Архива категорије: вести-саопштења

Молитвени почетак Светог Архијерејског Сабора

hram_svetog_save1

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 18. фебруара 2021. године светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја сабраних поводом избора новог предстојатеља Српске Православне Цркве.

Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност.

Информативна служба Српске Православне Цркве

ФОТОГАЛЕРИЈА

Саопштење за јавност поводом изјава епископа Григорија

valll-696x385

Верни народ и укупну јавност протеклих празничних дана, помућених епидемијом и страдањем људи и њихове имовине у земљотресу на Банији, додатно су збуниле изјаве Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, које су искључиво политичког, чак и страначког карактера, и немају додирних тачака са вером у Христа Спаситеља или са мисијом Православне Цркве.

Свети Архијерејски Синод се осећа обавезним да, с тим у вези, све оне који односне политичке изјаве приписују Српској Православној Цркви или их на било који начин доводе у везу са њом, обавести да се ради о искључиво личном ставу и ангажовању појединца, и то не у својству архипастира словесног Народа Божјег него искључиво у својству грађанина. Колико је дозвољена и благословена политичка или државно-правна активност епикопâ и клирикâ о томе расуђује и просуђује, аутономно и самостално, на основу свога канонског поретка, искључиво Црква.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
Српске Православне Цркве

Вести Божићна посланица Српске Православне Цркве, o Божићу 2020. лета Господњег

konacno_0

 

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2020. године

 

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Христос се рађа – прослављајте Га!

Христос с неба – сусрећите Га!

Христос на земљи – узвисите се!

Певај Господу, сва земљо!

bozic_poslanica2020.jpg

Овим речима почео је своју божићну беседу свети Григорије Богослов и њих, од тада, већ шеснаест векова, певамо на нашем богослужењу. Певај Господу, сва земљо, јер се испунила радост коју су вековима наговештавали старозаветни пророци (Ис 2, 2-3; 9, 6; Јер 23, 5-6; Јез 34, 23; Мих 5, 2) и праведници (1Мој 12, 3; 1Мој 18, 15). Најтежи задатак човековог живота је да схвати како та најављена, па испуњена радост није ни налик било којој овоземаљској радости већ представља саму суштину живота и наше вере. Свака овоземаљска радост и весеље су ограничени временом и простором, а радост Божића је догађај који траје осмишљавајући све наше односе и сав наш живот, и то овде и сада. Та се радост показала, она је наступила, она нам је већ дата, по речима Христовим: „Радост вашу нико неће узети од вас” (Јн 16, 22).

Рођење Христово нам открива Тајну бескрајне љубави Божје. Само је Бог, Који је Љубав (Јн 4, 8), могао себе понизити и родити се као истинити Човек, као Богочовек, не престајући бити истинити Бог и Спаситељ од греха као извора зла, трулежности и смрти. У Символу вере исповедамо да се Оваплоћење збило ради нас људи и ради нашега спасења, да „Син Божји постаде Син Човечји да би на крају и човек могао да постане син Божји”, како је говорио свети Иринеј Лионски. Божић је нарочито време, када Црква силно и моћно славослови ту Благу Вест речима: „Данас Бог на земљу дође, а човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће”. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост у коју Црква позива и све људе и сву твар: Певај Господу, сва земљо!

Богосиновство је највећи хришћански идеал, идеал који се мора непрестано остваривати и доказивати (1 Јн 3,1-3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, почевши од родослова Господа Исуса Христа које нам сведочи да Син Божји, остајући оно што је био, постаје и оно што није био (Мт 1, 1-23). Остајући истинити Бог, постаје истинити Човек. Тиме је све људе који у Њега повероваше и у Њега се крстише учинио синовима Божјим. Јер, ако је могуће да Син Божји постане Син Човечји, онда је исто тако могуће да и синови човечји постану синови Божји по дару и кроз усиновљење. Наше богосиновство је директна последица Оваплоћења Сина Божјег и показује се као највиша пројава љубави Бога Оца према људском роду.

