о УЋК-зулумима над Србима на Косову и Метохији, као и над КФОР-овим формацијама, укључујући и француску …

Зашто је канцеларија епископа крушевачког изнела ове ствари Канцеларије Епископа ЗХиП-ог? Нека то остане без одговора.

*

Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би могла да саопшти следеће своје запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте.

Но боље ће бити канцеларији епархије крушевачке, како за све друге ствари, подједнако и за веру – да много не таласа. Може бити да она додирне неки окидач, па поремети сестрински однос са Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог? Конкретно, ако се за некога може рећи да има писанија, исто тако се и за другога може рећи да и тај има писанија, сликарије, и тд.

Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама  и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом!

Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо  и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?!

(Драмска пауза)!

…………………………………………………………………………………………………………………

*

Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је  то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне!

Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога.

Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену!

Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити!

Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају.

*

Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово:

Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …!

Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?!

*

Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“„нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“

Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати.

На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен.

Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање).

Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238).

Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми!

         Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата?

Прво: они су искривотворили цео Символ вере!

Друго: они су унизили Бога Оца  тако што су Га порекли као Творца. То до сад нико није учинио!

Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – несторијанизовали су Га!

Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине, Чијим садејством је све постало.

Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали.

Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа.

Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате,  да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих.

Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!!

Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса.

*

Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdanje, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547).

*

На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу.

И опет о обраћању  у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?!

*

         Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“.

Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву!

         Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та се чињеница не да апстраховати!

         На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље  засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити!

Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати!

*

         Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, о Проскомидији коју овај свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу!

        Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?!

*

 У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне  синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила.

Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање  на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“.

Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима.

Овде треба нешто рећи телеграфски о улози Доњих Перовића и Давидовој, у светској револуцији: Прадеда Арсеније капетан у војсци Краља Николе; деда Илија гардиста код Краља Александра Карађорђевића; отац Радош, као тринаестогодишњак одведен 45. у Босну, на Сремски фронт и у Дреницу, разболео се и умро због сплетки које му је стварао римокатолик Ђерђ из Главичице што није могао да га увуче у криво сведочење; Давид служио војску у Љубљани 74. заједно са еп. Лукијаном Пантелић; дедови између два рата били председници Ђураковачке општине Источког среза; деда Саву убио Алил Ахметовић у Рудицама код Будисаваца; фамилија Перовића проглашена кулачком; деда Милија, скопски дипломирани гимназијалац, на домаћи показ прстом и залагањем Реџића робијао 9 година на Голом Отоку; деда Илија 4 године робијао у Бранденбургу, па још 7 година у казнионици у Нишу; материн отац, деда Радован Милосављевић, провео три године у ропству у Пишкопеји у Албанији; Давида тринаестогодишњака легитимисали, приводили и испитивали агенти на улици у Пећи, као двадесетчетворогодишњака у Горњем Зворнику и у Пећи исти хтели да га врбују за доушника, и то по његовом одласку на Свету Гору и у Јерусалим; плењене му књиге које је добио од оца Јустина у Ћелијама и од оца Јустина у Дечанима 76. године; отргао корице књига (попут оних о Старцу Силуану) штампаних у Диселдорфу, да га цензура не би приводила на саслушање; прислушкиван му телефон у родитељској кући у Пећи; њега као монаха Давида и јеромонаха Атанасија Ракету Шиптари хтели да прегазе трактором у Клини 1988. године …

С неке друге стране држава ФНРЈугославија била је уређена, и географски вероватно била најлепша на свету; имала је своје законе, и није дозвољавала политикантство оним грађанима који нису имали икакве потребе да воде политику, нити да улећу у њен казнени простор … У складу са тим знамо, како су на пример православна браћа Румуни искористили време комунистичке владавине. Тако што су извршили унутрашњу јеванђелску мисију, па данас уживају у њеним плодовима … Али и у време саме страховладе  председника Чаушескуа, један од највећих подухвата овога владара, и његове државе, био је у суштини хришћански: забрана абортуса, и обнова демографске политике!

*

Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“

Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради  скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова.

Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње!

Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија!

Све ће се стишати код „тужитеља и украситеља“ (једног или више њих?) епископа крушевачкога, када буду чули од њега наравоученије Патријарха Павла. Вратио се Митрополит Амфилохије из Аргентине, па право у Патријаршију код Патријарха Павла да му саопшти своје утиске о тамошњим збивањима. У једном тренутку он ће изустити: „Ваша Свјетости, могао би овај отац Давид у Аргентину, да помогне тамо“… Одговара му Патријарх: „Давид је као и сваки човек: има своје врлине, али и своје мане“. Дакле, схватљивије је када се каже да неки човек има своје мане, неголи када се каже да постоји неко ко не заступа његову непогрешивост.

Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести.

*

Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“

Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу).

Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“.

Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја!

Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла! Што се пак тиче телесних сила еп. крушевачког, хематолози му веле да има „крв као Шар-планинац“, а прогнозе оних који се веома разумеју у старост, опет говоре у његову корист: да ће и она „трајати на неодређено.“ Дакле, „треба још радит, легат и устајат.“

Наравно, тако је само у шали; док еп. Давиду у збиљи „још ове ноћи могу узети душу.“ И то зато што он, како пословица каже: „Уби од себе бољега.“

Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било!

*

И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже!

А сада наставимо даље.

*

„У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“

Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!!

Бојимо се дакле, да ћемо се у извештавању о сопственом теолошко-књижевном раду заморити и ми сами, и евентуални пратиоци нашега реаговања на оптужницу поштоване Канцеларије Епископа ЗХиП-ог.

Дакле, све  је почело у Гимназији, на часовима књижевности (проза, поезија и народне умотворине), наставило се на студијама књижевности (проза, поезија и историјска грађа за народну књижевност, етнолошка грађа), продужило се на Академији (есеји и сценарија), потрајало у војсци (дневници и поезија), дешавало се на теологији (химнографија, есеји, молитвени дневници, преводи служби с цркенословенског, филокалијски стослови, мученикослови), букнуло у монаштву (богословски коментари, студије, књиге, предавања), распламсало се и кулминирало у професури (студије, преводи, молитвено богословље, огледи, магистарски еквивалент, докторат, патролошке монографије, беседе, трилогија из уметности и логосологије, трилогија о Патријарху Павлу, богословска, књижевна, кинематографска, библијска, догматолошка, еко-етичка и био-етичка, естетичка и литургичка  поглавља, литургичке Анафоре, апологетски и полемички радови, критике, прикази, предговори, књиге о Метохијском Подгору, епиграми, пошалице, истраживачки књижевни жанрови, лексикони, етнолошки словари, репортаже, послератни дневници и извештаји, књиге беседа, радио-драме, преводилачки огледи на језицима руском, грчком, енглеском, црквенословенском, француском, румунском, интервјуи, прилози за житија савремених светих, мемоари, епистолографија, биографије, аутобиографија) … Поређење са Вергилијем – Владета Јеротић је знао зашто? Добро, и шта после тога …!?

*

Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом.

*

И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“

И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен!

Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем.

*

Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом  вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“

Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни!

*

Нашим велеученим православцима дарвинистима и еволуционистима, који су најпре у Требињу, дакле под окриљем Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, и у организацији Трибине Теологија у јавној сфери  промовисали своју „плаузибилну теорију“, желимо да испричамо једну истиниту причу. О томе, како су они добили новог колегу истомишљеника, али закратко. Овајпут, ни мање ни више, него једног из ислама.

Елем, у диванхани се овако муабети: Имам Дрилон Гаши (31) је писао „неке ,неправовјерне, статусе на друштвеним мрежама-попут оног да вјерује у теорију еволуције.“ „Жива бића створена су еволуцијом, а еволуцију је водио Бог“, објаснио је он свој став према теорији, те  да ислам и наука могу у тандему. „Наука открива природне феномене онаквима каквима их је Бог створио“, правдао се он. На крају, након што је Гаши уклоњен с дужности, портпарол BIK-а Ахмет Садриу је проговорио:  „Његови ставови супротни су начелима ислама и нашим интерним правилима“. Своје „контроверзне“ ставове овај имам је ширио друштвеним мрежама и у разговору с локалним новинарима. На крају, за гест Исламске заједнице Косова (BIK), највишег верског тела у земљи пак, Гаши је казао да је то доказ да је традиционално умерени ислам на Косову у опасности. Иначе, овај бивши имам био је преузео дужност у џамији изграђеној арапским новцем у Витомирици,  сада месту с пет хиљада становника (N. N, 21.10. 2019 Index.hr), а пре овог рата било је то српско село крај Пећи са гробљанском црквом светог апостола Луке, и са неколико хиљада становника, које смо ми, заједно са митрополитом Амфилохијем Радовићем покушали да одвратимо од сеобе (наша напомена).

*

На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа  ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да  украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику  заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије.

Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен!

*

Неће бити да смо незахвални Канцеларији Епископа ЗХиП-е за саговорништво са њеним тужитељем, или тужитељима. Он је такав какав је, и они су такви какви су. Међутим, у неком будућем походу на канцеларију епископа крушевачког, могао би да буде регрутован неко други од стране налетника. Било из области права, било из криминалистике; то јест са Универзитета; тај би рецимо могао да оплете по свим научним радовима епископа крушевачког, поодавно постављеним на Сајт епархије крушевачке. А зашто? Зато што је епископ крушевачки „необразован, и што не зна да се изражава језиком науке.“ То јест, зато што је зао, мрзитељ и острашћен, властољубив и носилац духа старог политичког система; опасан по светски мир … један немирко старога кова, кога могу да „магарче“ само они најизабранији!

*

Постоје и нека друга, тешка огрешења епископа крушевачкога, на основу којих би он могао да се назове „злим пророком у своме народу“, или опет, погађачем. Он је на пример знао да неће опстати српски Метохијски Подгор, због српског држања. Затим, да ће један, сада рашчињени епископ, иницирати раскол са онима, који у ствари њега руше; да се личности, које високо лете у нашој црквеној науци, такође налазе у великој опасности од свога окружења да се скрше; да Православни богословски факултет Универзитета у Београду не може опстати са својим садашњим духом, који га је поробио; да ће нас политиканство и странаштво на месту светом, ако се не заустави, довести дотле да се Црква унизи у њима, да буде  раскидана и ампутирана, … да ће нам се љуто осветити померање старих граница у име прогресивизма и либерализма, односно теолошкога волунтаризма, те гажење јеванђелске етике, на коју некаа деца и синови Цркве данас гледају као на застарелу …

*

У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост.

Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају.

*

Поредак у међусобном обраћању, који је важећ у нашој црквеној Администрацији, познато је да обавезује најодговорније у њој, и да га се они заклетвом држе. Зато ће се сви делатници канцеларије епархије крушевачке након својих текстуалних прилога дискусији сестринској Канцеларији Епископа ЗХиП-ог представити и по имену и презимену. И опет, као они који стоје одговорно иза свих својих речи. Они још упућују личну захвалност Канцеларији сестринске епархије на љубазном обраћању, и на подстицајном разговору са њеним анонимним кореспондентом: са једним, или са више њих! За следећи пут пак, ако га буде било, они моле сестринску Канцеларију Епископа ЗХиП-ог да буде мање пренемагања и ламентирања, као и за мање, иза прста скривања!

Епископ крушевачки др Давид (Перовић),

ванредни професор ПБФ Универзитета у Београду

***

Драга нам, у Христу Господу, браћо из Канцеларије

Епископа захумско херцеговачког и приморског!

 

Поводом вашег писма у коме коментаришете  „језик и писанија” епископа Давида, ми из Канцеларије истог епископа, који сарађујемо са њим од самог почетка, такође имамо да кажемо своју реч!

Пред лицем Божјим, пре свега, а затим и пред лицем јавности, можемо посведочити да је и наше знање и искуство употребе језика од стране  владике Давида важеће, јер је стечено: учешћем на архијерејским Литургијама, свеноћним бдењима и осталим богослужењима, затим са слушања његових беседа, предавања, разговора током послужења у гостопримницама наших парохијских цркава и манастира, те разговора његових приликом посета разним институцијама у граду Крушевцу и осталим местима поверене му Епархије, као што су: градске Управе, школе, болнице, војска, музеји, затвор, васпитно поправни дом, дом за остареле особе, библиотеке, позоришта, телевизијске куће и из личних разговора са њим. Такође сведочимо о стварности коју тај језик обликује, у којој се, сав свет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку са хришћанском љубављу којом се и опомиње и милује. Његов наступ према другима дакле никада није значио прогон, или цензуру, нити је замагљивао љубав  према њему од стране оних који су били изложени, небисмо рекли критикама, већ очинским расуђивањем и благим саветима, поводом разних појава. Зато је и наш Епископ и вољена и жељена личност, толико и тако да није  у могућности да одговори на све позиве поводом разних свечаности, да служи, беседи, или држи предавања. Готово да не постоји ни један догађај било где у Епархији, а да није позиван и Епископ крушевачки да у њему узме личнога учешћа!

Браћо, и ми из канцеларије Епископа крушевачког, као и ви, пажљиво пратимо међусобне преписке појединих епископа наше Цркве, а поводом разних тема и дилема, које све нас веома муче у овом бременитом времену. Коментаришући међу собом, али и са осталим свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама, а све чешће и са верницима, јер нарочито они највише траже одговоре од нас  парохијских свештеника, ми не нападамо, не омаловажавамо, нити вређамо друге епископе, већ сматрамо, а и другима казујемо да су све те преписке међу епископима  у ствари дијалог. А од увек су носиоци дијалога били управо епископи, што одговара духу  и предању наше Свете Цркве.

Сматрам да је наше, мислим пре свега на нас свештенослужитеље, али и на благоверни народ наш,  не да нападамо и осуђујемо епископе, јер они воде дијалог, већ да се и надаље усрдо молимо на свакој светој Литургији за њих, да их Господ међу првима помене, еда би правилно управљали речју истине Господње! Нарочито треба да појачамо наше молитве за време заседања Светог Архијерејског Сабора наше отачаствене Цркве, када наши архијереји, сабрани Духом Светим, Кога коленоприклоно призивају пре почетка сваког заседања, воде разговоре на разне теме, које за нас живот значе. Не само ми свештеници, него и свеколики  српски род у Отаџбини и у расејању са великим интересовањем очекују редовно заседање нашег Сабора, са молитвеном жељом да саборске одлуке буду саборно и донесене, а  по надахнућу Духа Светога! Ми чврсто верујемо да су саборске одлуке у ствари одлуке Духа Светога и саборских отаца! Та вера нас заиста успокојава, као и предивни призор када сви наши архијереји заједно са Патријархом служе свету Литургију и причешћују се из исте Чаше Господње. Тај призор смо имали прилике да видимо недавно у манастиру Жичи, поводом осам векова аутокефалносити Српске Православне Цркве. Сви смо тада били испуњени неописивом радошћу, јер знамо да је управо Свето Причешће чинилац, и садржина јединства Цркве.

Али нешто што нам уноси немир и бригу, поред свих брига које имамо у овом свету, јесу писанија попут овог из канцеларије ЗХиП, која су пуна омаловажавајућих речи уперених на једног епископа наше Цркве, који иначе сагорева за истину и правду Божју. Све те речи које имају за циљ да омаловаже, понизе и осуде владику Давида, ми не бисмо овом приликом наводили, јер су веома ружне!Не бисмо их наводили, пре свега из поштовања према нашем епископу, али и из поштовања према другим епископима. Јер ми сматрамо, када се омаловажава један епископ, тада се омаловажавају и сви остали епископи, али и њихови епархиоти, а то смо сви ми. Шта дакле рећи о греху, који се јавно чини речју!? Или о више таквих грехова!?

Речи, браћо, треба да нам буду благе и смирујуће, а аргументи јаки; и када причамо једни о другима, и када када причамо о епископима Цркве Христове!

Протојереј-ставрофор Драги Вешковац,

Секретар епархије крушевачке

***

Неколико нота о текстословију Канцеларије ЗХиП епархије

         Затечен – изненађен, запрепашћен, избезумљен, остављен без речи…

         Непримерен – неупутан, несагласан…

         Ово су дакле прве речи којима се нелично потписао аутор/аутори текста, а са благословом, досад ничим изазваног a поменутог eпископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија и његове Канцеларије.

*

         И док аутор, избезумљен, скачући са теме на тему, губи јасност у жељи да постигне жељени циљ, сам остаје скривен иза канцеларије. Тиме уплиће све око себе, чак и свога новог епископа, по чијем сазнању и допуштењу је предметни текст ипак објављен.

         И док аутор текста почиње оштро и силно (читај: насилно) да пише, његов стил се донекле губи у безобличностима, и просто се разлива, те тако од своје затечености (занемелости) он прелази на прозивање, вређање и дискредитацију личности eпископа Цркве Божје у Крушевцу – Давида.

         И опет аутор, бранећи свог бившег епископа и његово вјерују, нити разуме текст владике Давида, нити сопствену поруку као аутора и бранитеља. Но, оно што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија јесте, да га брани човек који себи дозвољава назив духовног сина, напојеног језиком грдње и милоште истовремено, и да при том истакне појам Цркве малим почетним словом.

         И док аутор износи податак да је све стекао из искуства саслуживања  епископу Атанасију, слушања беседа и разговора из манастира Тврдош, он  нама заправо открива да и није баш блиски сапутник и сатрудник свога штићеника.

         И док аутор залази у непознато, тј. у домен одбране епископа Атанасија од епископа Давида, пренебрегава се, понављамо, њихов однос и пријатељство у минулим годинама, па све до данас. И тако се добровољно остаје у незнању за догађаје литургијских заједничарења, све до саборовања у манастирима Ћелије и Жичa.

         И док је аутор за мерило у свом тексту истакао ратна искуства, ми истичемо послушање, јер управао по послушању се „врли монах“ налазио на местима баш тамо, и увек тамо: где га је Црква, односно где су га Патријарх и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве упућивали, те зато није био у Херцеговини. Али зар он и без тога није био у испомоћи верном и потребитом народу нашем на страдалном Косову и Метохији? Тамо где је требало трагати за изгубљенима, сабирати пострадале, налазећи се заплашенима у близини … и све то, по благослову, и у послушању?

         И док се аутор опходи тако да је само епископ Атанасије духовни отац, те да као такав може грдити, јер он управо тако и милује, ми остали остајемо са питањем: Шта је са нама осталима? Е, ми заправо ту имамо да кажемо да имамо достојног и достојанственог оца, да по сваком његовом објављеном тексту ми чвршће ходимо. Јер заиста, он нас у овоме неодољиво подсећа на оне који стоје на бранику вере и отаџбине, и то њему, једино дозвољеним оружијем – речима, ставом и молитвом. Бранећи светињу, он при том не мари за силу која му прети.

