Архива категорије: Текстови

Епископ крушевачки Давид: Размишљања, запажања и гноме о неким садашњим и овдашњим црквено-народним темама

Vladika (2) za sajt

Размишљања, запажања и гноме

о неким садашњим и овдашњим

црквено-народним темама

 

Јер ишчилеше као дим дани моји,

и кости моје као топионица огореше.

Дани су моји као сен који пролази,

и ја као трава изсахнух (Псалам 101, 4, 12).

Авај мени!

Јер сам као кад се обере летина,

као кад се пабирчи после брања виноградскога, … (Михеј 7, 1).

Предговор

 

Наша размишљања, запажања и гноме по избору тема и по њиховој важности првенствено су везани за личну савест и одговорност којима смо обавезани повереним нам службама у Цркви. Догађаји ради којих се оглашавамо по сили преплићу се и условљавају, и њима због актуелности време не намиче вео бледила, нити вео заборава. Пре би се рекло да их оно стално враћа у центар нашег интересовања. Још би се могло рећи да су неке од ових тема, односно дешавања граничне линије којима су као браздама изорана плећа нашег црквено-народног организма. Зато се и поставља питање: како најпре ублажавати, а затим зацељивати и уклањати трагове, сејане и утискиване дуж тих плећа? Како убудуће избегавати стварање и загађење рана које се морају лечити?! И да се притом не уплашимо, како псалмопевац каже, од мноштва народа који нас около нападају … од безакоња која су превазишла наше главе, која су нас као тешко бреме оптеретила … постала кадра  да изазову у нама сваковрсна растакања.

О медијима

 

Глас народа вапијућег у пустињи

Онако како су некада Јудејци гунђали на Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, … Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света …, и како су се Јудејци препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?… а Господ им рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему …, те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? … па отидоше натраг, и више не иђаху с њим … (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66), тако се данас извесни, рекло би се, новојудејци по духу у помесним Православним Црквама (па и у Српској – неки свештени пастири, монаси и лаици – и од њих незнатни и незнавени, у међувремену изопштени из Српске и осталих Православних Цркава) препиру о литургичком Предању: теорији и пракси – међусобно и са другим пастирима и клирицима, литургичким харизматицима и разумним ревнитељима. Ови дакле, готово новојудејци по духу, радије се измештају из Православних Цркава (из Српске такође) у изолацију и парасинагогу, и радије се одвајају од својих пастира и архипастира, неголи што налазе храбрости да упознају православну литургичку теорију и праксу, и у њихове се ризнице – ризнице неисцрпивог светодуховског богатства, доброте и красоте укључе, и погрузе. А најстарији и најекстремнији, па тако и најнеразумнији међу овим добровољним отпађеницима (у Српској Цркви) започели су пут свога опадања, и помрачења, најпре као митингаши, па наставили као збораши и завршили као неразумни зилоти. Они су дакле завршили у некој врсти антицрквеног и медијског андерграунда као изопштеници, самозвани и чемерни борци за веру и медијска заморчад, новинарски букачи, клеветници и хулитељи. Док њихове капоње, у међувремену устоличене на медијским порталима Америке и Европе, хушкају своје послушнике, рецимо попут пустопашне дружине Novinar-а de. и гериле Бораца за веру.

Док дигитално медијско подземље у Србији доприноси стропоштавању у пакао јавног српског мњења, злоћи његове крви доприноси број острвљених пискарала и зановетала која многе црквене главе желе да претворе у своју ловину.

Ако ћемо им нешто остати дужни то ће бити наша одбојност према њима као према медијској секти; наш праведни гнев према њиховој облапорности да нас учине својим питомцима; да нас уцењују својом суперправославношћу; да нам подељују своје сертификате о правоверности и старотаријанству.

Ако би требало додати још нешто, па никада више, то би биле речи идентификације: да су они свесни и несвесни послушници који делују из заседе, и опет по наруџбини прекоморских, једнако тако и немачко-швајцарских налогодаваца и мрежних финансијера. Наравно, са задатком да делују: кад као медијски батинаши, каткада као ружитељи или инструктори за разапињање православних епископа и клирика, каткада опет као расписивачи потерница за свима њима. И свагда правећи партијашку селекцију: себе самих као старотараца, других као нечистих и новотараца, трећих по нечијем, тојест по сопственом укусу.

Иначе сва пустопашност код идентификованих и лоцираних моралних катара и чистунаца, црквених беземљаша и ловаца на главе потиче од њихове неспремности да лично и коначно напусте своју незнавеност и одбаце своје сујете, узму на себе крст хришћанског и богословско-литургичког Предања – теорије и праксе, и да пођу за својим народом и са њим ка неисцрпивим изворима живе воде; ка ризницама неописиве доброте и красоте и препорода литургичкога, за којим сав наш народ толико чезне, и има за њега непогрешиво духовно чуло.

После свих диверзија хушкачке медијске камариле у нас да се констатовати чињеница да је њихов случај попримио и пословичан исказ: Стално у чколу идеду, а зулум свему народу чинеду.

Старотарци су и новотарци

 

Савремене хришћане овде, пробуђене за литургичко богословље, као и ревнитеље за вишевековну литургичку праксу и предања неке незнавене људекаре и анонимуси упорно тиранишу. Они су себе овластили да свима издају признанице о православности. Па би и да приморавају људе, као што су некада гониоци приморавали тајне хришћане,  да се потајно окупљају у импровизованим катакомбама ради литургијских Анафора. Некада је то бивало тако због крволочних гонитеља, а данас бива због неразумних, и повремено крволочних ревнитеља,  фарисеја и самопроглашених старотараца, и наравно, неизбежних „бораца за веру“. Док сви они у ствари, ноторни су новотарци.

Што се паки жртава за Свету Литургију наше епохе тиче, у њих свакако треба уврстити покојног епископа жичког Хризостома и јеромонаха Давида, сабрата Црноречког манастира, а у исповеднике: јеромонахе, преподобног Серафима из Будисаваца и преподобног аву Софронија из Есекса.

Медијска клоака

 

Данас је самопроглашеним борцима за веру тесно у редовима са свим осталим борцима за веру. Они би све друге да претворе у издајнике вере и да их тако победе, па да све венце победе присвоје себи. Али борба прса у прса није њихов начин борбе. Они бирају лак и јефтин и безбедан начин: по директиви, да устима као клоаком гађају из потаје, па кога погоде, и где га погоде.

Ми најдобронамерније подсећамо нахушкане и самохушкане домаће медијске јастребове и макању на катастрофу која је задесила Седму силу у целини: да се један њезин део и у планетарном, и у домаћем опсегу изметнуо у Седму нечисту силу. Последице? Пример: Најскупља, и најкрвавија цена српском крвљу плаћена! Због CNN-ових крвожедних фантазија, Маркала, Рачка, режираних кампова са албанским избеглицама; одмах затим почетак бомбардовања Србије и Црне Горе због наводног одбијања Србије да сарађује: лаж!, а не сарадње Србије са међународном заједницом да оне не би биле бомбардоване: истина!; па Сребреница у којој су сахрањени убијени, али ради што већег броја и давно умрли, као и живи који данас лутају Европом; па наводне логорске жице и ограде, снимане са унутрашње стране према споља са окупљеним групама људи; бомбардовања Сарајева, наводно, без Срба цивила у њему; па Хашка апокалипса над Србима; Жута кућа у Албанији; Холивуд и Срби-лоши момци, … та маните! Ко ће све режиране лажи толиких наших усрећитеља излистати?! Ко ће болан, те и такве чини, урокљивог и уклетог магичног ока камере окренутог спроћу нас, избећи?! Јер, то окце не зна ни за стид, ни за срам, а душу нема!

О Старој Србији/Косову и Метохији

Многи и многи од нас с правом су узнемирени, и саблажњени темама разграничења и граница Србије (њиховим значењима и моделима), а затим дарвиноманијом на месту светом.

Зато пођимо редом.

 

Садашњи и будући такозвани унутрашњи,

најсвеобухватнији дијалог,

те народно изјашњавање или референдум

о Косову и Метохији, разграничењу и новим границама

 

Прва Стара света Србија, залог цара Душана Силног, територијално је отуђена од себе и од народног српског корпуса, и Срби су је прежалили: дакле у Републици (да ли будућој Новој, Северној, Горњој, Вардарској, Словенској, Скопској, Илинденској, Крушевској или … ипак Северној Македонији од скора…?!) незванично постоје Срби у већини, али су они помакедончени и побугарашени, као што су то и тамошњи Грци, док су сви званично преплављени Албанцима и Арнауташима, и зато су малобројни.

Друга Стара света и мученичка Србија, или Велика Србија Династије Карађорђевић, раскупусана је од стране масонства и  стаљинизма, титоизма и комунизма; најзад, од стране корпоративног либерализма и финансијског хегемонизма.

Трећа Стара света Србија, Стари Рас са Полимљем, и Дежевом у срцу, празни се од Срба незванично, док фактички постаје Санџак; она као да је у целини муслимански и арнауташки вилајет и дуњалук, са мањином Срба у себи, но која ипак располаже већинском територијом.

Четврта света Стара Србија/Косово и Метохија не постоји de facto него de jure, и она територијално нестаје насиљем светских сила, док присуством малог постотка Срба она ипак постоји, и за сада опстаје. Останком постојећих Срба и урачунавањем  повратника она би донекле могла да ојача, и таква да остане у границама Републике Србије. И то под следећим условима: да сви ми Срби, налазећи се свуда ~ издржимо све притиске, и одбијемо све  нападе уперене против нас,  како своје унутрашње, тако и туђе спољашње.

А све то опет под сличним условом: да ни један од нас Срба не пристане на отуђење Старе свете косовско-метохијске Србије ради евро-атлантских интеграција! Отуђење путем сецесије, поделе, прекрајања, замене територија, корекција границе или независности, и то на апсолутну корист Шиптара или Арнауташа или Албанаца, а само на привидну штету, односно привидну корист свих Срба, данашњих и будућих!!! Ето зашто спољашњим и унутрашњим факторима и оверивачима нашег битовања не треба дозволити да они по ко зна који пут заваде Србе у Србији; због њиховог циља: да се Срби опет искољу,

да опет добију ракете по глави,

и буду отровима запрашени у својим генима

и по својој зеленој трави;

затим да буду окупирани, и да на крају изгубе преостале делове своје отаџбине.

Сви ми, ~ колико год нас има, ~ и где год се налазили расејани по Земљином шару, а битујући у опасностима од пропасти која се као многоглави и многоруки Голијат надвила над нама, ~ треба да се заклињемо речима светог пророка и цара Давида:

Ако заборавим тебе, Јерусалиме,

~ Стара света Србијо Косовско-Метохијска ~

нека ме заборави десница моја (Пс. 137, 5).

Инако, сва наша браћа ~ преосвећени архијереји Српске Православне Цркве ~ већ су се заветовала у Божићној Посланици за 2018. годину. Потписали су је појединачно и саборно, па су је неустрашиво и упутили свој својој духовној деци, широм васељене, и даље ~ до Светих Небеса, и до Свете Небеске Србије. И све досад они стоје при тој одлуци као на бранику.

Наставак и разрада епопеје

нашег досадашњег потирања и даљег нестајања

 

На сва даља геополитичка настојања америчко-европске, политичко-војне Алијансе да се Србија даље понижава, комада и пљачка, требало би Срби да покрену сама Небеса, јер они то могу. На крају крајева, када им је бивало најтеже они су само њима вапијали за помоћ, и помоћ је стизала.

С тим у вези, апстраховање, па и изругивање најсветијег српског црквено-народног Предања: Косовског завета и Царства Божјег, или проглашавање српских светиња митовима из прошлости: могло би Србе да кошта губитка идентитета. Сада када су нам Небеса насушно потребна, све гарнитуре намештеника на власти које одлучују о свему, и које ће одлучивати, не би требало да протерују света Небеса у митологију прошлости без везе са стварношћу. Ма откуда то њима?! Очигледно се заборавља, или се нема жеље за чути: да је корен Српског народа на Небесима, и да се сви неувенљиви плодови његови пружају ка земљи, и по њој. Зато нас сваки пут и зачуди путања стреле прогреса при помену Српског народа, поготово када она лети кроз историјски контекст, са циљем да у њему сами стрелци оставе свој траг. Али зар то не сведочи чињеницу да нико није имун на митове и митологију. Бригу за историју српски народ неће никоме оспорити у будућности, али небригу око духовне вертикале, око срца Српског народа итекако хоће ~ срца које је итекако на небесима, због чега се народ и даље нада, и верује да ће и Света Косовска и Метохијска земља остати тамо где јој је досад било место.

Зато се треба чувати мундијалистичког модернизма и прерастегљивог прагматизма у разговорима о виталним интересима Српског народа.

Шта би нам непогрешиви силогизам показао:

Све заветно у Срба непролазно је и користи будућности Српског народа.

Косовски завет и Царство Божје нису пролазне вредности, и зато оне користе како садашњости Србије, тако и њеној будућности.

Према томе, све заветно у Срба нема пролазну вредност, већ трајни залог њихове будућности и, коначно, вечности.

Запитајмо се још, шта по питањима овог актуелног и насушног силогизма треба да чине делатници државе Србије у сваком времену?

Сви они заједно, не изузимајући никог од садашњих и будућих, не смеју дозволити, нити поспешивати туђинчеву неумољиву одлуку да нам он, туђин мења и промени етос и идентитет! Идентитет Српског народа:

Етос Светосавски у протестантски, светолазарички у лутерански, Косовски завет у Мамонов, и мамона новца!

Да ли нам је потребан известан вид разраде или појашњења или поговора, сада и овде изнетих теза и ставова?

Ако их ставимо у следећи поредак, свакако.

Изједначавање славне српске црквено-народне историје са апстрактном митологијом, а себе као намештеника и делатника изједначавање са историјским личностима митских размера отвара питање: Како неко ко се сада заветовао, и који ће се и у будућности заветовати на верност служењу Српском народу, може да апстрахује суштину српске народне историје и народног завета?!

Можемо се и радикалније запитати: Они који у принципу не желе личности и вредности српске свештене историје у свом делокругу и програму, зар већ не губе право на њу? Па откуда им идеја да се сами у њу смештају, и то запамћени по имену, делу и заслугама? Верујемо да им је усађена чињеница да је народ све оне који су пристајали на позицију бескореновића назвао репом без корена?! А то није лако поднети.

Стрелу прогреса треба пажљиво одапињати према Старој Србији/Косову и Метохији, да она не би пала у трње политичко-финансијских замешатељстава и честара. И још бринути о целовитој Србији, да она не би постала полигон глобалне стрељане и раскрсница глобалних војски.

Српска дедовина и бабовина и потомство са свим ликовима и догађањима светим, честитим и миломе Богу приступачним, са свима подобним, подобијима и подобштинама, никада не сме бити доведена у питање, нити анулирана. Само у њој таквој онда може бити места, и може бити вакта за свенародно исправљање и покајање, јунаштво и славу; односно данас за суживот са свима људима ~ што је Господу, верујемо и знамо, угодно. То би другим речима био смисао оног нашег обраћања земље Небесима  за помоћ; обраћања кога смо се претходно били сетили као оног насушног и у овој, баш као и у свакој другој свенародној прилици и неприлици; наравно, увек заједно са актуелним, и са свима будућим старешинама наше Србије-рајске бакче.

Референдуми, односно историјско-митски Газиместани држани у турбулентним месецима  скрећу пажњу на чињеницу да они који нису са народом од његовог искона, него су са њим од оточ, па неки и без косовског заветног етоса, неће бити препознати од народа као његови доброжелатељи. Тако, сви они који не знају довољно, или не желе да знају о живом, незастаривом предању и вредностима Српског црквеног народа и његове Српске Цркве него га индоктринизују, у опасности су, понављамо, да му мењају идентитет  и етос и онтологију. А после тога би, не дај Боже, било тешко, ако не и немогуће одбранити се од свих бодила којима бисмо сви ми неумитно и перманентно бивали излагани. И тако без кончине, односно до наше кончине!!!

Чињенице сведоче да је наша Стара Србија/Косово и Метохија окупирана територија, и да се она не може трампити ничим својим за своје, него да се мора чувати, и сачувати!

Тако опет пред свима нама неумитно искрсава питање: Којем ћемо  се царству приклонити(?!) Земаљском ли, које је замалена, или оном које је увек и довека?! А будемо ли се приклањали најпре оном Небеском, ми ћемо опстати и у овом земаљском.

Кад је испуштен наш жезал?

Опредељивати се увек за Стару Србију или Косово и Метохију, да! ~ Али је то требало чинити и на време! ~ Кад нас је тамо било много више, када је требало, и када се могло тамо и остати. Наравно да треба мислити о томе и сада у невремену и избеглиштву. Отуда су неоправдане критике да нам наши садашњи захтеви за повратак изгледају нереални и узалудни. Они су итекако оправдани, и смислени, и ургентни.

Било да је све у сагласности са нашим жељеним, било у супротности са нашим реалним стањем, сада као да нам, сходно чињеницама недостаје храбрости, трпељивости и сталне молитве Господу Сведржитељу и Животодавцу. Молитве примењиве на наше садашње свенародне невоље и муке; велике, вишекратне и вишеслојне молитве. Рецимо попут ове молитве косовско-метохијског новомученика у савести, Патријарха Павла:

За милост Божју нама недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дела и да усели у нас љубав несебичну, по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божји, као и свети преци наши, те да се увек знамо определити за истину и правду Царства небескога, Господу се помолимо.

За све оне који учинише неправду ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, мржњом узвративши на мржњу, да им Бог подари покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према непријатељима, Господу се помолимо.

Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: Нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружи руку Своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје ~ не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме. Рецимо сви усрдно, Господе, помилуј.

Још се молимо Богу, Спаситељу свих људи, и за непријатеље ~ да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим; да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења. Рецимо сви усрдно, Господе, помилуј.

У поговору о будућности Старе свете Србије или Косова и Метохије, каква год да ће она бити и ми јој радо подајемо свој прозбени одушак са надом:

Господе Исусе Христе, Који си војевао за све људе, и победио грех, смрт и ђавола, помози и нама, народу Твоме (Српском) да се одбранимо од свих непријатеља наших, видљивих и невидљивих, а да руке своје не огрешимо. 

Реч Твоја кад изађе из уста Твојих к нама, Господе Боже Сведржитељу, да се не врати празна, него да саврши оно на што је пошаљеш; да нас води у миру, да покори моћнике, а замке које су они замислили и разапели да би нас заробили, сама Она, Реч Твоја да разори. Амин.

Природно је прозбу закључити речима:

Сви Свети рода нашега православнога, помозите нам да се не одрекнемо своје православне душе и вере, косовско-метохијске земље и светиња, и да нам не будете супарници на Страшном Суду Христовом.

Подривање Српског престола

 

Поуздани знак да су велике и моћне државе настајале и опстајале на штету малих и насилно смањиваних држава видимо на примеру Турске и Аустро-Угарске, Немачке, Италије и Совјетског Савеза, па Америке, с једне стране, ~ и Србије, на пример, с друге стране.

Док су се поменуте велике државе у свом опстанку  и развоју по сваку цену крепиле савезима државно-религијским, често помоћу метода и поступака које не бисмо могли назвати часним, дотле се наш мали национ крепио поштењем и Видовданом.

А када би Срби применили који  од метода туђих његовом етосу, укључујући унутрашње и династичке борбе за један те исти, увек подривани државни престо, они би губили и своју садашњост, и своју будућност. Због тих губитака Србија се у наставку редовно смањивала. Тако је она пропуштала своје прилике да се конституише, и да стане на своје ноге! Њој дакле вапајно недостају слога и јединство!

Зато јој је такав и садашњи ерзац  и субститут, такав кобац и прут. Дакле, свако ко жели да има своје неприкосновено место у историји, мора да држи уједначен, и истрајан корак у ходу и трци са њом.

У супротном: se laisser faire (пристати на све, не опирати се). Народним језиком речено: Пиши пропало!

 

Старе и нове бољке

 

Прадедове су нам уништиле династичке распре, инати и обрачуни.

Дедове су нам уништиле страначке распре и обрачуни.

Очеве нам је уништио државни, једнопартијски комунизам и његове унутрашње и спољне чистке.

Синове нам је уништила међурепубличка и међудржавна либерална економија и корупција.

Унуке нам је уништило глобално тржиште, глобални криминал и наркоманија.

Праунуке нам уништавају корпорације, глобална наркоманија, мундијални медији и видови демонизма …

Ко ће од нас, и како опстати … запитајмо се, и просудимо најразложније?!

Аутосрбоцид

 

Резултати српске унутрашње и спољне политике су ови, и овако устаљени:

Када је нека национална мањина која живи међу Србима у питању, па јој је потребно да прерасте у народ, узима се од Срба: који ће јој чак помоћи у томе?!

Када иста мањина, или сада већ нација, жели сопствену територију на српској територији, Срби ће и њу дати, и у томе ће јој помоћи?!

Када је нека друга религија, или друго веровање у питању, Срби ће и за то дати пристанак, па ће и у томе помоћи?!

Када неко, или исти они којима је чињено добро, планирају холокауст и геноцид над Србима под условом да Срби о томе ћуте, Срби ће и то дозволити, и на то ће пристати?!

Када се Србима нареди да потисну етнониме и топониме својих историјских територија и области, као што је то било на пример са Старом Србијом и Војводином: прво, са територијама српских краљева и царева, односно манастирских имања Косова и Метохије; друго, са територијама Бачке и Барање, Срема и Баната, … (о чему је епископ бачки Иринеј снажно говорио у више наврата), Срби ће и на такав однос и третман пристати.

А када се Срби ретко сете да затраже своја права и поставе питање свог опстанка, места у међународној заједници и степена интегритета, опет ће то Србима бити забрањено, замерано, и они ће се са тим, наравно, помирити?!

Тако су Срби за све друге око себе мед и млеко, па пчелица и кравица и плазмица! ~ Док према себи самима и међусобно, они су као: …!

Гуске у магли

 

Срби су вековима избегавали унију са Западом чија је конституанта сами Ватикан Стејт, а данас хрле у Европску Унију, и све њене законе унапред прихватају, и то опет када је Ватикан итекако присутан у њој.

Ако Срби то већ чине, зар они по њеним законима тако већ и не живе? Чему онда улазак у гвоздени загрљај закона који их унапред, и већ увелико окива?

Не чини ли се то можда да би се огласила српска самопредаја са каматом, и да би то било обзнањено?

Нису ли то питања која наводе на помисао да се Срби доводе у ситуацију да се понашају као гуске у магли? Тојест да су већ постали конзументи Бриселског гео-политичког сплина и спина?!

*

Свет се толико изменио да се ни Гарашанинов, ни Титов ни Александров концепт не могу данас применити. Ваља осмислити нешто ново и прилагодљиво суровом свету данашњице. Има ли српски народ таквог сина?, свима нам поставља питање проф. Радош Љушић (Nedeljnik, 368), наш познати историчар, инако носилац ордена Светог Саве Првог степена. Ми бисмо му одговорили да Српски народ свакако има сина и у оваквом времену, али би овога требало слушати, уважавати и поштовати. Тај син је увек Патријарх Српске Православне Цркве: онај Предстојатељ Српске Цркве који је прејемник у Духу и служитељ Истине, који се труди да следује српском Првојерарху Светом Сави (З. П.).

Претходник нашег садашњег Патријарха Иринеја, Патријарх Павле, посаветовао је Српкиње као своје кћери да не врше абортус да не бисмо ишчезли као народ, али је он био дочекан од њих на нож! И садашњи Патријарх Иринеј саветује Србе и моли их као своју децу да буду јединствени и сложни да их завађене не би задесила пропаст, али и он бива од истих дочекиван на нож! Поставља се овакво питање: Уколико би (масе) данашњих Срба који једним оком гледају на Вашингтон а другим на Москву сам Свети Сава покушао да уразуми, постоји ли бојазан да би и он доживео фијаско? Није онда ни најмање чудно што садашњи Патријарх Иринеј Србе пропагандном машинеријом заведене да изазову балканско пролеће за рачун Нато-налогодаваца  подсећа на оно шта им је чинити. Да ли ишта више закључивати сада када нам је више пани него стани? Ипак можемо закључити тако што ћемо репликовати професору Радошу Љушићу: да Српски народ има сина, али да син нема …?! Погађајмо кога.

Две највеће српске недоумице

Када други сатиру Србе путем геноцида и холокауста, свет ћути, као да је то сасвим природна ствар.  Док сами Срби за то као да слабо, или недовољно маре. Међутим, једна друга ствар би Србима требало да буде такође саблажњива: када сами они сатиру себе кроз аборшн-цид или анфанто-цид и мемори-цид! О томе пак Срби најрадије ћуте, и опет поступају тако као да о томе не би требало да се зна, и да се говори! Питамо се: какве су то једначине, какво је то србовање својој штети у рачун?!

*

Треба нагласити још једну чињеницу: Већина Срба јавно говори о Косову и Метохији као о својој земљи, док један део њих са Косова и Метохије и јавно и тајно, вишеструко продаје своју имовину, односно бабовину. Кога ту све онда прозивати, а кога кривити и осуђивати за све што нам се збило и збива, питање је сад?!

*

Чича Мирољуб Јевтић, проф. Политикологије религије на ФПН-у поседује непогрешиво чуло за косовско-метохијску апокалипсу; у вези са њом он поседује чуло за сеизмологију дубоке државе којом господаре цијаши на челу са донедавним евангелистом, религијске маскоте на челу са радикализованим исламистима и оним секташима који не верују у оваплоћење Логоса Божјег.

Што се фразе и синтагме безгрешно зачеће тиче, коју је ча-Мирољуб употребио у свом новинском обраћању читаоцима, ми му добронамерно скрећемо пажњу на следећу чињеницу: он као признати научник  који се бави политикологијом религије (гео-политиком, социологијом, историјом,…) требало би да се искобеља из ове одреднице и да ју не употребљава без наводника и објашњења, јер је она у ствари заврзлама римокатоличке Мариологије, и не води нигде другде до у хулу и јерес. Док, уместо ње треба употребљавати израз бесемено, односно девствено зачеће, и девствено рођење (свети Григорије Палама-Беседа на Сретење 24), јер оно има сасвим друго значење, и одраз је правилног исповедања догматске истине Православне Цркве о Оваплоћењу Логоса од Духа Светога и Марије Дјеве; и наравно, гарант је остајања на путу спасења.

У оне који се климају по питању других ствари, ча-Мирољуб убраја и оне које он назива врхунским српским теолозимадарвинистима.

О дарвинизму

 

Први део

 

Позадина дарвинистичке афере

 

Дарвинова философско-космолошка теорија еволуције и њена планетарна проповед које су његови следбеници претворили у лжеучење и хулу на Бога временом су постали основа за дилему морала и неморала; правде и неправде и жртве и злочина; протегнули се од еволуције, преко мутације до деградације; слободе и колонијализма; братољубља и братоубиства; империјализма и расизма, нацизма и геноцида, с једне стране, и човекољубља с друге; затим сврхе и бесмисла; Бога Творца, и оца лажи ђавола.

Односно ескалационизованих, то су сви они, Папом Пијом Дванаестим (Енциклика Humani Generis ~ О људској раси) подстакнути; дакле сви у делу хришћанског света прелашћени атеизмом и богоборством, па погинули у агностицизму и нихилизму.

Заглибљеност искушењем дарвинизма

и покушаји самооправдања

 

Као што смо чули и видели на нашем претпрошлогодишњем Архијерејском Сабору, у перипетију са дарвинизмом уплела се и група професора ПБФ-а у Београду. Сами потписници Апела за улазак у њу, у ту перипетију, понудили  су га на потписивање и Архијерејима СПЦ-е. Али тај чин није им уродио плодом. Претходно пак, истом покушају биле су изложене и све неутралне колеге Православног богословског факултета, али су се и оне одржале-држањем себе по страни.

О самоизвиканим

младоумним свезнадарима

 

Свим дарвинистима и свима прелашћеним дарвинизмом и болећивим на дарвинизам требало би најпре сугерисати упућивање молитве светом Праоцу Адаму: да им он опрости што су због силне жеље, рецимо за титулом васељенских богослова, остали без тачног и лепог  православног умовања, расуђивања и обазривости. Сугерисати им молитве да им он, Праотац Адам сада помогне да се ману Дарвиновог планетарног племена и ујдурме и јереси! Да се у ту заврзламу поготово богослови, презвитери и епископи не упетљавају, и да не постају  перјанице те пропале и обрукане ствари.

*

Теолози и коментатори који су гадљиви на Адама и Еву као на конкретне личности апстрахују библијска казивања о Прародитељима у Рају сладости; они дакле апстрахују саме тамошње личности-протагонисте и саговорнике. Али судећи по томе, зар они не апстрахују и све свете црквене тумаче, химнографе и зографе рајске епопеје, и зар их ипак не сврставају у (Боже опрости!) … схизофренике! Јер сви ови свети црквени ерминевтичари ~ по схватањима дарвиниста и нетрезвених заговорника дарвинистичке перипетије ~ дало би се закључити да не знају довољно шта говоре, пишу, певају и проповедају; уопште, у шта то сами они коначно верују?!

Пркосни дарвинофили

који не маре за библијска казивања

 

Ако за дарвинофиле праотац Адам није историјска, већ само символичка и фигуративна сподоба, чак живуљка, дакле никако не христолика личност, онда им ни Откривење и Предање, па сви библијски извештаји о свима и свему тамошњем нису довољно исторични, ни есхатолошки убедљиви као адути? И то адути протолошки и онтолошки! Зар им напослетку и сав Домострој Спасења неће бити потпун, и по себи несавршен?!

Унутрашња сведочанства о Прародитељима и Потомцима, Родослови и Тајне, пансведочанства ~ литургијске Анафоре, …? Па све и сва у Цркви?! Шта рећи о ономе што је у апсолутној вези са свиме што се догодило у самоме Рају?!

Дарвинов ђаволак-паклени богослов дакле, данас поново куца на врата свих лакоумних, знајући их као неутврђене у вери! Баш онако како је својевремено сам применио чешагију за ушеса афтоидолима, неизлеченим зоистима и сотировцима: еротоманима, неокартезијанцима и библистима-православним протестантима. Истом чешагијом је он и код једног броја православних богослова на меридијанима Православља пронашао подобне за безрезервно следбеништво и епигонство богословствујућима на придумку.

У праву су они који се бусају у прса слоганом да све што није христолико то није ни православно ни спасоносно! Тако је, и тако јест! ~ Али где је онда у стварима еволуције моментална реакција, непоколебива одбрана прашног Адама (?), створеног Богом по образу и подобију Божјем! Никако не еволуцијом по моделу примата, нити по развојној еволутивној инерцији и хазардерству!

Ево крунских исказа против свих двојаца, тројаца или тројанаца, па против епигона,  те измечади и прочих дарвино-маниста:

Човек од праха

Човек, земљанко (1. Кор. 15, 47), животије, није створен најпре као прах па затим као животиња или живуљка, да би временом еволуирао у Адама као лично биће, да би му се Бог рецимо, могао обратити као личности почаствованој  Божјим обличјем, па у односу и општењу са њим уготовити све оно о чему читамо у Књизи Постања да се догодило, и ушта смо сви ми поверовали (Постања 1, 26-29. 2, 7-8, 15-25. 3, 1-24. 5, 1-2). Адам је добио своје име у дану стварања (Постања 5, 3), и оно је придевска, описна именица, баш као и сва друга библијска имена, почев са Господњим, и опет завршившем са оним Исуса Христа. Није дакле било интермеца између чинова стварања од праха и оживотворења по имену (само недоучке и преучењаци умећу чин оживотињења пре Адамова оличноснења), јер се тада збивао сами стваралачки акт човека Адама, те његове другиње Ребре, односно Еве-Живане, која је настала од бића Адамова (од ребра му), а да ни она сама није имала животињску фазу. Фазу коју нам лига дарвиниста и дружина дарвиноманичних подмукло и упорно подмеће на верификацију.

Бог је дакле општио са Адамом и Евом као са словеснима и личноснима и у Рају, и по изгнању из Раја: као са савесним и одговорним бићима, никако са бесловесним; њима су се и очи отвориле да виде да су обнажени од благодати. То јест да су се огрешили, и огреховљени постали, па да су и покајнички заплакали. То је од кључне важности; сведочанство нераскидиво повезано са Домостројем Спасења и са Христом-Кога лига дарвиниста ипак несвесно и потмуло не воли, него Га ружи, и намере је да против Њега смишља нове тактике на штету библијског богословља.

Неко нас дакле утерује у беду! Прво библијскога казивача Постања, па самога Христа ~ носиоца Домостроја! А то постаје утеривање у схизофренију и сумњу! Једно незнање: Мојсија шта пише, Христа шта говори и ради?! Авај!

Ето како се Пакао продубио и проширио за још један беочуг, Дарвинов беочуг!

Није дакле постојала еволутивна фаза, и (не)одређени период „животињарења“ Прародитеља, а нису постојали ни таква фаза, нити такав период! Божја благодат нас је руком светог пророка Мојсија ~ известила о томе да су два словесна бића била непријемчива за њу, и необухваћена њоме (!) Адам и Ева да су саздани као реални људи пријемчиви за Божју благодат, и да нису били хипотетичке живуљке, подобне звероликим бићима! Опет се дакле чудимо како чешљарима ушеса ни целокупна домостројитељска црквена мисао није била довољно афирмативна, сажета и чињенична за њихово поимање праве предањске вере о стварању Адама по икони и подобију Христовом и Божјем!

Опет ево Књиге Постанка као доказа да је Бог створио људе, у дан када је Он створио Адама по лику и обличју своме, односно Христовом, да их је створио мушко и женско и благословио их (Постања 5, 1-2; 9, 6), а да су се деца Адамова рађала по обличју Адамовом за његова живота-живота који је трајао 930 година или преко 9 векова. Тако: „ … поживе Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју своме, као што је он, и надену му име Сит. А родивши Сита поживе Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери (дакле синове и кћери, не живуљке или еволуциону недоношчад! -н. п.). Тако дакле поживе Адам свега девет стотина и тридесет година, и потом умре.“ (Постaња 5, 3-5).

Све лепо пише, али се написано не чита са духовним разумом, па се зато и ваљано не тумачи!!!

Крунски доказ против дарвиниста

 

Оваплоћени Логос Исус Христос, Нови Адам није приликом свога оваплоћења узео тело мајмуноликог примата, који као антрополошки метаморф тада није ни постојао, нити је постојао икада после тога, као што ни у будућности никада неће постојати, него се Он оваплотио у прашњаво тело свога претка и земаљског праоца старог Адама, чинећи своје тело нетрулежним; а Адама је сами Он био, и јесте потомак. Потомак му је била и Његова мати Пресвета Богородица која је такође носила тело од истог праха од којег и њен предак, праотац Адам, односно њен Господ и Син, Нови Адам и Емануил, најављиван преко пророка.

Декодирање Христовог лика

 

Оно што произилази из читања омилије Светог Василија Великог Против савелијанаца и Арија и аномејаца а што се дотиче иконе (4-6), јесте утисак да дарвиноманични људи настоје да у православно библијско богословље учитају врсту декодизације Христовог лика или иконе. Једноставно, они као да настоје да докажу следеће:  Ако је и било стварања Адама по лику, није га било на самом његовом почетку него у потенцији, и са одоцнењем, и то после иживљења примордијалне, животињске фазе његове (Адамове), којој је ето последовала фаза иконичка, када се он коначно и иконизовао као сподоба.

Наш предак Земљанко није био најпре анонимна и неидентификована особа, односно збирна именица за људски род, јер  је постао личност одмах када је створен по лику. Бог је са њим разговарао а није са приматом из друге врсте бића-врсте животињске. Адаму је дакле као личности Бог рекао да даје имена животињама, он да обрађује Рај, он да буде глава жени, … Због тога овде треба нагласити важење правила име је ознака. Јер се ради о случају преименовања тафтолошке ознаке земљанка и Адама у лично име Адам; или, поистовећења ознаке и означеног у тафтономасији, односно библијској ономатологији.

Географске и климатске, историјске и генетске чињенице при доцнијем утицају на људски лик само су условне, сингуларне и толерантне. Чак и тада када пред собом имамо зверолику сподобу у чију припадност људском роду при њеном крштењу нисмо сигурни, ми је третирамо као људску личност, која долази од родитеља људског порекла. Таква појава никако не може да служи као хипотеза и аргумент да се порекло човека може изводити из животиње која је некада, наводно, еволуирала у човека. С обзиром на овај изузетно редак данашњи феномен, некоме би могла пасти на памет инверзна аналогија: да из човека изводи порекло животиње. Али тиме се опет не би одмакло у унапређењу ове ствари. И то не само због неизводљивих и небивалих ординарних скокова из врсте у врсту, већ и због тога што су те промене резултат мутација, а оне се и у овом случају показују као деградационе а не као стваралачке, као што су веровали еволуционисти. Вратимо се у епицентар теме. Библијска историја нам нуди још један крунски доказ о централној улози христоликог човека и његове заједнице са припадницима истог рода, и то на почетку друге епопеје човечанства. Тако нам библијска историја нуди доказ о поновљеном антропосу и људима као о још једном од наших предака, а не о примату-животињи  и чопорима. Реч је најпре о људима и живим бићима у Потопу несталим са лица планете Земље, сем патријарха по имену Ноје, и свег дома његовог (супруга, синови, кћери, снаје; заједно са примерцима свих животиња и живих бића појединачно и по врстама: Од сваке животиње чисте узми себи седам (и) седам, мушко и женско, а од животиња које су нечисте, по двоје, мушко и женско његово. Такође од птица небеских седам (и) седам, мушко и женско, да живи семе по лицу све земље (Књига Постања 7, 1-3; о истом, ст.: 8-9; о истом: 14-16; о истом: гл. 8, 16-20). Затим бива реч о људима из чијег ће рода произаћи ново човечанство (тамо: 9, 1-2). После Потопа дакле човеку и људској врсти ће опет бити дато родоначелништво, а не примату и чопору, колико год ови изгледали хуманоидно (тамо: 9, 2, 7-10).

Зашто дакле стрепети због божанског промислитељског фаворизовања људског капацитета и потенцијала? Јер, тако стрепе дарвинисти у својој планетарној фарси и јереси. Чак самим укључивањем неандерталца и хомосапиенса у своју крунску аргументацију ништа дарвинисти и дарвиноманични неће добити на својим теразијама или  на свом талону! И тада ће неки други фактори бити примарнији: географско и климатско поднебље, генетика, болести, аномалије, инцести, идолопоклонства, магије … Отуда ће дакле и каквоћа људског изгледа произилазити. Данас, и у овом тренутку доказ за то су разнолики урођеници који се стално откривају по забитима Планете. Но они су по правилу и оригиналу људи, и људског су порекла; па и тада када би одрастали са животињама, и када би их оне неговале.

Дублет:

приљежно читање Библије,

ваљано разумевање исте

Живи Бог створио је небо и земљу и море и све што је у њима (Дела апостолска 14, 15).

Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. (Постања 1, 24-25).

(Очевидно да је и примат-мајмун врста живог бића створеног од земаљског праха и да се ту свака аналогија са стварањем човека завршава. А да је тако и да је човек једино живо биће које задобија лични печат од Бога у стварању види се из следећих речи: Потом рече Бог: Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи.

И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их.

И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом. И будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што гмиже по земљи. (Постања 1, 26-29).

(Човек и жена створени су Божјом силом а не силом земљаном, или силом анималном, и њима је дато да владају и врстама мајмуноликих бића).

А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива. И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде настани човека, кога створи. (Постања 2, 7-8).

И узевши Господ Бог човека настани га у врту едемском, да га ради и да га чува (Постања 2, 15).

(Господ Бог је створио човека од праха земаљског и у њега удахнуо свој животворни дах, и утиснуо му Прволиков лик, чиме је он постао душа жива која ће живети у рају, радити у њему и чувати га).

И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Начинићу му друга (помоћника) према њему. Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе их Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име. И Адам надену име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској, али се не нађе Адаму друг (помоћник) према њему (Постања 2, 18-20).

(Господ Бог је дао знање Адаму да и примату-мајмуну и врсти мајмуна надева имена, али се не нађе Адаму друг према њему, јер сва та жива бића бејаху бесловесна, а Адаму је било потребно да гледа неког лицем у лице. Господ Бог Адаму ствара другу, Еву! Дакле Господ, а не еволуциони процес у коме би се овде и њено омајмунење од примата временом преокретало у њено очовечење).

И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму. А Адам рече: Гле, ето кост од мојих кости, и тело од мога тела. Нека јој буде име Жена (Живана), јер је узета од човека. (Постања 2, 22-23).

(И жена је, дакле, створена од човековог ребра и Божјим животним дахом, никако не од примата приматизацијом).

Библијска антропологија

спрам асиметрије и скоковитости

 

Еволуционисти и материјалисти имају засторе па не виде истину у библијском извештају о стварању човека; при свом исповедању јереси о еволуцији примата у човека; при суксцесивном сједињењу душе и тела код човека; при чињеници нееволуирања тела примата и нееволуирања квалитета његове душе у тело и душу човека!

*

Сличан изглед зигота и ембриона човека и животиње, рецимо мајмуна, никако није априоран доказ порекла човека од животиње. Сличност не указује ни на какву могућност генетског миксовања у утроби, како би изван ње происходио само готов доказ еволуциониста за сопствену тврдњу.

*

Сва створена твар претходи Адаму као најава стварања њега ради њеног возглављења и царовања њоме, никако пак не Адама као њезиног еволутивног изданка суи генерис. Стварање Адама је тројични свечан и посебан чин; то је стварање од праха земаљског и са иконичким и омиоматичким потенцијалом, а никако не преобликовање Земљанка од приматовог телесног састава са еволутивном потенцијом. Потрага и потера дарвиниста за еволутивном везом или кариком примата-претка и праоца Адама-антропоса остаће добровољни, уклети или Сизифов посао научника; да они као леви разбојник до конца времена раздиру Христов лик са предње и са средишње стране Адамове главе. Наравно, без успеха! И све тако до конца самога тога неостваривог и неблагочестивог циља. Зато њима само једно треба предочавати. Никада се у будућности неће, све док буде постојао људски род у овом стању, ма и један једини мајмун преобразити у човека, као што се ни до сада није преобразио, нити ће се ма и један човек икада у будућности преобразити у мајмуна, као што се ни до сада, ни потенцијално ни реално није преобразио. Него ће свако остати на своме месту и у својој врсти, и у односу са оваплоћеним Логосом, Који је Сам осмислио врсте свих живих бића и природа, и Који је своје односе засновао са њима.

О самом том нашем човеку вели Псалмопојац: Заметак мој видеше очи Твоје … (Пс. 39, 16). Ја сам личност у Тебе од мога почетка, и замишљен сам таквим кад још није било ниједнога мога дана.

А свети пророк Захарија би на то: ,,Говори Господ који је разапео небеса и основао земљу, и створио човеку духa који је у њему“ (12, 1).

Промена матрице

Опет и опет читамо из Књиге Постања: Господ Бог начини Адаму и његовој жени кожне хаљине и одену их у њих … И Господ Бог  одасла  га из раја сладости, да обрађује земљу, од које је узет … А Адам позна Еву жену своју, и зачевши роди Кајина … (Постања 3, 21, 23. 4, 1).

Све до истеривања Адама из Едемског врта однос Адама и Бога био је благодатан, и са повећавањем или променом степена облагодаћености код Праоца. Према томе, никакав међучин између стварања, наводно, безличног човека, како би еволуционисти хтели, није постојао. Нити се, по баснословљењу и хтењу истих, након еволуције примата у човека, и у наставку по именовању Адама ликом и подобијем догодило то да он постане душа жива односно духовна. Тај међучин не налази себи ни места, ни корена у реалности!

Промена матрице Адама из стања благодатног тропоса ипарксеос у стање психофизичке травматизованости и плегматичности, неуролошких, хематолошких, хемијских, физиолошких и полних промена, порива, нагона, комплекса и карактера, односно деобе на области логикона, тхимикона и тхимитикона испољиће се, и почети да доминира у ДНК- сетовима тек у Адамовом новом светуексорији или изгнанству, што је по светим Оцима еквивалент за наш свет страсти.

Исповедање

православне онтолошке антропологије

против дарвиниста

 

Почетак бића ми је

по Твојој наредби.

Јер Ти усхтеде

да ме од непостојања

у живо биће приведеш,

од земље ми тело саздав

и Својим божанским

и животворним надахнућем

да ми душу подариш, и јеси.

Зато Спаситељу

у земљи живих,

и под кровом праведних

упокој слуге Твоје.

 

(На Стиховњу, Слава гл. 6, Суботе месопусне на вечерњу Посног Триода).

Човек Адам из Анафоре

Навлачећи наруквицу на леву руку, свештеник говори: Руке Твоје створише ме и саздаше ме: …

*

У молитви светог Узношења Анафоре светог Василија Великог свештеник приклоњене главе над дискосом вели: (…) створио си човека узевши прах од земље и почаствовавши га ликом твојим, Боже, настанио си га у рају сладости, () изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које је био узет, (). Ми указујемо на чињеницу да  је овде реч о једном и истом човеку, створеном од праха земљиног и настањеног у рају сладости, и изагнаног из раја и враћеног у земљу од које је био узет; и опет, да је тај исти човек био почаствован ликом Божјим, којег исти он никада није изгубио. Зар ови искази који су заузели своје трајно место у Литургији-најизворнијем богословљу Цркве-остављају место за псевдонаучни волунтаризам дарвиноваца-еволуциониста и манипулатора епопејом првосазданог човека? И то човека кога је Бог не само створио, него га је и личношћу учинио! Чиме је и сваку помисао на примата-човековог наводног претка, који се наводно намерачио, да у наводном неодређеном временском периоду наводно еволуира у човека-земљанка. А ко је тај човеков примат, ми наводно, још не знамо, јер су научници наводно изгубили карику за коју су га држали чврсто везана. И опет, када ће је они наћи, то баш нико на свијету не може да зна?!

Првочовек и његова природа по логосу

 

У односу на историјског човека или човека искуства првочовек је био богообразан и непрекидно богоопштећ, тела или бића светлог и сунчаног; (видети Предговор у: Свети Григорије Ниски, Догматски списи 1, Беседа, Нови Сад, 2016, 39). Дакле никако не он у процесу трансформације из примата у првочовека, или пак у историјског човека-човека искуства.

Међу бићима никада није постојала, нити постоји, нити ће уопште постојати нека природа која је по своме логосу била нешто што сада није, нити сада јесте, или ће касније бити нешто што раније није била. Она бића дакле, чији су логоси од Бога заједно са постојањем попримили и савршенство, имају саздавање и осуштињење у складу са логосима, и не попримају никакав додатак или недостатак у односу на оно што она јесу по свом битију. (Видети О томе да свака природа, саобразно сопственом логосу, сигурно има свршетак, у: Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама 1, Беседа, Нови Сад 2017, 337). Макар неки изучаваоци текста О разним недоумицама светог Максима Исповедника помоћу критичког метода Недоумицу 122. сматрали нотха или неаутентични кименом, ма и сама она била неаутентичном, и тада би сваки уплив теорије о еволуцији врста био неефективан. А када је стварно реч о нотха или неаутентичном спису неког црквеног писца и богослова, увек треба имати на уму чињеницу да је тај анонимни писац некада припадао кругу или био у близини свог узора славног писца, и да се везивао за његово име или неки његов текст било као његов слушалац, подражавалац, тумач! Према томе, на те примедбе и запажања не може се реаговати подметањем оригенизма на штету природе, а у корист персонализма, чему иначе систематски прибегавају Зизjуласовци! (Наша напомена).

Црквене консеквенце које део хришћана

и део људи сноси

за хулу на Бога

у вези са Божјим стварањем света

и Домостројем спасења

У Синодику Православља (Молебану у Недељу Православља за обраћење оних који су заблудели и отпали од Православне Цркве) ми

први Анатематизам изричемо:

Онима који поричу Божје постојање, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без Промисла Божјег;

пети Анатематизам изричемо:

Онима који одбацују благодат и искупљење проповедано Јеванђељем као јединим средствима нашег оправдања пред Богом;

девети Анатематизам изричемо:

Онима који се одричу Сабора Светих Отаца и њиховог Предања, које је у сагласности са Божанским Откривењем, и побожно је чувано од стране Православне Саборне Цркве;

десети Анатематизам изричемо:

Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Црква прима у спомен дела Божјих и оних који су му угодили да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да се угледају на њихове примере, и онима који кажу да су оне идоли.

До којих резултата нас доводи анализа селектованих  анатематизама, повезаних са страним и домаћим дарвинистима и еволуционистима? За шта су они одговорни, односно виновни?

Према првом они су нихилисти, периптосиолози или казуисти;

према петом секташи христоборци;

према деветом неправославни хришћани, по конфесији протестанти;

према десетом иконоборци.

Есхатолошки доказ

против еволуције и дарвинизма,

те тиме и против њихових заговорника

Сходно црквеном Предању и библијској хронологији, једног Марта, пролећног месеца, у будућности, седам тисућа петстоте године од стварања света, Господ ће покренути свеопште васкрсење, сазвати Свеопшти Суд и васпоставити потпуно и неуништиво стање целокупне твари. Пружимо овде хипотетичку могућност и животињама да се и све оне по врстама или приматима и у паровима појаве у постваскршњој стварности; а то исто да важи и за наводног мајмуна-примата, на кога иначе еволуционисти, наслоњени на Дарвина, упиру прст да би означили човековог претка. Шта би се могло догодити када би то било тако? Догодило би се да Праотац Адам угледа живуљку чију је он тајну као бића већ созерцавао и именовао у Рају; док бисмо ми људи угледали свога претка Адама, од кога иначе водимо своје људско порекло, а он би нам из Божјег стваралаштва био познат из чина званог антхропопиисис и адамопиисис. На хипотетичко питање: шта је са међуврстом на релацији мајмун-човек и човек-мајмун – не би било одговора, јер се такав процес еволутивног преласка из врсте у врсту: животиње у човека никада није ни био догодио у историји настанка живих бића, него се догодило само то да је свако остао у својој врсти неокрњен: мајмун-примат и четвороножац у својој, човек двоножац у својој. Зар све до овога часа није и не бива тако?! Да!, и да свако наставља да пребива у својој врсти; мајмуни наводном еволуцијом у човека, не смањујући се бројчано ни за једног свог представника, људи наводном еволуцијом од мајмуна, не повећавајући се бројчано ни за једног свог представника! Ето како би ова ствар стајала у хипотетичкој ситуацији, и како би еволуционисти-дарвинисти у њој опет и опет остали кратких рукава.