Христово Рођење анђели су поздравили песмом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). Та анђеоска песма постаје животни мото вере и покреће нас на стваралаштво, на излазак из пасивности, јер су и славословље Богу и ширење мира на земљи дубоко и суштински стваралачке људске активности. Мир је један од најчешћих појмова који срећемо у Светом Писму (Мт 5, 9; Мк 5, 34; Јн 16, 33; Рм 15, 13). Миром све започиње и миром се све завршава. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао. Са благословом мира се и растао од Својих ученика, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји! (Јн 14, 27-28)”. Апостол Павле сваку своју Посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима појединих Цркава. Позивом на мир започињемо и служење свете Литургије. А мир је, драга наша браћо и сестре, стање срца и душе. Јеванђелски, Христов мир, како су то многи посведочили, препознали смо у животу и делима блажене успомене новопрестављеног првојерарха наше Цркве, патријарха Иринеја, као и у животима двојице врлих јерараха наше Цркве, митрополита Амфилохија и владике Милутина, који су се ове године преселили у Царство небеско. У свести људи и у памћењу Цркве они ће остати запамћени као људи мира и добре воље, заправо као они кроз које се у наше дане најбоље пројављивао Христов мир, мир првог и јединог Кнеза мира (Отк 1, 5).

Порука данашњег празника Рођења Сина Божјег обавезује и нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек почне да бежи од других и да се затвара у своју крхку тврђаву, изгубљен и немоћан за свако добро дело и сусрет са другим. Ми се данас, свакако не случајно, поздрављамо са: Мир Божји, Христос се роди! Не тражимо колебљиви, срачунати, често двосмислени људски мир, већ мир Христов који нас мири са Богом Оцем и једне са другима, мир у савести, оно истинско осећање пуноће као испуњење воље Божје. Насупрот томе, немир који захвата данашње људе последица је духовне празнине и живота лишеног радости Божје близине.

Прослављање Рођења Сина Божјег је код нас празник препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. То посебно истичемо у години у којој обележавамо век откако је у Патријашијском двору у Сремским Карловцима Архијерејски Сабор уједињене Српске Цркве свечано прогласио васпостављање и обнову Српске Патријаршије. Ипак, неопходно је указати на то да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању већ да је Догађај који прослављамо животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Наши лепи обичаји јесу саставни део сваког празника, његов колорит, али је неопходно и да допремо до језгра око кога се обичаји плету, да они не би постали пуко механичко извршавање одређених радњи лишених разумевања. Догађа се да се због обичајâ животодавни смисао и самог овог Празника превиди или заборави. Рођење Сина Божјега треба да у сваком човеку пробуди жељу за покајањем и да га кроз покајање јасно усмери ка практичном хришћанском животу (Мк 1, 15). То конкретно значи наше усмерење ка врлинском животу и наше напредовање у врлини, да вера не би остала мртво слово на папиру и постала још једна у низу идеологијâ без животне снаге и силе. Православље је живот по Јеванђељу на основу кога људи треба да нас препознају (Мт 5, 16). Живећи врлинским и светотајинским животом, човек се охристовљује тако да његове речи и дела нађу испуњење у Личности Господа Исуса Христа. Из тог разлога је потребно да реч о врлинском животу почне баш на дан када Син Божји постаје Човек и када започиње наше спасење (Јн 1, 14). Божић је почетак нашег васпитавања за врлине. А њих је много и оне зависе од сваког конкретног човека и историјског тренутка. Ипак, све оне почивају на тријади свевремених и суштински важних врлина, а то су: вера, нада и љубав (1Кор 13, 13). Оне треба да буду темељ на коме се зида наше узрастање у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13).

На том темељу љубави Христове која нас је данас обасјала позвани смо да и ми такву љубав имамо према свима, и то не љубав као добро расположење према некоме или нечему. Таква љубав не значи много. Ми говоримо о љубави као начину живота. Говоримо, штавише, о љубави која је начин Божјег постојања (1Јн 4, 16), а ми, будући боголики (1Мој 1, 27), позвани смо да такву љубав имамо једни према другима. Имати такву љубав значи да ако желимо живот, ако желимо постојање, онда то можемо имати само у заједници слободе и љубави са другим човеком. Видети у другом човеку Бога, то је Христов призив. Његове су речи да лаже онај ко говори да воли Бога, а притом не воли човека. Јер, „како можеш волети Бога кога не видиш ако не волиш човека кога видиш”? (1Јн 4, 20).

Озарени том љубављу, и овог Божића смо заједно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, у колевци нашег народа. Њихови разорени домови су и наши домови, њихова спаљена огњишта су и наша огњишта, вековни храмови који су порушени наши су храмови. Зато се молимо Господу да њима и нама подари снаге, упућујући им речи охрабрења које је Христос упутио Својим ученицима: „Не бој се, мало стадо!” (Лк 12, 32).

Витлејемски поздрав упућујемо и свој пуноћи нашег богољубивог народа широм света, поручујући му да чува своју православну веру, свој језик и своје писмо, ма на којем континенту и у којој земљи живео. Будите поносни и достојанствени! Ми смо древни хришћански народ, који је кроз крштење, кирило-методијевско наслеђе и светосавску просвету постао део културе свецелог хришћанског света.