         И док је аутор ганут добровољном пензијом епископа Атанасија, било би лепо да се лично позабави црквеном историјом; да се упозна са чињеницом да то код нас православних и није ретка појава као у римокатолицизму; за разлику од папа, наши су епископи одлазили у манастире, и са братијом бивали једнако у послушању.

         И док аутор критикује због непозивања епископа Атанасија на Осмовековни Сабор у Жичи, он  заправао опет показује своју пристрасност и необавештеност. Епископ Атанасије јесте позван на Сабор, о чему је он лично известио епископа Давида у њиховом разговору.

         И док се аутор бави прашином и труњем на лику свог штићеника, он ни један једини пут у свом тексту не улази у суштину проблема: Зашто епископ Атанасије ћути?!

         Напослетку

         Док деца одишу духом и карактером својих отаца, и оци опет духом њихових отаца, дотле је заиста осетно све што оци као семе засаде у душама својих духовних чеда. Али је изнад свега важно то да се и добар засад обрађује, да секира не би покрај корена стајала. Друго, што се духовне деце тиче, Бог може децу и од камена подигнути Аврааму (Мт. 3,8-10).

ПђА

Протођакон Андрија Јелић,

Јереј Александар Николић, благајник епархије крушевачке,

(Чланови Канцеларије крушевачке епархије)

***

Громопуцатељни криптограми наших недоучки

(Сажета верзија текста)

Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они  попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике …

*

Постављамо питање: Зашто би се овакве,  и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је  остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран.

Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи.

*

У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под  будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости.

*

Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни  проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у  блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом.

*

     На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак!

Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле.

Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“

Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали  они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца.

А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи.  Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића).

Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов).

Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“.

У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“

Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш.  О томе се дакле, цело време ради.

****

Громопуцатељни криптограми наших недоучки

(Опширна верзија истога текста)

Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они  попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике …

*

Постављамо питање: Зашто би се овакве,  и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је  остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран.

Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи.

*

У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под  будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости.

*

Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни  проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у  блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом.

*

Када ти нешто стављају јавно на савест и душу, треба о томе јавно и да прозбориш, ради твоје добре савести, и ради слабе савести твојих ближњих. На пример, прозборити о теми рукоположења. На пример, „да те неко није хтео ни за ђакона“, а ти да си се и у епископском чину нашао, о томе треба прозборити коју реч.

О нашем ђаконству Патријарх Павле је проговорио пред Архимандритом Николајем Јоанидисом: „да ће га бити“, али не одмах“, и не у тренутку када смо ми били потребни Архимандриту Николају као ђакон у цркви светога Георгија Карицис у Атини, 2003. године. О нашем обретењу у епископски чин после тога, и о нашем провлачењу кроз иглене уши избора притом, зна се баш све. Знају то наши добротвори владика Атанасије и Патријарх Иринеј, такође наши духовни оци и духовна браћа: епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, брат Љ. Д и Архимандрит Јован Радосављевић, … Након наше хиротоније опет, епископ зворничко-тузлански Фотије и упокојени Патријарх Павле су имали разговор у Духу о њој – о хиротонији. Најзад, сами епископ крушевачки је као монах Давид имао благовест пред крстом, на гробу Патријарха Павла – на вечерњи дана његовога погребења. О томе пак, није нама прилично, ни слободно зборити! А и зашто бисмо да се неко, ругајући се нама, наруга и Патријарху Павлу!!!

*

На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак!

Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле.

Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“

Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали  они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца.

А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи.  Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића).

Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов).

Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“.

У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“

Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш.  О томе се дакле, цело време ради. 

Епископ крушевачки Давид

***

Преузмите текст и у пдф формату ОВДЕ

Реаговање на ,,пето и последње” писмо „архијерејског служитеља у Христовој Цркви” умировљеног епископа Атанасија, упућено Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Светом Архијерејском Синоду

Као један од активних чланова Светог Архијерејског Синода тврдим да је синодска одлука о западноамеричком епископу Максиму саборно и једногласно донесена и да сам и сâм, као члан Синода, активно и по савести учествовао у њеном доношењу. Притом желим да нагласим да се није радило ни о каквој осуди епископа Максима, још мање о томе да је поступак осуде формулисао епископ бачки Иринеј (ноторна је то неистина коју епископ Атанасије лако преваљује преко својих усана!), него да је реч о реаговању Светог Синода на кривоверја и неправославна исповедања вере епископа западноамеричког Максима!

Иначе, жалим због болести која је задесила преосвећеног брата Атанасија и желим му брзо оздрављење и излазак из болнице (ако му то ишта значи с моје стране).

Брат Давид је прочитао и проучио писмо ,,познатог професора Правног факултета у Београду” Бориса Беговића и нашао да оно не представља глас јавности у српским земљама и српском народу, како би епископ Атанасије жарко желео да буде, и да оно професору Беговићу не може да служи на част. Једноставно, њему, инструисаном, не може се веровати! Зашто? Зато што није персона позната у српским земљама и српском народу по гласу јавности већ по гласу студената Београдског универзитета. Међу њима су он и његова супруга познати по финансијским аферама и манипулацијама. Када већ говоримо о његовој кући и о гласу у народу, српски народ се итекако сећа улоге његовог оца, шпанског борца и професионалног ликвидатора, који је остваривао Титове циљеве на штету самога тога српскога народа.

Опет, брат Давид је итекако на време схватио да о 800-годишњици Светосавске Цркве може и треба да пише, продубљено и саборно, о брату епископу Максиму и о свима онима о којима је требало писати! Не додуше као Хајдегер о битку и ту-битку, нити као Јанарас о еросу и апофатици, нити опет као Фуко о историји лудила на Западу, али свакако сопственом мишљу и сопственим речима и сведочанствима. И да притом све те речи упућује браћи да би се код њих видело да је цар наг. Додуше, маса мојих научних текстова из научних часописа и Зборникâ је плански и систематски и постављана на сајт Епархије крушевачке са циљем да се чује не само моја површна него и продубљена мисао. Али ја у самопроглашеном тим-дриму и клану нових либералних теолога на челу са преосвећеним братом Атанасијем једноставно немам шта да тражим, па је најбоље по мене решење да ме тамо и нема!

По епископу Атанасију, ,,о 800-годишњици Светосавске Цркве не може се писати тако површно и несаборно о брату Еп. Максиму, па и о нама осталима”. Да се о поменутом брату епископу пише површно и несаборно (подвлачење епископа Атанасија), треба доказати, а не паушално тврдити. Епископу Атанасију су текстови многих теолога о теоријама епископа Максима површни, а текстови самог епископа Максима о стицању аутокефалије Српске Цркве од стране Светога Саве, које је ,,као научник”, како сâм себе означава, писао у исто време, у време прославе 800-годишњице аутокефалности наше Цркве, нису му ни површни ни проблематични. Глас епископа Максима – а и његов, Атанасијев, пре свега – зрачи саборношћу, а глас критичарâ максимовштине и сличних научењачких тековина одише, је л* те, несаборношћу. Није него! Шта тек рећи на следећу инсинуацију: глас Синода, Сабора у малом, несаборан је, а глас епископа који је два пута морао да тражи опроштај Сабора за своје тезе јесте саборан, док је глас његовог здушног браниоца, који јесте канонски епископ, али није члан Сабора, још саборнији. Уосталом, ко су ти које епископ Атанасије назива ,,ми остали”? Јесу ли они Петрови, или Павлови, или Аполосови, или било чији, или су Христови, што је довољно? Еда ли се Христос разделио? Шта тек рећи о упорном исповедању ,,научног” дарвинизма од стране епископа Максима? Брани ли епископ Атанасије и то кад је већ себе поставио за главног на бранику вере и нације? Можда је он у праву када сматра да грешни брат Давид, за разлику од њега и од епископа Максима, није довољно научник, али не знам да ли ту квалификацију сме да примени на покојног академика Владету Јеротића. А он, још 1942. године, као сасвим зрео млад човек, пише: ,,Чујмо друго мишљење: човек је постао од мајмуна, још боље од бактерије (…). У току еволуције створио се из те бактерије човек који разуме, мисли и осећа. Глупо, невероватно, немогуће!” Има и других теолошких и научних (!) бисера епископа Максима, али о њима нећу овом приликом.

Сигуран сам да је у Конзисторији Карловачке Митрополије у црно-жутој монархији владао ред и поредак, и опет, да у њој није харао ни пустошио „свети хаос“. Зато њој ни поунијаћена Украјина није могла сломити крила, те она постоји све до овога часа, православна, и чиста, и уредна, ни налик на чергу! Појашњења ради, преосвећени брат Атанасије неће да зна, а вероватно и не зна, да је Карловачка Митрополија најдостојнији и најаутентичнији наследник и органски  настављач Пећке Патријаршије све до овога часа, и да је она чувар свих њених светиња и црквено-духовног етоса. Зато, уосталом, Предстојатељ наше Цркве јесте и Архиепископ пећки, и Митрополит београдско–карловачки, и Патријарх српски. Према томе, брат Атанасије и неистину говори. Зато је тужно и непоштено приписивати Карловачкој Митрополији дух унијатства и језуитизма, цензорства и инквизиције, ухођења савести и дириговања њоме… Има ли краја неистинама, па и незнању ове врсте, код преосвећеног брата Атанасија и код његове либералне дружине клеветника сопствене Цркве, питам га директно.

Ако ћемо по правди и истини, Давидове примедбе на прошлом Сабору су биле утемељене и само је по броју незнатна мањина (двојица епископа) најпре хистерично реаговала на њих, а затим заћутала, као и епископ Максим, прозиван за своје небулозе, за сумњу у поштење светога Саве и кривотворење истине о добијању аутокефалије, за дарвинизам и теорију еволуције, за квазицрквено сликарство (као и доцније за таоизам, за целе Цркве које, по њему, могу да погреше, за примата-животињу као нашег претка и, најновије, за човека првенствено као ,,животињу на путу ка обожењу”). Ту је и његово најновије клеветање Беседе, издавачке куће Епархије бачке, за промицање теорије еволуције и дарвинизма. Оно што нас све фасцинира код брата Максима, којег смо најзад сасвим прозрели, јесте вештина заобилажења истине којом се он служи у недостатку ваљане самоодбране, па наставља путем ка сопственој духовној пропасти, нажалост. Та вештина нам боде очи и у случају оних око њега које он обајава. Фронтмен и експонент Фанара, он је исто учинио и у својој епархији приликом режираног двоструког светосавског јубилеја, када је помоћу двојице активних архијереја и још двојице пасивних осакатио и за Голеш-планину завео Српску Православну Цркву у Северној и Јужној Америци, променивши јој назив. Иза тога чина пак скрива се једна целокупна стратегија обезглављивања Српске Православне Цркве у Америци и широм дијаспоре. А када се на све то додају и најновији  политикантски испади епископа Максима, добија се комплетна слика кризе која га потреса! Ми му желимо снаге да престане са сопственим урушавањем и да почне да пази на себе!

Подсећам и сведочим да малобројност епископâ није сметала мањини да за цело време трајања протеклог Сабора ствара хаос и харанге и да саставља своја засебна саопштења. Брат Давид је досад ипак схватио како ћирилицом треба писати по обрасцу светосавског, живог, апостолског, светоотачког Предања, а како опет не треба писати, на кога се не угледати и под чијом се менталном тортуром не налазити. Ако језуитизам и инквизицијски дух никада није био својствен Светосавском Предању, зашто је онда преосвећени брат Атанасије први у Српској Цркви почео да уводи и примењује језуитске и инквизиторске вештине, и то мишљу, речју и деловањем? Да ли да би постигао циљ без обазирања на средства, што и у овом часу чини, мени и епископу Иринеју судећи и инквизиторски нам пресуђујући?

Осим тога – а зар претходно речено није преко сваке мере довољно? – преосвећени брат Атанасије увек је био јако осетљив и халапљив на прву вест коју би му други сручио у ушеса, због чега је увек имао проблем са расуђивањем. Али он има и неуротични проблем у општењу са другима: проблем кидисања на друге! Код њега су уочљиви разни слојеви: ред полуистина и лажи, ред подозрења и клевета, ред пропаганде и демагогије, ред непостојаности и хировитости, и најновије: кукавичлука и издајства сопственога Вјерују

Једноставно, нико се још није родио у српским земљама, на које нас он подсећа, ко би могао да напуни око и ухо нашег преосвећеног брата Атанасија, а најмање ја, његов брат Давид, како ми се смиловао назвати ме. Мој проблем, срећом, није у томе што сам куђен и стигматизован од стране тима и клана нових, либералних богослова, на челу, авај, са преосвећеним братом Атанасијем, па ни тај што се они грубо и насилнички мешају у живот Крушевачке епархије (и других епархија), што се непозвани брину о њој и што је истовремено примитивно клеветају и фалсификују њен назив, него што ја апсолутно и ич не верујем у све оно што сами упорно говоре и горљиво раде у маниру ината и каприца! Упркос томе, жаока њихових речи може само да се приближи граници Крушевачке епархије, но не и да продре у њу, и да по њој палаца! 

Јер, како да им верујем када их добро познајем и када знам да су они, на челу са преосвећеним братом Атанасијем, у прелести, да су екстремно самодопадљиви и острашћени, то јест да према свима који су им непослушни показују нетрпељивост и суровост?

Зато бих ја, на крају свих крајева, преосвећеном брату Атанасију заблагодарио што ме је ословио по имену и по чину и што ме је поменуо по злу. И опет бих му пожелео да што пре оздрави и да пази на своју старост! Јер су дани зли и краткотрајни.

 

На свештеномученика Антима

и светог Јоаникија Првог, Патријарха српског

16/3. септембар 2019.

у Крушевцу

 

Епископ крушевачки Давид

Преузмите текст и у pdf формату ОВДЕ

Како употребљавати појам ζῷον θεούμενον (зоон тхеуменон) у православној антропологији и остати на средњем или златном путу православнога богословствовања?

Наш ауторски текст предочавамо најпре нашим епархиотима, а затим свим добронамерним пратиоцима нашег Епархијског сајта

Како употребљавати појам ζον θεομενον (зоон тхеуменон)

у православној антропологији

и остати на средњем или златном путу

православног богословствовања? 

 

Значење речи τὸ ζῷον, на основу Лангеншајтовог Великог грчког речника (Langenscheidts Grosswörterbuch Griechisch, Langenscheidt, Berlin-München-Zürich, 1970).

„Лангеншајтов речник доноси читав спектар значења ове речи. Реч је у текстуалним контекстима најчешће употребљена у свом основном значењу, које се односи на живо, живеће биће (Lebewesen, lebendes Wesen), створење. Она врло често указује на живо биће које је створено по слици или прототипу нечега (а у случају човека као живог бића, по слици Божијој). Реч денотира тј. реферира и на читав спектар других предмета, и у форми је каткад апстрактних а каткад конкретних појмова. Тако, реч указује често на пројекцију слике, у најширем значењу те речи. Али има и значење фигуре, форме, орнамента, пластичног (уверљивог) приказивања нечега. Означава и слику, у најширем значењу те речи, али и уметничку слику. Изразом ζῷα (ἐγ)γράφειν ἔς τι означавају се фигуре или уметничке слике сликане на нечему.

Будући да су и животиње жива бића, појам денотира каткад и на животиње, али бива употребљен само као класни појам. Тј, будући да појам конотира само својство животиње као живог бића, односи се у неким језичким контекстима и на животињу. У функцији квантификованих појмова – и то како универзалних, тако и партикуларних и сингуларних, за животињу се употребљава реч τὸ θηρίον, упућујући на бесловесност као на животињско својство. Затим, реч ὁ θήρ, употребљена у мушком роду, указује на животињу. Синтагмом τὸ ἄγριον θηρον означава се дивља животиња.“ (Пренео с немачког и прокоментарисао Марко Делић).

*

Појам Τζον (То зоон) првенствено се дакле везује за појам живог, и живећег бића, док његово преиначавање у појам везан претежно, или искључиво за животињу, искривљује истину, и то најпре о самом том бићу, бићу превасходно човечијем. Зато је оно увек пропраћено предикатима и атрибутима, односно одређењима. Према томе, поступак упорног наглашавања човека као животиње на хришћанском терену наноси штету душама верника, док на нехришћанском терену исто чини свима осталима.

Шта може да следи као закључак из овог последњег става? Само то да, рецимо један самовољни и каприциозни тумач, на основу фантазија, „не зауставља своју какодоксију – једну или више – него да он још појачава своју дарвинистичку реторику!“

*

Коментатори склони оваквоме упорству већ су се сукобили са извештајима Светога Писма и Јеванђелиста, Светих Отаца Цркве и њезиних тумача, и то тако што су наметнули кривотворачки концепт; то јест фантазију. Овде још треба упозорити на опасност од прелести и упорнога остајања у њој, као и на занемаривање чињенице да се извор главне опасности налази управо у њему, у упорству. А то ће даље откривати чињеницу да дух обмане има своје начина да приступи једном упорном и несмиреном тумачу. Наиме, прелест има своје слојеве или таласе, који зачас покрију и прогутају упорнога експонента у послу обмањивања и самообмањивања.

*

А Ζῷον (зоон) дакле, најпре јесте живо јестество, живо и битовно биће; жива ὀντότιτα – жива ондотита као јестествено биће и јестество.

Када је прелест присутна иза богословске завесе, тада се и учитавање, интерполација и уравниловка врши; тако се уводе и дугачки рефрени попут: човек животиња, животиња и само животиња, па макар она била и боравила на самом путу ка обожењу. Али узалуд репетиције на десетине пута. Значење зоон-а остаје исто: да је човек живо биће-или најпре живи човек, док у пречестом наглашавању његовога животињства да он често није човек. Дакле напињању из петних жила да се читаоцима у погледу зоона наметне унификовани превод и смисао – животиње – сигурно неће допринети задатом циљу. Док ће  се пак често, и уобичајено, када је човек у питању, мислити на живо биће и животоносца, као и на све његове атрибуте.

Генерички, зоон је најпре живо биће и живуљка, а само успутно и у том смислу говорећи, он подразумева и животное  (упоредити са изразом животиња код А. Јевтића). Други тумач говори да  се „Зоон као живо биће и зоон као животиња не може поистовећивати. Зоон за човека увек иде уз атрибут и предикат, те не означава животињу, него живо биће. Зато је он Божје створење, а не еволуциони случај! Какве дијалектике има у томе ако је човек животиња? Како припадање животињском свету имплицира чињеницу да је човек животиња? Зар то не негира Бога као Творца? Ако је реч о сличности, није реч и о истости. Прашина не значи прах, него материју. Како је то мртва материја могла да одлучи да постане жива материја, а како опет животиња да одлучи да се претвори у човека. У чему се онда ту огледа творачки допринос Божји? Зар је Бог милијардама година имао и толерисао неку животињу-примата, па у једном тренутку одлучио да је претвори у човека? Зашто би то Бог учинио?“

*

Мирне савести и безбрижно се може изјавити да израз Калистоса Вера: евхаристијска животиња спада у новотарију, која ретко коме може да падне на памет. А сада најекстремније питање: Какав одговор бисмо ми могли дати Господу на Страшном Суду у вези са изразом зоон? Наравно, само приличан, и онакав у коме би човек био живо биће у подвигу обожења, док не и неприличан одговор: животиња у подвигу обожења.

