Архива категорије: вести-саопштења

Саопштење Православним хришћанима Епархије крушевачке

Благодарећи нашој искреној браћи у Христу ми смо се радо и слободно подвргли тесту на вирус Kovid 19. Први тест је показао позитиван налаз (субота 25. Априла 2020). Зато смо санитетским возилом пребачени из Крушевца у Земун (КБЦ).

            Друго и треће наше тестирање (28. и 30. Априла) донели су негативан налаз.

            У четвртак 30. Априла, наш „принудни одмор“ (хумористична досетка једног од наших лекара) практично и терапеутски био је завршен, и ми смо 1. Маја отпуштени из КБЦ „Земун“ и враћени у Крушевац.

            Овом приликом ми исказујемо неизмерну благодарност:

  • Нашим Преосвећеним оцима и свима Надлежним екселенцијама и прегаоцима који су осмислили наше здравствено укрепљење.
  • Нашим јуначним и врлим лекарима, медицинском особљу и подвижницима народног здравља, и опет захвалност за њихова бдења над свима нама у периоду пандемије.
  • Епископу ремезијанском Господину Стефану, Викару Његове Светости Патријарха Српског Господина Господина Иринеја, који је овластио свештеника, оца Ненада да послужи нашим потребама у болничким условима.
  • Свој својој браћи, сестрама и пријатељима у Христу који су испољили љубав, саосећање и милост према нама.
  • Оном маленом, али значајном делу медијских гласила који је показао пажљивост у извештавању о нашој перипетији.

Коме је овајпут остало ускраћено задовољство? И опет, ко није нимало био успешан у лансирању црнога хумора у вези са нашом маленкошћу?

Пре свега мислимо на узурпаторе медија који су ове и овајпут искористили као своју прћију, као нови начин упирања прстом у мету по избору и по ценовнику, или опет као оруђе освете и елиминације непожељних. Било како било, наше време је изнедрило и врсту медијске цензуре, инквизиције и линча.

Ипак, најдубљу медијску јаму у овом трагичном периоду копају нам одрођени, апостате или одступници од Светог Литургичког Предања; они, који градећи се пошто-пото мудрим, никако да се умудре. И не без разлога. Њима недостају смирење и саборни ум Цркве. Зато смо им ми само „мирис смрти за смрт“. И у злочинце нас они убрајају. И дрвени капут нам они тешу, а да нам претходно нису узели меру. Но такви пројекти обавезно пропадају – недостаје им чудотворна формула  која гласи: „ Ако Бог да“. И тако: Ако Бог не да врапца свог, чему преостале бриге?!

Што се тиче манипулација нашим старим фотографијама и неауторизованом беседом, изговореном у тренутку док се још расправљало о општеобавезујућој стратегији у одбрани од Kovida 19: када та стратегија још није била недвосмислено фиксирана, изгледа да ће само наша тужба и позив на суд моћи да прекршитеље туђих ауторских права заузда, и да их доведе к познанију права! Давидовски још речено: „ Ноге њихове свагда трче на безакоње, да пролију крв“. Такозвано слободно истраживачко новинарство зар је данас сведено само на слободну отимачину и узурпацију туђих добара?! Заиста живимо у времену менталне заражености полулажима и полуистинама које су најбољи материјал за подлагање ломача?

Никоме нећемо дозволити да нам погани нашу добру савест, као ни да нам и у новом покушају загорча, или украде празничну радост, овајпут пасхалну(?!) Поштујући као и досад све прописане мере безбедности, своје и свих других око нас, и још се држећи савета наших човекољубивих лекара: како да се током неколико наредних дана по нашем повратку са „принудног одмора“ што боље укрепимо за предстојеће нам пастирске подвиге, ми изјављујемо: Опет ћемо и опет ми облетати око Свете Трпезе као пророк Давид око Ковчега Завета, опет ћемо се радовати добровољном доласку наше верне духовне дечице у храмове и њиховом молитвеном присуству, и наравно, опет ћемо их позивати да са вером, надом и љубављу прилазе Чаши вечнога Живота!!! Ради сједињења са Пресветим Телом и са Пречасном Крвљу Живога Господа нашега Исуса Христа, Исцелитеља и Лекара душа и тела наших! Амин!

