Архива категорије: Вести

Поводом збрзане пашквиле: Владика Атанасије (Јевтић): „У цркви нема власти, него Сабора“

Поводом збрзане пашквиле:

Владика Атанасије (Јевтић):

„У цркви нема власти, него Сабора“

 

Зашто занемаривати,

па и негирати толики облак

светописамских сведочанстава

о двојединству и складу тема

власти и Сабора у Цркви?

„ Као чеда послушности

не поводите се за пређашњим жељама

из времена вашега незнања“ (1 Птр. 1, 14),

и томе слично:“ И не саображавајте се овоме веку,

него се преображавајте обновљењем ума свога

да искуством познате шта је добра и угодна

и савршена воља Божја“ (Рим. 12, 2; Еф. 4, 23).

И опет: „ Нико да вас не заварава празним речима;

јер због тога долази гњев на синове противљења“. (Еф. 5, 6).

Или: „немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме,

него их још разоткривајте.“ (Еф. 5, 11).

Или: „онај који држи заповести његове

у њему пребива и Он у њему.

И по томе знамо да Он пребива у нама,

по Духу којега нам је дао.“ (1 Јн. 3, 24).

Или: „Јер је телесно мудровање непријатељство Богу,

пошто се не покорава закону Божјем,

нити пак може“ (Рим. 8, 7. Јак. 4, 4. 1 Јн. 2, 5).

Или:“ А ово је љубав: да ходимо по заповестима његовим.

Ово је заповест, како чусте од почетка,

да по њој ходите.“ (2 Јн. 6).

Или: „ Јер оружје нашега војевања није телесно

него силно Богом за рушење утврђења,

обарајући помисли. И сваку охолост,

која устаје против познања Божјега,

и покоравајући сваку помисао

на послушност Христу.

И спремни смо казнити сваку непокорност

чим се испуни ваша покорност.“ (2 Кор. 10, 4-6).

Или: „И постави Дванаесторицу, да буду с њим,

и да их шаље да проповедају,

и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне;“

(Мк. 3, 14-15).

Или: „одговарајући Исус рече им:

Подајте ћесарево ћесару, а Божје Богу.“ (Мк. 12, 17. Лк. 20, 25).

Или: „ Ако ме љубите, заповести моје држите.“

(Јн. 14, 15. 10; 1 Јн. 5, 3).

Коначно: „ Ко има заповести моје и држи их,

то је онај који ме љуби; а који мене љуби,

тога ће љубити Отац мој;

и ја ћу га љибити и јавићу му се сам.“ (Јн. 14, 21).

……………………………………………………

*

А на апостолској страни

ап. Павле саветује ап. Тита речима:

„Напомињи им да буду покорни

и послушни поглаварствима и властима,

готови за свако добро дело,

никога да не руже, да се не свађају,

да буду благи,

да показују сваку кротост према свима људима“?

(3, 1-3. Сравни Пс. 50, 12: духом владалачким да су учвршћени).

Зар исти (ап. Павле) не говори истоме (ап. Титу):

„ Зато те оставих на Криту …

да поставиш по свима градовима старешине,

као што ти ја заповедих …“ (1, 5);

или: „ А ти говори што приличи здравом учењу.

Старци да буду трезвени, скромни мудри,

Здрави у вери, у љубави у трпљењу.“

„Старице такође да се држе како доликује светима,

да не клеветају, да много не робују вину,

да уче добру, да уразумљују младе жене: …“ (2, 1-4).

„Тако и младиће саветуј да буду честити.

У свему покажи себе за углед у добрим делима:

у учењу исправност, честитост, чистоту,

реч здраву, беспрекорну, да се посрами противник

немајући ништа лоше рећи за нас.“ (6-8).

„ А лудих запиткивања и родослова и спорова

и препирања о закону клони се,

јер је то некорисно и сујетно“ (3, 9).

*

Према томе, некорисно је и сујетно понављати

да „овај Патријарх није мој Патријарх“,

(а добро знамо да ни претходни Патријарх,

звани „Стари краљ“, није био по вољи

ваздугидан невољнима и незадовољнима)!

И опет, да „овај Синод није мој Синод“,

односно да овај Синод

„није прави одраз и израз јерархије

Српске Православне Цркве“.

 *

Патријарх Павле је некад поставио питање:

 „Брате Атанасије, да си на другој страни,

замислимо шта би се дешавало Цркви?“

Сада, када се чини да је брат Атанасије

прешао на другу страну,

ми безбели видимо шта јој се дешава!

Такође се потврђује друга реч Патријарха Павла:

да је еп. Атанасије „најнепослушнији монах

У Српској Цркви“!

Чињенице се не дају ућуткати!

*

Не прекину ли се зборашења и митинговања

у инат освештаном црквеном реду и поретку,

они који стално извољевају, и сувисло запиткују,

 као да им ништа није јасно,

и као да су тек јуче ступили у Цркву,

врло скорог дана ће са свим својим питањима,

па и са оним о пореклу „мржње међу епископима“,

стићи до руба!

Тада ће сами морати и да одлуче:

Шта им ваља даље говорити, и чинити,

а да би било на сушту корист Цркви?!

*

Две нове ствари су као упаљени аларми.

Прва ствар производи питање:

 да ли себе и друге опет довести до црте,

па се бацити преко ње,

а себе, као толико пута досад,

ипак повући у заветрину?

Затим се аљкаво правдати

како се ништа лоше није догодило (?!)

Јер, све је учињено ради Цркве!

А истина се неће дати, него ће се огласити:

да су се неки послужили Црквом,

не питајући за цену коштања,

нити марећи за учеснике

овог удруженог подухвата.

А подухват је у тој мери одскочио

да су његови протагонисти забраздили

 све до високих барела нафте,

односно до приватних нафтних бушотина!

*

Тек је друга ствар сушти ужас:

Захтев за хитним „припитомљавањем“ и измештањем

Северно-америчких епархија из Српске Православне Цркве, асистенцијом и посредништвом оних којима је највише дато,

и који су по природи ствари, најодговорнији!

Треба ли дозволити то, као и подизање што веће димне завесе

да се Власи не би сетили шта их сналази? – и шта ће их снаћи?

Ни једно, ни друго не треба нипошто дозволити!!!

Него је најбоље остати свој на своме!

Међе наших отаца не померати,

међе Српске Православне Цркве и њене Дијаспоре:

не сужавати, нити поништавати!!!

 

 

Еп. крушевачки Давид

Преузмите текст у pdf формату ОВДЕ

Архијерејска Литургија у цркви светог Јована Крститеља на Багдали

????????????????????????????????????

У петак, 08. новембра 2019. године, на дан светог великомученика Димитрија, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин др Давид (Перовић) служио је свету архијерејску Литургију у цркви светог Јована Крститеља на Багдали уз саслуживање јеромонаха Сергија (Радивојевића) и протођакона Андрије Јелића и уз присуство, молитвено  и светотајинско заједничарење мноштва верног народа.

 

Јеромонах Сергије (Радивојевић)

Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)

Подвизи апостолске службе светог апостола Павла

Нема заједнице између правде и безакоња

(2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)

   

Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као  познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. 

Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим.

Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу!

На наш лични рад и труд пак на постојећем језику и додатном преводу јеванђелских текстова и текстова апостолских Посланица садржаних у овом раду: црквено-богословском манифесту светог аве Јустина, молимо да се гледа само као на неизбежни покушај хватања у коштац са свим тим чињеницама и датостима. Јер овај покушај је такве врсте да он од почетка потреса човека који би желео да мисли, да говори и да дела у складу са еросом и етосом вере овог светог христољубца – аве Јустина Новог Ћелијског и свечовечанског!

Пред овим текстом, и текстовима ове врсте светог аве Јустина, није могуће сакрити се. Него је само ствар у томе: да ли желимо да се у њему као у огледалу сагледавамо, или да пред њим скривамо поглед од себе самих као непожељних све док се не усличимо самом њему!                          

*

    „Као сарадници опомињемо вас да не примите залуду благодат Божју. Јер он вели: У време милосно услиших те и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време милосно, ево сад је време спасења!

 

    Ни у чему не дајемо никакве саблазни, да се не куди ова служба, него се у свему исказујемо као слуге Божје: великом постојаношћу у невољама, у потребама, у тескобама, под ударцима, у тамницама, у бунама, у напорима, у бдењима, у постовима, у чистоћи, у знању, у великодушности, у доброти, у Духу Светом, у љубави нелицемерној, у речи истинитој, у сили Божјој; оружјем правде здесна и слева, славом и срамотом, злим и добрим гласом, као варалице, а истинити; као непознати, а познати, као умирући, а ево живимо; као кажњени а не убијени, као жалосни, а увек радосни; као сиромашни, а многе обогаћујемо; као они који ништа немају, а све поседују.

 

    Уста су наша отворена вама, Коринћани, срце наше раширено. Није вам тесно у нама, али је тесно у вашим грудима. За уздарје, као деци говорим, раширите се и ви! 

    Не ујармљујте се с неверницима. Ма, шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништво светло с тамом? Какву слогу Христос с Велијаром? Или какав део верник с неверником? Какав споразум храм Божји с идолима? Јер ми смо храм Бога живога, као што рече Бог:

Пребиваћу у њима

и ходити међу њима;

и бићу Бог њихов,

а они народ мој.

Зато изиђите из њихове средине

и одвојите се, говори Господ,

и ништа нечисто не дотичите,

и ја ћу вас примити.

И бићу вам отац

и ви ћете ми бити синови и кћери

вели Господ Сведржитељ.

    Дакле, будући да имамо та обећања, очистимо се, љубљени, од сваке љаге тела и духа те довршимо освећење у страху Божјем.“

    (2 Кор. 5, 20. Иса. 49, 8; 2. Кор. 11, 23 и даље. 1 Кор. 2, 4; 2 Кор. 4, 10, 11. Псал. 118, 18; 1 Кор. 4, 14. Еф. 5, 11; 1 Кор. 3, 16; 3 Мојс. 26, 12. Иса. 52, 11. Откр. 18, 4. Јер. 31, 9; 2. Кор. 7, 1).

*

Свети апостоли и сви служитељи Божији су помагачи и сарадници Христови. 

Христос им је предао себе и све што је собом донео земаљском свету, а они му узвраћају тиме што сву душу своју, све биће своје уносе у њега, у његово Јеванђеље, у његов Домострој спасења, и још тиме што се јављају као послани од њега ради проповеди о њему самоме (2 Кор. 5, 20). Они само њега знају, имају, проповедају, и само ради њега живе. Он Бог, свега себе је поверио и предао њима; а они људи, све своје биће опет, поверили су њему. Људи дакле сарађују Господу Богу, или као у Светој Литургији, састварају са њим.

*

С друге стране, ови свети апостоли и служитељи Божији хришћанима су помагачи и сарадници; они их приводе Христу кроз проповед Јеванђеља и крштења, а затим им непрестано помажу у њиховим напорима да живе Христом и у Христу, да остваре Христово Јеванђеље спасења у своме животу. Они, увек пуни Духа Светога, и увек вођени и руковођени Духом Светим, воде и уводе хришћане у све истине и у све тајне Христове. Без светих апостола и Божијих служитеља, нема хришћанства. Доказ за то? Господ их је сам поставио за своје апостоле или посланике у свету, или за христоносне проповеднике и благовеснике. Они преносе не само његово свето Јеванђеље, него њега самог: Богочовека, и предају га људима са свима његовим Божанским силама и савршенствима. Јер живе, али не више они, него живи у њима Христос (Гл. 2, 20).