*

Парафразирајмо младог научника европских размера М. Д., који расуђује да посезање за дарвинизмом није ни из каквог научног мотива. Него да је социјалдарвинизам принцип по коме велика риба прождире малу рибу, и опет гесло неолибералног капитализма који еколошки уништава планету.

*

Нагласимо да је још један наш научник, редовни професор на Катедри за Православну догматику Православног богословског факултета у Источном Сарајеву, проф. др Здравко Пено међу првима у нас стручно, и најсавесније деконструисао основне идеје и поставке теорије и дарвинизма и еволуције, показавши да се тамо ради о прелести и јереси! Нашој богословско-патролошкој савременој баштини он прилаже три своја бриљантна сочињенија:

  1. Критика учења теолога дарвиниста.
  2. Против теолога дарвиниста аргументима светог Максима Исповедника (Апел на апел – наставак. Београд, 2017 год.).
  3. Критика учења теолога Дарвиниста/Зачеци и темељи филодарвинизма.

О Дарвинизму и Теорији еволуције

 

Део други

 

Отворићу у причама уста своја,

казаћу сакривено од постања света.

(Мт. 13, 35. Псалам 49, 4; 78, 2).

Који сије добро сјеме,

то је Син Човјечији (Мт. 13, 37).

Заговорници дарвинизма су повредили свети Символ Вере у свим његовим слојевима: тријадолошком, христолошком, антрополошком, еклисиолошком, пневматолошком, есхатолошком, …

Бога Оца Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог дарвинисти су искључили из Символа,

Они су искључили Сина Једносушног Оцу кроз Кога је све постало, и рекли су да Он по своме вазнесењу на небеса није могао да седне одеснују Оца,

Даље, по њиховој логици размишљања Дух Свети се не може сапоштовати нити сапрослављати са Оцем и са Сином, не може бити животворан, … не ни Творац човека по образу и подобију Божјем; као ни Онај који је учинио да се Логос оваплоти од Њега и од Марије Дјеве и да постане човек.

Заговорници дарвинизма су отишли даље од свих религија и јереси укључујући и ислам; религија које нису доводиле у питање стварање света од стране Бога, па су и Христа помињале (ислам). Свако мигољење из замешатељства које су нам дарвинисти и заговорници Теорије еволуције приредили, и при том многобројне у њ погрузили, све дубље и дубље открива његову гностичку позадину. То да она нема никакве суштинске додирне тачке са црквеним Откривењем и Предањем. Рецимо да их нема са овим јеванђелским исказима: Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. (Кол. 1, 16). Јер Његов и род јесмо (Дјела 17, 28); Његов род! Не род приматов!

А план појаве и стварања човека текао је овим правцем: Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи. И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их (Постања 1, 26-27). Дакле човек је директним тројичним чином створен, а не у међуфази током чијег трајања би се одиграо трансфер од примата до човека.

Томе човеку биће намењена и ова компетенција: Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу венчао си га, поставио си га господаром над делима руку својих, све си метнуо под ноде његове, овце и волове све, и дивље звери, птице небеске и рибе морске, што год иде морским путевима (Псалам 8, 5-8). Најпре је човек упоређен с анђелом, што ће рећи да је он изначално био биће светлосно и сунчано, и да је све било метнуто под ноге његове, укључујући и претпостављеног примата, или манкија.

Уђимо зато што дубље у срж библијске ктисиологије: Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани, и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15, 47-8). И опет: Није свако тијело исто тијело, него је друго тијело човјечије, а друго тијело животињско, а друго рибље, а друго птичије. И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска, али је друга слава небеских а друга земаљских (1. Кор. 15, 39-41).

Бог речју својом: Да начинимо човјека по своме лику, себи слична, … (1 Мојсијева 1, 26) најављује потоње: стварање човека по лику оваплоћеног Бога Сина чији ће лик бити обликован Духом Светим путем осењења и конституисања елемената тела Пречисте Дјеве Марије, како је Бог осенио и Адама и како га је иконизовао ликом Христовим; Христовим-Који ће уствари бити Архетип Адамов или његов Кенуриотип-Кенотип-Девтеротип.

На почетку стварања човека

беше умни и сунчани Адам

 

У Првој књизи Догматских списа светога Григорија Нисијскога аутор уводног текста епископ Тијатирски и Великобритански Атинагора (Кокинакис), бавећи се темом стварања света и првочовека истиче да чулно опазива бића обухватају све што је видљиво: елементе природе, животиње, биљке, птице и друго. Но божанска сила обједињује ове две категорије бића и благоизвољева да оне богозаједниче. Зато безоблична земља приликом саздања човека прима мешавину умног и чулног, то јест при узимању праха земаљскога и удувавања у њега даха живота или задахњивања. То је и тренутак настанка мешавине умне и чулне природе која ће бити у међусобној саобразности (в.: О саздавању човека, PG 44, 129C; такође Предговор у: Свети Григорије Ниски, Догматски списи 1, Беседа, Нови Сад, 2016, 32). Беочуг или карика што спаја две супротне природе, умну и чулну јесте човек (в.: Исто, 32).

Свети Григорије Ниски приступио је излагању својих ставова у виду вежбања ума, са намером да се умом приближи иперватичном или трансцендентном стању живота првородног човека. И шта је спознао? То да човек јесте богообразан и обдарен бестрасним блаженством и могућношћу заједничења у Богу. Он украшава природу божанском лепотом која се у њему огледа. Наличан је анђелима, јер тада када се појавио није било ни старости, ни детињства, ни болести, нити невоље … (в.: О души и васкрсењу, PG 46, 148. О саздавању човека, PG 44, 188-189).

Тело првородног човека није било напаћено попут данашњег, него је било тело попут тела Господњег на Преображењу или по Васкрсењу. Оно је постојало између чулног и умног – као поседник оба својства. И није било једносушно са кожним хаљинама, какво ће постати по сагрешењу. По речима Панајотиса Христуа првочовек је у односу на историјског човека, или човека искуства био богообразан, а самим тим и слободан и способан да заједничи у слави Божанскога Прволика, с обзиром на то да је његово тело било сунчано и светлосно, што је опет било својствено богодоличним особинама Прволика (в.: Панајотис Христу, То Антхропинон плирома, ката тин дидаскалиан тоу Ниссис Григориоу, Периодикон Клирономиан, Солун 1972, т. 4, стр. 41. Такође К. В. Скоутери), Синепеиаи тис Птосеос каи Лоутрон Палиггенесиас, Ек тис Антхропологиас тоу Агиоу Григориоу Ниссис, Атина 1973, стр. 28-38.

Дотично тумачење првочовека које није засновано на учењу и духу Светога Писма показује одређену недоследност у односу на став који је сам свети Григорије изнео о томе да законом и правилом сматра Свето Писмо, јер ми хришћани немамо такву власт, односно не можемо чинити све што пожелимо, будући да правилом и законом свога учења сматрамо Свето Писмо (в.: О души и васкрсењу, 22). Ипак, ми смо и даље кадри оцењивати ово антрополошко схватање, јер проводећи богословско промишљање ван историје и прихватајући неизмењивост Бога и свесилу Његове премудрости ми не можемо спречити ум да замишља онострано постојање и да се усуђује да га описује онако како нам је приказао ум св. Григорија Нискога. Независно од платоновских и оригеновских утицаја овај антрополошки елемент Григоријевог богословског система не може се лакомислено одбацити само зато што није у потпуности сагласан с Књигом Постања. Коначно, као књига тајни Свето Писмо не исцрпљује откривени Божји Ум, а човеку као заједничару благодати и као подобију Логоса допуштено је да се приближи тајни. Умна природа првочовека није произвела противречност у богословском систему св. Григорија у којем се човек проматра као јединство умног и чулног; то јест, његова телесна природа као чулна и материјална у поређењу са бесконачним Духом (в.: св. Г. Н., Догматски списи 1, Предговор, стр. 40-1).

 

Силазак првочовека Адама у простор историје

 

Првочовек Адам променио је своје првобитно стање и обрео се у историји, попримивши ново обличје, јер се зло помешало са његовим извољењем. Човеково материјално тело као да је постало другородно, за разлику од његовог првородног стања богообразности и светлообразности. Казивање или учење светог Пророка Мојсија о Постању односи се дакле на првобитно стање, а не на потоње. Зато је оно описано као обавијено загонеткама. Те загонетке садрже у себи изражајне поуке (видети Велико катихетско слово, 8, PG 45, 33). Ово учење је артикулисано кроз тумачење кожних хаљина. Наиме Исцелитељ нас самих од зла положио је у људе могућност умирања, док је смрт постала последицом удаљавања од добра. У складу са божанским домостројем нашој природи сазданој за бесмртност саму смрт је наметнула бесловесност у којој се сама обрела. Смртност пак покрила је спољашњи део човека, но не и унутрашњи, и она се распространила на његов чулно опазиви део; што значи да се смртност није дотакла самог божанског образа у човеку (в.: Исто, 35D).

Међутим, код човека је дошло до замене првобитног тела плотским, које ће као привремено имати склоност к распадљивости, но не и к нестајању. Чулно опазиви део човека се разлаже, али не нестаје. Јер, нестајање јесте прелазак у небиће, а распадање је разлагање на праелементе света од којих се биће састоји (Исто).

Само тело опет, јесте привремено, и промењиво како по спољашњем изгледу тако и по унутрашњој структури. Зато сматрамо да човек није увек исти по физичком устројству; неки његови делови трајно умиру. Ово гледиште св. Григорија наука данас потврђује: наше тело се временом мења тако што се обнавља кроз метаболизам, па човек после одређеног времена више није исти; обновиле су му се ћелије. Живот који је у телима одвија се кроз кретање и поседује силу постојања по којој никада не прекида кретање (в.: О саздавању човека, PG44, 163).

За нашу тему битно је да не мешамо два стања: стање првочовека и стање историјског човека. Сам свети Григорије, у зависности од околности на овај начин прилагођава своје тумачење:

Бића и све у вези са њима он посматра са становишта бесконачности која једино Богу припада,

вековност везује за умна створења,

а временост за земљана створења, лишена бесмртности, која се крећу ка смрти (видети спис О деци која су нам прерано одузета, PG 46, 175, A).

Одважност Григоријевог мислилаштва

И свети Григорије Ниски спада у ред изучавалаца претхришћанских и ранохришћанских књижевних ризница из којих је наизменично захватао благо. Зато су у његовој мисли присутни и Платон и Филон и Плотин и Ориген, односно свети Оци Атанасије, Василије, … Карактеристично је за њега да он ни једно ни друго учење не усваја некритички. Свако мишљење тумачи, и ако онo доприноси разумевању јеванђелске истине он њиме брани хришћанско учење као аргументом (в.: H. F. Sherniss, Platonism of St. Gregory of Nyssa. University of California Publications in Classical Philology, vol. II, 1930. – G. Bebis, Gregory of Nissa,s ,,De vita Moysis’’. A. Philosophical and Theological Analysis. The Greek Theological Review, vol. 12, 1967).

Свети Григорије се на пример позива на право хришћанина да пита какав је био човеков живот пре пада, као што се позива и на однос између духа и материје, када време почиње, а када се завршава, … шта представља почетак и свршетак Царства Божјег, и тако даље. На сва питања он одговара веродостојно. Па и тамо где мањка потврда Светог Писма он не оклева и не одлаже да изнесе мишљење као хришћанин коме је драга истина. (В.: Св. Г. Ниски, Догматски списи, у: Предговор, Беседа, Нови Сад, 2016, стр, 52-53). Овде препознајемо начелну чврсту решеност Отаца Цркве да дођу до најдраже им истине. И опет к њој неизоставно путем црквенога подвига: молитве, поста и смиравања, ради одбране правоверја и изграђивања Цркве.

Свети Григорије о профилу оспораватеља

Свети је био окружен онима који су о свему расправљали, све оспоравали и свему противречили; они су огољавали оне који су говорили, и оне који су слушали. Превиђајући оно што је свети Григорије говорио и узимајући као исказано оно што уопште није казано, они су изазивали противречност, изводили произвољне закључке тврдњом да он учи на следећи начин: да се једна ипостас уопште не разликује од друге ипостаси. Па и поред тога, да све ипостаси нису једна ипостас; и опет, да се једна суштина као суштина уопште не разликује од друге суштине, па и поред тога што све суштине нису једна суштина … А суштина се разликује од суштине не по томе што јесте суштина него по томе што јесте та суштина, и ипостас се разликује од ипостаси по томе што јесте та ипостас … Ловећи их у пуким мудролијама, св. Григорије користи њихове речи и доказује да не треба да говоримо да постоји овај Бог и онај Бог, или овај човек и онај човек, већ само да постоји ова Ипостас Божја и ова ипостас човечја … Када се каже овај, то се рекло да би се нешто разликовало од нечега другога што заједничи у ономе имену, чему се придева особина такав. Човек је дакле такво живо биће јер се разликује од коња, или од мајмуна. Заједничко им је само име живога бића, а различити су они по словесности и бесловесности.

Једно биће се од другога разликује или по суштини или по ипостаси, или и по суштини и по ипостаси. По суштини човек се разликује од коња (и од мајмуна), а по ипостаси Павле од Петра; док се по суштини и по ипостаси разликује ова ипостас човека од оне ипостаси коња (или мајмуна)…

Ако се пројави логос оних бића која се разликују само по суштини и оних која се разликују само по ипостаси но не и по суштини, показаће се јасно и логос бића-која се разликују и по суштини и по ипостаси …

Зашто говоримо да се човек и коњ, или коњ и пас, (или пас и мајмун) узајамно разликују по томе што сваки од њих јесте те суштине. Зар није јасно да се они узајамно разликују по уобичајеним својствима суштине, као, примера ради, по словесности и бесловесности, по особености рзања, лајања, скичања и томе слично? Јер тиме што кажемо: таква суштина, ми не указујемо нинашта друго доли на биће које учествује у животу, за разлику од онога које не учествује; указујемо на биће које поседује својство словесног поимања, насупрот ономе које се од њега разликује тиме што је бесловесно, односно ми указујемо на биће које се одликује рзањем, (лајањем, скичањем) или нечим другим. Уместо указивања на те различитости и особености, свакој суштини или роду бића придодаје се појам тај, да би се указало на различитост у односу на врсте које том роду припадају … Врста и јединка, односно суштина и ипостас дакле нису једно исто. Тако, ако суштина и јединка, односно ипостас, нису једно исто, онда није исто ни све оно што одликује једну или другу. А ако ни оне нису једно исто, онда се не могу ни назвати истим именима … (видети: Говорећи како су у Божанству три Лица, у: Св. Г. Ниски, Догматски списи 1, стр. 109-114).

О стварању умне твари

 

Бог је прво створио умну твар и њој дао одговарајућу способност да и она управља свиме. Дакле, као изображење вишње Силе створена је земна твар, или живо биће: човек. А у њему се јесте оприсутнила богообразна лепота умне природе која је опет спојена са њим на неисказив начин … (В.: Св. Г. Ниски, Велико катихетско слово, 6, 4, у: Исто, 277). А спојила се она директно, не претходно и посредно, рецимо преко примата! Зато у Генеалогији или Лози претходника Адамових, односно, предака Христових, нема примата. Тога дакле нема ни у Лози Јесејевој, ни код Јеванђелиста Матеја и Луке!

Адам је пралик или слика Онога који ће доћи (Рим. 5, 14). Адам је пралик Христов, никако и никада није примат; лик и личност Адама претеча су Христовога лика, и обрнуто! Никако и никада пак не личина или образина или маскота; такође не ни: ка-лик, квази-лик, зверо-лик или терас-лик.

Наш богословски став

у вези са Григоријевом сликом

о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу

 

Личан богословски став у вези са сликом светога Григорија Нисијскога о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу ми заузимамо из два разлога. Први разлог је наша намера да спречимо свако ниподаштавање ове слике светога Григорија; тј. да се о њој не говори маниром пљуцкања на сваку реч, тј. на своју, како је на пример чинио Бранко Бошњак, хрватски и југословенски философ, и то сваки пут када би учествовао на трибини о хришћанству и о Исусу Христу! Други разлог био би неизостанак нашег личног става виза-ви Адамовог и Христовог материјалног тела. Односно, да нам се не би одмахивало руком у смислу: чућемо те о томе други пут; како је чињено на овогодишњем Сабору СПЦ при помињању имена преподобног Максима Исповедника, а у вези са његовим списом О разним недоумицама: 112-ој!

Богословски простор у којем се ми слободно крећемо јесте простор библијски, у времену пре-и-попадном, а у вези са темом Праоца Адама који је створен од праха земаљскога, и његовог тела које је по том следу – материјално. Животиње које су му привођене да их именује, такође беху материјалне. И само тело Праматере Еве беше материјално, створено од Адамовога ребра као грађе. Рајски плод који су они обоје окусили, такође је био материјалан. Покривка као њихова одећа, такође. И све потоње, такође материјално. Адамова лобања коју је на Голготи подно Крста обагрила Христова крв такође је била материјална. Боравак Прародитеља у Аду са душама од, самоме Творцу познате каквоће и штаства, или од каквоће и штаства у стању ипер-и-префињености самоме Творцу познате. На крају ту су и Прародитељи Адам и Ева, васкрсли са Христом као створена, и материјална бића. И тако даље.

Јер када тело Прародитеља Адама не би отпочетка, и континуирано било материјално, могла би се очекивати замерка да су на пример постојала два Адама: један нематеријални, и други материјални, па би се тада то, наравно, морало узети у обзир. Али ми немамо разлога да верујемо да је свети Григорије Ниски ишао толико далеко том линијом: да је веровао у постојање два посебна Адама. Не! Он ни не говори о томе, већ о два различита стања или начина постојања једног те истог Праоца Адама, код којега је било дошло до промене једног личног у друго лично стање. И још је овде реч о сили размишљања и мисли светога Григорија; о сили размишљања и созерцавања која је јединствена појава у целокупној светоотачкој мисли. И таквога интензитета да је једног непоткупљивог немачког научника, Вернера Јегера она једноставно усисала; односно држала за се као магнет у најплодоноснијим радним годинама његовим!

Енигму сунчаног и светлосног бића односно тела првочовека Адама описаног умом светога Григорија најизворније разрешава наш учитељ богословља, изрјадног библијског богословља, епископ бачки Иринеј, који нас увек подсећа на реч да нема ученика изнад учитеља својега, и да је доста ученику да буде као учитељ његов (Мт, 10, 24-2; 12, 24. Лк. 6, 40. Јн. 13, 16; 15, 20). По њему, само треба ићи трагом оваплоћеног, васкрслог и прослављеног Христа – Новог Адама, и запажати Његово прослављено богочовештво и божанску славу оваплоћеног.

*

Предупређујући нечији ум да се не дрзне да помисли да Тело Господа Исуса Христа није било материјално, како пре тако и после славног васкрсења Његовог у телу и са Телом; или да неко нама не би подметнуо такву клевету, ми се за сведочанства о тој  истини обраћамо најпре светом Јеванђелисту Матеју, чије Јеванђеље изобилује позитивним примерима те врсте, а затим и осталима; и све то опет, по нашем избору.

Код Матеја:

нађе се да је затруднила од Духа Светога. … јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надени му име Исус; Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, (1, 18-21, 23, 25).

К. М.: А када се Исус роди у Витлејему јудејскомеГдје је цар јудејски који се роди?и дођосмо да му се поклонимо.(2, 1-2, 8-9, 11). … анђео Господњи јави се Јосифу у сну …: … узми дијете и матер његову … (13-14, 19-21).

Глас вапијућег у пустињи … (3, 3).

Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. Њему је лопата у руци … (11-12).

Тада дође Исус … на Јордан Јовану да га овај крсти. (3, 13. Мар. 1, 9. Лк. 3, 21). И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и видје Духа Божјега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи (3, 16-17; 17, 5).

Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша (4, 1. Мар. 1, 12 и даље. Лк. 4, 1 и даље).

И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напосљетку огладње

… Тада га ђаво остави, и гле, анђели приступише и служаху му (4, 2, 3-11; 27, 53. Јеврејима 1, 14).

Народ који сједи у тами видје свјетлост  велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија (4, 16; 3, 2).

Од тада поче Исус проповједати и говорити: (4, 17-25. Мар. 1, 16; 1, 39; 3, 7. Лк. 5, 2; 4, 15, 44).

И отворивши уста своја, учаше их говорећи: … (5, 2)

 И када заврши Исус ријечи ове, дивљаше се народ науци његовој. Јер их учаше као онај који власт има, … (7, 28. Мк. 1, 22. Лк. 4. 32).

И пруживши руку Исус, дохвати га се говорећи: Хоћу, очисти се. (8, 3).

И дотаче се руке њене, и пусти је ватра, … (8, 15).

 

… тако да селађа покри валовима; а он спаваше (8, 24. Мк. 4, 37. Лк. 8, 23).

… пробудише га говорећи: … (8, 25).

уставши запријети вјетровима и мору, и настаде тишина велика. (8, 26).

ко је овај да га слушају и вјетрови и море? (8, 27).

А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? (9, 4; 12, 25).

… жена која је дванаест година боловала … приступи састраг и дохвати се скута хаљине његове … И оздрави жена од онога часа. (9, 20-22).

А кад истјера народ, уђе и ухвати је за руку, и устаде дјевојка. (9, 25).

Тада се дохвати очију њихових говорећи … И отворише им се очи … (9, 30; 8, 4).

даде им власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцјељују од сваке болести и сваке немоћи. (10, 1. Мк. 6, 7. Лк. 9, 1).

Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас. (10, 20).

Идите и јавите Јовану ово што чујете и видите: Слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље (11, 5. Ис. 35, 6).

Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима. (11, 25).

Да, Оче, јер је тако била блага воља твоја.

Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити. (11, 26-27. Мт. 28, 18. Јн. 3, 35).

… Син Човјечији господар је и суботе…

… Пружи руку своју … и постаде здрава … (12, 8, 13).

метнућу Дух свој на њега, и суд незнабошцима јавиће (12, 18; 3, 17).

А ако ја Духом Божјим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божје (12, 28).

као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи (12, 40. Јн. 2, 1).

… а гле, овдје је већи од Јоне. (12, 41. Јона 3, 5).

… а гле, овдје је већи од Соломона (12, 42. 1. Цар. 10, 1).

… мати његова и браћа његова стајаху напоље тражећи да говоре с њиме. (12, 46. Мт. 13, 55. Мк. 3, 31. Лк. 8, 19).

И неко му рече: Ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. (12, 47).

Отворићу у причама уста своја, казаћу сакривено од постања света. (13, 35. Псалам 49, 4; 78, 2).

Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији (13, 37).

Није ли ово дрводјељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда? И сестре његове нису ли све код нас? Откуда њему све ово? (13, 56).

И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, … , и преломивши даде ученицима, … (14, 19).

А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору (14, 25).

А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. (14, 28).

И мољаху га да се само дотакну скута од хаљине његове; и који се дотакоше оздравише. (9, 20).

И узевши оних седам хљебова и рибе, …, преломи и даде ученицима својим, … (15, 37).

Јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца својега са анђелима својим, … (16, 27).

И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; …  И приступивши Исус дохвати их се и рече: … Син Човјечији биће предан у руке људске; И убиће га , и трећи дан устаће … (17, 2-3, 5, 7, 22. Мт. 16, 21. Мк. 8, 31; 9, 30).

Тада му приведоше дјецу да стави руке на њих, и да се помоли; … И положивши на њих руке, отиде оданде (19, 13. Мк. 10, 13; 18, 3).

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; (Мт. 16, 21).

И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће. (20, 18-19).

И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим. (20, 34).

… Ево Цар твој иде теби кротак, и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне жиовотиње. И усједе на њих. (21, 5; 2-4, 7. Ис. 62, 11. Зах. 9, 9. Јн. 12, 15).

И уђе Исус у храм Божји, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних что мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. (21, 12. Мк. 11, 11. Лк. 19, 45. Јн. 2, 15).

И оставивши их, изиђе напоље из града, у Витанију, и заноћи ондје. А ујутру враћајући се у град огладње; (21, 17-18).

Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу. (22, 30).

Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. (24, 24).

И тада ће се показати знак Сина Човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човјечијега дгје долази на облацима небеским са силом и славом великом. (24, 30. Дан. 7, 13. Откр. 1, 7: као што је он сам у свјетлости).

А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. (25, 31).

Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг ббијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. (25, 35-36. Ис. 58, 7).

Приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом (26, 4. 5 Мојс. 15, 11).

А она изливши мирис овај на тијело моје, учини то за мој погреб. (26, 12-13).

А он одговарајући рече: Који умочи са мном руку у здјелу тај ће ме издати (26, 23).

И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (26, 26-28. 1. Кор. 11, 23-25. 2. Мојс. 24, 8. Јер. 31, 31).

Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега. (26, 29).

Опет и други пут отиде и помоли се говорећи: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. (26, 42).

… Ево се приближава час, и Син Човјечији предаје се у руке грјешника. (26, 45).

И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га … Тада приступивши ставише руке на Исуса и ухватише га. (26, 49-50).

Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? (26, 53).

А они што ухватише Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи, … (26, 57).

… од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским. (26, 64; 16, 27; 24, 30. Пс. 110, 1).

Тада му попљуваше лице и удараху га, а други га бијаху по образима. (26, 67. Ис. 50, 6).

… Ја сам невин у крви овога праведника; … (27, 24. 5. Мојс. 21, 6).

Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да се разапне. (27, 26).

И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му га на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се … (27, 28-29).

И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави. (27, 30. Иса. 50, 6).

И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше га да га разапну… и натјераше (Симона) да му понесе крст. (27, 31-32).

Дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. (27, 34. Пс. 69, 21).

А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцку. (27, 35).

А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: … (27, 46. Пс. 22, 1).

И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше. (27, 48. Пс. 69, 21).

А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух … И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; И изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима. (27, 50-53).

Овај приступивши Пилату замоли за тијело Исусово. Тада Пилат заповједи да му даду тијело. И узевши Јосиф тијело, зави га у платно чисто. И стави га у свој нови гроб што је био исјекао у камену; … Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; … А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен. (27, 58-60. Иса. 53, 6. Мт. 27, 64-66. Дан. 6, 17).

А анђео одговарајући рече женама: … Није овдје; јер устаде … Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. (Мт. 5-6; 12, 40; 16, 21; 17, 23; 20, 19).

… усатаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети … (28, 7; 26, 32).

… и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. (28, 9).       

Код Луке:

И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све. (6, 19).

И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. И повикавђи Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну. (23, 43, 46. Пс. 31, 5).

Приступивши Пилату заиска тијело Исусово. И скиде га и обви платном, и положи га у гроб усјечен у камену, у који не бијаше никад нико положен. (23, 52-53).

Говорећи како Син Човјечији треба да буде предан у руке људи грјешника и да буде разапет и трећи дан да васкрсне. (24, 7).

А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом. Како га предадоше првосвештеницима и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га … (24, 19-20. Мт. 21, 11).

Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? (24, 26).

И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. (24, 30).

Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да га ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. … Имате ли овдје што за јело? А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима. (24, 39-43).

И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине. (24, 49. Јн. 15, 26; 16. Дјел. 1, 4).

И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. (24, 51. Мк. 16, 19. Јн. 20, 17. Дјел. 1, 9).

Код Јована:

У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. … У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима (1, 1, 4; 5, 26).

Рече јој Исус: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему; (20, 17).

… и док су врата била затворена …, дође Исус и стаде на средину и рече им: Мир вам! (20, 19, 26. Мк. 16, 14. Лк. 24, 36).

 

И ово рекавши, показа им руке своје и ребра своја. (20, 20).

И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! (20, 22).

Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. (20, 25).

Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. (20, 27).

… видјеше огањ наложен и на њему положену рибу, и хљеб. Тада дође Исус, и узе хљеб и даде им, тако и рибу. (21, 9, 13).

Откривење:

 

И усред седам свијећњака (видјех) Некога налик на Сина човјечијега, обучена у дугачку хаљину, опасана по прсима појасом златним. (1, 13; 2, 1; Дан. 7, 13; 10, 5). А глава његова и коса бијаше бијела као бијела вуна, као снијег, и очи његове као пламен огњени; (Дан. 7, 9; 2, 18; 19, 12). И ноге његове као сјајни бакар кад се зажари у пећи; и глас његов као хука великих вода. И имаше у својој десној руци седам звијезда, и из уста његових излажаше мач оштар с обје стране, и лице његово бјеше као сунце што сија у сили својој. (1, 15-1; 2, 1; 2, 12, 16; 19, 15).

И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си да измеш књигу, и да отвориш печате њене; јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена. (4, 9). И чух гдје свако створење што је на небу и на земљи и под земљом и што је на мору, и све што је у њима, говори: Ономе што сједи на пријестолу, и Јагњету, благослов и част и слава и моћ у вијекове вијекова! (4, 13).

И видјех небо отворено, и гле, коњ бијели, и Онај који сједи на њему зове се Вјерни и Истинити, и по правди суди и ратује. (19, 11; 6, 2; 3, 14. Ис. 11, 4). А очи су му као пламен огњени, и на глави његовој круне многе, и има Име написано, које нико не зна до Он сам; (19, 12; 1, 14; 2, 18). И обучен је у хаљину црвену од крви, и Име се његово зове: Логос Божији. (19, 13. Иса. 63, 2. Јн. 1, 1) …

И име на хаљини и на бедру своме Име написано: Цар царева и Господар господара. (19, 16. 1 Тим. 6, 15; 17, 14).

… Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. (21, 6; 1, 8; 22, 17).

А храма не видјех у њему, јер храм је његов Господ Бог Сведржитељ, и Јагње. И град не потребује сунца ни мјесеца да му свијетле, јер га слава Боћија освијетли, и свјетлост је његова Јагње. (21, 22-23. Иса. 34, 23; 60, 19, 20; 22, 5).

И показа ми ријеку воде живота, бистру као кристал, која извире од пријестола Божјег и Јагњетовог. (22, 1. Језек. 47, 1. Зах. 14, 8).

И гледаће лице Његово, и Име Његово биће на челима њиховим. (22, 4; 3, 12).

И ноћи више неће бити, и неће требати свјетиљке, ни свјетлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће у вијекове вијекова. (22, 5; 21, 25; Дан. 7, 27).

Ја сам Алфа и Омега, Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак. (22, 13; 1, 11).

Ја, Исус, послах анђела својега да вам посвједочи ово у Црквама. Ја сам Изданак и Род Давидов, сјајна Звијезда  Даница. (22, 16; 1, 1).

Светога Јована Златоуста визија

о стварању живих бића и о појави човека

 

Свети Јован Златоусти наглашава да постоје неки неразборити људи који и после толике поуке не верују, нити допуштају да видљиве ствари имају Творца. Други тврде да оне саме од себе битишу, други опет да су настале из неке базичне твари. Зато нас блажени Мојсије поучава о редоследу створених бића, и како је свако појединачно створено. Како неразборитима не би преостао изговор, он јасно дели и редослед посталих ствари, и број дана (в.: Беседа седма на Постање 4, у.: Свети Јован Златоусти, Дела 7, Ниш 2018, 77-8). Међу бићима која су настала шестога дана земља је као душу живу извела по роду четвороношце и … звери земаљске … а све је уведено у битисање ради части човека што ће је у будућности имати. На питање оних који запиткују: Због чега звери?, писмо одговара: И виде Бог да је добро. Не постоји ништа што би било створено безразложно, премда људска природа нема снаге да свему са тачношћу зна разлог. Тако су и звери, као и домаће животиње имале доћи под власт онога који ће, не много касније, бити створен као првостворен, односно као уникатно створен (Исто, 5, стр. 80). Њему ће бити предата власт и управа над свим видљивим стварима, док ће оно бити обликовано тако да буде часније од свих створења. Зато све у вези са обликовањем овог чудесног живог бића, словесног и душевног, треба чувати у памћењу ради побуђивања себе на славослов Господу. Зашто ово наглашавамо? Зато што су и у наше дане они који су разумом почаствовани, који су од Творца добили толико првенство, који су од свих створења часнији, управо сами запали у бесловесност да се клањају псима, мајмунима, крокодилима – животињама нечаснијим од људи (в.: Исто, 6-7, 81-2).

Шта је ново у реченом: Да створимо човека по лику нашем, и по подобију? Ко је тај који се ствара да је био потребан толики савет и разматрање у погледу његовог опремања, пита Златоуст? То је човек, најдрагоценије од свих видљивих живих бића, због којега је и било уведено у постојање: небо, земља, море, сунце, месец, звезде, гмизавци, марва, сва бесловесна жива бића … (в.: Исто, Беседа 8, 2, 86). Да питамо Јудеја, наставља Златоусти, и да видимо шта он каже, коме је казано то: Да створимо човека по лику нашему?, јер то су Мојсијеви списи, којему они говоре да верују, а заправо не верују, као што и Христос каже: Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и мени (Јн. 5, 46). Но, списи су код њих, али је смисао код нас. Под велом тих речи Владика жели да покаже свенадилазећу част коју показује према створеном човеку (Исто, 86-7). Зато реч по лику носи значење по власти, а не по нечем другом, рецимо у смислу облика (Исто, 3-4, 88-9).

Творац је само речју и хтењем све у битисање увео. Рекао је: Да буде, и би увођење свих стихија у битисање. И то није била напросто реченица, него Божја реченица. То тек значи да битишуће ствари нису настале из подлежеће или подметнуте твари, како о томе говоре они који сопствено брбљање уносе и стављају га поред догмата Цркве. И друго, да је значење реченога по лику не оно што означава достојанство човекове суштине, него сличност власти; тј. да се лик не казује у смислу облика, него у смислу власти, како је и речено: И да владају рибама морским, и птицама небеским, и зверима и гмизавцима земаљским (Исто, Беседа 9, 2, 95-7).

Лик је објава слике власти, а подобије да по властитој моћи бивамо подобни Богу; или, да се по благости и кротости изједначимо са Њим, а да и у смислу врлине будемо слични Оцу који је на небесима (Мт. 5, 45). Дакле од самог почетка и увођења човек је имао заокружену власт над зверима. Зато Писмо вели: Доведе звери и све бесловесне животиње Адаму, да види како да их назове (1. Мојис. 2, 19). А он као какав господар што додељује имена потчињеним му слугама, тако је свима наденуо називе: И свако оно назвање које назва Адам, то му је име (1. Мојис. 2, 19), а то је, наиме, символ господарења. Због тога  је Бог, хотећи и тиме да га поучи достојанству власти, њему препустио надевање имена, закључује Златоуст (Исто, 3-5, 97-100).

Шта нам преостаје? Да скрушимо мисао, да смиримо и унизимо размишљање, да уђемо у луку ослобођену сваке буре и да се веселимо спокојем мисли. Зар Христос баш због тога није говорио: И наћи ћете покој душама својим?! (Исто, 6, 101-2).

*

На созерцавање изгледа и стања првонасталог човека опет нас свети Јован Златоусти позива. У ствари, он нас позива на још једну од својих гозбених речи: … ако хоћеш да научиш какво нам је тело Бог створио на почетку, хајде да пођемо у рајски врт и погледамо онога човека који је на почетку настао, … то тело није било тако трулежно и пролазно, него блистајуће као каква златна статуа која само што је изашла из топионице, ето тако је то тело било слободно од сваке трулежности; и нити га је напор узнемиравао, нити зној слабио, ни (му) бриге ковале завере, ни туга опседала, нити га је мучила иједна друга страст; … једноставност суштаства (овде) понајвише показује окретност и умешност умења, јер (Бог) је у блато и пепео уметнуо толику хармонију и толика чула, тако разнолика и многоврсна, (па још) кадра да философирају о таквим стварима. (Свети Јован Златоусти, Беседа једанаеста о статуама 2, Дела 3, Ниш, 2013, 177-9).

Показатељи

оваплоћења и прослављења Господа Исуса Христа

у Златоустовој литургијској Анафори

 

Кренимо путем селектовања свих места у вези са самом темом; сада у вези са показатељима оваплоћења и прослављења Господа Исуса Христа у Златоустовој Анафори.

 

Проскомидија:

… како и кроз овај божанствени образац и чин, као и кроз унутарњи смисао целе свештене Проскомидије, сагледавамо Самога Господа Исуса и свецелу Његову Цркву. У средини видимо Самога Христа, истиниту светлост, Живот вечни који Он поседује и садржи у себи. Јер Он Сам је средиште кроз овај Хлеб. … Бог међу људима и Бог усред богова, које обожује Он, Бог по природи, оваплоћени њих ради. А то је и будуће Царство и доживљавање вечнога живота: Бог са нама, Којега видимо, и Којим се причешћујемо…

(Свети отац Филотеј, патријарх Цариградски, Тумачење Божанствене Литургије, у: Проскомидија, Божанствене Литургије, превео Архим. Др Јустин Поповић, Београд, 1978, 19).

 

Клањамо се пречистоме лику твоме, Благи, … јер си добровољноблагоизволео да телом ушиђеш на крст, … радошћу си испунио све, …

 

Господе, пружи руку своју са висине светога станишта свога, …

 

… и уселићеш се у њих, и хвалиће се Тобом сви који љубе име твоје, …

 

… и обиљем славе своје сатро си противнике.

 

Руке твоје створише ме  и саздаше ме: …

 

…, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, … и као невесту украси ме красотом.

 

Благословен Бог који излива благодат своју на свештенике своје као миро на главу, …

 

Благословен Бог који ме опасује силом …, који ми укрепљује ноге као јелену …

 

… и преподобни твоји, Господе, обући ће се у правду, …

 

… Господе, да чујем глас хвале твоје …

 

Господе, заволех дивоту дома твога и место боравка славе твоје.

 

Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на крсту прикован и копљем прободен излио си бесмртност људима, …

 

Као овца на заклање би вођен;

 

И као невино јагње, немо пред онима који га стриже, тако не отвара уста својих;

 

Јер се узима од земље живот његов;

 

Жртвуј владико;

 

Жртвује се Јагње Божје, које узима грех света, …

 

Један од војника прободе Му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода, …

 

Благослови, владико, свето сједињење.

 

Стаде Царица с десне стране Теби, …

 

Помени, човекољубиви Господе, и све православне оце наше и браћу, у заједници с Тобом преминуле с надом на васкрсење у живот вечни;

 

И звезда дошавши стаде над местом где беше Дете.

 

Господ се зацари, у красоту се одену; обуче се Господ у силу и опаса се, …

 

Врлина Твоја, Христе, покри небеса, и хвале твоје пуна је сва земља.

 

Закрили нас, Господе, окриљем крила твојих;

 

Боже, Боже наш, који си послао Небесни Хлеб, храну целоме свету, …

У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, Неограничени.

 

Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, …

 

Господе Боже наш, чија је моћ недосежна и слава несхватљива, …

 

…освети оне који љубе красоту дома твога; Ти их прослави божанском силом твојом, …

 

Јединородни Сине и Речи Божја, … а изволео си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непромењиво постао си човек; био си распет, Христе Боже, смрћу си смрт сатро; …

 

…дајући нам у садањем веку познање истине твоје, …

 

Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Анђела и Арханђела, да служе слави твојој, …

 

… спаси на, Сине Божји,дивни у светима (васкрсли из мртвих), …

Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га даром украсио;

Благословен који долази у име Господње.

 

Благословен си на престолу славе царства твога, Ти који седиш на Херувимима, …

 

Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, бесмртну светлост твога богопознања, …

 

Боже духова и свакога тела, који си смрт сатро и ђавола победио, и живот свету твоме даровао; Ти сам, Господе, упокој душе слугу твојих, (…), у месту светлом, … Јер си Ти васкрсење, и живот, и покој уснулих слугу твојих (…), Христе Боже наш, …

…који си ниспослао спасење роду људском, Јединородног Сина твог и Бога, Господа нашег Исуса Христа, …

… удостој нас да Ти приносимо молбе, …, и бескрвне жртве …

… дај њима који Ти свагда служе …, да се … причешћују светим Тајнама твојим, …

 

… Царе славе; … непромењиво и неизмењиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; …

 

… да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, … јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, …

 

Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто Тело твоје, обави Га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши, у нови гроб сахрани Га.

 

У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, …

 

Гроб твој, — извор васкрсења нашега, Христе, показа се као живоносан, као лепши од раја, ваистину светлији од сваке царске одаје.

 

За предложене пречасне Дарове, Господу се помолимо.

 

… и оспособи нас да Ти за грехе своје и за незнања људска приносимо Дарове и духовне жртве …

 

… Господе, крепости моја. Господ је тврђава моја, и прибежиште, и избавитељ мој.

 

Благодат Господа нашега Исуса Христа, …

 

Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свог Јединородног дао, да од свих верујућих у Њега нико не погине, него да има живот вечни; Који, дошавши и испунивши сав домострој спасења за нас, у ноћи у којој беше предан, штавише Сама Себе предаде за живот света, узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, благодаривши и благословивши, осветивши, преломивши, даде својим светим Ученицима и Апостолима, рекавши:

 

Узмите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова.

 

А тако исто и чашу по вечери, говорећи:

 

Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова.

 

Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка,

 

Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све,

 

… ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове.

 

И учини овај Хлеб пречасним Телом Христа Твога.

 

А оно што је у Чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога.

 

Претворивши их Духом Твојим Светим.

 

Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују на отрезвљење душе, … на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, …

 

… Тебе што Бога Реч непорочно роди,…

 

… и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица твог.

 

… удостој нас да се причестимо небеским твојим и страшним Тајнама са ове свете и духовне Трпезе, … на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небеског, …

 

… да дође царство твоје, …

 

… хлеб наш насушни дај нам данас, …

 

… Светиње које су пред нама, раздели свима нама на добро,

 

… Лекару душа и тела наших.

 

… и дођи да нас освешташ, Ти који са Оцем седиш горе, и овде си невидљиво с нама; и удостој нас да нам својом руком предаш пречисто Тело своје и пречисту Крв, а преко нас и свему народу.

 

… Разломи, владико, свети Хлеб.

 

Ломи се и раздробљује се Јагње Божје, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне који се причешћују.

 

Напуни, владико, свету Чашу.

 

Благословена топлота Светих твојих, …

 

… Дај ми, владико, пречасно и пресвето Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

 

Теби … даје се пречасно и пресвето и пречисто Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни.

 

Пречасно и пресвето Тело Господа  и Бога и Спаса нашега Исуса Христа даје се мени … на отпуштење грехова и на живот вечни.

 

… Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело твоје, и ова сама пречасна Крв твоја.

 

… и удостој ме да се неосуђено причестим пречистим Тајнама твојим на отпуштење грехова и на живот вечни …

 

Ево, приступам божанском причешћу. … не спали ме причешће. Јер си огањ који спаљује недостојне, већ ме очисти од сваке нечистоте.

 

Прими ме данас, Сине Божји, за причесника Тајне Вечере Твоје, … нити ћу Ти дати целив као Јуда, …

 

Нека ми причешћивање светим Тајнама твојим, Господе, не буде на суд или на осуду, већ на исцељење душе и тела. …

 

Пречасном и пресветом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа причешћујем се ја недостојни … и на живот вечни. …

 

Ова се дотаче усана мојих, … и грехе моје очистиће.

 

Ево приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашем. – Дај ми, владико, пречасну и пресвету Крв Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

 

Слуга Божји – причешћује се пречасном и пресветом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа … и на живот вечни.

Ево се дотаче усана твојих, …

 

Причешћује се слуга Божји … пречистим и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа …

 

Видевши васкрсење Христово, поклонимо се светоме Господу Исусу, … Крсту твоме клањамо се, Христе, и свето васкрсење твоје певамо и славимо; … кроз Крст дође радост целоме свету. … нас ради претрпевши Крст, смрћу смрт разруши.

 

… слава Господња на теби засија.

 

… Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства твога.

 

Омиј, Господе, светом Крвљу твојом, грехе овде поменутих слугу твојих: …

 

Видесмо Светлост истинску; примисмо Духа Небескога;

 

Узнеси, владико.

 

Узнеси се на небеса, Боже,  по свој земљи слава твоја.

 

… јер си нас удостојио да се причестимо светим твојим, божанским, бесмртним и животворним Тајнама; …

 

Ми, који смо примили божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне, …

 

Благодаримо Ти, … што си нас и у данашњи дан удостојио твојих небеских и бесмртних Тајни.

 

… освети оне који љубе красоту дома твога; … Ти их прослави божанском силом твојом, …

 

Христе Боже наш, Ти Сам јеси пуноћа Закона и Пророка; Ти си испунио сав Очев домострој спасења, испуни радошћу и весељем срца наша, …

 

… јер видеше очи моје Спасење твоје, … светлост да обасја незнабошце, и славу народа твога Израиља.

 

… Тебе што Бога Реч непорочно роди, ваистину Те Богородицу величамо.         

 

Светло које речи преподобнога Максима,

или речи неког другог,

чврсто везане за његово име и његову мисао

бацају на првобитно биће и живот праоца Адама

         Код праоца Адама другачији је био логос постојања душе и начин њеног постанка, а другачији логос постојања и начин постанка тела. О томе нам узвишену поуку даје и Свето Писмо. Оно не допушта да се душа и тело, сједињени по природи узајамно смешају у један исти начин рађања, када би у том случају био занемарен логос суштине и начин рађања свакога од њих.

Уз Адама, приликом његовог превођења у биће била је присутна двојака сила оног удахнутог даха њему својственог. Доведимо то у везу са Христом и Адамом. Христос је човештвом, односно душом и телом двојак: несмешана смешаност душе и тела у Њему у најбољој мери задржава Његову сродност са првим Адамом. Бог, примајући тело из претходно саздане материје и удахњујући из Себе живот у њега саздаје човека, а Он на исти начин из Пречисте Дјеве, примивши тело и удахнувши из Себе живот у њега саздаје сопствено човештво. Он је као Свесилни, не претрпевши никакву измену, својевољно саздао Себе тако што је примио тело обдарено умном и словесном душом; ето дакле како је Он Себе учинио човеком (в.: Свети Максим Исповедник 1, О разним недоумицама, Беседа Нови Сад 2017, 108, 316-7).

Онима који говоре да душе постоје пре тела, намењује се следећа реч: Све што на било који начин постоји, или ће постојати по суштини, Бог је и пре постојања тога свега желео све то, и у право и одговарајуће време му дарује као што му је и даровао суштину и постојање. Ми дакле верујемо да је Његовом бесконачном силом по предзнању све обухваћено извољењем Божјим, и да се ни о једном бићу ни на који начин није умовало тек однедавна. Тако сада видимо да логоси свих оних бића која по суштини постоје или оних која ће постојати, оних која су постала или оних која ће постати, оних која су се појавила или оних која ће се појавити, одраније постоје и постојано пребивају у Богу. (Исто, 318-321).

Говорити да одређења и ознаке бића, саобразни природним особеностима нису у њима присутни при првобитном саздавању значило би све узајамно мешати и тврдити да ниједна ствар није оно што јесте и каквом се назива. Такво тврђење садржи највећу клевету против божанске премудрости и силе. Зашто би то била клевета? Из следећег разлога: Ако по предзнању Божјем ствари поседују савршенство, а при превођењу у постојање и настанак задобију несавршенство, онда то или нису оне исте ствари на које се предзнање односило него неке друге уместо њих, или то представља очиту немоћ Творца Који није могао да оствари оно што је по Свом предзнању унапред знао; односно да, са стварањем истовремено учини биће потпуним и по енергији, као што му је природно да буде природно и по суштини. (Исто, 329-330).

На који начин настаје нешто ново, када новонастале ствари остају непромењене по својој природи? Начелно, свака новина се збива у складу са тропосом (начином постојања) обновљене ствари, а не у складу са логосом природе. Зато логос, када постаје нешто ново (када трпи измену), изопачује природу, јер тада она нема неизменљив логос по којем постоји. Но када тропос постаје нешто ново, при чему се задржава логос природе, пројављује се сила чуда, јер се показује да се природа подвргава дејствовању и да сама дејствује изван закона коме је подређена. Логос човечанске природе огледа се у томе да она поседује душу и тело,

и опет да се природа састоји из разумне душе и тела, а да њен тропос представља поредак у којем он природно дејствује или се подвргава дејствовању које се много пута мења и преиначује, при чему никако не мења природу.

Тако се збива и са сваком другом ствари када Бог, због Свога промишљања о предметима промишљања благоизволи да учини нешто ново са Својом творевином и да покаже силу која се простире изнад свих и кроза све. Тако је он уосталом, да би учинио нешто ново са природом чинио чудеса и знамења. Примера ради Бог је у неки други вид живота, другачији од оног у трошном телу, пренео блажене Еноха и Илију; и то не по измени њихове природе него по промени владања и управљања у складу са природом.

Осим свега извршеног по начину деловања и набројеног у Старом Завету, Бог је савршио и најновију, опет у погледу начина деловања, а не логоса бића – тајну кроз коју и ради које је све постало: тајну Очовечења ради нас. Саздао је нову природу, примивши плот посредством разумне душе, будући да је на неизрециви начин Сам био зачет без семена, и пошто је, не претрпевши пропадање, рођен као савршени човек, заједно је са телом примио и умну душу приликом самога тога неисказанога зачећа. (Исто, 333-336).

Свака природа, саобразно сопственом логосу, има завршетак. Међу бићима никада није постојала, нити постоји, нити ће постојати нека природа која је по своме логосу била нешто што сада није, нити сада јесте, или ће касније бити нешто што раније није била. Она бића чији су логоси од Бога заједно са постојањем попримили и савршенство, имају саздавање и осуштињење у складу са логосима и не попримају никакав додатак или недостатак у односу на оно што она јесу по свом битију. А ово говоримо да нас својим неумесним учењима не би завели они који вештим нагађањем и отменошћу речи замењују веру (Исто, 337).

Својство човечјег тела пре сагрешења код праоца Адама било је другачије у односу на оно које сада видимо да влада у нама. Праотац Адам беше у стању уравнотежености, слободан од сталне измене превласти својстава у разним правцима, и то зато што не беше лишен бесмртности по благодати и што не  поседова трулежност која га жаокама сада бичује. Састав и устројство његова тела био је спој и склад уравнотежених и простих својстава. Његов телесни састав није чинио плот масивном, смртном и противном духу. Он није расипао дату му природну крепкост; није се нуждавао за одећом, због бестрашћа није био обузет стидом, већ неподложан студени и врућини (Исто, 346, 348).