Таквим одговором се избегава опасност, најпре од називања човека животињом, а затим се, видели смо, отклања опасност од околишног довођења човека у везу са претпостављеним му приматом или животињом-претком. А када у крунском тексту једног заговорника тезе: човек – животиња – примат – једанпут откријемо матрицу његовог размишљања и теологизовања, тада и лако разумемо његову амбицију да он своју, рецимо филолошку константу зоон преиначава у сурогат (животињу), и да при том тенденциозно промовише те преинаке у сопствено екс катедра учење. Тако у наставку, своју ранију тврдњу ex nihilo nihil fit“, он сада, хтео-не хтео, мора да преиначи у тврдњу да нешто долази од нечега.

*

Ствар се овде не регулише, него се већма погоршава, и тако до две инстанце: прве, до бесомучног понављања да је зоон домицилно место животиње и обрнуто, и друге, да се са човеком који се не обожује може чинити све што је другом човеку, његовој демагогији, политици и империјализму по вољи, те и да му се то стварно може учинити. Дакле демагошки приступ филолошкој, и природно философској и теолошкој семиологији и семантици чини свога истраживача неосетљивим за светоотачке нијансе, иза којих се иначе увек налазило надахнуће ради опстанка богословља, као и сама свемоћ богословља.

*

У погледу израза и исказа зоон код црквених отаца: Григорија Богослова, Јована Дамаскина, … горљива жеља појединих ерминевтичара и апологета да докажу да је човек фундаментално животиња, делује демагошки, и лобистички, али и ствара слику човека који удара главом о зид, еда би се кроз њега у нашу унутрашњу светињу увео примат-животиња као наш родоначелник (?!) Дакле у једном ауторском тексту много пута тенденциозно поменути тезу о човеку  зоону као обожујућој се животињи, у поређењу са светим Оцима који су то у вези са темом само успут учинили, или нису, асоцира нас на пошто-пото донесену одлуку „подстакнуту жељом и чињењем правде једном теолошком појму да би се дошло до богословске истине“; односно, да би све било по сопственом умишљају. Док се легалитет тој смелости даје изразом животиња у процесу обожења (ζῷον θεούμενον) „у разним варијацијама (сада већ безмало као опште место) наводима у савременој патристици …“

*

Можемо ли поставити питање разлога евентуалне, од стране црквених Отаца употребе израза το ζῷον θεούμενον (зоон тхеуменон) са значењем обожујуће се животиње? Дакле питање разлога употребе најпре од стране најтананијих песника и казивача, рецимо: Григорија Богослова и Јована Дамаскина, па Симеона Новог Богослова и Порфирија Светогорца, те Јосифа Исихасте? Дакле, у коликој мери је њима као изразитим подвижницима телоноштво било тешко за подношење, с обзиром да их је оно ометало у непрестаном созерцању Бога; ометало их телесно-умним, односно душевним искушењима? Поготову ако је Григорију, по сопственом исказу, сопствено тело воњало? Састављачу Најстарије Погребне службе узете из Евхологиона (10. век), односно Барберинскога кодекса (790. г.) опет, „човечји живот је био пролазна сенка која мало цвета па вене, … оно што је од земље у земљу да се враћа, … уместо клонулости духа да се даје умањење славе, … прах праху да се привлачи, … магла нерасположења да се просветљује умном светлошћу, … да пролазимо посред сенке смрти, … да смо саздани од земље и осуђени одласком у њу, … да се сви распадамо, … иако смо Владичиним ликом почаствовани, … да се молимо да се настанимо у месту светлом, … јер се наш прах раствара у прах, … да смо ми у светској тами и у власти непријатељских сила, … да смо из долине плача, … да је смрт прогутала свероднога човека, … све и сва да је таштина, … ми прах и пепео, … да распадљивост не наслеђује нераспадљивост, … сваки од нас да ће се од својих дела прославити или постидети, … по гресима да ћемо бити одведени на место мучења, … све и сва људско да је сујетно, … Мудрошћу Божјом да смо створени, и из разних и супротних суштина да смо се пројавили као једно словесно живо биће, … Бог да је спојио и сјединио наш ум са земљаном грудвом, невидљиву душу са видљивим телом, … да само Човекољубац може утешити и разгалити ожалошћене, и да само Он може уклонити тешко бреме нерасположења из њиховога разума, … Судија да нас низводи до ада, … Створитељ да нас је произвео из небића у биће, … (в.: Велики Молитвослов, Манастир Ћелије 2011, 395-404).

Свети Симеон Нови Богослов опет, сав је горео благодаћу као неопалива купина, чак до осећања мириса свога нагорелога тела но без опасности да ће га она спржити, а да ће се он на крају телесно дословце растакати од измождености подвизима. Баш као што је и преподобни Порфирије Светогорац захтевао операцију тумора на глави методом спаљивања овог ужареним каутером, без анестезије. При том он није осећао бол јер се, будући духом пренесен благодаћу до распетога Господа на Голготи, лично налазио под Његовим Крстом, и био опчињен крвљу која се сливала низ Господње Тело!

Није ли дакле залудна упорност да се човек као живо биће – зоон тхеуменон – представи искључиво као животиња на путу ка обожењу? И опет, овај израз само као једно настојање и једна новотарија, без могућности да ико сазна узрок толикој упорности у доказивању и самодоказивању? Овде је дакле реч како о ерминевтичарима и тумачима, тако и о нама осталима, пред којима се спроводи ова суманута истрага порекла човека, и његовога довођења у везу са приматом (!)

*

Тврдња да се израз „животиња у процесу обожења“ „у разним варијацијама (сада већ безмало као опште место) наводи у  савременој патристици“, и да је то „скраћена синтагма целог одељка из Беседе 38 (од. 11) Григорија Богослова (ζῷον … θεούμενον), чија изворна верзија гласи: *Живо биће (сам), овде устројавано, и другде пресељавано, и кончина тајне, стремљењем ка Богу обожавано*,  не поправља ствар у корист човека као животиње у процесу обожења, него ту саму ствар, побија! Јер, управо видимо да нам најоптималнији одговор на сваку недоумицу и  на сваку двосмисленост те врсте даје сам свети Григорије Богослов! Он држи средњи пут, а не  Нелас, Вер и остали … који се држе скраћене варијанте ζωον … θεομενον – animal deified! Ми дакле на њу код њих гледамо као на новотарију, и при том нам се не даје могућност да сазнамо узрок толикој упорности код њених ерминевтичара и тумача. Осим ако се не ради, понављамо већ неколика пута, о њиховом каприцу и инату да се по сваку цену истера своја фантазмагорична (ката фантасиан) теорема о човековом анималном примату!

Јер како другачије разумети спремност једног ерминевтичара епигона да се усред исказа светога Григорија о човеку као „живућем бићу у процесу обожења“ уметну заграде са исказом животиња у њима, и да се то брани као „снажна потврда“ своје фантазмагоричне (ката фантасиан) теореме?! (В.: Еп. проф. др Максим Васиљевић, Шта је тачно рекао Свети Григорије Богослов?, у: https://www.eserbia.org/sa-culture/bishop-maxim/1189-da-li-je-covek-zivotinja-u-stremljenju-ka-obozenju). И да се у следећем тренутку, опет побијањем и опозивом себе самог и своје теореме одмах изврши позивање на светог Василија Великог из обраћања префекту Модесту: „Створење сам Божје, коме је заповеђено да постане Бог“. Опет и опет види се како самовољни тумачи крчме светога Григорија Богослова у речи о човеку као „једном живом бићу (= животињи – поновним растезањем, или сабијањем светитељевих речи), док се оно, живо биће, састоји од обеју стварности“. Па опет следе учитавања фикс-идеје: „Ја пак исповедам да је човек промењива животиња … (уместо живо бићеБеседа 39, 18, PG 36, 356B, чије би једнострано назвање ерминевтичар сматрао тривијалним! Следи даље аргументисање ради одрживости сопственог теологумена, који се сада већ увелико, по упорности, протежира и као сопствени догмат).

Како пак схватити и хвалисаву изјаву црквених заговорника теорије еволуције да ће они засад остати при овој научној теорији као јединој плаузибилној, а ако буде дошло време да се она као већ застарела смени новом и тачнијом, да ће они бити ту да је одмах прихвате?! Другим речима, да ли ће они сваки пут тако чинити: једно смењивано научно мишљење у вези са догматима Цркве замењивати другим, и непрекидно стварати смутњу и хаос у Цркви, више бринући за свет који почива на сујети и који ревнује по духу који је у свету, неголи чувати непромењеном истину о свим стварима и чињеницама  црквеног Откривења и Предања?! Коначно, колико ће ту, и да ли ће икада бити места за реч апостола Павла: Нека у вама буде исто мишљење као и у Христу Исусу (Филип. 2. 5).

*

Да ми људи не бисмо хулили на човечанску природу Христову стављањем саме ове у контекст зоона, сетимо се да је Бог створио човека на посебан и јединствен начин, такође га измештајући из контекста зоона да се он не би и животињом називао. Дакле, ми „не можемо да указујемо на човека као таквог: он је увек човек у односу на животињски свет“ (свети Јован Дамаскин, Источник знања 7). А опет, „да би га издвојио из пуке општости“, сами Дамаскин човеку придаје „важну карактеристику: словесност“. Ако би се рекло да  човек није живо биће, то он не би могао ни човеком бити. Ако ли би се опет рекло да није словесан, он тада такође не би могао бити човеком.

Самосвојност у појму човек огледа се у томе да је он конкретан и да увек постоји као ипостас, те да зато нема места претпоставци да он треба да задржава своју везу са животињом. Зато, када се једанпут у обзир узме човек, не може се обавезно узимати у обзир и животиња, јер би се дошло у неминовност да се при узимању у обзир животиње, и човек узима у обзир. Дакле, животиња је одрешена од човека. Када би нестало човека, и када га више не би било, а животиње макар и постојале, то тада не би имало никакве везе са човеком непостојећим од раније; изузимајући при том нечији упорни ум који би из животиње, односно из примата, или коња, или пса, или сличне живуљке, даље, и опет самом еволуцијом, хтео да изводи човека. Али тек би тада то био нонсенс! Смештање човека као зоон-а у род, не изводи га из људског бића као рода, него га у томе роду задржава; и то је, рекли смо, његов атрибут и одредница, заједно са одредницом логикон, односно ипостас. То јест, икона и подобије. Дакле, чињеница је да  се човек неће загубити у родовима других живих бића и живуљки и животиња, јер, ту је његова ипостас да га она од свега тога сачува. На тај начин је врста подложна самој себи, то јест роду, који је род неприкосновен када је људски, и коме еволуција не може да науди, јер је човек посебно установљен. Зато су Петар и Павле на пример, жива, конкретна, словесна и ипостасна бића, иако подложна смрти. Смрт опет, раставиће целог човека на његове саставне датости, задржавајући га привремено у томе стању до дана устајања или васкрсења. Према томе, као што зоон самој ипостаси неће дати биће у смислу њеног узрока, тако ни смрт неће дати смисао самоме васкрсењу, него обрнуто.

*

Сада и овде човеков живот тражи стално унапређивање. Сразмерно томе унапређивању он је окренут Јеванђељу и Јеванђеље њему, заједно са његовим садржајима који постају садржаји нашег живота. Они постају живот једног живог, ипостасног бића на путу обожења, односно охристовљења. И само је за њега, дакле за човека обезбеђена одредница да је он словесно и богоумно-богомудро биће, призвано да царује са Христом. И при том да се он, човек као зоон тхеуменон креће у своме назначењу: вечно обожујућега се кретања и вечно крећућега се обожења, како у кретању тако и у мировању. „Из свега реченога је јасно да за Оце Цркве уникалност човека не треба тражити у чињеници да је он нека врста животиње са највишом могућношћу за развој својих биолошких способности“, већ је треба тражити у томе да је он зоон тхеуменон – таква врста бића „ чији се идентитет“ остварује у пуној и „вечној заједници са нествореним Богом“. Зато, после ових речи еп. Максима понављати и изнова и изнова форсирати од стране самога њега  „да човек, штавише, јесте животиња (на путу обожења)“, и да „за аутентичну теологију не може представљати никакав проблем увид у то да је човек сродан или да је настао или да се развио од животиње“, шта би друго значило до сталну сопствену тврдњу, и стално сопствено побијање исте! А то већ показује конфузију код посезања за свима и за свим средствима, само да би се истина натегла до те мере да се она сломи у рукама, или да се обије о нечију главу. Да је то тако, потврђује и сами крај крајева ове и овакве врсте теоретисања. Ту се сами теоретичари хватају у замку. То јест, сама истина их лови. На пример: „Оно пак што га“ (човека) „раздваја од свег животињског света и остатка творевине не спада у раван биологије (фисиологије) – теолошки прецизније: природе – већ спада у раван благодати Божије, тј. дара иконе (подобија или слободе), којима је човек над-природним путем (дакле не-природним), уздигнут изнад остатка творевине.“

*

И тако. Неко рекне па порекне, рекао је, а као да није рекао, каже, а као да није казао … Заиста, све паки на текушче, и паки на первоје?! А не знамо докле, рецимо као епископ проф. др Максим Васиљевић (I. II. Шта је тачно рекао Свети Григорије Богослов?, III. Слична места код Светог Јована Дамаскина и других Отаца Цркве, у: https://www.eserbia.org/sa-culture/bishop-maxim/1189-da-li-je-covek-zivotinja-u-stremljenju-ka-obozenju).

Нови светитељ пак, нови богослов и нови учитељ Православне  Цркве, Јустин Нови Ћелијски (Поповић), говорио је утврђено, и постојано.   У Недељу Православља, у Саборној Цркви у Београду, марта месеца 1943. године, он је изрекао следеће речи:

„У сваком цвету, свакој птици налази се мисао Божја – Човек је највиша вредност у свим световима, он је мали бог у блату; ја бих роптао на Бога што ме је створио човеком да није Исус Христос живео на земљи. – Христос, то је одговор на сва човекова питања, после Христовог доласка небеса су остала стално отворена, успостављена је стална веза између Бога и човека – човек, то је икона Божја, род људски, иконостас Божји“ … „циљ човечјег живота, његова непрекидна тежња, треба да буде остваривање Богочовека Христа у себи. Ви имате кичицу, малајте, малајте све дотле док не измалате Христа у себи. Сваки грех, свака страст, сваки порок, прљају лик Христа у вама. Човек са много грехова је човек без Бога … „Православље каже: човек је икона, Европа каже: човек је звер. Православље каже: род људски је иконостас, Европа: то је зверињак у којем јача звер побеђује слабију – човек је највиши зато што је Бог утиснуо свој лик у њему – Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем.“ (В.: Владета Јеротић,  Дневник 1938-1945, Ars libri, Београд, 2019,  стр. 108-110).

У преносу смисла речи светога Григорија Богослова, Григоријев изучавалац и коментатор, владика Атанасије Јевтић нам је саопштио (најкасније 1998. године, а сазнао најкасније 1982. године) да је „та живуљка, човек, овде (…) створена, и (да је) овде о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али (да) је за другде назначена, и као крај те тајне (да) јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен.“ Дакле, не како је речено на основу прве и последње речи славног Григоријевог „христолошког исповедања антропологије“ (живо биће сам … обожавано = ζον … θεούμενον  ), и опет не пре неголи,  како „живо биће јесам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. (Видети: Владика Атанасије, Живо прдање у Цркви, Братство Св. Симеона Мироточивог, Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238).

Епископ крушевачки Давид

Преузмите текст у pdf формату ОВДЕ

Еп. Д.: Давид и Голијати

*

Давид и Голијати

Протеклих дана текућега месеца аугуста (10. и 14.) текуће године 2019. наша маленкост епископ крушевачки, пензионисани професор Београдског Универзитета Давид Перовић, и његово високообразије у богословским и другим наукама господин редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву др Здравко Пено, били смо поменути, па и прозвани, … у дневној штампи Политика (краћа верзија), и у недавно покренутом теолошком интернет магазину Теологија.нет (опширна верзија – читаj: незнатно проширена верзија).

Прилику да обојица будемо поменути пружио нам је, бар мени Давиду непознати текстописац Зоран Матић. Ја не могу да га ословим никако другачије до именом и презименом, јер особу не познајем, те тиме ни представу немам у коју врсту разговора би требало да се упуштам са њом. Зато сам, искрено говорећи, био у дилеми да ли да се огласим макар једним словом? Превагнула је одлука у корист краћег оглашења.

На овом месту остављам на миру свога православног и савесног и даровитог и богословским књигама и студијама богатога колегу проф. Здравка Пена, препуштајући његовој вољи и расуђивању одлуку о личном оглашењу у вези са прозивком која нас је снашла од стране Матића.

*

У кратком трагању за текстописцем, и у медију који га је угостио, откриле су ми се интересантне ствари. У импресуму издавач Отачник, Београд: сетих се да сам још у прошлом веку био један од покретача богословског часописа Отачник, и саветник у вези са тематиком првог броја: личност и богословље светог Дионисија Ареопагита. Да се разумемо: све честитке и благодарност за то морају бити упућене, и треба да припадну тадашњем асистенту философије никшићког Универзитета, и тада преводиоцу светоотачких текстова, као и данас текстова и књига светог Јована Златоуста, филологу Дејану Лучићу.

Међу уредницима и сарадницима овог теолошког медија препознао сам имена својих дојучерашњих колега и студената старијих и млађих, и пријатно сам се изненадио. Кажем себи: Ради се! И помислим: Ево наших! У сегменту О нама, представљању читалачкој публици, сазнам да је „Теологија.нет теолошки интернет магазин који промовише културу критичког теолошког мишљења у постдигиталном добу. Уследиле су речи о настојању на неговању критичког става, о ауторима и уредницима који имају пуну слободу „када је реч о избору тема и начину на који се теме обрађују. Надаље, да „Сајт нема било какве идеолошке или друге преференце. Да постоји чврста вера у „дијалог унутар теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и потреба прожимања теологије и уметности, и да управо то уверење суштински одређује њихову уређивачку политику. У трима  рубрикама, и опет у трећој: Преводи и преписи, приметим да се ради и о већ објављеним огледима „који нису баш доступни, посебно не на интернету, а јесу значајни и занимљиви.