*

Проповедајући, и предајући људима Господа Христа, свети апостоли и служитељи његови проповедају и предају благодат Божју. Јер Богочовек Христос и јесте благодат Божја у пуноћи својој (1 Кор. 1, 4; 2 Кор. 13, 13; Еф. 1, 6; 2, 7; 2 Тм. 1, 9). То Сунце благодати расипа се кроз безбројне зраке, које се као у жижи скупљају у свакој светој тајни, а најпре у почетној: у светом Крштењу, а за њим и у осталим светим Тајнама. Благи зраци Сунца благодати израчују се у наше душе кроз сваку добродетељ јеванђелску, па истину, па реч. Главно је да је она сва у Христу и од Христа. Отуда је благодат сва у Цркви и од Цркве, када је већ Црква Тело Богочовека Христа. Стога и нема благодати Божје ван Цркве. Она је и имлац и носилац и давалац благодати. И то Богом одређени ималац, носилац и давалац. У благодати је Христос Спаситељ, у њој и спасење, и освећење, и преображење, и обожење. Зато свети апостол брижно моли хришћане да не примају узалуд благодат Божју. Јер и примљена благодат може не бити од користи примаоцима, него испразно у нама беоплодна, и узалудна. Шта то значи? Иако нам се кроз свете Тајне даје благодат Божја, она ће остати бесплодна у нама ако је не уведемо у свој живот, природу, биће; ако се њоме не прожму наша душа, савест, воља, срце; ако се њоме не облагодати целокупно наше биће и све оно што се у њему збива и што од њега долази: мисли, осећања жеље, дела. Узалуд смо дакле примили свету благодат крштења ако не живимо свето. Узалуд смо примили свету благодат миропомазањем ако њоме не освећујемо своје мисли, осећања, вид, слух, дух. Једном речју, уза луд је благодат Божја у нама ако смо хришћани само по имену а не и по животу; ако имамо само обличје побожности, а силе и снаге смо се њезине одрекли (2 Тим. 3, 5).

*

 Благодат Божја није узалуд у нама ако ревнујемо у вери, љубави, молитви, посту, трпљењу, смирености, кротости, у свима јеванђелским  добродетељима. 

Она се онда простире по целом нашем бићу, оплођује га, и оно рађа јеванђелоки род. Благодат се мора неговати, да не би закржљала у нама, обесплодила се и увенула. Зато облагодаћени апостол и наређује: „Растите у благодати “ (2 Птр. 3, 18). Значи: у благодати се или напредује или назадује. Ревношћу се напредује, а леношћу назадује. И једно и друго зависи од нас, од нашег труда, подвизавања, вежбања у врлинама и творења јеванђелских заповести. Јер је и у јеванђелском животу главно: вежбање, обучавање, упражњавање. Отуда онако јасна заповест богомудрог апостола, упућена светом апостолу Тимотеју, а преко њега свима нама: „Вежбај се у побожности” (1 Тм. 4, 7). Само истрајним вежбањем напредује се у псбожности. Заповест побожности гласи: „љуби ближњег свог“. То значи: вежбај се и обучавај у љубави према ближњем, али и: „љуби непријатеље своје“.Заповест побожностије и: „чините добро онима који вас мрзе“; вежбајте се у томе, обучавајте се. И тако редом: свака јеванђелска заповест захтева од нас вежбање, обучавање, праксу. Без тога, благодат Божја остаје узалуд у нама, празна, бесплодна, штура. И ми постајемо као оно бесплодно дрво које секу и у огањ бацају зато што не рађа (Мт. 3, 10. Лк. 13, 7-9). Јеванђелоки је закон: једино се вежбањем јача у благодати. Зато свети првоврховни апостол опет, наређује истоме апостолу Тимотеју, а и нама преко њега: „Сине мој, јачај благодаћу у Христу Исусу“ (2 Тм. 2, 1).

*

Најсавршенији пример вежбања, обучавања, јачања, усавршавања у благодати имамо у самом светом апостолу Павлу. 

Он нам сам казује тајну свог напредовања у благодати у јеванђелском животу. У чему је та тајна? У његовој пламеној ревности, у његовом непрекидном труду. Он изјављује: „Благодаћу Божјом јесам што јесам, и његова благодат према мени не бијаше залудна; штовише, трудио сам се више него сви они – али не ја, него благодат Божја са мном“ (1 Кор. 15, 10). Ето, како се напредује у благодати, како се она оплођује у нама, како расте у бесконачне висине: нашим трудом. Бог нам даје благодат, а ми? Свој труд, своју ревност. Али и труд наш јача и расте благодаћу, те је и у том погледу несравњено више од Бога него од нас. Јер шта је наш труд, и онај највећи, најистрајнији, даноноћни, према благодати Божјој? И када труд на јеванђелском животу постане даноноћни, и то је дар благодати, и то у нама благодат ради, подржава вољу, храбри срце на јеванђелаке подвиге, јача напоре, улива радост спасења у душу, те су сви јеванђелски трудови мили и лаки, и не сустаје се, и нема лености ни у једном јеванђелском добру. Заиста, све је од благодати Божје у јеванђелском животу. А од нас? Једино добра воља и ревност.

*

Кад је Господ Христос у нашем свету, онда нема мрака из кога нас Он не може извести, нема греха од кога нас не може ослободити, нема смрти од које нас не може избавити. 

Све он то чини свемилосном благодаћу својом. Само да та благодат његова не буде узалуд у нама. Откако је Он, чудесни на земљи, сваки човек може избећи и пакао и смрт и грех; и ући у његову незалазну светлост, и свесладосни рај, и миомирисну вечност. А до њега: црна ноћ греха била је притисла целу земљу, и свако биће на земљи, и отровна тама смрти гушила све душе људске. Сви дани и све ноћи били су људски неизбројни греси и безбројне смрти. Сваки дан и свака ноћ извирали су из гроба и увирали у гроб, извирали из смрти и увирали у смрт. А то је оно што људи називају временом. 

*

Tако до њега. Од њега пак и њиме све се мења. 

Он, Светлост Истинита, својом појавом изгони сваку таму греха и мрак смрти из сваке душе људске, из целог света људског, из наших дана и ноћи, из свега што ми називамо временом. Са њим свемилостивим настаје у нашем свету време милосно и дан спасења: милосно за свако људско биће, јер је роду људском грануо незалазни дан спасења од греха, смрти и ђавола. Дан спасења почиње од Витлејема, и траје непрестано. Исто тако и време милосно. У својој богодано|ј визији то јасно предвиђа свети пророк Исаија, и кроз њега Бог говори људском бићу: У време оно услиших те, и у дан спасења помогох ти (Ис. 49, 8). Но у чему се састоји то време милосно и тај дан спасења? Свети пророк нам и то казује у истој визији: састоји се у новом завету између Бога и људи, у ослобођењу рода људског од греха и од смрти, и у новом животу по Богу и у Богу (Ис. 49, 8-11). Богом вођени апостол се преноси у ову пророкову визију, и објашњава је у светлости оваплоћеног Бога Логоса. Јер се она потпуно остварила Његовом појавом у нашем човечанском свету. Пророчке речи, изговорене Богом преко пророка, оствариле су се и претвориле у спасоносну благовест, те ју свети апостол вести: „Јер Он каже: у време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време најбоље (најмилосније), ево сад је дан спасења!“ Пророк пророкује, апостол показује: „Ево сад је време најбоље“: сад, кад је Бог Логос у свету; сад, кад је Он сав у Богочовечанском телу свом – Цркви; сад, кад је његова Пресвета Богоматер наша свемилостива заступница; сад, кад је богочовечанско Јеванђеље на земљи; сад, кад је сав Бог у телу људском и када као човек живи међу људима; сад, сад, сад као никад, зато што се Бог Логос оваплотио и занавек остао међу нама: „И ево, ја сам с вама у све дане – до свршетка света“ (Мт. 28, 20). „Време најбоље“, то је Христово време, откако је Бог Логос из вечности сишао у време, обукао се у временско, и својим животом у времену осветио време и што је у њему. И само време постало је не само добро, и боље, него „најбоље“, „најмилосније“. Јер је оно псстало увод у божанску вечност, припрема и предспрема за бескрајни живот у вечности. Сад је време, кад и многострадални и богомудро бунтовни Јов може рећи: Благословен дан у који се родих, и ноћ у којој рекоше: роди се мушкарац (арсен)! (Јов. 3, 3). Сад је сваким благословом благословено време, све време, сваки дан и свака ноћ. Јер и за време важи она благовесничка реч светог апостола: Бог нас је благословио сваким духовним благословом небеса у Христу (Еф. 1, 3). Зато време, и живот у времену, није више проклетство већ благослов: благослов је бити у времену, знати и осећати време, и постојати у времену.

*

У каквој год невољи, или муци, или опасности био, сети се да је свемилостиви Господ Христос у нашем свету, да Он човекољубиво бди над сваким од нас, и реци себи:

сад је време најбоље да самилосни Спаситељ освети моју невољу, моју муку, моју опасност, и претвори је у извор мога спасења, мота освећења, мога обожења! Око тебе је најцрњи дан, најмрачнија ноћ, – не бој се! Сети се да је: „Светлост тиха“, Светлост Истинита ту, у нашем човечанском свету, и да од тебе зависи да је вером и молитвом унесеш у свој најцрњи дан, и осветлиш га, у своју најмрачнију ноћ, и обасјаш је. Зато реци себи: „Ево, сад је време најбоље!“ Човекољубиви Господ Христос влада временом, зато је оно постало благосотов, и радост, и средство спасења и освећења. „Ево сад је дан спасења!“ – То реци себи, то говори себи, ма какво те искушење спопало, ма какав грех захватио, ма каква страст завитлала, ма какав демон напао! То говори себи, јер је свемилосни Спаситељ ту, поред тебе, куца на врата срца твог чекајући да их добровољно отвориш, куца и благо ти шапуће: „Ево, на вратима стојим и куцам; послуша ли ко глас мој и отвори ми врата, ући ћу к њему и вечерати с њим, и он са мном“ (Откр. 3, 20). Никада не сумњај: свеблаги и свемоћни Спаситељ је на бурном мору живота твог, у чамцу тела твог, и ти мислиш да Он спава и не види твоју муку, но и кад спава срце његово бди, само ти свом душом вичи: Господе! избави ме, погибох! И Он ће устати, запретити ветровима и мору, и настаће „тишина велика“, и ти ћеш се спасти бродолома. – Или су те страсти сковитлале и одвукле на бурну пучину, и ти се давиш, вера твоја малаксава, и ти уплашен почињеш, као Петар, да тонеш, онда свим срцем ти запомажи: Господе, помагај! Господе, спасавај! И Он ће одмах пружити своју спасоносну руку и спасти те од дављења. – Или су те сколила сва зла овога света, и опколили сви демони пакла, но ти се не бој, него се молитве сети, часног крста сети, тог свепобедног оружја, и осени себе, прекрсти се, и крсти се много, много пута, и гле! – чудесни Спаситељ ће те сигурно спасти од свих зала и од свих демона, као што увек спасава оне који Му са вером прибегавају. И ти ћеш онда свим срцем ускликнути: „Ево сад је дан спасења!“ – Никад не заборави: откако је сладчајши Спаситељ сишао у наш земаљски свет, од тада је сваки дан „дан спасења“. Нема више дана погибли, нема више дана смрти, сваки је дан – дан васкрсења, дан радости, јер је сваки дан – дан спасења: дан Христа Бога нашег. Нема више проклетог дана, несрећног дана: сваки је дан благословен, сваки срећан, јер кроз сваки дан пролази Он и освећује га, Он – свеблагословени Бог и Господ, Спаситељ и Искупитељ. Сви су дани – дани Божји, дани оваплоћеног Господа Бога, дани спасења, јер су дани Спаситеља, који је Творац времена и простора. Само буди Закхеј, и имај попут њега силну жељу да видиш Господа, и Он ће радосно ући у дом душе твоје, и милосно изјавити: „Данас је дошло спасење дому овом“ (Лк. 19, 9). Од појаве Господа Христа у нашем свету настала је „пријатна година Господња”, милосна година; по речи самога Господа, да је Он дошао да прогласи „годину милости Господње“ (Лк. 4, 19). Та „пријатна“ та „милосна година“ Господња почела је од Витлејема, и још траје, и трајаће до скончанија века у овом свету, а у оном неће никада престати. Зато је свако „данас“ пуно благовести Спасове, пуно Јеванђеља, пуно спасења. Због тога свети апостол и благовести свима и за све: „Зато, као што вели Дух Свети: Данас ако глас му чујете, не будите срца тврда као у Побуни, … Наипаче, бодрите једни друге дан за даном док још одјекује оно Данас, да не отврдне ко од вас заведен грехом“ (Јевр. 3, 7. 8. 13). Проводећи сваки дан као дан спасења, ми ћемо свој живот претворити у непрекидну службу Богу Спаситељу нашем, у непрекидно богослужење. А у непрекидном богослужењу и јесте наше спасење. Јер непрестано служећи Богу Спаситељу, ми се спасавамо од сваког греха, смрти, од сваког ђавола. А спасавамо се његовим божанским силама, које нам Он даје за веру и ревност, и ми помоћу њих савлађујемо сваки грех, смрт, ђавола. Само на тај начин ми престајемо бити спотицање, саблазан браћи и ближњима. Јер ако они виде где нас греси и искушења обарају, тлаче и мрцваре, то ће бити саблазан за њих, и многи ће се саблазнити, и пасти, па и пропасти. Саблазнимо ли их и они пропадну, и ми ћемо пропасти, изгубити спасење, зато што смо њихово спасење упропастили. Зато свети апостол опомиње и наређује: „Никакво ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди“. А дајете спотицање говорећи ружне речи и чинећи рђава дела, јер тиме саблажњавате слабе и нејаке у вери и јеванђелском животу, због чега многи куде ваше хришћанство, вашу веру. Јер шта је хришћанство? Служење Богу, богослужење. Да, непрекидно богослужење, ето то је хришћанство. А хришћанин? Хришћанин је богослужитељ, даноноћни служитељ Богу. Јер човек или служи Богу кроз јеванђелске врлине, или ђаволу кроз грехе. Уствари, у свету постоје само две службе које људи обавезно обављају: богослужење и ђаволослужење. Треће службе и нема, нити је може бити. Ако не служи Богу, човек неминовно служи ђаволу; и обратно: ако не служи ђаволу, неминовно служи Богу. Но и једна и друга служба зависе од нас. Оне нам се не намећу, већ предлажу. Избор зависи од нас, само од нас: богослужење или ђаволослужење. Не само свако рђаво дело, и ружна реч, него и рђава помисао, и ружно осећање, и прљава жеља – служење је ђаволу. Као што се опет служи Богу само светим животом: чистим мислима, благим осећањима, човекољубивим расположењима, добрим делима, еваким богочежњивим покретом срца и душе, сваком богољубивом намером и жељом. Како се служи Богу, најбољи су нам пример светитељи. Живот свакога од њих је непрекидно, даноноћно богослужење. Такав је живот аветих Апостола, светих Пророка, светих Мученика, светих Подвижника и свих светих Праведника. Зато су нам они учитељи и наставници, примери и узори, вође и путовође, молитвеници и саборци. Они су се у свему показали као слуге Божје: све згоде и незгоде свога живота претварали су у јеванђелска средства свога спасења, свога богослужења. Јер спасење и није друго до богослужење. Ко служи Богу, тај се спасава. А служење Богу, то је непрекидао испуњавање воље Божје. Зато што је спасење непрекидао ботослужење, христонадахнути апостол и наређује свима хришћанима, не само коринтским: „него се у свему покажите као слуге Божје“(2 Кор. 6, 4). „У свему“: у души, у срцу, у савести, у животу, у мислима, у осећањима, у вери, у љубави, у правди, у истини, у доброти, у кротости, у смерности, у трпљењу, у опраштању, и у осталим јеванђелским добродетељима и светим раоположењима. А кад се у томе показујете „као слуге Божје“, онда ћете се показати као слуге Божје и у свему што вас снађе у животу. 

*

Најпре: у трпљењу многом. 

Зашто? Зато што је то основ сваке јеванђелске добродетељи, а тиме основ спасења, основ богослужења. Ако је вера, у њој треба показати трпљење, јер без њега она малаксава, вене, суши се. Ако је љубав, у њој треба показати много трпљења, јер није лако волети људе у њиховим слабостима и гресима и манама. Ако је кротост, и у њој треба показати велико трпљење, јер се само на тај начин могу благо подносити све увреде, и злостављања, и страдања, и (умирања) и смрт Христа ради. Ако смиреност, ако доброта, ако молитва, ако пост, ако ма који подвиг еванђелски био у питању, у свакоме се од њих мора показати трпљење, да бисмо га претворили у нашу навику, у наше расположење, и тиме у средство нашег спасења. „Били ми невољама притиснути, за вашу је то утеху и спасење; били  утешени, за вашу је утеху – делотворну: да стрпљиво поднесете исте патње које и ми подносимо“ (2 Кор. 1, 6). Због свог неизмерно кротког трпљења, Господ Христос је постао и остао савршени пример трпљења, неопходног у животу сваког хришћанина. „Трпљење Христово“ је узор и идеал, ка коме Бог благодаћу својом управља срца наша (2 Сол. 3, 5). Само се „постојаношћу у добрим делима“ може постићи „слава, част и нераспадљивост – живот вечни“ (Рм. 2, 7). Трпљење је најбољи климат душе људске, да би у њој успевало семе небеске истине, посејано небеским Сејачем. Они који то семе ,,држе у племенитом и чистом срцу“– „род доносе у истрајности“ (Лк. 8, 15). За све хришћане обавезна је Спаситељева заповест: „Својом ћете се постојаношћу спасити“ (Лк. 21, 19). Богонаучени апостол пише хришћанима: „Али нека постојаност буде на делу савршена, да будете савршени и потпуни, без икаква недостатка.“ (Јевр. 10, 36). Једино „постојаност нека буде на делу савршена“ (Јак. 1, 4). „Ето: блаженима називамо оне који истрајаше. За постојаност Јовову чусте, и намеру Господњу видесте“ (Јак. 5, 11).

*

     Показати се слугама Божјим у невољама.

Зашто? Зато што смо на то одређени, на невоље одређени (1 Сол. 3, 3). И још зашто? Зато што се тиме удостојавамо Царства Божјега (2 Сол. 1, 5). Овај свет, са свима својим саблазнима, залима, гресима, смртима, демонима, пун је невоља, за хришћане. И природно је што их хришћани осећају, што кроз њих пролазе, што се у њима налазе, и што их савлађују свепобедном благодаћу, силом Христовом. По благовесној речи Спаситеља његовим следбеницима: „У свету имате муку, али храбри будите – ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Невоља за невољом, као дан за даном, то је пут хришћана кроз овај свет. Новозаветна је благовест „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје“ (Дап. 14, 22). Свесни тог спасоносног значаја и вредности невоља, хришћани се диче и у невољама (Рм. 5, 3). Хришћани се боре са невољама, али – трпљењем. По Божанском савету светог апостола: „у невољи будите стрпљиви“ (Рм. 12, 12). Али то наше трпљење увек ублажава и разблажује Утешитељ Благи својом благодаћу и духовном радошћу, јер нас Он „теши у свакој нашој невољи “ (2 Кор. 1, 4). Јер, као што су обилата страдања Христова у нама, тако је по Христу обилата и утеха наша (2 Кор. 1, 5).

*

Показати се слугама Божјим у бедама. 

Јер беде наилазе на хришћане, да би они показали како се сналазе у њима, и како се бране од њих. Како дакле? Вером својом, јер силом вере они пролазе неповређене душе кроз сваки пожар беде (1 Сол. 3, 7). Је ли хришћанин због вере у Христа добре воље у бедама, онда му свемилостиви Господ даје божанску, благодатну силу, којом он радосно подноси све и сва за Христа. И баш кад је у бедама слаб, али добре воље, њему се даје, у њега се усељује сила Христова (2 Кор. 12, 9. 10). И он радосно изјављује: „Кад сам слаб, онда сам јак“ (2 Кор. 12, 10).

*

Показати се слугама Божјим у тескобама. 

У каквим тескобама? „У тескобама за Христа“ (2 Кор. 12, 10). Ми их не избегавамо. А кеда се обретемо у њима, ми их силом христољубиве вере претварамо у извор своје радости и усхићења. И тада смо „добре воље“ (2 Кор. 12, 10). Док нехришћани падају духом налазећи се у тескобама, ми им се радујемо, јер се због њих усељује у нас ,,сила Христова“ (2 Кор. 12, 9). Тескобно нам у телу, тескобно у свету, тескобно у васиони. Зашто? Зато што смо ми бесконачне душе, која се у нас хришћана непрестано отима ка надматеријалним божанским царствима, где границе не гуше, где је све божански безгранично, мило и дивотно. Нама једино није тескобно у Христу. И када смо њега ради у оковима, у тамницама, у заточењима, ми смо слободнији од свих царева земаљских и слободњака овосветских. Јер се њиме и окови и тамнице и заточења претварају у небо, у рај, у Царство Божје. Истина је над истинама, и благовест над благовестима: где је Он – ту је небо, ту рај, ту Царство Божје, ту и истинска слобода.

*

Показати се слугама Божјим у ранаma. 