Ако нити једно биће није беспочетно и безгранично, онда је некада било времена када није постојало нити једно биће. А ако није постојало, онда је постало, јер га није било. Ни једно ни друго, ни битије ни постанак само биће не поприма без преиначења и промене. Ако ли је било једно па постало нешто друго, оно се преиначило преласком постојања у оно што није било, или се променило примањем додатка лепоте која му је недостајала.

Све што је подложно преиначењу или промени, или што је непотпуног обличја, не може бити самодовољно. А оно што није самодовољно има потребу за другим који му пружа савршенство, и постаје савршено, али не и самодовољно, јер оно само не поседује савршенство по сопственој природи већ по заједничењу. Ономе пак коме је за достизање савршенства потребан други, овај ће му још више бити потребан за само његово постојање (Исто, 58, 164-5).

Светога Јована Дамаскина

созерцавање првоствореног човека

Бог је створио себи једну блиску разумну природу, једино умом  схватљиву; природу човечанску, опет самој себи доступну.

Било је потребно да произађе образац као јединство вишње мудрости и велелепности, и то у односу ка природама, као нека веза видљиве и невидљиве природе (св. Григорија Богослова Омилија 38 et 24. PG. 36, 321). Речено: било је потребно: означава вољу Творца, јер она је најпримарнији закон и одредба, или заповест. А како се то све збило? Бог је створио човека од видљиве и невидљиве природе, како по своме образу, тако и по подобију; тело од земље, а душу обдарену умом и духовну посредством свог дувања или емфисиме, што ми и називамо божанским образом или иконом. Јер израз по подобију или по икони означава оно разумно и самовласно, односно обдарено слободном вољом, док по подобију означава подобије кроз добродетељ или врлину.

         И душа и тело створени су у исто време, а не онако како празнослови Ориген: пре једно, а друго после. Бог је створио човека да не буде заједничар са злом, него њега исправног, врлински доброг, да не буде тужан, да буде слободан од нуждавања, преукрашеног сваком врлином, поседником свакога блага, као неки други свет, мали у великом, поштованога као да је други анђео, комплексног, зналца ноуменалног, цара земаљских ствари који влада свише, земним и небеским, привременог и бесмртног, видљивог и ноуменалног, средину између величија и маленкости, истовремено духа и тело. Духа по благодати, тело као последицу гордости; једно ради утврђености да би славио Добротвора,   друго да би трпео, и да би се трпећи сећао, а као хвалисавац духовно се умудривао. Створио га је живим бићем које по икономији живи овде, тј. у садашњем животу, и које се премешта другде, у будући век, те у највишем степену тајне услед своје жудње за Богом, постаје Бог; обожује се због учествовања у божанској светлости, а не због тога што прелази у божанску суштину (св. Г. Богослов, Исто).

Бог је створио човека безгрешним по природи и слободним по вољи; безгрешним не зато што је био непријемчив за грех, јер Божанство је једино непријемчиво за грех, него зато што чинити грех није било условљено поривом његове природе већ слободним избором. Поближе речено, човек ће имати чврстоћу пребивања и преуспевања у добру помоћу божанске благодати, као и могућност да се одвраћа од прекрасног и препушта се злу, и то последицом своје слободне воље, јер добродетељ није таква ако се чини принудно.

А сама душа дакле жива је, проста и бестелесна, по природи невидљива телесним очима, бесмртна, обдарена и разумом и умом, аморфна, борави у органском телу дајући му и силу живота и раста, и чувства, и рађања, која нема ум другачији у поређењу с њом самом, него као свој најбистрији део; јер што су очи у телу то је ум у души; она је самовласна и вољна и делатна, измењиве је воље, јер је и створена. Све то примила је она по природном поретку благодаћу свога Створитеља, од које (благодати) је она добила и битовање и природно стање. (ЕПЕ, И. Дамаскиноу ерга 1, Догматика А, И Ектхесис и Екдосис ортходоксу пистеос В (12) 22. Диа тон антхропон, Тхессалоники 1976, 209-213. Такође, Тачно излагање Православне вере, са Предговором и коментарима Александра Бронзова, С. Петербург 1894, Шибеник 2010, 137-140).

Слово светог аве Јустина Ћелијског о еволуцији

„Предраго ми чедо у Господу,16)

Желиш да ти одговорим ‘на питање којим се бави „Богословски кружок“: Може ли се научно поимање еволуције света и човека помирити са предањским Православним осећањем и сазнањем? Какав је став Отаца у том погледу? Постоји ли уопштe потреба за тим помирењем?

— Укратко: Новозаветна антропологија стоји и пада са Старозаветном антропологијом. Сво Еванђеље Старога Завета: човек — икона Божја; сво Еванђеље Новога Завета: Богочовек — икона човека. Небеско, божанско, бесмртно, вечно, неизменљиво човечје и човечно је у човеку икона Божја: боголикост. Та боголикост човекова бића унакажена је добровољним грехом човековим, његовим савезом ,са ђаволом кроз грех, и последицу греха смрт. Бог (је) зато и постао човек: „да свој паки обновит образ истљевшиј грјехми“.*) Бог (је) зато и постао човек, и остао у човечанском свету као Богочовек, као Црква, да би човеку = икони Божјој дао сва потребна средства, како би унакажени боголики човек помоћу светих тајни и светих врлина у Богочовечанском телу Цркве узрастао: „У човека савршена, у меру раста висине (= пуноће) Христове“. То је богочовечанска еволуција човека, то богочовечанска антропологија. Циљ боголиког бића човековог: постепено постати „савршен као Бог” Отац, постати „бог по благодати“, богочовек по благодати; постићи обожење, обогочовечење, охристовљење, отројичење. По светим Оцима: „Бог постаје човек, да би човек постао Бог“.

Међутим, такозване научне антропологије не признају уопште боголикост човекова бића. Оне самим тим априори одричу богочовечанску еволуцију човекова бића. Ако човек није икона Божја, онда је Богочовек и Његово Еванђеље неприродно за таквог човека, и механичко, и неостварљиво. Богочовек Христос је робот, и ствара роботе. Богочовек је насилник, јеr хоће да на силу од човека створи биће ,,савршено као Бог“. Уствари, то је и законичка утопија, илузија, неостварљив „ идеал“. На крају свих крајева : то је бајка и скаска. И још : ако човек није боголико биће, онда је и сам Богочовек непотребан. Јер научне еволуције не признају ни грех, ни Спаситеља од греха. Уовом земаљском свету “еволуције“ све је природно, нема места за грех. Зато је и смешно говорити о Спаситељу и спасењу од греха. In ultim linea: све је природно: и грех, и зло, и смрт. Јер, ако све еволуцијом долази човеку, и даје се, онда шта се ту има спасавати у њему, пошто ничег бесмртног и непролазног нема у њему, већ све од земље, земно,земљано, и као такво пролазно, трулежно, смртно. У таквом свету „еволуције“ нема место ни Цркви, која је тело Богочовека Христа. Теологија пак која своју антропологију заснива на теорији „научне“ еволуције није друго до contradictio in adjecto. Уствари, то је теологија без Бога и антропологија без човека. Није ли човек бесмртна, вечна и богочовечна икона Божја, онда су све теологије и све антропологије бесмислена лакрдија и трагична комедија.

Ваш отац Јустин“

(в.: На богочовечанском путу, Писмо аве Јустина од 19. новембра 1968, једном студенту, о еволуцији! Београд, манастир Ћелије 1980, 215-216).

 

Наш закључак о претходном

 

Праотац Адам није могао да еволуира постепено од примата у човека зато што му је претходило тренутно стварање од праха а не трансформација на основу животињског предлошка. И опет, примат му није могао дати лик зато што га хипотетички, примат или предак није имао, као што га ни до данас, па га ни дан-данас нема, нити ће га сутра имати (лик), него да ће се он заклањати само иза образине и маскоте. Примат му такође није могао предати дух живота јер би сам и сав био зависан од Животодавца. Коначно, примат није Праоцу могао предати подобије зато што само Адам има благослов да буде бог или христос по благодати; дакле, то исто не може никада и нигде да има претпостављени фамозни примат-живуљка.

Хипотетичари и апологете Теорије еволуције без правога кредибилитета и утврђености (попут професора Х. Ј., Митрополита Ј. З., К. В., митрополита Н. Х. и епигона: И. М., свештеника В. П., епископа М. В. и осталих), говорећи дакле о овој научној Теорији о настанку света и човека и о Еволуцији врста као јединој релевантној, ипак се ограђују од сопственог исказа префиксом плаузибилна, што ће рећи вероватна, или наизглед уверљива! У стратешкој науци такав исказ назива се одступницом за не дај Боже! Јер никада се до краја не зна шта- колико сутра може да те снађе у самој науци, а шта опет у теологији!

Зато би ублажавање ставова, замена теза, подметање кукавичјег јајета, скривање мачке и миша, лицемерно, двосмислено и лажно оглашавање поводом Дарвинизма и Теорије еволуције заиста било погубно за душу оних који су свему реченоме склони, и који му прибегавају, газећи преко лешева мале и саблажњене браће у Христу.

Зато их питамо: Зашто се хипокритски избегава позадина проблема ове богохулне теорије, док јој се истовремено лицемерно тапше по рамену као науци која би у овом тренутку, и ето баш православном богословљу била од насушне користи?!

Овде се дакле не ради о уопштеном погледу на Дарвинизам и на Теорију еволуције, него је реч о подмуклој ствари: о хипотетичком претку човековом или примату, односно о еволуцији или трансформацији тога примата у човека. Зато ево и самог нуклеуса проблема који је изронио на светло дана сада и овде, а ево и наше реакције на проблем који изазивају они који су се управо Христу заклели на правоверност:

Да ли се ове речи:

… не могу да затворим очи пред чињеницом да у свету имате на хиљаде православних богослова који живе као верујући људи не одбацујући теорију еволуције … Данас водећи православни теолози не сматрају да су теорија еволуције и вера две супротстављене ствари (в.: Владика Максим: Патријарх Павле нам је оставио у аманет да увек треба да стојимо уз народ, у Nedeljnik, 30, 05, 2019, 3/5)

надовезују на следеће речи:

Са одређеном дозом смелости можемо изнети хипотезу да је еволутивни развој пре пада, представљао део промисла Божјег … Еволуција би, дакле, могла бити схваћена као начин на који Бог ствара. Само стваралаштво никако није на тај начин угрожено, него напротив оно добија дубљи смисао. Овако схваћена еволуција би могла да да позитиван допринос теологији, јер би јој помогла у јаснијој артикулацији њене свагда присутне спознаје да човек није биће одвојено од остале природе (творевине) него да је њен саставни део … (Мр Александар Ђаковац, Теологија и биоетика: нека запажања о теорији еволуције и савременим генетским истраживањима – http://veraznanjemir.bos. rs/srp/tekstovi/djakovac.htm/),

и на следеће речи:

Председник Комисије Српске православне цркве за припрему програма верске наставе епископ Игњатије казао је још пре три и по године да је Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас. „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет. На то питање није ни одговарао. Он је само говорио о томе  на који су начин човек и остала природа везани. И та веза не може бити страна никоме, ни нама теолозима, рекао је епископ Игњатије тада Бети(Блиц 09. 09. 2004). /http://82.117.206.29/Develop/vesti.Nsf/feaec540 dco11162c125e7d0032cb98(b5c6b6f58a60599cc1256f09006c2242? Open Document),

и на ове речи:

„Црква се не плаши да ће њена истина бити окрњена тиме што наука прихвата „еволуцију врста“ и да човек евентуално биолошки потиче од мајмуна“ … „Било да се ово порекло човека поклапа са биолошком појавом људске врсте или да се оно укопчава као један беочуг у ланцу еволуције свих врста, истина библијске и црквене антропологије се тиме уопште не мења …“ (Христо Јанарас, „Антрополошки принципи“, Теолошки погледи, 4/85, 229-237), http://verujem.org/teologijajanarasantropološki principi.htm/,

и на следеће речи:

Било би неопходно да хришћанска теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. Ово је у сагласности са веровањем да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што су посебно истицали грчки свети оци Цркве. Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима, односно у идеји да људско биће представља последњу тачку биолошког развоја, мада нема потребе прихватити детаљан опис овог развоја у Дарвинизму. Сама Библија говори о стварању човека у последњи дан из природних састојака, већ постојећих … (Јован (Зизјулас), Религија, наука и животна средина (Саборност), Епархија Браничевска) број 2-3, година III /http: //verujem.org/teologija zizre/nau, htm/?

А опет, колико ли самог митрополита Јована Зизјуласа и његове епигоне у погледу ове теме препознајемо у следећим речима?

Папа Benedikt XVI, још као кардинал, али и као папа, износио је своје ставове о питањима односа вере у Божје стварање и теорије еволуције. Његове су речи да нам хришћанска слика света казује да је свет у својим појединостима настао у веома замршеном еволутивном процесу, но да  он у својој сржи ипак произлази из Логоса. In principio erat verbumу почетку ствари стоји стваралачка моћ разума.

Други римски папа који је хтео да остави догматскога трага и у стварима односа Стварања и Еволуције био је Јован Павле Други. Он је заступао став да Еволуција претпоставља Стварање, а  да се Стварање у светлу Еволуције приказује као временски продужено догађање или процес-као creatio continua. И док је папа Пио XII науку еволуционизма сматрао озбиљном хипотезом коју треба поближе истражити, Јован Павле Други је сматрао да нова сазнања дају повода да у теорији еволуције видимо више од хипотезе.

Када је реч о човеку, овај папа подсећа на записано и у енсиклици Humani generis, да људско тело има своје порекло у оживљеној материји која је пре њега постојала, то јест да је тело настало у еволуцијском процесу, а да је духовна душа настала непосредним Божјим стваралачким чином. Зато се може рећи за човека да је он утеловљени дух, дух у материји.

Врх леденог брега Теорије еволуције, али и његова основа јесте Енциклика Humani generis  папе Пија XII из 1950. године. Она је заправо тај извор нове христолошке јереси 20. и 21. века. Њоме се допушта планетарна расправа и смушченије о пореклу људског тела из већ постојеће живе твари. Из ове Енциклике непрестано еманира мисао да људско тело има своје порекло у оживљеној материји која је пре њега егзистирала; То јест, да је тело настало у еволуцијском процесу, а да је духовна душа настала непосредним Божјим стваралачким чином.

Други Ватикански Концил, у својој пастирској конституцији о Цркви у савременом свету Gaudium et Spes истиче да профане и верске реалности имају свој извор у истоме Богу?

(в.: Tomislav Vuković, Intervju: Dr Ivan Kešina, Bog stvara evolucijom, Split, Novembar 24. 2016, Glas Koncila 20 (2978), 20. 5. 2012.

*

Свештеник, проф. Димитрије Калезић, преко појмова претчовека, потчовека и качовека, пећинског човека, Немачког Неандерталца и Хрватског Крапинца, онога из околине Пекинга и питхикантропоса или мајмуночовека с острва Јаве, међу првима је, мада не први, увео у српски теолошки простор тему Дарвинизма и Tеорије еволуције (Упознајмо религију, Београд, 1982, 230-1). Он опет, није одолео искушењу да ствари не узме здраво за готово, него их је ипак узео таквима, само да би остао у универзитетском тренду дијалога између теологије и науке. Јер бозно, наука то од свих нас очекује! То јест, да и теологија макар једампут буде слушкиња и обожаватељка науке! А зар то већ није равно стању добровољне омађијаности науком!

*

Наш апологета протојереј Лазар Милин такође се, свестрано и детаљно, позабавио темом Дарвинизма и Теорије еволуције у нашој српској теолошкој средини, мада дозу двосмислености, па и индиректности у његовом повлађивању научним теоријама ми у његовим исказима итекако примећујемо. Притом он, ипак увек примењује један скривени шаховски потез да би матирао противника, било током игре, било на крају партије. У тој игри његови потези нас ипак подсећају: једампут на његово провлачење кроз сцилу и харибду, други пут на игру Андрићеве Аске пред вуком! Зато сваки богослов треба да прочешља његов, текст др Лазара Милина о Постанку света и човека, који се налази у IV књизи Апологетике његовог пројекта Научно оправдање религије, штампаног у Београду 1985. године, и тамо да обрати пажњу на странице 184-325.

Уместо да читаоца и истраживача само упутимо на означене странице овог текста, ми му због своје личне упорности и доследности када се ради о овој теми предочавамо неке од наслова и поднаслова исте, теме, еда бисмо је после тога сами окончали амбивалентним закључцима познатог професора, апологете и борца у београдској и југословенској научној арени с краја прошлог века. Закључцима који од аутора Лазара Милина и његових истомишљеника траже већу позорност!

Дакле:

Библија и биологија (порекло живота и врста)

Суштина и порекло живота

Најновији успеси

Биолошке теорије

Креационизам (докази креационизма)

Однос Библије према Теорији фиксизма – креационизма

Трансформизам (Теорија еволуције, Десцендентна теорија, Дарвинизам)

Историјски развој еволуционизма

Ламарк и Ламаркизам, од Ламарка до Дарвина

Чарлс Дарвин, Дарвинизам

Еволуционистичка схватања после Дарвина

Став апологета

Докази за трансформизам

Докази из систематике

Докази из упоредне анатомије

Докази из ембриологије, зоогеографије, физиологије, по аналогији, из палеонтологије

Директни докази трансформизма

Прелазни облици

Апологетски осврт на Теорију трансформизма

Мишљења великих биолога

Отимање за Дарвина – чији је он?

Питања у вези са доказима

Шта каже палеонтологија?

Појава полова

Биогенетички закон

Телеолошке појаве

Закључак

Порекло човека

Текст Библије и чињенично стање

Може ли се тај текст схватити буквално?

Има ли у томе тексту ишта стварно?

Човек је дело Божје

Човек је психофизичко биће

Тело је начињено од „праха земаљског

Како је Бог створио човека?

Разни одговори

Једно модерно схватање

Десцендентна Теорија о постанку човека

Докази десцендентне теорије, Морфолошки доказ, Ембриолошки доказ, Доказ на основу рудимената, Докази из области палеонтологије, чињенице из области палеонтологије

Апологетски осврт

Сличност човека и мајмуна

Разлике између човека и мајмуна

Духовне разлике

Вредност доказа из ембриологије, вредност доказа из рудимената, сведочанство палеонтологије, могућност нагле промене – мутације? Могућност дегенерисања, Резултат

Први дани човечанства (Рајско блаженство и греховни пад), Човек слика Божја

Приговори библијској повести о првим људима, Одговор апологетике

Греховни пад првих људи, Историчност греховног пада првих људи, Последице греховног пада, Телесне последице греха

Дужина преисторијског живота

Мишљење Светих Отаца о првом човеку

Збир чињеница

Кратак упоредни преглед, Закључак.

………………………………………………………………………………………………….. 

 

Закључци типични за апологету о. Лазара Милина

 

… терен на којем се налазимо такав је, да ту можемо само рећи: „верујем, или „не верујем, а никада: „ја то позитивно знам на основу научних непобитних доказа.

*

Како се појавио човек?

а) Тело човеково својом сложеношћу и целисходношћу непобитно сведочи да човек, као и остала жива бића, може бити дело само разумног Створитеља, а нипошто неке слепе случајности или неизбежне нужности. То још више и очигледније сведочи чињеница што је човек разумно биће и што  чак и остале животиње имају онолику меру разума колико им је потребно за њихов начин живота.

б) Да ли је Створитељ створио човека непосредним чудесним дејством, као што верује писац ових редова (проф. Лазар Милин – наша примедба), или је посредством закона еволуције припремио људско тело којем је удахнуо разумну душу, о томе немамо никаквих одлучујућих научних доказа ни за ни против… у оба случаја налазимо се у области веровања, а не потпуног позитивног, научно доказаног знања. Али оно што остаје ван сваког спора, то је да човек – … – није могао постати сам од себе ни еволуцијом ни случајем, него је он дело Божје.

Према томе, извештај Библије о појави човека у свету остаје неоспорно истинит, без обзира хоћемо ли Шестоднев назвати историјом или епом. Да је неко морао бити први човек то је несумњиво. А да тај човек није могао сам по себи изнићи из земље нити из животињског чопора, то је очигледно. Дакле појавио се тако што га је Бог створио, а природни услови и безбројне потенције његових гена утицали су на његов даљи развој.

*

ми никада нећемо бити сигурни да смо пронашли костур баш оног првог човека који се појавио на земљи. Зато нам палеонтологија може дати конкретан одговор само релативно. Она може рећи какав је био живот оних људи чије смо кости нашли, и који су према нашим проценама најстарији. А да ли су то најстарији, или први људи у апсолутном смислу речи, о томе немамо никаквих егзактних података. Остаје, дакле да се помогнемо логиком на основу чињеница.

Полазимо од чињеница да је човек дело Божје. За вољу трансформистима можемо само још једном нагласити да не знамо пут и начин како је Бог створио првог човека, да ли путем релативног трансформисања или непосредним чудесним дејством на материју, што писцу ових редова (о. Лазару Милину) изгледа знатно вероватније. Било овако или онако, човек је дело Божје. То тврди не само Библија, него посматрање човека као бића.

*

Животињски изглед палеолитског човека не мора, дакле, да буде неки неоспорни доказ да тај човек потиче од животиње. Такав изглед он је могао да добије сасвим комотно и као далеки Адамов потомак. Кад би се неки савремени човек изненада нашао у дивљој природи без игде ичега, као што се десило Адаму, његов начин живота се ни по чему не би разликовао од живота палеолитског човека.

Декаденцији су могле допринети и разне болести. Стручњаци су утврдили да је палеолитски човек покрај других болести боловао од запаљења зглобова … авитаминозе … разне болести онако необуздане, могле су још колико допринети човековој декаденцији и дегенерацији …

*

… из реда нађених сведочанстава  морамо избацити такозваног Еоантропуса, или Пилтдаунског човека јер је 1953. године научном експертизом несумњиво доказано да је то фалсификат.

Што се тиче Питекантропуса ту још увек остаје проблем. Наиме питање је чије су то кости које је Дибоа нашао на Јави. Научници се од самог почетка нису слагали на томе питању. Дибоа категорички захтева да се те кости схвате као остатак бића  које је он назвао Питекантропус еректус (усправљени мајмуночовек), и сматра да су све три кости које су нађене расуте на одстојању од петнаест метара удаљене једна од друге, припадале једном истом индивидууму. Можда и јесу!(пактира отац Лазар Милин – наша примедба) Али где су несумњиви докази за такву тврдњу?

… ако питекантропуса издвојимо као један велики проблем од кога нам се ништа сигурно није очувало и о коме према томе не можемо ништа поуздано рећи, остаје нам да почнемо са синантропосом као најпримитивнијим обликом људског рода. Он је знао да прави алатке, што је Х. Бреј несумњиво доказивао. Осим тога код њега су нађени  несумњиви остаци ватре. А то је довољно да се уврсти у ред људи.  (В.: Цитирано дело, 286-287, 292-294, 305-6).

*

Поред свих савремених могућности да се сликарски, скулпторски и филмски атељеи промовисања самог Дарвинизма и Теорије еволуције разобличе (баш као што су у међувремену разобличени атељеи за промовисање ванземаљаца, па и фамозно слетање астронаута на Месец у Мисији Аполо 11, наводно 16. јула 1969. године, које је у ствари било снимљено у војном филмском студију у пустињи Неваде, и у режији Стенлија Кјубрика), дакле поред свих могућности да се укаже на установе које манипулишу самом палеонтологијом ради увлачења у обману васионог света и у васионским размерама), упорно се и радо чини једно те једно: добровољно остаје се у егзилу обмане и самообмане. Јер обмана и самообмана стварају енергетски набој, неодољив мајсторима представљања истине о свету, баш као што су неодољиви адреналин или наркотик током свога дејства!

Док друга реч за умни наркотик јесте рационалистичка схоластика! Схоластичари наиме сматрају да у крајњем резултату они тоталитету стварности треба да гарантују опипљивост и истинитост; стварности које се њихов научни ум једампут свестрано домогао и више ју не испушта. Зато по њиховом гледишту – од науке треба очекивати ствари од примарне важности, док од вере само оне од важности другоразредне!

Крај свих крајева

 

Свако наше даље и све даље полемисање с Дарвинизмом, и свако прегоњење и надгорњавање у вези са њим и с Теоријом еволуције, и то после проласка кроз сцилу и харибду Сведочанстава, Предања и анализа које су извршили сами Пророци, па свети Оци: пророк Моjсије, Григорије Нисијски, Јован Златоусти, Максим Исповедник, Јован Дамаскин, … дакле након сведочанстава о Првоствореном сунчаном и светлосном Адаму, или о бићу обдареном достојанством и уникатношћу, било би сувишно, па и бесмислено! Јер, удаљавати се све више и више од откривене истине било би ствар улажења у атеистички гностицизам или теистички агностицизам, те тако поновни улазак у библијску ктисиологију, и то целокупну, као и у све адекватне научне теорије!

Зато би они савремени теолози који су извршили детаљну анализу ове теме (теме коју иначе заговорници Дарвинизма и Теорије еволуције стално подгревају и замагљују тако што избегавају фиксирани редослед стварања а прибегавају хипотези да је људско тело генетички, еволуцијом везано за неку давну животињску врсту), требало да се осете ослобођеним од обавезе даљег полемисања! Да се осете разрешеним од полемисања уопште, првенствено од спорења с онима који су слепи код очију-очеса-које нам дају дух Библије и Оци тумачи, и опет од обавезе доказивања  глувима код ушију-ушеса за оно што Дух говори Црквама.

Иначе моменат када заговорници теорије еволуције напуштају терен Библије и Предања и одлазе у (а)гностицизам искрсава: када се више не рачуна са чињеницом да све што је створено да је створено стваралачком речју односно енергијом Божјом. И да је опет непобитна чињеница Божје стваралачке моћи рефрен: Да буде, или Нека буде, који можемо иначе назвати и фиксираним редоследом! А фиксирани или утврђени редослед стварања осигуран је изначалном чињеницом да је дух Божји лебдео над водама за све време стварања или настанка света (Постања 1, 1).

Зато погледајмо још само једаред редослед фиксираног редоследа стварања свега: Нека буде светлост. И би светлост. Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод. Нека се слију воде што су под небом на једно место, и нека се покаже копно. И би тако. Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи. И би тако. Нека буду светила на своду небеском, … И би тако. Нека проврве по води жива бића, … И створи Бог … Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, … И би тако. Да начинимо човека по своме лику, себи слична, … И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их … А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива. (Постања 1, 3-27; 2, 7).

Ето чињеница је да се и на микро-плану сваке године семенка траве, биљке и плода, тј. птица, животиња и људи изнова обнови; да донесе сопствени плод и репродукцију, али и да се све то збуде по поретку и логосу, унутар врста и ради одржања врста. Развојни пут свега живог дакле не доводи се у питање, нити тиме и због тога треба да настане  проблем! Не! Проблем настаје због неприхватљивог волунтаристичког и анархистичког одрицања од очувавања Божјег принципа стварања и очувања врста и целокупне творевине.

*

Један од најранијих Црквених Отаца овако усмерава токове црквене полемике са дарвинистима:  Свако од створења по роду у  својој суштини како је постало, такво јесте, и такво остаје (свети Атанасије, Против Аријанаца 2, 19, PG 26, 188B).

За изучавање Светог Писма и за познање истине потребан је ваљан живот и чиста душа и врлина по Христу (Свети   Атанасије Велики, О очовечењу Бога Логоса 57).

Према расуђивању професора, епископа Иринеја Буловића зоон неви (невси) тхеуменон нема значење животиње која достиже напредак до обожења, него друго и другачије: Да је ту реч о сваком бићу као живом, пре свега људском – које божанственим мановенијем или подстицајем може, и треба да достигне обожење.

*

Даље, све до у наше време, између мајмуна и човека будућности грешан човек није био, нити је постао њихова карика. Божји Светитељи потврђују ту чињеницу. Човек у прошлости, садашњости и у будућности увек је исти човек: Божји, и онај који се обожује!

*

      Последње крунско сведочанство:

      Последње крунско гледиште: Животиње чезну за човечјим ликом. Оне су створене у вези са човеком, ради њега и захваљујући њему. Иако су органима од исте, као и од сличне грађе од које је и сам човек створен, оне последују човеку по сврси и циљу, иако му по времену сопственога  претходе. Притом, оне нису личности, нити ће икада личностима постати.

Дакле, стварање животиња је засебан чин, а стварање човека опет, чин најпосебнији и најзасебнији могућ. Стварање човека пак јесте стварање по Божјој, христоликој слици и подобију! И опет, чин стварања човека као личности никако није сводив на животиње, те отуда ни на, још мање претпостављеног и магловитог, примата њиховог!

*

У коначном резултату: Дарвинизам? Еволуционизам? Ми? Не померати међе и границе Отаца! Ништа не чинити исхитрено! Нипошто заступати полуистину и полулаж, јер су оне материјал за свађу и пожар; обазирати се на чињеницу да изазивача свађе тај материјал на крају одводи у јерес –  а јерес до распада свега, свих и свуда!

*

Док Чарлсу Дарвину, и упорним дарвинистима неко може и трикратно да одбруси: Анатема!!!, свима осталим, упалим у Дарвинизам као антрополошку и христолошку ујдурму, и до којег степена у јерес?! – требало би  због незнавености и лаковерности, научног помодарства и недоучености упутити позив да дају исповедање вере! Да се поставе визави саме дарвинистичке јереси. Док одлучујући разлог за то треба да буде наше братољубље и брига за спас људи. И опет, с њихове стране треба неизоставно да уследи покајање за саблазан коју су сами произвели у својим срединама, и шире!!! Црквеним учитељима и наставницима који би и поред тога, и даље хулили на Духа Светога: требало би одузети право на мисио каноника! Право да предају богословске науке и предмете. А онда редом преостало, … и до краја!

Све ово треба предузети ради даљег изграђивања Српске, односно Православне Цркве, а против њеног разарања. Том разарању опет, узрок могу бити увек подмукли Дарвинизам и Теорија еволуције, које иначе инаџије у Српској Православној Цркви однедавно подмећу као кукавичје јаје, где год могу, и коме год могу, а најпре школској и високошколској омладини!!!

*

Давид и Голијати

Протеклих дана текућега месеца аугуста (10. и 14.) текуће године 2019. наша маленкост епископ крушевачки, пензионисани професор Београдског Универзитета Давид Перовић, и његово високообразије у богословским и другим наукама господин редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву др Здравко Пено, били смо поменути, па и прозвани, … у дневној штампи Политика (краћа верзија), и у недавно покренутом теолошком интернет магазину Теологија.нет (опширна верзија – читаj: незнатно проширена верзија).

Прилику да обојица будемо поменути пружио нам је, бар мени Давиду непознати текстописац Зоран Матић. Ја не могу да га ословим никако другачије до именом и презименом, јер особу не познајем, те тиме ни представу немам у коју врсту разговора би требало да се упуштам са њом. Зато сам, искрено говорећи, био у дилеми да ли да се огласим макар једним словом? Превагнула је одлука у корист краћег оглашења.

На овом месту остављам на миру свога православног и савесног и даровитог и богословским књигама и студијама богатога колегу проф. Здравка Пена, препуштајући његовој вољи и расуђивању одлуку о личном оглашењу у вези са прозивком која нас је снашла од стране Матића.

*

У кратком трагању за текстописцем, и у медију који га је угостио, откриле су ми се интересантне ствари. У импресуму издавач Отачник, Београд: сетих се да сам још у прошлом веку био један од покретача богословског часописа Отачник, и саветник у вези са тематиком првог броја: личност и богословље светог Дионисија Ареопагита. Да се разумемо: све честитке и благодарност за то морају бити упућене, и треба да припадну тадашњем асистенту философије никшићког Универзитета, и тада преводиоцу светоотачких текстова, као и данас текстова и књига светог Јована Златоуста, филологу Дејану Лучићу.

Међу уредницима и сарадницима овог теолошког медија препознао сам имена својих дојучерашњих колега и студената старијих и млађих, и пријатно сам се изненадио. Кажем себи: Ради се! И помислим: Ево наших! У сегменту О нама, представљању читалачкој публици, сазнам да је „Теологија.нет теолошки интернет магазин који промовише културу критичког теолошког мишљења у постдигиталном добу. Уследиле су речи о настојању на неговању критичког става, о ауторима и уредницима који имају пуну слободу „када је реч о избору тема и начину на који се теме обрађују. Надаље, да „Сајт нема било какве идеолошке или друге преференце. Да постоји чврста вера у „дијалог унутар теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и потреба прожимања теологије и уметности, и да управо то уверење суштински одређује њихову уређивачку политику. У трима  рубрикама, и опет у трећој: Преводи и преписи, приметим да се ради и о већ објављеним огледима „који нису баш доступни, посебно не на интернету, а јесу значајни и занимљиви.

Не слутећи да би могла да ми се деси непријатност, почнем да читам Матићев текст, а о чијем ћу се наслову касније изјаснити. „Након маја 2017. године кроз медије информисања проциркулисали су текстови (епископ крушевачки Давид 2019, Пено 2017, 2018, 2019) у којима су богословским (светоотачким) наслеђем изнети „аргументи против теорије еволуције. На основу њих се изнео закључак да Адам, првостворени човек „просветљена тела, није могао настати од примата – еволуцијом. Углавном због овог спорног антрополошког момента код нас се за јерес прогласило уважавање теорије еволуције. У свету, пак, постоји дијалог између науке и теологије по овом питању (Ladouceur 2013, 2018) у коме се не расуђује по принципу искључивости, као што су то учинили аутори анти-еволуционих текстова.

Приметивши са каквом лакоћом је наше „анти-еволуционе текстове: еп. Давида и проф. Здравка Пена (текстове писане месецима, па и годинама), Матић просто згужвао, и бацио у Recycle Bin (рисајкл бин), а затим кренуо заузврат да ређа своје научне пабирке, скупљене одавде-оданде, ради сопствене али и у име опште апологије теорије еволуције, о којој се „у дијалогу између науке и теологије не расуђује по принципу искључивости, – био сам мало зачуђен. Ипак сам се тек на крају Матићевог колажираног, па и памфлетског, „проширеног текста мало више зачудио када сам видео да нам на крају, ради изласка из противљења „просветљености вере и знања, Матић предлаже чин спаљивања („огњем критике) – спаљивања  вештице која се сујеверно противи истој тој „просветљености вере и знања; и опет спаљивања ниједне друге вештице до оне у нама самима. У духу виспрене полемике универзитетског професора Зорана Кинђића могло би да уследи овакво запажање: Ако Матић већ користи метафору о спаљивању, онда би ваљало настојати спалити гордост свог непросветљеног палог разума, тиме што бисмо се покајањем и очишћењем удостојили огња благодати Светога Духа. Овде нам се намеће још једно конкретно запажање, па и питање: Из чега, или од кога је еволуирала вештица у нама када знамо да вештице не постоје! Или, одакле потиче та вештица „сујеверна противница, и ниједна друга до она у нама самима, када знамо да човек такође није створен по маскоти и телесини фиктивног примата, него по образу и подобију Божјем? Ја се не бих изражавао овако када би ме обраћања удостојио и обрадовао један атеиста, или један агностик, рецимо попут „нашег најеминентнијег научника … Милана Ћирковића (који се, по казивању студената, пред студентима и у јавности сам представљао и као агностик, а чије име и презиме је Матић избрисао из текста и уместо њега оставио само три тачке. Лично професор Ћирковић пак пише: „Ултимативно, проблем је у психолошком отпору „Коперниканској револуцији и идеји да човек, „homo sapiens“, није никакав центар универзума, већ само узгредна појава у величанственом процесу универзалне космичке еволуције – в.: Пише: Анђелка Цвијић, Опасна делатност која људе кошта живота, у: Данас, 08. април, 2018). Дакле, на такво обраћање Матићу лично, покреће ме то што он инсистира на томе да је хришћанин. На другачије изражавање не би могла да ме покрене ни чињеница да је, претпоставимо и рецимо: Матић писао о покојном свештенику, професору Радовану Биговићу, да је писао за Православље и Жички благовесник, да је на Православни Богословски факултет доводио еминентног научника Ђура Коругу, да је код професора Хришћанске етике (био-и-еко-етике) са Аскетским богословљем Давида Перовића слушао бар једно излагање о променама само унутар једне врсте организама или бића, никако не о њиховим скоковима из врсте у врсту. Ако моја претпоставка да реч о томе Матићу није тачна, онда неће бити тачна ни моја претпоставка да је област његових специјалистичких интересовања машинство.

Како год било, чињеница је да је Матићу пружено гостопримство на страницама „теолошког интернет магазина који промовише културу критичког теолошког мишљења у постдигиталном добуи да се ми сада налазимо ту где се налазимо. Рецимо само узгредно, да се критичко теолошко мишљење апропо теорије еволуције а у корист саме еволуције могло чути на Православном богословском факултету и пре „дигиталног доба, и да се у саблажњавању студената, као тадашњих протагониста саблазни, нарочито истицао један богослов и предавач (З. Ј.), коме је лично Његова Светост Патријарх Павле био дао благослов да он као асистент ступи на овај факултет, а све уз моје заузимање за њега. Авај! Патријарх је дакле имао поверење у оне који су га предложили, с напоменом да тада ни они нису знали да ће он касније изводити своје авантуре. Односно тадашњих ствари, они нису могли да виде у њему једног од „теолога вагабунда, како их социолози религије називају, а које стално срећемо ту и тамо, вамо и амо; одавде па до Америке; који „ничу где их ниси сејао. Ми зато желимо да ово своје уводно оглашавање поводом Матићеве вињете закључимо речима како  нам се чини да је она, вињета-памфлет-пашквила, ипак једна наручена ствар, и да се иза те наруџбине осећа и види заједничко и саветодавно и кооперативно таласање оних ревнитеља за веру који имају довољно времена да се размећу „просветљеном вером и знањема све у кључу: E pur si evolve! Шта би то значило?! Ја не бих да одрађујем туђ посао, рецимо да читаоцима преводим туђ цитат, или латинску изреку и кованицу, него бих да се бавим сoпственим латинским записом.

*

Упитали  бисмо дакле: Quid, ubi, quando, quam si profekto aliquid volutо? (Шта, где, када, како се стварно нешто окреће или котрља?) Наравно да се окреће у оквиру само једне и јединствене врсте, рода, натуре! Закон о очувању и самоочувању врста и свега јесте, и остаје неприкосновен. Природа „љубоморно тежи да очува чистоту сваке врсте, и не зна за прелаз чак од врапца до ласте, а камоли да је „познат бар један случај прелаза мајмуна у човека. Апропо дарвинизма, баш тим речима светитељ Лука Војно-Јасењецки своди рачуне с њим (видети: Наука и религија, Глава трећа: Извор претпоставки, https://azbyka.ru/otechnik/Luka_Vojno-Jasenetskij/nauka-i-religija/).

Још је рекао исти аутор: „Дарвинизам који тврди да се човек посредством еволуције развио од ниже врсте животиња и да није продукт творачког Божјег акта показао се само као претпоставка, хипотеза, која је већ и за науку  застарила … Показало се да хипотеза противречи не само Библији, него и самој природи … (Исто). Упитали бисмо Матића: Да ли постоји неки другачији дарвинизам и еволуционизам од описаног? Рецимо онај тројице Папа: Пија XII и Јована Павла II и Бенедикта XVI. Затим: Јована Зизјуласа и Христа Јанараса, Калиста Вера и Николаја Хадзи-Николауа, те њихових епигона: Игнатија Мидића и Максима Васиљевића, па редом: пете колоне научењака с Православног богословског факултета СПЦ које смо већ помињали (јереја Александра Ђаковца …). На крају: дарвинизам и  еволуционизам, погодимо кога: Матића, и др Гејл Волошек! А током искакања изабраних из зглобова црквеног богословља у нашој малој долини непокајнога плача, управо домаћи великани богословске науке и њени заштитници ћуте и созерцавају, нама непознато шта?! Наравно да постоји оправдан разлог за питање припадности оваквој врсти дарвиниста и еволуциониста-еволуционара, и ми га зато упућујемо медијском сталежу или реду „интернет магазина дигиталног доба (јереју Александру Ђаковцу, Матићу, др Гејл Волошек, …). Али ваљан, и опширан одговор и на ово питање постоји у текстовима нас двојице „анти-еволуциониста, Давида Перовића и Здравка Пена. Међутим, према нашим именима се примењује заклета дискриминација у сталежу или реду бар научника дигиталног доба, док је пред нашим текстовима влада мук. Али шта да се ради? Зар чинити зло да би нам дошло добро? Не! Према томе, остаје чињеница да је анимална-или-примат-еволуција непримењива како на протолошку, тако и на апостериори антропологију. Баш зато и антропологија белих, црвених, црних, жутих, кафених, те људи дивова и пигмеја, који никада нису произашли из друге врсте живих бића, нити су икада напуштали своју, људску врсту – остаје тамо где је Бог рекао да стоји и сведочи, а не тамо где ју је пуки случај условио па му се она морала повиновати! Понављамо да је проблем и самога Матића у томе што је врло невољно, ма врло површно, читао поменуте текстове, па му се створио утисак да ни нас двојица, као два Давида, не могу наудити њему, једноме Голијату? Отуда и све његове директне и индиректне инсинуације и прозивања за неуважавање: „начела комплементарностиначела антиномичности и формулационог обједињавања и упоштавања, упетљаности и начела неодређености, условљавања анти-еволуционих текстова пролазношћу у научно популарним часописима и новинама; и опет инсинуације и прозивка за: пренаглашен ауторитативно-одричан став према теорији еволуције, савремено интелектуално анатемисање, претњу „потпаљеном ломачом, угрожавање слободе мишљења и могућност стваралачког обогаћујућег односа између науке и теологије, научну необавештеност …“. Дакле у Матића метод одбране теорије еволуције јесте метод око за око, зуб за зуб, па и нешто горе: Ако потпаљујеш ломачу, биће ти потпаљена ломача … дакле опет мрачни средњи век, или је неко био у рату па окусио барут. А све ово тек је почетак његових опсежних научно-информационих захвата да одбрани православну веру од „научно необавештених анти-еволуционих текстова који садрже осврте на еволуционе дилеме из прошлог века, без сагледавања научних сазнања из последњих деценија која су дала вишеструке потврде еволуционих механизама. Није изостало ни добронамерно упозорење владикама (да ли свим владикама?) „да имају на уму да нису само натицање (натицање на шта?) „и природна селекција у основи еволуције. Напорно је ово научно обавештавање необавештених, али ће после тога ваљда наступити предах?! Ипак нам се чини да би све било лакше да је обавештени Матић пажљиво читао наше текстове у којима смо ми доследно ишли својим правцем, а не оним на који би он упорно да нас навраћа, све у бојазни да неће моћи да диригује ситуацијом и да нам намеће свој темпо. Међутим, у његовом тексту се ипак налази суштинско питање које га и лично узнемирује, и на које он нема одговор. А то зато што га је доцкан поставио, па му се сав текст претворио у танку-танку апологију, више бајаги обесправљене богословске раје у Цркви неголи теорије еволуције, без које он не само етички, него ни онтолошки више не може да патише.

*

Матић пита:

        „Да ли приврженост некој научној теорији (која ће се испоставити и погрешна) оправдано може да се карактерише као јерес, истоветно јересима из ранијих периода које су биле црквено-догматске, а не природно-научне, ма колико биле теолошко-антрополошки проблематичне?

Уместо мог одговора нека буде казивање о истинитом догађају: Средином 20. века десило се на Светој Гори да у скит старца Јосифа Исихасте дође један непознати посетилац. Прозорљиви старац му рече, да код њега, посетиоца, постоји озбиљан проблем. Он ће га дакле примити након молитве Богу. У разговору се открило да је посетилац био академски богослов и писац књиге којом брани теорију еволуције. Уследило је питање старцу како је он уопште сазнао да постоји проблем, а први пут се срећу. Старац му је одговорио да је осетио велики смрад од њега чим му се приближио. По разговору старац је оштро укорио посетиоца за јерес и рекао му да неће бити добродошао у његову келију све док се не одрекне свог неправославног става (видети: Мој старац Јосиф Исихаста, Јефрема Филотејског и Аризонског, у: Оливер Суботић, О камену одбаченом, 65).

У наставку размишљаћу о Матићевом питању. Нема бољег почетка од речи Светога Писма, зато ћемо тако и почети: „Заклињем вас, браћо, Именом Господа нашега Исуса Христа: сви будите исте мисли; нека не буде међу вама раздора, него будите савршено истог осећања и истог мишљења … међу вама има свађа … сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполонов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар је Христос раздељен ? … (1. Кор. 1, 10-13) … сваки нека пази како назиђује. Јер, нико не може поставити другога темеља, осим онога који је постављен, а тај је Исус Христос … свачије ће дело изићи на светло (1. Кор. 3, 10-13). Нико нека се не вара… мудрост овога света лудост је пред Богом. Ма писано је: Он хвата мудре у њихову лукавству. И опет: Господ познаје намисли мудрих, оне су испразне. (1. Кор. 3, 18-20). Целокупно биће и битовање света захтева васељенско исповедање да у почетку бијаше Логос и да Логос бијаше у Бога, и да Логос бијаше Бог. Да Он бијаше у почетку у Бога и да све постаде кроз Њега, и да без Њега не постаде ништа. Свему што постаде у Њему (Он) бијаше живот, и живот бијаше људима светлост, и светлост у тами светли и тама је не обузе (в.: Јн. 1, 1-5). Све је Њиме, и за Њега ологошено (в. и Кол. 1, 16). Он баш све дотиче на свој начин. Зато му то све и служи, док од Њега, од Речи позаима своје постојање и артикулацију; зато и свака наука треба да служи речи Божјој; надахњује се и верификује код Оваплоћеног Логоса Христа, еда би Њега ради из самога свога језгра као христоцентрична светлила, и сав свој доминион осветљавала. Зато дарвинисте и еволуционаре богослове треба стално пропитивати: Ако лично верују да је Бог свемоћни Творац свега, зашто онда не верују да је Он могао учинити да и другачије буде створено све, за шта се они као неке мецене твари и науке залажу, а не искључиво онако како се не може доказати протоком догледних и недогледних временских деоница и путем фигурирања зоо-низова? И да при том наш Праотац Адам прође најсрамније и најнедостојније могуће! Самим тим и Оваплоћени Логос Христос да прође кроз арпаги: кроз, замишљену софистицирану отимачину сопственог идентитета од стране научне олигархије, или полиархије, баш свеједно! Али није свеједно на чему све почива и како све – то пан – опстаје. Јер опстаје Христом, и Његовом светворачком вољом! Зато и остајање у Истини и верно исповедање Истине у детаљу и у тоталу омогућује сушто мишљење и делање по Истини. Док отпадање од Истине, како у детаљу, тако и у тоталу не само да одводи самообмани и прелести, него и вргнућу у јерес, у издајство Истине, у грдну лагарију! Тада када више ниси способан да верујеш срцем за правду а устима за спасење. А када ти се као богослову одузме благодат, ти пролазиш као ноћни посетилац светогорског старца Јосифа Спилеота. Зато ти богослове, не изневеравај предањску хришћанску етику и етос, нити хули на Духа Светога Који нас уводи баш у сваку истину?! Ако то учиниш, истога часа  ћеш почети да осећаш онтолошке последице, ако ти је тако лакше прогутати истину о себи! Зар није за чуђење када се „од благодати Христове тако брзо прелази на неко друго јеванђеље, које, уосталом, и не постоји. Постоје само неки који вас збуњују и хоће да преврате Христово Јеванђеље (Гал. 1, 6-7).

У најдоследнијем смислу речи се може рећи да је сваки претпостављени теолошки говор и наступ који није обавезно црквен, библијски и предањски, светоотачки и светотајински, и то поткрепљен личном делатном вером ради изграђивања Цркве, а не претежно ради промовисања себе – домен јереси. Зато што му сваког часа недостају или сидро, или компас, или и једно и друго.

Тако су рецимо настале ове и овакве речи: Када је Марко Сиотис, професор Новог Завета, упућивао речи једном будућем професору  Светог Писма, пожелео му је „да га Господ сачува од лудила библиста!“ Он је вероватно имао на уму најпре чињеницу да су сами они, библисти, и понеки „библеиста, смислили прекор Господу Исусу Христу, да Он није никада ништа написао осим неколико речи по прашини пред фарисејима. И још, да су највећи домети Његовога богословља само Његове проповеди. Таква мисао искушава и неке професоре православне Догматике!

Или ево порекла настанку оваквих речи: Према тачном расуђивању професора, епископа Иринеја Буловића, искључиво филолошки, историјски и археолошки приступ православног богослова може од њега да не захтева црквену веру, јер видимо да се тако постављају многи богослови, будући неосетљиви према светим Тајнама и црквеним подвизима! Док је предањско и светоотачко богословље незамисливо без њих. Штавише, између ова два приступа богословљу пролази сама судбоносна линија раздвајања овог овде и оног тамо.

То јест опет речи истог православног богослова: „Зоон неви (невситхеуменон нема значење животиње која достиже напредак до обожења, него га има као друго и другачије: Да је ту реч о сваком бићу као живом, но првенствено о људском, и да оно, људско биће божанственим мановенијем или подстицајем може, и треба да достигне обожење.

Коначно, чују се и ове и овакве речи: „Никуда ми нећемо одавде. Овде ћемо живети вечно.

Бациш некоме прашину или опиљке у лице, па заћутиш?! Ни да натукнеш о Небеским пребивалиштима по васкрсењу. О пребивалиштима Светих: на Новом небу и у Новој земљи, а о стањима хулитеља на Духа Светога: у паклу и огњеном језеру! Односно, овде је такође реч о једној и истој Христовој сведржитељској љубави благодатној, но коју неће сви васкрсли људи доживљавати као блаженство, него један део њих и као бич и огањ. Зато се мора рећи: Мислиоче, епигоне, ту ти мањка објашњење; јеванђељска, предањска и откривењска подлога! Дакле, прво си лењ да објасниш и истумачиш, а затим да ли си уопште у стању? У много чему тобом изреченом, и упорно понављаном, ти не примећујеш да си већ обузет јеретикословијем и јеретикообразијем!