Не слутећи да би могла да ми се деси непријатност, почнем да читам Матићев текст, а о чијем ћу се наслову касније изјаснити. „Након маја 2017. године кроз медије информисања проциркулисали су текстови (епископ крушевачки Давид 2019, Пено 2017, 2018, 2019) у којима су богословским (светоотачким) наслеђем изнети „аргументи против теорије еволуције. На основу њих се изнео закључак да Адам, првостворени човек „просветљена тела, није могао настати од примата – еволуцијом. Углавном због овог спорног антрополошког момента код нас се за јерес прогласило уважавање теорије еволуције. У свету, пак, постоји дијалог између науке и теологије по овом питању (Ladouceur 2013, 2018) у коме се не расуђује по принципу искључивости, као што су то учинили аутори анти-еволуционих текстова.

Приметивши са каквом лакоћом је наше „анти-еволуционе текстове: еп. Давида и проф. Здравка Пена (текстове писане месецима, па и годинама), Матић просто згужвао, и бацио у Recycle Bin (рисајкл бин), а затим кренуо заузврат да ређа своје научне пабирке, скупљене одавде-оданде, ради сопствене али и у име опште апологије теорије еволуције, о којој се „у дијалогу између науке и теологије не расуђује по принципу искључивости, – био сам мало зачуђен. Ипак сам се тек на крају Матићевог колажираног, па и памфлетског, „проширеног текста мало више зачудио када сам видео да нам на крају, ради изласка из противљења „просветљености вере и знања, Матић предлаже чин спаљивања („огњем критике) – спаљивања  вештице која се сујеверно противи истој тој „просветљености вере и знања; и опет спаљивања ниједне друге вештице до оне у нама самима. У духу виспрене полемике универзитетског професора Зорана Кинђића могло би да уследи овакво запажање: Ако Матић већ користи метафору о спаљивању, онда би ваљало настојати спалити гордост свог непросветљеног палог разума, тиме што бисмо се покајањем и очишћењем удостојили огња благодати Светога Духа. Овде нам се намеће још једно конкретно запажање, па и питање: Из чега, или од кога је еволуирала вештица у нама када знамо да вештице не постоје! Или, одакле потиче та вештица „сујеверна противница, и ниједна друга до она у нама самима, када знамо да човек такође није створен по маскоти и телесини фиктивног примата, него по образу и подобију Божјем? Ја се не бих изражавао овако када би ме обраћања удостојио и обрадовао један атеиста, или један агностик, рецимо попут „нашег најеминентнијег научника Милана Ћирковића (који се, по казивању студената, пред студентима и у јавности сам представљао и као агностик, а чије име и презиме је Матић избрисао из текста и уместо њега оставио само три тачке. Лично професор Ћирковић пак пише: „Ултимативно, проблем је у психолошком отпору „Коперниканској револуцији и идеји да човек, „homo sapiens“, није никакав центар универзума, већ само узгредна појава у величанственом процесу универзалне космичке еволуцијев.: Пише: Анђелка Цвијић, Опасна делатност која људе кошта живота, у: Данас, 08. април, 2018). Дакле, на такво обраћање Матићу лично, покреће ме то што он инсистира на томе да је хришћанин. На другачије изражавање не би могла да ме покрене ни чињеница да је, претпоставимо и рецимо: Матић писао о покојном свештенику, професору Радовану Биговићу, да је писао за Православље и Жички благовесник, да је на Православни Богословски факултет доводио еминентног научника Ђура Коругу, да је код професора Хришћанске етике (био-и-еко-етике) са Аскетским богословљем Давида Перовића слушао бар једно излагање о променама само унутар једне врсте организама или бића, никако не о њиховим скоковима из врсте у врсту. Ако моја претпоставка да реч о томе Матићу није тачна, онда неће бити тачна ни моја претпоставка да је област његових специјалистичких интересовања машинство.

Како год било, чињеница је да је Матићу пружено гостопримство на страницама „теолошког интернет магазина који промовише културу критичког теолошког мишљења у постдигиталном добу, и да се ми сада налазимо ту где се налазимо. Рецимо само узгредно, да се критичко теолошко мишљење апропо теорије еволуције а у корист саме еволуције могло чути на Православном богословском факултету и пре „дигиталног доба, и да се у саблажњавању студената, као тадашњих протагониста саблазни, нарочито истицао један богослов и предавач (З. Ј.), коме је лично Његова Светост Патријарх Павле био дао благослов да он као асистент ступи на овај факултет, а све уз моје заузимање за њега. Авај! Патријарх је дакле имао поверење у оне који су га предложили, с напоменом да тада ни они нису знали да ће он касније изводити своје авантуре. Односно тадашњих ствари, они нису могли да виде у њему једног од „теолога вагабунда, како их социолози религије називају, а које стално срећемо ту и тамо, вамо и амо; одавде па до Америке; који „ничу где их ниси сејао. Ми зато желимо да ово своје уводно оглашавање поводом Матићеве вињете закључимо речима како  нам се чини да је она, вињета-памфлет-пашквила, ипак једна наручена ствар, и да се иза те наруџбине осећа и види заједничко и саветодавно и кооперативно таласање оних ревнитеља за веру који имају довољно времена да се размећу „просветљеном вером и знањем, а све у кључу: E pur si evolve! Шта би то значило?! Ја не бих да одрађујем туђ посао, рецимо да читаоцима преводим туђ цитат, или латинску изреку и кованицу, него бих да се бавим сoпственим латинским записом.

*

Упитали  бисмо дакле: Quid, ubi, quando, quam si profekto aliquid volutо? (Шта, где, када, како се стварно нешто окреће или котрља?) Наравно да се окреће у оквиру само једне и јединствене врсте, рода, натуре! Закон о очувању и самоочувању врста и свега јесте, и остаје неприкосновен. Природа „љубоморно тежи да очува чистоту сваке врсте, и не зна за прелаз чак од врапца до ласте, а камоли да је „познат бар један случај прелаза мајмуна у човека. Апропо дарвинизма, баш тим речима светитељ Лука Војно-Јасењецки своди рачуне с њим (видети: Наука и религија, Глава трећа: Извор претпоставки, https://azbyka.ru/otechnik/Luka_Vojno-Jasenetskij/nauka-i-religija/).

Још је рекао исти аутор: „Дарвинизам који тврди да се човек посредством еволуције развио од ниже врсте животиња и да није продукт творачког Божјег акта показао се само као претпоставка, хипотеза, која је већ и за науку  застарила … Показало се да хипотеза противречи не само Библији, него и самој природи … (Исто). Упитали бисмо Матића: Да ли постоји неки другачији дарвинизам и еволуционизам од описаног? Рецимо онај тројице Папа: Пија XII и Јована Павла II и Бенедикта XVI. Затим: Јована Зизјуласа и Христа Јанараса, Калиста Вера и Николаја Хадзи-Николауа, те њихових епигона: Игнатија Мидића и Максима Васиљевића, па редом: пете колоне научењака с Православног богословског факултета СПЦ које смо већ помињали (јереја Александра Ђаковца …). На крају: дарвинизам и  еволуционизам, погодимо кога: Матића, и др Гејл Волошек! А током искакања изабраних из зглобова црквеног богословља у нашој малој долини непокајнога плача, управо домаћи великани богословске науке и њени заштитници ћуте и созерцавају, нама непознато шта?! Наравно да постоји оправдан разлог за питање припадности оваквој врсти дарвиниста и еволуциониста-еволуционара, и ми га зато упућујемо медијском сталежу или реду „интернет магазина дигиталног доба (јереју Александру Ђаковцу, Матићу, др Гејл Волошек, …). Али ваљан, и опширан одговор и на ово питање постоји у текстовима нас двојице „анти-еволуциониста, Давида Перовића и Здравка Пена. Међутим, према нашим именима се примењује заклета дискриминација у сталежу или реду бар научника дигиталног доба, док је пред нашим текстовима влада мук. Али шта да се ради? Зар чинити зло да би нам дошло добро? Не! Према томе, остаје чињеница да је анимална-или-примат-еволуција непримењива како на протолошку, тако и на апостериори антропологију. Баш зато и антропологија белих, црвених, црних, жутих, кафених, те људи дивова и пигмеја, који никада нису произашли из друге врсте живих бића, нити су икада напуштали своју, људску врсту – остаје тамо где је Бог рекао да стоји и сведочи, а не тамо где ју је пуки случај условио па му се она морала повиновати! Понављамо да је проблем и самога Матића у томе што је врло невољно, ма врло површно, читао поменуте текстове, па му се створио утисак да ни нас двојица, као два Давида, не могу наудити њему, једноме Голијату? Отуда и све његове директне и индиректне инсинуације и прозивања за неуважавање: „начела комплементарности, начела антиномичности и формулационог обједињавања и упоштавања, упетљаности и начела неодређености, условљавања анти-еволуционих текстова пролазношћу у научно популарним часописима и новинама; и опет инсинуације и прозивка за: пренаглашен ауторитативно-одричан став према теорији еволуције, савремено интелектуално анатемисање, претњу „потпаљеном ломачом, угрожавање слободе мишљења и могућност стваралачког обогаћујућег односа између науке и теологије, научну необавештеност …“. Дакле у Матића метод одбране теорије еволуције јесте метод око за око, зуб за зуб, па и нешто горе: Ако потпаљујеш ломачу, биће ти потпаљена ломача … дакле опет мрачни средњи век, или је неко био у рату па окусио барут. А све ово тек је почетак његових опсежних научно-информационих захвата да одбрани православну веру од „научно необавештених анти-еволуционих текстова који садрже осврте на еволуционе дилеме из прошлог века, без сагледавања научних сазнања из последњих деценија која су дала вишеструке потврде еволуционих механизама. Није изостало ни добронамерно упозорење владикама (да ли свим владикама?) „да имају на уму да нису само натицање (натицање на шта?) „и природна селекција у основи еволуције. Напорно је ово научно обавештавање необавештених, али ће после тога ваљда наступити предах?! Ипак нам се чини да би све било лакше да је обавештени Матић пажљиво читао наше текстове у којима смо ми доследно ишли својим правцем, а не оним на који би он упорно да нас навраћа, све у бојазни да неће моћи да диригује ситуацијом и да нам намеће свој темпо. Међутим, у његовом тексту се ипак налази суштинско питање које га и лично узнемирује, и на које он нема одговор. А то зато што га је доцкан поставио, па му се сав текст претворио у танку-танку апологију, више бајаги обесправљене богословске раје у Цркви неголи теорије еволуције, без које он не само етички, него ни онтолошки више не може да патише.

*

Матић пита:

        „Да ли приврженост некој научној теорији (која ће се испоставити и погрешна) оправдано може да се карактерише као јерес, истоветно јересима из ранијих периода које су биле црквено-догматске, а не природно-научне, ма колико биле теолошко-антрополошки проблематичне?

Уместо мог одговора нека буде казивање о истинитом догађају: Средином 20. века десило се на Светој Гори да у скит старца Јосифа Исихасте дође један непознати посетилац. Прозорљиви старац му рече, да код њега, посетиоца, постоји озбиљан проблем. Он ће га дакле примити након молитве Богу. У разговору се открило да је посетилац био академски богослов и писац књиге којом брани теорију еволуције. Уследило је питање старцу како је он уопште сазнао да постоји проблем, а први пут се срећу. Старац му је одговорио да је осетио велики смрад од њега чим му се приближио. По разговору старац је оштро укорио посетиоца за јерес и рекао му да неће бити добродошао у његову келију све док се не одрекне свог неправославног става (видети: Мој старац Јосиф Исихаста, Јефрема Филотејског и Аризонског, у: Оливер Суботић, О камену одбаченом, 65).

У наставку размишљаћу о Матићевом питању. Нема бољег почетка од речи Светога Писма, зато ћемо тако и почети: „Заклињем вас, браћо, Именом Господа нашега Исуса Христа: сви будите исте мисли; нека не буде међу вама раздора, него будите савршено истог осећања и истог мишљења … међу вама има свађа … сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполонов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар је Христос раздељен ? … (1. Кор. 1, 10-13) … сваки нека пази како назиђује. Јер, нико не може поставити другога темеља, осим онога који је постављен, а тај је Исус Христос … свачије ће дело изићи на светло (1. Кор. 3, 10-13). Нико нека се не вара… мудрост овога света лудост је пред Богом. Ма писано је: Он хвата мудре у њихову лукавству. И опет: Господ познаје намисли мудрих, оне су испразне. (1. Кор. 3, 18-20). Целокупно биће и битовање света захтева васељенско исповедање да у почетку бијаше Логос и да Логос бијаше у Бога, и да Логос бијаше Бог. Да Он бијаше у почетку у Бога и да све постаде кроз Њега, и да без Њега не постаде ништа. Свему што постаде у Њему (Он) бијаше живот, и живот бијаше људима светлост, и светлост у тами светли и тама је не обузе (в.: Јн. 1, 1-5). Све је Њиме, и за Њега ологошено (в. и Кол. 1, 16). Он баш све дотиче на свој начин. Зато му то све и служи, док од Њега, од Речи позаима своје постојање и артикулацију; зато и свака наука треба да служи речи Божјој; надахњује се и верификује код Оваплоћеног Логоса Христа, еда би Њега ради из самога свога језгра као христоцентрична светлила, и сав свој доминион осветљавала. Зато дарвинисте и еволуционаре богослове треба стално пропитивати: Ако лично верују да је Бог свемоћни Творац свега, зашто онда не верују да је Он могао учинити да и другачије буде створено све, за шта се они као неке мецене твари и науке залажу, а не искључиво онако како се не може доказати протоком догледних и недогледних временских деоница и путем фигурирања зоо-низова? И да при том наш Праотац Адам прође најсрамније и најнедостојније могуће! Самим тим и Оваплоћени Логос Христос да прође кроз арпаги: кроз, замишљену софистицирану отимачину сопственог идентитета од стране научне олигархије, или полиархије, баш свеједно! Али није свеједно на чему све почива и како све – то пан – опстаје. Јер опстаје Христом, и Његовом светворачком вољом! Зато и остајање у Истини и верно исповедање Истине у детаљу и у тоталу омогућује сушто мишљење и делање по Истини. Док отпадање од Истине, како у детаљу, тако и у тоталу не само да одводи самообмани и прелести, него и вргнућу у јерес, у издајство Истине, у грдну лагарију! Тада када више ниси способан да верујеш срцем за правду а устима за спасење. А када ти се као богослову одузме благодат, ти пролазиш као ноћни посетилац светогорског старца Јосифа Спилеота. Зато ти богослове, не изневеравај предањску хришћанску етику и етос, нити хули на Духа Светога Који нас уводи баш у сваку истину?! Ако то учиниш, истога часа  ћеш почети да осећаш онтолошке последице, ако ти је тако лакше прогутати истину о себи! Зар није за чуђење када се „од благодати Христове тако брзо прелази на неко друго јеванђеље, које, уосталом, и не постоји. Постоје само неки који вас збуњују и хоће да преврате Христово Јеванђеље (Гал. 1, 6-7).

У најдоследнијем смислу речи се може рећи да је сваки претпостављени теолошки говор и наступ који није обавезно црквен, библијски и предањски, светоотачки и светотајински, и то поткрепљен личном делатном вером ради изграђивања Цркве, а не претежно ради промовисања себе – домен јереси. Зато што му сваког часа недостају или сидро, или компас, или и једно и друго.

Тако су рецимо настале ове и овакве речи: Када је Марко Сиотис, професор Новог Завета, упућивао речи једном будућем професору  Светог Писма, пожелео му је „да га Господ сачува од лудила библиста!“ Он је вероватно имао на уму најпре чињеницу да су сами они, библисти, и понеки „библеиста, смислили прекор Господу Исусу Христу, да Он није никада ништа написао осим неколико речи по прашини пред фарисејима. И још, да су највећи домети Његовога богословља само Његове проповеди. Таква мисао искушава и неке професоре православне Догматике!

Или ево порекла настанку оваквих речи: Према тачном расуђивању професора, епископа Иринеја Буловића, искључиво филолошки, историјски и археолошки приступ православног богослова може од њега да не захтева црквену веру, јер видимо да се тако постављају многи богослови, будући неосетљиви према светим Тајнама и црквеним подвизима! Док је предањско и светоотачко богословље незамисливо без њих. Штавише, између ова два приступа богословљу пролази сама судбоносна линија раздвајања овог овде и оног тамо.

То јест опет речи истог православног богослова: „Зоон неви (невси) тхеуменон нема значење животиње која достиже напредак до обожења, него га има као друго и другачије: Да је ту реч о сваком бићу као живом, но првенствено о људском, и да оно, људско биће божанственим мановенијем или подстицајем може, и треба да достигне обожење.

Коначно, чују се и ове и овакве речи: „Никуда ми нећемо одавде. Овде ћемо живети вечно.

Бациш некоме прашину или опиљке у лице, па заћутиш?! Ни да натукнеш о Небеским пребивалиштима по васкрсењу. О пребивалиштима Светих: на Новом небу и у Новој земљи, а о стањима хулитеља на Духа Светога: у паклу и огњеном језеру! Односно, овде је такође реч о једној и истој Христовој сведржитељској љубави благодатној, но коју неће сви васкрсли људи доживљавати као блаженство, него један део њих и као бич и огањ. Зато се мора рећи: Мислиоче, епигоне, ту ти мањка објашњење; јеванђељска, предањска и откривењска подлога! Дакле, прво си лењ да објасниш и истумачиш, а затим да ли си уопште у стању? У много чему тобом изреченом, и упорно понављаном, ти не примећујеш да си већ обузет јеретикословијем и јеретикообразијем!

*

Књига Постања опстаје у тумачењима црквених Светих Отаца, као и у науци, све до данас, колико год јој се у науци одузимала сама научна валидност и обухватност. Односно, са њом нису тако поступали, нити су тако чинили баш сви научници библисти, него оне генерације које су је непрестано уско премеравале и себи самеравале. Они притом и данас изналазе  флоскуле  и теорије преко којих и кроз које ова Књига мора стално да се пробија да би свима предавала Божју поруку. А ми притом избегавали њено слово које, наводно, није достатно, него достизали само до „духа који оживљује“. Но у Књизи Постања о свему што је речено, речено је као о достатном, и опет као о богонадахнутом. Зато је ова књига у моћи да оживљава своје читаоце.

Баш у вези са тумачењем Светога Писма, дакле и Књиге Постања, посебно место у овом раду желим да дам већ поменутом професору Београдског универзитета др Зорану Кинђићу, и то у сегменту разлике између, по његовим речима: „просвећености“ („природног светла људског ума, модерног просветитељства) и „просветљености“ (натприродног светла). Ко год сматра, укључујући и Матића, „да вера треба да буде (само) просвећена, умна“, тај превиђа чињеницу да је „у темељу истинске вере просветљеност. Свети оци су били не само просветљени него и обожени. Наука је разумна а православна вера надумна. Теологијом сме да се бави само онај ко је обожен, евентуално просветљен, јер пали људски разум неизбежно води у прелест уколико се усуди да произвољно расуђује о догматима. То се догодило протестантима. Лишен благодати, свако је тумачио Свето Писмо сходно свом палом разуму, те су развијена многобројна јеретичка учења “, закључује проф. Кинђић.