Ране за Христа исцељују душу нашу од свих греховних рана. Јер је старозаветна света визија а новозаветна света стварност та да се: „Раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53, 5). Да, раном његовом на крсту од копља, када из пресвете ране његове истече пресвета крв његова, која исцељује од свих болести и од саме смрти, јер нас она очишћује од свакога греха (1 Јн. 1, 7). Отуда ране за Христа имају спасоносни значај и силу, и често пута су замениле и само свето крштење. Јер су се многи свети Мученици крстили у својој сопственој крви, проливеној за Христа, и задобијали царство небеско и сву радост неба. Нема сумње, свети Мученици су се показали заиста „као слуге Божје у ранама“. И тако се показују и сви хришћани који подносе ране за сладчајшег Господа. Само, треба знати да су свети Мученици најсавршенији пример тога.

*

Показати се слугама Божјим у тамницама

Ради чега „у тамницама“? Ради Христа, ради вере у Христа, ради Јеванђеља Христовог, не ради чега другог. Попут светих Апостола (Дап. 5, 18. 19; 12, 4; 16, 23), попут првих хришћана (Дап. 8, 3), попут старозаветних праведника (Јевр. 11, 36). Како се они држе у тамницама? Хвале Бога што су се удостојили тамновања за Христа (Дап. 16, 25), Црква се моли за утамничене (Дап. 12, 5). Исто тако су безбројни свети Мученици и свети Исповедници тамнице претварали у молитвенице, и оне су често пута биле обасјаване небеском светлошћу, и испуњаване неописивим миомиром. Много пута су их Анђели Божји ослобађали тамница. Правило је: свети Мученици су тамнице претварали у храм Божји, молећи се Богу дан и ноћ.

*

Показати се слугама Божјим у бунама. 

Благовест хришћанима гласи: да међу хришћанима не буду буне (2 Кор. 12, 20). Јер Бог наш није „Бог несклада него Бог мира“ (1 Кор. 14, 33). Хришћанима се ипак препоручује и налаже једна буна: буна против греха, против смрти, против ђавола. Слуга Божји је увек дужан да се буни против њих, најпре у себи, па онда у свету око себе. У том погледу, хришћанин је највећи и најупорнији бунтовник. Он је увек у рату са гресима, а труди се да буде у миру са грешницима.

*

 Показати се слугама Божјим у трудовима

Трудољубље јесте главна одлика хришћана. Без трудољубља нема напретка ни у једној добродетељи јеванђелској: ни у вери, ни у љубави, ни у молитви, ни у посту, ни у кротости, ни у смерности, ни у доброти, ни у истини, ни у правди. Трудољупцима су упућене оне слатке речи Сладчајшега Христа: „Ходите к мени сви ви, изморени и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). Према труду даје се и награда, према труду у хришћанском животу, у јеванђелским подвизима, у добродетељима. Свети апостол благовести: „А сваки ће према своме труду примити плату“ (1 Кор. 3, 8). Не само духовни, него и телесни труд је благословен, када му је циљ јеванђелски. Да, само тада: „И трудимо се радећи својим рукама‘‘ (1 Кор. 4, 12; 2 Сол. 5, 8-10), и то трпећи и глад и жеђ, и голотињу, и муке, и потуцања – Јеванђеља ради, Христа ради (1 Кор. 4, 11. 10). Према труду даје се и благодат: благодат за труд, труд за благодат; једно другим расте и множи се (1 Кор. 15, 10). Редећи све за Христа и Јеванђеље, а то значи: трудећи се непрестано на свом спасењу и на спасењу ближњих, хришћанин се уствари труди благодаћу која му се даје и, према ревности, додаје. Свети апостол изјављује: „За то се и трудим и борим његовом (Христовом) делотворношћу која у мени силно делује“ (Кол. 1, 29). Рад и труд нису по себи вредност, већ је добијају од циља коме су усмерени. Зато богоносни трудољубиви апостол подсећа Солуњане на свој јеванђелски рад и труд (1 Сол. 2, 9; 1 Тм. 4, 10. 8). Иначе: и ђаво се непрестано труди и ради, али у злу се труди, и на злу ради. Тако исто: и лопов, и разбојник, и отимач, и насилник. А сваки труд и рад хришћана усмерен је на спасење, како њихово тако и ближњих (1 Тм. 4, 10. 8; 2 Сол. 3, 7-10).

*

Показати се слугама Божјим у бдењима

Ко је пробуђен за духовни свет, за духовне вредности, за духовна сазнања, он неминовно бди над собом и над тајнама светова. Бди, чиме? Најпре молитвом. Јер молитва устремљује душу ка Богу Творцу, који једини даје светлост неугасиву, помоћу које можемо разагнати сваку таму и мрак, који нагрћу на нас ма с које стране. Човек бди љубављу, јер и она окриљује сву душу и узноси у висине, где се не спава већ увек бди над добром ближњега. Човек бди постом, кротошћу, трпљењем, бди сваком јеванђелском врлином, јер све оне држе нашу душу будном за све што је божанско, узвишено, бесмртно, вечно. Но у свима бдењима молитва води и руководи. Истина занавек посведочена гласи: нема просветлења без бдења. А посведочена је животом најбољих људи: светитеља. Молити се, постити и бдети, то је био, и остао сав њихов живот. Молитва, пост и бдење су главни спроводници небеске светлости у њихову душу. Зато они светле, просветљују и просвећују. 

*

Показати се слугама Божјим у постовима. 

Зар се не може бити слуга Божји без поста? Не може. То је јеванђелска истина, објављена Господом, посведочена Апостолима и свима Светитељима од првог до последњег. Када је Господ своје свеспасоносно Јеванђеље сабрао у две речи, Он је рекао да се оно састоји у молитви и посту. Да, у томе, пошто се једино молитвом и постом изгони из душе људске сваки демон, свака нечиста сила. А то значи да се постиже спасење, постиже циљ ради кога је Спаситељ и дошао у наш свет. Јер од нечистих духова је сваки грех, и смрт. И када се они уклоне из душе молитвом и постом, онда се уклањају творци свих грехова и свих смрти. А у томе се састоји спасење. Зато је цело Спаситељево Јеванђеље сажето у његовим божанским речима: „Овај се род ничим другим не може иазгнати осим молитвом и постом“ (Мк. 9, 29). Сам Спаситељ пости четрдесет дана, иако Му као безгрешном није било потребно постити ради очишћења од нечистих сила и грехова. Али Он пости, да би нам дао пример и показао колико је важно и неопходно за људску природу постити. Када свети апостол Павле, изазван од Коринћана, набраја своје подвиге, он вели за себе да живот проводи „у глади и жеђи, често у постовима) (2 Кор. 11, 27). Када се у светом Јеванђељу говори о узорном служењу Богу, онда се указује на свету пророчицу Ану, „која је постовима и молитвама дању и ноћу служила Богу“ (Лк. 2, 37). Ваистину се не може бити слугом Божјим без сталног поста.

*

Показати се слугама Божјим у чистоти. 

У чистоти срца, душе, савести, живота; у чистоти од свега греховног; у чистоти од свега ђавољег. Јер у чистом срцу борави Бог, и чисто срце види Бога, зна Бога, живи Богом. Чистота срца је последица живота по Јеванђељу, живота у јеванђелским врлинама. Када свете јеванђелске врлине раде у срцу човековом, оне га очишћују од сваке нечистоте (Флп. 4, 8-9). И када првоврховни апостол наређује младом апостолу да себе чистим чува (1 Тм. 5, 22), он му налаже да држи себе чиста од греха живљењем у јеванђелским  добродетељима. Чистој души даје се божанска мудрост као дар од Бога за живот у светим добродетељима (Јак. 3, 13-17). Вечни узор и идеал наше чистоте, но идеал остварив и оваплотив, зато што се Свечисти оваплотио, јесте Он – Господ Христос. И по богонадахнутој благовести светог Богослова Јована: „ко год има ту наду у њему, чисти се као што је Он чист (1 Јн. 3, 3). У таквом „чистом живљењу“ се и састоји лепота сваке хришћанске душе уопште, „која је окусила како је добар Господ, Камен живи, у очима Божјим изабран и драгоцен“ (1 Петр. 3, 2-4).

*

 Показати се слугама Божјим у знању

Из чистоте потиче знање, и у чистоти душе – истинско, право знање о Богу, о човеку, о свету, о животу, о смрти, о истини, о правди, о добру, о злу, о ђаволу, о свему што је људском бићу потребно да зна у овом и у оном животу. Богомудри апостол набраја знање са осталим одликама слугу Божјих, ставља га међу остале добродетељи. Знање јесте добродетељ. Оно је плод делатности у души светих јеванђелских врлина и божанских сила. Знањем се служи Богу. То је богочовечанска благовест. И природно је, јер и саму способност сазнања и знања имамо од Бога Логоса, још при стварању првог човека. А када се сам Бог Лотос оваплоћује, и роду људском објављује своје савршено логосно Јеванђеље, онда Он и знање објављује као логосну, божанску благовест. Само знање, које производи чиста боголика душа, потпомогнута богочовечанским благодатним силама, и јесте права благовест за људско биће. Такво знање и јесте право, нормално и здраво знање, знање непролазно и вечно, којим човек живи и у овом и у оном свету, благосиљајући Бога што му је дао сазнање. И уколико човек више живи Богом и у Богу, утолико расте у самом том бесмртном знању, и заједно са светим апостолом говори: „О дубино богатства, и мудрости, и знања Божјега“ (Рм. 11, 33). Истинско знање у души расте благодаћу; хришћанско знање је благодатно знање; када су хришћани „пуни благодати“, онда су они „испуњени сваким знањем“ (Рм. 15, 14). У нашем човечанском свету Богочовек Христос је савршена пуноћа знања: Свезнање и Свеблагодат, па се стога хришћани „у свему обогаћују кроза Њ, па „и у сваком знању (1 Кор. 1, 5). Такво знање даје се хришћанима Духом Христовим, Духом Светим, јер је оно дар његов (1 Кор. 12, 8). Знање, откинуто од Бога, од Духа Светог, од светих врлина: љубави, молитве, поста, смерности, кротости, доброте, нема никакве вредности и „ништа“ је (1 Кор. 13, 2. 8; Еф. 3, 19). Ново у богочовечанском, јеванђелском знању је то, што оно има свој небески мирис. Јер, по речи светог апостола, Бог „кроз нас шири на сваком месту мирис свога познања“ (2 Кор. 2, 14). Познање изнад свих познања, то је познање Христа: познањем њега прониче се у централну тајну светова, и кроз њу у све тајне мање и ниже. Јер Христом, оваплоћеним Богом Логосом, даје се свима истинско познање, од оног најосновнијег до оног најузвишенијег. „Чак све губитком сматрам због онога најизврснијег, због познања Исуса Христа, Господа мојега, ради којега све изгубих и отпадом сматрам: да Христа стекнем и у њему се нађем – не својом праведношћу, оном од Закона, него праведношћу по вери у Христа, оном од Бога, на вери утемељеној – да упознам њега и силу васкрсења његова и заједништво у патњама његовим, не бих ли како, саображен смрти његовој, приспеока васкрсењу од мртвих. Не као да сам већ постигао или допро до савршенства, него – хитам не бих ли како дохватио, јер сам и захваћен од Христа (Флп. 3, 8-12). Но пошто је Црква пресвето тело Христово, то су у њој „сва богатства мудрости и знања скривена“ (Кол. 2, 3). Отуда се то божанско знање стиче светим животом у Цркви. Уствари, знање је плод на светом дрвету јеванђелских добродетељи. Сазревајући у души, свака добродетељ разлива по души истинско знање о Богу и твари. Зато хришћанин и показује „у добродетељи знање“ (2 Петр. 1, 5). Свако знање које се не корени у добродетељи, и у Богу добродетељи – Господу Христу, није друго до лажно знање, назовизнање, псевдознање. Отуда јеванђелска заповест и благовест: Клонити се световнога празногласја и противречја неког назовизнања, које су неки исповедали па од вере застранили (1 Тм. 6, 20).