*

Књига Постања опстаје у тумачењима црквених Светих Отаца, као и у науци, све до данас, колико год јој се у науци одузимала сама научна валидност и обухватност. Односно, са њом нису тако поступали, нити су тако чинили баш сви научници библисти, него оне генерације које су је непрестано уско премеравале и себи самеравале. Они притом и данас изналазе  флоскуле  и теорије преко којих и кроз које ова Књига мора стално да се пробија да би свима предавала Божју поруку. А ми притом избегавали њено слово које, наводно, није достатно, него достизали само до „духа који оживљује“. Но у Књизи Постања о свему што је речено, речено је као о достатном, и опет као о богонадахнутом. Зато је ова књига у моћи да оживљава своје читаоце.

Баш у вези са тумачењем Светога Писма, дакле и Књиге Постања, посебно место у овом раду желим да дам већ поменутом професору Београдског универзитета др Зорану Кинђићу, и то у сегменту разлике између, по његовим речима: „просвећености“ („природног светла људског ума, модерног просветитељства) и „просветљености“ (натприродног светла). Ко год сматра, укључујући и Матића, „да вера треба да буде (само) просвећена, умна“, тај превиђа чињеницу да је „у темељу истинске вере просветљеност. Свети оци су били не само просветљени него и обожени. Наука је разумна а православна вера надумна. Теологијом сме да се бави само онај ко је обожен, евентуално просветљен, јер пали људски разум неизбежно води у прелест уколико се усуди да произвољно расуђује о догматима. То се догодило протестантима. Лишен благодати, свако је тумачио Свето Писмо сходно свом палом разуму, те су развијена многобројна јеретичка учења “, закључује проф. Кинђић.

*

Матић је у полемици са „анти-дарвинистима и у односу на Цркву и њено богословље изабрао погрешан угао гледања на Теорију еволуције, која је по њему „логички оправдано добила статус општег закона природе јер је једна од најпроверенијих у историји науке. Дакле, позабавивши се периферним, но ништа мање турбулентним, када већ не и суштинским темама које се тичу Православне Цркве и њене проповеди спасења, Матић је претрчао циљ, ако не грешим, као наговештени православни хришћанин, који, ако не грешим, заступа гледишта и интересе оне групе православних теолога, са чијом појавом у јавности, нашој Српској Православној Цркви и њеноме богословљу данас треба да сване дан, док „наше најеминентније научнике … тако поштене и посвећене људе треба заштити од оних који их оцрњују „као јеретике … (да ли је у њиховој одбрани требало језички прецизно рећи да они то нису?). И опет, да се не заборави ни за трен, да су сви они које Матић брани и протежира били „научници еволуционисти који су теисти, … нпр.: Св. Лука Војно-Јасењецки, … да су сви они „изузетно посвећени православној вери, а при томе и еволуционисти. Дакле, нису иступали као било какви, декларативни теисти: „Познати еволуционисти као што је Добжански били су изразити верници у персоналног Бога. Добжански лично говорио је о Богу који ствара кроз еволуцију и сматрао је себе причасником Православне Цркве“… Такви су и неки наши савременици: знаменити и духоносни теолог Калистос Вер, … Колико ли је само енергије за убеђивање потребно употребити да би трчао споредним колосеком?! Али о томе ћемо јоште  зборити у  још једној од окосница овог нашег истјазатељног рада.

*

„Објава о божанском стварању у Библији изражена је у оквиру геоцентричне космолошке представе. Православнима то уопште није проблематично јер тексту Постања не приступају као научном или историјском документу, како то чине протестантски литералисти (буквалисти) “закључује Матић, прелазећи корацима од седам миља непрегледна пространства протестантског литерализма, но притом ни не завиривши у непрегледна пространства црквеног светоотачког и химнографског тумачења Књиге Постања! Он је то додуше покушао да учини паушално. Зато ни не испуњава услов за улазак у дискусију на ову тему! А све и да до тога дође, када бисмо стигли до жељеног окончања? Окончања заправо Матићевог истражног поступка који је он сербез повео против двојице „анти-дарвиниста, Перовића и Пена. Притом чак ни не прочитавши ваљано и до краја њихове документе на основу којих им се суди и одређује коначно место у њиховој дигиталној науци, дигиталној теологији и дигиталној Цркви. Ипак, да се не бисмо оглушили ни о ову тачку наше већ маратонске дискусије, најискреније бих пожелео Матићу да прочита тумачења на Шестоднев, односно на Књигу Постања, светих отаца наших: Василија Великог и Јована Златоустог, а даље, по његовим могућностима …

Да би нас ућуткао (да ли и црквене Оце, да ли њих и као геоцентрике …), Матић је покренуо гео-био-палео-антропо механизме, све базирајући се на графици словачког графичког дизајнера Мартина Варгика. Матићев пак графички приказ временске скале еволуције живота који је он уцртао у свој параван E pur si evolveвише је налик музичкој партитури Артура Хонегера, Арнолда Шенберга и Ђерђа Лигетија, те  холокауст-реквијема; или је опет подобан концерту за празне кости и шупељке, удараљке, шкрипу и сударање плутајућих предмета, надгорњавању вокала простирућих се кроз архајско време и простор до у бескрај. С друге стране, еволутивни, тетраграфски низови самог графичког дизајнера Мартина Варгика донекле су пријемчивији оку. Мада су одбојни души, јер представљају низ космичких некротафиа; једну херметику невидљивог и видљивог света који не могу да се отргну најпре сопственој прашини, и запрашености. Свакоме истраживачу коме је живот на срцу, требало би препоручити да осмотри овај графички времеплов, односно графоплов. Јер, ту је: код обојице,  Мартина и Матића, ако им је веровати, исцртано све, онако како се од почетка збивало и збило (од 13, 8 милијарди година, па преко Првог Трилобита, из 525-ог милиона, до Краја времена-Есхатона). Ево једне наше раскринкавајуће напомене у вези са графиком и схемом! Док графички дизајнер Мартин Варгика завршава своје путовање у 7, 9-ом Миленијуму од Постања (па прошав преко 0.006. милиона Људске цивилизације Span of recorded history“ у знаку логоа  Ајфелове куле, те одатле – дакле од 0. 006. милиона  као почетка људске цивилизације – Зоран Матић ћера даље – све до Есхатона – да ли и ту са причом о Примату и Еволуцији?! Заправо, истине ради, ако је Мартинов графички Space-Time Travel оригинално достигнуће у области графичког дизајна, треба се запитати да ли Матићев покус веома, веома заостаје за узором. Иначе, цео Мартинов синемаскоп Timeline of the Universe подељен је на делове, и они се смењују у рир-пројекцији: Space, Earth, Life, Humanity. Ко има прилику да сурфује по овим време-простор стазама, као што сам је ја имао и искористио, моћи ће да види мноштво феномена и примера одсуства у присуству и присуства у одсуству. Грубо речено, моћи ће да види један калеидоскоп начичкан маглинама, астероидима и планетама, водоземцима, мушицама, опнокрилцима, кошчицама и лобањицама, гео-зонама, диносаурусима, птицама, морским неманима, животињама, слоновима и  четвороношцима, приматима, цивилизацијским торњем (Ајфеловим), и томе слично. Што се Мартиновог примата тиче, он је мајмунолик, стар 60 милиона година, и ословљен као First primates evolve“! Одмах се сетих наслова Матићеве наручене оптужнице против Перовића и Пена, па се побојах да сам му зашао у несвесну област душе.  Но овде није реч само о мојој привилегији, него о томе да ко год жели да загугла, само нека оде на ову адресу: https: //www.halcionmaps.com. Martin Vargic-Timeline of the Universe, и нека се сам увери у овде описано.

*

Народна пословица каже: Код богаташа на глас, код сиромаха на част. Шта ово може значити у вези са мојим текстом у целини? То да ћу са задовољством препричати поглавље: Теорија еволуције као наметнуто питање, из књиге О камену одбаченом, додајући му по неки свој коментар или схолијицу. У сваком случају ће се радити о још једном базичном осврту на Теорију еволуције код нас. Оно што заиста не бих желео да се деси младом аутору и научнику јесте то да се камарила обруши на њега. Али сам  схватио да је он борац. Дакле осврт нашег младог, даровитог и проницљивог богослова, експерта за компјутерску графику и анимацију и информационе технологије,  свештеника у Српској Православној Цркви Оливера Суботића, заслужује сву нашу пажњу и уважавање. Теорија еволуције је питање наметнуто савременом друштву када су неке поставке постале предуслов за  друштвену модерну. Једна од претпоставки је и идеолошка претпоставка ове, теорије еволуције, коју многи атеисти деценијама насртљиво учитавају као необориви доказ против вере у Бога, међу првима Ричард Докинс, биолог еволуционист. Теорија еволуције опет, од трансформистичке идеје коју је понудио Дарвин па све до данас, није донела ништа ново осим случајне мутације  и природне селекције као свог постамента. Неодарвинизам пак, додатно се ослања на научне продоре у генетици. Систем се тако поставио да живим бићима укида способност развоја, способност уграђену у њих од стране Творца (уместо да се то  двоји када је у питању опсег развоја, тачније: промене, односно случајне мутације – коју не можемо, нити смемо сматрати „микроеволуцијом“). Разлог за такав став није научни него идеолошки. Проф. Џон Колинс указује на чињеницу да није спорно постојање ДНК и његове структуре, ни подаци који постоје, нити начин њихове трансмисије; не ни улога у биолошком систему. Спорна тачка је питање порекла изузетно сложене структуре и носећих података. Зато се поставља друго питање: Зашто би постојање тако сложене структуре искључивало њеног Творца? То јест  вероватноћу да њу само Бог може да створи? Колинс не види проблем у еволуцији као принципу приметном у природи у ограниченом опсегу и унутар врста, већ у еволуцији као грандиозној слици коју неодарвинизам намеће као идеју којом хоће да објасни или замени постанак света и човека. Проблем дакле ствара неодарвинизам који намеће философско и натуралистичко виђење света без Бога као Творца, Пантократора и Промислитеља. Теорија еволуције није потентна да говори о постанку света и живота у њему, него је кадра само да износи тезе о развоју животних врста, претходно постојећих. Поред тога испоставља се чињеница да и најпростији организми имају сложену структуру. Норман Гајслер подсећа на Докинса који је говорио о амеби као рудиментарном организму који у својој ДНК структури има података еквивалентних једној хиљади томова Енциклопедије Британика; и то података смислено повезаних. У току је покушај да се теоријом еволуције објасне процеси који су уследили по стварању живота. Бесмислено је њоме оспоравати Творца света када она говори о развитку, а не о стварању живота. Докинс чини сталне покушаје показивања процеса развоја живога света који би текао и без Бога. Он не допушта могућност да свака врста има свој логос дарован Творцем, током чина стварања различитих животних врста. Атеисти то правдају научном непроверљивошћу такве врсте. А као да је много тога научно проверљиво, и као да се опет у науци штошта, па и више од тога не користи хипотетички. Користи се! Сваки искрени атеиста, као и теиста препознаће да је самозвани „научни атеизам философски атеизам заогрнут научним терминима. Новоатеистички покрет користи теорију еволуције тако што је интерпретира као аксиом, еда би јој потом „учитавао своје философске тезе са пропагандистичком сврхом. У истом смислу Докинсова тврдња да наука води директно у атеизам, произвољна је, и нетачна, а утолико и злонамерна! Професор Алистер Мекграт када обара ту тезу позива се на атеисту, првака еволуционе биологије у свету, Стивена Џеј Гоулда, противника тезе да научне идеје воде у атеизам. Суштински проблем у теорији еволуције који се сукобљава са хришћанском вером огледа се у томе што се не потеже питање постојања Бога као Творца, и још стварања света и живота у свету, него се потеже питање односа човека и животиње. Тако, сукоб настаје код питања односa човека и животиње, и обрнуто!

*

Сходно Честертону који је писао еволуционистима да човек није производ пуке еволуције него радије револуције, указује се на огромне разлике између човека и животињског света, а оне се не могу објаснити еволутивним развојем. Питање спољашње сличности између човека и неких животиња захтева овакво гледање. Бог створивши животињу показује човеку до чега он може да дође када се окрене од Њега. Објашњење се овде не даје ради потребе креациониста да ућуткују еволуционисте, већ да се призове свети Григорија Палама који је говорио да када се ум окрене од Бога тада он и зверолик или демонизован постаје; помрачује се и дејствује парафисин – у нескладу и у супротности са сопственом природом; да он тада пада испод нивоа, рецимо једног мајмуна. А када и тема пресађивања органа са животиње на човека дође на ред, тада ће и свети старац Софроније Есекски упитати: Шта би се десило у супротном случају? У случају звери са срцем људи попут безбожних Совјета, који су хтели да затворе у лудницу све хришћане и све верујуће људе? Одговор је да би се догодило то да се оне још више озвере!

*

Пали човек кожних хаљина (1. Мојс. 3, 21), огрубео и донекле оживотињен, ипак нема никаквог заједничког претка из било које животињске врсте. Исто тако је пећински човек, под тезом да је он некаква прелазна фаза у еволутивном развоју, неправедно оклеветан. Честертон опомиње поборнике те тезе да занемарују чињеницу да је пећински човек цртао као уметник – радио оно што се не среће ни код једне животиње, без обзира на њен ступањ развоја. Наравно да ми изузимамо феномен дресуре и рефлекса када животиње малају по платну: слон сурлом; када глуме: животиње, коњи и пси као глумци и каскадери; када се моле: дресирани пси, папагај старца Порфирија … Насушан је тренутак да кажемо да се човек разликује од животиње суштински, а не по степену развоја; да има нагоне као и животиња, али да он може да се уздржи и да их савлада, да обоје имају мозак, али да је само човек биће умно, савесно, слободно, креативно, религиозно, које свему тражи смисао и налази га … Колико год животиње знале да нас изненаде и задиве: верношћу и оданошћу, сажаљењем и страхопоштовањем, стидом, љубављу и љубомором, родитељским инстинктом, озбиљношћу и хумором, доминацијом и умиљатошћу, способношћу да уче и да опонашају гласове, говорне фразе и молитву, односно да славе свога Творца на свој начин – оне  остају загледане у човека као у крајњи домет својих стремљења ка њему: и то преко мозга, животнога даха као удаљене асоцијације на душу, нагона, чула и осећања, навика и дресуре, своје маскоте. Па ипак, на религиозне и побожне, и савесне или безбожне, исповедне или одрицатељне, покајне и свете животиње у изворном и светотајинском смислу речи … ми  нигде и никада нећемо моћи да наиђемо, нити да о њима таквима дословно посведочимо. Бити због логосности привлачен ка Творцу и човеку у животињском и преосталом свеколиком  свету, једно је, а благодатно и љубвено богоопштење са Оваплоћеним Логосом, нешто је суштински и квалитативно друго; имати идеју и појам о Богу и благодатно и лично општење са Њим, са свешћу о својој грешности, једна је стварност, а нагонско и неличносно општење друга је, и суштински другачија стварност. Животиња није личност, и не сноси било какву одговорност за своје поступке. Њој није дата заповест да љуби Бога и ближњег; да не греши и да се каје; да исповеда веру и да не исповеда безверје,  да не греши или да испуњује заповести Божје! У њој су заступљени другачији механизми постојања. Али да су призори опонашања људи од стране животиња, као и однос људи и животиња величанствени, у томе нема сумње (Адам и животиње, Герасим Јордански и лав, старац Серафим и медвед, Паисије Светогорац и змија, свештеник Димитрије и жабе, старац Никанор Хиландарац и пчеле, старац Порфирије са Оропоса и папагај, синаитски монах Петар и змије, јеромонах Амвросије са Дуба и животиње, … као и обрнути однос, рецимо животиња према свој деци, али и однос међу животињама. Посвуда овде реч је о суштинским, а не о развојним разликама између човека и животиње; а то су разлике које се не могу превазићи нити једним јединим, наводним видом еволутивног скока из врсте у врсту! (Видети и упоредити са: О камену одбаченом, 60-66).

*

Најбоље странице Матићеве научне пашквиле требало је да донесу корист самој науци, да се у њој не понављају изанђале фразе; научним ауторитетима пак, да се не помињу само поименично и по наслову њихових студија (већински без цитата); а Калисту Веру у чији еволуционизам не можеш бити сигуран: да се уважи чињеница да он није саговорник науке него црквени историчар, филокалиста и химнограф; док митрополиту Николају Хадзи-Николау: да он директније дочара свој, засад лични амбивалентни став према теорији еволуције; у вези са светитељем Луком Војно-Јасењецким: да други, попут Матића не пренаглашавају његов наступ у науци само са подужим радом-рефератом на тему науке и религије; тј. само са успутним и кратким освртом на дарвинизам и теорију еволуције; коначно, у вези са мном Давидом: да ме нико не уврштава у научни свет јер сам ваљда анфант терибл, како у науци тако и у богословљу. Томе у прилог, из своје бележнице испустићу једну квиточку на којој о односу између теологије и науке пише следеће: Теологија науци даје прилику да она пројави сву своју озбиљност и посвећеност, а наука теологији да она пројави своје првенство и достојанство. Тек у њиховом симвиосису оне у нама могу да изазову стање непрестаног међусобног страхопоштовања, дивљења и, тога ради, још ревноснијег славословљења Бога. Оне уједињене чине да се ми још усрдније устремљујемо ка Христу – да Његово Тело још ревносније изграђујемо сопственим ангажманом у њему. Наука је неодољиво привлачна својом аутентичношћу и разноврсношћу, и има моћ да предупређује богословље од окошталости, па и од схоластичке обамрлости (новијег времена). И тако, све док се не уђе у унутрашњи свет космоса и људског бића, не може се са сигурношћу ући ни у унутрашњи свет теологије; дакле, ми овде мислимо на теологију као на одгонетане тајне садашњег опстанка, спасења и будућег живота! То у крајњој тачки значи да се Опипљивом Христу не може приступити без узимања у обзир баш свега у нама и око нас! А Оваплоћени Логос ће нам у томе помагати, и то увек као вододелница. Помагати нам да бисмо сагледавали науке чији је Он, Христос резон д етр, и опет, злоупотребу наука, у чему Он не присуствује; еда бисмо опет и опет знали којим се то научним механизмима стиже до Њега, а којим се од Њега опет, одступа! И тако тече наш дискурс док ме Матић убеђује, и макар ме убедио убеђујући ме, опет ме није убедио, нити ће ме икада моћи убедити да прођем кроз еволуциони процес и промене, па и мутације, које ми он ставља на душу. Један од професора из златне епохе Православног богословског факултета СПЦ, смештеног у старој згради, понављао је нама, својим студентима ово: „Размишљајте о свему, храбро“. Па ево још једног таквог размишљања.  Нисам сигуран да је „Булгаков, због својих фундаменталних богословских доприноса, постао најзначајнији православни, васељенски теолог“. Протојереј Сергеј Булгаков беше: најпре руски економиста, па религијски философ немачке идеалистичке оријентације у спрези са западном мистиком, па правник, па опет експерт за политичку економију (докторат Марксизам и земљорадња), па теолог који је изнашао божанску софију као четврту Божанску Ипостас, због чега је, као и због других застрањења, наводних „теологуменона“, он окривљен од стране своје Цркве Московске Патријаршије (и Сергија, Митрополита који је био задужен да заједно са Владимиром Николајевичем Лоским Патријаршији поднесе Доклад или Извештај-Реферат. Тај Доклад: „Спор о Софии“ (1935), Владимир Лоски је сачинио на 76 страна текста са Примедбама, и то о свим јеретичествујушчим мислима и речима Булгакова, „руског Оригена“, „ великог духа, али гордог“. Присетимо се и ми да је Булгаков уосталом, и Светим Оцима и богословима Цркве прилазио са дозом омаловажавања. На све те прекоре, као и на кварење црквене догматске дидаскалије хетеродоксијом, па и самим гностицизмом, ми наилазимо широм његове сржне мисли: Невечерња Светлост, у трилогијама – малој: Јаковљева Лествица, Друг Жениха и Неопалива Купина, и великој о Богочoвечaнству: – Агнец Божји, Утешитељ и Невеста Агнеца, …). Зато је поштеније читати његове текстове, упорно и пажљиво, иако са муком, па да сам долазиш до корпуса деликти, неголи да китиш Булгакова, као што чини Матић, ловорикама за „фундаментални богословски допринос“; и да га опет промовишеш у „најзначајнијег православног, васељенског теолога“. Ништа нас не кошта да нашим евентуалним читаоцима представимо окосницу Доклада или Реферата Митрополита Сергија, односно Владимира Лоског, мада Матић, чија то обавеза беше да учини, није учинио, јер се науком бави паушално. Не, он је Булгакова пре тога овенчавао славом. Заузврат, приуштићемо мали извештај о правом стању ове ствари, и то у резимеу. Ко ће све у речима које следе препознати себе, показаће време:

III. СУЖДЕНИЕ М. СЕРГИЯ ОБ УЧЕНИИ ПРОТ. C. БУЛГАКОВА

И ПОСТАНОВЛЕНИЕ ПАТРИАРХИИ

Смешение личности и природы – основное догматическое заблуждение о. C. Булгакова. Эта тема проходит через весь разбор его доктрины м. Сергием, важнейшие пункты которого мы рассмотрели в этой книге. Кратко повторяя все сказанное, можно установить следующие моменты смешения личности и природы.

Учение о Божественной природе как личном начале, «Софии» (§§4,5); смешение Лиц Св. Троицы с природными свойствами или энергиями (§6); перенесение свойств тварной природы (мужеское и женское начала) на Божественные Ипостаси (§7); смешение личности и природы в понятии «образа», превращающее человека в «ипостась тварной Софии», духовного главу всей твари (§8); смешение личности человека с человеческим духом (§9) и следующее отсюда поглощение личности софийно-природным процессом, уничтожающим свободу (§10); замена Промысла, предполагающего нравственно-волевое отношение личностей, природно-софийным «детерминизмом», приводящая к учению о Божественной необходимости Боговоплощения (§11); восприятие зла как коренящегося в несовершенстве самой тварной природы, а не в свободном самоопределении личности, приводящее к перенесению ответственности за падение творений на Самого Творца (§12); смешение искупления природы подвигом Христовым с конечной целью обожения личностей благодатью Св. Духа и следующее отсюда восприятие нашего спасения как космического «Богочеловеческого» процесса (§§13,14,16); смешение Логоса с человеческим духом во Христе, приводящее к смешанному природно-личному началу «Богочеловечества» (§15) и отсюда к природному, а не нравственно-волевому пониманию кенозиса (§17), к перенесению Гефсиманских борений и «духовной смерти» на Само Божество Сына (§18) и к утверждению участия в страданиях – Христовых всей Св. Троицы (§19); и наконец, смешение Христа, Главы Церкви, с Церковью, в понятии «Богочеловечества», упраздняющее всякую экклезиологию, возможную лишь при ясном различении между личностью и природой (§20).

Таково догматическое содержание доклада м. Сергия. Но первейшая цель епископов Церкви не в отвлеченной богословской критике, а в обнаружении духовного вреда, проистекающего из всякого ложного учения. К определению этого вреда и переходит м. Сергий в своем заключении, после указания на нецерковность (§2) и гностический характер (§3) богословствования о. С. Булгакова. Резюмируя свою мысль, м. Сергий так определяет духовную опасность в учении о. Сергия Булгакова:

1) давая мысль о возможности ответственность за падение перенести на Творца, это учение понижает в человеке сознание греховности, т. е. колеблет самое основание духовной жизни;

2) представляя же человеческое спасение в виде некоего мирового Божественного процесса в тварной природе, и в частности в человеке, оно открывает дверь и прямым искажениям этой жизни.

Что же отвечает на это в заключении своей «Докладной Записки» о. С. Булгаков? Он пишет: «Мое учение никогда не содержало и не содержит». . . Всякий ожидает, что он не учит о перенесении ответственности за грехна Творца и что он не представлял никогда человеческого спасения в виде мирового Божественного процесса в тварном мире,– или, что он учит так, но не видит, чтобы тем колебалось христианское учение и духовная жизнь;– или, наконец, что, допуская и духовный вред, он не считает нужным считаться с последствиями.

Кратко говоря, всякий ожидает, что он так или иначе по существу ответит на обличение своего учения. . . Но о. С. Булгаков пишет: «Мое учение никогда не содержало и не содержит четвертой ипостаси во Св. Троице, но касается преимущественно отношения Бога и мира». . . (с. 52)

Прочтя такой ответ о. С. Булгакова и не сверив его с текстом м. Сергия, что выведет читатель? О. Сергию приписывают учение о четвертой ипостаси, а он сам пишет, что так не учит!

Постановление Указа Московской Патриархии, основанное на докладе м. Сергия, 1) признает произвольное, софианское истолкование, искажающее Православные догматы и «в возможных из него выводах могущее быть даже и опасным для духовной жизни» – учением чуждым. Святой Православной Христовой Церкви; 2) предостерегает всех последовавших ему, призывая к исправлению допущенных ошибок, и 3) откладывает всякое определение о самом прот. С. Н. Булгакове «как состоящем вне общения с Православной Церковью Московского Патриархата» до его возвращения к единству с Русской Церковью, обусловливая, однако, его принятие письменным отказом от софианского истолкования христианства и от следующих отсюда ложных выводов, а также письменным же обещанием неизменной верности учению Церкви.

О. С. Булгаков признает приговор Патриархии «нереальным, беспредметным и неисполнимым» (с. 49). Требование отказа от софианского истолкования догматов веры «представлено не в виде определений догматических, как это делается в случаях подобного производства, но в форме, делающей его неисполнимым по неопределенности своей: как я могу отречься от своего богословия, включающего все православные догматы, и, кроме того, еще и От неведомых других ошибок? Каких? Когда? В чем?» Здесь неожиданно проявляется у о. С. Булгакова канцелярски-формальное отношение к Церкви, противоречащее всему предыдущему: протестуя против «преждевременного (?) суда» над своим учением, он одновременно возмущается отсутствием окончательных «догматических определений», т. е. , по-видимому, анафематизм по поводу его доктрины. Не называется ли это, быть plus papiste que le Pape meme? Но Московская Патриархия более терпелива и последовательна в своих действиях: письменный Отказ от софианской системы – условное требование («в будущем, в случае возникновения дела о принятии прот. Булгакова в общение, поставить условием такого принятия, а равно и разрешения священнодействий, письменный отказ» и т. д. ). Указ имеет целью, прежде всего, предостережение православных от опасностей нового учения и ограничивается пока лишь его общей характеристикой. Как мы видели, догматические определения уже содержатся iroplicite в докладе м. Сергия. Развернуть их в ряд вероучитедьных пунктов дело, может быть, ближайшего будущего при дальнейшем развитии «софианских споров».

Далее о. С. Булгаков изъявляет готовность немедленно дать заверение в неизменной верности Православной Церкви, но решительно отказывается отречься от своей софиологии, которая «отнюдь не относится к самому содержанию догматов (?!), но лишь к их богословской интерпретации»; как «теологуменон» она имеет право на существование в Церкви. Нам незачем повторять всего содержания настоящей книги, чтобы доказывать несовместимость софианства о. С. Булгакова с догматами Церкви. Да и помимо этого, дело не в формальной верности догматам, утвержденным Соборами. Несторианство и монофизитство были согласны во всем с буквой православного Символа веры, утвержденного Соборами, однако никому из православных V века не приходило в голову признать их только за «теологумены», за допустимые в Церкви «мнения» о смысле основных догматов веры и восставать на этом основании против их осуждения.

Если о. С. Булгаков сам признает свое учение только «теологуменом», почему он так восстает против критики этой «личной интерпретации»? Если же для него его софиология – подлинное выражение учения Церкви, почему он в своей «Докладной Записке» не отвечает на критику м. Сергия прямым и безбоязненным исповеданием своих учений пред лицом Церкви, а старается их всячески затушевать? Почему он не ищет суда Церкви, не требует этого суда, не обращается ко всем иерархам вселенной, если его учение – православная Истина? Или он сомневается в этом и, желая все же сохранить свою систему, свое личное достояние, ищет поддержки «общественного мнения», которое так легко склонить на свою сторону? В этом ли цель его «Докладной Записки»? Нам было тяжело отмечать всякий раз эти ее черты. Мы не берем на себя права судить о. С. Булгакова. Нестерпимо трудно отказаться от «труда всей своей жизни». Но Истина выше не только труда всей жизни, но и труда жизни всего человечества, всех борений, мучительных исканий, слез и крови человеческой истории. Она одна может «сделать нас свободными» от рабства этому труду: Когда о. Сергий Булгаков пришел к стенам Церкви, не отрекся ли он без колебания от труда, превышающего не одну жизнь, – от 500-летнего труда гуманизма с его трагической судьбой? «Вы шли хорошо; кто остановил вас, чтобы вы не покорялись Истине?» (Гал. 5:7). Пусть не говорит о. Сергий Булгаков, что теперь перед ним «и догматически закрываются двери Матери Церкви». Двери эти всегда открыты для всех. Закрыть их может только горделивое упорство его большого, но ослепленного ума.

ЗАКЛЮЧЕНИЕ

О. С. Булгаков заканчивает свое изложение словами ап. Павла, «благовестника христианской свободы», которые хочет взять для себя в руководство: «Итак, стойте в свободе, которую даровал нам Христос, и не подвергайтесь опять игу рабства» (Гал. 5:1).

Неужели христианская свобода состоит в упорстве в своем «мнении»? Не является ли она, прежде сего, свободой от «своего», даже от «своей» природы, «своей» воли? И что он имеет в виду под «игом рабства»? Не легкое ли иго Христово, освобождающее нас в Церкви от пленения «стихиями мира сего», призраками и самообманами? Не говорит ли дальше тот же Апостол: «к свободе призваны вы, братия, только бы свобода ваша не была поводом к угождению плоти» (5:13), т. е. в данном случае к не отрешенному, природно-человеческому богомыслию, «это преданию человеческому, по стихиям мира, а не по Христу» (Кол. 2:8).

Сын Церкви не раб своей природы, не пленник своей воли, не узник философской системы – плода своего собственного творчества. «К свободе призваны мы», хотя и труден крестный путь самоотрешения, ведущий к этой благодатной свободе. Но «все можем во укрепляющем нас Господе Иисусе», Его же Имя да укажет отцу Сергию Булгакову путь, которым ему следовать. (https://azbyka.ru/otechnik/Vladimir_Losskij/spor-o-sofii/).

*

О мисли Сергија Булгакова – и о његовој православности (у којој  мери), у Србији, па и шире, данас се може разговарати са професорима: оцем Димитријем Калезићем (докторат о Руској философији свејединства (в. стр.: 28-32) – Антропологији философије свејединства и Библије, 1983), Здравком Пеном (докторат: Σοφία το Θεο κατά τήν πατερική παράδοση 

καί τά Ρωσικά θεολογικά ρεύματα 19. καί 20. αώνα – Премудрост Божија по светим оцима и руска теолошка струјања 19. и 20. века) и Богданом Лубардићем (студија о Сергеју Булгакову у Хришћанској философији: Између Софије и софиологије). Што се мене тиче, могао бих да изнесем одређену личну импресију о Булгаковљевој Софији, односно о ликовној представи Софије. На релацији Париз-Охрид може се срести сликарска представа устоличеног анонимуса, без ореола и без ознака, што би скупа требало да нас упућују на Христа. Зато се у њеном представљању стигло дотле да се Самој Светој Тројици придодаје она-Софија као четврта ипостас. Ова сликарска представа по Булгаковљевој замисли јесте нешто што се на Институту светога Сергија у Паризу сватра реликвијом, и што се крије од погледа већине православних верника. Но она има свој пандан и у представи устоличене и крунисане софије Охридске. Ову пак наткриљује сами Христос! Међутим, и ова целивајућа икона у храму Свете Софије у Охриду као и она Париска, подједнако су нетачно изображење Христа као једне и јединствене оваплоћене Софије! Обе поменуте представе просто не одмичу од једног анти-христолошког експеримента! Ако се Божанска Софија представља оваплоћеном, онда она не може бити и остати анонимном! Она само, и једино може бити иконизовани Оваплоћени Христос! Што у Паризу, и у Охриду, не видимо да је био случај!!!

У коме то дакле философском грму лежи зец, питање је сад? Грм је монистичка философија универзума, а зечеви су софиолози. На њих да тако софиологизују поделовало је оптимистичко хегелијанство.

(В.: Ј. Мајендорф, Хришћанско Јеванђеље и друштвена одговорност, у: Рим, Константинопољ, Москва, Интерклима-графика, Себастијан Прес, 2008, 237).

*

Све црквене личности које Матић истиче као дарвинисте и еволуционисте-еволуционаре, нису меродавне као изучаваоци и зналци. Оне су само декларисани чланови скупина оријентисаних у правцу идења ка уједињењу теолошког и научног света, или ка подели, а да се при том последице не рачунају. Апропо последица, ако се у том ходу, тачније срљању, богословима догодила јерес, они су сами томе допринели; зато би им од хитне помоћи било да послушају савет стараца Силуана и Софронија: „Држи свој ум у аду и не очајавај. Ако ли би то била тврда храна за њихове млечне зубе, тада би се требало опомињати чињенице да се теолошки итекако може подбацити, а научно итекако не добацити!

У теолошки подбачај пак може се још једанпут проникнути на основу ових кључних тема: теме зоо-примата, лансираног и стално обдржаваног да би Праотац Адам и Богочовек Христос били, и остали трајно омаловажени, заклоњени и елиминисани из наше земаљске стварности; то су теме потискивања појма греха и стања огреховљености: нечега због чега „творевина уздише и чека синове Божје да се јаве и да је ослободе; и опет теме потискивања послушности како Богу Оцу тако и духовном оцу, без које послушности се Домострој спасења и наше учешће у њему не би никако могли покренути; па теме језика развојног и преображавалачког добротољубља – кога учке и недоучке – подједнако сматрају да треба гасити. Тај пројекат као споредан код нас гурају неки професори Православног богословског факултета СПЦ (И. М., В. П., М. В., З. Ј., А. Ђ., А. Ј., …), већином свештена лица, док пројекат испуњења дарвинизмом и теоријом еволуције сваке стопе Српске Православне Цркве, па и шире, они гурају као главни и превасходан. Они му дакле приступају као једној несумњивој научној мантри. И како су само доследно пажљиви у паковању научне теорије еволуције и човековог примата-животиње у исту ту теолошко-научну амбалажу, да је то равно једној срцепарајућој појави у нас…! Истовремено са тим, они и њихови следбеници и апологете, укључујући Матића и Беговића, лицемерно се заклањају иза широких плећа „наших најеминентнијих научника … тако поштених и посвећених људи „научника еволуциониста који су теисти, … „изузетно посвећени православној вери, а при томе и еволуционисти… не као било какви, декларативни теисти … већ изразити верници у персоналног Бога … и неки наши савременици: знаменити и духоносни теолози … Калистос Вер.

Ми бисмо ипак, за сваки случај свима њима оставили простора за покајање, па макар то било због кршења заповести о неупетљавању. На њихов евентуални ламент над собом због замке у коју су се брзоплето стропоштали због сопствене лакоумности и сујете, штавише, због кичме коју су себи сломили губитком бриге о спасењу, следеће речи професора Београдског Универзитета, професора др Зорана Кинђића на све њих би могле да делују поучно и благотворно: „Теорија еволуције (заједно са теоријом о примату-животињи) само су једна научна теорија а не некаква доказана истина, како се у атеистичком свету обично мисли. И сам Дарвин је увиђао тешкоће у свом учењу: Како на основу пуког биолошког развоја објаснити развој музике (уметности), морала, религије? Теоријом еволуције, у складу са владајућим механицистичким погледом на свет, полази се од примата каузалитета, док се сврховитост одстрањује. Али како објаснити настанак органског из неорганског? Нико није успео да из неорганских супстанци створи живо биће“ (мисао пренета из преписке са проф. Кинђићем).

*

Не марим за наводне несумњиве, и убедљиве (читај увредљиве) доказе помоћу којих се лаковерни убеђују да припадну свету еволуционара. Мене није могуће убедити, па ни преварити да му припаднем! То не може да учини ни дух наше научне инквизиције, коме се, видео сам, и Матићев дух приклонио. У овом тренутку сазнајемо да је њему приступио и припао му тек новоангажовани дух професора Бориса Беговића. Он се, о чуда, одмах огласио као данашња, али и као будућа савест целе Српске Православне Цркве?! Мало стрпљења, па ће и ту бити: Како дошао тако прошао.

Неће бити могуће ни новoj комесарки у теологији и науци др Гејл Волошек да ме по систему оних наших старих, па и понеког данашњег: наредио комесар да нема Бога, примора да поверујем: да људи јесу од животиња и да су животиње! Односно,

да контрадикторно, и на придумку поставим питање попут др Гејл Волошек“Али како се можемо помирити са људским пореклом у мајмуноликим заједничким претцима”?!  И да погрешно одговарам, тумачећи Сергеја Бугакова: да је Рај и човеково блажено стање у њему прича из будућности, а не из прошлости, па да закључим да„Едемски врт означава нешто чему људски род и цела творевина стреми, а не нешто што је изгубљено у прошлости“;

опет и опет да попут исте др Волошек тврдим, богохулећи, да је мајмунско порекло људског рода „неприкосновена научна истина“ док ми хришћани још увек верујемо у “митове” о Едемском рају као савршеном стању, и да још постављам провокативно питање и дајем провокативан одговор: „Шта је Едем ако не савршено оригинално стање људи? Како онда можемо концепт Раја као “савршеног” стања “првобитних” људи који су у заједници са Богом, помирити са концептом људског порекла у мајмуноликим претцима?  Да ли онда треба да претпоставимо да су наши заједнички претци – примати, у ствари били у заједници са Богом – , а  да смо ми када смо постали људи, у ствари отпали из те заједнице?“,

и да на крају као др Волошек дам свечано-безумни закључак„Гледајући у проблем људи као животиња, ја бих истакла да људи јесу животиње.“ (Видети: Др Гејл Волошек, у: Вера, наука и мистерија(Faith, Science, Mystery)Себастијан Прес, 173, 171).

У вези са изјавом богохулне др Волошек треба рећи још и то да она компромитује и сами постотак смисла размишљања и бављења било каквом темом стварања и развоја, најтачније речено: промена! Она дакле лично прави такав салто фуриозо да из своје врсте директно ускаче у кожу и биће свога замишљеног и призиваног примата-мајмуна.

*

Да наставимо: Данас издати Истину и опет истину издати у маломе: због „фосила цијанобактерије из доба од 3,5 милијарде година, те због задњих заједничких предака примата из доба од 6 милијарди годинапа  због „првих примата који су еволуирали пре 60 милиона година, –  а сутрадан већ тиме истину и у целини издати, морао бих се запитати: Како бих ја телеологију или сврховитост у мојој апологији повезаности свега са Оваплоћеним Логосом могао оправдати издајом и проневером  самог себе?! А верујем, и знам да би слично питање себи неизоставно могао поставити и професор  Здравко Пено!

Да се присетимо како је Матић нас: мене и проф. Пена једноставно избацио из свога текста, а ми му напунили научењачку врећицу! Па смо му као научном истраживачу још све потанко исцртали у домену и у опсегу наших интересовања за дарвинизам и теорију еволуције! Везано пак за мене, учинио сам то, без обазирања на приговорe и критике, злонамерна учитавања и  оптужбе за паритетну одговорност, што све стиже на мој рачун од стране оних које смо до јуче поучавали као наше студенте теологије. Они нам данас опипавају пулс и прозивају за „непријатност и гордост, неукост и незнање, наивност и необавештеност“. И то чине након што су се сврстали у аскере, личну гарду и лобисте преосвећенога губитника. Жали Боже оцена на испитима које смо им издашно давали, јер видимо како се њихов протестантски дух надима да руши њихове професоре, да би сада они доминирали медијском Агором, и да би им се људи обраћали речима: Рави, учитељу! Зато предлажем Матићу да се зауставимо овде, да он не би опет морао да ме исцрпљује ментално док оживљујем и заливам мртво ткиво његовога текста. Такође га молим да се не заклања иза сајт–пирата: углавном богослова и канцеларијских могула, који су у стању, како се види из њихових језивих коментара: да исмевају и проклињу не само личност, него и сами њезин геном, и ДНК спиралу. Управо су такви Матића и ангажовали, једнократно га и употребивши: извесни православни хришћани, богослови који су засновали своје електронске андерграунд кругове и фреквенције, из којих они више не могу да израњају на дневну светлост, нити да се оданде отржу. Ето зашто сам ја Матићу морао да одговарам трактатом, док је он са друштвом протестантвујушчих стварао цео један латински проблем. Зато га је онда било лако лоцирати: код разоткривених хришћана дарвиниста и еволуциониста-еволуционара који се сви баве praevaricationisом (малверзацијом или проневером). Код тога треба прозвати и њиховог заједничког претка-примата у науци иза завесе, свештеног архи-пирата В. П., који је велики мајстор да лансира погубне јеретичке досетке и да их армира својом логиком: најпре теорију еволуције, која по њему нема алтернативу у науци док се не пронађе нека од ње боља плаузибилна (вероватна, наизглед истинита) теорија, па васкрсење које не подразумева обавезно и празан гроб, а затим да лансира и цео један догматски поглед на Цркву: која по њему није ни друго, ни више, до једно превозно средство. И сада по редоследу: по његовом првом проналаску дакле, сви људи се задржавају до даљњег у доминиону свога претка – примата-мајмуна – док се не пронађе неко релевантније и боље, логичко и плаузибилно  научно решење за наше порекло. Док у другом свом проналаску, о суштини Цркве, он је случајно и свештени крманош своје цркве-лађе као пуког превозног средства до Царства Божјег. Тако ће он до својих нових научних проналазака о њој, плаузибилно навигавати Јадраном. Наравно да ће он имати времена да се бар једанпут загледа, рецимо у Прву Посланицу Коринћанима, у речи апостола Павла о Цркви као телу Христовом, и о нама појединцима као члановима Његовог Тела: … (12, 27-30; 6, 15. Рим. 12, 5. Еф. 5, 30). А то под условом да хоће, и да може учинити, с обзиром на сву личну, несвакидашњу охолост, коју му сада потхрањује и проф. Беговић, и обрнуто, овај Беговићу?!

*

Неколико речи и о структури Матићевог текста. Ређање имена аутора и наслова дела датих у литератури, а без доследног и довољног, него само овлашног указивања на садржину и проблематику, те ређања истих у опсегу скоро равном живоме и примарноме тексту, није слутило на добро. Друга ствар: свега једанаест листова текста из литературе, који када се прочитају и искоментаришу, уместо да доведу до повећања текста (чланка, памфлета?, све досад нисам установио његову форму, …), у Матића они доводе до: смањења текста?! А то опет, не слути на добро.

*

„Због дужине текста“

једна напомена

евентуалним читаоцима

самог овог текста

 Матић ми је омогућио да полемишем са њим готово по свакој тачци његовога огледа; то јест, по моме избору тачака, и по сопственим не(могућностима). А можда ми је он омогућио и веше од тога: да се до миле воље лично, транспарентно и експлицитно изражавам. Идући тако све даље од првобитних оквира предвиђеног дијалога и полемике, и стижући дотле да чак почнем да тумачим његов текст и пишем схолије на њега, ја сам изгледа ненамерно проузроковао то да се сав његов текст, некако истопи. Зато је могуће да је и мој текст некако забасао, чак до у мали трактат. Зашто ми се то догодило када ме Матић никада ничим није задужио, штавише, када је мене и  мога колегу Здравка и наше текстове, на самом почетку своје перипетије са нама елиминисао, питам се до овог тренутка? Једноставно, тако се догодило: њему, да му текст замре, и да се раствори, мени, да ми се текст разгоропади, и да ми се омакне.

*

Још је једно преостало: Да неким нашим снобовима, размаженим и сујетним, погубљеним и лицемерним, удворичким и самозваним амбасадорима домаће теологије и науке – огранка за дарвинизам и теорију еволуције – међу којима и са којима наравно, и нашем саговорнику Матићу и наручиоцима текстова за исмевање недарвиниста и нееволуциониста, срочим један епиграм за њихов обелиск:

Исповедају и признају

оно што не знају;

нуде и дају

оно што немају;

у наслеђе остављају

квасац и мају

који баш не воде према рају.

**

Наш ауторски текст предочавамо најпре нашим епархиотима, а затим свим добронамерним пратиоцима нашег Епархијског сајта

Како употребљавати појам ζον θεομενον (зоон тхеуменон)

у православној антропологији

и остати на средњем или златном путу

православног богословствовања? 

 

Значење речи τὸ ζῷον, на основу Лангеншајтовог Великог грчког речника (Langenscheidts Grosswörterbuch Griechisch, Langenscheidt, Berlin-München-Zürich, 1970).

„Лангеншајтов речник доноси читав спектар значења ове речи. Реч је у текстуалним контекстима најчешће употребљена у свом основном значењу, које се односи на живо, живеће биће (Lebewesen, lebendes Wesen), створење. Она врло често указује на живо биће које је створено по слици или прототипу нечега (а у случају човека као живог бића, по слици Божијој). Реч денотира тј. реферира и на читав спектар других предмета, и у форми је каткад апстрактних а каткад конкретних појмова. Тако, реч указује често на пројекцију слике, у најширем значењу те речи. Али има и значење фигуреформеорнаментапластичног (уверљивог) приказивања нечега. Означава и слику, у најширем значењу те речи, али и уметничку слику. Изразом ζῷα (ἐγ)γράφειν ἔς τι означавају се фигуре или уметничке слике сликане на нечему.

Будући да су и животиње жива бића, појам денотира каткад и на животиње, али бива употребљен само као класни појам. Тј, будући да појам конотира само својство животиње као живог бића, односи се у неким језичким контекстима и на животињу. У функцији квантификованих појмова – и то како универзалних, тако и партикуларних и сингуларних, за животињу се употребљава реч τὸ θηρίον, упућујући на бесловесност као на животињско својство. Затим, реч ὁ θήρ, употребљена у мушком роду, указује на животињу. Синтагмом τὸ ἄγριον θηρον означава се дивља животиња.“ (Пренео с немачког и прокоментарисао Марко Делић).

*

Појам Τὸ ζον (То зоон) првенствено се дакле везује за појам живог, и живећег бића, док његово преиначавање у појам везан претежно, или искључиво за животињу, искривљује истину, и то најпре о самом том бићу, бићу превасходно човечијем. Зато је оно увек пропраћено предикатима и атрибутима, односно одређењима. Према томе, поступак упорног наглашавања човека као животиње на хришћанском терену наноси штету душама верника, док на нехришћанском терену исто чини свима осталима.

Шта може да следи као закључак из овог последњег става? Само то да, рецимо један самовољни и каприциозни тумач, на основу фантазија, „не зауставља своју какодоксију – једну или више – него да он још појачава своју дарвинистичку реторику!“

*

Коментатори склони оваквоме упорству већ су се сукобили са извештајима Светога Писма и Јеванђелиста, Светих Отаца Цркве и њезиних тумача, и то тако што су наметнули кривотворачки концепт; то јест фантазију. Овде још треба упозорити на опасност од прелести и упорнога остајања у њој, као и на занемаривање чињенице да се извор главне опасности налази управо у њему, у упорству. А то ће даље откривати чињеницу да дух обмане има своје начина да приступи једном упорном и несмиреном тумачу. Наиме, прелест има своје слојеве или таласе, који зачас покрију и прогутају упорнога експонента у послу обмањивања и самообмањивања.

*

А Ζῷον (зоон) дакле, најпре јесте живо јестество, живо и битовно биће; жива ὀντότιτα – жива ондотита као јестествено биће и јестество.

Када је прелест присутна иза богословске завесе, тада се и учитавање, интерполација и уравниловка врши; тако се уводе и дугачки рефрени попут: човек животиња, животиња и само животиња, па макар она била и боравила на самом путу ка обожењу. Али узалуд репетиције на десетине пута. Значење зоон-а остаје исто: да је човек живо биће-или најпре живи човек, док у пречестом наглашавању његовога животињства да он често није човек. Дакле напињању из петних жила да се читаоцима у погледу зоона наметне унификовани превод и смисао – животиње – сигурно неће допринети задатом циљу. Док ће  се пак често, и уобичајено, када је човек у питању, мислити на живо биће и животоносца, као и на све његове атрибуте.

Генерички, зоон је најпре живо биће и живуљка, а само успутно и у том смислу говорећи, он подразумева и животное  (упоредити са изразом животиња код А. Јевтића). Други тумач говори да  се „Зоон као живо биће и зоон као животиња не може поистовећивати. Зоон за човека увек иде уз атрибут и предикат, те не означава животињу, него живо биће. Зато је он Божје створење, а не еволуциони случај! Какве дијалектике има у томе ако је човек животиња? Како припадање животињском свету имплицира чињеницу да је човек животиња? Зар то не негира Бога као Творца? Ако је реч о сличности, није реч и о истости. Прашина не значи прах, него материју. Како је то мртва материја могла да одлучи да постане жива материја, а како опет животиња да одлучи да се претвори у човека. У чему се онда ту огледа творачки допринос Божји? Зар је Бог милијардама година имао и толерисао неку животињу-примата, па у једном тренутку одлучио да је претвори у човека? Зашто би то Бог учинио?“

*

Мирне савести и безбрижно се може изјавити да израз Калистоса Вера: евхаристијска животиња спада у новотарију, која ретко коме може да падне на памет. А сада најекстремније питање: Какав одговор бисмо ми могли дати Господу на Страшном Суду у вези са изразом зоон? Наравно, само приличан, и онакав у коме би човек био живо биће у подвигу обожења, док не и неприличан одговор: животиња у подвигу обожења.

Таквим одговором се избегава опасност, најпре од називања човека животињом, а затим се, видели смо, отклања опасност од околишног довођења човека у везу са претпостављеним му приматом или животињом-претком. А када у крунском тексту једног заговорника тезе: човек – животиња – примат – једанпут откријемо матрицу његовог размишљања и теологизовања, тада и лако разумемо његову амбицију да он своју, рецимо филолошку константу зоон преиначава у сурогат (животињу), и да при том тенденциозно промовише те преинаке у сопствено екс катедра учење. Тако у наставку, своју ранију тврдњу ex nihilo nihil fit“, он сада, хтео-не хтео, мора да преиначи у тврдњу да нешто долази од нечега.

*

Ствар се овде не регулише, него се већма погоршава, и тако до две инстанце: прве, до бесомучног понављања да је зоон домицилно место животиње и обрнуто, и друге, да се са човеком који се не обожује може чинити све што је другом човеку, његовој демагогији, политици и империјализму по вољи, те и да му се то стварно може учинити. Дакле демагошки приступ филолошкој, и природно философској и теолошкој семиологији и семантици чини свога истраживача неосетљивим за светоотачке нијансе, иза којих се иначе увек налазило надахнуће ради опстанка богословља, као и сама свемоћ богословља.