***

На крају овог саопштења ми се обраћамо оним православним епископима и богословима у СПЦ који су прешли црту православне литургијске теорије и праксе, па су и у лавиринт фарисејских правила и ситничавих прописа доспели! Зар они не виде да Христа овде разоваплоћавају путем апстраховања Његове Божанске природе, и да Га раслабљују путем искључења Његових божанских сила и моћи! Још једно искушење се овде очитава – искушење језуитском казуистиком! Овде се ништа не може постићи приземним марифетлуком. Овде не важи метод „продакт плеисмент“ – пласирања производа.

Зато их ми добронамерно упозоравамо: Господо, зауставите се док још има времена!!!

Епископ крушевачки Давид (Перовић)

Субота Томине недеље

2/19 мај 2020. год.

Крушевац

преузмите пдф верзију текста ОВДЕ

Одржана редовна седница Епархијског управног одбора и Епархијског савета

IMG_8373

Са благословим Његовог Преосвештенста Епископа крушевачког Гоподина Давида, у четвртак 20. фебруара 2020. године, одржана је редовна седница Епархијског управног одбора и Епархијског савета. Седницом је председавао Његово Преосвештенство Епископ др Давид, а сви чланови узели су активно учешће. Са радошћу се говорило о досадашњем, али и оном предстојећем, особито када је реч о градњи храма Светих Архангела на Багдали у Крушевцу. 

протођакон Андрија Јелић

Саопштење Светог Архијерејског Синода: Дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња!

81668052_1334603933408299_5569320325067309056_o-1080x675_0

Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња.

Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем.

Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори.

На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту  једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода.

Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу.

Председник Светог Архијерејског Синода

АЕМ и Патријарх српски

Иринеј

Извор: Инфо-служба СПЦ

Централна прослава јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве у манастиру Жичи

untitled_panorama5z

Ове године дочекали смо да нас обасја светлост великог догађаја који заокружује осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве.

Тим поводом централна прослава јубилеја одржана је 6. октобра 2019. године у манастиру Жичи. Древна задужбина наших славних предака Немањића дочекала је овај дан у неодузимљивој лепоти коју нису успели да угасе пламенови и бомбе освајача који су вековима покушавали да угасе кандило вере које је у души Србиновој пре осам векова упалио богоносни отац наш Сава.

Због великог броја учесника овог историјског догађаја, којим је почаствована древна светосавска задужбина и Епархија жичка као домаћин, простор за богослужење је уређен на бини која је постављена у источном делу манастирске порте.

Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија.

Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован.

Архијерејима су саслуживали архимандрити студенички др Тихон (Ракићевић), Јован (Радосављевић) и игуман сопоћански Теоктист, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Милутин Тимотијевић, Драги Вешковац, Славко Зорица, Зоран Крстић, Љубинко Костић и Владислав Топаловић, протојереји Јован Милановић и Љубомир Пријовић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Александар Грујовић, као и јерођакон хиландарски Силуан.

Предивним гласовима уз богослужбене мелодије византијског напева појале су монахиње из жичког сестринства. За све присутне ово је био посебан доживљај – чути појање налик ангеоском.

Манастирска порта је била мала да прими мноштво верног народа који је овог дана похитао ка нашој великој Жичи, извору наше духовности. Народ је попут реке која се враћа свом извору, дошао из свих крајева где српско име и даље траје. Дивно је било видети призор у коме све генерације, од најмлађих до најстаријих, притичу најмудријој српској глави, али и најлепшем српском детету – светитељу Сави. Свештенство и монаштво, које широм света приноси молитве за цео свет али увек и за свој род светосавски, посведочило је бројношћу да дело великог оца нашег Саве плодове кроз Цркву рађа до данас. Међу присутнима били су Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић и министар за иновације и технолошки развој г. Ненад Поповић, представници цркава и верских заједница, градоначелници, представници Војске, Полиције, Жандармерије, културних и просветних институција. На више места били су распоређени видео бимови како би догађај могли да прате сви присутни.