*

Показати се слугама Божјим у дуготрпељивости. 

Нема јеванђелске врлине која се може стећи и очувати без дуготрпељивости. Ако је молитва, неопходна јој је дуготрпељивост; ако љубав, ако смерност, ако кротост, исто тако. Ниједно се јеванђелско расположење не може ни развити ни одржати у души без дуготрпељивости. Само истрајно приморавање себе на све то, даје нам оно што је јеванђелоко. Дуготрпељивост је небески род у души хришћаниновој. Да би га могао у себи одгајити, човек мора небески живети, Духом Светим живети. Отуда је дуготрпељивост „плод Духа“ (Гал. 5, 22). Знајући то, хришћани напредују у богоугодном животу, оснажени сваком божанском снагом, по сили Славе његове, за сваку постојаност и стрпљивост, с радошћу захваљујући Оцу који нас оспособи за удиоништво у баштини светих у светлости (Кол. 1, 11-12). Дуготрпељивост је дакле одлика новог, јеванђелског човека (Кол. 3, 12), јер је одлика савршеног и вечног Богочовека Христа (1 Тим. 1, 16), јер је одлика његових најревноснијих и најсавршенијих следбеника, светих Апостола (2 Тим. 3, 10; 4, 2). Стога је она неопходна за спасење (2 Птр. 3, 15).

*

Показати се слугама Божјим у доброти (благости, добродушности).

Доброта је душа јеванђелске дуготрпељивости. Дуготрпељивост је спасоносна, само ако је блага, добродушна. Доброта нам је нарочито потребна према нашој сабраћи, људима, нашим сагрешницима. Јер без ње не бисмо могли јеванђелски поживети у свету ни један дан. Само наша благост према другима може и њих побудити на бољи живот, живот јеванђелски, подстаћи их на јеванђелске подвиге, а најпре на покајање. Као што „доброта Божја к покајању приводи“ (Рм. 2, 4), тако и доброта приводи к покајању ближње наше.  Слуге Божје благо поступају са људима, угледајући се на Господа који је „благ и према неблагодарнима и према опакима“ (Лк. 6, 35). Отуда јасноћа заповести светог апостола: „Будите, напротив, једни другима благи, милосрдни, праштајте једни другима, као што и Бог у Христу нама опрости“ (Еф. 4, 32). „Преобилно богатство благодати своје“ Бог показује „добротом према нама у Христу Исусу“ (Еф. 2, 7). Том добротом живе хришћани, јер је то онај јарам Христов, за који је Он сам рекао: „Јарам је мој сладак, и бреме моје лако“ (Мт. 11, 30). Та доброта је стваралачка и градилачка јеванђелска сила којом се изграђује и ствара нови човек, за кога је „ све и у свима Христос “ (Кл. 3, 12. 10. 11). Две особине оваплоћеног Бога Логоса, Господа Христа, падају у очи: његова благост и човекољубље (Тит. 3, 4). Стога је благост један од плодова Светога Духа, који нам Он даје својим доласком у наш свет. Та благост, та доброта је оно што сачињава укус свега Христовог, свега Богочовековог, свега што је битна одлика његове сладчајше Личности: „ако сте доиста окусили како је добар Господ“ (1 Птр. 2, 3).

*

Показати се слугама Божјим у Духу Светом.  

Ето васцеле тајне слугу Божјих: они служе Богу у Духу Светом. То је очигледно на првим и најсавршенијим слугама Божјим: светим Алостолима. Јер тек кад је сишао на њих, и остао у њима, Дух Свети, кога им је Господ Христос послао од Оца, они су постали, и занавек остали слуге Божје. Како они, тако и свети Пророци пре њих, и сви свети Мученици и Исповедници и Праведници после њих. Јер служба Богу, служба је у Духу Светом и Духом Светим. Нема сумње, духоносци су сви свети Апостоли и сви Светитељи уопште, духоносци и сви хришћани у већој и мањој мери: Дух Оца вашега говори у вама (Мт. 10, 20; Дух Свети поучиће вас у тај час, шта ваља рећи: Лк. 12, 12), они се рађају у хришћане Духом Светим (Јн. 3, 5), они се моле Богу Духом Светим (Јн. 4, 24; Рм. 8, 26; Еф. 6, 18), они бораве у Духу Светом и Дух Свети борави у њима (Јн. 14, 17; 1 Јн. 3, 24; 4, 13), они се Духом Светим упућују у сваку истину (Јн. 16, 13), они постају слуге Божје изливањем Духа Светог на њих (Дап. 2, 4. 17. 18; 10, 44-45), они делају Духом Светим (Дап. 8, 29. 39; 10, 19; 11, 12; 16, 7; 20, 22. 23; 21, 4), они ходе Духом Светим (Рм. 8, 1. 2; Гл. 5, 16. 25), они живе Духом Светим (Рм. 8, 4), они „мисле духовно Духом“ Светим (Рм. 8, 5), они су „у Духу“ и „Дух Божји“ живи у њима (Рм. 8, 9), они имају „првине Духа“ (Рм. 8, 23), они чудотворе Духом Светим (Рм. 15, 19), они љубе Духом Светим (Рм. 5, 5; Кл. 1, 8), они веру своју посведочавају Духом Светим (1 Кор. 2, 4), они Духом Светим добијају откривење тајни Божјих (1 Кор. 2, 10; Еф. 3, 5), они Духом Светим знају Бога и Божје дарове (1 Кор. 2, 12), они су храм Божји у коме живи Дух Божји (1 Кор. 3, 16; 6, 19), они све духовне дарове добијају од Духа Светог (1 Кор. 12, 4.7-11.13), они се Духом Светим преображавају у обличје Господње (2 Кор. 3,8), они примају Духа Светог кроз веру (Гл. 3, 14), они се запечаћују Духом Светим (Еф. 1, 13), они се Духом Светим утврђују у унутрашњем човеку (Еф. 3, 16), они се испуњују Духом Светим (Еф. 5, 18), они своје спасење изграђују Духом Светим (2 Сол. 2, 13), они се оправдавају и освећују Духом Светим (1 Кор. 6, 11), они душе своје очишћују Духом Светим (1 Птр. 1, 22), они Духа Светог имају за мерило истине и лажи (1 Јн. 4, 2).

*

Показати се слугама Божјим у љубави нелицемерној. 

Каква је то љубав? Љубав истинита, љубав нелажна. Љубав је лицемерна кад у њој учествује грех ма на који начин. Јер грех је пореклом од лажи, и увек лаже: обећава оно што не може да испуни. Такав је првородни грех, свегрех: обећао је нашим прародитељима да ће их начинити боговима: „постаћете као богови“ (1 Мојс. 3, 5), а начинио их је робљем погибли, смрти и ђавола. Какав је првородни грех, такав је сваки грех у суштини. Грех увек ради против истине, унакажује је, извраћа је, руши је. Учествује ли ма на који начин у љубави, он је унакази, олицемери, и најзад поруши. Отуда  је само јеванђелска, божанска љубав истинита, нелицемерна и бесмртна. Јер је то љубав од чиста срца, од срца које је очишћено Богом, те није грехољубиво и не заводи у грех. Таква љубав је плод чисте савести и вере нелицемерне, вере искрене, свесрдне. Таква љубав је и циљ Спасовог Јеванђеља, његових светих заповести. Стога свети апостол благовести: „Сврха је те заповести љубав из чиста срца, добре савести и вере непритворне“ (1 Тим. 1, 5). Отуда јасна и одлучна заповест христоносног апостола: „Љубав да буде нелицемерна“ (Рм. 12, 9). Та је љубав велики и дуготрајан подвиг. У суштини, она је дар Божји. Дар Божји за који се треба стално молити. И ми се хришћани свакодневно молимо на вечерњу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (Молитве које свештеник тајно чита за време предначинателног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (Захвалне молитве после светог Причешћа, Молитва прва).

*

Показати се слугама Божјим у речи истине. 

Без тога се не може бити слугом Божјим. Јер слуге Божје слуге су оваплоћене Истине Божје, Господа Христа, који изјављује за себе: Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн. 14, 6). Ко је од Истине, од Бога је, и „речи Божје слуша“, и сам говори речи Божје (Јн. 8, 47). У коме је Истина, он говори речи Истине. А Христос – Истина је у ономе који заповести његове држи (1 Јн. 2, 4). Ко твори истину, у заједници је с Њим (1 Јн. 1, 6). Они „који ходе у истини“, они се и налазе унутра у истини, „у речи истине“, и проповедају је целим животом својим, бићем својим (2 Јн. 4. 3). А у истини се живи и борави христољубљем (ср. 2 Јн. 2-3). Само такви људи су „слуге Божје“ и „сарадници истине“ (3 Јн. 8). „Истина постаде од Исуса Христа“, зато се и слугом Божјим као слугом Истине постаје, тј. служењем Христу (Јн. 1, 17). „Реч постаде тело, и усели се у нас пуна истине“ (Јн. 1, 14), стога када смо у оваплоћеном Богу Речи, ми смо у Речи истине, и говоримо Реч истине. Бог Логос, који је Истина, и даје нам Духа Истине, упућује нас у сваку истину, и ми се показујемо као слуге Божје „у речи истине“ (Јн. 16, 13). И свака реч која је од Христа и од Духа Истине јесте истина (Јн. 17,17). Сваки који је од Истине, слуша глас Христов (Јн. 18, 37). Христово Јеванђеље и јесте „реч истине“ (Еф. 1, 13; Кол. 1, 5), и ко је у њему, он је „у речи истине“, и показује се као слуга Божји „у речи истине“. Да би човек могао бити слугом Божјим, он мора опасати „бедра своја истином“ (Еф. 6, 14). А истина над истинама је ово: слуге Божје су они који живе Црквом и у Цркви, јер је она „ступ и упориште истине” (1 Тм. 3, 15).

*

Показати се слугама Божјим у сили Божјој.