*

У погледу израза и исказа зоон код црквених отаца: Григорија Богослова, Јована Дамаскина, … горљива жеља појединих ерминевтичара и апологета да докажу да је човек фундаментално животиња, делује демагошки, и лобистички, али и ствара слику човека који удара главом о зид, еда би се кроз њега у нашу унутрашњу светињу увео примат-животиња као наш родоначелник (?!) Дакле у једном ауторском тексту много пута тенденциозно поменути тезу о човеку  зоону као обожујућој се животињи, у поређењу са светим Оцима који су то у вези са темом само успут учинили, или нису, асоцира нас на пошто-пото донесену одлуку „подстакнуту жељом и чињењем правде једном теолошком појму да би се дошло до богословске истине“; односно, да би све било по сопственом умишљају. Док се легалитет тој смелости даје изразом животиња у процесу обожења (ζῷον θεούμενον) „у разним варијацијама (сада већ безмало као опште местонаводима у савременој патристици …“

*

Можемо ли поставити питање разлога евентуалне, од стране црквених Отаца употребе израза το ζῷον θεούμενον (зоон тхеуменон) са значењем обожујуће се животиње? Дакле питање разлога употребе најпре од стране најтананијих песника и казивача, рецимо: Григорија Богослова и Јована Дамаскина, па Симеона Новог Богослова и Порфирија Светогорца, те Јосифа Исихасте? Дакле, у коликој мери је њима као изразитим подвижницима телоноштво било тешко за подношење, с обзиром да их је оно ометало у непрестаном созерцању Бога; ометало их телесно-умним, односно душевним искушењима? Поготову ако је Григорију, по сопственом исказу, сопствено тело воњало? Састављачу Најстарије Погребне службе узете из Евхологиона (10. век), односно Барберинскога кодекса (790. г.) опет, „човечји живот је био пролазна сенка која мало цвета па вене, … оно што је од земље у земљу да се враћа, … уместо клонулости духа да се даје умањење славе, … прах праху да се привлачи, … магла нерасположења да се просветљује умном светлошћу, … да пролазимо посред сенке смрти, … да смо саздани од земље и осуђени одласком у њу, … да се сви распадамо, … иако смо Владичиним ликом почаствовани, … да се молимо да се настанимо у месту светлом, … јер се наш прах раствара у прах, … да смо ми у светској тами и у власти непријатељских сила, … да смо из долине плача, … да је смрт прогутала свероднога човека, … све и сва да је таштина, … ми прах и пепео, … да распадљивост не наслеђује нераспадљивост, … сваки од нас да ће се од својих дела прославити или постидети, … по гресима да ћемо бити одведени на место мучења, … све и сва људско да је сујетно, … Мудрошћу Божјом да смо створени, и из разних и супротних суштина да смо се пројавили као једно словесно живо биће, … Бог да је спојио и сјединио наш ум са земљаном грудвом, невидљиву душу са видљивим телом, … да само Човекољубац може утешити и разгалити ожалошћене, и да само Он може уклонити тешко бреме нерасположења из њиховога разума, … Судија да нас низводи до ада, … Створитељ да нас је произвео из небића у биће, … (в.: Велики Молитвослов, Манастир Ћелије 2011, 395-404).

Свети Симеон Нови Богослов опет, сав је горео благодаћу као неопалива купина, чак до осећања мириса свога нагорелога тела но без опасности да ће га она спржити, а да ће се он на крају телесно дословце растакати од измождености подвизима. Баш као што је и преподобни Порфирије Светогорац захтевао операцију тумора на глави методом спаљивања овог ужареним каутером, без анестезије. При том он није осећао бол јер се, будући духом пренесен благодаћу до распетога Господа на Голготи, лично налазио под Његовим Крстом, и био опчињен крвљу која се сливала низ Господње Тело!

Није ли дакле залудна упорност да се човек као живо биће – зоон тхеуменон – представи искључиво као животиња на путу ка обожењу? И опет, овај израз само као једно настојање и једна новотарија, без могућности да ико сазна узрок толикој упорности у доказивању и самодоказивању? Овде је дакле реч како о ерминевтичарима и тумачима, тако и о нама осталима, пред којима се спроводи ова суманута истрага порекла човека, и његовога довођења у везу са приматом (!)

*

Тврдња да се израз „животиња у процесу обожења“ „у разним варијацијама (сада већ безмало као опште место) наводи у  савременој патристици“, и да је то „скраћена синтагма целог одељка из Беседе 38 (од. 11) Григорија Богослова (ζῷον … θεούμενον), чија изворна верзија гласи: *Живо биће (сам), овде устројавано, и другде пресељавано, и кончина тајне, стремљењем ка Богу обожавано* не поправља ствар у корист човека као животиње у процесу обожења, него ту саму ствар, побија! Јер, управо видимо да нам најоптималнији одговор на сваку недоумицу и  на сваку двосмисленост те врсте даје сам свети Григорије Богослов! Он држи средњи пут, а не  Нелас, Вер и остали … који се држе скраћене варијанте ζωον … θεομενον – animal deified! Ми дакле на њу код њих гледамо као на новотарију, и при том нам се не даје могућност да сазнамо узрок толикој упорности код њених ерминевтичара и тумача. Осим ако се не ради, понављамо већ неколика пута, о њиховом каприцу и инату да се по сваку цену истера своја фантазмагорична (ката фантасиан) теорема о човековом анималном примату!

Јер како другачије разумети спремност једног ерминевтичара епигона да се усред исказа светога Григорија о човеку као „живућем бићу у процесу обожења“ уметну заграде са исказом животиња у њима, и да се то брани као „снажна потврда“ своје фантазмагоричне (ката фантасиан) теореме?! (В.: Еп. проф. др Максим Васиљевић, Шта је тачно рекао Свети Григорије Богослов?, у: https://www.eserbia.org/sa-culture/bishop-maxim/1189-da-li-je-covek-zivotinja-u-stremljenju-ka-obozenju). И да се у следећем тренутку, опет побијањем и опозивом себе самог и своје теореме одмах изврши позивање на светог Василија Великог из обраћања префекту Модесту: „Створење сам Божје, коме је заповеђено да постане Бог“. Опет и опет види се како самовољни тумачи крчме светога Григорија Богослова у речи о човеку као „једном живом бићу (= животињи – поновним растезањем, или сабијањем светитељевих речи), док се оно, живо биће, састоји од обеју стварности“. Па опет следе учитавања фикс-идеје: „Ја пак исповедам да је човек промењива животиња … (уместо живо биће – Беседа 39, 18, PG 36, 356B, чије би једнострано назвање ерминевтичар сматрао тривијалним! Следи даље аргументисање ради одрживости сопственог теологумена, који се сада већ увелико, по упорности, протежира и као сопствени догмат).

Како пак схватити и хвалисаву изјаву црквених заговорника теорије еволуције да ће они засад остати при овој научној теорији као јединој плаузибилној, а ако буде дошло време да се она као већ застарела смени новом и тачнијом, да ће они бити ту да је одмах прихвате?! Другим речима, да ли ће они сваки пут тако чинити: једно смењивано научно мишљење у вези са догматима Цркве замењивати другим, и непрекидно стварати смутњу и хаос у Цркви, више бринући за свет који почива на сујети и који ревнује по духу који је у свету, неголи чувати непромењеном истину о свим стварима и чињеницама  црквеног Откривења и Предања?! Коначно, колико ће ту, и да ли ће икада бити места за реч апостола Павла: Нека у вама буде исто мишљење као и у Христу Исусу (Филип. 2. 5).

*

Да ми људи не бисмо хулили на човечанску природу Христову стављањем саме ове у контекст зоона, сетимо се да је Бог створио човека на посебан и јединствен начин, такође га измештајући из контекста зоона да се он не би и животињом називао. Дакле, ми „не можемо да указујемо на човека као таквог: он је увек човек у односу на животињски свет“ (свети Јован Дамаскин, Источник знања 7). А опет, „да би га издвојио из пуке општости“, сами Дамаскин човеку придаје „важну карактеристику: словесност“. Ако би се рекло да  човек није живо биће, то он не би могао ни човеком бити. Ако ли би се опет рекло да није словесан, он тада такође не би могао бити човеком.

Самосвојност у појму човек огледа се у томе да је он конкретан и да увек постоји као ипостас, те да зато нема места претпоставци да он треба да задржава своју везу са животињом. Зато, када се једанпут у обзир узме човек, не може се обавезно узимати у обзир и животиња, јер би се дошло у неминовност да се при узимању у обзир животиње, и човек узима у обзир. Дакле, животиња је одрешена од човека. Када би нестало човека, и када га више не би било, а животиње макар и постојале, то тада не би имало никакве везе са човеком непостојећим од раније; изузимајући при том нечији упорни ум који би из животиње, односно из примата, или коња, или пса, или сличне живуљке, даље, и опет самом еволуцијом, хтео да изводи човека. Али тек би тада то био нонсенс! Смештање човека као зоон-а у род, не изводи га из људског бића као рода, него га у томе роду задржава; и то је, рекли смо, његов атрибут и одредница, заједно са одредницом логикон, односно ипостас. То јест, икона и подобије. Дакле, чињеница је да  се човек неће загубити у родовима других живих бића и живуљки и животиња, јер, ту је његова ипостас да га она од свега тога сачува. На тај начин је врста подложна самој себи, то јест роду, који је род неприкосновен када је људски, и коме еволуција не може да науди, јер је човек посебно установљен. Зато су Петар и Павле на пример, жива, конкретна, словесна и ипостасна бића, иако подложна смрти. Смрт опет, раставиће целог човека на његове саставне датости, задржавајући га привремено у томе стању до дана устајања или васкрсења. Према томе, као што зоон самој ипостаси неће дати биће у смислу њеног узрока, тако ни смрт неће дати смисао самоме васкрсењу, него обрнуто.

*

Сада и овде човеков живот тражи стално унапређивање. Сразмерно томе унапређивању он је окренут Јеванђељу и Јеванђеље њему, заједно са његовим садржајима који постају садржаји нашег живота. Они постају живот једног живог, ипостасног бића на путу обожења, односно охристовљења. И само је за њега, дакле за човека обезбеђена одредница да је он словесно и богоумно-богомудро биће, призвано да царује са Христом. И при том да се он, човек као зоон тхеуменон креће у своме назначењу: вечно обожујућега се кретања и вечно крећућега се обожења, како у кретању тако и у мировању. „Из свега реченога је јасно да за Оце Цркве уникалност човека не треба тражити у чињеници да је он нека врста животиње са највишом могућношћу за развој својих биолошких способности“, већ је треба тражити у томе да је он зоон тхеуменон – таква врста бића „ чији се идентитет“ остварује у пуној и „вечној заједници са нествореним Богом“. Зато, после ових речи еп. Максима понављати и изнова и изнова форсирати од стране самога њега  „да човек, штавише, јесте животиња (на путу обожења)“, и да „за аутентичну теологију не може представљати никакав проблем увид у то да је човек сродан или да је настао или да се развио од животиње“, шта би друго значило до сталну сопствену тврдњу, и стално сопствено побијање исте! А то већ показује конфузију код посезања за свима и за свим средствима, само да би се истина натегла до те мере да се она сломи у рукама, или да се обије о нечију главу. Да је то тако, потврђује и сами крај крајева ове и овакве врсте теоретисања. Ту се сами теоретичари хватају у замку. То јест, сама истина их лови. На пример: „Оно пак што га“ (човека) „раздваја од свег животињског света и остатка творевине не спада у раван биологије (фисиологије) – теолошки прецизније: природе – већ спада у раван благодати Божије, тј. дара иконе (подобија или слободе), којима је човек над-природним путем (дакле не-природним), уздигнут изнад остатка творевине.“

*

И тако. Неко рекне па порекне, рекао је, а као да није рекао, каже, а као да није казао … Заиста, све паки на текушче, и паки на первоје?! А не знамо докле, рецимо као епископ проф. др Максим Васиљевић (I. II. Шта је тачно рекао Свети Григорије Богослов?, III. Слична места код Светог Јована Дамаскина и других Отаца Цркве, у: https://www.eserbia.org/sa-culture/bishop-maxim/1189-da-li-je-covek-zivotinja-u-stremljenju-ka-obozenju).

Нови светитељ пак, нови богослов и нови учитељ Православне  Цркве, Јустин Нови Ћелијски (Поповић), говорио је утврђено, и постојано.   У Недељу Православља, у Саборној Цркви у Београду, марта месеца 1943. године, он је изрекао следеће речи:

„У сваком цвету, свакој птици налази се мисао Божја – Човек је највиша вредност у свим световима, он је мали бог у блату; ја бих роптао на Бога што ме је створио човеком да није Исус Христос живео на земљи. – Христос, то је одговор на сва човекова питања, после Христовог доласка небеса су остала стално отворена, успостављена је стална веза између Бога и човека – човек, то је икона Божја, род људски, иконостас Божји“ … „циљ човечјег живота, његова непрекидна тежња, треба да буде остваривање Богочовека Христа у себи. Ви имате кичицу, малајте, малајте све дотле док не измалате Христа у себи. Сваки грех, свака страст, сваки порок, прљају лик Христа у вама. Човек са много грехова је човек без Бога … „Православље каже: човек је икона, Европа каже: човек је звер. Православље каже: род људски је иконостас, Европа: то је зверињак у којем јача звер побеђује слабију – човек је највиши зато што је Бог утиснуо свој лик у њему – Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем.“ (В.: Владета Јеротић,  Дневник 1938-1945, Ars libri, Београд, 2019,  стр. 108-110).

У преносу смисла речи светога Григорија Богослова, Григоријев изучавалац и коментатор, владика Атанасије Јевтић нам је саопштио (најкасније 1998. године, а сазнао најкасније 1982. године) да је „та живуљка, човек, овде (…) створена, и (да је) овде о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али (да) је за другде назначена, и као крај те тајне (да) јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен.“ Дакле, не како је речено на основу прве и последње речи славног Григоријевог „христолошког исповедања антропологије“ (живо биће сам … обожавано = ζον … θεούμενον  ), и опет не пре неголи,  како „живо биће јесам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. (Видети: Владика Атанасије, Живо прдање у Цркви, Братство Св. Симеона Мироточивог, Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238).

*

Насушне еклисиолошке теме

Еклисиолошки модел један и многи

 

Еклисиолошки модел један и многи одржив је само под једном претпоставком: останка у оквирима еклисиологије, и њеног непресликавања на тријадологију. У противном случају, у случају поистовећења еклисиологије са тријадологијом, и обрнуто, поистовећења тријадологије са еклисиологијом зарад афирмације управо тог модела-модела један и многи, његови заговорници ће неминовно бити одведени у ћорсокак; тамо где се поистовећују икономијска и теолошка тријада; када се и незадрживо појављује субординација унутар тријадолошког догмата.

А тада би већ Отац био један по власти, а Син и Свети Дух би били остали по части. То би узрочно-последично проузроковало рушење и једног и другог догмата – и даље страхоте – страхоту укидања божанског једносуштија, – догматског појма пар екселанс –, ради којег су наши Свети црквени Оци водили ратове против јеретика, страдали од њих, али их и побеђивали! Дакле сви они који даље буду доводили у питање неприкосновеност богословских догмата и канониолошких категорија, и неподобштинама својим експериментисали на месту светом, вргнуће себе у семи-гностицизам, и касније, у фул-гностицизам!!!

Задубимо се у овај процес. Монархију Бога Оца пресликати на ингеренције цариградског Првопрестолника, који се и у улогу Милет-баше расколних Украјинаца данас веома уживио, па затим фанариотску еклисиологију моделовати према гео-политичком тренду Вашингтона уз асистенцију мајдановаца-унијата, … за велики Божји ајтар, неће ли порекло овог дела бити од онога кога су наши Свети Оци назвали Великим умом, а блаженопочивши Патријарх Павле Кусим?!

Иначе, промоцији идеје првенства Цариградског црквеног Трона над осталим патријаршијским Троновима Православне Цркве са једначењем појмова по части и по власти, те са истицањем појма субординације који  садржи ознаке фаворизовања Првог Трона наспрам осталих црквених Тронова, било је могуће присуствовати свакоме од нас који се најкасније 2001-2. године нашао на предавању на ову тему Митрополита Јована Зизјуласа у Атини, у задужбини Гуландри Хорн. Иста ова гледишта су затим понављали његови епигони по Европи и у теолошким школама, а што чине даље, и све до овога часа. С друге стране, како онда на предавању у поменутој задужбини, тако и данас, ово мишљење које има амбицију да прерасте у догму, није имало, и нема пријема код већине; ни ад хок, ни апостериори! Али тамо где је наишло на пријем, оно не престаје да делује разорно, управо као догма измозгана ради црквеног престижа, а сада већ и ради гео-политичких аспирација!

Не треба бити пророк, поготово не зао, да би зналац ових ствари могао закључити да увођење еклисиолошког примата у тријадологију с описаним ознакама и јеретичким тринама, ма од чије стране, и циљано долазио (на пример од Васељенског Патријарха ради теоретског и догматског и практичног уздизања Цариградског и Васељенског трона у статус и са ингеренцијом и по власти), неизбежно доводи црквени Цариград – Други Рим до пада у вишестрану јерес – свејерес; као што је рецимо, својевремено био довео у папоцезаризам, па у свејерес, и Први Рим! За почетак, Цариграду или Другом Риму прети, и у њега се већ увукао источни папизам! У наше дане и та се пошаст обистињује на васељенском нивоу; беспоговорно се протежира од стране првог међу једнакима, и од стране свих његових лобиста, односно теолога-корифеја даље се лансира! Заједно са тим ми постајемо сведоци још једне појаве: синдрома другог плућног крила – синдрома који је проистекао из несрећне синтагме, лансиране од стране једног недавно умрлог Римског Понтифекса Словена – који иначе није волео православне Словене! А није их волео до тог степена да је јавно заговарао и предлагао бомбардовање Срба и Србије од стране НАТО-крсташа. И оно се 1999. године и збило!

Продужени модел први и остали

 

Идеја о источном папизму поникла у глави Грка првојерарха  Метаксакиса, у распону од стотинак година еволуирала је у јеретичку теорију и катастрофалну праксу Грка првојерарха Вартоломеја Првог, која је онда и Тело Христово Трећег Миленијума хришћанства заразила. Ову проузроковану неравнотежу богочовечанске еклисиологије у правцу одлажења у еклисиолошки манофизитизам, и то на штету људске црквене заједнице ми смо као разрађену запазили најпре у догматском дискурсу Јована Зизјуласа. Првенство Оца у његовом личном и вечном односу са Сином овај митрополит без пастве пренео је у временско-икономијску раван еклисиологије, и тим чином је самог Сина истиснуо из вечног, али и историјског односа са Оцем и Духом. Док Духа Светога овај фронт-мен Фанара учинио је маргиналним. Тако се дошло до предворја источног папизма! Штавише, до прекорачења његовога прага управо ових дана. Како би дакле гласила фанариотска формула за источни папизам, с обзиром на status quo Православља? Први без и ван једнаких (primus sine et extra paribus), а не Први са и међу једнакима (primus sine et inter pares).

Искушења у Великој Цркви

или

како се то у Првоме међу једнакима

унизила Православна Црква

 

Златна епоха православне неопатристичке еклисиологије Истока и Запада 20. века, авај, завршила се у наше дане расколничким испадањем првојерарха Цариградске Патријаршије и његових истомишљеника из зглобова јуначке деснице и колена. Опет у оној Цркви која је давала запажено сведочанство вере на свим меридијанима света и наше епохе-не само епоха прохујалих.

Након ађорнамента који су неки фанариотски богослови постигли и на Западу и на Истоку 20. и 21. века, првојерарх Велике Цркве и Икуменикос, храбрен политиком камариле саветника и ађорнаме(н)тљиваца, посрљао је у опасност да диктира убрзано отуђење од своје домалопређашње једноверне браће!

Сви патријарси-јеретици који су седели на трону Цариградске Велике Цркве били су и утицајни богослови. Њиховим путем-путем разарања Цркве, ми нерадо питамо: Није ли кренуо и актуелни Патријарх Вартоломеј Први?! И то најпре:

теоријом о свом ултимативном двојном ауторитету првога међу црквеним престолима како по части, тако и по власти (који је и политички и императорски узето, став васељенски, и као такав доминирао је на Свеправославном Критском Сабору 2016. године. Сматрамо да се баш зато Икуменски Патријарх тамо и оглушио о једногласни став већине предстојатеља Православних Цркава у вези са неприхватањем другог брака свештеника. Зато им је он и гласно одмаздио изјавом да ће лично дозволити други брак свештеницима у границама своје јурисдикције, – што ће рећи: у границама васељенским.

Подједнако се он оклизнуо и о јединствен став првојерараха о неугрожавању црквеног поста. И опет једног од његових огрешења које се тицало услова под којима је Делегација јерараха Српске Православне Цркве пристала да учествује на свеправославном Сабору на Криту: њен захтев да се за расправу уврсте теме и проблеми Аутокефалије, Аутономије и Диптиха у Дијаспори Православних Цркава, … Уместо тога кован је у тајности план  да Дијаспора Православних Цркава, међу њима и Српска, изгуби самосталност својих епархија! Како?! Фамозним лоцирањем ових унутар Васељенског црквеног комонвелта! Теоретски и де факто стављањем копуле или везника –у– на месту које припада присвојном придеву! На пример: епископ у Канади (а не као до сада: епископ канадски), епископ у Западној Америци (епископ западноамерички), епископ у Аустралији и на Новом Зеланду (епископ аустралијско-новозеландски), епископ у Аустрији и Швајцарској, (епископ аустријско-швајцарски), епископ у Будимпешти (епископ будимски), епископ у Немачкој (онда епископ Франкфурта и целе Немачке, сада епископ диселдорфски и немачки) …

Овај став Цариградског Патријарха и његове експертске комисије саветника, те други ставови које нисмо поменули, рецимо онај у вези са еклисијалношћу неправославних конфесија, затим агресивност нотара који су искамчивали потписе мени као учеснику Сабора на Криту, допринело је да лично, пркосећи притисцима да се прихвате неподобне теме и отпађујућа од вере решења, подједнако због насртљивости нотара, одлучим да не ставим руком нити један свој потпис на званичне документе Сабора или на његове Акте. Међутим, то ми није помогло! Мој потпис се нелегално, и без личног пристанка~нашао у Актима Сабора, и то откуцан електронским путем. Понављам, без мог знања, и одобрења! По личном запажању свеукупних резултата, неприхватљиво је било гросо-модо темпирано навијање воде Председавајућег на сопствену воденицу; његови покушаји да се учесници Сабора преведу жедни преко воде. То запажење се као генерално стицало, понављамо, наметањем разних решења, и без претходних ваљаних саборских расправа.

*

За разлог пак неуврштавању теме Аутокефалије и Диптиха у Дијаспори у Агенду овога Сабора сазнајемо ових дана: 6. јануара 2019. године. Цариградски Патријарх је на основу свог недавно (крајем 2018 г.) самопрокламованог потенцијалног права да подељује аутокефалију унутар јурисдикција свих осталих Православних Патријаршија и Архиепископија, Аутономија и Егзархија, то право активирао у Кијеву, потписујући расколницима у Украјини свој волшебни Томос о Аутокефалији.

Најновије разарање саборности, чиме и јединства Православне Цркве (увођењем и озакоњењем безаконог источног папизма на Бадњидан?!) уследило је по диктату Вашингтона, давнашњег политичког центра и налогодавца, који се авај!, не појављује први пут као неко ко хоће, и сматра да сме судбински да утиче на савремени живот и токове историје Цариградске Патријаршије! Док преко ње, наравно, и на савремене историјске токове целокупног Православља!

*

О маћехинском опхођењу матере Првопрестолне Цркве спрам своје кћери-Цркве Кијевске или Московске или целе Русије уверава нас њезин хронолошки континуитет. Наиме издајства сопствене кћери од стране матере имају своју дугу историју:  издајство Унионистичким Сабором Фераро-Флорентинским Цариграда и Рима (15. век); издајство колаборацијом Цариградске Цркве са руским живоцрковницима и обновљенцима-комсомолцима против Московске Патријаршије и Руског народа (19-20 век); у овом тренутку издајство најгрубљим канонорушилачким уплитањем Вартоломеја Првог предстојатеља и троноуседелца, у канонску јурисдикцију Московске Патријаршије над/са Украјинском Аутономном Црквом (21. век). Коначно, да ли и преношењем Столице из Фанара у Кијев?!

*

Васељенски Патријарх Вартоломеј Први иначе, пред братом му Кирилом Патријархом Московским и све Русије, рекао је љутито да исповеда само један једини страх: само страх од Бога! Свакако да се он боји! Само, питамо се, од којег бога? Да ли онога који му седи у Вашингтону?!

*

Сабором нечестивих расколника у Кијеву председавао је актуелни Митрополит галски. Ми не верујемо да је са њима био Бог, већ верујемо да Бог није био са њима! Јер да је Бог био са њима благочестиви актуелни митрополит галски и неблагочестиви Украјински расколници са копредседавајућим Сабора Председником државе Украјине и краљем чоколаде Порошенком, не би својим зборовањем заједно оскрнавили Кијевску Свету Софију. Целокупно ово богохуљење добило је најшири оквир и одјек галиматијаса или жалосног спектакла, опет у цркви Свете Софије у Кијеву, 3/21 јануара, у недељни дан – дан спомена Светог Марка Ефеског, а ради устоличења наводног митрополита Епифанија за предстојатеља тзв. Нове украјинске Цркве. И опет у присуству актуелног благочестивог Митрополита галског, благочестивих представника неких светогорских манастира и наравно, поглавара Грко-католичке цркве Свјатослава Шевчуке и његове пратње. Нескривено или прикривено, тек, нашој православној браћи Украјинцима и Русима ето Ватикана на левој обали Дњепра!

Како ли се само  благочестиви Митрополит галски осећао у епизоди помиритеља Светог Митрополита ефеског Марка и Грко-католичког Поглавара Свјатослава у овом режираном спектаклу, питање је сад!? Не умањујмо сензацију! Зар није требало да благочестиви Митрополит галски на овај начин измири Светог Марка Исповедника-Новог Јерарха, с једне стране, и Ватикан, с друге, еда би Римски папа могао тек сада да узвикне: Сада смо све учинили! – и да коначно одахне?! Ако је благочестиви Митрополит галски сакао франачку смокву, добио је франгосику. Али то није све са њим у вези.

*

Наредни саблажњив корак Другог Рима на Босфору могао би бити повођење за Првим Римом у аферама Трилатерале и Билдерберговаца против човечанства. С обзиром да се  Епископ Константинопоља сада у питањима гео-политике поводи за Епископом Рима, питамо се: Ко би се од цариградских митрополита кардиналу и државном секретару Ватикана Пјеру Паролинију могао јавно придружити на следећем самиту Клубаша?! Претпостављамо да ће та персона бити Митрополит из катафигиона Ј. З., и ако се после украјинске афере, чији је и он спиритус мовенс и један од архи-сценариста, ипак усуди даље да крши једанаесту Божју заповест о неупетљавању! Или ће тај срећник опет и опет … бити, нико други до актуелни благочестиви Митрополит галски?!  Јер он је неко ко обећава, он је лакокрили делатник на њиви украјинској, он је отправник мисијских послова, он је критски грифон!

Наравно да он тај јарам данас носи са канонистом Пантелејмоном Родопулосом, историчаром икуменских ствари професором Власиосом Фидасом, и са њима све до недавно живим Митрополитом Дамаскиносом Папандреуом.

Православље Вашингтона и НАТО-а

 

Ако настане (?!) Вашингтона и НАТО-а Православље унутар Патријаршија, Архиепископија, Аутономних Цркава и Егзархија: Цариградске, Румунске, Јерусалимске, Александријске, потенцијалне либанске и сиријске унутар Антиохијске, па Албанске са Рашко-призренском епархијом у свом саставу, Атинске, Атонске Горе, Синајске Горе, Бугарске, Финске, Естонске, Словачке, Мађарске, Украјинске, потенцијалне Бесарабске или Молдавске, потенцијалне Турске или Гагаузијске, потенцијалне Катарске, расколничке Македонске, садашњих парасинагога: Црногорске, Рашко-призренске у егзилу, планираних: Босанске, парасинагоге у Хрватској, Лекоф-а, Западно-Европске Архиепископије, Супер Православне лиге расколника одметнутих од свих Православних Цркава са центром у Лисабону и Америци … ), паралелно са њим-са Вашингтоном и НАТО Православљем, с једне стране, настајали би и истински православни исповедници, мученици и новомученици, (по)страдали од НАТО и Вашингтонских православаца, с друге стране. С том неизбежном чињеницом треба се суочити, и са њом одмах почети рачунати, па и у одбрану кренути!

Младоумници и педарогерондес

 

Синдром Илијевих синова

Довољно је ученику да буде као његов учитељ. Ако ученику то није довољно, онда са обојицом, учитељем и учеником није све како ваља и требује; у том случају бисмо имали ситуацију да нити учитељ јесте био прави, нити да је ученик био прави, него да су обојица били слепи. А ако слепац слепца води, зар неће обојица у јаму пасти? Ако ли се опет ученик оглушује о савете једног и више својих учитеља, зар тада нећемо имати пример више достојних учитеља и само једног недостојног ученика?

Али ако учитељи из неког разлога, рецимо разлога тела и крви, а не смирења и богонадахнућа ћуте, и трпе да њихови ученици у Цркви изругују светињу, зар се код њих неће појавити синдром Илијевих синова Офнија и Финеса?! Синова који су Богу приносили отуђено и оскрнављено житије (в.: Уторник Прве седмице Великога Поста на Повечерју Покајног Канона преподобног Андреја Критског, Посни Триод, 103). Дакле због неразумне болећивости, мекуштва и заслепљености првосвештеника и свештеника и судија спрам деце која саблажњавају народ и наносе му душевну штету и ране, данашњи Филистеји могли би да потуку данашње духовне Израиљце и да им одузму ковчег завета православног богословља: библијског, отачког и предањског (упоредити са Првом Самуиловом 2, 22-25, 33-35, 4, 17-18).

Ако ли опет духовни Израиљ сасвим застрани, суд ће кренути од Божје куће, а десница Господња ће, знамо, бити тешка. Зато је најтрезвеније покајати се одмах, и престати чинити  безакоње у православном богословљу: православној еклисиологији, православној догматици, етиколошком, иконолошком предању, … канонском устројству Православне Цркве.

Покајати се и изаћи из прелести, да, свакако! А тражити оправдања за грехе, нипошто! Дакле, треба се покајати за грехе учињене спрам:

Светог Писма (Оваплоћеног Логоса Новог Адама, Праоца Адама, Праматере Еве, Апостола Павла … ),

Светог Предања и Светих Отаца (Григорија Нисијског, Максима Исповедника, Макарија Великог, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе, Светог Саве, Владике Николаја, аве Јустина Ћелијског …),

Светих тајни (игнорисањe Чина Проскомидије у саставу Златоустове Литургије …),

Библијско-отачког и светотајинско-химнолошког појма душе и благодати и игнорисања истих … ,

Бити или не бити нашег човека по Божјем лику и подобију срљањем у неразговетне и двосмислене изјаве о томе-у јерес дарвинизма, или у прелест дарвиноманије, сексуалног напредњаштва и назадњаштва, и притом скривања себе иза нечијег прста, рецимо популарних и медијски фреквентних митрополита и лаика теолога),

Светих икона (изласка из освештаног канона  црквеног сликарства ради помодарског срљања у колористичка натуцања експериментатора који увелико плаћају данак фолклористичком и наивном религијском сликарству попут париског ала сан-Сулпис, или квази-есхатолошком маниризму, али сада и на терену Српске Цркве! Јер таква религиозност, видимо, нигде не подстиче на молитву и јеванђелске подвиге, осим што естетиком романтичарских и вуколичких чежњи привлачи неподвижне душе). Тако, неки, некада давно православни иконописци, … никако да ни до данас изађу из своје експерименталне фазе. Зато они, упркос личном активизму и сликарским мисијама по свету, нигде (осим код својих фанова Срба!) не успевају у Цркви да православне хришћане молитвено повежу са небесима.

………………………………………………………………………………..

А расуђивање?

За једну те исту особу која једанпут као борац води добар рат, а други пут као путник хода по узаном путу, треба да важе иста правила: и проценити  са коликом војском располажеш за бој, и како да стигнеш до краја пута. И опет, никако заметати кавгу па се скривати иза леђа светих, о којима једанпут ригорозно судиш ти и твоји саговорници, а други пут се упоређујеш са светима по броју њихових, и твојих фиктивних прогона и страдања и накнадних признања. На крају крајева, свако ко изграђује црквену заједницу одговоран је самој заједници за своје поступке. А још више су јој одговорни они који су јој се колико јуче заветовали да ће је изграђивати; док се данас већ не сећају датих јој завета. Бесмислено је дакле призивати зло да дође на нас, да би нам дошло добро.

Мрзост опустошења на месту светом

Када недобронамерна наука и философија

потисну веру и њене чињенице

 

Под велом теологије и науке, философије и уметности фигурирају носиоци њихових застава, и они су различито настројени. Неки теолози, на пример Сава Агуридис и Панајотис Трембелас, нису подносили речи о Божјој благодати, нити су уважавали светитеље попут Григорија Паламе и Симеона Новог Богослова~изразито облагодаћених личности, баш зато што су ови Оци описивали своја боговиђења и благодатна искуства. Исту аверзију према благодати данас осећају, и то сами они не прећуткују: двојци, па и тројанци, уз пратњу својих епигона. Да ствар буде још бесловеснија, неки познати богослови, попут покојног презвитера Јована Романидиса и донекле живог протођакона-наше горе листа, размишљали су и говорили о проналаску хипер осетљивих сензора помоћу којих би било могуће регистровати благодатне енергије (?!).

Огрешење о Добротољубље

Неки теолози и епигони, којима је философија овога света веома омилила, мргоде се на Добротољубље или на Енциклопедију Ниптичких или Трезвењских отаца: на њихове духовне подвиге и богомудрије и благодатна созерцања. Њихов општи став резервисаности, па и противљења гласи да је у Добротољубљу или Филокалији заложено сувише платонизма, ако не и сав платонизам. Зато они и као монаси, и као ученици, и плагијатори целокупног мисаоног система својих учитеља не помињу духовне заповести, подвиге и врлине; а то иде дотле да чак ни монашку бројаницу више не могу да отрпе. Али зар наши Оци нису христијанизовали платонизам, плотинизам, и све изме – све до последњег – дајући им свој жељени смисао и печат?! Некима од нас је преко савремених Отаца: Силуана, Софронија и Павла грануло сунце покајања и богопознања, а и сама молитва Исусу постала је утабана стаза нашег боготражитељства и христоитхије!

С друге стране, да би нашли себи баланс, и с обзиром да су монашке подвиге поодавно прогласили необавезујућим и излишним, ови либерални теолози увелико развијају инополитију, и у ту сврху, будући обавезани законима и етиком пословништва баратају силном новчаном масом. Јер, све ексклузивно мора ексклузивно и да кошта!

Опипавање пулса Светима

Опипавати пулс Светим Оцима, а притом не знати лично каквога си духа, да ли уопште њиховога, или нечијег другог?! Па још изрицати коначну оцену о њиховом свеукупном делу, а да лично ипак ниси ваљано одмакао у стварима црквених Отаца …?!  Када дакле неко предаје млађима светоотачку науку, најпре треба сам да буде свестан чињенице да главна одлика његових учитеља није да их други подозревају, чак да их уваљују у грех самообмане и обмане! Овде треба да се ради о ученицима истински повезаним са Светитељима, јер су и читави народи повезани са њима (најпре Српски, и други хришћански и нехришћански, на пример у вези са Светим Савом Архиепископом Српским, Јованом Дамаскином или Григоријем Паламом). А рецимо светитељ Сава као Божји сасуд зар није разумевао Божју вољу?! И зар народи идући за Светитељима нису ишли управо за Божјом вољом?!

Баснословље

 

Када пожар почне да прети кући, никакав евентуални приговор паликуће да је ватра случајно, или без зле намере подметнута,  не може важити, па тако ни подсећање на Псалам: ако Господ буде гледао на безакоње, ко ће о(п)стати?! Трезвеност се дакле огледа у томе да спречимо пожар и епидемију, не да се од њих лечимо. Поготово када је наша кућа уређена, и освештана, и на камену вере утврђена.

Тражити од Праоца Авраама (Светог Саве Српског) да нам пошаље Мојсија да би нам лично он посведочио о томе шта је било када је бивало да је он подејствовао на легалности црквене Аутокефалије и самосталности Српске Цркве (клевета уперена против Светог Саве каже да је он аутокефалију издејствовао за Српску државу а не за Српску Цркву, и то на недоличан и неканонски начин), само су натукнице и мудролије младоумних, који површно познају (читати: не признају-признају, тврде- поричу) унутрашње и спољашње доказе легалног добијања аутокефалије од стране оба чиниоца: Цара и Патријарха! (Видети: Димитрије Богдановић, Преображај Српске Цркве, у: Историја Српске Цркве I, друго издање, Београд 1997, 315-327. Истог, Свети Сава, у: Сабрани списи 2, Просвета СКЗ, Београд, 1988, 9-28. Теодосије, Житија, Просвета СКЗ, Београд 1988, 5/I, 195-212. Б. Гардашевић, Каноничност стицања аутокефалности Српске цркве 1219 године, Свети Сава – Споменица 33-77; Б. Ферјанчић, Автокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић – Свети Сава 65-72). Младоумни опет, као да су се упрегли у кола суманутог кочијаша који је кренуо да извози расколничке револуције по Православним Патријаршијама и помесним Црквама да би нам се свима утерала памет у главу да први по части постоји као онај који је први и по власти?! Што се нас тиче, како би се пословично рекло на Метохији: Анатема га било! Он није од јуче да не би знао колико нас скупо коштају франачка смоква и вашингтонска торта! А и ми остали нисмо макање које још увек нису окусиле трновитост и коштичавост и опорост франгосике у устима, и пластичност и прашњивост вашингтонске торте у очима! Итекако смо све то искусили! Ма осим тога, ми ни не излазимо из минских поља!!!

 

Унутрашњи докази

о посвећењу светог Саве за Архиепископа

и о добијању Грамате (синђелије)

о Аутокефалији Архиепископије

 

Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана  од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте једна непорецива и незаобилазна чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.), а уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви!

Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој …

Цар пак одговори да са радосном душом његову молбу испунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобанКада је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа …

Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ  не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо  од својих епископа посвећује

Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа.

Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му  од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ …

Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199).

*

Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116).

Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве  видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, сами облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37).

Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230).

Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37).

Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак  једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64).

За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51).     

Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31).

*

Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије).

Политички и канонски разлози

за оспоравање Аутокефалије

 

По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности.

Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12).

*

Када је учени писац и канониста Димитрије Хоматијан у вези са овом ствари, треба рећи да је он поступио оштро спрам светог Саве: да га је чак уљезом назвао (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51). Зато треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327).

*

У прилог тачности наших изнешених ставова до којих смо дошли самосталним истраживањем теме аутокефалије коју је свети Сава издејствовао у Никеји од византијскога цара и цариградскога патријарха 1219. године, налазимо да се слаже и са истраживањем еп. А. Ј. спроведеним ради састављања јубиларног текста: Српска Архиепископија Жичка – Пећска Патријаршија и Цариградска Патријаршија, односи кроз историју (Видослов бр. 77, 219, 11ж14, 23).

Наиме Архиепископ Охридски Хоматијан (1216-17/1234) протестовао је против поступка св. Саве Српског да тражи Аутокефалну Цркву у Никеји, позивајући се неосновано на Јустинијанову хрисовуљу, док је св. Сава природним путем добио сагласност Цариградског Патријарха Мануила Првог Харитопулоса (1215-1222). Следећи Патријарх Герман Други (1222-1240) издао је св. Сави Томос истовремено када му га је и цар Теодор Први Ласкарис издао (1204-1240), те је тако добијена Аутокефална Архиепископија са седиштем у Пећи 1219. године.

*

И коначно, због, и ради оних који у Православној Цркви све до овога часа постављају питање о Савиној неканоничности Аутокефалије Српске Цркве, поставићемо и ми најлогичније питање у вези са самом каноничношћу ове Аутокефалије: Зашто би свети Сава уопште постајао архиепископом без претходне визије о самосталној, тј. осамостаљеној Цркви у своме народу и свога народа?!

50 Псалам

Поћи од максимологије и григориологије, преко Зизјуласове променљиве и одавно већ, и сада увелико већ непоуздане теологије, баш као и Јанарасове семи-философије/семи-теологије/семи-науке, па прелазити на терен есхатолошке квазииконографије и фолклористике, упловљавати у дарвинизам са заштитним знаком примата, прелашћивати се либералним полним волунтаризмом, петљати са новим календаром, имати одлучности да са целокупном епархијом ускочиш у самртнички загрљај Фанара који рапидно тоне и да пристанеш на губитак независног статуса српске црквене дијаспоре (због наказног фанариотског тумачења 28. правила Халкидонског, Четвртог васељенског сабора), да се затим уплетеш у савоборство, те да у оквиру антропологије и биоетике пред студентима Богословског факултета СПЦ-е конферишеш и о одласку крава у рај (sic?!), те да препеваваш Пролог Јованова Јеванђеља у таоистичком кључу за потребе хришћанске мисије међу Кинезима, премного је! Какав дакле галиматијас богословствујушчих?!

Шта ли ће донети следећи научни несташлуци у овом и оваквом маниру? Предлог за решење овог смушченија и одмаклог душеизгибенија био би Псалам! Срце чисто саздај у мени Боже, и дух постојани обнови у мени! Или: Довољно је ученику да буде као његов ученик. Па и ако ученик превазиђе учитеља, опет ће бити као његов учитељ.

О Житијима Светих

Неосетљивост за Божја чуда

и чудотворења Светих

Један од бивших професора библијског богословља на Православном богословском факултету у Београду описе многих необичних појава у Житијима хришћанских Светитеља сматрао је преувеличавањима, бајкама и легендама, и тако их је и објашњавао својим студентима?!

Све и да у Житијима има необичних описа, зар је Христу било немогуће да их учини могућим, и уобичајеним?! Све оно што је људима немогуће зар Богу није било, и јесте могуће (?!), и то у складу са вером. Укажимо на пример јављања братији Светог Василија по његовој добровољној смрти, као на потврдан пример за речено. Овај свети се као ученик Преподобног Теодосија Великог, једног од родоначелника општежитељног монаштва, добровољно пријавио да умре. А све са циљем да Преподобни Теодосије потврди постојање живота душе после смрти (Охридски пролог 22 јануар, Расуђивање, стр. 60. Такође Лука 20, 35-6).

Свако житије служи стварању … култа одређеног лица, култа као чињенице једног моралног преображаја, … успешне реализације Христових јеванђелских заповести и идеала. Светац је … илустрација каквим духовним снагама и добрима располаже човек који је себе потпуно подвргао закону Христове вере … житије свој садржај гради на подацима историје … о тој личности, и може да служи као историјски извор првог реда … житије даје одлику једнога типа светости … житије је важно за оцртавање свечевог … вечног лика … и свугде се у њему указује на Божју благодат и божански промисао … светачки живот треба да наведе читаоца на мисао да је Бог  славан (и свемоћан) у светима својим (Пс. 67, 36). (В.: Димитрије Богдановић, Предговор, Свети Сава, у: Свети Сава, Сабрани списи 2, Просвета, СКЗ, Београд 1986, стр. 20-21).

Слабост према науци

 Исти овај бивши професор није могао да одоли још једном искушењу: да и Праоца Адама ословљава  само збирном именицом; дакле не и конкретном личношћу, па га студенти и по томе памте. Зато богословска јавност и њега, као и неке покојне протођаконе библисте … сматра виновним за процес протестантизације библијског богословља код нас Срба. Док претечама и пропутитељима дарвинизма вољним и невољним у нас, ми сада поред оних пензионисаних морамо сматрати и неке активне професоре и протојереје овог факултета … Зато и питање постављамо: Да ли су вољни и невољни плодови погрешног обделавања библијског и светоотачког винограда од стране старијих учитеља  узрочници отуђености од Предања код неких млађих колега?! Отуђености на пример од Небеске лествице Светог Јована Лествичника? Да ли отуђености и од ниптичке или трезвењске мисли светих Отаца у целини? Јер стање ствари у нас баш нас на ту страну закључивања скреће!

Доба футуризма

и Звезданих ратова

 

Ванземаљци хибриди

 

Не стоји теза да испод шлема мозга нема. И опет, не стоји теза да су лабораторије места намењена стварању искључиво наше среће. Здружене: војна, научна и магијска технологија раде на стварању генетски модификованих уљеза типа антихрист, који би у свему и по свом нахођењу сами стварали нови свет, како из нечега, тако и ни из чега; они би дакле градили своје технолошке мутанте-алијене (он/она/оно), своју технолошку астрално-земаљску популацију и живе уметнине-које би подсећале на светове демона, рептилијанаца и животиња. И све то по принципу два модела и две природе: палоанђелским и земаљским; и под једним паноптикумом: јаства, имиџа и сподобе.

Завршни ударац свим хришћанима спрема се од стране темпиране аналогије: хришћани у своме Символу вере исповедају од Духа Светога и Марије Дјеве, а хуманоиди-алијени у своме символу: од духа нечистог и оног што ће изаћи из лабораторије и бордела: копиле у скафандру, са скиптром у канџама и мачем о пасу.

При свему томе, двојица последњих преговарача о деоби власти на нашој Планети и владању њоме биће римски Понтифекс и копиле Кусог, са напоменом да ће Копиле имати прођу у Ватикан-шатлу, и статус части верног сина вечнога Града на седам шатл-брежуљака. И то само зато да би се Ватикан и тада питао о свему; он као једини и последњи бастион властодрштва-сваштаства на планети Земљи!

*

Неки богослови који су тек искочили из љуске неверја и млаковерја, упетљавају се у мисаоне и вербалне авантуре које режирају војне елите употребом највиших технологија са циљем да се пројекат апсолутне контроле планетарних новчаних токова подвласти ради елиминације четвртог непријатеља човечанства, а због кога оне ето морају  да прибегавају космичком наоружавању. Поред Руса, терориста и трећег света ту је дакле и четврти њихов непријатељ: ванземаљци, којих се инвазија на човечанство очекује, и она се плански припрема. Но познато је (преко Ворнер Вон Брауна и Керол Росин,) да ванземаљци неће доћи из Свемира, него из војних база (Nevada, Area 51, …), атељеа за технологију и девијантну уметност (Legacy Effects, C.E.R.N., Ridley Scott), био-лабова (мутанти и демони у пројекту прегнације). Таквим дакле сподобама неки наши српски богослови  и свештеници, али и неки од римокатоличких и протестантских, спремају дочек! А спремају им га јеванђелским проповедима, катихизацијом и покрштавањем?!

 

Да ли је ћутање увек злато?

Његова превасходна богословска екселенција – ћути!

За све ово време одмакле псевдоморфозе, савременог, православног, српског богословља и његовог етоса, псевдоморфозе која у нас узима све више маха, човек који је изговорио небројено беседа, написао безброј разноврсних текстова, штампао књига наизглед више него сви српски богослови заједно, – ћути?! Као заливен ћути! – Он поодавно већ све пропушта, без лимита већ све толерише, и опет ћути! Шта ли се догодило овој богословској громади и непоткупљивој савести, која је бдила и онда када јој је било потребно иоле одмора! И опет одмора сопственом бићу-богословској екселенцији коју је свети ава Јустин Ћелијски сматрао најпревасходнијом у нас! Превасходнијом и у односу на њега самога! Јустина?!

Зато се питамо: Шта се данас догодило овој човечини?!

Да га нису уценили?! Могуће је!

Да се није уплашио?! Кога и чега, када је смрт бежала од њега док ју је он јурио, и то не једанпут! Он и своје дугогодишње физичке болове презире, и ниушта их урачунава! Па ипак …

До недавно смо сви потписивали све оно што је овај океан слова и текстова избацивао на обалу читалаца, но не и што је збором зборио. Од данас ми лично више не потписујемо ни оно што он пише, ни оно што он збори!

Ниски ударци намењени браћи

 

Медији употребљени од стране брата да би се оклеветао, оцрнио и злоупотребио други брат или браћа у вери, не могу донети ништа друго до злоупотребу самих медија са братом-медијумом у позадини. И колико се ту уопште ради о стицању предности над медијски немоћнијима? Ту работу треба једноставно назвати нечасним добитком, па и медијским линчовањем другог као брата и браће од стране разбрата. И то помоћу, понављамо, деловања медијумских духова овога света-света који дефинитивно лежи у злу! То деловање које годинама инсценира наручилац харанги и јефтиних афера против браће, мејкер ексклузивних молитвених осмина и атрактивних ифтара, алармантно је дело; оно не прочишћује односе са браћом и другима као браћом, него их загађује; оно, докторантски речено: блокира насушни однос са другим као Христом.

Разорно деловање унутар хришћанске етике и у вези са њом, деловање браће-разбраће, наравно да не доноси плодове покајања. Него оквирно, секуларизацију унутар епархије, и то преко мрежних (црних) новчаних фондова, медијских фаулова, кабаретске лежерности и паракмичких ликова. Наравно да перформанси  пред другима пријају, али како одбранити места до којих се у принципу само заслугом, и некористољубивошћу доспева?

Док са капетанством над петом колоном  на месту светом, а поготово цензурама, коначно, и са великим инквизиторством на томе саборном и саборском месту, ти баш никако не можеш остварити нечасан циљ. Једнако тако не ни неко други апсолутизацијом свештених чинова и лаичких рукопроизводстава када се они стављају насупрот канонској исправности и ортодоксији!   

*

Сужена црквена свест није у стању да чини другачије до да све друго и све друге мери собом, односно да све смањује и обогаљује по сопственом аршину. А када прекрајање и обогаљивање постане искључивост, носилац те свести ће се неминовно и сам урушити, па се и угасити. Тако рецимо, до догмата као тврде хране не може стићи неко ко није прошао кроз моралну или практичну догматику, и у њој се усталио. Ако умишљено испитујеш нешто свето и неког светог, што Црква не потребује од тебе, а да к томе ти то чиниш неблагочестиво, сам се тада спреми за последице свога несмирења и испразне знатижеље: за кошмаре и психијатрију; па и да ћеш за дуго бити препуштен својој самовољи. Јер, ви сте се стропоштавали овим редом: омаловажавањем Саве, па Максима, па Златоустог, па Павла … Зауставите се бар овде! Наставите ли даље, … знате ли кога ћете прозвати на крају?! Христа!