Светом причешћу приступио је велики број верника који су причешћивани од стране свештенослужитеља на више места у кругу манастира.

Присутнима се беседом обратио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј:

„Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша Црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича.

Немањићи су учинили апостолско дело, као и наша Црква. Црква је водила своју апостолску мисију у народу. Ширила је истину Божју, градећи храмове али и истину људских бића у светости. Држава је радила свој посао. Хармонија је красила односе Цркве и државе. Оно што морамо данас нагласити је да се морамо вратити путу Христовом и путу Светог Саве. Нико сем Господа није Пут, Истина и Живот. Данас, када славимо осам векова нашег аутокефалног постојања, сећамо се времена када је народ слушао реч своје Цркве. Зато смо доживели овај светли дан у светој Жичи. Многострадална је Жича, али је вером у Бога опстала, и она и народ. Страдали смо за вољену отаџбину, сањали њену слободу. Господ је то и испунио.

Благодаримо Богу што можемо да прославимо овај велики дан. Важно је да знамо да је наш народ красило јединство, и то јединство у Цркви, вери и љубави морамо и данас неговати. Поделе и свађе, појединачни интереси, нису прави пут. То не води доброј будућности. Љубав треба да постоји међу нама. Тако ћемо умети поштовати друге, а и они нас. Без обзира на нацију и веру, морамо једни друге волети. То је порука овог великог јубилеја. Тако се одржава и Црква и држава. Имамо примере у прошлости да је најбоље да Црква ради свој посао, а држава свој. Зато поздрављам представнике наше државе, науке и културе. Молим се Богу да нас све благослови, да свој живот и културу наставимо на светосавском путу. Нека сте сви благословени, да са овог места пођемо са заједничком жељом и молитвом за јединство и љубав једних према другима. Нека је Господ са нама, у векове векова. Амин.“

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је прочитао посланицу којом се наша Света Православна Црква обратила свим својим духовним чедима.

По завршетку божанствене евхаристијске службе, Епархија жичка и сестринство манастира Жиче припремили су послужење за све присутне. У наставку, на бини која је посебно постављена између манастирске капије и велике жичке трпезарије, уприличен је пригодан културно-уметнички програм у режији г. Саше Габрића. Учествовали су КУД ”Абрашевић”, Бора Дугић, ”Косовски божури”, ђаци из Основне школе ”Светозар Марковић” из Краљева, глумци Катарина Димитријевић и Гојко Балетић који су говорили стихове из дела Светог владике Николаја. У сплету народних игара, звукова традиционалних инструмената и предивних гласова који су певали најлепше српске песме, могло се истински уживати.

У радости овог великог дана испуњеног богослужбеним и културним садржајем, сви присутни су из манастира кренули веселих срца и са поносом што смо као генерација почаствовани овим величанственим јубилејем. Нека Свети отац наш Сава моли милостивог Господа да наша Црква и народ дочекају у саборности и јубилеј 900 година аутокефалности. Са дивним песником Војиславом Илићем, сав српски род нека кличе:

„Векови су прохујали и многи ће јоште проћи,
ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“

Протонамесник Александар Р. Јевтић

Прослава јубилеја у манастиру Жичи кроз објектив ђакона Драгана Танасијевића

Посланица поводом осамстогодишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019)

viber_slika_2019-10-06_11-59-00
И Р И Н Е Ј,
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ, ПОВОДОМ ОСАМСТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕНЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ, УПУЋУЈЕ БЛАГОСЛОВ, ПОЗДРАВ И ОВУ САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ

 

Благодат Господа нашега Исуса Христа
и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа
 да буде са свима вама   (II Кор. 13, 13).