 

Не може бити слуга Божји без силе Божје. Све што је у нама божанско, од Бога је. Слуге Божје могу служити Јеванђељу Божјем само ако им Бог да за то своју благодатну, божанску помоћ и силу. Тако су свети апостоли постали слуге Божје, када су се обукли „силоју свише“ (Лк. 24, 49), силом вишњом, силом небеском, силом Божјом – Духом Светим. Што важи за свете апостоле, важи и за све слуге Божје, од највећих до најмањих. Својим божанским Јеванђељем спасења Господ Христос даје и свете силе спасења: дакле, кроз свете тајне и свете врлине. А у свима њима Крст има прво место: он води и руководи, јер је крст „сила Божја нама који се спасавамо“ (1 Кор. 1, 18). Све што је Христово лије из себе силу Божју, силу божанску. Јер је сам Богочовек, Господ Христос, „сила Божја“ (1 Кор. 1, 24), те стога извор сваке божанске силе у световима. Отуда је Јеванђеље Христово „сила Божја на спасење свакоме који верује“ (Рм. 1, 16): сила којом се побеђује сваки грех, свака смрт, сваки ђаво, и ми се спасавамо од њих. То је разлог што се проповед Јеванђеља код свих слугу Божјих састоји „у доказивању Духа и силе“ (1 Кор. 1, 24). И они, богоносци и христоносци, захтевају од свију нас хришћана „да вера“ наша „не буде у мудрости људској него у сили Божјој“ (1 Кор. 2, 5). Јер „Царство Божје није у речи него у сили“ (1 Кор. 4, 20): у сили новог живота, нове истине, нове правде, нових схватања: божанског живота, божанске истине, божанске правде, божанских схватања. Том божанском силом проповедници Јеванђеља и шире Спасово Јеванђеље у свету, од апостолских дана до данас, и од данас до Страшнога Суда. Та „сила Божја“ непрекидно чудодејствује: васкрсава мртве душе, оживљује умртвљене савести, преобража, обнавља, охристовљује, обожује људска бића, узноси их изнад смрти, греха и трулежи. Јеванђеље је одувек и заувек „у  сили и у Духу Светом“ (1 Сол. 1, 5). Тако се оно и могло одржати у толиким гоњењима и мукама и страдањима. Јер уколико хришћане више гоне за Христа и његово Јеванђеље, утолико се више усељује у њих сила Христова. Божанску силу своју Господ Христос даје својим следбеницима по мери страдања њиховог за њега: када су они радосни и „добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогонима, у тугама за Христа“. И нама су Господом Христом кроз свете тајне и свете добродетељи „дароване све Божанствене силе“ које су нам потребне за спасење и живот вечни, помоћу којих постајемо „учесници у Божјој нарави“, и тиме учесници у свему Божјем (2 Птр. 1, 3-8). 

*

Показати се слугама Божјим с оружјем правде и на десно и на лево.

Правда је збирни појам, означава јединство свих новозаветних добродетељи, доживљених у органској целини. У оружје правде спада вера, љубав, нада, молитва, пост, смиреност, кротост, трпљење, уздржање, благост, и остало. Прожме ли хришћапин биће своје јеванђелском правдом, онда душа његова постаје оружјем правде, и савест његова, и воља његова, и тело његово, и сва чула његова. И он тим оружјем војује и на десно и на лево против искушења, саблазни, грехова, демона, и против сваке неправде. Јер човек собом представља или оружје правде или оружје неправде. Оружје правде представља када удове душе и тела свог даје за слуге правди Божјој, а оружје неправде — када себе предаје гресима. Отуда и апостолова заповест јасна: „И не предајите греху удова својих за оружје неправде, него себе, од мртвих оживеле, предајте Богу и удове своје дајте Богу за оружје праведности“ (Рм. 6, 13). Када човек преда себе Богу преко јеванђелских врлина, он добија од Бога непобедиву силу, и својим оружјем правде савлађује све непријатеље: љубављу, добротом, молитвом поробљује Христу људске душе, људске разуме, људске савести, а разорава све што је греховно и грехољубиво. По речи светог апостола: „Ма, оружје нашег војевања није телесно, него божански силно, за рушење утврда. Обарамо мудровања и сваку охолост која се подиже против богопознања и заробљујемо сваки ум на покорност Христу“ (2 Кор. 10, 4.5). То оружје у исто време је оружје светлости, јер свака јеванђелска врлина низводи у душу небеску светлост божанску, док сваки грех точи таму у нашу душу. Отуда богоносни апостол наређује: „ Одложимо, дакле, дела таме и заоденимо се оружјем светлости“ (Рм. 13, 12).

*

Показати се слугама Божјим славом и срамотом.

 

Због свог јеванђелског живота слуге Божје често постају славни пред људима, а увек славни пред Богом. Но и ту славу они су дужни, ,по свом смиреном јеванђелоком самоосећању и самосазнању, приписивати Богу, и њоме прослављати Бога. Таква је заповест свесмиреног Спаситеља: „Тако нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и славе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16). Хришћани све што имају, од Бога имају, зато и сву славу којом их људи славе, приписују Богу, никада себи. Својим беспрекорним богоугодним животом они светле „посред порода изопачена и лукава“ „као светила у свету“ (Флп. 2, 15), и знају да су они светила светлошћу Божјом која се лије на њих од свемилостивог Господа. Слуге Божје прослављају Господа Христа тиме што рађају „многи род“ јеванђелски (Јн. 15, 8). Они прослављају Бога „у телу својем“ и у душама својим“ (1 Кор. 6, 20). Као боголика бића, људи су слава Божја (Јевр. 2, 7); али сагрешивши, они су „изгубили славу Божју“ (Рм. 3, 23); а повраћају је служећи безгрешном Богочовеку и спасавајући се Њиме (Рм. 3, 24-28). Све што чине слуте Божје, „све на славу Божју“ чине (1 Кор. 10, 31). Јер треба „да се у свачему слави Бог кроз Исуса Христа“ по моћи коју Бог даје слугама својим (1 Птр. 4, 11). Хриш ћани су „слава Христова” (2 Кор. 8, 23). Помоћу јеванђелског живота ми хришћани „преображавамо се из славе у славу, као од Господњега Духа“ (2 Кор. 3, 18). Хришћани не траже „славе од људи“ (1 Сол. 2, 6). Слава је хришћана кад добро чинећи муке трпе (1 Птр. 2, 20). Господ Христос се прославља „у светима својим“ (2 Сол. 1, 10).

Како се хришћани могу срамотом покајати као слуге Божје? Ако са радошћу подносе срамоту Христа ради; ако су блажени када их, Христа ради, и Јеванђеља ради клеветају, оговарају, хуле, прогоне, срамоте (Мт. 5, 11-12). Хришћани се показују срамотом као слуге Божје, када бивају укорени за име Христово, јер онда „Дух славе и Бога почива“ на њима (1 Птр. 4, 14).

*

Показати се слугама Божјим куђењем и похвалом.

Хришћани су заиста слуге Божје када и куђење и похвалу за своју јеванђелску делатност подносе смирено и кротко, препуштајући све свезнајућем Господу. Попут светих Апостола који, пошто их избише због проповеди Јеванђеља, „отидоше радујући се што се удостојише примити срамоту за Господа Исуса“ (Дап. 5, 41). Слуге Христове су увек „добре воље“ кад их због Христа вређају и куде (2 Кор. 12, 10). Таквима су се увек показивали сви свети Мученици и Исповедници и Праведници. Сваку пак похвалу, упућену њима, они су искрено преносили на Господа Христа, а себе ниподаштавали до стања црва. Јер су они увек били свесни да им је, све што је у њима достојно похвале, било дато од Христа.

*

Показати се слугама Божјим као варалице а истинити.

Шта то значи? Ово: слуге Божје, проповедајући Господа Христа, његова чудеса, његово васкрсење, вазнесење, спасење кроз крсну смрт, вечни живот, вечно блаженство, могу неким људима изгледати као варалице, а да су уствари истинити, јер је сушта истина све што они проповедају и чине. Њихова проповед о Богочовеку некима личи на бајку, на измишљотину, и они их сматрају варалииама. Но то није ни чудо, јер су многи савременици самога Господа Исуса, оваплоћену Свеистину, сматрали за варалицу, и говорили да Он „вара народ“ (Јн. 7, 12). У томе су предњачили фарисеји и садукеди и старешине јеврејске. Они право и непосредно називају Господа Христа варалицом, изјављујући Пилату: „Овај варалица каза још за живота: Након три дана васкрснућу“ (Мт. 27, 63). 

*

Показати се слугама Божјим као незнани а познати.

Због бескрајне смирености своје, слуге Божје су често незнани, непоз- нати, јер непрестано скривају своја јеванђелска дела, да их људи не би знали ни славили. Но и кад то скривају, и сакрију себе потпуно од људи, као, на пример, свети Павле Тивејски, ипак су и тада они познати, најпре Богу, а затим, по Божјој вољи, и људима. Колико је незнаних праведника јеванђелоких, које је Бог објавио као такве тек после њихове смрти, а многе ће од њих објавити тек на Страшноме суду! Нарочито колико је таквих незнаних праведника међу пустињацима и међу јуродивима! Ко је био незнанији и презренији од светог Јована Колибара и Алексија човека Божјега? А Господ их је, у своје време, прославио као ретко кога.

*

Показати се слугама Божјим као они који умиремо а ево смо живи.

 Хришћани умиру свету, јер не живе свету и за свет, али су живи Христу и живе за Христа. Зато су не само живи, већ вечито живи. Хришћани умиру смрћу Христовом, уподобљавају се његовој смрти, али се на тај начин приошптавају животу Христовом, улазе у васкрсење његово, и тиме у вечни живот божански (Флп. 3, 10-11). Хришћани умиру греху, али Христом оживљују за безгрешни и праведни живот; и кад изгледају мртви, они су ето живи. Свети апостол Павле сваки дан умире, али ко је живљи од њега, ко бесмртнији, ко вечнији? Тим, баш свакодневним умирањем за васкрслог Господа Христа, он непрестано васкрсава у бесмртност и живот вечни. Ми не бежимо од смрти кад је она за Христа, јер знамо да је смрт наша за Христа пут за наше васкрсење у Христу и наше вазнесење са Христом. Хришћане у овом свету исмевају, муче, убијају, а они својим убицама из оног света одговарају: ево смо живи!

*

Показати се слугама Божјим као мучени а не уморени (не усмрћени, не убијени). 

И кад христоборци хоће да убију, да усмрте, да уморе хришћане, они то не могу. Јер их не могу убити, душу им не могу убити, ако им тело и убију. И збива се пророштво и благовест: „Не бојте се оних који убијају тело али душе не могу убити“ (Мт. 10, 28). И они својом бесмртном душом показују из оног света да нису уморени, убијени. У томе је непобедива и неумртвљива сила хришћана, а најпре светих мученика хришћанских и исповедника. Они су заиста за Христа мучени а не уморени, не убијени. Уствари, и највеће муке, којима хришћане подвргавају, и најмногобројније смрти којима их предају, само су наказања, а не умртвљења, не уморства: кроз све њих хришћани само пролазе и у вечни живот улазе. Шта је онда за њих смрт, и безбројне смрти? Ништа друго до мостови ка вечном животу, мостови у бесмртност и царство нeбеско. 

*

 Показати се слугама Божјим као жалосни а који се увек веселе.