Братољубива молба

Његовој богословској Екселенцији

 

Поштовани у Господу брате, и саслужитељу, и бивши учитељу!

Мере Отаца су прекорачене! Црквена побожност деце је проблематична, и сада већ, увелико непоуздана, и унакарађена. Убоји по њима грозе да пређу у љуте ране. Немање страха Божјег прети потирању. Душе нечујно вапију за руком помоћи, за гласом доброга пастира и оца. Сабери децу своју, покрени Великог Ти Александринца! Опомени, покарај, предочи! Еда би нам гранула весна ваистину отачког, и смиреног богословствовања и заједничења, од чега нема милијег!!!

Из Твојих руку Господ ће тражити душе Твоје деце.

Тебе моли Твој забринути млађи брат и саслужитељ-убоги архијереј од Крушевца града!

Грдне грешке у корацима

Ни шија ни врат него исти комад

 

Они који раздвајају етику од онтологије и обрнуто, онтологију од етике, укидају и онтологију, и етику, те остају и без морала, односно доброте, и без онтологије, односно нису више битни. Дакле бесмислено је огољавати Христа до бића и битија када је Он Добар, и Добри Пастир, Који душу своју битијно полаже за своје овце. Он дакле није Добрица и Добрић, него је Добар, и Добри Пастир Који Јесте. А слику о Њему као таквом чува и показује само Свето Јеванђеље. Оно као једино кадро да и нашем савременом човеку дадне одговоре на сва његова питања! Да му расветли све његове недоумице! Тако јесте, а не да оно само, Јеванђеље (бајаги) није дорасло проблемима савременог човека?! Какав ли би тај савремени проблематични човек, и његов враг требало да буду па да им Јеванђеље коначно постане достатно, и по узвишености непревазидиво ?!

Дакле ултимативно не уважавати и не примењивати хришћанску етику када је неко други у питању а не ти сам, а опет, радикално је укидати када си ти сам у питању као ономатолатра-онтолог?! … Шта то може друго да значи до фарисејско лицемерство и охолост и охлађену побожност. А и какво би то богословље било које би било само твоје, и када бисте кључеве од његових ризница само ти и твој алтер его држали?! И то тако да другима упорно не буде дозвољавано да тамо ступе другачије до само под кључаревим условима?! Ако је то тако, зашто онда ти сам избегаваш да богословствујеш у складу са најчистијим изворима?!

Неки доктори теологије, задојени неокартезијанством и фразеологијом изанђалих фанариократа и атинских еротомана и вулгарних дарвиниста навелико кријумчаре реч онтологија; од ње су они и своју опијум-теологију начинили; па се онда они њоме и наркотизују! А круг око њих, све докле кружница допире засад, све се више и више херметички затвара!

*

Свима њима треба нагласити: Смрт јесте последица греха, но грех није последица смртности! И још им се вели да је одлика неблагочешћа када неко нечији теолошки исказ или теологуменон протежира толико да га сматра општеобавезујућом догмом!!!

Све и да су људи запали у стање природног битовања преступањем заповести … једанпут непостојећи па постали, сада као постојећи у времену па подлегли пропадљивости… а како се растачу тако и да бораве у смрти и праху…  и по природи као створени ни из чега, у складу са њом истом да су смртни … (видети.: О очовечењу Бога Логоса 4, 15-25, свети Атанасије Велики), … смртни су они постали делатно и фактички зато што су се огрешили о заповест Божју и уклонили себе од благодати, а не зато што су по природи били створени ни из чега.

Зато следи једини могућ закључак: Првостворени човек и човечица Адам и Ева створени су и облагодаћени дахом Господа и Бога Духа Светога. А њихова смртна невоља наступила је по њиховом личном огрешењу о заповест, чиме је тада наступило и њихово уклањање од благодати! Најзад, ту је и постепени, и незаустављиви губитак благодати, те огрешење о Божју заповест, и улазак смрти у свет која ће произаћи завишћу ђавола! Том тврдњом као нагласком свети Атанасије завршава свој исказ о узајамној вези греха и смрти,  но не о узајамној вези смрти и греха! (Премудрости Соломонове 2, 23-24). (Упоредити са: ΕΠΕ Μéγας Αθανáσιος, ΕРГА 1, Θεσσαλονήκη, 1973, 235-239, на грчком).

Макар напослетку

Епископу о души

Шта год били наша милост и наш принос на Задушницама по приносу хлеба и кољива, вина, воштанице и уља, дакле поменик и свећа, залогај и кољиво, убрус, вео, покривало или новац, све ће бити знак љубвене енергије која стиже до душе нашег покојника или до сабора упокојених чланова Цркве; и биваће њима на утеху и олакшање, јер им то прослеђује наша љубав коју подржава сама божанска благодат. Тако Господ све њих онда на тајанствен начин закриљује и теши, и баш све ово и овако Му је угодно да чине његова деца у Цркви. Онда и све претходно постаје објашњиво као тајна; тајна о томе како остати жив, и саборан и љубвен, макар био упокојен и уснуо у Господу. Објашњење да са нама бива то да нам смрћу преостаје само један део мозаика Христовог лика и наше уснуле душе, и опет да нам је тада преостао само утишани дах животворног даха Његовог и Духа Светог … таквих доказа и о томе у историји Цркве има на претек. Само, треба то поштовати, и до тога држати.

 Такође о онтологији

Академска теологија код нас, и њен наметани субститут академска онтологија, не говоре о потреби покајања, нити је изискују. А не изискују је зато што се не баве срцем и душом, због чега је ни не познају, па ју ни не спомињу. Зато је сувишно преподобног Максима Исповедника проглашавати корифејем такве, академске теологије и онтологије; и као наводно таквог беспоговорно га апсолутизовати. Схватимо, њиме није почела, нити се окончала теологија Цркве, него је благодарећи и њему грандиозноме она још једанпут достигла само један од својих зенита, и једну од својих синтеза. Лајт-мотив његове теологије дакле није искључиво онтологија ума, и притом у огољености од душе и срца, греха, покајања и подвига, него је то љубав коју носи личност, покреће воља а испољава енергија. И то у дефинисаном, логосном систему подвижног покајања. Његово полазно и завршно вјерују јесте Логос, али оваплоћен и љубвен и евхаристичан. Његов полазни и завршни став јесте ко-шта, и, како-докле битија. И опет, стално кружење у загрљају бића, какво-бића и докле-бића. Док је став о битију и бићу овде етосно интониран: добро-битијем и зло(авај)-битијем, или опет вечним-добробитијем и вечним(авај)-злобитијем. Једноставније пак речено, наше јестество почиње бићем, у покрету, ка животу у Христу.

*

Да ли би нама било дозвољено да потпуније скицирамо богословски лик црквеног великана, преподобног Максима Исповедника?

Овај наш свети препознатљив је по овом профилу, и по овим богословским дужима: Логоси бића у спрези са природним законима воде нас ка врлинама које нам пружају могућност да се благодаћу крећемо и преображавамо од бића ка добробићу и од добробића ка вечном добробићу, док нас промена логоса бића преко злоупотребе енергије води од бића ка злобићу и од злобића ка вечном злобићу. Христовим оваплоћењем омогућено нам је богоопштење у причешћу Телом, а Крвљу излазак на Суд и нама и свету пре Суда-којег ми Причешћем већ партиципирамо. Штавише, ми смо њиме већ прешли из смрти у живот, па нам само љубав преостаје да се њоме домогавамо будућег блаженства по најпотпунијем благоизвољењу Божјем у вези са нама на којима се пројављују Његових две природе, две воље и две енергије као Једног и јединственог Логоса оваплоћеног, и евхаристијски Сладчајшег јер је Он љубав.

*

Свака врста употребе енергије с наше стране начином којим она, налазећи се претходно у склопу логоса и природе одједампут мења сами свој начин деловања одвешће злоупотреби, или диверзији, или катастрофи. Свака промена словесног и усклађеног начина деловања природе и енергије (ката фисин) у начин несловесни (пара фисин) и первертовани, учиниће нас бићима раслабљеним и опакљеним. Када у овом правцу размишљамо, ми на видику имамо најпре оне који су огрезли у абортусу и наркоманији, хомосексуализму и ратовању, …

*

Академска онтологија per se није у стању да изнедри исказе вере који би били насушни у нашем спасењу; односно оне који би били кључни за нашу прихватљивост од стране Христа-оваплоћеног Логоса-Који се умилостивљује жртвама љубави и заједничења. Црквеној, хришћанској етици је дато да јесте, и како да јесте; етици, коју затим у стопу треба да прати и њен академски интерпрет, академска етика; ако ли нам је она недовољно наглашена, и у животу занемарљива категорија, појачајмо је: онто-етиком, и решићемо све амбигве односно недоумице у вези са њом. А лажна дилема: онтологија или етика, наравно, одмах ће нестати!

Дакле реалног исказа вере ево потврда:

Поверена ми беше земља живота

из које одсуствова грех,

али ја грех посејав,

  и класје лености српом пожњев,

па у рукохват везав снопље мојих починстава

на гумно их покајања не допремих.

Зато Тебе Боже молим

превечног делатника нашег:

Ветром љубоблагоутробија свога

развеј плеву мојих починстава,

и као пшеницу подари

души мојој опроштај,

затварајући ме у Твоју небеску житницу,

и спаси ме.

(Видети: Посни Триод, Недеља блудног сина, Стихира гласа првог, у Суботу на Вечерњу).

И о пастирствовању

Како некоме приближити нешто што би по природи службе требало да му буде блиско? Установа хорепископа или викарног-помоћног епископа је прастара установа. Сами Христови ученици-Апостоли бејаху Његови, условно речено, по благоизвољењу хорепископи и викари. Њих је Он слао на све стране по два и два да проповедају, подижу од немоћи, исцељују, васкрсавају, изгоне демоне из људи. Апостоли су такође имали своје верне помоћнике: Павле Тимотеја, Луку, Тита, Дионисија, Филимона и Онисима, Аристовула, … Петар и Варнава Марка, Јован Прохора …  И патријарси и епископи тако поступаху, и поступају до данашњег дана; они имају своје хорепископе, све са циљем потпунијег пастирствовања и лакшег спасавања људи-све до једног.

Установа викарног епископа траје и претрајава у Цркви због потребе изграђивања ње саме, а не ради тога да би једном канонском епископу био потребан алтер его. Ако дакле феномен викарног епископа у постојећем стању ствари изазива негодовање, али и помирљивост са чињеницом да је његово постојање неопходно, тада се епископ једне епархије у својој пуноћи налази у тескоби: прво, због немогућности да буде епископ само једнога града – идеал коме теже епископи – и примораности да у Цркви моли за помоћ јер га обавезе и набреклост живота просто растржу; односно, да он тражи начина да умири своју пастирску савест. С обзиром на овај проблем као на реалан и општи, у Цркви се данас не преза ни од изналажења решења у лику архијерејског заменика, колико год тај појам био рогобатан, или апсурдан.

Ако је овде достигнута крајња тачка пастирске растегљивости и икономије, и ако нам то смета, ми можемо благоизолети да се у потпуности реши овај данашњи проблем! Како? Деобом митрополија и епископија по јединицама све до простирања и величине ових саобразно физичким и менталним снагама и способностима сваког од будућих активних митрополита и епархијских архијереја дотичних црквених области!

Чак и до тада, односно до сада све у Цркви благоустројено јест; па онда и у вези са појавом и постојањем службе викара или намештеника. Он иначе не чини ништа без благослова Цркве и мимо свог првог – канонског епископа, него кроз њега, што за нас представља утешну чињеницу. Утешна је чињеница и та да се он везује за еклисионим једне – било које и било када и било где постојеће епархијске или митрополитанске јединице, дијецезе, која баш тако и претрајава, заједно са историјским сећањем на паству: некада постојећу у њеним реалним историјским оквирима, а данас у вези са чињеницом да постојеће становништво, ако не православно, а оно рецимо муслиманско траје, што викару или титуларном епископу пружа могућност да мисионари унутар њега самог. Баш тако је један титуларни епископ, тј. митрополит, инако почасни доктор теологије ПБФ-а у Београду својевремено објаснио оправданост црквеног положаја – викарног – односно у сопственог случају титуларног митрополитства. Он је том приликом правилно нагласио своју спремност да се као митрополит одмах, по датим условима, настани у Пергаму, у свом историјском црквеном средишту. А то би поред руковођења конкретном, са њим придошлом паством, подразумевало и додатни, мисионарски рад међу Турцима; и опет би то подразумевало храбрење криптохришћана Мале Азије да изађу на светло дана.

Наставимо са расуђивањем о установи викарног епископа: он би био црквена, условљена и функционална личност у транзицији, на путу ка свом пуном еклисиолошком идентитету и статусу канонског епископа. Његово опхођење би дакле подразумевало стрпљење попут стрпљења свих око њега, и то до прилике када би он спонтано прешао у свој пуни регуларни статус-статус епархијског архијереја, односно архиепископа или митрополита; зашто не и патријарха?

Иначе, установа викарног епископа се да упоредити са проплазмом у иконографији, без које црквени уметник не може ни да започне, ни да заврши икону коју је намерио да наслика. Он се налази у ситуацији икономисања између овога како јесте у икони и онога како би требало да буде у истини или стварности; још је он у кретању постигнућа сопственог јединства простора, времена и литургисања.

Црква и у овом дешавању постиже своју чудесну виталност: све преображава и уграђује у себе а да ништа не губи, него још задржава трагове историјских перипетија појединаца и људи; тојест трагове рана од клинова на свом богочовечанском телу.

У Цркви још бива све на хармоничан начин: она се шири или сабира по потреби, и стално. Једнако тако бива и са њеним Типиком, Канонима, проповеђу, Тајнама – све у задатом складу и равнотежи икономије и акривије!

  На службу помоћника-викара или титуларног епископа и митрополита требало би сада гледати као на функционалну, службу, са перспективом и намером да ће у једном тренутку доћи до њиховог очекиваног јединства и поклапања времена, простора и службе. А до тога времена нам преостаје да запажамо како се символ и сема, кин и гнома, поента и проплазма, поентилизам и слика-фотографија преображавају у своје идеално стање; да прелазе пут од стања иконе у стање пуне еклисијалне личности која истинује. Једнако тако нам и сами предукус иконе и истине неће остати недоступан и непричесан.

   И за то, баш као и за све друго у Цркви неопходни су нам проповед Јеванђеља, расуђивање и поступање по њему; све то опет ради инкултурације њега, Јеванђеља у живо народно ткиво, када се и пуноћа евангелизације постиже.

Народним језиком речено

Не допуштајући могућност да од стране самопрокламованих елитних учењака стигну забране да им нико и никада неће моћи да држи придике и лекције о стварима које, рекло би се по њиховој научењачкој нестрпљивости и насртљивости, само њима припадају, и по превасходству само њима  приличе, а да је логореја све што други говоре и пишу, ми поступно закључујемо своја досадашња лична размишљања, запажања и гноме речима и самог народног језика. Јер, тим језиком је давно већ о свему и о свима нама, баш све речено.

Изреке с Метохије

Има памет да те спршти, и срце да те превари.

Не добацише ни недоучка ни прекоучка.

Као учитељи подбацише, као учењаци не добацише.

Гладни кај вуци на просенац.

Испразнили срца, напунили главе.

Не иду мудро, погинуће лудо.

Данас им у око не стаје Павле, сутра им у срце неће стајат Ристос.

Подигли пету, оборили црквени ваган.

Родио си децу а она кај да несу твоја.

Што ли си их рађао кад ти не држеду до имена.

Дају готовину за вересију.

Неко је слика а неко буника.

Свирају, за појас не задевају.

Мајко покри се, дете срами се, попе покај се.

Туђе је на глас, макар и отровно било.

Онај који чини и овако и онако, пуца из празне мартинке.

И Грк иде на добош и у апсу.

Два ока у глави ће ти завадит.

Немиран и на рођењу и на умору, млого је.

Дижи руке од онога који све зна, и све каже и све сме, а ништа не прихваћа.

Уведеш га у кућу, а он ти кућу растура.

Врашке мисли врашка посла.

До јучеркена им сметао Бог, данаске им сметају свеци.

Најгрђе је ни наши ни њиови.

Ако ти наука и памет поједу све, неће ти остат ништа за веру.

Не дајте умље за безумље, да не рекну: мртви били по свету.

Бахате се и размећу вером кај својом прћијом.

О Цркво млого сам те кудио, о синко млого сам те била.

Тешки старци расту.

Све су изели, још Божу кишу.

Брат и брат-Лажа не идеду зајно.

Ти их раниш, они ти гризу руку.

 

Шта би премудри Соломон рекао

у вези са нашим садашњим и овдашњим

црквено-народним темама, збивањима

и о неким протагонистима

којима смо покушали да приђемо?

 

Верујемо да би он рекао оно

што је у својим Причама казао

 

Ево ћу вам изнети изреку даха мога, и научићу вас речи мојој.

Пошто позивах и не послушасте, и продужавах речи и не внимасте, него савете моје отметасте, и на моја изобличавања не внимасте, зато ћу се и ја (…) подсмехнути, …

и када изненада дође на вас метеж, и низвраћење подобно бури када дође, и када вам печал и градоразорење дођу …

Биће да вас нећу послушати када ме призовете …

Јер премудрост возненавидесте, и не изабрасте реч

Господњу, нити хтедосте да внимате на моје савете, но се још ругасте моме обличењу (1, 23-30).

&

Продужетак текста

изнуђен полемиком

 

Тешки старци расту

 

Поука блаженопочившег Патријарха Павла о нашем мирном изношењу ставова, с једне стране, и љутње других због сујете, с друге стране, имала је своју проверу, и показала се тачном. У којој се пак мери пројавила љутња, видимо на изгледу нашег текста, и у коментарисању од стране љутитих, гневних, па и бесних герилаца из медијског подземља. По њиховом диверзанатском акту се проверила још једна изрека другог светог старца наших дана, старца Тадеја: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Што се нас у овој ствари тиче,  треба бити захвалан па рећи: Боље је да наш текст прође онако како је прошао, неголи његов аутор. А како је прошао текст? Напади са свих диверзантских страна, чупање из контекста, уплитање других текстова, такође вађених из њиховог контекста, и са злом намером да се црквеност свих представи невалидном. Како је пак аутор прошао у туђем казненом простору? Све је учињено, чини се, и биће учињено да му се натакну рогови, и да његова сатанизација успе. И све то са знањем неких гуруа и газда, у њиховој режији и са њиховим потезањем канона и лупањем печата. Но овај начин коришћења канона и печатања остаће невалидан, колико год канцелари претендовали на корифејство и колосалност. Једноставно, корифеји и колоси су неки други, и другачији људи!

Дозволићемо ето, најкраћи осврт на небулозу о томе да литург себи дозвољава да се монтажерски односи према Светој Литургији. Сви литурзи и сви филмски монтажери знају да две посебне радње, литургијска и монтажерска не могу једна у другу да се умонтиравају, односно да се преклапају. Говорити о томе насумице, бесмислено је, али зато говорити зналачки, и са искуством, подразумева нешто друго; подразумева харизму, знање и искуство. А докони себепросветитељи и докони доушници немају ниједан од поменутих кредибилитета! Зато би наш скромни предлог њима упућен био да се не оглашавају на ту тему јер се могу наћи под ударом древне пословице која гласи: Што приличи Јупитеру, не приличи волу.

Срећа ипак никада не напушта човека, макар се радило о њеном трачку, те тако и код герилаца-сада већ бомбаша за веру. Код њих се десио Коперникански обрт, и то за 180 степени! Ко посумња у ту могућност, и чињеницу, тај нека ишчитава њихов Јин и Јанг! Тамо стоји да и код њих не може бити све црно, као ни све бело; него, пола црно пола бело! Ових турбулентних дана десила се та јавна исповест да нам је један герилац, односно бомбаш за веру заиста упутио јавну исповест када нас је стрељао у тексту, збрда-здола скрпљеном пашквилом против Давида. Коначно, ево тих речи признања које су му се отргле: да је већина припадника његовог диверзантског одреда (наша одредница) све сами студент Православног богословског факултета СПЦ-е. Зар и то?! Прва мисао која нам је прострујала кроз главу била је: Да ли су ова дечица завршила студије теологије па се одметнула, или су током студија била искључена с богословског факултета због x-y разлога?! Друга наша недоумица тиче се питања њихових испита из предмета Увода у богословље и Хришћанске етике с Аскетским богословљем. Да ли су деца положила та два испита, или је њихов предавач, наша маленкост, био ригорозни испитивач?! Није ли им што закинуо и тиме их удаљио од матере теолошке школе? Ако јесте, како да им надокнади штету? Ако није, како да му она надокнаде штету због изгубљеног времена које је провео с њима? Да она закажу ванредни испит код њега, или да он закаже редовне испите код њих …? Још једна недоумица: да ли су њихови гуруи, без чијег цензорства ни једна богословска, књижевна и гео-политичка реч не може да пролети безваздушним простором бојишта за веру знали да ће доћи до ове исповести? Ако није, неко из дружине сносиће одговорност. Ако ли је знао, па то гуруи допустили, онда ће гуруи бити лицемери. Сада наступа расплет у вези са диверзантским пиром бомбаша за веру.

 

Црни досијеи и директори савести

 

Чињеница је да ко год од нас у Цркви није припадник концептуалне вере, то јест  прелетач Борбе за веру, тај мора имати црни досије код њих, и треба да гледа како ће се провести; не само у историји, него и у будућем животу. Такав, црни досије, ови одувек просвећени исповедници вере сачинили су га и блаженопочившем епископу жичком Хризостому. У том диверзантском чину ликвидације епископа жичког Хризостома много је учесника: један проценат црноризаца, монаха и монахиња ава и ама, свештеника и ђакона, богослова студената и лаика, грешних Милојица, саветника-канониста (М. П.) и азиланата-егзиланата, јатака, доушника и финансијера једне једине истине и раскола. Још једна чињеница је непобитна. Од многих актера овог крвавог пира који је укључивао и њихове режиране испаде, циркуске представе и пренемагања на Светим Литургијама страдавао је опет епископ Хризостом. Самоумишљени и самоовлашћени чистунци вере, исмевачи свете Литургије и спиритисти користили су народно незнање да би загадили душевни простор у његовој, али и у неким другим нашим епархијама. А када би им се повремено стануло на реп, они би смеле прозивали за говор мржње. То чине и у овом тренутку. Међутим, како на почетку њихове тираде, тако и сада што се тиче нас ми смо испољавали, и испољаваћемо праведни гнев због њихове хуле и пљувања на Свету Литургију. Тог праведног гнева неће нам мањкати све док буде било потребно! И тако до краја. Срећом, од свих нас тражиће се одговор на Суду за све, па и за то! А тек одговор за душу епископа Хризостома; одговор за Литургије које су му их самопросвећени гуруи и њихови васпитаници, борбаши за веру – демолирали и скрнавили!!!

Толико о рачуну који су направили они који беспомоћно мантрају и тантрају, и непрестано понављају једно те једно: старотарци – новотарци, конзервативци – модернисти, иконостас и завеса, екуменисти, глобалисти, паписти … А шта рећи за служење у једном броју римокатоличких и протестантских храмова без иконостаса и завесе широм српске Дијаспоре? Наши тамошњи хришћани знају шта српски храм по логици ствари подразумева, али им животне чињенице приморавају да се повинују постојећем литургичком стању ствари. Да ли су тада по свезнању и по критеријумима православности бораца за веру Свете Литургије служене у тим и таквим храмовима истинске, важеће, …?, или како већ. А са реалним проблемима се мора рачунати! Они остају на снази!

Али, да не разводњавамо страхоту.

Пилатовског прања руку овде нема! Неко је окрвавио своје руке на епископу Хризостому! Пре њега је и јеромонах Давид црноречки, пробуђен за литургичко благољепије и сузе, о којима инако говори свети Симеон Нови Богослов, платио главом. Ко ће бити следећи, па следећи …? И ко ће стајати иза тих нових паклених чинова?!  Да ли опет све формације бораца за веру или директора туђих савести, који су, опет и опет понављамо, били диригенти чина нестанка епископа Хризостома и јеромонаха Давида из црквеног живота? – Видећемо.

Надамо се да ово позивање бораца за веру или директора савести да лично преузму властити део одговорности за ликвидацију поменутог епископа Хризостома и јеромонаха Давида сада није речено тешким и замршеним стилом, него стилом и њима разумљивим. Овде постоји једна противречност, односно недоследност, те и једно питање: ако бранитељи вере од епископа нису разумели тежак и замршен стил његових текстова, како су онда тако лакокрило кренули да их отпочетка купусају?  Ми им можемо предложити да из свога шкрипца излегну на следећи начин: да читају народне пословице садржане у његовом неукрадивом, и неотуђивом тексту!

Што се пак целине текста тиче, он је одсјај ауторовог бића! Или блаже речено, холограм његовог бића. Ето зашто је он неукрадив и неуништив од стране недобронамерних.

Наравно, човек жедан нечије погибије увек има времена да стане, па да процени у ком се то правцу крећу његова кола у пуној брзини. Увек постоји време, само ако се на време крене, за предузимање исправке, избављења од беде.

Што се пак исправке тешког и замршеног пута новотараца за веру тиче, све док не дође до ње, до исправке, за њих неће бити добродошлице у епархију крушевачку! Недобродошлица ће важити и за богослова бившег Богословског Института СПЦ-е, вероучитеља Ж. П., питомца ванцрквене удруге Борба за веру, праунука Саве Перовића из Благаче-Председника Општинског Суда ђураковачког у срезу источком, кога је Арнауташ Алил (Аљиљ) Ахметовић (Ахметај) из Рудица у Старој Србији или на Метохији искомадао секиром, 17. октобра 1935. године (в.: Политика, 26. јуни 1936).

Лаким дакле и једноставним стилом речено, ниједан старотарац-новотарац који би пожелео да ступи у епархију крушевачку да би по њој вршљао, неће бити добродошао!

Али чин наше добре воље у вези са богословима одметницима, регрутованим у герилу за веру, нека буде саопштење још једне поуке блаженопочившег Патријарха Павла: Добро које није учињено на добар начин и са благословом Цркве, макар и било наизглед добро, није благословено добро!

Доброжелатељ Давид.

Завршетак полемике

мирним и душепољезним тоновима

Молитвено стање у народу

Било би од насушне важности знати у каквом стању се налази Богом дана умно-срдачна молитва, односно покајанога митара молитва у нас православних Срба? Молитва коју нам је Господ предао као насушну: молитву која се разгранала као рајски крин:

Боже, милостив буди мени грешном.

Господе Исусе Христе, помилуј ме.

Пресвета Богородице, спаси нас.

Свети Анђеле Хранитељу мој, моли Бога за мене грешнога.

Слава Господе Крсту Твоме Часном, и светоме Васкрсењу Твоме.

Преподобни оче Порфирије, моли Бога за нас.

Светитељу оче Саво, моли Бога за нас.

Преподобни оче Павле призренски и београдски, моли Бога за нас.

……………………………………………………………………………………..

 

Треба веровати да би нам и помоћу ових молитава одмах било боље у свакодневном животу, инако преиспуњеном искушењима унутрашњим и спољашњим. Да бисмо помоћу њих савладавали сујету, приљежније вршили заповести Божје, узрастали у смирењу, успоравали епидемију канцера и избављали се од њега. Не кршили проверено правило  неупетљавања у све и свашта, него, у зноју лица свога стицали и јели свој насушни хлеб.

На крају, треба се молити за мир, еда би нас мимоишла огњена чаша многих мрзитеља мира око нас, и над нама!

&&

Postscrip

 

Намеру и одважност да наша размишљања, запажања и гноме изађу на читалачко светло дана  и у мњење препознали смо у пориву који се јављао спонтано и дуготрајно; пориву који је обавештавао да би било поштено, и од вајде: да се и сами огласимо на неке од толиких насушних тема; тема које формирају и кодификују нашу српску, народно-црквену свакодневицу.

Тај залогај је вероватно био превелик за наше силе; за моћ прераде и артикулацију мноштва утисака и осведочавања. Но, ако нужда закон мења, онда ће се и нуждавани закону повињавати, зар не?! У томе је само једно било, и остало битно: Не уплашити се стварности, па ни онда када ће нас она одвести тамо где ће се на нас пуцати; то јест где ћемо бити приморавани да и у сама минска поља залазимо. А управо нас то, укључујући и покушаје киднаповања, ни досад није мимоилазило.

Сада када смо се већ легитимисали, настављамо ход према крају.

Обичај лепог и истрајног читања захтевао би од читаоца да он све написано, пре него што га буде дочекао на један од читалачких уобичајених и расположивих начина, укључујући и презир и оштрицу и нож, ипак прочита и дочита! Овде се, као и у случају сваког другог текста ради да се и текст, баш као свака птица, раскрили, и да узлети. А затим, да јој се допусти лет. Даља судбина текста, односно птице зависила би од посматрача, самог стручњака за праћење лета; дакле од голубара па преко ловаца до њихових оруђа: птичарских замки, стрела, праћки, пушака, крлетки или кавеза.

Наш текст у форми размишљања, запажања и гнома биће проблематичан за нечија ушеса, али проблеми су ту ради решавања. Можда ћемо имати и ситуацију да ће се неко при читању окретати, како би рекли наши Косовци и Метојчани: као црево на жару, или: као да је жар на трбу, али, … Ко је до сада успео да изађе на крај са мишљу, речју и текстом?! Изашао је само онај ко је знао да извуче поуку; онај који је при читању запазио и добре намере састављача текста.

Зато ће ово обраћање свим читаоцима: онима добре, као и онима другачије воље бити овакво, све док се у некој другој прилици или неприлици опет сви сусретнемо, и сучелимо.

Буде ли се дешавало да неке читаоце овог текста обузму љутња и бес због овог или оног исказа у размишљањима, запажањима и гномама, па и да им се омакну речи од сувишка језика, њих нека умирује поука блаженопочившег Патријарха Павла:

Ко се љути због нечијег мирног изношење ставова, тај није избегао сујету!

Сачинитељ ових редова пак биће благодарaн само оним читаоцима који буду потрошили своје драгоцено време на дочитавању истих, јер су сви они до једнога писани по савести!

Епилог

 

Ставове личности које су мислима и речима, оглашавањима и наступима испољиле способност посредног или непосредног разарања бића Српског народа, живог ткива Православне Цркве и црквеног високошколства – ми најоштрије осуђујемо!  И уопште, све оне који стоје у истом строју са њима!!! А сада када се о црквеним делатницима и њиховим ставовима ради, ми се бојимо да је део њих усео на Мојсијеву столицу богословља попут фарисеја, књижничара и старешина! При том ми првенствено мислимо на оне који на светом месту православног богословља узрокују мрзост опустошења!  Крећући се ето у широком луку од почетка до краја, ми стижемо и да закључимо да најпре сујетни и самопрокламовани хиперправославци не могу бити наша узданица нити људи од нашег пуног поверења! Макар они заузврат, или нама заинат, и мртве васкрсавали!!!

  На преподобномученике Саваите

          2/20 марта 2019. год.

      у Крушевцу.

 

Епископ крушевачки Давид

 

Преузмите текст у pdf формату ОВДЕ

Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)

Подвизи апостолске службе светог апостола Павла

Нема заједнице између правде и безакоња

(2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)

   

Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као  познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. 

Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим.

Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу!

На наш лични рад и труд пак на постојећем језику и додатном преводу јеванђелских текстова и текстова апостолских Посланица садржаних у овом раду: црквено-богословском манифесту светог аве Јустина, молимо да се гледа само као на неизбежни покушај хватања у коштац са свим тим чињеницама и датостима. Јер овај покушај је такве врсте да он од почетка потреса човека који би желео да мисли, да говори и да дела у складу са еросом и етосом вере овог светог христољубца – аве Јустина Новог Ћелијског и свечовечанског!

Пред овим текстом, и текстовима ове врсте светог аве Јустина, није могуће сакрити се. Него је само ствар у томе: да ли желимо да се у њему као у огледалу сагледавамо, или да пред њим скривамо поглед од себе самих као непожељних све док се не усличимо самом њему!                          

*

    „Као сарадници опомињемо вас да не примите залуду благодат Божју. Јер он вели: У време милосно услиших те и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време милосно, ево сад је време спасења!

 

    Ни у чему не дајемо никакве саблазни, да се не куди ова служба, него се у свему исказујемо као слуге Божје: великом постојаношћу у невољама, у потребама, у тескобама, под ударцима, у тамницама, у бунама, у напорима, у бдењима, у постовима, у чистоћи, у знању, у великодушности, у доброти, у Духу Светом, у љубави нелицемерној, у речи истинитој, у сили Божјој; оружјем правде здесна и слева, славом и срамотом, злим и добрим гласом, као варалице, а истинити; као непознати, а познати, као умирући, а ево живимо; као кажњени а не убијени, као жалосни, а увек радосни; као сиромашни, а многе обогаћујемо; као они који ништа немају, а све поседују.

 

    Уста су наша отворена вама, Коринћани, срце наше раширено. Није вам тесно у нама, али је тесно у вашим грудима. За уздарје, као деци говорим, раширите се и ви! 

    Не ујармљујте се с неверницима. Ма, шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништво светло с тамом? Какву слогу Христос с Велијаром? Или какав део верник с неверником? Какав споразум храм Божји с идолима? Јер ми смо храм Бога живога, као што рече Бог:

Пребиваћу у њима

и ходити међу њима;

и бићу Бог њихов,

а они народ мој.

Зато изиђите из њихове средине

и одвојите се, говори Господ,

и ништа нечисто не дотичите,

и ја ћу вас примити.

И бићу вам отац

и ви ћете ми бити синови и кћери

вели Господ Сведржитељ.

    Дакле, будући да имамо та обећања, очистимо се, љубљени, од сваке љаге тела и духа те довршимо освећење у страху Божјем.“

    (2 Кор. 5, 20. Иса. 49, 8; 2. Кор. 11, 23 и даље. 1 Кор. 2, 4; 2 Кор. 4, 10, 11. Псал. 118, 18; 1 Кор. 4, 14. Еф. 5, 11; 1 Кор. 3, 16; 3 Мојс. 26, 12. Иса. 52, 11. Откр. 18, 4. Јер. 31, 9; 2. Кор. 7, 1).

*

Свети апостоли и сви служитељи Божији су помагачи и сарадници Христови. 

Христос им је предао себе и све што је собом донео земаљском свету, а они му узвраћају тиме што сву душу своју, све биће своје уносе у њега, у његово Јеванђеље, у његов Домострој спасења, и још тиме што се јављају као послани од њега ради проповеди о њему самоме (2 Кор. 5, 20). Они само њега знају, имају, проповедају, и само ради њега живе. Он Бог, свега себе је поверио и предао њима; а они људи, све своје биће опет, поверили су њему. Људи дакле сарађују Господу Богу, или као у Светој Литургији, састварају са њим.

*

С друге стране, ови свети апостоли и служитељи Божији хришћанима су помагачи и сарадници; они их приводе Христу кроз проповед Јеванђеља и крштења, а затим им непрестано помажу у њиховим напорима да живе Христом и у Христу, да остваре Христово Јеванђеље спасења у своме животу. Они, увек пуни Духа Светога, и увек вођени и руковођени Духом Светим, воде и уводе хришћане у све истине и у све тајне Христове. Без светих апостола и Божијих служитеља, нема хришћанства. Доказ за то? Господ их је сам поставио за своје апостоле или посланике у свету, или за христоносне проповеднике и благовеснике. Они преносе не само његово свето Јеванђеље, него њега самог: Богочовека, и предају га људима са свима његовим Божанским силама и савршенствима. Јер живе, али не више они, него живи у њима Христос (Гл. 2, 20).

*

Проповедајући, и предајући људима Господа Христа, свети апостоли и служитељи његови проповедају и предају благодат Божју. Јер Богочовек Христос и јесте благодат Божја у пуноћи својој (1 Кор. 1, 4; 2 Кор. 13, 13; Еф. 1, 6; 2, 7; 2 Тм. 1, 9). То Сунце благодати расипа се кроз безбројне зраке, које се као у жижи скупљају у свакој светој тајни, а најпре у почетној: у светом Крштењу, а за њим и у осталим светим Тајнама. Благи зраци Сунца благодати израчују се у наше душе кроз сваку добродетељ јеванђелску, па истину, па реч. Главно је да је она сва у Христу и од Христа. Отуда је благодат сва у Цркви и од Цркве, када је већ Црква Тело Богочовека Христа. Стога и нема благодати Божје ван Цркве. Она је и имлац и носилац и давалац благодати. И то Богом одређени ималац, носилац и давалац. У благодати је Христос Спаситељ, у њој и спасење, и освећење, и преображење, и обожење. Зато свети апостол брижно моли хришћане да не примају узалуд благодат Божју. Јер и примљена благодат може не бити од користи примаоцима, него испразно у нама беоплодна, и узалудна. Шта то значи? Иако нам се кроз свете Тајне даје благодат Божја, она ће остати бесплодна у нама ако је не уведемо у свој живот, природу, биће; ако се њоме не прожму наша душа, савест, воља, срце; ако се њоме не облагодати целокупно наше биће и све оно што се у њему збива и што од њега долази: мисли, осећања жеље, дела. Узалуд смо дакле примили свету благодат крштења ако не живимо свето. Узалуд смо примили свету благодат миропомазањем ако њоме не освећујемо своје мисли, осећања, вид, слух, дух. Једном речју, уза луд је благодат Божја у нама ако смо хришћани само по имену а не и по животу; ако имамо само обличје побожности, а силе и снаге смо се њезине одрекли (2 Тим. 3, 5).

*

 Благодат Божја није узалуд у нама ако ревнујемо у вери, љубави, молитви, посту, трпљењу, смирености, кротости, у свима јеванђелским  добродетељима. 

Она се онда простире по целом нашем бићу, оплођује га, и оно рађа јеванђелоки род. Благодат се мора неговати, да не би закржљала у нама, обесплодила се и увенула. Зато облагодаћени апостол и наређује: „Растите у благодати “ (2 Птр. 3, 18). Значи: у благодати се или напредује или назадује. Ревношћу се напредује, а леношћу назадује. И једно и друго зависи од нас, од нашег труда, подвизавања, вежбања у врлинама и творења јеванђелских заповести. Јер је и у јеванђелском животу главно: вежбање, обучавање, упражњавање. Отуда онако јасна заповест богомудрог апостола, упућена светом апостолу Тимотеју, а преко њега свима нама: „Вежбај се у побожности” (1 Тм. 4, 7). Само истрајним вежбањем напредује се у псбожности. Заповест побожности гласи: „љуби ближњег свог“. То значи: вежбај се и обучавај у љубави према ближњем, али и: „љуби непријатеље своје“.Заповест побожностије и: „чините добро онима који вас мрзе“; вежбајте се у томе, обучавајте се. И тако редом: свака јеванђелска заповест захтева од нас вежбање, обучавање, праксу. Без тога, благодат Божја остаје узалуд у нама, празна, бесплодна, штура. И ми постајемо као оно бесплодно дрво које секу и у огањ бацају зато што не рађа (Мт. 3, 10. Лк. 13, 7-9). Јеванђелоки је закон: једино се вежбањем јача у благодати. Зато свети првоврховни апостол опет, наређује истоме апостолу Тимотеју, а и нама преко њега: „Сине мој, јачај благодаћу у Христу Исусу“ (2 Тм. 2, 1).

*

Најсавршенији пример вежбања, обучавања, јачања, усавршавања у благодати имамо у самом светом апостолу Павлу. 

Он нам сам казује тајну свог напредовања у благодати у јеванђелском животу. У чему је та тајна? У његовој пламеној ревности, у његовом непрекидном труду. Он изјављује: „Благодаћу Божјом јесам што јесам, и његова благодат према мени не бијаше залудна; штовише, трудио сам се више него сви они – али не ја, него благодат Божја са мном“ (1 Кор. 15, 10). Ето, како се напредује у благодати, како се она оплођује у нама, како расте у бесконачне висине: нашим трудом. Бог нам даје благодат, а ми? Свој труд, своју ревност. Али и труд наш јача и расте благодаћу, те је и у том погледу несравњено више од Бога него од нас. Јер шта је наш труд, и онај највећи, најистрајнији, даноноћни, према благодати Божјој? И када труд на јеванђелском животу постане даноноћни, и то је дар благодати, и то у нама благодат ради, подржава вољу, храбри срце на јеванђелаке подвиге, јача напоре, улива радост спасења у душу, те су сви јеванђелски трудови мили и лаки, и не сустаје се, и нема лености ни у једном јеванђелском добру. Заиста, све је од благодати Божје у јеванђелском животу. А од нас? Једино добра воља и ревност.

*

Кад је Господ Христос у нашем свету, онда нема мрака из кога нас Он не може извести, нема греха од кога нас не може ослободити, нема смрти од које нас не може избавити. 

Све он то чини свемилосном благодаћу својом. Само да та благодат његова не буде узалуд у нама. Откако је Он, чудесни на земљи, сваки човек може избећи и пакао и смрт и грех; и ући у његову незалазну светлост, и свесладосни рај, и миомирисну вечност. А до њега: црна ноћ греха била је притисла целу земљу, и свако биће на земљи, и отровна тама смрти гушила све душе људске. Сви дани и све ноћи били су људски неизбројни греси и безбројне смрти. Сваки дан и свака ноћ извирали су из гроба и увирали у гроб, извирали из смрти и увирали у смрт. А то је оно што људи називају временом. 

*

Tако до њега. Од њега пак и њиме све се мења. 

Он, Светлост Истинита, својом појавом изгони сваку таму греха и мрак смрти из сваке душе људске, из целог света људског, из наших дана и ноћи, из свега што ми називамо временом. Са њим свемилостивим настаје у нашем свету време милосно и дан спасења: милосно за свако људско биће, јер је роду људском грануо незалазни дан спасења од греха, смрти и ђавола. Дан спасења почиње од Витлејема, и траје непрестано. Исто тако и време милосно. У својој богодано|ј визији то јасно предвиђа свети пророк Исаија, и кроз њега Бог говори људском бићу: У време оно услиших те, и у дан спасења помогох ти (Ис. 49, 8). Но у чему се састоји то време милосно и тај дан спасења? Свети пророк нам и то казује у истој визији: састоји се у новом завету између Бога и људи, у ослобођењу рода људског од греха и од смрти, и у новом животу по Богу и у Богу (Ис. 49, 8-11). Богом вођени апостол се преноси у ову пророкову визију, и објашњава је у светлости оваплоћеног Бога Логоса. Јер се она потпуно остварила Његовом појавом у нашем човечанском свету. Пророчке речи, изговорене Богом преко пророка, оствариле су се и претвориле у спасоносну благовест, те ју свети апостол вести: „Јер Он каже: у време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време најбоље (најмилосније), ево сад је дан спасења!“ Пророк пророкује, апостол показује: „Ево сад је време најбоље“: сад, кад је Бог Логос у свету; сад, кад је Он сав у Богочовечанском телу свом – Цркви; сад, кад је његова Пресвета Богоматер наша свемилостива заступница; сад, кад је богочовечанско Јеванђеље на земљи; сад, кад је сав Бог у телу људском и када као човек живи међу људима; сад, сад, сад као никад, зато што се Бог Логос оваплотио и занавек остао међу нама: „И ево, ја сам с вама у све дане – до свршетка света“ (Мт. 28, 20). „Време најбоље“, то је Христово време, откако је Бог Логос из вечности сишао у време, обукао се у временско, и својим животом у времену осветио време и што је у њему. И само време постало је не само добро, и боље, него „најбоље“, „најмилосније“. Јер је оно псстало увод у божанску вечност, припрема и предспрема за бескрајни живот у вечности. Сад је време, кад и многострадални и богомудро бунтовни Јов може рећи: Благословен дан у који се родих, и ноћ у којој рекоше: роди се мушкарац (арсен)! (Јов. 3, 3). Сад је сваким благословом благословено време, све време, сваки дан и свака ноћ. Јер и за време важи она благовесничка реч светог апостола: Бог нас је благословио сваким духовним благословом небеса у Христу (Еф. 1, 3). Зато време, и живот у времену, није више проклетство већ благослов: благослов је бити у времену, знати и осећати време, и постојати у времену.

*

У каквој год невољи, или муци, или опасности био, сети се да је свемилостиви Господ Христос у нашем свету, да Он човекољубиво бди над сваким од нас, и реци себи:

сад је време најбоље да самилосни Спаситељ освети моју невољу, моју муку, моју опасност, и претвори је у извор мога спасења, мота освећења, мога обожења! Око тебе је најцрњи дан, најмрачнија ноћ, – не бој се! Сети се да је: „Светлост тиха“, Светлост Истинита ту, у нашем човечанском свету, и да од тебе зависи да је вером и молитвом унесеш у свој најцрњи дан, и осветлиш га, у своју најмрачнију ноћ, и обасјаш је. Зато реци себи: „Ево, сад је време најбоље!“ Човекољубиви Господ Христос влада временом, зато је оно постало благосотов, и радост, и средство спасења и освећења. „Ево сад је дан спасења!“ – То реци себи, то говори себи, ма какво те искушење спопало, ма какав грех захватио, ма каква страст завитлала, ма какав демон напао! То говори себи, јер је свемилосни Спаситељ ту, поред тебе, куца на врата срца твог чекајући да их добровољно отвориш, куца и благо ти шапуће: „Ево, на вратима стојим и куцам; послуша ли ко глас мој и отвори ми врата, ући ћу к њему и вечерати с њим, и он са мном“ (Откр. 3, 20). Никада не сумњај: свеблаги и свемоћни Спаситељ је на бурном мору живота твог, у чамцу тела твог, и ти мислиш да Он спава и не види твоју муку, но и кад спава срце његово бди, само ти свом душом вичи: Господе! избави ме, погибох! И Он ће устати, запретити ветровима и мору, и настаће „тишина велика“, и ти ћеш се спасти бродолома. – Или су те страсти сковитлале и одвукле на бурну пучину, и ти се давиш, вера твоја малаксава, и ти уплашен почињеш, као Петар, да тонеш, онда свим срцем ти запомажи: Господе, помагај! Господе, спасавај! И Он ће одмах пружити своју спасоносну руку и спасти те од дављења. – Или су те сколила сва зла овога света, и опколили сви демони пакла, но ти се не бој, него се молитве сети, часног крста сети, тог свепобедног оружја, и осени себе, прекрсти се, и крсти се много, много пута, и гле! – чудесни Спаситељ ће те сигурно спасти од свих зала и од свих демона, као што увек спасава оне који Му са вером прибегавају. И ти ћеш онда свим срцем ускликнути: „Ево сад је дан спасења!“ – Никад не заборави: откако је сладчајши Спаситељ сишао у наш земаљски свет, од тада је сваки дан „дан спасења“. Нема више дана погибли, нема више дана смрти, сваки је дан – дан васкрсења, дан радости, јер је сваки дан – дан спасења: дан Христа Бога нашег. Нема више проклетог дана, несрећног дана: сваки је дан благословен, сваки срећан, јер кроз сваки дан пролази Он и освећује га, Он – свеблагословени Бог и Господ, Спаситељ и Искупитељ. Сви су дани – дани Божји, дани оваплоћеног Господа Бога, дани спасења, јер су дани Спаситеља, који је Творац времена и простора. Само буди Закхеј, и имај попут њега силну жељу да видиш Господа, и Он ће радосно ући у дом душе твоје, и милосно изјавити: „Данас је дошло спасење дому овом“ (Лк. 19, 9). Од појаве Господа Христа у нашем свету настала је „пријатна година Господња”, милосна година; по речи самога Господа, да је Он дошао да прогласи „годину милости Господње“ (Лк. 4, 19). Та „пријатна“ та „милосна година“ Господња почела је од Витлејема, и још траје, и трајаће до скончанија века у овом свету, а у оном неће никада престати. Зато је свако „данас“ пуно благовести Спасове, пуно Јеванђеља, пуно спасења. Због тога свети апостол и благовести свима и за све: „Зато, као што вели Дух Свети: Данас ако глас му чујете, не будите срца тврда као у Побуни, … Наипаче, бодрите једни друге дан за даном док још одјекује оно Данас, да не отврдне ко од вас заведен грехом“ (Јевр. 3, 7. 8. 13). Проводећи сваки дан као дан спасења, ми ћемо свој живот претворити у непрекидну службу Богу Спаситељу нашем, у непрекидно богослужење. А у непрекидном богослужењу и јесте наше спасење. Јер непрестано служећи Богу Спаситељу, ми се спасавамо од сваког греха, смрти, од сваког ђавола. А спасавамо се његовим божанским силама, које нам Он даје за веру и ревност, и ми помоћу њих савлађујемо сваки грех, смрт, ђавола. Само на тај начин ми престајемо бити спотицање, саблазан браћи и ближњима. Јер ако они виде где нас греси и искушења обарају, тлаче и мрцваре, то ће бити саблазан за њих, и многи ће се саблазнити, и пасти, па и пропасти. Саблазнимо ли их и они пропадну, и ми ћемо пропасти, изгубити спасење, зато што смо њихово спасење упропастили. Зато свети апостол опомиње и наређује: „Никакво ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди“. А дајете спотицање говорећи ружне речи и чинећи рђава дела, јер тиме саблажњавате слабе и нејаке у вери и јеванђелском животу, због чега многи куде ваше хришћанство, вашу веру. Јер шта је хришћанство? Служење Богу, богослужење. Да, непрекидно богослужење, ето то је хришћанство. А хришћанин? Хришћанин је богослужитељ, даноноћни служитељ Богу. Јер човек или служи Богу кроз јеванђелске врлине, или ђаволу кроз грехе. Уствари, у свету постоје само две службе које људи обавезно обављају: богослужење и ђаволослужење. Треће службе и нема, нити је може бити. Ако не служи Богу, човек неминовно служи ђаволу; и обратно: ако не служи ђаволу, неминовно служи Богу. Но и једна и друга служба зависе од нас. Оне нам се не намећу, већ предлажу. Избор зависи од нас, само од нас: богослужење или ђаволослужење. Не само свако рђаво дело, и ружна реч, него и рђава помисао, и ружно осећање, и прљава жеља – служење је ђаволу. Као што се опет служи Богу само светим животом: чистим мислима, благим осећањима, човекољубивим расположењима, добрим делима, еваким богочежњивим покретом срца и душе, сваком богољубивом намером и жељом. Како се служи Богу, најбољи су нам пример светитељи. Живот свакога од њих је непрекидно, даноноћно богослужење. Такав је живот аветих Апостола, светих Пророка, светих Мученика, светих Подвижника и свих светих Праведника. Зато су нам они учитељи и наставници, примери и узори, вође и путовође, молитвеници и саборци. Они су се у свему показали као слуге Божје: све згоде и незгоде свога живота претварали су у јеванђелска средства свога спасења, свога богослужења. Јер спасење и није друго до богослужење. Ко служи Богу, тај се спасава. А служење Богу, то је непрекидао испуњавање воље Божје. Зато што је спасење непрекидао ботослужење, христонадахнути апостол и наређује свима хришћанима, не само коринтским: „него се у свему покажите као слуге Божје“(2 Кор. 6, 4). „У свему“: у души, у срцу, у савести, у животу, у мислима, у осећањима, у вери, у љубави, у правди, у истини, у доброти, у кротости, у смерности, у трпљењу, у опраштању, и у осталим јеванђелским добродетељима и светим раоположењима. А кад се у томе показујете „као слуге Божје“, онда ћете се показати као слуге Божје и у свему што вас снађе у животу. 