 

У овој благословеној години испуњени смо светим осећањима и неизрецивом радошћу зато што нас је Господ удостојио да у њој саборно, сви заједно, архијереји, свештенство, монаштво и богољубиви народ, прославимо велики јубилеј – осамстоти рођендан наше Српске Православне Цркве! Тачно пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Српска Православна Црква је добила своју самосталност, односно аутокефалију.

 

Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота да свако ко се удуби у његов живот, само надахнут благодаћу Божјом може да наслути одакле треба да започне своје казивање. Због тога и ми, српски архијереји и његови наследници, прибегавамо молитви коју је његов хагиограф и химнограф Теодосије уплео у акростих канона Светом Сави: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми!

 

Тако надахнути, ми вашу љубав подсећамо на значај Савиног дела. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-
-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима.

 

Браћо и сестре! Осећајући одговорност пред  значајем личности и догађаја који прослављамо, ми, архијереји Српске Православне Цркве, упућујемо вам ову посланицу да бисмо истовремено, заједно са вама, поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо.

 

Подсетимо се: наши преци су крштавани постепено, током столећâ, све до деветог века. У тим временима, као и у данашњем времену, области насељене Србима биле су у погледу државне управе раздељене и разједињене. Црквена, пак, управа у Рашкој била је под јурисдикцијом Охридске Архиепископије, а западни српски крајеви су били под снажним утицајем Латинâ, те је духовна подвојеност и подељеност у народу била још израженија.

 

Почетком 13. века, када је великог жупана Стефана Немању на престолу већ стабилне државе, која је по први пут објединила скоро све српске земље, наследио његов син Стефан Првовенчани, Србија, чији положај, величину и углед уважавају и Исток и Запад, коначно постаје хришћанска краљевина. Млада краљевина је поставила политичке оквире и дала замајац узрастању и ширењу православне вере и стварању чвршћих институционалних оквира Српске Цркве и државе. То ће у једном значајном тренутку Свети Сава цару Теодору Ласкарису рећи знаменитим речима којима је започела његова мисија стицања аутокефалије: „Скрбно и печално ми је, царе, јер моја земља нема свог архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем“.

 

Српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Но, то није спречило него је надахнуло Светог Симеона Мироточивог и његове свете синове Саву и Стефана Првовенчаног да мудро и благоразумно воде двоједини брод српског народа, брод Српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукобâ Истока и Запада који нису били мањи од ових данашњих.

 

Свети Сава је знао да се духовно и културно просвећивање верних може остварити само уколико се образује довољан број способних и своме народу оданих епископа, свештеника и монаха, под једном црквеном управом. Без јединственог црквеног оквира и јединственог духовног простора, суштинска пастирска служба Цркве спасењу у његовом отачаству и његовом народу напросто није била могућа. У таквим политичким околностима, било је неопходно да Црква буде самостална, аутокефална.

 

Због тога Светитељ, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа. Он, у доба када је православно Источно Римско Царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско Царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне Цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, сâм поставши први Архиепископ свих српских и приморских земаља.

 

То описује Савин хагиограф јеромонах Доментијан следећим речима: „…И свемоћном силом Божјом, и уз Божју помоћ имајући све могуће, испроси благослов од часнога патријарха и од свега сабора васељенскога, да више не иде други архиепископ у васељену на освећење, но само његово помињање међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је Божјом помоћу и самодржавно. По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но да се састане тај сâм архиепископ са сабором својих епископа и тако да освећују себи архиепископа.”

 

У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве.

 

Добијање аутокефалије за Српску Цркву десило се напоредо са учвршћивањем и развојем средњовековне српске државе, тако да је један првенствено црквени догађај имао и велики политички значај. Области са различитим политичким традицијама, окупљене у једну државу, сада су повезане у јединствену духовну целину. Несумњиво је да је Свети Сава, тражећи аутокефалију, имао у виду и национални, државни интерес српског народа. Због тога је већ на повратку из Никеје у Србију уредио Законоправило (Номоканон), књигу која је уз црквено-канонска правила обухватала и грађанско-правне норме. Не треба, међутим, губити из вида чињеницу да је то чинио првенствено из духовних и пастирских мотива. Свети Сава је знао да у датим историјским околностима само административно самостална Црква може да омогући ваљану и трајну евангелизацију, духовни напредак и верско утемељење његовом народу и отачаству.