Испуњени том љубављу, овог Божића се сећамо и свих невољника и страдалника, свих људи којима је учињена било каква неправда, а посебно оних којих су у овим тешким данима услед последица опаке болести остали без својих милих и драгих. Њима пружамо речи утехе коју налазимо у Господу Исусу Христу, чије Рођење прослављамо, у Господу Који је постао човек ради нас и ради нашега спасења, Који је и Сâм прошао пут смрти тражећи од Оца да Га прослави, што Отац и чини васкрсавши га Духом Светим из мртвих (Јн 12, 28). Зато нам свима Господ и поручује да се не бојимо јер који су са Христом сједињени, ако и умру, живеће (Јн 11, 25).

Љубав новорођенога Богомладенца подсећа нас и позива да у овим данима великих искушења заблагодаримо лекарима и свему медицинском особљу које се несебично труди да помогне сваком човеку, често и по цену сопственог живота. На овај начин, кроз своју несебичну жртву, они показују да су заиста деца Божја, спремна да чују и изврше реч Христову да нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за ближње своје (Јн 15, 13).

Та љубав и жртва обавезују да све вас, децо наша духовна, позовемо и замолимо да у овим данима, тешким за свеколики род људски, чувате своје здравље и свој живот, као и да чувате друге на начин како то препоручују здравствене службе наше матичне земље и земаља у којима живи наш народ, широм света. Тако чинећи, ви не показујете одсуство вере или маловерје већ сведочите да поштујете светињу живота, да волите ближње и да љубите Господа Који је Сами Живот.

Славећи у таквој љубави Господа, зарадујмо се Богу и Божићу и прославимо Христа Богомладенца као једино ново под сунцем (2Кор 5, 17)! А ако нам је, можда, целе године туга притискала срце, нека се данас роди радост у њему јер славимо Рођење највеће Радости, Рођење Сина Божјег Исуса Христа! Ако су нам целе године мржња, гордост и злоба тровали срце, избацимо данас отров из њега јер славимо Рођење небеске Љубави, оваплоћене у људској природи!

Нека овај Божић, децо наша духовна, унесе у ваше домове мир, љубав, слогу, радост и благослов у све дане вашег живота! Нека нам новорођени Младенац Христос подари покајање и спремност на праштање! Уколико међу вама и данас има оних који су у свађи, позивамо их да у божићној радости једни од других затраже опроштај, муж од жене, а жена од мужа, деца од родитељâ, а родитељи од деце, сусед од суседа. Морамо затражити опроштај једни од других ако хоћемо да будемо Божји и да нам Божић буде радостан, срећан и благословен, и ми у Њему.

Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу желимо вам свако истинско добро у Новој, 2021. години, поздрављајући вас радосним божићним поздравом који у себи носи слављење Бога на небу, на земљи мир, а међу људима добру вољу.

Мир Божји, Христос се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2020. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ, председник Светог Архијерејског Синода и мјестобљуститељ трона патријараха српских

Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ канадски МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ жички ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ

Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ источноамерички ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ славонски ЈОВАН

Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ

Епископ тимочки ИЛАРИОН

Епископ нишки АРСЕНИЈЕ

Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички КИРИЛО

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН

Епископ далматински НИКОДИМ

Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ

Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН

Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

*Икона Рождества Христовог, рад је Иконописачке радионице Манастира Васкрсења Христова: Света царица Теодора заштитница икона, Епархија бачка

Извор: Инфо-служба СПЦ

Саопштење за јавност

patrijarh

Поводом упокојења блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одржао је седницу 20. новембра 2020. године у Патријаршији српској у Београду и донео одлуке које су Уставом Српске Православне Цркве предвиђене у оваквим ситуацијама.

Донета је одлука да патријарашке дужности преузима Свети Архијерејски Синод у складу са чланом 62 Устава Српске Православне Цркве, а да Светом Синоду до избора новог Патријаха српског председава Митрополит дабробосански г. Хризостом.

За администратора упражњене Архиепископије београдско-карловачке Свети Архијерејски Синод је изабрао Његово Преосвештенство Епископа шумадијског г. Јована у складу са чланом 70 Устава Српске Православне Цркве.

Тело блаженопочившег Патријарха српског Иринеја биће изложено у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду током свете Литургије на дан славе Саборног храма, 21. новембра 2020. године, а после тога пренето у храм Светог Саве на Врачару, где ће верници имати прилику да се опросте са блаженопочившим Патријархом.

Света заупокојена Литургија биће служена у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова. У наставку свете Литургије биће служено опело а тело Патријархово биће сахрањено у крипти храма Светог Саве.