*

Матић је у полемици са „анти-дарвинистима и у односу на Цркву и њено богословље изабрао погрешан угао гледања на Теорију еволуције, која је по њему „логички оправдано добила статус општег закона природе јер је једна од најпроверенијих у историји науке. Дакле, позабавивши се периферним, но ништа мање турбулентним, када већ не и суштинским темама које се тичу Православне Цркве и њене проповеди спасења, Матић је претрчао циљ, ако не грешим, као наговештени православни хришћанин, који, ако не грешим, заступа гледишта и интересе оне групе православних теолога, са чијом појавом у јавности, нашој Српској Православној Цркви и њеноме богословљу данас треба да сване дан, док „наше најеминентније научнике … тако поштене и посвећене људе треба заштити од оних који их оцрњују „као јеретике … (да ли је у њиховој одбрани требало језички прецизно рећи да они то нису?). И опет, да се не заборави ни за трен, да су сви они које Матић брани и протежира били „научници еволуционисти који су теисти, … нпр.: Св. Лука Војно-Јасењецки, … да су сви они „изузетно посвећени православној вери, а при томе и еволуционисти. Дакле, нису иступали као било какви, декларативни теисти: „Познати еволуционисти као што је Добжански били су изразити верници у персоналног Бога. Добжански лично говорио је о Богу који ствара кроз еволуцију и сматрао је себе причасником Православне Цркве“… Такви су и неки наши савременици: знаменити и духоносни теолог Калистос Вер, … Колико ли је само енергије за убеђивање потребно употребити да би трчао споредним колосеком?! Али о томе ћемо јоште  зборити у  још једној од окосница овог нашег истјазатељног рада.

*

„Објава о божанском стварању у Библији изражена је у оквиру геоцентричне космолошке представе. Православнима то уопште није проблематично јер тексту Постања не приступају као научном или историјском документу, како то чине протестантски литералисти (буквалисти), закључује Матић, прелазећи корацима од седам миља непрегледна пространства протестантског литерализма, но притом ни не завиривши у непрегледна пространства црквеног светоотачког и химнографског тумачења Књиге Постања! Он је то додуше покушао да учини паушално. Зато ни не испуњава услов за улазак у дискусију на ову тему! А све и да до тога дође, када бисмо стигли до жељеног окончања? Окончања заправо Матићевог истражног поступка који је он сербез повео против двојице „анти-дарвиниста, Перовића и Пена. Притом чак ни не прочитавши ваљано и до краја њихове документе на основу којих им се суди и одређује коначно место у њиховој дигиталној науци, дигиталној теологији и дигиталној Цркви. Ипак, да се не бисмо оглушили ни о ову тачку наше већ маратонске дискусије, најискреније бих пожелео Матићу да прочита тумачења на Шестоднев, односно на Књигу Постања, светих отаца наших: Василија Великог и Јована Златоустог, а даље, по његовим могућностима …

Да би нас ућуткао (да ли и црквене Оце, да ли њих и као геоцентрике …), Матић је покренуо гео-био-палео-антропо механизме, све базирајући се на графици словачког графичког дизајнера Мартина Варгика. Матићев пак графички приказ временске скале еволуције живота који је он уцртао у свој параван E pur si evolve, више је налик музичкој партитури Артура Хонегера, Арнолда Шенберга и Ђерђа Лигетија, те  холокауст-реквијема; или је опет подобан концерту за празне кости и шупељке, удараљке, шкрипу и сударање плутајућих предмета, надгорњавању вокала простирућих се кроз архајско време и простор до у бескрај. С друге стране, еволутивни, тетраграфски низови самог графичког дизајнера Мартина Варгика донекле су пријемчивији оку. Мада су одбојни души, јер представљају низ космичких некротафиа; једну херметику невидљивог и видљивог света који не могу да се отргну најпре сопственој прашини, и запрашености. Свакоме истраживачу коме је живот на срцу, требало би препоручити да осмотри овај графички времеплов, односно графоплов. Јер, ту је: код обојице,  Мартина и Матића, ако им је веровати, исцртано све, онако како се од почетка збивало и збило (од 13, 8 милијарди година, па преко Првог Трилобита, из 525-ог милиона, до Краја времена-Есхатона). Ево једне наше раскринкавајуће напомене у вези са графиком и схемом! Док графички дизајнер Мартин Варгика завршава своје путовање у 7, 9-ом Миленијуму од Постања (па прошав преко 0.006. милиона Људске цивилизације Span of recorded history“ у знаку логоа  Ајфелове куле, те одатле – дакле од 0. 006. милиона  као почетка људске цивилизације – Зоран Матић ћера даље – све до Есхатона – да ли и ту са причом о Примату и Еволуцији?! Заправо, истине ради, ако је Мартинов графички Space-Time Travel оригинално достигнуће у области графичког дизајна, треба се запитати да ли Матићев покус веома, веома заостаје за узором. Иначе, цео Мартинов синемаскоп Timeline of the Universe подељен је на делове, и они се смењују у рир-пројекцији: Space, Earth, Life, Humanity. Ко има прилику да сурфује по овим време-простор стазама, као што сам је ја имао и искористио, моћи ће да види мноштво феномена и примера одсуства у присуству и присуства у одсуству. Грубо речено, моћи ће да види један калеидоскоп начичкан маглинама, астероидима и планетама, водоземцима, мушицама, опнокрилцима, кошчицама и лобањицама, гео-зонама, диносаурусима, птицама, морским неманима, животињама, слоновима и  четвороношцима, приматима, цивилизацијским торњем (Ајфеловим), и томе слично. Што се Мартиновог примата тиче, он је мајмунолик, стар 60 милиона година, и ословљен као First primates evolve“! Одмах се сетих наслова Матићеве наручене оптужнице против Перовића и Пена, па се побојах да сам му зашао у несвесну област душе.  Но овде није реч само о мојој привилегији, него о томе да ко год жели да загугла, само нека оде на ову адресу: https: //www.halcionmaps.com. Martin Vargic-Timeline of the Universe, и нека се сам увери у овде описано.

*

Народна пословица каже: Код богаташа на глас, код сиромаха на част. Шта ово може значити у вези са мојим текстом у целини? То да ћу са задовољством препричати поглавље: Теорија еволуције као наметнуто питање, из књиге О камену одбаченом, додајући му по неки свој коментар или схолијицу. У сваком случају ће се радити о још једном базичном осврту на Теорију еволуције код нас. Оно што заиста не бих желео да се деси младом аутору и научнику јесте то да се камарила обруши на њега. Али сам  схватио да је он борац. Дакле осврт нашег младог, даровитог и проницљивог богослова, експерта за компјутерску графику и анимацију и информационе технологије,  свештеника у Српској Православној Цркви Оливера Суботића, заслужује сву нашу пажњу и уважавање. Теорија еволуције је питање наметнуто савременом друштву када су неке поставке постале предуслов за  друштвену модерну. Једна од претпоставки је и идеолошка претпоставка ове, теорије еволуције, коју многи атеисти деценијама насртљиво учитавају као необориви доказ против вере у Бога, међу првима Ричард Докинс, биолог еволуционист. Теорија еволуције опет, од трансформистичке идеје коју је понудио Дарвин па све до данас, није донела ништа ново осим случајне мутације  и природне селекције као свог постамента. Неодарвинизам пак, додатно се ослања на научне продоре у генетици. Систем се тако поставио да живим бићима укида способност развоја, способност уграђену у њих од стране Творца (уместо да се то  двоји када је у питању опсег развоја, тачније: промене, односно случајне мутације – коју не можемо, нити смемо сматрати „микроеволуцијом“). Разлог за такав став није научни него идеолошки. Проф. Џон Колинс указује на чињеницу да није спорно постојање ДНК и његове структуре, ни подаци који постоје, нити начин њихове трансмисије; не ни улога у биолошком систему. Спорна тачка је питање порекла изузетно сложене структуре и носећих података. Зато се поставља друго питање: Зашто би постојање тако сложене структуре искључивало њеног Творца? То јест  вероватноћу да њу само Бог може да створи? Колинс не види проблем у еволуцији као принципу приметном у природи у ограниченом опсегу и унутар врста, већ у еволуцији као грандиозној слици коју неодарвинизам намеће као идеју којом хоће да објасни или замени постанак света и човека. Проблем дакле ствара неодарвинизам који намеће философско и натуралистичко виђење света без Бога као Творца, Пантократора и Промислитеља. Теорија еволуције није потентна да говори о постанку света и живота у њему, него је кадра само да износи тезе о развоју животних врста, претходно постојећих. Поред тога испоставља се чињеница да и најпростији организми имају сложену структуру. Норман Гајслер подсећа на Докинса који је говорио о амеби као рудиментарном организму који у својој ДНК структури има података еквивалентних једној хиљади томова Енциклопедије Британика; и то података смислено повезаних. У току је покушај да се теоријом еволуције објасне процеси који су уследили по стварању живота. Бесмислено је њоме оспоравати Творца света када она говори о развитку, а не о стварању живота. Докинс чини сталне покушаје показивања процеса развоја живога света који би текао и без Бога. Он не допушта могућност да свака врста има свој логос дарован Творцем, током чина стварања различитих животних врста. Атеисти то правдају научном непроверљивошћу такве врсте. А као да је много тога научно проверљиво, и као да се опет у науци штошта, па и више од тога не користи хипотетички. Користи се! Сваки искрени атеиста, као и теиста препознаће да је самозвани „научни атеизам философски атеизам заогрнут научним терминима. Новоатеистички покрет користи теорију еволуције тако што је интерпретира као аксиом, еда би јој потом „учитавао своје философске тезе са пропагандистичком сврхом. У истом смислу Докинсова тврдња да наука води директно у атеизам, произвољна је, и нетачна, а утолико и злонамерна! Професор Алистер Мекграт када обара ту тезу позива се на атеисту, првака еволуционе биологије у свету, Стивена Џеј Гоулда, противника тезе да научне идеје воде у атеизам. Суштински проблем у теорији еволуције који се сукобљава са хришћанском вером огледа се у томе што се не потеже питање постојања Бога као Творца, и још стварања света и живота у свету, него се потеже питање односа човека и животиње. Тако, сукоб настаје код питања односa човека и животиње, и обрнуто!

*

Сходно Честертону који је писао еволуционистима да човек није производ пуке еволуције него радије револуције, указује се на огромне разлике између човека и животињског света, а оне се не могу објаснити еволутивним развојем. Питање спољашње сличности између човека и неких животиња захтева овакво гледање. Бог створивши животињу показује човеку до чега он може да дође када се окрене од Њега. Објашњење се овде не даје ради потребе креациониста да ућуткују еволуционисте, већ да се призове свети Григорија Палама који је говорио да када се ум окрене од Бога тада он и зверолик или демонизован постаје; помрачује се и дејствује парафисин – у нескладу и у супротности са сопственом природом; да он тада пада испод нивоа, рецимо једног мајмуна. А када и тема пресађивања органа са животиње на човека дође на ред, тада ће и свети старац Софроније Есекски упитати: Шта би се десило у супротном случају? У случају звери са срцем људи попут безбожних Совјета, који су хтели да затворе у лудницу све хришћане и све верујуће људе? Одговор је да би се догодило то да се оне још више озвере!

*

Пали човек кожних хаљина (1. Мојс. 3, 21), огрубео и донекле оживотињен, ипак нема никаквог заједничког претка из било које животињске врсте. Исто тако је пећински човек, под тезом да је он некаква прелазна фаза у еволутивном развоју, неправедно оклеветан. Честертон опомиње поборнике те тезе да занемарују чињеницу да је пећински човек цртао као уметник – радио оно што се не среће ни код једне животиње, без обзира на њен ступањ развоја. Наравно да ми изузимамо феномен дресуре и рефлекса када животиње малају по платну: слон сурлом; када глуме: животиње, коњи и пси као глумци и каскадери; када се моле: дресирани пси, папагај старца Порфирија … Насушан је тренутак да кажемо да се човек разликује од животиње суштински, а не по степену развоја; да има нагоне као и животиња, али да он може да се уздржи и да их савлада, да обоје имају мозак, али да је само човек биће умно, савесно, слободно, креативно, религиозно, које свему тражи смисао и налази га … Колико год животиње знале да нас изненаде и задиве: верношћу и оданошћу, сажаљењем и страхопоштовањем, стидом, љубављу и љубомором, родитељским инстинктом, озбиљношћу и хумором, доминацијом и умиљатошћу, способношћу да уче и да опонашају гласове, говорне фразе и молитву, односно да славе свога Творца на свој начин – оне  остају загледане у човека као у крајњи домет својих стремљења ка њему: и то преко мозга, животнога даха као удаљене асоцијације на душу, нагона, чула и осећања, навика и дресуре, своје маскоте. Па ипак, на религиозне и побожне, и савесне или безбожне, исповедне или одрицатељне, покајне и свете животиње у изворном и светотајинском смислу речи … ми  нигде и никада нећемо моћи да наиђемо, нити да о њима таквима дословно посведочимо. Бити због логосности привлачен ка Творцу и човеку у животињском и преосталом свеколиком  свету, једно је, а благодатно и љубвено богоопштење са Оваплоћеним Логосом, нешто је суштински и квалитативно друго; имати идеју и појам о Богу и благодатно и лично општење са Њим, са свешћу о својој грешности, једна је стварност, а нагонско и неличносно општење друга је, и суштински другачија стварност. Животиња није личност, и не сноси било какву одговорност за своје поступке. Њој није дата заповест да љуби Бога и ближњег; да не греши и да се каје; да исповеда веру и да не исповеда безверје,  да не греши или да испуњује заповести Божје! У њој су заступљени другачији механизми постојања. Али да су призори опонашања људи од стране животиња, као и однос људи и животиња величанствени, у томе нема сумње (Адам и животиње, Герасим Јордански и лав, старац Серафим и медвед, Паисије Светогорац и змија, свештеник Димитрије и жабе, старац Никанор Хиландарац и пчеле, старац Порфирије са Оропоса и папагај, синаитски монах Петар и змије, јеромонах Амвросије са Дуба и животиње, … као и обрнути однос, рецимо животиња према свој деци, али и однос међу животињама. Посвуда овде реч је о суштинским, а не о развојним разликама између човека и животиње; а то су разлике које се не могу превазићи нити једним јединим, наводним видом еволутивног скока из врсте у врсту! (Видети и упоредити са: О камену одбаченом, 60-66).

*

Најбоље странице Матићеве научне пашквиле требало је да донесу корист самој науци, да се у њој не понављају изанђале фразе; научним ауторитетима пак, да се не помињу само поименично и по наслову њихових студија (већински без цитата); а Калисту Веру у чији еволуционизам не можеш бити сигуран: да се уважи чињеница да он није саговорник науке него црквени историчар, филокалиста и химнограф; док митрополиту Николају Хадзи-Николау: да он директније дочара свој, засад лични амбивалентни став према теорији еволуције; у вези са светитељем Луком Војно-Јасењецким: да други, попут Матића не пренаглашавају његов наступ у науци само са подужим радом-рефератом на тему науке и религије; тј. само са успутним и кратким освртом на дарвинизам и теорију еволуције; коначно, у вези са мном Давидом: да ме нико не уврштава у научни свет јер сам ваљда анфант терибл, како у науци тако и у богословљу. Томе у прилог, из своје бележнице испустићу једну квиточку на којој о односу између теологије и науке пише следеће: Теологија науци даје прилику да она пројави сву своју озбиљност и посвећеност, а наука теологији да она пројави своје првенство и достојанство. Тек у њиховом симвиосису оне у нама могу да изазову стање непрестаног међусобног страхопоштовања, дивљења и, тога ради, још ревноснијег славословљења Бога. Оне уједињене чине да се ми још усрдније устремљујемо ка Христу – да Његово Тело још ревносније изграђујемо сопственим ангажманом у њему. Наука је неодољиво привлачна својом аутентичношћу и разноврсношћу, и има моћ да предупређује богословље од окошталости, па и од схоластичке обамрлости (новијег времена). И тако, све док се не уђе у унутрашњи свет космоса и људског бића, не може се са сигурношћу ући ни у унутрашњи свет теологије; дакле, ми овде мислимо на теологију као на одгонетане тајне садашњег опстанка, спасења и будућег живота! То у крајњој тачки значи да се Опипљивом Христу не може приступити без узимања у обзир баш свега у нама и око нас! А Оваплоћени Логос ће нам у томе помагати, и то увек као вододелница. Помагати нам да бисмо сагледавали науке чији је Он, Христос резон д етр, и опет, злоупотребу наука, у чему Он не присуствује; еда бисмо опет и опет знали којим се то научним механизмима стиже до Њега, а којим се од Њега опет, одступа! И тако тече наш дискурс док ме Матић убеђује, и макар ме убедио убеђујући ме, опет ме није убедио, нити ће ме икада моћи убедити да прођем кроз еволуциони процес и промене, па и мутације, које ми он ставља на душу. Један од професора из златне епохе Православног богословског факултета СПЦ, смештеног у старој згради, понављао је нама, својим студентима ово: „Размишљајте о свему, храбро“. Па ево још једног таквог размишљања.  Нисам сигуран да је „Булгаков, због својих фундаменталних богословских доприноса, постао најзначајнији православни, васељенски теолог“. Протојереј Сергеј Булгаков беше: најпре руски економиста, па религијски философ немачке идеалистичке оријентације у спрези са западном мистиком, па правник, па опет експерт за политичку економију (докторат Марксизам и земљорадња), па теолог који је изнашао божанску софију као четврту Божанску Ипостас, због чега је, као и због других застрањења, наводних „теологуменона“, он окривљен од стране своје Цркве Московске Патријаршије (и Сергија, Митрополита који је био задужен да заједно са Владимиром Николајевичем Лоским Патријаршији поднесе Доклад или Извештај-Реферат. Тај Доклад: „Спор о Софии“ (1935), Владимир Лоски је сачинио на 76 страна текста са Примедбама, и то о свим јеретичествујушчим мислима и речима Булгакова, „руског Оригена“, „ великог духа, али гордог“. Присетимо се и ми да је Булгаков уосталом, и Светим Оцима и богословима Цркве прилазио са дозом омаловажавања. На све те прекоре, као и на кварење црквене догматске дидаскалије хетеродоксијом, па и самим гностицизмом, ми наилазимо широм његове сржне мисли: Невечерња Светлост, у трилогијама – малој: Јаковљева Лествица, Друг Жениха и Неопалива Купина, и великој о Богочoвечaнству: – Агнец Божји, Утешитељ и Невеста Агнеца, …). Зато је поштеније читати његове текстове, упорно и пажљиво, иако са муком, па да сам долазиш до корпуса деликти, неголи да китиш Булгакова, као што чини Матић, ловорикама за „фундаментални богословски допринос“; и да га опет промовишеш у „најзначајнијег православног, васељенског теолога“. Ништа нас не кошта да нашим евентуалним читаоцима представимо окосницу Доклада или Реферата Митрополита Сергија, односно Владимира Лоског, мада Матић, чија то обавеза беше да учини, није учинио, јер се науком бави паушално. Не, он је Булгакова пре тога овенчавао славом. Заузврат, приуштићемо мали извештај о правом стању ове ствари, и то у резимеу. Ко ће све у речима које следе препознати себе, показаће време:

III. СУЖДЕНИЕ М. СЕРГИЯ ОБ УЧЕНИИ ПРОТ. C. БУЛГАКОВА

И ПОСТАНОВЛЕНИЕ ПАТРИАРХИИ

Смешение личности и природы – основное догматическое заблуждение о. C. Булгакова. Эта тема проходит через весь разбор его доктрины м. Сергием, важнейшие пункты которого мы рассмотрели в этой книге. Кратко повторяя все сказанное, можно установить следующие моменты смешения личности и природы.