 

При томе, за Светог Саву, као и за пуноћу Цркве Христове у свим временима, за разлику од државног суверенитета и устројства било какве људске организације и институције у овом свету, административна самосталност Цркве није значила њено издвајање, затварање и изолацију. Напротив! Она је увек подразумевала остајање у заједници, јединству и љубави са свим помесним Црквама Божјим у свету које исповедају праву, православну веру.

 

Суштински црквени садржај и канонски смисао аутокефалије састоји се у томе да епископски сабор одређене црквене области има право да самостално бира свог поглавара, своју главу, односно првојерарха или предстојатеља, а да он потом бива прихваћен и признат од свих других поглавара самосталних Цркава. Аутокефални статус значи да једна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог, њој надређеног, црквеног центра.

 

Управо је то, давне 1219. године, Свети Сава за Српску Православну Цркву издејствовао од патријарха Манојла II Харитопулоса Сарантена и византијског цара Теодора I Ласкариса. Српска Црква је добила сопствени архијерејски сабор, а он сâм је признат за њеног предстојатеља. Дакле, за питања у јурисдикцији и надлежности помесне Српске Цркве ни Свети Сава ни његових осамдесет и један наследник на архипастирском трону нису тражили нити траже сагласност или пристанак Цариградске или било које друге Цркве. Зато је овај догађај вододелница која рачва српску историју на ону пре Светог Саве и на ону после њега.

 

Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, духовности и државности – једном речју, идентитета и самог историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архепископ Сава, са седиштем у манастиру Жичи, успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот. У томе је тајна духовног, материјалног и политичког успона Србије у средњем веку. У томе је тајна златних векова српске средњовековне државе. Тај успон је плод ангажовања свих најбољих, добро организованих и обједињених снага народа, покренутих јединством вере, мисли, речи, дела и циља.

 

Захваљујући опредељењу Светога Саве омогућено је и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. То Савино опредељење формирало је посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српског народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. Захваљујући томе, преживели смо и победили сијасет искушења и невоља које су пратиле, а, како видимо, и данас прате историјску судбину нашег народа: преживели смо вишевековно ропство под Османлијама, албанску Голготу и страховити покољ становништва у Првом светском рату, небивале злочине окупаторâ и њихових савезника у Другом светском рату… Сетимо се само најмонструознијег стратишта тог мрачног доба, логора Јасеновца, али и многих других, њему сличних стратишта, као и страшног грађанског рата који је паралелно текао током  нацистичке окупације!

 

Верност Светосавском Завету омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. Није довољно само преживети, поучава нас Завет: треба усправно стајати! Преживели смо и терор и егзекуције обезбожених Срба над сопственим народом, његово цепање на нове, тобожње нације, арнаутске побуне и злочине од давних турских до наших времена, као и различита искушења на крају другог и почетку трећег миленијума, све време остајући усправни.

 

У знаку Распећа и Васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. Страдале су светиње и са њима културна и историјска добра. Но и поред тога светосавски дух чини да и даље, у истој мери, Црква ствара, преображава и спасава своју децу. Зато се у нади молимо да верност светосавском Путу који у живот води и Светосавском Завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину, Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силникâ овога света са циљем да их насилно и неправедно отму.

 

Од временâ у којима је Свети Сава стекао аутокефалију па до данас прошло је осам векова, а духовна снага наше Цркве чврсто и непромењиво усмерава све велике догађаје у историји српског народа. Штавише, без ње као носиоца и сведока вечних истина и непресушне духовне снаге, наша историја и наш опстанак на тлу увек немирног Балкана, раскрсници многих етничких кретања, духовних и културних утицаја и разних освајачких амбиција, не може се ни замислити. Наш народ у највећем периоду своје историје није био обједињен унутар истих државних граница, па ипак није изгубио свој идентитет, јер га је чврсто укотвио у Цркви. Тако и данас, тамо где је присутна у српском народу, Црква чини темељ његовог идентитета. Посебно у крајевима где је угрожен, народ у Цркви Светосавској налази снагу за даљи опстанак, налази тихо пристаниште и утеху за свакодневни живот. Зато рецимо јасно и гласно: без Светосавске Српске  Православне Цркве, ми Срби, као народ, данас не бисмо ни постојали!