*

Најпре: у трпљењу многом. 

Зашто? Зато што је то основ сваке јеванђелске добродетељи, а тиме основ спасења, основ богослужења. Ако је вера, у њој треба показати трпљење, јер без њега она малаксава, вене, суши се. Ако је љубав, у њој треба показати много трпљења, јер није лако волети људе у њиховим слабостима и гресима и манама. Ако је кротост, и у њој треба показати велико трпљење, јер се само на тај начин могу благо подносити све увреде, и злостављања, и страдања, и (умирања) и смрт Христа ради. Ако смиреност, ако доброта, ако молитва, ако пост, ако ма који подвиг еванђелски био у питању, у свакоме се од њих мора показати трпљење, да бисмо га претворили у нашу навику, у наше расположење, и тиме у средство нашег спасења. „Били ми невољама притиснути, за вашу је то утеху и спасење; били  утешени, за вашу је утеху – делотворну: да стрпљиво поднесете исте патње које и ми подносимо“ (2 Кор. 1, 6). Због свог неизмерно кротког трпљења, Господ Христос је постао и остао савршени пример трпљења, неопходног у животу сваког хришћанина. „Трпљење Христово“ је узор и идеал, ка коме Бог благодаћу својом управља срца наша (2 Сол. 3, 5). Само се „постојаношћу у добрим делима“ може постићи „слава, част и нераспадљивост – живот вечни“ (Рм. 2, 7). Трпљење је најбољи климат душе људске, да би у њој успевало семе небеске истине, посејано небеским Сејачем. Они који то семе ,,држе у племенитом и чистом срцу“– „род доносе у истрајности“ (Лк. 8, 15). За све хришћане обавезна је Спаситељева заповест: „Својом ћете се постојаношћу спасити“ (Лк. 21, 19). Богонаучени апостол пише хришћанима: „Али нека постојаност буде на делу савршена, да будете савршени и потпуни, без икаква недостатка.“ (Јевр. 10, 36). Једино „постојаност нека буде на делу савршена“ (Јак. 1, 4). „Ето: блаженима називамо оне који истрајаше. За постојаност Јовову чусте, и намеру Господњу видесте“ (Јак. 5, 11).

*

     Показати се слугама Божјим у невољама.

Зашто? Зато што смо на то одређени, на невоље одређени (1 Сол. 3, 3). И још зашто? Зато што се тиме удостојавамо Царства Божјега (2 Сол. 1, 5). Овај свет, са свима својим саблазнима, залима, гресима, смртима, демонима, пун је невоља, за хришћане. И природно је што их хришћани осећају, што кроз њих пролазе, што се у њима налазе, и што их савлађују свепобедном благодаћу, силом Христовом. По благовесној речи Спаситеља његовим следбеницима: „У свету имате муку, али храбри будите – ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Невоља за невољом, као дан за даном, то је пут хришћана кроз овај свет. Новозаветна је благовест „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје“ (Дап. 14, 22). Свесни тог спасоносног значаја и вредности невоља, хришћани се диче и у невољама (Рм. 5, 3). Хришћани се боре са невољама, али – трпљењем. По Божанском савету светог апостола: „у невољи будите стрпљиви“ (Рм. 12, 12). Али то наше трпљење увек ублажава и разблажује Утешитељ Благи својом благодаћу и духовном радошћу, јер нас Он „теши у свакој нашој невољи “ (2 Кор. 1, 4). Јер, као што су обилата страдања Христова у нама, тако је по Христу обилата и утеха наша (2 Кор. 1, 5).

*

Показати се слугама Божјим у бедама. 

Јер беде наилазе на хришћане, да би они показали како се сналазе у њима, и како се бране од њих. Како дакле? Вером својом, јер силом вере они пролазе неповређене душе кроз сваки пожар беде (1 Сол. 3, 7). Је ли хришћанин због вере у Христа добре воље у бедама, онда му свемилостиви Господ даје божанску, благодатну силу, којом он радосно подноси све и сва за Христа. И баш кад је у бедама слаб, али добре воље, њему се даје, у њега се усељује сила Христова (2 Кор. 12, 9. 10). И он радосно изјављује: „Кад сам слаб, онда сам јак“ (2 Кор. 12, 10).

*

Показати се слугама Божјим у тескобама. 

У каквим тескобама? „У тескобама за Христа“ (2 Кор. 12, 10). Ми их не избегавамо. А кеда се обретемо у њима, ми их силом христољубиве вере претварамо у извор своје радости и усхићења. И тада смо „добре воље“ (2 Кор. 12, 10). Док нехришћани падају духом налазећи се у тескобама, ми им се радујемо, јер се због њих усељује у нас ,,сила Христова“ (2 Кор. 12, 9). Тескобно нам у телу, тескобно у свету, тескобно у васиони. Зашто? Зато што смо ми бесконачне душе, која се у нас хришћана непрестано отима ка надматеријалним божанским царствима, где границе не гуше, где је све божански безгранично, мило и дивотно. Нама једино није тескобно у Христу. И када смо њега ради у оковима, у тамницама, у заточењима, ми смо слободнији од свих царева земаљских и слободњака овосветских. Јер се њиме и окови и тамнице и заточења претварају у небо, у рај, у Царство Божје. Истина је над истинама, и благовест над благовестима: где је Он – ту је небо, ту рај, ту Царство Божје, ту и истинска слобода.

*

Показати се слугама Божјим у ранаma. 

Ране за Христа исцељују душу нашу од свих греховних рана. Јер је старозаветна света визија а новозаветна света стварност та да се: „Раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53, 5). Да, раном његовом на крсту од копља, када из пресвете ране његове истече пресвета крв његова, која исцељује од свих болести и од саме смрти, јер нас она очишћује од свакога греха (1 Јн. 1, 7). Отуда ране за Христа имају спасоносни значај и силу, и често пута су замениле и само свето крштење. Јер су се многи свети Мученици крстили у својој сопственој крви, проливеној за Христа, и задобијали царство небеско и сву радост неба. Нема сумње, свети Мученици су се показали заиста „као слуге Божје у ранама“. И тако се показују и сви хришћани који подносе ране за сладчајшег Господа. Само, треба знати да су свети Мученици најсавршенији пример тога.

*

Показати се слугама Божјим у тамницама

Ради чега „у тамницама“? Ради Христа, ради вере у Христа, ради Јеванђеља Христовог, не ради чега другог. Попут светих Апостола (Дап. 5, 18. 19; 12, 4; 16, 23), попут првих хришћана (Дап. 8, 3), попут старозаветних праведника (Јевр. 11, 36). Како се они држе у тамницама? Хвале Бога што су се удостојили тамновања за Христа (Дап. 16, 25), Црква се моли за утамничене (Дап. 12, 5). Исто тако су безбројни свети Мученици и свети Исповедници тамнице претварали у молитвенице, и оне су често пута биле обасјаване небеском светлошћу, и испуњаване неописивим миомиром. Много пута су их Анђели Божји ослобађали тамница. Правило је: свети Мученици су тамнице претварали у храм Божји, молећи се Богу дан и ноћ.

*

Показати се слугама Божјим у бунама. 

Благовест хришћанима гласи: да међу хришћанима не буду буне (2 Кор. 12, 20). Јер Бог наш није „Бог несклада него Бог мира“ (1 Кор. 14, 33). Хришћанима се ипак препоручује и налаже једна буна: буна против греха, против смрти, против ђавола. Слуга Божји је увек дужан да се буни против њих, најпре у себи, па онда у свету око себе. У том погледу, хришћанин је највећи и најупорнији бунтовник. Он је увек у рату са гресима, а труди се да буде у миру са грешницима.

*

 Показати се слугама Божјим у трудовима

Трудољубље јесте главна одлика хришћана. Без трудољубља нема напретка ни у једној добродетељи јеванђелској: ни у вери, ни у љубави, ни у молитви, ни у посту, ни у кротости, ни у смерности, ни у доброти, ни у истини, ни у правди. Трудољупцима су упућене оне слатке речи Сладчајшега Христа: „Ходите к мени сви ви, изморени и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). Према труду даје се и награда, према труду у хришћанском животу, у јеванђелским подвизима, у добродетељима. Свети апостол благовести: „А сваки ће према своме труду примити плату“ (1 Кор. 3, 8). Не само духовни, него и телесни труд је благословен, када му је циљ јеванђелски. Да, само тада: „И трудимо се радећи својим рукама‘‘ (1 Кор. 4, 12; 2 Сол. 5, 8-10), и то трпећи и глад и жеђ, и голотињу, и муке, и потуцања – Јеванђеља ради, Христа ради (1 Кор. 4, 11. 10). Према труду даје се и благодат: благодат за труд, труд за благодат; једно другим расте и множи се (1 Кор. 15, 10). Редећи све за Христа и Јеванђеље, а то значи: трудећи се непрестано на свом спасењу и на спасењу ближњих, хришћанин се уствари труди благодаћу која му се даје и, према ревности, додаје. Свети апостол изјављује: „За то се и трудим и борим његовом (Христовом) делотворношћу која у мени силно делује“ (Кол. 1, 29). Рад и труд нису по себи вредност, већ је добијају од циља коме су усмерени. Зато богоносни трудољубиви апостол подсећа Солуњане на свој јеванђелски рад и труд (1 Сол. 2, 9; 1 Тм. 4, 10. 8). Иначе: и ђаво се непрестано труди и ради, али у злу се труди, и на злу ради. Тако исто: и лопов, и разбојник, и отимач, и насилник. А сваки труд и рад хришћана усмерен је на спасење, како њихово тако и ближњих (1 Тм. 4, 10. 8; 2 Сол. 3, 7-10).

*

Показати се слугама Божјим у бдењима

Ко је пробуђен за духовни свет, за духовне вредности, за духовна сазнања, он неминовно бди над собом и над тајнама светова. Бди, чиме? Најпре молитвом. Јер молитва устремљује душу ка Богу Творцу, који једини даје светлост неугасиву, помоћу које можемо разагнати сваку таму и мрак, који нагрћу на нас ма с које стране. Човек бди љубављу, јер и она окриљује сву душу и узноси у висине, где се не спава већ увек бди над добром ближњега. Човек бди постом, кротошћу, трпљењем, бди сваком јеванђелском врлином, јер све оне држе нашу душу будном за све што је божанско, узвишено, бесмртно, вечно. Но у свима бдењима молитва води и руководи. Истина занавек посведочена гласи: нема просветлења без бдења. А посведочена је животом најбољих људи: светитеља. Молити се, постити и бдети, то је био, и остао сав њихов живот. Молитва, пост и бдење су главни спроводници небеске светлости у њихову душу. Зато они светле, просветљују и просвећују. 

*

Показати се слугама Божјим у постовима. 

Зар се не може бити слуга Божји без поста? Не може. То је јеванђелска истина, објављена Господом, посведочена Апостолима и свима Светитељима од првог до последњег. Када је Господ своје свеспасоносно Јеванђеље сабрао у две речи, Он је рекао да се оно састоји у молитви и посту. Да, у томе, пошто се једино молитвом и постом изгони из душе људске сваки демон, свака нечиста сила. А то значи да се постиже спасење, постиже циљ ради кога је Спаситељ и дошао у наш свет. Јер од нечистих духова је сваки грех, и смрт. И када се они уклоне из душе молитвом и постом, онда се уклањају творци свих грехова и свих смрти. А у томе се састоји спасење. Зато је цело Спаситељево Јеванђеље сажето у његовим божанским речима: „Овај се род ничим другим не може иазгнати осим молитвом и постом“ (Мк. 9, 29). Сам Спаситељ пости четрдесет дана, иако Му као безгрешном није било потребно постити ради очишћења од нечистих сила и грехова. Али Он пости, да би нам дао пример и показао колико је важно и неопходно за људску природу постити. Када свети апостол Павле, изазван од Коринћана, набраја своје подвиге, он вели за себе да живот проводи „у глади и жеђи, често у постовима) (2 Кор. 11, 27). Када се у светом Јеванђељу говори о узорном служењу Богу, онда се указује на свету пророчицу Ану, „која је постовима и молитвама дању и ноћу служила Богу“ (Лк. 2, 37). Ваистину се не може бити слугом Божјим без сталног поста.

*

Показати се слугама Божјим у чистоти. 

У чистоти срца, душе, савести, живота; у чистоти од свега греховног; у чистоти од свега ђавољег. Јер у чистом срцу борави Бог, и чисто срце види Бога, зна Бога, живи Богом. Чистота срца је последица живота по Јеванђељу, живота у јеванђелским врлинама. Када свете јеванђелске врлине раде у срцу човековом, оне га очишћују од сваке нечистоте (Флп. 4, 8-9). И када првоврховни апостол наређује младом апостолу да себе чистим чува (1 Тм. 5, 22), он му налаже да држи себе чиста од греха живљењем у јеванђелским  добродетељима. Чистој души даје се божанска мудрост као дар од Бога за живот у светим добродетељима (Јак. 3, 13-17). Вечни узор и идеал наше чистоте, но идеал остварив и оваплотив, зато што се Свечисти оваплотио, јесте Он – Господ Христос. И по богонадахнутој благовести светог Богослова Јована: „ко год има ту наду у њему, чисти се као што је Он чист (1 Јн. 3, 3). У таквом „чистом живљењу“ се и састоји лепота сваке хришћанске душе уопште, „која је окусила како је добар Господ, Камен живи, у очима Божјим изабран и драгоцен“ (1 Петр. 3, 2-4).

*

 Показати се слугама Божјим у знању

Из чистоте потиче знање, и у чистоти душе – истинско, право знање о Богу, о човеку, о свету, о животу, о смрти, о истини, о правди, о добру, о злу, о ђаволу, о свему што је људском бићу потребно да зна у овом и у оном животу. Богомудри апостол набраја знање са осталим одликама слугу Божјих, ставља га међу остале добродетељи. Знање јесте добродетељ. Оно је плод делатности у души светих јеванђелских врлина и божанских сила. Знањем се служи Богу. То је богочовечанска благовест. И природно је, јер и саму способност сазнања и знања имамо од Бога Логоса, још при стварању првог човека. А када се сам Бог Лотос оваплоћује, и роду људском објављује своје савршено логосно Јеванђеље, онда Он и знање објављује као логосну, божанску благовест. Само знање, које производи чиста боголика душа, потпомогнута богочовечанским благодатним силама, и јесте права благовест за људско биће. Такво знање и јесте право, нормално и здраво знање, знање непролазно и вечно, којим човек живи и у овом и у оном свету, благосиљајући Бога што му је дао сазнање. И уколико човек више живи Богом и у Богу, утолико расте у самом том бесмртном знању, и заједно са светим апостолом говори: „О дубино богатства, и мудрости, и знања Божјега“ (Рм. 11, 33). Истинско знање у души расте благодаћу; хришћанско знање је благодатно знање; када су хришћани „пуни благодати“, онда су они „испуњени сваким знањем“ (Рм. 15, 14). У нашем човечанском свету Богочовек Христос је савршена пуноћа знања: Свезнање и Свеблагодат, па се стога хришћани „у свему обогаћују кроза Њ, па „и у сваком знању (1 Кор. 1, 5). Такво знање даје се хришћанима Духом Христовим, Духом Светим, јер је оно дар његов (1 Кор. 12, 8). Знање, откинуто од Бога, од Духа Светог, од светих врлина: љубави, молитве, поста, смерности, кротости, доброте, нема никакве вредности и „ништа“ је (1 Кор. 13, 2. 8; Еф. 3, 19). Ново у богочовечанском, јеванђелском знању је то, што оно има свој небески мирис. Јер, по речи светог апостола, Бог „кроз нас шири на сваком месту мирис свога познања“ (2 Кор. 2, 14). Познање изнад свих познања, то је познање Христа: познањем њега прониче се у централну тајну светова, и кроз њу у све тајне мање и ниже. Јер Христом, оваплоћеним Богом Логосом, даје се свима истинско познање, од оног најосновнијег до оног најузвишенијег. „Чак све губитком сматрам због онога најизврснијег, због познања Исуса Христа, Господа мојега, ради којега све изгубих и отпадом сматрам: да Христа стекнем и у њему се нађем – не својом праведношћу, оном од Закона, него праведношћу по вери у Христа, оном од Бога, на вери утемељеној – да упознам њега и силу васкрсења његова и заједништво у патњама његовим, не бих ли како, саображен смрти његовој, приспеока васкрсењу од мртвих. Не као да сам већ постигао или допро до савршенства, него – хитам не бих ли како дохватио, јер сам и захваћен од Христа (Флп. 3, 8-12). Но пошто је Црква пресвето тело Христово, то су у њој „сва богатства мудрости и знања скривена“ (Кол. 2, 3). Отуда се то божанско знање стиче светим животом у Цркви. Уствари, знање је плод на светом дрвету јеванђелских добродетељи. Сазревајући у души, свака добродетељ разлива по души истинско знање о Богу и твари. Зато хришћанин и показује „у добродетељи знање“ (2 Петр. 1, 5). Свако знање које се не корени у добродетељи, и у Богу добродетељи – Господу Христу, није друго до лажно знање, назовизнање, псевдознање. Отуда јеванђелска заповест и благовест: Клонити се световнога празногласја и противречја неког назовизнања, које су неки исповедали па од вере застранили (1 Тм. 6, 20).

*

Показати се слугама Божјим у дуготрпељивости. 

Нема јеванђелске врлине која се може стећи и очувати без дуготрпељивости. Ако је молитва, неопходна јој је дуготрпељивост; ако љубав, ако смерност, ако кротост, исто тако. Ниједно се јеванђелско расположење не може ни развити ни одржати у души без дуготрпељивости. Само истрајно приморавање себе на све то, даје нам оно што је јеванђелоко. Дуготрпељивост је небески род у души хришћаниновој. Да би га могао у себи одгајити, човек мора небески живети, Духом Светим живети. Отуда је дуготрпељивост „плод Духа“ (Гал. 5, 22). Знајући то, хришћани напредују у богоугодном животу, оснажени сваком божанском снагом, по сили Славе његове, за сваку постојаност и стрпљивост, с радошћу захваљујући Оцу који нас оспособи за удиоништво у баштини светих у светлости (Кол. 1, 11-12). Дуготрпељивост је дакле одлика новог, јеванђелског човека (Кол. 3, 12), јер је одлика савршеног и вечног Богочовека Христа (1 Тим. 1, 16), јер је одлика његових најревноснијих и најсавршенијих следбеника, светих Апостола (2 Тим. 3, 10; 4, 2). Стога је она неопходна за спасење (2 Птр. 3, 15).

*

Показати се слугама Божјим у доброти (благости, добродушности).

Доброта је душа јеванђелске дуготрпељивости. Дуготрпељивост је спасоносна, само ако је блага, добродушна. Доброта нам је нарочито потребна према нашој сабраћи, људима, нашим сагрешницима. Јер без ње не бисмо могли јеванђелски поживети у свету ни један дан. Само наша благост према другима може и њих побудити на бољи живот, живот јеванђелски, подстаћи их на јеванђелске подвиге, а најпре на покајање. Као што „доброта Божја к покајању приводи“ (Рм. 2, 4), тако и доброта приводи к покајању ближње наше.  Слуге Божје благо поступају са људима, угледајући се на Господа који је „благ и према неблагодарнима и према опакима“ (Лк. 6, 35). Отуда јасноћа заповести светог апостола: „Будите, напротив, једни другима благи, милосрдни, праштајте једни другима, као што и Бог у Христу нама опрости“ (Еф. 4, 32). „Преобилно богатство благодати своје“ Бог показује „добротом према нама у Христу Исусу“ (Еф. 2, 7). Том добротом живе хришћани, јер је то онај јарам Христов, за који је Он сам рекао: „Јарам је мој сладак, и бреме моје лако“ (Мт. 11, 30). Та доброта је стваралачка и градилачка јеванђелска сила којом се изграђује и ствара нови човек, за кога је „ све и у свима Христос “ (Кл. 3, 12. 10. 11). Две особине оваплоћеног Бога Логоса, Господа Христа, падају у очи: његова благост и човекољубље (Тит. 3, 4). Стога је благост један од плодова Светога Духа, који нам Он даје својим доласком у наш свет. Та благост, та доброта је оно што сачињава укус свега Христовог, свега Богочовековог, свега што је битна одлика његове сладчајше Личности: „ако сте доиста окусили како је добар Господ“ (1 Птр. 2, 3).

*

Показати се слугама Божјим у Духу Светом.  

Ето васцеле тајне слугу Божјих: они служе Богу у Духу Светом. То је очигледно на првим и најсавршенијим слугама Божјим: светим Алостолима. Јер тек кад је сишао на њих, и остао у њима, Дух Свети, кога им је Господ Христос послао од Оца, они су постали, и занавек остали слуге Божје. Како они, тако и свети Пророци пре њих, и сви свети Мученици и Исповедници и Праведници после њих. Јер служба Богу, служба је у Духу Светом и Духом Светим. Нема сумње, духоносци су сви свети Апостоли и сви Светитељи уопште, духоносци и сви хришћани у већој и мањој мери: Дух Оца вашега говори у вама (Мт. 10, 20; Дух Свети поучиће вас у тај час, шта ваља рећи: Лк. 12, 12), они се рађају у хришћане Духом Светим (Јн. 3, 5), они се моле Богу Духом Светим (Јн. 4, 24; Рм. 8, 26; Еф. 6, 18), они бораве у Духу Светом и Дух Свети борави у њима (Јн. 14, 17; 1 Јн. 3, 24; 4, 13), они се Духом Светим упућују у сваку истину (Јн. 16, 13), они постају слуге Божје изливањем Духа Светог на њих (Дап. 2, 4. 17. 18; 10, 44-45), они делају Духом Светим (Дап. 8, 29. 39; 10, 19; 11, 12; 16, 7; 20, 22. 23; 21, 4), они ходе Духом Светим (Рм. 8, 1. 2; Гл. 5, 16. 25), они живе Духом Светим (Рм. 8, 4), они „мисле духовно Духом“ Светим (Рм. 8, 5), они су „у Духу“ и „Дух Божји“ живи у њима (Рм. 8, 9), они имају „првине Духа“ (Рм. 8, 23), они чудотворе Духом Светим (Рм. 15, 19), они љубе Духом Светим (Рм. 5, 5; Кл. 1, 8), они веру своју посведочавају Духом Светим (1 Кор. 2, 4), они Духом Светим добијају откривење тајни Божјих (1 Кор. 2, 10; Еф. 3, 5), они Духом Светим знају Бога и Божје дарове (1 Кор. 2, 12), они су храм Божји у коме живи Дух Божји (1 Кор. 3, 16; 6, 19), они све духовне дарове добијају од Духа Светог (1 Кор. 12, 4.7-11.13), они се Духом Светим преображавају у обличје Господње (2 Кор. 3,8), они примају Духа Светог кроз веру (Гл. 3, 14), они се запечаћују Духом Светим (Еф. 1, 13), они се Духом Светим утврђују у унутрашњем човеку (Еф. 3, 16), они се испуњују Духом Светим (Еф. 5, 18), они своје спасење изграђују Духом Светим (2 Сол. 2, 13), они се оправдавају и освећују Духом Светим (1 Кор. 6, 11), они душе своје очишћују Духом Светим (1 Птр. 1, 22), они Духа Светог имају за мерило истине и лажи (1 Јн. 4, 2).

*

Показати се слугама Божјим у љубави нелицемерној. 

Каква је то љубав? Љубав истинита, љубав нелажна. Љубав је лицемерна кад у њој учествује грех ма на који начин. Јер грех је пореклом од лажи, и увек лаже: обећава оно што не може да испуни. Такав је првородни грех, свегрех: обећао је нашим прародитељима да ће их начинити боговима: „постаћете као богови“ (1 Мојс. 3, 5), а начинио их је робљем погибли, смрти и ђавола. Какав је првородни грех, такав је сваки грех у суштини. Грех увек ради против истине, унакажује је, извраћа је, руши је. Учествује ли ма на који начин у љубави, он је унакази, олицемери, и најзад поруши. Отуда  је само јеванђелска, божанска љубав истинита, нелицемерна и бесмртна. Јер је то љубав од чиста срца, од срца које је очишћено Богом, те није грехољубиво и не заводи у грех. Таква љубав је плод чисте савести и вере нелицемерне, вере искрене, свесрдне. Таква љубав је и циљ Спасовог Јеванђеља, његових светих заповести. Стога свети апостол благовести: „Сврха је те заповести љубав из чиста срца, добре савести и вере непритворне“ (1 Тим. 1, 5). Отуда јасна и одлучна заповест христоносног апостола: „Љубав да буде нелицемерна“ (Рм. 12, 9). Та је љубав велики и дуготрајан подвиг. У суштини, она је дар Божји. Дар Божји за који се треба стално молити. И ми се хришћани свакодневно молимо на вечерњу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (Молитве које свештеник тајно чита за време предначинателног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (Захвалне молитве после светог Причешћа, Молитва прва).

*

Показати се слугама Божјим у речи истине. 

Без тога се не може бити слугом Божјим. Јер слуге Божје слуге су оваплоћене Истине Божје, Господа Христа, који изјављује за себе: Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн. 14, 6). Ко је од Истине, од Бога је, и „речи Божје слуша“, и сам говори речи Божје (Јн. 8, 47). У коме је Истина, он говори речи Истине. А Христос – Истина је у ономе који заповести његове држи (1 Јн. 2, 4). Ко твори истину, у заједници је с Њим (1 Јн. 1, 6). Они „који ходе у истини“, они се и налазе унутра у истини, „у речи истине“, и проповедају је целим животом својим, бићем својим (2 Јн. 4. 3). А у истини се живи и борави христољубљем (ср. 2 Јн. 2-3). Само такви људи су „слуге Божје“ и „сарадници истине“ (3 Јн. 8). „Истина постаде од Исуса Христа“, зато се и слугом Божјим као слугом Истине постаје, тј. служењем Христу (Јн. 1, 17). „Реч постаде тело, и усели се у нас пуна истине“ (Јн. 1, 14), стога када смо у оваплоћеном Богу Речи, ми смо у Речи истине, и говоримо Реч истине. Бог Логос, који је Истина, и даје нам Духа Истине, упућује нас у сваку истину, и ми се показујемо као слуге Божје „у речи истине“ (Јн. 16, 13). И свака реч која је од Христа и од Духа Истине јесте истина (Јн. 17,17). Сваки који је од Истине, слуша глас Христов (Јн. 18, 37). Христово Јеванђеље и јесте „реч истине“ (Еф. 1, 13; Кол. 1, 5), и ко је у њему, он је „у речи истине“, и показује се као слуга Божји „у речи истине“. Да би човек могао бити слугом Божјим, он мора опасати „бедра своја истином“ (Еф. 6, 14). А истина над истинама је ово: слуге Божје су они који живе Црквом и у Цркви, јер је она „ступ и упориште истине” (1 Тм. 3, 15).

*

Показати се слугама Божјим у сили Божјој.

 

Не може бити слуга Божји без силе Божје. Све што је у нама божанско, од Бога је. Слуге Божје могу служити Јеванђељу Божјем само ако им Бог да за то своју благодатну, божанску помоћ и силу. Тако су свети апостоли постали слуге Божје, када су се обукли „силоју свише“ (Лк. 24, 49), силом вишњом, силом небеском, силом Божјом – Духом Светим. Што важи за свете апостоле, важи и за све слуге Божје, од највећих до најмањих. Својим божанским Јеванђељем спасења Господ Христос даје и свете силе спасења: дакле, кроз свете тајне и свете врлине. А у свима њима Крст има прво место: он води и руководи, јер је крст „сила Божја нама који се спасавамо“ (1 Кор. 1, 18). Све што је Христово лије из себе силу Божју, силу божанску. Јер је сам Богочовек, Господ Христос, „сила Божја“ (1 Кор. 1, 24), те стога извор сваке божанске силе у световима. Отуда је Јеванђеље Христово „сила Божја на спасење свакоме који верује“ (Рм. 1, 16): сила којом се побеђује сваки грех, свака смрт, сваки ђаво, и ми се спасавамо од њих. То је разлог што се проповед Јеванђеља код свих слугу Божјих састоји „у доказивању Духа и силе“ (1 Кор. 1, 24). И они, богоносци и христоносци, захтевају од свију нас хришћана „да вера“ наша „не буде у мудрости људској него у сили Божјој“ (1 Кор. 2, 5). Јер „Царство Божје није у речи него у сили“ (1 Кор. 4, 20): у сили новог живота, нове истине, нове правде, нових схватања: божанског живота, божанске истине, божанске правде, божанских схватања. Том божанском силом проповедници Јеванђеља и шире Спасово Јеванђеље у свету, од апостолских дана до данас, и од данас до Страшнога Суда. Та „сила Божја“ непрекидно чудодејствује: васкрсава мртве душе, оживљује умртвљене савести, преобража, обнавља, охристовљује, обожује људска бића, узноси их изнад смрти, греха и трулежи. Јеванђеље је одувек и заувек „у  сили и у Духу Светом“ (1 Сол. 1, 5). Тако се оно и могло одржати у толиким гоњењима и мукама и страдањима. Јер уколико хришћане више гоне за Христа и његово Јеванђеље, утолико се више усељује у њих сила Христова. Божанску силу своју Господ Христос даје својим следбеницима по мери страдања њиховог за њега: када су они радосни и „добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогонима, у тугама за Христа“. И нама су Господом Христом кроз свете тајне и свете добродетељи „дароване све Божанствене силе“ које су нам потребне за спасење и живот вечни, помоћу којих постајемо „учесници у Божјој нарави“, и тиме учесници у свему Божјем (2 Птр. 1, 3-8). 

*

Показати се слугама Божјим с оружјем правде и на десно и на лево.

Правда је збирни појам, означава јединство свих новозаветних добродетељи, доживљених у органској целини. У оружје правде спада вера, љубав, нада, молитва, пост, смиреност, кротост, трпљење, уздржање, благост, и остало. Прожме ли хришћапин биће своје јеванђелском правдом, онда душа његова постаје оружјем правде, и савест његова, и воља његова, и тело његово, и сва чула његова. И он тим оружјем војује и на десно и на лево против искушења, саблазни, грехова, демона, и против сваке неправде. Јер човек собом представља или оружје правде или оружје неправде. Оружје правде представља када удове душе и тела свог даје за слуге правди Божјој, а оружје неправде — када себе предаје гресима. Отуда и апостолова заповест јасна: „И не предајите греху удова својих за оружје неправде, него себе, од мртвих оживеле, предајте Богу и удове своје дајте Богу за оружје праведности“ (Рм. 6, 13). Када човек преда себе Богу преко јеванђелских врлина, он добија од Бога непобедиву силу, и својим оружјем правде савлађује све непријатеље: љубављу, добротом, молитвом поробљује Христу људске душе, људске разуме, људске савести, а разорава све што је греховно и грехољубиво. По речи светог апостола: „Ма, оружје нашег војевања није телесно, него божански силно, за рушење утврда. Обарамо мудровања и сваку охолост која се подиже против богопознања и заробљујемо сваки ум на покорност Христу“ (2 Кор. 10, 4.5). То оружје у исто време је оружје светлости, јер свака јеванђелска врлина низводи у душу небеску светлост божанску, док сваки грех точи таму у нашу душу. Отуда богоносни апостол наређује: „ Одложимо, дакле, дела таме и заоденимо се оружјем светлости“ (Рм. 13, 12).

*

Показати се слугама Божјим славом и срамотом.

 

Због свог јеванђелског живота слуге Божје често постају славни пред људима, а увек славни пред Богом. Но и ту славу они су дужни, ,по свом смиреном јеванђелоком самоосећању и самосазнању, приписивати Богу, и њоме прослављати Бога. Таква је заповест свесмиреног Спаситеља: „Тако нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и славе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16). Хришћани све што имају, од Бога имају, зато и сву славу којом их људи славе, приписују Богу, никада себи. Својим беспрекорним богоугодним животом они светле „посред порода изопачена и лукава“ „као светила у свету“ (Флп. 2, 15), и знају да су они светила светлошћу Божјом која се лије на њих од свемилостивог Господа. Слуге Божје прослављају Господа Христа тиме што рађају „многи род“ јеванђелски (Јн. 15, 8). Они прослављају Бога „у телу својем“ и у душама својим“ (1 Кор. 6, 20). Као боголика бића, људи су слава Божја (Јевр. 2, 7); али сагрешивши, они су „изгубили славу Божју“ (Рм. 3, 23); а повраћају је служећи безгрешном Богочовеку и спасавајући се Њиме (Рм. 3, 24-28). Све што чине слуте Божје, „све на славу Божју“ чине (1 Кор. 10, 31). Јер треба „да се у свачему слави Бог кроз Исуса Христа“ по моћи коју Бог даје слугама својим (1 Птр. 4, 11). Хриш ћани су „слава Христова” (2 Кор. 8, 23). Помоћу јеванђелског живота ми хришћани „преображавамо се из славе у славу, као од Господњега Духа“ (2 Кор. 3, 18). Хришћани не траже „славе од људи“ (1 Сол. 2, 6). Слава је хришћана кад добро чинећи муке трпе (1 Птр. 2, 20). Господ Христос се прославља „у светима својим“ (2 Сол. 1, 10).

Како се хришћани могу срамотом покајати као слуге Божје? Ако са радошћу подносе срамоту Христа ради; ако су блажени када их, Христа ради, и Јеванђеља ради клеветају, оговарају, хуле, прогоне, срамоте (Мт. 5, 11-12). Хришћани се показују срамотом као слуге Божје, када бивају укорени за име Христово, јер онда „Дух славе и Бога почива“ на њима (1 Птр. 4, 14).

*

Показати се слугама Божјим куђењем и похвалом.

Хришћани су заиста слуге Божје када и куђење и похвалу за своју јеванђелску делатност подносе смирено и кротко, препуштајући све свезнајућем Господу. Попут светих Апостола који, пошто их избише због проповеди Јеванђеља, „отидоше радујући се што се удостојише примити срамоту за Господа Исуса“ (Дап. 5, 41). Слуге Христове су увек „добре воље“ кад их због Христа вређају и куде (2 Кор. 12, 10). Таквима су се увек показивали сви свети Мученици и Исповедници и Праведници. Сваку пак похвалу, упућену њима, они су искрено преносили на Господа Христа, а себе ниподаштавали до стања црва. Јер су они увек били свесни да им је, све што је у њима достојно похвале, било дато од Христа.

*

Показати се слугама Божјим као варалице а истинити.

Шта то значи? Ово: слуге Божје, проповедајући Господа Христа, његова чудеса, његово васкрсење, вазнесење, спасење кроз крсну смрт, вечни живот, вечно блаженство, могу неким људима изгледати као варалице, а да су уствари истинити, јер је сушта истина све што они проповедају и чине. Њихова проповед о Богочовеку некима личи на бајку, на измишљотину, и они их сматрају варалииама. Но то није ни чудо, јер су многи савременици самога Господа Исуса, оваплоћену Свеистину, сматрали за варалицу, и говорили да Он „вара народ“ (Јн. 7, 12). У томе су предњачили фарисеји и садукеди и старешине јеврејске. Они право и непосредно називају Господа Христа варалицом, изјављујући Пилату: „Овај варалица каза још за живота: Након три дана васкрснућу“ (Мт. 27, 63). 

*

Показати се слугама Божјим као незнани а познати.

Због бескрајне смирености своје, слуге Божје су често незнани, непоз- нати, јер непрестано скривају своја јеванђелска дела, да их људи не би знали ни славили. Но и кад то скривају, и сакрију себе потпуно од људи, као, на пример, свети Павле Тивејски, ипак су и тада они познати, најпре Богу, а затим, по Божјој вољи, и људима. Колико је незнаних праведника јеванђелоких, које је Бог објавио као такве тек после њихове смрти, а многе ће од њих објавити тек на Страшноме суду! Нарочито колико је таквих незнаних праведника међу пустињацима и међу јуродивима! Ко је био незнанији и презренији од светог Јована Колибара и Алексија човека Божјега? А Господ их је, у своје време, прославио као ретко кога.

*

Показати се слугама Божјим као они који умиремо а ево смо живи.

 Хришћани умиру свету, јер не живе свету и за свет, али су живи Христу и живе за Христа. Зато су не само живи, већ вечито живи. Хришћани умиру смрћу Христовом, уподобљавају се његовој смрти, али се на тај начин приошптавају животу Христовом, улазе у васкрсење његово, и тиме у вечни живот божански (Флп. 3, 10-11). Хришћани умиру греху, али Христом оживљују за безгрешни и праведни живот; и кад изгледају мртви, они су ето живи. Свети апостол Павле сваки дан умире, али ко је живљи од њега, ко бесмртнији, ко вечнији? Тим, баш свакодневним умирањем за васкрслог Господа Христа, он непрестано васкрсава у бесмртност и живот вечни. Ми не бежимо од смрти кад је она за Христа, јер знамо да је смрт наша за Христа пут за наше васкрсење у Христу и наше вазнесење са Христом. Хришћане у овом свету исмевају, муче, убијају, а они својим убицама из оног света одговарају: ево смо живи!

*

Показати се слугама Божјим као мучени а не уморени (не усмрћени, не убијени). 

И кад христоборци хоће да убију, да усмрте, да уморе хришћане, они то не могу. Јер их не могу убити, душу им не могу убити, ако им тело и убију. И збива се пророштво и благовест: „Не бојте се оних који убијају тело али душе не могу убити“ (Мт. 10, 28). И они својом бесмртном душом показују из оног света да нису уморени, убијени. У томе је непобедива и неумртвљива сила хришћана, а најпре светих мученика хришћанских и исповедника. Они су заиста за Христа мучени а не уморени, не убијени. Уствари, и највеће муке, којима хришћане подвргавају, и најмногобројније смрти којима их предају, само су наказања, а не умртвљења, не уморства: кроз све њих хришћани само пролазе и у вечни живот улазе. Шта је онда за њих смрт, и безбројне смрти? Ништа друго до мостови ка вечном животу, мостови у бесмртност и царство нeбеско. 

*

 Показати се слугама Божјим као жалосни а који се увек веселе.

 Хришћани су врло свесни своје грешности, и грешности света уопште, зато су жалосни. У нашем земаљском свету има тако много бола и патње и смрти, – зар хришћани могу да не буду жалосни? Заробљена смрћу „сва твар уздише и тужи“ (мучећи се у испразности) у овом нашем свету (Рм. 8, 22. 20). Како онда да не уздишу и да не туже хришћани, који су савест, и срце, и очи, и уши васељене, и свих твари у њој? Хришћани су саосетљиви, а светитељи свесаосетљиви. Зато и плачу с уплаканима (Рм. 12, 15), тугују с тужнима, пате с патницима, тамнују са сужњима, гладају с гладнима. Сав бол света њихов је. Стога им је срце непресушни извор суза (сузарник). Они ту жалост осећају Христом, и ради Њега је подносе. Но та жалост их не води у очајање. Напротив, они су свесни да иза овог тужног света, и у овом тужном свету, стоји свежалостиви и свемилостиви Спаситељ и утешитељ, Господ Христос, који њихову жалост постепено претвара у радост. Они свим бићем осећају: победа је његова, и његове радости. Зато су његове речи, упућене њима, ваистину благовеот: ,,сад сте у жалости, но ја ћу вас опет видети; и срце ће вам се радовати, и радости ваше нико вам узети неће“ (Јн. 16, 22). Не само то, него „жалост ће се ваша окренути у радост“ (Јн. 16, 20). Отуда су хришћани, и у тузи света, радосни; јер кроз њихову душу стално струји Христова радост, по обећању његовом њима: ,,да моја радост буде у вама“ (Јн. 15, 11). Апостолско спасоносно искуство гласи: „То је, ваистину, благодат, ако ко ради савести, ради Бога подноси невоље трпећи неправедно“ (1 Птр. 2, 19). Када су хришћани жалосни због грехова својих, то је спасоносна жалост, „жалост по Богу“, јер она води у покајање, а у покајању је спасење: „Јер жалост по Богу неопозиво рађа спасоносно покајање, а жалост светска рађа смрћу“ (2 Кор. 7, 10). Хришћани су жалосни што је тако много смрти у свету, али су у исто време радосни што је Победитељ смрти у свету и над светом. Хришћани су жалосни што је тако много неправде у свету, али су увек и радосни што је победа правде осигурана у свету оваплоћеном правдом Божјом – Господом Христом. Хришћани су жалосни што је овај свет изгубљени рај, али су радосни што је Црква у свету – повраћени рај. То су главни разлози што су хришћани свагда испуњени радошћу коју им не може никаква смрт одузети, никаква неправда помрачити, никаква жалост помутити. Они се свагда радују „у Господу“, јер је Господ извор њихове непроладне радости. Он сваку њихову жалост претвара у радост. Отуда и светла заповест апостолска: „Браћо, радујте се у Господу!“ (Флп. 3, 1). И то: „Радујте се свагда!“ (1 Сол. 5, 17). А та нам се радост даје за нашу веру, јер је то „радост вере“ (Флп. 1, 25). Даје нам се и за нашу јеванђелску љубав: јер се „љубав – радује истини” (1 Кор. 13, 6). Даје нам се и за јеванђелску наду, због чега свети апостол и наређује: „надањем веселите се“ (Рм. 12, 12). Новозаветна новина: у хришћанетву радост је добродетељ, благодатни дар, дар Духа Светог, који се даје за јеванђелски труд и подвиге. Стога, набрајајући „плодове Духа“, „родове Духа“, свети апостол убраја у њих и радост: „Плод је пак Духа: љубав, радост, мир, великодушност, услучност, доброта, верност, благост, уздржљивост“ (Гл. 5, 22). Зацаре ли се у души, јеванђелске врлине стварају у њој царство Божје, те се душа свагда радује. Јер „царство Божје је … праведност, мир и радост у Духу Светом“ (Рм. 14, 17). Отуда су хришћани, борећи се и подвизавајући се у јеванђелским врлинама, увек радосни, радосни и кад падају у разне напасти. И испуњује се на њима апостолска благовест: „Правом радошћу сматрајте, браћо моја, кад упаднете у разна искушења“ (Јак. 1, 2). Тада их „Бог наде“ испуњује „сваком радошћу“ (Рм. 15, 13). Вера у Господа Христа непрестано разлива по души радост неисказану, по речи богоглагољивог апостола: „Њега, иако га не видесте, љубите; у њега, иако га још не гледате, верујете те кликћете од радости неизрециве и прослављене, што постигосте сврху своје вере: спасење душа“ (1 Птр. 1, 8). Отуда су хришћани радосни у свима страдањима за Христа, по примеру светих Апостола који се радују што се удостојише примити срамоту за Господа Христа (Дап. 5, 41). А првоврховни апостол јасно благовести: „Напротив, радујте се као заједничари Христових патњи, да и о објављењу његове славе могнете радосно клицати“ (1 Птр. 4, 13).

*

 Показати се слугама Божјим као сиромашни а који многе обогаћују.

 Сиромашни имањем а богати, чиме? Богом. Јер хришћани су једини прави богаташи у овом свету, зато што су богати Богом. Пуки је сиромашак сваки онај човек који је богат златом, сребром, имањем, но није Богом (Лк. 12, 15-21). Хришћани су добровољни сиромаси, али који су се обогатили Христом Богочовеком, јер њега имају. А имајући њега, они имају сва божанска блага, која нити мољци могу кварити, нити лупежи поткопавати и красти. Господ је ради тога и сишао у наш бедни и сиромашни свет, да би нас обогатио непролазним богатством: Богом, и свим што је Божје. Поставши човек, Он је осиромашио еебе, али остајући сав Богом Он нас је таквим својим сиромаштвом обогатио: обогатио нас Богом и свим божанским. А то је: јединим истинитим богатством. Зато свети апостол и вели хришћанима: „Премда богат, ради нас поста сиромашан, да се ви његовим сиромаштвом обогатите“ (2 Кор. 8, 9). То је искуство ових правих хришћана, зато их исти апостол упозорава на то, говорећи им: „у њему се обогатисте у свему – у савакој речи и сваком познању“ (1 Кор. 1, 5). Хришћани су, обично, сиромашни, јер су или све раздали, или стално раздају што имају. Но баш као сиромашни они многе обогаћују Јеванђељем, добротом, љубављу, молитвом, истином, постом, светошћу, праведношћу, вечним животом, царством небеским. Јер ма шта Христово пружити човеку, или урадити за човека, значи – обогатити га. Јер је истинско богатство само оно што је Христово. Нема сумње, ми знамо шта је истинско богатство: имати Христа; а истинско је сиромаштво – немати Христа. Хришћани, и кад су сиромашни имањем, уствари су богаташи, те стога многе обогаћују. 

*

Показати се слугама Божјим као они који ништа немају а све имају.

Заиста, свети Апостоли ништа немају од онога што свет сматра имањем, али имају Христа Господа, и тиме све имају. Зато свети апостол изјављује хромом просјаку: „Сребра и злата нема у мене, али што имам – то ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходај“ (Дап. 3, 6). Попут светих Апостола, пуки су сиромаси били, и јесу, и увек ће бити, сви његови најбољи следбеници: светитељи. Од чега они почињу? Обично од тога што ради Христа све раздаду сиромасима. Другим речима: почињу од тога што се ослобађају ствари, робовања стварима, служења стварима, да би несметано могли служити Господу Христу. Стога је Спаситељ и препоручио такво сиромаштво као почетак пута који води у јеванђелско савршенство: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди продај што имаш и подај сиромасима па ћеш имати благо на небу! А онда дођи и иди за мном“ (Мт. 19, 21). Ко разда земаљско богатство, добија небеско. Али под једним условом: да то чини у име Христа. Јер онима, који не робују стварима овога света, лакше је веровати у Христа, и живети ради њега и њиме. Ослањајући се на ту чињеницу, свети апостол с правом вели: „Није ли Бог оне који су свету сиромашни изабрао да буду богаташи у вери и наследници царства што га обећа онима који га љубе?“ (Јак. 2, 5). И сам Спаситељ то истиче, објављујући у почетку своје проповеди, да је Он дошао да јави „Јеванђеље сиромасима“ (Лк. 4, 18). Истина, за Њега су сиромаси сви житељи ове планете, јер их је еве опљачкао грех, смрт и ђаво, отевши им небеско богатство — божанске дарове и особине. А када светом Претечи одговара преко његових изасланика о себи и свом месијанском деловању, Он му јавља: „сиромашнима се проповеда Јеванђеље“ (Мт. 11, 5; Лк. 7, 22). Нико не беше сиромашнији од једног апостола Павла, па ипак нико богатији, јер колико је бића људских он обогатио јединим истинским богатством – Христом! и колико их и дан дањи обогаћује својим богомудрим списима и свемоћним молитвеним посредовањем пред чудесним Господом на небу! Што важи за њега, важи за све светитеље. У начелу, и за све хришћане. Син Човечји није имао где главе склонити, Он – Творац васионе, свих небеса, и земље, и свега што је на њој, због чега? Због тога да би нам показао, и био нам узор и пример, како треба гледати на ствари овога света, на имовину: не робовати им, увек бити независан од њих. Робовати ма којој твари, проклетство је за боголиког човека. На земљи, и сиромаштво и богатство су благослов, само ако служе Господу Христу. Не служе ли: и богатство је проклетство, баш као што је и сиромаштво проклетство.

*

 Срце је средиште бића човекова и живота његова. 