Учение о Божественной природе как личном начале, «Софии» (§§4,5); смешение Лиц Св. Троицы с природными свойствами или энергиями (§6); перенесение свойств тварной природы (мужеское и женское начала) на Божественные Ипостаси (§7); смешение личности и природы в понятии «образа», превращающее человека в «ипостась тварной Софии», духовного главу всей твари (§8); смешение личности человека с человеческим духом (§9) и следующее отсюда поглощение личности софийно-природным процессом, уничтожающим свободу (§10); замена Промысла, предполагающего нравственно-волевое отношение личностей, природно-софийным «детерминизмом», приводящая к учению о Божественной необходимости Боговоплощения (§11); восприятие зла как коренящегося в несовершенстве самой тварной природы, а не в свободном самоопределении личности, приводящее к перенесению ответственности за падение творений на Самого Творца (§12); смешение искупления природы подвигом Христовым с конечной целью обожения личностей благодатью Св. Духа и следующее отсюда восприятие нашего спасения как космического «Богочеловеческого» процесса (§§13,14,16); смешение Логоса с человеческим духом во Христе, приводящее к смешанному природно-личному началу «Богочеловечества» (§15) и отсюда к природному, а не нравственно-волевому пониманию кенозиса (§17), к перенесению Гефсиманских борений и «духовной смерти» на Само Божество Сына (§18) и к утверждению участия в страданиях – Христовых всей Св. Троицы (§19); и наконец, смешение Христа, Главы Церкви, с Церковью, в понятии «Богочеловечества», упраздняющее всякую экклезиологию, возможную лишь при ясном различении между личностью и природой (§20).

Таково догматическое содержание доклада м. Сергия. Но первейшая цель епископов Церкви не в отвлеченной богословской критике, а в обнаружении духовного вреда, проистекающего из всякого ложного учения. К определению этого вреда и переходит м. Сергий в своем заключении, после указания на нецерковность (§2) и гностический характер (§3) богословствования о. С. Булгакова. Резюмируя свою мысль, м. Сергий так определяет духовную опасность в учении о. Сергия Булгакова:

1) давая мысль о возможности ответственность за падение перенести на Творца, это учение понижает в человеке сознание греховности, т. е. колеблет самое основание духовной жизни;

2) представляя же человеческое спасение в виде некоего мирового Божественного процесса в тварной природе, и в частности в человеке, оно открывает дверь и прямым искажениям этой жизни.

Что же отвечает на это в заключении своей «Докладной Записки» о. С. Булгаков? Он пишет: «Мое учение никогда не содержало и не содержит». . . Всякий ожидает, что он не учит о перенесении ответственности за грехна Творца и что он не представлял никогда человеческого спасения в виде мирового Божественного процесса в тварном мире,– или, что он учит так, но не видит, чтобы тем колебалось христианское учение и духовная жизнь;– или, наконец, что, допуская и духовный вред, он не считает нужным считаться с последствиями.

Кратко говоря, всякий ожидает, что он так или иначе по существу ответит на обличение своего учения. . . Но о. С. Булгаков пишет: «Мое учение никогда не содержало и не содержит четвертой ипостаси во Св. Троице, но касается преимущественно отношения Бога и мира». . . (с. 52)

Прочтя такой ответ о. С. Булгакова и не сверив его с текстом м. Сергия, что выведет читатель? О. Сергию приписывают учение о четвертой ипостаси, а он сам пишет, что так не учит!

Постановление Указа Московской Патриархии, основанное на докладе м. Сергия, 1) признает произвольное, софианское истолкование, искажающее Православные догматы и «в возможных из него выводах могущее быть даже и опасным для духовной жизни» – учением чуждым. Святой Православной Христовой Церкви; 2) предостерегает всех последовавших ему, призывая к исправлению допущенных ошибок, и 3) откладывает всякое определение о самом прот. С. Н. Булгакове «как состоящем вне общения с Православной Церковью Московского Патриархата» до его возвращения к единству с Русской Церковью, обусловливая, однако, его принятие письменным отказом от софианского истолкования христианства и от следующих отсюда ложных выводов, а также письменным же обещанием неизменной верности учению Церкви.

О. С. Булгаков признает приговор Патриархии «нереальным, беспредметным и неисполнимым» (с. 49). Требование отказа от софианского истолкования догматов веры «представлено не в виде определений догматических, как это делается в случаях подобного производства, но в форме, делающей его неисполнимым по неопределенности своей: как я могу отречься от своего богословия, включающего все православные догматы, и, кроме того, еще и От неведомых других ошибок? Каких? Когда? В чем?» Здесь неожиданно проявляется у о. С. Булгакова канцелярски-формальное отношение к Церкви, противоречащее всему предыдущему: протестуя против «преждевременного (?) суда» над своим учением, он одновременно возмущается отсутствием окончательных «догматических определений», т. е. , по-видимому, анафематизм по поводу его доктрины. Не называется ли это, быть plus papiste que le Pape meme? Но Московская Патриархия более терпелива и последовательна в своих действиях: письменный Отказ от софианской системы – условное требование («в будущем, в случае возникновения дела о принятии прот. Булгакова в общение, поставить условием такого принятия, а равно и разрешения священнодействий, письменный отказ» и т. д. ). Указ имеет целью, прежде всего, предостережение православных от опасностей нового учения и ограничивается пока лишь его общей характеристикой. Как мы видели, догматические определения уже содержатся iroplicite в докладе м. Сергия. Развернуть их в ряд вероучитедьных пунктов дело, может быть, ближайшего будущего при дальнейшем развитии «софианских споров».

Далее о. С. Булгаков изъявляет готовность немедленно дать заверение в неизменной верности Православной Церкви, но решительно отказывается отречься от своей софиологии, которая «отнюдь не относится к самому содержанию догматов (?!), но лишь к их богословской интерпретации»; как «теологуменон» она имеет право на существование в Церкви. Нам незачем повторять всего содержания настоящей книги, чтобы доказывать несовместимость софианства о. С. Булгакова с догматами Церкви. Да и помимо этого, дело не в формальной верности догматам, утвержденным Соборами. Несторианство и монофизитство были согласны во всем с буквой православного Символа веры, утвержденного Соборами, однако никому из православных V века не приходило в голову признать их только за «теологумены», за допустимые в Церкви «мнения» о смысле основных догматов веры и восставать на этом основании против их осуждения.

Если о. С. Булгаков сам признает свое учение только «теологуменом», почему он так восстает против критики этой «личной интерпретации»? Если же для него его софиология – подлинное выражение учения Церкви, почему он в своей «Докладной Записке» не отвечает на критику м. Сергия прямым и безбоязненным исповеданием своих учений пред лицом Церкви, а старается их всячески затушевать? Почему он не ищет суда Церкви, не требует этого суда, не обращается ко всем иерархам вселенной, если его учение – православная Истина? Или он сомневается в этом и, желая все же сохранить свою систему, свое личное достояние, ищет поддержки «общественного мнения», которое так легко склонить на свою сторону? В этом ли цель его «Докладной Записки»? Нам было тяжело отмечать всякий раз эти ее черты. Мы не берем на себя права судить о. С. Булгакова. Нестерпимо трудно отказаться от «труда всей своей жизни». Но Истина выше не только труда всей жизни, но и труда жизни всего человечества, всех борений, мучительных исканий, слез и крови человеческой истории. Она одна может «сделать нас свободными» от рабства этому труду: Когда о. Сергий Булгаков пришел к стенам Церкви, не отрекся ли он без колебания от труда, превышающего не одну жизнь, – от 500-летнего труда гуманизма с его трагической судьбой? «Вы шли хорошо; кто остановил вас, чтобы вы не покорялись Истине?» (Гал. 5:7). Пусть не говорит о. Сергий Булгаков, что теперь перед ним «и догматически закрываются двери Матери Церкви». Двери эти всегда открыты для всех. Закрыть их может только горделивое упорство его большого, но ослепленного ума.

ЗАКЛЮЧЕНИЕ

О. С. Булгаков заканчивает свое изложение словами ап. Павла, «благовестника христианской свободы», которые хочет взять для себя в руководство: «Итак, стойте в свободе, которую даровал нам Христос, и не подвергайтесь опять игу рабства» (Гал. 5:1).

Неужели христианская свобода состоит в упорстве в своем «мнении»? Не является ли она, прежде сего, свободой от «своего», даже от «своей» природы, «своей» воли? И что он имеет в виду под «игом рабства»? Не легкое ли иго Христово, освобождающее нас в Церкви от пленения «стихиями мира сего», призраками и самообманами? Не говорит ли дальше тот же Апостол: «к свободе призваны вы, братия, только бы свобода ваша не была поводом к угождению плоти» (5:13), т. е. в данном случае к не отрешенному, природно-человеческому богомыслию, «это преданию человеческому, по стихиям мира, а не по Христу» (Кол. 2:8).

Сын Церкви не раб своей природы, не пленник своей воли, не узник философской системы – плода своего собственного творчества. «К свободе призваны мы», хотя и труден крестный путь самоотрешения, ведущий к этой благодатной свободе. Но «все можем во укрепляющем нас Господе Иисусе», Его же Имя да укажет отцу Сергию Булгакову путь, которым ему следовать. (https://azbyka.ru/otechnik/Vladimir_Losskij/spor-o-sofii/).

*

О мисли Сергија Булгакова – и о његовој православности (у којој  мери), у Србији, па и шире, данас се може разговарати са професорима: оцем Димитријем Калезићем (докторат о Руској философији свејединства (в. стр.: 28-32) – Антропологији философије свејединства и Библије, 1983), Здравком Пеном (докторат: Σοφία το Θεο κατά τήν πατερική παράδοση 

καί τά Ρωσικά θεολογικά ρεύματα 19. καί 20. αώνα – Премудрост Божија по светим оцима и руска теолошка струјања 19. и 20. века) и Богданом Лубардићем (студија о Сергеју Булгакову у Хришћанској философији: Између Софије и софиологије). Што се мене тиче, могао бих да изнесем одређену личну импресију о Булгаковљевој Софији, односно о ликовној представи Софије. На релацији Париз-Охрид може се срести сликарска представа устоличеног анонимуса, без ореола и без ознака, што би скупа требало да нас упућују на Христа. Зато се у њеном представљању стигло дотле да се Самој Светој Тројици придодаје она-Софија као четврта ипостас. Ова сликарска представа по Булгаковљевој замисли јесте нешто што се на Институту светога Сергија у Паризу сватра реликвијом, и што се крије од погледа већине православних верника. Но она има свој пандан и у представи устоличене и крунисане софије Охридске. Ову пак наткриљује сами Христос! Међутим, и ова целивајућа икона у храму Свете Софије у Охриду као и она Париска, подједнако су нетачно изображење Христа као једне и јединствене оваплоћене Софије! Обе поменуте представе просто не одмичу од једног анти-христолошког експеримента! Ако се Божанска Софија представља оваплоћеном, онда она не може бити и остати анонимном! Она само, и једино може бити иконизовани Оваплоћени Христос! Што у Паризу, и у Охриду, не видимо да је био случај!!!

У коме то дакле философском грму лежи зец, питање је сад? Грм је монистичка философија универзума, а зечеви су софиолози. На њих да тако софиологизују поделовало је оптимистичко хегелијанство.

(В.: Ј. Мајендорф, Хришћанско Јеванђеље и друштвена одговорност, у: Рим, Константинопољ, Москва, Интерклима-графика, Себастијан Прес, 2008, 237).

*

Све црквене личности које Матић истиче као дарвинисте и еволуционисте-еволуционаре, нису меродавне као изучаваоци и зналци. Оне су само декларисани чланови скупина оријентисаних у правцу идења ка уједињењу теолошког и научног света, или ка подели, а да се при том последице не рачунају. Апропо последица, ако се у том ходу, тачније срљању, богословима догодила јерес, они су сами томе допринели; зато би им од хитне помоћи било да послушају савет стараца Силуана и Софронија: „Држи свој ум у аду и не очајавај. Ако ли би то била тврда храна за њихове млечне зубе, тада би се требало опомињати чињенице да се теолошки итекако може подбацити, а научно итекако не добацити!

У теолошки подбачај пак може се још једанпут проникнути на основу ових кључних тема: теме зоо-примата, лансираног и стално обдржаваног да би Праотац Адам и Богочовек Христос били, и остали трајно омаловажени, заклоњени и елиминисани из наше земаљске стварности; то су теме потискивања појма греха и стања огреховљености: нечега због чега „творевина уздише и чека синове Божје да се јаве и да је ослободе; и опет теме потискивања послушности како Богу Оцу тако и духовном оцу, без које послушности се Домострој спасења и наше учешће у њему не би никако могли покренути; па теме језика развојног и преображавалачког добротољубља – кога учке и недоучке – подједнако сматрају да треба гасити. Тај пројекат као споредан код нас гурају неки професори Православног богословског факултета СПЦ (И. М., В. П., М. В., З. Ј., А. Ђ., А. Ј., …), већином свештена лица, док пројекат испуњења дарвинизмом и теоријом еволуције сваке стопе Српске Православне Цркве, па и шире, они гурају као главни и превасходан. Они му дакле приступају као једној несумњивој научној мантри. И како су само доследно пажљиви у паковању научне теорије еволуције и човековог примата-животиње у исту ту теолошко-научну амбалажу, да је то равно једној срцепарајућој појави у нас…! Истовремено са тим, они и њихови следбеници и апологете, укључујући Матића и Беговића, лицемерно се заклањају иза широких плећа „наших најеминентнијих научника … тако поштених и посвећених људи „научника еволуциониста који су теисти, … „изузетно посвећени православној вери, а при томе и еволуционисти… не као било какви, декларативни теисти … већ изразити верници у персоналног Бога … и неки наши савременици: знаменити и духоносни теолози … Калистос Вер.

Ми бисмо ипак, за сваки случај свима њима оставили простора за покајање, па макар то било због кршења заповести о неупетљавању. На њихов евентуални ламент над собом због замке у коју су се брзоплето стропоштали због сопствене лакоумности и сујете, штавише, због кичме коју су себи сломили губитком бриге о спасењу, следеће речи професора Београдског Универзитета, професора др Зорана Кинђића на све њих би могле да делују поучно и благотворно: „Теорија еволуције (заједно са теоријом о примату-животињи) само су једна научна теорија а не некаква доказана истина, како се у атеистичком свету обично мисли. И сам Дарвин је увиђао тешкоће у свом учењу: Како на основу пуког биолошког развоја објаснити развој музике (уметности), морала, религије? Теоријом еволуције, у складу са владајућим механицистичким погледом на свет, полази се од примата каузалитета, док се сврховитост одстрањује. Али како објаснити настанак органског из неорганског? Нико није успео да из неорганских супстанци створи живо биће“ (мисао пренета из преписке са проф. Кинђићем).

*

Не марим за наводне несумњиве, и убедљиве (читај увредљиве) доказе помоћу којих се лаковерни убеђују да припадну свету еволуционара. Мене није могуће убедити, па ни преварити да му припаднем! То не може да учини ни дух наше научне инквизиције, коме се, видео сам, и Матићев дух приклонио. У овом тренутку сазнајемо да је њему приступио и припао му тек новоангажовани дух професора Бориса Беговића. Он се, о чуда, одмах огласио као данашња, али и као будућа савест целе Српске Православне Цркве?! Мало стрпљења, па ће и ту бити: Како дошао тако прошао.

Неће бити могуће ни новoj комесарки у теологији и науци др Гејл Волошек да ме по систему оних наших старих, па и понеког данашњег: наредио комесар да нема Бога, примора да поверујем: да људи јесу од животиња и да су животиње! Односно,

да контрадикторно, и на придумку поставим питање попут др Гејл Волошек: “Али како се можемо помирити са људским пореклом у мајмуноликим заједничким претцима”?!  И да погрешно одговарам, тумачећи Сергеја Бугакова: да је Рај и човеково блажено стање у њему прича из будућности, а не из прошлости, па да закључим да: „Едемски врт означава нешто чему људски род и цела творевина стреми, а не нешто што је изгубљено у прошлости“;

опет и опет да попут исте др Волошек тврдим, богохулећи, да је мајмунско порекло људског рода „неприкосновена научна истина“ док ми хришћани још увек верујемо у “митове” о Едемском рају као савршеном стању, и да још постављам провокативно питање и дајем провокативан одговор: „Шта је Едем ако не савршено оригинално стање људи? Како онда можемо концепт Раја као “савршеног” стања “првобитних” људи који су у заједници са Богом, помирити са концептом људског порекла у мајмуноликим претцима?  Да ли онда треба да претпоставимо да су наши заједнички претци – примати, у ствари били у заједници са Богом – , а  да смо ми када смо постали људи, у ствари отпали из те заједнице?“,

и да на крају као др Волошек дам свечано-безумни закључак: „Гледајући у проблем људи као животиња, ја бих истакла да људи јесу животиње.“ (Видети: Др Гејл Волошек, у: Вера, наука и мистерија, (Faith, Science, Mystery), Себастијан Прес, 173, 171).

У вези са изјавом богохулне др Волошек треба рећи још и то да она компромитује и сами постотак смисла размишљања и бављења било каквом темом стварања и развоја, најтачније речено: промена! Она дакле лично прави такав салто фуриозо да из своје врсте директно ускаче у кожу и биће свога замишљеног и призиваног примата-мајмуна.