 

Али, ми овај велики јубилеј не славимо нити се Светога Саве и његовог великог дела сећамо зато да бисмо се подсетили на стару славу; да бисмо указивали поштовање предању, Савиним стопама, које су биле у темељима нашег националног идентитета. Напротив! Рецимо слободно да ми желимо и да хоћемо да ходимо Савиним траговима, да идемо путем који нам је он завештао. То све давно је пре наших времена сагледао и у најпознатију песму Светом Сави преточио богомудри црквени песник рекавши: „Пута који води у Живот наставник, и првопрестолник, и учитељ био јеси. Светитељу Саво, ти први дође и, отачаство твоје просветлив, Духом Светим га породи, те у мисленом Рају свеосвећена твоја чеда као маслинова дрвета ти засади.“

 

Управо зато данас, пројављујући своје присуство на свим континентима, организована у тридесет и девет епархија, у нераскидивом јединству са данашњом Охридском Архиепископијом и њеном благочестивом паством, наша Црква, Савин духовни виноград, непрекидно сведочи о непролазној вредности Христовог Јеванђеља и Васкрсења. Четрдесет и шест архијереја обједињују хиљаде свештенослужитеља, монаха и монахиња у хиљадама храмова расутих широм земљиног шара. Сви они данас једним устима и једним срцем прослављају Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву.

 

У четири високошколске богословске просветне установе и осам средњошколских завода школује се данас преко хиљаду младића и девојака који ће као свештенослужитељи и вероучитељи служити Цркви и српском роду, као и целокупном Православљу. Стотине вероучитеља светосавском веронауком поучава стотине хиљада ученика у основним и средњим школама двеју република, Србије и Српске, а усто мноштво наше деце при црквено-школским општинама у Европи, Америци и Аустралији уз верску наставу учи српски језик и ћирилично писмо. Тако широм света преноси светосавску духовност и српску културу.

 

 За осам векова чувања православног идентитета српског народа, наша Црква се никада није затворила у уске националне оквире већ је, крећући се путевима апостола Павла и његовог богословља, отварала своја врата и пунила своје крстионице свима онима који су у Христу Богочовеку препознавали свога Спаситеља, без обзира на националну припадност, боју коже, језик којим говоре и простор на коме живе. Стога је она не само српска већ и васељенска, као што су то, уосталом, и све друге помесне Цркве. Плодови њене делатности су препознатљиви у календару, украшеном именима мноштва светитељâ из рода нашега: краљева и краљица, царева и царица, деспотâ и деспотицâ, просветитељâ и учитељâ, равноапостолних и преподобних, ктиторâ и бесребреникâ, исповедникâ, мученикâ и новомученикâ, христољубивих војвода и војника… Међу њима као први и најсјајнији блиста лик Анђела Српске Цркве, Светог Саве, свесрпског и свечовечанског.

 

Нека би његовим светим молитвама Господ благословио, укрепио, надахнуо, сачувао и спасао наш народ и нашу Отаџбину у свим временима и на свим просторима на којима се налази.

 

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!

 

Срећна и благословена велика годишњица наше помесне Српске Православне Цркве!

 

Дано у Патријаршији српској у Београду, о осамстогодишњици аутокефалности Српске Православне Цркве, 2019. године.

 

Ваши молитвеници пред Госпoдом:

 

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ

 

Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ
Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ
Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ
Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ
Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН
Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР
Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН
Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН
Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ
Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ
Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА
Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН
Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ
Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ
Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ
Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ
Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН
Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ
Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ
Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ
Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ
Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД
Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ
Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ
Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН
Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ
Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН
Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки  КИРИЛО
Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ
Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ
Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН
Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ
ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:
Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ
Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО
Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени средњеевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ умировљени нишки ЈОВАН