 Хришћани су врло свесни своје грешности, и грешности света уопште, зато су жалосни. У нашем земаљском свету има тако много бола и патње и смрти, – зар хришћани могу да не буду жалосни? Заробљена смрћу „сва твар уздише и тужи“ (мучећи се у испразности) у овом нашем свету (Рм. 8, 22. 20). Како онда да не уздишу и да не туже хришћани, који су савест, и срце, и очи, и уши васељене, и свих твари у њој? Хришћани су саосетљиви, а светитељи свесаосетљиви. Зато и плачу с уплаканима (Рм. 12, 15), тугују с тужнима, пате с патницима, тамнују са сужњима, гладају с гладнима. Сав бол света њихов је. Стога им је срце непресушни извор суза (сузарник). Они ту жалост осећају Христом, и ради Њега је подносе. Но та жалост их не води у очајање. Напротив, они су свесни да иза овог тужног света, и у овом тужном свету, стоји свежалостиви и свемилостиви Спаситељ и утешитељ, Господ Христос, који њихову жалост постепено претвара у радост. Они свим бићем осећају: победа је његова, и његове радости. Зато су његове речи, упућене њима, ваистину благовеот: ,,сад сте у жалости, но ја ћу вас опет видети; и срце ће вам се радовати, и радости ваше нико вам узети неће“ (Јн. 16, 22). Не само то, него „жалост ће се ваша окренути у радост“ (Јн. 16, 20). Отуда су хришћани, и у тузи света, радосни; јер кроз њихову душу стално струји Христова радост, по обећању његовом њима: ,,да моја радост буде у вама“ (Јн. 15, 11). Апостолско спасоносно искуство гласи: „То је, ваистину, благодат, ако ко ради савести, ради Бога подноси невоље трпећи неправедно“ (1 Птр. 2, 19). Када су хришћани жалосни због грехова својих, то је спасоносна жалост, „жалост по Богу“, јер она води у покајање, а у покајању је спасење: „Јер жалост по Богу неопозиво рађа спасоносно покајање, а жалост светска рађа смрћу“ (2 Кор. 7, 10). Хришћани су жалосни што је тако много смрти у свету, али су у исто време радосни што је Победитељ смрти у свету и над светом. Хришћани су жалосни што је тако много неправде у свету, али су увек и радосни што је победа правде осигурана у свету оваплоћеном правдом Божјом – Господом Христом. Хришћани су жалосни што је овај свет изгубљени рај, али су радосни што је Црква у свету – повраћени рај. То су главни разлози што су хришћани свагда испуњени радошћу коју им не може никаква смрт одузети, никаква неправда помрачити, никаква жалост помутити. Они се свагда радују „у Господу“, јер је Господ извор њихове непроладне радости. Он сваку њихову жалост претвара у радост. Отуда и светла заповест апостолска: „Браћо, радујте се у Господу!“ (Флп. 3, 1). И то: „Радујте се свагда!“ (1 Сол. 5, 17). А та нам се радост даје за нашу веру, јер је то „радост вере“ (Флп. 1, 25). Даје нам се и за нашу јеванђелску љубав: јер се „љубав – радује истини” (1 Кор. 13, 6). Даје нам се и за јеванђелску наду, због чега свети апостол и наређује: „надањем веселите се“ (Рм. 12, 12). Новозаветна новина: у хришћанетву радост је добродетељ, благодатни дар, дар Духа Светог, који се даје за јеванђелски труд и подвиге. Стога, набрајајући „плодове Духа“, „родове Духа“, свети апостол убраја у њих и радост: „Плод је пак Духа: љубав, радост, мир, великодушност, услучност, доброта, верност, благост, уздржљивост“ (Гл. 5, 22). Зацаре ли се у души, јеванђелске врлине стварају у њој царство Божје, те се душа свагда радује. Јер „царство Божје је … праведност, мир и радост у Духу Светом“ (Рм. 14, 17). Отуда су хришћани, борећи се и подвизавајући се у јеванђелским врлинама, увек радосни, радосни и кад падају у разне напасти. И испуњује се на њима апостолска благовест: „Правом радошћу сматрајте, браћо моја, кад упаднете у разна искушења“ (Јак. 1, 2). Тада их „Бог наде“ испуњује „сваком радошћу“ (Рм. 15, 13). Вера у Господа Христа непрестано разлива по души радост неисказану, по речи богоглагољивог апостола: „Њега, иако га не видесте, љубите; у њега, иако га још не гледате, верујете те кликћете од радости неизрециве и прослављене, што постигосте сврху своје вере: спасење душа“ (1 Птр. 1, 8). Отуда су хришћани радосни у свима страдањима за Христа, по примеру светих Апостола који се радују што се удостојише примити срамоту за Господа Христа (Дап. 5, 41). А првоврховни апостол јасно благовести: „Напротив, радујте се као заједничари Христових патњи, да и о објављењу његове славе могнете радосно клицати“ (1 Птр. 4, 13).

*

 Показати се слугама Божјим као сиромашни а који многе обогаћују.

 Сиромашни имањем а богати, чиме? Богом. Јер хришћани су једини прави богаташи у овом свету, зато што су богати Богом. Пуки је сиромашак сваки онај човек који је богат златом, сребром, имањем, но није Богом (Лк. 12, 15-21). Хришћани су добровољни сиромаси, али који су се обогатили Христом Богочовеком, јер њега имају. А имајући њега, они имају сва божанска блага, која нити мољци могу кварити, нити лупежи поткопавати и красти. Господ је ради тога и сишао у наш бедни и сиромашни свет, да би нас обогатио непролазним богатством: Богом, и свим што је Божје. Поставши човек, Он је осиромашио еебе, али остајући сав Богом Он нас је таквим својим сиромаштвом обогатио: обогатио нас Богом и свим божанским. А то је: јединим истинитим богатством. Зато свети апостол и вели хришћанима: „Премда богат, ради нас поста сиромашан, да се ви његовим сиромаштвом обогатите“ (2 Кор. 8, 9). То је искуство ових правих хришћана, зато их исти апостол упозорава на то, говорећи им: „у њему се обогатисте у свему – у савакој речи и сваком познању“ (1 Кор. 1, 5). Хришћани су, обично, сиромашни, јер су или све раздали, или стално раздају што имају. Но баш као сиромашни они многе обогаћују Јеванђељем, добротом, љубављу, молитвом, истином, постом, светошћу, праведношћу, вечним животом, царством небеским. Јер ма шта Христово пружити човеку, или урадити за човека, значи – обогатити га. Јер је истинско богатство само оно што је Христово. Нема сумње, ми знамо шта је истинско богатство: имати Христа; а истинско је сиромаштво – немати Христа. Хришћани, и кад су сиромашни имањем, уствари су богаташи, те стога многе обогаћују. 

*

Показати се слугама Божјим као они који ништа немају а све имају.

Заиста, свети Апостоли ништа немају од онога што свет сматра имањем, али имају Христа Господа, и тиме све имају. Зато свети апостол изјављује хромом просјаку: „Сребра и злата нема у мене, али што имам – то ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходај“ (Дап. 3, 6). Попут светих Апостола, пуки су сиромаси били, и јесу, и увек ће бити, сви његови најбољи следбеници: светитељи. Од чега они почињу? Обично од тога што ради Христа све раздаду сиромасима. Другим речима: почињу од тога што се ослобађају ствари, робовања стварима, служења стварима, да би несметано могли служити Господу Христу. Стога је Спаситељ и препоручио такво сиромаштво као почетак пута који води у јеванђелско савршенство: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди продај што имаш и подај сиромасима па ћеш имати благо на небу! А онда дођи и иди за мном“ (Мт. 19, 21). Ко разда земаљско богатство, добија небеско. Али под једним условом: да то чини у име Христа. Јер онима, који не робују стварима овога света, лакше је веровати у Христа, и живети ради њега и њиме. Ослањајући се на ту чињеницу, свети апостол с правом вели: „Није ли Бог оне који су свету сиромашни изабрао да буду богаташи у вери и наследници царства што га обећа онима који га љубе?“ (Јак. 2, 5). И сам Спаситељ то истиче, објављујући у почетку своје проповеди, да је Он дошао да јави „Јеванђеље сиромасима“ (Лк. 4, 18). Истина, за Њега су сиромаси сви житељи ове планете, јер их је еве опљачкао грех, смрт и ђаво, отевши им небеско богатство — божанске дарове и особине. А када светом Претечи одговара преко његових изасланика о себи и свом месијанском деловању, Он му јавља: „сиромашнима се проповеда Јеванђеље“ (Мт. 11, 5; Лк. 7, 22). Нико не беше сиромашнији од једног апостола Павла, па ипак нико богатији, јер колико је бића људских он обогатио јединим истинским богатством – Христом! и колико их и дан дањи обогаћује својим богомудрим списима и свемоћним молитвеним посредовањем пред чудесним Господом на небу! Што важи за њега, важи за све светитеље. У начелу, и за све хришћане. Син Човечји није имао где главе склонити, Он – Творац васионе, свих небеса, и земље, и свега што је на њој, због чега? Због тога да би нам показао, и био нам узор и пример, како треба гледати на ствари овога света, на имовину: не робовати им, увек бити независан од њих. Робовати ма којој твари, проклетство је за боголиког човека. На земљи, и сиромаштво и богатство су благослов, само ако служе Господу Христу. Не служе ли: и богатство је проклетство, баш као што је и сиромаштво проклетство.

*

 Срце је средиште бића човекова и живота његова. 