Из Кабинета Патријарха српског – Саопштење за јавност у вези са писањем Danas-a

o-hramu

На празник Рођења светога Јована Претече и Крститеља, дневни лист Danas објавио је тенденциозни текст под насловом Vladika Grigorije: Usmeriti novac u bolnice, a ne u crkve. Не изненађује нас писање овог антисрпског листа, као што нас не изненађује ни изјава реченог владике, али смо згрожени над чињеницом да се тешка епидемиолошка ситуација у Србији и несрећа свих нас заједно користи за политичке обрачуне и напад на Српску Православну Цркву. Жалости нас и чињеница што се један од епископа Српске Православне Цркве сврстао на страну оних који су до сада јасно показали ко су и шта су и да не желе добро Српској Православној Цркви, а самим тим ни српском народу.

Због чега је, или, боље рећи, коме је потребно да међусобно супротстави изградњу Спомен-храма Светог Саве на Врачару, као црквени и национални пројекат, и епидемију коронавируса, као и проблеме наше државе и народа у тешкој борби за живот свакога човека? Зар владика Григорије и његови пријатељи, истомишљеници и саговорници из Danas-a мисле да Црква изградњом Спомен-храма на било који начин одмаже овој борби или тврде да би ситуација била боља да се изградња потпуно обустави, као у време Јосипа Броза? Одговор не треба чекати јер је свима унапред познат.

На њихову жалост, пројекат изградње Спомен-храма је црквено-државни пројекат од изузетног значаја, започет пре више од сто година, и актуелна одлука Владе Србије је само једна у низу раније договорених мера његове реализације, у чему свој велики допринос дају и Руска Православна Црква и руска држава. Свако довођење у везу ове одлуке Владе Србије са било чиме осим са изградњом Спомен-храма је злонамерно и неистинито.

Српска Православна Црква је небројено пута и на разне начине помагала и помаже не само болнице и здравствени систем Србије него и многе друге институције и појединце којима је помоћ потребна. То чини и у овим тешким данима борбе са епидемијом, али за медије попут Danas-a и људе који најпре виде трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећају добротворна делатност наше Цркве је или непостојећа или потпуно занемарљива. Мисија Цркве и њена добротворна делатност по њиховом мишљењу не заслужују место на страницама новинâ, а нарочито не заслужују насловну страну.

Пошто и непозван и канонски ненадлежан уме да дели лекције Патријарху српском, Светом Синоду и свима редом, владика Григорије би могао и да јавно покаже колико је болница до сада изградио или макар да објасни зашто то није чинио раније, у време док је, уместо болницâ, по Херцеговини градио винарије, хотеле, ергеле и томе слично, и то од средстава која је издашно добијао како од Републике Српске тако и из буџета Србије. Зар су тада болнице биле многобројније и опремљеније, а вртића и школа више него сада? Зашто је проблем изградња Спомен-храма у Београду, а није изградња велелепних храмова у Мостару, Требињу или Пребиловцима, коју је свесрдно помогла Србија? Треба ли наводити чињеницу да је својевремено владика Григорије, због обимности градитељске делатности, основао Комисију за изградњу храмова и објеката у Епархији захумско-херцеговачкој? Овде нећемо наводити његове друге бизнисменске и менаџментске подвиге, са којима је јавност довољно упозната и којима се он лично поноси и хвали.

Било би очекивано да се сви заједно са једнаком радошћу радујемо сваком новом дому Божјем, па није лако разумети због чега се владика Григорије одриче Спомен-храма на Врачару. Ипак, јасно је да су многе његове изјаве, па и ова последња, нажалост, популистичке и политикантске, срачунате на популарност у другосрбијанским и аутошовинистичким круговима. Верујемо да ће на предстојећем Светом Архијерејском Сабору имати прилику да их објасни својој браћи архијерејима, јер је Сабор, као највише црквено-законодавно тело Цркве, једини овлаћшен да доноси одлуке по питању даље изградње Спомен-храма Светог Саве. Разуме се да би своје ставове требало да образложи и читавој српској јавности, поготову оном делу који себе сматра живим и неодвојивим делом Српске Православне Цркве и који не дели његова мишљења и ставове по разним питањима, а не само да подилази ниским страстима црквобораца заробљених у прелести овога света.

На крају, са жалошћу констатујемо и чињеницу да је владика Григорије овом несрећном изјавом из Немачке (п)остао перјаница антисрпских и антицрквених кругова у Србији, али га ипак са љубављу подсећамо на давно изречену истину: Добар пастијер, јер што каже ином – и сâм својијем потврђује чином.

Из Кабинета Патријарха српског