*

Да наставимо: Данас издати Истину и опет истину издати у маломе: због „фосила цијанобактерије из доба од 3,5 милијарде година, те због задњих заједничких предака примата из доба од 6 милијарди година, па  због „првих примата који су еволуирали пре 60 милиона година, –  а сутрадан већ тиме истину и у целини издати, морао бих се запитати: Како бих ја телеологију или сврховитост у мојој апологији повезаности свега са Оваплоћеним Логосом могао оправдати издајом и проневером  самог себе?! А верујем, и знам да би слично питање себи неизоставно могао поставити и професор  Здравко Пено!

Да се присетимо како је Матић нас: мене и проф. Пена једноставно избацио из свога текста, а ми му напунили научењачку врећицу! Па смо му као научном истраживачу још све потанко исцртали у домену и у опсегу наших интересовања за дарвинизам и теорију еволуције! Везано пак за мене, учинио сам то, без обазирања на приговорe и критике, злонамерна учитавања и  оптужбе за паритетну одговорност, што све стиже на мој рачун од стране оних које смо до јуче поучавали као наше студенте теологије. Они нам данас опипавају пулс и прозивају за „непријатност и гордост, неукост и незнање, наивност и необавештеност“. И то чине након што су се сврстали у аскере, личну гарду и лобисте преосвећенога губитника. Жали Боже оцена на испитима које смо им издашно давали, јер видимо како се њихов протестантски дух надима да руши њихове професоре, да би сада они доминирали медијском Агором, и да би им се људи обраћали речима: Рави, учитељу! Зато предлажем Матићу да се зауставимо овде, да он не би опет морао да ме исцрпљује ментално док оживљујем и заливам мртво ткиво његовога текста. Такође га молим да се не заклања иза сајт–пирата: углавном богослова и канцеларијских могула, који су у стању, како се види из њихових језивих коментара: да исмевају и проклињу не само личност, него и сами њезин геном, и ДНК спиралу. Управо су такви Матића и ангажовали, једнократно га и употребивши: извесни православни хришћани, богослови који су засновали своје електронске андерграунд кругове и фреквенције, из којих они више не могу да израњају на дневну светлост, нити да се оданде отржу. Ето зашто сам ја Матићу морао да одговарам трактатом, док је он са друштвом протестантвујушчих стварао цео један латински проблем. Зато га је онда било лако лоцирати: код разоткривених хришћана дарвиниста и еволуциониста-еволуционара који се сви баве praevaricationisом (малверзацијом или проневером). Код тога треба прозвати и њиховог заједничког претка-примата у науци иза завесе, свештеног архи-пирата В. П., који је велики мајстор да лансира погубне јеретичке досетке и да их армира својом логиком: најпре теорију еволуције, која по њему нема алтернативу у науци док се не пронађе нека од ње боља плаузибилна (вероватна, наизглед истинита) теорија, па васкрсење које не подразумева обавезно и празан гроб, а затим да лансира и цео један догматски поглед на Цркву: која по њему није ни друго, ни више, до једно превозно средство. И сада по редоследу: по његовом првом проналаску дакле, сви људи се задржавају до даљњег у доминиону свога претка – примата-мајмуна – док се не пронађе неко релевантније и боље, логичко и плаузибилно  научно решење за наше порекло. Док у другом свом проналаску, о суштини Цркве, он је случајно и свештени крманош своје цркве-лађе као пуког превозног средства до Царства Божјег. Тако ће он до својих нових научних проналазака о њој, плаузибилно навигавати Јадраном. Наравно да ће он имати времена да се бар једанпут загледа, рецимо у Прву Посланицу Коринћанима, у речи апостола Павла о Цркви као телу Христовом, и о нама појединцима као члановима Његовог Тела: … (12, 27-30; 6, 15. Рим. 12, 5. Еф. 5, 30). А то под условом да хоће, и да може учинити, с обзиром на сву личну, несвакидашњу охолост, коју му сада потхрањује и проф. Беговић, и обрнуто, овај Беговићу?!

*

Неколико речи и о структури Матићевог текста. Ређање имена аутора и наслова дела датих у литератури, а без доследног и довољног, него само овлашног указивања на садржину и проблематику, те ређања истих у опсегу скоро равном живоме и примарноме тексту, није слутило на добро. Друга ствар: свега једанаест листова текста из литературе, који када се прочитају и искоментаришу, уместо да доведу до повећања текста (чланка, памфлета?, све досад нисам установио његову форму, …), у Матића они доводе до: смањења текста?! А то опет, не слути на добро.

*

„Због дужине текста“

једна напомена

евентуалним читаоцима

самог овог текста

 Матић ми је омогућио да полемишем са њим готово по свакој тачци његовога огледа; то јест, по моме избору тачака, и по сопственим не(могућностима). А можда ми је он омогућио и веше од тога: да се до миле воље лично, транспарентно и експлицитно изражавам. Идући тако све даље од првобитних оквира предвиђеног дијалога и полемике, и стижући дотле да чак почнем да тумачим његов текст и пишем схолије на њега, ја сам изгледа ненамерно проузроковао то да се сав његов текст, некако истопи. Зато је могуће да је и мој текст некако забасао, чак до у мали трактат. Зашто ми се то догодило када ме Матић никада ничим није задужио, штавише, када је мене и  мога колегу Здравка и наше текстове, на самом почетку своје перипетије са нама елиминисао, питам се до овог тренутка? Једноставно, тако се догодило: њему, да му текст замре, и да се раствори, мени, да ми се текст разгоропади, и да ми се омакне.

*

Још је једно преостало: Да неким нашим снобовима, размаженим и сујетним, погубљеним и лицемерним, удворичким и самозваним амбасадорима домаће теологије и науке – огранка за дарвинизам и теорију еволуције – међу којима и са којима наравно, и нашем саговорнику Матићу и наручиоцима текстова за исмевање недарвиниста и нееволуциониста, срочим један епиграм за њихов обелиск:

Исповедају и признају

оно што не знају;

нуде и дају

оно што немају;

у наслеђе остављају

квасац и мају

који баш не воде према рају.

 

Епископ крушевачки Давид

Текст можете преузети и у пдф формату ОВДЕ

Еп. крушевачки Давид: Прилози за Ново Добротољубље

Прилози

за Ново Добротољубље

(наставак)

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Коме дојади живот, тај се свесно и вољно окреће ка изумирању и смрти као решењу.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Наше делање на Земљи стално нас уверава да ми ништа не можемо учинити ваљано док у све не унесемо свој поетски етос. Све оно важно што чинимо тешко је саопштиво, те смо принуђени да у помоћ призивамо надахнуће. Управо оно прожима наш етос поезијом и наше стајање увек подиже до степена живота, не спуштајући га никако на степен смрти. Зато смо сви ми, као деца Божја, жива, и животом управљана песничка бића, која пре свега певају за живот. Наравно да су око нас и бића одметнута од песме, неопредељена за живот, па и самој смрти наклоњена, али ми треба и за њих саме да певамо; под једним условом: да је наша песма истинита и надахнута.

Песма по себи везана је за Првог поету и Протоса  песме. Зар онда не би требало по правилу да она буде окренута радости, светлости и светости?! Одговор мора бити потврдан. Из заметка песме да происходи и само цветање човечије личности, способне да пева. Та датост дакле уноси се у песму у мери поистовећења са прототипом песме. И опет, ради постигнућа сврхе: искуства и циља певања за Протоса и пред Њим. Дакле увек у Његовој Заједници и за заједницу са Њим. А када се оно сушто више не може описивати нити анализирати песмом, тада се одсјајем песме могу блажити и ублажавати наша стања. И то слободно и распевано пред Протосом песме, пред Богом Самим, без тескобе и сувишног обазирања да ћеш пореметити сами етос њезин. Зато је увек најважније то што бива пред Животодавцем и што о животу сведочиш као о Његовом дару теби.

Збирка песама (Песма Осмог дана) још једна је од ређих распеваних, светлећих и крепећих нас  књига, и она нам долази од стране преосвећеног епископа бијељинскога и зворничко-тузланскога господина Фотија. Имајући у виду његов досадашњи издавачки књижевни опус, кажимо отворено да је тај опус једно замашно списатељско и књижевно-издавачко остварење и наслеђе у нашој помесној Цркви! Наслеђе заокружено, и првенствено црквено. Оно ће зато пастирски увек успешно обогаћивати духовну децу-којој је првенствено и намењено.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје (Приче Соломонове 24, 17).

Не радовати се паду

човека брата створеног за живот.

Не радовати се пропасти онога

кога Бог жали и због чега Он

као његов Родитељ губи.

А ту су и Анђели

који узимају учешћа у тузи

због губитка нашега брата;

због његова пада у прелест.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Брод Српске Цркве плови између скили ке харибди. И међусобни односи њених чланова протичу у том знаку. Душе не дају једна другој своја недра и зато касне да развију своја једра па се и разбијају о хридине.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Другу Хвалитну стихиру гласа четвртога на Јутрењи Петрова-дне треба завршити раније и овако (и на пријем изобилне благодати призвао.), или пак језуитску интерполацију (по казивању надбискупа призренског Марка Сопија и епископа рашко-призренског Павла) (и тебе је, као камена непостидног цркви на назидање и за темељ – преосмислити уметком – покајања положио.).

Христове речи упућене Апостолу Петру дотичу саму ивицу римокатоличког петровског примата, па и само варничење изазивају, али се не претачу у њега, нити се са њим преклапају, односно се са њим не претапају. Јер речи Господње о улози Апостола Петра у Цркви заиста су најрадикалније које су икада изговорене: А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Јн. 1, 42; Еф 2, 20). И још јаче: И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на недесима. (Мт. 18, 18).

Осим тога, није само Апостол Петар камен вере, него су то и други: Назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос (Ефес. 2, 20. Пс. 118, 22. Рим. 9, 33; 10, 11; 1 Пет. 2, 6, 7; Мт. 21, 42; 1, 21; Дела 4, 11).

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Докле и сенка Апостола Петра исцељује онога преко кога је прешла, дотле ни сав посвећенички живот некога пастира не може баш никога покренути на покајање.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Само Англосаксонац, односно Енглез односно Дарвин може да постави ствари тако да у еволуцији не буде Творца, да не постоји умни нацрт нити циљ развитка односно Домострој. И да преживљавање у биолошком смислу не треба да зависи од моралних квалитета, вере или привлачности (в.: Уле Мартин Хејстад, Културна историја душе, Карпос 2018, 260).

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Фридрих Ниче песник, с правом тражи да буде оно што он само назире да би хтео бити: Требало је да пева, та нова душа – а не да говори! Али сцрквљена и црквена душа је баш таква, од самога свога почетка! Таква дакле у целокупном трајању свом: од пребивања у Рају до данашњега дана.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Ко живи за похвалу и од похвала тај никада неће одрасти нити постати зрео.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Нечији текст одјекује као празан или напуштени стан, док је текст неког другог аутора попут стана усељеног и уређеног.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Научењаци који трагају за човековим претком-приматом и који доводе изглед праисторијских људи у тесну везу са природном и животном околином, нису просветљени Духом библијске истине! Свети Јован Крститељ би се после Прародитеља Адама и Еве могао назвати најизворнијом појавом првочовека или његовог протоса, јер је oн живео у апсолутно другачијим и неуобичајеним условима од свих неопходних за људски опстанак. Толико другачијим да се по логици ствари могао претворити у тератоантропоса! Напротив, њега је Дух Свети крепио а анђели га хранили док је живео у пећини и у пустињи. Још се он акридама и дивљим медом хранио (Мк. 1, 6).

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  И безумнима вели: „Ходите, једите хлеба мога, и пијте Вина које сам вам наточила.“ Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума. (Приче Соломонове 9, 5-6). Божанска Софија то поручује Западној Цркви у вези са Причешћем под оба вида, не под једним. Она то чини кроз богословска уста Захарија Стефановић Орфелина који о томе слови у нас после шест векова; након 12-ог века када је пракса причешћивања под оба вида одавно била замрла у Западној, Римокатоличкој Цркви.   

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Црквоборне ствари бивају због оних људи који су се дали демонима на управљање.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Непажљиво и несамокритичко кидисање на теолошке теме као на извор и појило, не подразумева обавезно и наше спретно и зналачко гашење жеђи на њима.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Узрок нашој неблагодарности према добротвору није у његовој несавршености, јер он чини савршено дело, већ у нашој гордости.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Људи неутврђени у речи и делу истине саму лаж користе као закрпу да би, мисле они, закрпили одеротину. Али пошто проблем није спољашњи, него је менталне природе, то одеротина само већом бива.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Сагласно речима епископа бачког Иринеја, теологија је Предање и предавање генерација хришћана једног и истог Христа генерацијама потоњих хришћана, и тако кроз векове. Док је све ново, друго и другачије: јерес.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Свети старац Порфирије с Атона и Оропоса при одласку од нас наликовао је древној избразданој статуи од камена или дрвета; гласа иза и мимо баритона и баса, у који као да су се сливали гласови пророка, јеванђелиста и отаца, и одзвањали у дубинама његова бића.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Несамокритичност води у критику ради критике, нескромност одводи расипништву, немање смерности у раскалашност, несмирење у осуђивање, немолитвеност у захлађење срца и збацивање Христовог благог јарма, док презир браће доводи до братоубиства: практично или у помислима, свеједно је, јер су оба чина и начина мрски Богу.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Неко фалсификује своје биће слично мајстору за прављење и издавање лажних докумената. Дакле тако уверљиво, да фалсификатор сам не може да разликује свој оригинал од фалсификата.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Прелашћени се најбоље сналазе у својој самообмани.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Архијерејство једног надгради, а другог разгради.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Радост производи и натапа пшеницу, туга и очајање производи и натапа кукољ.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Пребивалиште светих по васкрсењу биће Ново небо и Нова земља, а несветих пакао и огњено језеро! Зато не можемо рећи: Никуда ми нећемо одавде. Овде ћемо живети вечно. Међутим, ту мањка објашњење; његова јеванђелска, предањска и откривењска подлога!

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

  Према расуђивању професора, епископа Иринеја Буловића, филолошки, историјски и археолошки приступ православном богословљу не захтева црквену веру, свете Тајне и подвиге, док је предањско и светоотачко богословље незамисливо без свега тога. Штавише, да између њих пролази та судбоносна линија раздвајања ових овде и оних тамо.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

  Са освештаним входом или литијом богословља кроз векове све је било у реду док није наступило његово вавилонско ропство. Затим је наступио период повратка Оцима, када се помислило да смо се његовога ропства ослободили. Међутим, уместо слободе појавило се богословље као зизјуловштина. Тако, ми данас имамо богословље као зизјуловштину, и опет нисмо слободни.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Према расуђивању епископа Иринеја Буловића зоон неви (невси) тхеуменон нема значење животиње која достиже напредак до обожења, него друго и другачије: Да је ту реч о сваком бићу као живом, пре свега људском, и да оно божанственим мановенијем или подстицајем може, и треба да достигне обожење.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

 Раздељеност  језика раслабљује љубав и углађеност,  али она зато и мржњу и псовку сузбија.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Савремено америчко културолошко достигнуће од трајне употребне вредности јесте псовка: њене первертоване језичке варијације; њезин демонски словар; њезин паклени циљ: вређање мајке и светиње; бацање клетви на друге; … у сваком случају, од свих који би да напредују у животу тражи се оно што се очекује и од једног савременог филма: имати новац, пиштољ и девојку.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Док си млад, памет из главе силази ти доле; како стариш, памет ти се пење горе, према глави.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Постоји стварност према којој настају фото материјали и филмови, као што постоје филмови и фото материјали према којима се догађа стварност.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Када је Марко Сиотис, професор Новог Завета, упућивао речи професорима Светог Писма да их Господ сачува од лудила библиста, он је имао на уму чињеницу да су сами они, библеисти, смислили прекор Господу Исусу Христу: тај и такав да Он ништа није написао, осим неколико речи по прашини пред фарисејима. И још, да су домети Његовога богословља само Његове проповеди.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Писма еп. Атанасија, Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју (Прво на празник Светих Апостола, 2019, писано латиницом, друго на Светог Великомученика Прокопија, 2019, Манастир Тврдош) класичан су пример обраћања другима екс катедра, било то од стране римског Папе, било од Цензора, било од Великог Инквизитора, све је једно и исто!

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Текстови који изазивају немир, раздражљивост и менталну озледу (текстови Христа Јанараса и епископа Максима Васиљевића, Јована Зизјуласа и Игнатија Мидића) више су плодови медитације и менталнога билдинга, неголи црквенога духа и етоса!

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Најподеснији начин да се нешто и неко изобличи: најпре они учени, а затим недоучке, јесте: да се то учини језиком једноставним. Јер прекоучке зазиру од јасног изражавања и описа ствари; саме ствари пак показују да су они наги: без маске и руха.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Како и када се гледа и говори из будућности? Тако и тада када на самом почетку схватиш да се на пример код пројекта Residential Fellowship Programme for advanced study in the orthodox spirituality не може, и неће радити о другоме до о Светогорској духовној Бази за обуку високих црквених официра и регрута ради будућих герилских упада Фанара у јурусдикције осталих Помесних Цркава! И све то са знањем и по директивама CIA-е и Вашингтона.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Ако не унесеш документ у свој књижевно-теолошки текст, он ће ти бити неисторичан и нестваран; неукусан и безмирисан; фантазмагоричан па и токсичан.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

На листу најновијих, и најдраматичнијих био-етичких проблема наше садашњости и будућности одскора су се уврстила и два проблема: чиповања, и комбиновања двеју природа: људске и анималне, са циљем стварања полиморфа и метаморфа. А пропо ових искушења, Господ да заклони нас, своје био-и-еко-етичке грешнике века сего.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Чистота је колевка богословља.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

 Сходно расуђивању Патријарха Павла постоје две теорије о првенству. Прва је везана за наш живот у Цркви сада и овде, друга за Царство Божје. У вези са првом опет, првенство зависи од града у коме столују суверен и патријарх, мада би оно требало да буде везано за место где су Господ и Апостоли живели и камо су се кретали. Замислимо сада до каквога би хаоса долазило када би га свако везивао за свој град?!

Првенства у Царству Небеском пак бити неће, јер ће на пример неки чобанин бити ближи Господу од свих патријараха и црквених величина.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Да би могао неустрашиво да пишеш и говориш о стварима и ликовима треба да ти је свеједно шта други пишу и говоре о теби; чак шта васколики свет о теби пише и говори, и шта ти смера и чини.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Кога побеђује његов карактер, тај није ни започињао подвиг преображаја сопственога карактера. Или опет, тај као да није ни окусио благодат свога крштења, коју је иначе примио да би се лично преобразио. Ара, човек непреображенога карактера јесте леви разбојник, и притом сам распет.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Подвижник би у борби са грехом као последњу реч која би се могла чути из његових устију изговорио баш ову: Што горе по мене, то боље по мене!