Из њега излази све наше добро и све наше зло (Мт. 12, 34-35). У срцу се зачиње, расте и сазрева како добро тако и зло. Чудесна радионица, срце разрађује и добро и зло до њихових крајње могућних граница у овом свету. Ако је бескрајно наше зло, и собом запљускује и сам пакао, то је отуда што је срце наше бездано. Исто тако и наше добро: пошавши из нашег срца оно право иде у небо, и у небеса над небесима. То сила срца нашег преноси душу нашу у светле светове небеске. Човек, у срцу свом живи, а по небу ходи, или по паклу се дави. Као најдалекометнији рефлектор светлости и таме: срце баца нашу светлост до уврх небеса, а нашу таму до удно пакла. Светлост је у срцу од добра, тама од зла; светлост од врлина, тама од порока. Хтео човек или не, срце је увек радионица или добра или зла, или светлости или таме. Ако су врлине, оне су у срцу, и светле из њега, и изгоне из њега сваку таму, сваку нечистоту, сваки грех, зато чисто срце види Бога (Мт. 5, 8). Ако су греси, они извиру и навиру из срца: из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, понос, безумље, сва зла изнутра из срца излазе (Мт. 15, 19; 7, 21-23). Срце испуњено божанским добром, то је најдивнији призор у нашем земаљском свету. Јер се такво срце разлива и прелива у све Христове божанске бескрајности и безграничности. Ако је човек икада христовски безграничан и дубок, онда је то када му је срце испуњено јеванђелским добродетељима, јеванђелским расположењима. Јеванђелска љубав у срцу? Шта је бесконачније, шта безграничније од таквог срца? Оно смешта и Анђеле и људе, и самог бесконачног Бога љубави Господа Христа. Јеванђелска молитва у срцу? Такво срце нема граница; њему није тесно ни у човеку, ни у свету, јер оно обухвата све светове, видљиве и невидљиве. „Срце наше распространи се“, изјављује апостол. Чиме? Богољубљем и човекољубљем. У њему има места најпре за Бога, а затим за све и сва. У таквом срцу никоме није тесно, осим грехољубцима, богомрсцима и себичњацима. „Вама није тесно у нама“, пише свети апостол коринтским хришћанима, од којих неки још живе у својим незнабожачким схватањима и философским схемама, уским и тесним. Како може бити тесно људима у срцу христоносном? Где је Господ Христос ту су све миле и слатке и заносне бескрајности божанске. Нема ли тих бескрајности Христових у срцу људском, онда је људима тесно, гуше се у срцима својим. „Вама је тесно у срцима вашим“, довикује свети апостол Коринћанима. Загледајте, шта је, и ко је у срцу вашем? Шта је то што га је сузило, смањило, опатуљило? Не греси ли, не себичност ли, не гордост ли? Себичне, самозатворене мисли, самоидолска осећања, горда самопоуздања, то су уске гвоздене чауре, које стежу и даве нашу душу, наше срце. „Распространите се и ви!“ то је лек, лек који се састоји у распрострањењу душе и срца јеванђелском љубављу, молитвом, самилошћу, кротошћу смиреношћу, благошћу. Распространићете се и ви, ако Христа унесете у себе. Са њим ћете унети у себе све божанске дивне светове. А како се Христос усељује у нас? Вером. „Да се Христос усели вером у срца ваша“ (Еф. 3, 17). Христос у срцу твом? Ето свих чудесних бесконачности у теби, ето свих божанских безграничности! Ослушни!, твоје срце је и овде, и тамо изнад свих небеса, и у свима хришћанима на земљи и на небу, и у свима тварима и бићима. Свуда твоје срце, а најпре у теби самом! Тако сте се Христом излечили од своје саможиве усамљености и самозатворености, и ушли у божанске бесконачности. Усељен вером у срце, Христос очишћава срце од свакога греха, и чисто срце види Бога. Ето блаженства над блаженствима (Мт. 5, 8). Није потребно ићи за Богом на небо, и изнад неба, Он је у твом срцу, ако је Христом очишћено. Ми вером усељујемо Господа Христа у своје срце, а срце своје преносимо у Бога, како? Љубављу. Љубимо ли Бога „свим срцем својим“ (Мт. 22, 37; Мк. 12, 30), оно је већ цело у Богу. И у Њему се обнавља, освећује, обесмрћује, обесконачује, обезграничује. А да ли ћемо своје срце дати Богу кроз љубав, то зависи од нас. Нико нам га не отима. Љубав јеванђелска и јесте најслободнији подвиг, и расположење. Не изнуђује се ничим; изграђује се добровољно.

*

Најсигурнији начин да се „распространи“ срце моје, твоје, наше, то је? 

Да га присајединимо саборном срцу Цркве, том Христовом срцу. Јер кад је Црква – тело Христово, онда је и срце у том телу – Христово срце. Уцрковљењем ми стапамо срце своје са саборним срцем Цркве. И ми осећамо њиме, и живимо њиме. Осећамо и живимо по законима тог богочовечанског срца: у њему су сви небески и земаљски чланови Цркве на тајанствено-благодатни начин присутни, уједињени: ту су сви свети Анђели, сви праведници, сви светитељи, сви верници. Зато се у Делима Апостолским вели: „А у народа који верова беше једно срце и једна душа“ (Дап. 4, 32). Тако, кад је човек срцем у Цркви, он живи широким животом, животом богочовечанским, анђелским, небеским, живи заједно „са свима светима“ (Еф. 3, 18). И нико шири, нико пространији од њега; онда му никада није тесно ни у срцу ни у свету: стално се „са свима светима“ креће по чаробним бескрајностима божанским, где су сви људи – мила, бесмртна браћа наша, и ми – њихови сабесмртници.  И у таквом саборном животу „са свима светима”, због њих и преко њих „љубав Божја се излива у срца наша Духом Светим“ (Рм. 5, 5). А та света љубав чува срца наша у Господу Исусу (Флп. 4, 7). Ништа страшније од срца човечјег, када га ђаво затвори у зло, у грех, у себичност. Оно се онда грчи, ломи и кида, јер једе себе да би се хранило. А то је лудило срца. Откинут душом од Бога, човек не може да не утоне у таму, у зло, у смрт, у грех, у лудило. Јер ђаво изводи срце на сва беспућа. Са њим, човек је стално на беспућу, стално у мраку, где се из понора пада у понор. И срце потамни у човеку. Да, „неразумно срце“ неминовно потамни од саможивости, од ђаволеке себичности и самозаљубљености (Рм. 1, 21). Тада су и мисли таквог срца неразумне, луде. Зато се и вели за грехољупце: „залудеше у мислима својим“ (Рм. 1, 21). Психолошки је закон: човек залуди у својим мислима, ако је грехољубив. Јер кроз грехољубље ђаво води наше мисли у сва безумља и лудила. Повучени прљавим жељама, грехрљубци се даве у нечистоти, у својој властитој и ђаволској прљавштини. Ту нема насиља над људима ни са стране ђавола ни са стране Бога. Било би неправедно од Бога када би дозволио ђаволу да без нашег пристанка има власти над нашом вољом. А било би насиље од Бога када би Он хтео да има власти над нашом вољом без нашег пристанка. Отуда, ми сами владамо својом сиободом. И живимо њоме. Али, кад Бог види да ми својевољно живимо у гресима и прљавим жељама, онда нас Он препушта нама самима, не смета нам, не приморава нас на своје божанско добро, нити допушта ђаволу да нас приморава на своје ђаволско зло. С тог разлога свети апостол вели за грехољубце: „Стога их је Бог предао срамотним страстима: њихове жене заменише наравно општење противнаравним, а тако и мушкарци, напустивши наравно општење са женом, распалише се похотом једни за другима, те мушкарци с мушкарцима срамотно чине и сами на себи примају заслужену плату  свог застрањења“ (Рм. 1, 24-27). Срце им жели нечистоту, и „Бог их предаде у нечистоту“.

*

„Не ујарљујте се с неверницима. Па шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништво светло с тамом?“ (2 Кор. 6, 14).  

Ето зашто вам је „тесно у срцима вашим“. Хоћете да служите два господара, двама схватањима света; хоћете да здружите у себи веру с неверјем: хришћанство с идолопоклонством; задржавате идолопоклоничка схватања и расположења, и хоћете да их у себи помирите са хришћанским схватањима и расположењима. У томе је ваш грех, и ваш слом, и ваш пад, и ваше безакоње. Добро расмотрите и измерите: шта заједничко има правда с безакоњем? Ништа, сигурно ништа, – тако нам сведочи Јеванђеље Свезнајућег. И то може несумњиво видети сваки, ако му је здрав духовни вид. Но то ви не видите, јер су вам очи загнојиле неверјем, или бар његовим остацима: његовом „философијом”. Треба знати: незнабоштво и хришћанство су два схватања света и два начина живота, сасвим супротна међу собом. Не може се бити незнабожачки хришћанин, ни хришћански незнабожац. Старо мора бити одбачено, а ново свим срцем прихваћено. „Старо умину, ново, гле, наста“ у Христу (2 Кор. 5, 17; Гл. 6, 15). Ви то не осећате, зато и вучете јарам с неверницима. Али знајте: њихова тама нема никакву заједницу са нашом светлошћу. Освестите се: постоје само два света: Христос и Велијар. Ми људи припадамо једном или другом; не можемо ми сачињавати неки засебан, трећи свет; ми смо или уз једног или уз друтог. Стога је и природно и логично ставити јасно и одлучно питање: „Како се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“ Нема ничег заједничког између Бога и ђавола. То су два одређено и јасно одвојена бића, два засебна света, са потпуно супротним својствима. Може их мешати само болестан ум, и духовни слепац. И то заиста чине људи посуновраћене душе. Они називају зло добром, и добро злом; њима је свеједно Бог или ђаво, ђаво или Бог. Али, то је последњи пад људског духа. Јер ни ђаво не изједначује себе са Богом. И увек је свестан бескрајне разлике која постоји између њега и Бога. „Како се слаже Христос с Велијаром“: како се слаже Христова љубав са ђаволовом мржњом, Христово добро са ђаволовим злом, Христова истина са ђаволовом лажи, Христова правда са ђаволовом неправдом, Христова светлост са ђаволовом тамом, Христов рај са ђаволовим паклом? Не, нема моста којим се провалија између тога може премостити. На једној страни је вера, на друтој неверје. Не може се бити и у једном и у другом. Вера држи васцелог човека у Христу, неверје – у ђаволу. Верни сав живи Христом, Јеванђељем, Црквом, а неверни – ничим сличним. Два сасвим засебна и опречна живота и схватања. „Какав удео има верни с неверником?“ „И како се подудара храм Божји с идолима? Јер сте ви храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“.  Шта је храм Божји? Дом Божји, обиталиште Божје, светиња Божја. А идолиште? Обиталиште мртвих идола, и у њима демона – лажних богова. У храму Божјем обитава једини истинити Бог, у идолишту – лажни богови, којих је легион. Хришћани су храм Божји – Христом и од Христа. Поставши човек, и остајући савршени Бог у човеку, Господ Христос је начинио човека храмом Божјим: у човеку живи Бог као у храму. Кроз свето крштење и остале свете тајне и свете врлине Господ Христос, а са Њим сам Тројични Бог, усељује се у човека, и живи у њему и кроза њ. Отуда су хришћани заиста храм Бога живога. Зато свети апостол и благовести хришћанима: „Ви сте храм Бога живога“, ви – богоносци! ви – христоносци, ви – духоносци, ви, а у вама Бог и Господ. Од Христа се испунило Божје обећање и пророштво, дато изабраном народу преко светог боговидиоца Мојсија: „Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“ (3 Мојс. 26, 12). Нема сумње, хришћани су тај народ Божји, тај изабрани народ, свети народ, народ богоносац, народ христоносац (1 Петр. 2, 9-10). То је нови Израиљ, прави и вечни.

*

Чиме су хришћани храм Божји? 

Тиме што Бог живи у њима, Дух Божји обитава у њима. Господ Христос борави у њима. Тиме што стално живе у том чудесном двојству: у себи и у Богу; човек и Бог увек заједно, увек нераздвојни. То је богочовечански начин живота, дарован нам од Христа, Бога и човека, Богочовека. Када је Бог Логос постао тело, тело се одмах претворило у храм Божји, јер је постало тело Божје. То је Господ Христос учинио, да би Њиме и кроза њ сви људи постали такви. Јер то је циљ нашег бића и постојања. Кад нас је Тројични Бог створио, и у тело нам од земље удахнуо боголику душу, Он нас је самим тим већ начинио храмом Божјим, почетним храмом: тело – храм, и у њему икона лика Божјег. Човек је створен да би се постепено изградио у савршени, неразрушиви, вечни храм Божји. И то би било, да наши прародитељи нису пали у грех. Панувши угрех, они су у свој божански храм унели првог идола: грех, и другог идола – смрт, и трећег идола – ђавола. И тако су они Божји храм претворили у идолиште, које је увек на крају крајева ђаволиште. И отада, људи су у храм свога бића уносили све више и више идола: страсти, – зар страсти нису идоли? –, пороке, – зар пороци нису идоли? – безбожне идеје, – зар оне нису идоли? И од почетног храма, храма Божјег, скоро није остало ништа: боголика икона душе толико је унакажена, опогањена, осрамоћена у идолишту и ђаволишту људског бића, да су људи заиста постали „деца ђаволска“ (1 Јн. 3, 10.8), и душа се људска испунила огромним црним ликом Сатане. Јер греси, пороци, страсти, шта раде у нама? Ништа друго него у души нашој малају, вајају, израђују лик Сатане и осталих црних анђела његових, а унакарађују и потамњују рајски иконостас душе људске. И то све тако до – оваплоћења Бога Логоса, Господа Христа. Господом Христом Бог поново васпоставља биће човеково у храм Тројичног Божанства. Најпре у самом Богочовеку, а затим у свима следбеницима његовим. Човек је зато у свету да постане, и остане, живи храм Божји, храм Бога живога, у коме стално обитава Дух Свети. Другим речима: да оваплоти Бога у себи. Томе циљу служи сав богочовечански домострој спасења, на првоме месту чудесно и чудотворно средство: Свето Причешће. У њему и помоћу њега ми оваплоћујемо Бога у себи. Само, да сачувамо себе у тој светињи: „собљуди нас во Твојеј свјатињи!“ На то нам је дато цело Јеванђеље спасења, на то и сам Спаситељ, на то и Црква, на то и све светиње њене. У Цркви, која је тело Христово, непрекидно обитава Дух Свети, и ко је члан Цркве, већ је храм Бога живога, и Бог живи у њему. Одлика је, главна одлика храма Божјег, да је он „дом молитве“ (Мт. 21, 13; Мк. 11, 17; Лк. 19, 46). То је сам кротки Спаситељ чак и бичем бранио и сведочио. Значи: ми хришћани показујемо да смо храм Бога живога, ако смо непрестано у молитвеном расположењу, ако се непрестано молимо. Зато свети апостол наређује: ,,У молитви будите непрестано“ (Рм. 12, 12; Еф. 6, 18; Кол. 4, 2). Молитва изгони све нечистоте, све нечисте духове, низводећи у душу све божанске силе помоћу светих врлина.

*

Да, храм Божји је дотле Божји, и дотле храм, док се у њему стално служи Богу, стално врши богослужење. А човек? 

И човек је храм Божји, ако се у њему стално врши богослужење. Срце – престо, на коме се непрекидно врши литургија боговаплоћења: све мисли – боточежњиве, сва осећања богољубива, све жеље небочежњиве, сва расположења небочежњива. И тако се даноноћно врши свето богослужење, и сав живот претвара у богослужење. Није ли тако, наш се храм убрзо претвара у „пећину разбојничку“ (Мт. 21, 13). Стога се увек мора бити на опрези – од свих идола и идолопоклоника, на опрези од сваке нечистоте: „Зато изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ“,– говори преко светих пророка својих Исаије, Јеремије и Јована Богослова (Ис. 52, 11; Јерем. 50, 8; Откр. 18, 4). Цео Стари Завет припрема је за одлучну битку против идолопоклонства – ђавопоклонства, а за победу над њим у Месији – Спаситељу – Богочовеку. Род људски је до Господа Христа кроз многобројне грехе стално служио ђаволу. Страшно је рећи, али зато што је истина мора се рећи: живот и рад рода људског, у огромној већини, био је непрекидно служење ђаволу, ђавослужење. Својом победом над грехом, смрћу и ђаволом, Господ Христос је живот људски претворио у служење Богу, у богослужење. У томе је сав преврат, сав преображај, сва револуција. Све се Господом Христом из основа изменило. Заиста: „старо прође, гле, све ново постаде“ (2 Кор. 5, 17). Човек, створен да буде храм Божји, зато је и спасен чудесним Спаситељем да опет постане храм Божји, у коме се даноноћно врши богослужење једином истинитом Богу. Све у свему: домострој боговаплоћења није друго до домострој непрекидног богослужења. 

*

Кроз непрекидно богослужење остварити у души боговаплоћење –

 

Ето врховног, и једино вредносног, циља човековог бића у нашем земаљском свету. „Имајући дакле ова обећања, љубљени, очистимо себе од сваке поганштине тела и духа, творећи светињу у страху Божјем.“ (2 Кор. 7, 1). Каква обећања су по среди? Обећања: да ће се Бот уселити у душе оних који очисте себе, и не дохватају се до нечистоте; да ће Он сам живети у њима, оваплотивши се у њима: да ће им бити Отац, а они њему синови и кћери (2 Кор. 6, 16-18). Заиста, ово су обећања која заслужују сваки подвиг и сваки труд са иаше стране. Даје нам се нешто неисказано велико и свевредно!Односно: Бог; а тражи се од нас једно: чистота душе и тела. „Очистимо себе од сваке поганштине тела и духа“ Како? Помоћу светих јеванћелских подвига. А шта је то што сачињава поганштину душе и тела? Сваки грех, свака страст. Јер је грех по себи прљава демонска сила, која својим присуством прља, погани и боголику душу и богоздано тело. Душа, као најфиније сито, пропушта сваки грех у тело; и тело, неком својом погаском силом сваки свој грех прелије у душу, и то због тајанственог јединства душе и тела у бићу човековом. Очистиће себе од сваке поганштине духа и тела онај који се неуморно и одлучно бори против сваког греха у телу и души, и не да им да се тамо настане и задрже. То је оно даноноћно невидљиво војевање хришћаниново за живот вечни (1 Тм. 6, 12). Хришћани су стално на бојишту: непрестано врше покољ грехова и искушења мачем јеванђелских врлина. Нису ли наоружани јеванђелским врлинама, тим „свеоружјем Божјим“ (Еф. 6, 11. 13-18), те лако подлегну сваком греху, нарочито сваком јачем греху. Живот непрекидног војевања са искушењима и гресима, и јесте свети живот. Свете врлине разливају по души свету силу, која изгони све што је у њој несвето, нечисто, прљаво, погано, тојест сваки грех и сваку страст. Зато свети апостол и вели да ћемо ми очистити себе од сваке поганштине тела и духа – „творећи светињу у страху Божјем“. Шта је то „светиња“? Свето Јеванђеље Христово, Јеванђеље спасења. Испуњавајући „у страху Божјем“ све што је јеванђелско, ми очишћујемо и душу и тело од „сваке поганштине“. „Светиња“ су све свете тајне и све свете врлине јеванђелске: творећи их у страху Божјем, ми очишћујемо себе, и тако претварамо себе у храм Божји, у који се усељује Тросунчани Господ, да би обитавао у њему. Све што је свето твори се Духом Светим, који је „Дух светње“ (Рм. 1, 4), а који нам се даје кроз свете тајне и свете врлине. „Светиња“ је све што се односи на наше спасење, и што сачињава наше спасење од греха, смрти и ђавола. А то су опет и опет: свете тајне и свете врлине. Јер оне доживљене, и непрекидно доживљаване, јесу спасење. Тако: светост уствари и сачињава чистоту душе и тела. Светост тела и душе: то и јесте чистота тела и душе, и у такву се светињу усељује Бог и оваплоћује својим божанским силама. Света душа: јесте чиста душа; свето срце: јесте чисто срце; свето тело: јесте чисто тело. Свето, чисто срце које види Бога зато што у себи има Бога. Благовест је новозаветна: „живећи свето у страху Божјем“ ми ћемо очистити себе од сваке прљавштине тела и духа. Отуда онако чести молитвени вапаји у нашим црквеним молитвама: „Очисти мја от всјакија скверни плоти и духа! – очисти ме од сваке поганштине тела и духа“ (Припрема за свето Причешће, Молитва прва); „Царју Небесниј, очисти ни от всјакија скверни! – Царе Небесни, очисти нас од сваке прљавштине!“ (Молитва која се сваки дан чита много пута).“ (Видети: Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима, светог апостола Павла, Београд 1983, 344-372).

*

 Завршише се речи светог и богомудрог и духоносног оца нашег Јустина Новог Ћелијског. 

Господу нашему Исусу Христу слава са Оцем и Духом Светим. Амин.

Приредио епископ крушевачки Давид

Преузмите текст у pdf формату ОВДЕ

 

 

 

  

Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019.

Чланови Канцеларије епископа крушевачког

„Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019.

(Сажета верзија текста)

Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.

*

Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даје се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ.

На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије.

*

Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“?

*

Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он  необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки  усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?).

Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког пристигао је и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’?

*

Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?!

*

Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би саопштила своје следеће запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте.

Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама  и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом!

Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо  и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?!

(Драмска пауза)!

…………………………………………………………………………………………………………………

*

Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је  то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне!

Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа, о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога.

Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену!

Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити!

Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају.

*

Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово:

Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …!

Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?!

*

Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“„нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“

Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати.

На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен.

Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање).

Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238).

Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми!

         Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата?

Прво: они су искривотворили цео Символ вере!

Друго: они су унизили Бога Оца  тако што су Га порекли као Творца. То до сада нико није учинио!

Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – нсторијанизовали су Га!

Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине, Чијим садејством је све постало.

Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали.

Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа.

Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате,  да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих.

Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!!

Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса.

*

Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdawe, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547).

*

На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу.

И опет о обраћању  у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?!

*

         Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“.

         Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву!

         Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та чињеница се не да апстраховати!

         На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље  засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити!

Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати!

*

         Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, и опет, о Проскомидији, коју исти свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу!

        Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?!

*

 У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне  синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила.

Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање  на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“.

Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима.

*

Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“

Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради  скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова.

Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње!

Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија!

Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести.

*

Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“

Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу).

Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“.

Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја!

Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла!

Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било!

*

И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери, како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он, како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже!

А сада наставимо даље.

*

„У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“

Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!!

*

Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом.

*

И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“

И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен!

Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем.

*

Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом  вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“

Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни!

*

Нашим велеученим православцима дарвинистима и еволуционистима, који су најпре у Требињу, дакле под окриљем Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, и у организацији Трибине Теологија у јавној сфери  промовисали своју „плаузибилну теорију“, желимо да испричамо једну истиниту причу. О томе како су они добили новог колегу истомишљеника, али закратко. Овајпут, ни мање ни више, него једног из ислама.

Елем, у диванхани се овако муабети: Имам Дрилон Гаши (31) је писао „неке ,неправовјерне, статусе на друштвеним мрежама-попут оног да вјерује у теорију еволуције.“ „Жива бића створена су еволуцијом, а еволуцију је водио Бог“, објаснио је он свој став према теорији, те  да ислам и наука могу у тандему. „Наука открива природне феномене онаквима каквима их је Бог створио“, правдао се он. На крају, након што је Гаши уклоњен с дужности, портпарол BIK-а Ахмет Садриу је проговорио:  „Његови ставови супротни су начелима ислама и нашим интерним правилима“. Своје „контроверзне“ ставове овај имам је ширио друштвеним мрежама и у разговору с локалним новинарима. На крају, за гест Исламске заједнице Косова (BIK), највишег верског тела у земљи пак, Гаши је казао да је то доказ да је традиционално умерени ислам на Косову у опасности. Иначе, овај бивши имам био је преузео дужност у џамији изграђеној арапским новцем у Витомирици,  сада месту с пет хиљада становника (N. N, 21.10. 2019 Index.hr), а пре овог рата било је то српско село крај Пећи са гробљанском црквом светог апостола Луке, и са неколико хиљада становника, које смо ми, заједно са митрополитом Амфилохијем Радовићем покушали да одвратимо од сеобе (наша напомена).

*

На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа  ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да  украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику  заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије.

Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен!

*

У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост.

Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају.

**

Чланови Канцеларије епископа крушевачког

„Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019.

(Опширна верзија истога текста)

Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.

*

Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даће се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ.

На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије. При том се још да приметити да би овај и овакав текст, који користи разне језичке, књижевне и уметничке, теолошке и научне дискурсе, да би заокружио и докрајчио тему, односно оправдао свој наслов, морао да нађе себи друго време и друго место. Односно да, судећи по својој претенциозности и оштрини, он заслужује цео један вишедневни симпосион. Стога је пред канцеларију епископа крушевачког стављен обиман задатак, пун динамике и неизвесности, као и урачунавање разних неочекиваних обрта. Ипак, све докле Канцеларији Епископа  ЗХиП-ог буде било угодно да комуницира са нама из Канцеларије епископа крушевачког, ми ћемо то извољење и подржавати.

Канцеларији пак епархије крушевачке њезин епископ је поставио задатак да новопридошлом тексту треба да приступа само на голубијим ножицама, и да сачува образ једног његовог анонимног адресанта, или више њих. И то опет више неголи што би се у узвратном тексту чувао образ адресираноме. Зато ми из Канцеларије епископа крушевачког не бисмо да из једног живог песка тема и дилема упадамо у други живи песак дилема и трилема, него бисмо се максимално, по могућству, држали текста сестринске нам канцеларије епархије ЗХиП-е, водећи при том рачуна о обостраном утрошку времена, и о заузимању простора ради овог нашег дописништва.

*

Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? Према томе још, њима његове дипломе и сертификати, магистеријум и докторат, послања и педагошки рад, научни и стручни текстови, његов учитељски и мисионарски век проведен у богословским школама у Цркви и у њеној Дијаспори, и опет, његови радови (објављени и необјављени текстови и књиге као огледања у разним областима и по врстама, укључујући и рад у области литургијских Анафора) – баш ништа не значи!  Њему се дакле ниушта узима то што је био обавезан да оправда поверена му звања, али и да се одазива личним стваралачким поривима? И све то опет, у духу мисио каноника права поучавања и послања; права-итекако постојећег у Православној Цркви, јер проистеклог из Јеванђеља, а објављиваног Христовим устима, и зато необориво утврђеног у Цркви, те зато и за нас обавезујућег! („Мир вама! Као што мене посла Отац, и ја шаљем вас.“ То рекавши, дахну у њих и каза им: Примите Духа Светога, …“ „Као што ти мене посла у свет, тако и ја послах њих у свет.“ – Јован 20, 21-22; 17, 18).

И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“? Питање је умесно, јер у „повезаним текстовима“ неких црквених мислилаца епископа и њихових следбеника, епископ крушевачки фигурира и као „глуп-лицемеран“, и најновије, као онај који добро „лупа у оне своје дирке“.

*

Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У овом тексту-есеју, или малом психолошко-персоналистичком огледу, или моралистичко-онтолошкој експертизи Канцеларије Епископа ЗХиП-е, има од свега тога по мало, па и о још понечему…? – С обзиром да Канцеларија епископа крушевачког није кадра да препозна жанр сочињенија у целини, она ће се задржати на „личности“ крушевачког епископа, која је ваљда доминантна. Подсетићемо да је он на територији братске нам епархије ЗХиП-е, из милоште познат као: „Гњавид“ (ипак не као „Ћоро“). То јест, „епископ крушебачки“, „цензор“, „инквизитор“, „епископ испранога мозга“, „безвезњаковић“, „језуита“, „унијата“, „необразован“, „острашћен“, „назадњак“, „неко кога ће стићи освета“, „мрзитељ“, „злобан“, „протува“, „неко ко не гледа у лице и очи својих саговорника“, „ситничар“, … рекло би се: један сваштар који се обазире само на туђе криптограме и невешто скриване поруке, њему упућиване, и обавезно са отровном жаоком. Осим тога, он је ионако, ако се не варамо, особа за поругу и понижавање у кругу најизабранијих. Једном речју, тип чији су и поздрави неуверљиви и непожељни … У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он  необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки  усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?).

Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког је пристигао још и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? То не би требало да  чуди. Просто речено, лакше је оплакивати туђе хаљине, неголи своје. Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, па ни нови предлог да сперемо са себе крштење, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’?

А шта би се дешавало даље када би некоме пало на памет да пита за право самог епископа Давида на слободу размишљања, писања и говорења по савести? Односно, шта би се догодило када би се неко поставио према њему као цензор и као инквизитор док он по савести размишља, пише и говори? Евентуално и брани себе од других, односно друге од себе? То јест оно што треба, и како треба бранити!?

*

Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?! Како ствари стоје, с њим би требало заувек раскрстити!

Ни то не би било необично, с обзиром да је у предратном периоду он био, и остао члан Одбора за Косово и Метохију, а да је у послератном периоду благословом Патријарха Павла он као монах повремено, између 1999. и 2003. године боравио у Пећкој Патријаршији, и да се он тада и тамо налазио у интересантним животним ситуацијама.

 Којим и каквим то, на пример?

Да је доживео саобраћајну несрећу пред Грачаницом, заједно са браћом Градимиром Станићем, Љубишом Фолићем и Миомиром Перовићем, усред извлачења једног нашег брата из британског и УЋК-окружења у Приштини;

да је трагао по Истоку за својом рођаком Љубомирком, па Бобаном, и осталим побијеним Источким хришћанима, и да је ради тога улазио у разна УЋК-легла.

да је одлазио на место (порта цркве светог Луке у Клини) атентата на тадашњег епископа рашко-призренског Артемија;

да се заједно са Патријархом Павлом нашао пред кућом једног од отимача јеромонаха Стефана из Будисаваца у потрази за самим Стефаном;

да је широм Метохијског Подгора трагао за 56 несталих Источана;

да је код Беркова упао, заједно са капетаном Фабиом и његовом патролом, у клопку несташних и наоружаних Шиптара који су шенлучили;

да је прошао кроз размену ватре у Пећкој Бањи по повратку из Љубова и након посете цркве светог Василија Острошког, слава му и милост;

да је разговарао са Етхемом Ћекуом, братом Агима Ћекуа, у Банкосу у Пећи, о судбини 500 Срба из Пећи и околине, под Етхемовим слоганом „пет стотина ваших за пет стотина наших“;

да је трагао за побијеним Србима у кањону реке Бели Дрим код Швањског моста;

да се инфицирао радиоактивним пепелом у тражењу црквених утвари у Средачкој Жупи, као и стварима и лешевима по Косову и Метохији;

да је с митрополитом Амфилохијем трагао за лешевима убијених на Савиним Водама изнад Пећког Радавца, и да се том неприликом нашао у непријатељском окружењу муслимана које је предводио радавачки хоџа;

да је доживео гранатирање Пећке Патријаршије;

да је са својим ратним репортером Јованом Мацуром био изложен немилости шиптарске деце-ђака код Самодреже цркве;

да је заједно са њим морао да уђе у минско поље на Брестовичком гробљу код Пећи;

да је са свештеником Будимиром Којићем спроводио шумокрадице кроз Пећ;

да је на њега и Јована Мацуру пуцано у Белом Пољу из правца Италијанске базе;

да је италијански КФОР покушао да га киднапује усред Пећке Патријаршије, убеђујући га да је он Милош Лазовић, шумар;

да је на Савиним Водама преживео склизнуће с пута у амбис, заједно са Патријархом Павлом и Мирославом Ракоњцем;

да је неколико дана, заједно са игуманијом Февронијом, био глинени голуб на нишану, на манастирској ливади површине 12 хектара у Будисавцима;

да је заједно са јеромонахом Јованом Ћулибрком трагао по Пећком Пољу за мртвима, и сахрањивао их у Гораждевцу и Пиштану, као што је заједно са њим и живе и мртве извлачио из шиптарског окружења (Капижница, Бистрица у Пећи, …;

да је он са оцем Луком Ананић улазио у минирану зону око цркве светога Луке у Витомирици код Пећи, и да су тада први пут опојани Витомиричани, убијени од братске руке, четрдесетих година прошлога века, …;

да је са владиком Луком, Добрилом Ерат и Марицом Матеи 2005. год. у Француском Министарству одбране у Паризу сведочио о УЋК-зулумима над Србима на Косову и Метохији, као и над КФОР-овим формацијама, укључујући и француску …

Зашто је канцеларија епископа крушевачког изнела ове ствари Канцеларије Епископа ЗХиП-ог? Нека то остане без одговора.

*

Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би могла да саопшти следеће своје запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте.

Но боље ће бити канцеларији епархије крушевачке, како за све друге ствари, подједнако и за веру – да много не таласа. Може бити да она додирне неки окидач, па поремети сестрински однос са Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог? Конкретно, ако се за некога може рећи да има писанија, исто тако се и за другога може рећи да и тај има писанија, сликарије, и тд.

Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама  и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом!

Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо  и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?!

(Драмска пауза)!

…………………………………………………………………………………………………………………

*

Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је  то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне!

Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога.

Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену!

Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити!

Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају.

*

Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово:

Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …!

Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?!

*

Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“„нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“

Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати.

На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен.

Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање).

Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238).

Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми!

         Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата?

Прво: они су искривотворили цео Символ вере!

Друго: они су унизили Бога Оца  тако што су Га порекли као Творца. То до сад нико није учинио!

Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – несторијанизовали су Га!

Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине, Чијим садејством је све постало.

Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали.

Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа.

Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате,  да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих.

Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!!

Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса.

*

Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdanje, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547).

*

На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу.

И опет о обраћању  у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?!

*

         Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“.

Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву!

         Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та се чињеница не да апстраховати!

         На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље  засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити!

Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати!

*

         Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, о Проскомидији коју овај свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу!

        Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?!

*

 У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне  синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила.

Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање  на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“.

Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима.

Овде треба нешто рећи телеграфски о улози Доњих Перовића и Давидовој, у светској револуцији: Прадеда Арсеније капетан у војсци Краља Николе; деда Илија гардиста код Краља Александра Карађорђевића; отац Радош, као тринаестогодишњак одведен 45. у Босну, на Сремски фронт и у Дреницу, разболео се и умро због сплетки које му је стварао римокатолик Ђерђ из Главичице што није могао да га увуче у криво сведочење; Давид служио војску у Љубљани 74. заједно са еп. Лукијаном Пантелић; дедови између два рата били председници Ђураковачке општине Источког среза; деда Саву убио Алил Ахметовић у Рудицама код Будисаваца; фамилија Перовића проглашена кулачком; деда Милија, скопски дипломирани гимназијалац, на домаћи показ прстом и залагањем Реџића робијао 9 година на Голом Отоку; деда Илија 4 године робијао у Бранденбургу, па још 7 година у казнионици у Нишу; материн отац, деда Радован Милосављевић, провео три године у ропству у Пишкопеји у Албанији; Давида тринаестогодишњака легитимисали, приводили и испитивали агенти на улици у Пећи, као двадесетчетворогодишњака у Горњем Зворнику и у Пећи исти хтели да га врбују за доушника, и то по његовом одласку на Свету Гору и у Јерусалим; плењене му књиге које је добио од оца Јустина у Ћелијама и од оца Јустина у Дечанима 76. године; отргао корице књига (попут оних о Старцу Силуану) штампаних у Диселдорфу, да га цензура не би приводила на саслушање; прислушкиван му телефон у родитељској кући у Пећи; њега као монаха Давида и јеромонаха Атанасија Ракету Шиптари хтели да прегазе трактором у Клини 1988. године …

С неке друге стране држава ФНРЈугославија била је уређена, и географски вероватно била најлепша на свету; имала је своје законе, и није дозвољавала политикантство оним грађанима који нису имали икакве потребе да воде политику, нити да улећу у њен казнени простор … У складу са тим знамо, како су на пример православна браћа Румуни искористили време комунистичке владавине. Тако што су извршили унутрашњу јеванђелску мисију, па данас уживају у њеним плодовима … Али и у време саме страховладе  председника Чаушескуа, један од највећих подухвата овога владара, и његове државе, био је у суштини хришћански: забрана абортуса, и обнова демографске политике!

*

Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“

Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради  скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова.

Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње!

Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија!

Све ће се стишати код „тужитеља и украситеља“ (једног или више њих?) епископа крушевачкога, када буду чули од њега наравоученије Патријарха Павла. Вратио се Митрополит Амфилохије из Аргентине, па право у Патријаршију код Патријарха Павла да му саопшти своје утиске о тамошњим збивањима. У једном тренутку он ће изустити: „Ваша Свјетости, могао би овај отац Давид у Аргентину, да помогне тамо“… Одговара му Патријарх: „Давид је као и сваки човек: има своје врлине, али и своје мане“. Дакле, схватљивије је када се каже да неки човек има своје мане, неголи када се каже да постоји неко ко не заступа његову непогрешивост.

Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести.

*

Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“

Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу).

Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“.

Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја!

Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла! Што се пак тиче телесних сила еп. крушевачког, хематолози му веле да има „крв као Шар-планинац“, а прогнозе оних који се веома разумеју у старост, опет говоре у његову корист: да ће и она „трајати на неодређено.“ Дакле, „треба још радит, легат и устајат.“

Наравно, тако је само у шали; док еп. Давиду у збиљи „још ове ноћи могу узети душу.“ И то зато што он, како пословица каже: „Уби од себе бољега.“

Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било!

*

И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже!

А сада наставимо даље.

*

„У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“

Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!!

Бојимо се дакле, да ћемо се у извештавању о сопственом теолошко-књижевном раду заморити и ми сами, и евентуални пратиоци нашега реаговања на оптужницу поштоване Канцеларије Епископа ЗХиП-ог.

Дакле, све  је почело у Гимназији, на часовима књижевности (проза, поезија и народне умотворине), наставило се на студијама књижевности (проза, поезија и историјска грађа за народну књижевност, етнолошка грађа), продужило се на Академији (есеји и сценарија), потрајало у војсци (дневници и поезија), дешавало се на теологији (химнографија, есеји, молитвени дневници, преводи служби с цркенословенског, филокалијски стослови, мученикослови), букнуло у монаштву (богословски коментари, студије, књиге, предавања), распламсало се и кулминирало у професури (студије, преводи, молитвено богословље, огледи, магистарски еквивалент, докторат, патролошке монографије, беседе, трилогија из уметности и логосологије, трилогија о Патријарху Павлу, богословска, књижевна, кинематографска, библијска, догматолошка, еко-етичка и био-етичка, естетичка и литургичка  поглавља, литургичке Анафоре, апологетски и полемички радови, критике, прикази, предговори, књиге о Метохијском Подгору, епиграми, пошалице, истраживачки књижевни жанрови, лексикони, етнолошки словари, репортаже, послератни дневници и извештаји, књиге беседа, радио-драме, преводилачки огледи на језицима руском, грчком, енглеском, црквенословенском, француском, румунском, интервјуи, прилози за житија савремених светих, мемоари, епистолографија, биографије, аутобиографија) … Поређење са Вергилијем – Владета Јеротић је знао зашто? Добро, и шта после тога …!?

*

Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом.

*

И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“

И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен!

Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем.

*

Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом  вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“

Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни!

*

Нашим велеученим православцима дарвинистима и еволуционистима, који су најпре у Требињу, дакле под окриљем Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, и у организацији Трибине Теологија у јавној сфери  промовисали своју „плаузибилну теорију“, желимо да испричамо једну истиниту причу. О томе, како су они добили новог колегу истомишљеника, али закратко. Овајпут, ни мање ни више, него једног из ислама.

Елем, у диванхани се овако муабети: Имам Дрилон Гаши (31) је писао „неке ,неправовјерне, статусе на друштвеним мрежама-попут оног да вјерује у теорију еволуције.“ „Жива бића створена су еволуцијом, а еволуцију је водио Бог“, објаснио је он свој став према теорији, те  да ислам и наука могу у тандему. „Наука открива природне феномене онаквима каквима их је Бог створио“, правдао се он. На крају, након што је Гаши уклоњен с дужности, портпарол BIK-а Ахмет Садриу је проговорио:  „Његови ставови супротни су начелима ислама и нашим интерним правилима“. Своје „контроверзне“ ставове овај имам је ширио друштвеним мрежама и у разговору с локалним новинарима. На крају, за гест Исламске заједнице Косова (BIK), највишег верског тела у земљи пак, Гаши је казао да је то доказ да је традиционално умерени ислам на Косову у опасности. Иначе, овај бивши имам био је преузео дужност у џамији изграђеној арапским новцем у Витомирици,  сада месту с пет хиљада становника (N. N, 21.10. 2019 Index.hr), а пре овог рата било је то српско село крај Пећи са гробљанском црквом светог апостола Луке, и са неколико хиљада становника, које смо ми, заједно са митрополитом Амфилохијем Радовићем покушали да одвратимо од сеобе (наша напомена).

*

На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа  ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да  украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику  заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије.

Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен!

*

Неће бити да смо незахвални Канцеларији Епископа ЗХиП-е за саговорништво са њеним тужитељем, или тужитељима. Он је такав какав је, и они су такви какви су. Међутим, у неком будућем походу на канцеларију епископа крушевачког, могао би да буде регрутован неко други од стране налетника. Било из области права, било из криминалистике; то јест са Универзитета; тај би рецимо могао да оплете по свим научним радовима епископа крушевачког, поодавно постављеним на Сајт епархије крушевачке. А зашто? Зато што је епископ крушевачки „необразован, и што не зна да се изражава језиком науке.“ То јест, зато што је зао, мрзитељ и острашћен, властољубив и носилац духа старог политичког система; опасан по светски мир … један немирко старога кова, кога могу да „магарче“ само они најизабранији!

*

Постоје и нека друга, тешка огрешења епископа крушевачкога, на основу којих би он могао да се назове „злим пророком у своме народу“, или опет, погађачем. Он је на пример знао да неће опстати српски Метохијски Подгор, због српског држања. Затим, да ће један, сада рашчињени епископ, иницирати раскол са онима, који у ствари њега руше; да се личности, које високо лете у нашој црквеној науци, такође налазе у великој опасности од свога окружења да се скрше; да Православни богословски факултет Универзитета у Београду не може опстати са својим садашњим духом, који га је поробио; да ће нас политиканство и странаштво на месту светом, ако се не заустави, довести дотле да се Црква унизи у њима, да буде  раскидана и ампутирана, … да ће нам се љуто осветити померање старих граница у име прогресивизма и либерализма, односно теолошкога волунтаризма, те гажење јеванђелске етике, на коју некаа деца и синови Цркве данас гледају као на застарелу …

*

У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост.

Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају.

*

Поредак у међусобном обраћању, који је важећ у нашој црквеној Администрацији, познато је да обавезује најодговорније у њој, и да га се они заклетвом држе. Зато ће се сви делатници канцеларије епархије крушевачке након својих текстуалних прилога дискусији сестринској Канцеларији Епископа ЗХиП-ог представити и по имену и презимену. И опет, као они који стоје одговорно иза свих својих речи. Они још упућују личну захвалност Канцеларији сестринске епархије на љубазном обраћању, и на подстицајном разговору са њеним анонимним кореспондентом: са једним, или са више њих! За следећи пут пак, ако га буде било, они моле сестринску Канцеларију Епископа ЗХиП-ог да буде мање пренемагања и ламентирања, као и за мање, иза прста скривања!

Епископ крушевачки др Давид (Перовић),

ванредни професор ПБФ Универзитета у Београду

***

Драга нам, у Христу Господу, браћо из Канцеларије

Епископа захумско херцеговачког и приморског!

 

Поводом вашег писма у коме коментаришете  „језик и писанија” епископа Давида, ми из Канцеларије истог епископа, који сарађујемо са њим од самог почетка, такође имамо да кажемо своју реч!

Пред лицем Божјим, пре свега, а затим и пред лицем јавности, можемо посведочити да је и наше знање и искуство употребе језика од стране  владике Давида важеће, јер је стечено: учешћем на архијерејским Литургијама, свеноћним бдењима и осталим богослужењима, затим са слушања његових беседа, предавања, разговора током послужења у гостопримницама наших парохијских цркава и манастира, те разговора његових приликом посета разним институцијама у граду Крушевцу и осталим местима поверене му Епархије, као што су: градске Управе, школе, болнице, војска, музеји, затвор, васпитно поправни дом, дом за остареле особе, библиотеке, позоришта, телевизијске куће и из личних разговора са њим. Такође сведочимо о стварности коју тај језик обликује, у којој се, сав свет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку са хришћанском љубављу којом се и опомиње и милује. Његов наступ према другима дакле никада није значио прогон, или цензуру, нити је замагљивао љубав  према њему од стране оних који су били изложени, небисмо рекли критикама, већ очинским расуђивањем и благим саветима, поводом разних појава. Зато је и наш Епископ и вољена и жељена личност, толико и тако да није  у могућности да одговори на све позиве поводом разних свечаности, да служи, беседи, или држи предавања. Готово да не постоји ни један догађај било где у Епархији, а да није позиван и Епископ крушевачки да у њему узме личнога учешћа!

Браћо, и ми из канцеларије Епископа крушевачког, као и ви, пажљиво пратимо међусобне преписке појединих епископа наше Цркве, а поводом разних тема и дилема, које све нас веома муче у овом бременитом времену. Коментаришући међу собом, али и са осталим свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама, а све чешће и са верницима, јер нарочито они највише траже одговоре од нас  парохијских свештеника, ми не нападамо, не омаловажавамо, нити вређамо друге епископе, већ сматрамо, а и другима казујемо да су све те преписке међу епископима  у ствари дијалог. А од увек су носиоци дијалога били управо епископи, што одговара духу  и предању наше Свете Цркве.

Сматрам да је наше, мислим пре свега на нас свештенослужитеље, али и на благоверни народ наш,  не да нападамо и осуђујемо епископе, јер они воде дијалог, већ да се и надаље усрдо молимо на свакој светој Литургији за њих, да их Господ међу првима помене, еда би правилно управљали речју истине Господње! Нарочито треба да појачамо наше молитве за време заседања Светог Архијерејског Сабора наше отачаствене Цркве, када наши архијереји, сабрани Духом Светим, Кога коленоприклоно призивају пре почетка сваког заседања, воде разговоре на разне теме, које за нас живот значе. Не само ми свештеници, него и свеколики  српски род у Отаџбини и у расејању са великим интересовањем очекују редовно заседање нашег Сабора, са молитвеном жељом да саборске одлуке буду саборно и донесене, а  по надахнућу Духа Светога! Ми чврсто верујемо да су саборске одлуке у ствари одлуке Духа Светога и саборских отаца! Та вера нас заиста успокојава, као и предивни призор када сви наши архијереји заједно са Патријархом служе свету Литургију и причешћују се из исте Чаше Господње. Тај призор смо имали прилике да видимо недавно у манастиру Жичи, поводом осам векова аутокефалносити Српске Православне Цркве. Сви смо тада били испуњени неописивом радошћу, јер знамо да је управо Свето Причешће чинилац, и садржина јединства Цркве.

Али нешто што нам уноси немир и бригу, поред свих брига које имамо у овом свету, јесу писанија попут овог из канцеларије ЗХиП, која су пуна омаловажавајућих речи уперених на једног епископа наше Цркве, који иначе сагорева за истину и правду Божју. Све те речи које имају за циљ да омаловаже, понизе и осуде владику Давида, ми не бисмо овом приликом наводили, јер су веома ружне!Не бисмо их наводили, пре свега из поштовања према нашем епископу, али и из поштовања према другим епископима. Јер ми сматрамо, када се омаловажава један епископ, тада се омаловажавају и сви остали епископи, али и њихови епархиоти, а то смо сви ми. Шта дакле рећи о греху, који се јавно чини речју!? Или о више таквих грехова!?

Речи, браћо, треба да нам буду благе и смирујуће, а аргументи јаки; и када причамо једни о другима, и када када причамо о епископима Цркве Христове!

Протојереј-ставрофор Драги Вешковац,

Секретар епархије крушевачке

***

Неколико нота о текстословију Канцеларије ЗХиП епархије

         Затечен – изненађен, запрепашћен, избезумљен, остављен без речи…

         Непримерен – неупутан, несагласан…

         Ово су дакле прве речи којима се нелично потписао аутор/аутори текста, а са благословом, досад ничим изазваног a поменутог eпископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија и његове Канцеларије.

*

         И док аутор, избезумљен, скачући са теме на тему, губи јасност у жељи да постигне жељени циљ, сам остаје скривен иза канцеларије. Тиме уплиће све око себе, чак и свога новог епископа, по чијем сазнању и допуштењу је предметни текст ипак објављен.

         И док аутор текста почиње оштро и силно (читај: насилно) да пише, његов стил се донекле губи у безобличностима, и просто се разлива, те тако од своје затечености (занемелости) он прелази на прозивање, вређање и дискредитацију личности eпископа Цркве Божје у Крушевцу – Давида.

         И опет аутор, бранећи свог бившег епископа и његово вјерују, нити разуме текст владике Давида, нити сопствену поруку као аутора и бранитеља. Но, оно што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија јесте, да га брани човек који себи дозвољава назив духовног сина, напојеног језиком грдње и милоште истовремено, и да при том истакне појам Цркве малим почетним словом.

         И док аутор износи податак да је све стекао из искуства саслуживања  епископу Атанасију, слушања беседа и разговора из манастира Тврдош, он  нама заправо открива да и није баш блиски сапутник и сатрудник свога штићеника.

         И док аутор залази у непознато, тј. у домен одбране епископа Атанасија од епископа Давида, пренебрегава се, понављамо, њихов однос и пријатељство у минулим годинама, па све до данас. И тако се добровољно остаје у незнању за догађаје литургијских заједничарења, све до саборовања у манастирима Ћелије и Жичa.

         И док је аутор за мерило у свом тексту истакао ратна искуства, ми истичемо послушање, јер управао по послушању се „врли монах“ налазио на местима баш тамо, и увек тамо: где га је Црква, односно где су га Патријарх и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве упућивали, те зато није био у Херцеговини. Али зар он и без тога није био у испомоћи верном и потребитом народу нашем на страдалном Косову и Метохији? Тамо где је требало трагати за изгубљенима, сабирати пострадале, налазећи се заплашенима у близини … и све то, по благослову, и у послушању?

         И док се аутор опходи тако да је само епископ Атанасије духовни отац, те да као такав може грдити, јер он управо тако и милује, ми остали остајемо са питањем: Шта је са нама осталима? Е, ми заправо ту имамо да кажемо да имамо достојног и достојанственог оца, да по сваком његовом објављеном тексту ми чвршће ходимо. Јер заиста, он нас у овоме неодољиво подсећа на оне који стоје на бранику вере и отаџбине, и то њему, једино дозвољеним оружијем – речима, ставом и молитвом. Бранећи светињу, он при том не мари за силу која му прети.

         И док је аутор ганут добровољном пензијом епископа Атанасија, било би лепо да се лично позабави црквеном историјом; да се упозна са чињеницом да то код нас православних и није ретка појава као у римокатолицизму; за разлику од папа, наши су епископи одлазили у манастире, и са братијом бивали једнако у послушању.

         И док аутор критикује због непозивања епископа Атанасија на Осмовековни Сабор у Жичи, он  заправао опет показује своју пристрасност и необавештеност. Епископ Атанасије јесте позван на Сабор, о чему је он лично известио епископа Давида у њиховом разговору.

         И док се аутор бави прашином и труњем на лику свог штићеника, он ни један једини пут у свом тексту не улази у суштину проблема: Зашто епископ Атанасије ћути?!

         Напослетку

         Док деца одишу духом и карактером својих отаца, и оци опет духом њихових отаца, дотле је заиста осетно све што оци као семе засаде у душама својих духовних чеда. Али је изнад свега важно то да се и добар засад обрађује, да секира не би покрај корена стајала. Друго, што се духовне деце тиче, Бог може децу и од камена подигнути Аврааму (Мт. 3,8-10).

ПђА

Протођакон Андрија Јелић,

Јереј Александар Николић, благајник епархије крушевачке,

(Чланови Канцеларије крушевачке епархије)

***

Громопуцатељни криптограми наших недоучки

(Сажета верзија текста)

Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они  попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике …

*

Постављамо питање: Зашто би се овакве,  и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је  остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран.

Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи.

*

У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под  будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости.

*

Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити кор