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Апропо Његошеве светости, за његову песму Ноћ дужа вијека се нимало не би могло рећи да је она платонска! Напротив. (Еп. бачки Иринеј).

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Ако хоћеш да будеш храбар, мораш бити слободан; и опет, слободан ћеш моћи бити само ако будеш био храбар.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Када неко огрезне у врашким пословима Срби Метохијскога Подгора говоре да је такав враговима поткован, или да су га врагови потковали.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Мантија је монахова друга кожа. Монах који то не схвата, враћа се паки на первоје.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Студија епископа Иринеја Буловића Путеви Српског богословља с једне стране звучи као Потопљена катедрала Клода Дебисија, а с друге наличи мермерном православном храму који стоји на гори.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Други играчи и голгетери су преузели капитенство Атанасија Јевтића, јер је у међувремену он напустио своје место савезног капитена и голгетера у тиму.

 Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Ауторски текст сличи трудници: док јој се не наврши девет месеци трудноће, она не може да се породи; односно текста, да се он уобличи.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Сви до једнога другоме дугујемо љубав. Али то не значи да свако може свакога гледати у теме. Ко то не би чинио: узвраћао љубављу, значило би да није слободан; јер, слобода је незамислива без љубави. А ко би и поред тога опет другога гледао у теме, не би могао ни смео да другога нагони на љубав.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Ако бисмо некоме били криви, тај и да говори да смо такви не може доказати то. Зашто нас дакле неко бије и туче када не може да наведе убедљив разлог за то, требало би га питати?

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Демонско је искушење и стање када данас сваки поглед на жену са којом нисмо у сродству води у постељу са њом. Исто то се може рећи и у вези са мушкарцем.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Ево разлога повучености у себе Срба мештана са Метохијскога Подгора: Србин мештанин у центру. Први круг око њега Шиптари римокатолици; други круг Шиптари муслимани; трећи круг безбожни мештани Срби и самозвани Црногорци; док у свакој српској кући по један домаћи ђаво од човека, ђаво од деда-стрица, ђаво од ујака, ђаво од стрине, … који свима загорчава(ју) живот.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Хришћани знају шта се налази у обрнутој или есхатолошкој перспективи. Итекако би они да напусте свет и да иду да бораве са Господом, али треба бити овде и живети по Јеванђељу; вршити Божју вољу; словесно стадо  напасати; звање народа Божјег даривати му, од човекоубице од искони избављати га … Ни највећим Божјим људима: ап. Павлу, светом Григорију Палами, Порфирију, Паисију, Софронију, … није било дато да бораве непрестано у иступљењу! А све то због свих оних око њих: блиских и удаљених.

         Живети у обрнутој перспективи тек не значи живот обрнут и изврнут наглавачке. И опет не значи ударати широким путем, налично нашим преученим незналицама духовних ствари.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Не треба бити ни старотарац ни новотарац, него предањски хришћанин. Такав бити и у петле, и у подне и у акшам.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Новац је наш први и последњи психометар.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Страсти претварају људе у циркузанте, а заједницу у циркус; њих у опакљене духове, а њу у паклене кругове.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Страдања Српскога, у планетарној заједници, народа, показатељи су да је он Божји, и изабран да сведочи о Божјој величанствености.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         У Саборима и Синодима Православних Цркава седе архијереји којима су дате силе јаче од атомских, неутронских, термонуклеарних, … и они треба да их активирају стално, и непрестано, еда би се сав свет православних хришћана купао у светости.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Мајчинство је бол у срцу (Васиљка Војиновић, дефектолог).

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Слабине се моје расточише и нема исцељења телу моме: гласи исповест сваког људског бића-грешника чији су се греси умножили сврх главе његове.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Не снашло Те оно што Ти мисли, и што о Теби говори и пише онај, који се ушанчио у самооправдавању свега што чини себи, док уствари лично говори и сведочи о теби.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Полемички богослов у борби са препирачима овога века запада у искушење да му се потискује и повлачи, па и гаси његово молитвено  богословље. Друго искушење у богословствовању јесте насилност ако је моћан, а лицемерство аколи је немоћан па му треба одбрана. Треће је стање када се тражитељи душе богослова ужурбавају, ишту му зла говорећи погубне ствари, и по цео дан смишљају лукавства, а он као глув не слуша, и као нем не отвара уста своја, … (Пс. 37/38, 12-13).

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Када човек неотпоран на грех говори о својој грешности, он тада као да тепа себи грешноме.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Ко не љуби Господа свим својим бићем, тај свим својим бићем не може ни да Га брани.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Ко је самовољан, не мари за Божји промисао, који га онда ни не  дотиче, већ потпада под Божје допуштење; а то је опет – власт његове самовоље.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Ако и застарева, наука има своју историју, чиме и сведочанство о актуелности свога тренутка и епохе.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Ко занемари пут спасења изгубио је пут спасења.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Многи људи не познају многе људе јер мисле да их познају на основу прича тих и оних људи и кланова, и на основу оних и ових ранијих и садашњих клевета, било то обостраних, било свих против свих. И још други људи мисле да познају друге људе на основу улога које су им наменили, укључујући и улогу исповедника, са циљем да лакше и преко њих, макар ови били неовлашћени за то, забашуре своје грехе и злочине па да наставе даље и по старом као, наводно, оправдани.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Ако припадаш клану, све ти је дозвољено, и бићеш кован у звезде. Ако ниси, мораш бити и оно што ниси. Клан ће стално деконструисати твој лик, и мрцварити те. И тек ће те једнога дана други васкрсавати на неком другом месту. Али теби нека је свеједно, и сада и тада.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Протестантско-секташки, нецрквено-непредањски, и атеистичко-пропагандистички опис Православне Цркве од стране свештеника Владана Перишића, гласи:

Она је превозно средство које је некуда усмјерено

Коментар еп. Давида: Куда је усмерено?

Владан Перишић: Црква није циљ за себе

К. еп. Д: За кога је циљ?  

Сама по себи није циљ, Црква је средство којим сви људи треба да сазнају Бога

По чему је другоме циљ, и на који конкретан начин сви људи треба да Га спознају?

У срједишту хришћанске поруке није Црква, него Бог

У којем је то другом, нецрквеном средишту Бог?  

За хришћанство није и не смије бити централна Црква него спасење цијелога свјета. Хришћани не смеју бити усмјерени на саме себе, него на свијет у којем су. Црква је ту само инструмент, додуше она је инструмент који свира Бог, попут лире коју свира Орфеј

Шта друго осим Цркве треба да буде централно, или, где се то врши спасење света? Како то хришћани мимо себе, и опет не на себе смеју да буду усмерени на свет у којем се налазе?

Да ли је Црква само свирачки инструмент, попут Орфејеве лире по којој добује Бог?

Црква, дакле није Царство Божије, па чак ни Царство Божије на Земљи, јер Царство Божије на Земљи не постоји...

Да ли је Христос Царство које нам је дошло, и које је већ са нама и међу нама? Зар Христос не борави на Небесима и зар се Духом Светим непрестано не враћа у историју на Земљи?

Никаква еклисиологија не може створити Царство Божије на Земљи, али може створити илузију како је она уствари Црква, што црквени идеолози и чине...

Да ли црквена проповед омогућује да прилазимо ближе Царству које је међу нама и међу нама, и да ли су црквени благовесници идеолози?

Највише што једна еклисиологија може јесте да помогне да Црква не поприми форму супротну Царству Божијем, чиме би Исусову поруку учинила невјеродостојном, и то је већ велика ствар...

Да ли је Исус само Исус или је Он и Господ Христос, и да ли нам Он само шаље поруке, или је са нама и ми са Њим, и у Њему?  

Надаље Црква није првенствено институција и хијерархија, и не треба да функционише на темељу детаљно разрађеног Црквеног права и свеобухватног овлашћења епископске службе; насупрот томе Црква је духовна стварност

Зар Христос није конституисао Цркву, зар Дух Свети не институише Цркву, зар ју Он није устројио и у њој дао разноврсне службе да би се изграђивало Његово Тело? Зар у њој није све устројено по реду и поретку да би сви равномерно узрастали до пуноће раста Тела Христовога? Шта се подразумева под духовном стварношћу Цркве?

Институција и хијерархија може да постоји, можда чак у људском свјету и мора да постоји, али све интезивнијим наглашавањем институције и хијерархије кроз вијекове, духовни вид Цркве постепено је маргинализован. У таквим случајевима теологија мора реаговати, а то су они случајеви када је Исусова порука заклоњена црквенима формама којима се даје готово божанско порјекло, као и разноразним уредбама вишега клира, које се снагом и свеобухватношћу своје примјене не ријетко уздижу изнад самога Јеванђеља

Црква је Тело Христово, не апстракција. Дух Свети не институише Цркву докетистички, несторијански, замагљено. У сваком тренутку ми видимо Цркву јер се у њој крећемо и у њој јесмо. Зар ми нисмо њени чланови, и њено избрање, њена клирономија?

Зар целокупна црквена установа није божанско смотреније или Домострој, непрестано конституисање и задахњивање Јеванђељем свега живљења нашег, које се по њему онда и равна? Зар Господ није дао једне да буду Апостоли, друге учитељи, па пророци, презвитери и ђакони, надзиратељи, еда би сви бринули о Телу и узимали благодатнога учешћа у изворним, идентитетским службама Христовим у Цркви?

Тачно је да Црква баца свијетлост на живот свијета или би барем то требало да чини, али та свјетлост није њена него Христова; она је попут Мјесеца који само рефлектује свјетлост Сунца

Зар Христос давши себе за Цркву, није са собом и сву своју славу дао њој, но која се свакоме открива према његовој моћи и ревности да заједничи са Њим?  

У тој аналогији Бог је Сунце, а Црква је само Мјесец, зато Црква није свјетлост народима, него она народима само одражава свјетлост која је једино Христос. Према томе задатак Цркве је да ухвати нешто од Христовог свјетла и да га рефлектује у свјет, а не да се самозадовољно затвара у своја стварна или самоумишљена постигнућа...

Сва слава њена, и ње као Христове невесте, пресветло сија тројичном светлошћу.

Како се то Црква затвара у самоумишљена достигнућа када знамо да је она отворена заједница у непрестаном ширењу према свим људима. И опет, да је она безгрешна, без мане и мрље, света и пречиста Невеста Христова? Док се њени чланови лече од плегме Адамове.

Молимо Васкрслог Господа да нам не дозволи да се уљуљкамо у погрешној представи о Цркви као Царству Божијем; као да је довољно само то што идемо у Цркву или што смо монаси, презвитери или епископи, патријарси или папе, па да будемо спасени...

Црква није погрешна представа Царства Божјега него је она заруке Царства које је већ наступило, но не у пуноћи, јер се још није сасвим испунило време њенога боравка на земљи као Божје Скиније која ће се у своје време преобразити у Божје Царство и Нову Земљу.

Господ од нас тражи више, много више, а то је да будемо људи. За наше спасење су пресудна само конкретна дјела љубави, која долазе из човјековог срца, без рачунице, а то се своди на дјела милосрђа: напојити жедног, нахранити гладног, одјенути голог, посјетити болесног и утамниченог, покопати мртвог, не оставити пријатеља у невољи, не мрзети непријатеља, бити члан Цркве, а поготово онај који управља Црквом значи да се односи према људима на Исусов начин;

Зар Господ не тражи од нас да се непрестано кајемо, исправљамо и преображавамо у обожене људе, крећући се од добра ка наддобру – јединоме Доброме Господу, Који жели да ми будемо тамо где је Он?

И служити им, а не подјармљивати их демагогијом како би они нама служили ...

Сигурно да је величина у служењу људима, а не у подјармљивању њих самих чак не ни својим ценовницима и корванама и умреженим новцима.

Онима који истинкси воле, а то значи воле на дјелу, онако како смо управо набројали, на скривен начин дат је Дух Свети, зато је истинска Црква духовна стварност. Из свега произилази да Црква није крај и циљ нашег путовања; она је, као нека стабилна лађа, чија стабилност потиче од Исуса Христа, који је у њој...

Зар истинска Црква није оваплоћени Логос и њен Кормилар, небоземна стварност коју устројава Свети Дух ради пријемчивости за спасење? Истовремено и лука спасења, и оних који се спасавају …?  

Добро средство за достизање тог циља, мирне луке, Царства, Бога

из своје превелике човекољубивости Бог је подарио такво средство…“

Зар Црква није живот и животи, сада и овде претакање нашега живота и живота Христовога по моћи наше вере, наде и љубави? Искање могућности још приснијег причешћивања Христом у незалазноме дану Царства Божјега. Чијих смо зарука ми реални причесници, и то у границама богопричастија у благодатним Тајнама, по сили делатне љубави према Богу и ближњима. Ревносном стицању врлина, које су такође христолике све до једне…

Бесједа о. Владана Перишића – Црква као лађа (Матеј 14,22-34).

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=62232

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

Нелогично је и богохулно и јеретички речено о васкрсењу ово што је у закључку беседе речено од стране свештеника Владана Перишића: Ако је све ово тачно, онда Васкрсење у крајњем случају уопште не мора да подразумијева да гроб мора бити празан каквог су га у недјељно праскозорје затекле Исусове пратиље. То што је у Исусовом случају ипак био испражњен само је зато да би ове жене које су у зору дошле да Га обиђу лакше повјеровале у Његово Васкрсење, а не зато што Васкрсења не би могло бити без празног гроба … (Бесједа о. Владана Перишића –  Пасха 2019. https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/? p=55685

У вези са невештим и немуштим и неправославним изјавама свештеника Владана Перишића о Васкрсењу и о Цркви – треба се веома уплашити за њега! Његове инсинуације и тврдње о телу у гробу претварају само тело у леш, упркос васкрсењу, а душу чине луталицом попут фантома или авети широм пространстава поднебесја?! По њему, остати без Цркве онаквом каква све она јесте, значи остати са њом само онаквом какву је он види и исповеда:  као једно бесплатно превозно средство до Исуса …?! Овим и оваквим ставовима који се бране тврдоглаво, чак гвозденом логиком, може се макар и невољно завршити у таласима и дубинама јереси. Тако нагло и брзо да заврши у таласима житејскога мора, како се човеку иначе дешава!

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

Да „Целе цркве могу да погреше“ (Епископ Максим Васиљевић, Слобода Отаца као мартирија (или: против камуфлаже и неосетљивости)), у вези са овом изјавом треба приметити да људи у Цркви погреше, и да греше, но никада не и она, сама Црква! Па ни тада не греши она православна када се њено чланство верника сведе рецимо, на обим од неколицине светих: Атанасија Великог и Кападокијаца, Максима Исповедника и Фотија Великог, митрополита Григорија Паламе и Марка Ефеског … https://teologija.net/tag/episkop-maksim-vasiljevic/;

 

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Свет не зна да функционише другачије до кроз робно-новчане односе и на темељу трију искушења која је Сатана предложио Христу: стомакоугађања, славољубља и среброљубља, а која је Христос преокренуо у: послушност, добровољно сиромаштво и целомудрије; или у: молитву, пост и трпљење.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Подстрекачи за мисao o симвиосису теологије и науке свакако су и микробиолози, заступници интелигентног дизајна. Они у својим наступима знају да буду суверени водичи кроз људско тело и наши известиоци о свим дешавањима у људском бићу, подједнако и у бићу света. Ми, када има разлога да им не поклањамо поверење у нечему везаном за њих и за њихов рад, нећемо га поклонити, међутим, ради ствари које смо кадри да проценимо код њих као ваљаних, итекако ћемо их уважавати.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Освета по аналогији одговорности и паритету кривице нема пандана ни у животињском свету. У том смислу се нико неће тако вешто, чак „богословски научно“ осветити своме брату као брат, или своме оцу као син или своме учитељу као ученик.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Јучерашњи сајнсфикшн већ данас ће прећи у сајнсфакт, а сутра у сајнспаст.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Реално стање ствари не поклапа се сасвим са нашом представом о самоме стању ствари, те би зато требало улазити у њега са мање мисли и представа, емоција и адреналина, а са више уздржања и молитве.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Љубав све, баш све поравнава.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Само под надахнућем Духа Светога пребивајући, и Њиме очи оснажујући, ми код себе и других можемо сагледавати право и тачно стање ствари.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Од полуучених и преучених Срба, подједнако и од њихових богослова, притом свих непослушних и несмирених – Србији происходе свакојаке пропасти њеног народног тела и етоса.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Када о неким људима суде који им нису по укусу, неки сујетни и горди коментатори текстова Форумa са Сајтова Поуке.орг и Теологија.нет  (у већини православни теолози и хришћани) исмевају, а појединци и проклињу: не само личности критикованих, него и сами њихов геном и ДНК спиралу.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Само прочишћено и поједностављено, унисоно црквено ромејско-српско појање прима се целим бићем, и притом крепи и појце и вернике храма. Када то кажемо, ми имамо на уму женски хор под руководством др Саре Пено.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Жеља богослова да по сваку цену постане нови богослов може оваквог новајлију у богословљу да одведе у бездан јереси.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Монах хришћанин, неутврђен у подвигу, убрзо по монашењу наставља да живи по стихијама овога света, и да се одаје лицемерству. У том, у правцу световњака он дела по своме рукоположењу, па и по својој епископскопској хиротонији, остајући лично непромењен. Немар према хришћанском предањском живљењу вргава га у немар за спасењем, докле га исти вргава у грехе помоћу којих ђаво влада људима, као што ће и самим њиме овладати. Обузет свим гресима он се само користи Црквом, и разара је по навици. Тако сада, обузет духом овога света, он почиње сасвим светски и да мисли и да расуђује, па и са самом глупошћу да се граничи. А када једанпут пређе и црту глупости, он ће и црту криминала достизати, те ће убудуће и све по глупости и злоћи мислити и радити. Надаље, и сва његова будућност биваће му угрожавана због криминалних радњи, које ће сада већ и у својој злоћи будући, морати да окуси. И само је питање времена када ће такав погинути и душу изгубити, будући да се ухватио у мрежу исплетену од лењости и лицемерства, глупости и криминала. До тада пак, он ће друге осуђивати, као што их је и  досад за све и свашта осуђивао, па и за цензорство и инквизицију, притом седећи на брду својих лешева и наздрављајући онима на које се намерачио да и њих што пре придода гомили. Такав је дакле започео као покајник и монах, а завршио као разбојник и шизофреник.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

         Савест је наш учитељ и наш тешитељ, наш изобличитељ и наш мучитељ.

Господе Исусе Христе

помилуј ме и свет Твој

         Незнање зна да буде избављење од судбине.

Господе Исусе Христе

помилуј нас и свет Твој

   Онај коме дојади живот, он се свесно и вољно окреће к смрти као решењу.

Епископ крушевачки Давид

Преузмите текст у pdf формату ОВДЕ