Из њега излази све наше добро и све наше зло (Мт. 12, 34-35). У срцу се зачиње, расте и сазрева како добро тако и зло. Чудесна радионица, срце разрађује и добро и зло до њихових крајње могућних граница у овом свету. Ако је бескрајно наше зло, и собом запљускује и сам пакао, то је отуда што је срце наше бездано. Исто тако и наше добро: пошавши из нашег срца оно право иде у небо, и у небеса над небесима. То сила срца нашег преноси душу нашу у светле светове небеске. Човек, у срцу свом живи, а по небу ходи, или по паклу се дави. Као најдалекометнији рефлектор светлости и таме: срце баца нашу светлост до уврх небеса, а нашу таму до удно пакла. Светлост је у срцу од добра, тама од зла; светлост од врлина, тама од порока. Хтео човек или не, срце је увек радионица или добра или зла, или светлости или таме. Ако су врлине, оне су у срцу, и светле из њега, и изгоне из њега сваку таму, сваку нечистоту, сваки грех, зато чисто срце види Бога (Мт. 5, 8). Ако су греси, они извиру и навиру из срца: из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, понос, безумље, сва зла изнутра из срца излазе (Мт. 15, 19; 7, 21-23). Срце испуњено божанским добром, то је најдивнији призор у нашем земаљском свету. Јер се такво срце разлива и прелива у све Христове божанске бескрајности и безграничности. Ако је човек икада христовски безграничан и дубок, онда је то када му је срце испуњено јеванђелским добродетељима, јеванђелским расположењима. Јеванђелска љубав у срцу? Шта је бесконачније, шта безграничније од таквог срца? Оно смешта и Анђеле и људе, и самог бесконачног Бога љубави Господа Христа. Јеванђелска молитва у срцу? Такво срце нема граница; њему није тесно ни у човеку, ни у свету, јер оно обухвата све светове, видљиве и невидљиве. „Срце наше распространи се“, изјављује апостол. Чиме? Богољубљем и човекољубљем. У њему има места најпре за Бога, а затим за све и сва. У таквом срцу никоме није тесно, осим грехољубцима, богомрсцима и себичњацима. „Вама није тесно у нама“, пише свети апостол коринтским хришћанима, од којих неки још живе у својим незнабожачким схватањима и философским схемама, уским и тесним. Како може бити тесно људима у срцу христоносном? Где је Господ Христос ту су све миле и слатке и заносне бескрајности божанске. Нема ли тих бескрајности Христових у срцу људском, онда је људима тесно, гуше се у срцима својим. „Вама је тесно у срцима вашим“, довикује свети апостол Коринћанима. Загледајте, шта је, и ко је у срцу вашем? Шта је то што га је сузило, смањило, опатуљило? Не греси ли, не себичност ли, не гордост ли? Себичне, самозатворене мисли, самоидолска осећања, горда самопоуздања, то су уске гвоздене чауре, које стежу и даве нашу душу, наше срце. „Распространите се и ви!“ то је лек, лек који се састоји у распрострањењу душе и срца јеванђелском љубављу, молитвом, самилошћу, кротошћу смиреношћу, благошћу. Распространићете се и ви, ако Христа унесете у себе. Са њим ћете унети у себе све божанске дивне светове. А како се Христос усељује у нас? Вером. „Да се Христос усели вером у срца ваша“ (Еф. 3, 17). Христос у срцу твом? Ето свих чудесних бесконачности у теби, ето свих божанских безграничности! Ослушни!, твоје срце је и овде, и тамо изнад свих небеса, и у свима хришћанима на земљи и на небу, и у свима тварима и бићима. Свуда твоје срце, а најпре у теби самом! Тако сте се Христом излечили од своје саможиве усамљености и самозатворености, и ушли у божанске бесконачности. Усељен вером у срце, Христос очишћава срце од свакога греха, и чисто срце види Бога. Ето блаженства над блаженствима (Мт. 5, 8). Није потребно ићи за Богом на небо, и изнад неба, Он је у твом срцу, ако је Христом очишћено. Ми вером усељујемо Господа Христа у своје срце, а срце своје преносимо у Бога, како? Љубављу. Љубимо ли Бога „свим срцем својим“ (Мт. 22, 37; Мк. 12, 30), оно је већ цело у Богу. И у Њему се обнавља, освећује, обесмрћује, обесконачује, обезграничује. А да ли ћемо своје срце дати Богу кроз љубав, то зависи од нас. Нико нам га не отима. Љубав јеванђелска и јесте најслободнији подвиг, и расположење. Не изнуђује се ничим; изграђује се добровољно.

*

Најсигурнији начин да се „распространи“ срце моје, твоје, наше, то је? 

Да га присајединимо саборном срцу Цркве, том Христовом срцу. Јер кад је Црква – тело Христово, онда је и срце у том телу – Христово срце. Уцрковљењем ми стапамо срце своје са саборним срцем Цркве. И ми осећамо њиме, и живимо њиме. Осећамо и живимо по законима тог богочовечанског срца: у њему су сви небески и земаљски чланови Цркве на тајанствено-благодатни начин присутни, уједињени: ту су сви свети Анђели, сви праведници, сви светитељи, сви верници. Зато се у Делима Апостолским вели: „А у народа који верова беше једно срце и једна душа“ (Дап. 4, 32). Тако, кад је човек срцем у Цркви, он живи широким животом, животом богочовечанским, анђелским, небеским, живи заједно „са свима светима“ (Еф. 3, 18). И нико шири, нико пространији од њега; онда му никада није тесно ни у срцу ни у свету: стално се „са свима светима“ креће по чаробним бескрајностима божанским, где су сви људи – мила, бесмртна браћа наша, и ми – њихови сабесмртници.  И у таквом саборном животу „са свима светима”, због њих и преко њих „љубав Божја се излива у срца наша Духом Светим“ (Рм. 5, 5). А та света љубав чува срца наша у Господу Исусу (Флп. 4, 7). Ништа страшније од срца човечјег, када га ђаво затвори у зло, у грех, у себичност. Оно се онда грчи, ломи и кида, јер једе себе да би се хранило. А то је лудило срца. Откинут душом од Бога, човек не може да не утоне у таму, у зло, у смрт, у грех, у лудило. Јер ђаво изводи срце на сва беспућа. Са њим, човек је стално на беспућу, стално у мраку, где се из понора пада у понор. И срце потамни у човеку. Да, „неразумно срце“ неминовно потамни од саможивости, од ђаволеке себичности и самозаљубљености (Рм. 1, 21). Тада су и мисли таквог срца неразумне, луде. Зато се и вели за грехољупце: „залудеше у мислима својим“ (Рм. 1, 21). Психолошки је закон: човек залуди у својим мислима, ако је грехољубив. Јер кроз грехољубље ђаво води наше мисли у сва безумља и лудила. Повучени прљавим жељама, грехрљубци се даве у нечистоти, у својој властитој и ђаволској прљавштини. Ту нема насиља над људима ни са стране ђавола ни са стране Бога. Било би неправедно од Бога када би дозволио ђаволу да без нашег пристанка има власти над нашом вољом. А било би насиље од Бога када би Он хтео да има власти над нашом вољом без нашег пристанка. Отуда, ми сами владамо својом сиободом. И живимо њоме. Али, кад Бог види да ми својевољно живимо у гресима и прљавим жељама, онда нас Он препушта нама самима, не смета нам, не приморава нас на своје божанско добро, нити допушта ђаволу да нас приморава на своје ђаволско зло. С тог разлога свети апостол вели за грехољубце: „Стога их је Бог предао срамотним страстима: њихове жене заменише наравно општење противнаравним, а тако и мушкарци, напустивши наравно општење са женом, распалише се похотом једни за другима, те мушкарци с мушкарцима срамотно чине и сами на себи примају заслужену плату  свог застрањења“ (Рм. 1, 24-27). Срце им жели нечистоту, и „Бог их предаде у нечистоту“.

*

„Не ујарљујте се с неверницима. Па шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништво светло с тамом?“ (2 Кор. 6, 14).  

Ето зашто вам је „тесно у срцима вашим“. Хоћете да служите два господара, двама схватањима света; хоћете да здружите у себи веру с неверјем: хришћанство с идолопоклонством; задржавате идолопоклоничка схватања и расположења, и хоћете да их у себи помирите са хришћанским схватањима и расположењима. У томе је ваш грех, и ваш слом, и ваш пад, и ваше безакоње. Добро расмотрите и измерите: шта заједничко има правда с безакоњем? Ништа, сигурно ништа, – тако нам сведочи Јеванђеље Свезнајућег. И то може несумњиво видети сваки, ако му је здрав духовни вид. Но то ви не видите, јер су вам очи загнојиле неверјем, или бар његовим остацима: његовом „философијом”. Треба знати: незнабоштво и хришћанство су два схватања света и два начина живота, сасвим супротна међу собом. Не може се бити незнабожачки хришћанин, ни хришћански незнабожац. Старо мора бити одбачено, а ново свим срцем прихваћено. „Старо умину, ново, гле, наста“ у Христу (2 Кор. 5, 17; Гл. 6, 15). Ви то не осећате, зато и вучете јарам с неверницима. Али знајте: њихова тама нема никакву заједницу са нашом светлошћу. Освестите се: постоје само два света: Христос и Велијар. Ми људи припадамо једном или другом; не можемо ми сачињавати неки засебан, трећи свет; ми смо или уз једног или уз друтог. Стога је и природно и логично ставити јасно и одлучно питање: „Како се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“ Нема ничег заједничког између Бога и ђавола. То су два одређено и јасно одвојена бића, два засебна света, са потпуно супротним својствима. Може их мешати само болестан ум, и духовни слепац. И то заиста чине људи посуновраћене душе. Они називају зло добром, и добро злом; њима је свеједно Бог или ђаво, ђаво или Бог. Али, то је последњи пад људског духа. Јер ни ђаво не изједначује себе са Богом. И увек је свестан бескрајне разлике која постоји између њега и Бога. „Како се слаже Христос с Велијаром“: како се слаже Христова љубав са ђаволовом мржњом, Христово добро са ђаволовим злом, Христова истина са ђаволовом лажи, Христова правда са ђаволовом неправдом, Христова светлост са ђаволовом тамом, Христов рај са ђаволовим паклом? Не, нема моста којим се провалија између тога може премостити. На једној страни је вера, на друтој неверје. Не може се бити и у једном и у другом. Вера држи васцелог човека у Христу, неверје – у ђаволу. Верни сав живи Христом, Јеванђељем, Црквом, а неверни – ничим сличним. Два сасвим засебна и опречна живота и схватања. „Какав удео има верни с неверником?“ „И како се подудара храм Божји с идолима? Јер сте ви храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“.  Шта је храм Божји? Дом Божји, обиталиште Божје, светиња Божја. А идолиште? Обиталиште мртвих идола, и у њима демона – лажних богова. У храму Божјем обитава једини истинити Бог, у идолишту – лажни богови, којих је легион. Хришћани су храм Божји – Христом и од Христа. Поставши човек, и остајући савршени Бог у човеку, Господ Христос је начинио човека храмом Божјим: у човеку живи Бог као у храму. Кроз свето крштење и остале свете тајне и свете врлине Господ Христос, а са Њим сам Тројични Бог, усељује се у човека, и живи у њему и кроза њ. Отуда су хришћани заиста храм Бога живога. Зато свети апостол и благовести хришћанима: „Ви сте храм Бога живога“, ви – богоносци! ви – христоносци, ви – духоносци, ви, а у вама Бог и Господ. Од Христа се испунило Божје обећање и пророштво, дато изабраном народу преко светог боговидиоца Мојсија: „Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“ (3 Мојс. 26, 12). Нема сумње, хришћани су тај народ Божји, тај изабрани народ, свети народ, народ богоносац, народ христоносац (1 Петр. 2, 9-10). То је нови Израиљ, прави и вечни.

*

Чиме су хришћани храм Божји? 

Тиме што Бог живи у њима, Дух Божји обитава у њима. Господ Христос борави у њима. Тиме што стално живе у том чудесном двојству: у себи и у Богу; човек и Бог увек заједно, увек нераздвојни. То је богочовечански начин живота, дарован нам од Христа, Бога и човека, Богочовека. Када је Бог Логос постао тело, тело се одмах претворило у храм Божји, јер је постало тело Божје. То је Господ Христос учинио, да би Њиме и кроза њ сви људи постали такви. Јер то је циљ нашег бића и постојања. Кад нас је Тројични Бог створио, и у тело нам од земље удахнуо боголику душу, Он нас је самим тим већ начинио храмом Божјим, почетним храмом: тело – храм, и у њему икона лика Божјег. Човек је створен да би се постепено изградио у савршени, неразрушиви, вечни храм Божји. И то би било, да наши прародитељи нису пали у грех. Панувши угрех, они су у свој божански храм унели првог идола: грех, и другог идола – смрт, и трећег идола – ђавола. И тако су они Божји храм претворили у идолиште, које је увек на крају крајева ђаволиште. И отада, људи су у храм свога бића уносили све више и више идола: страсти, – зар страсти нису идоли? –, пороке, – зар пороци нису идоли? – безбожне идеје, – зар оне нису идоли? И од почетног храма, храма Божјег, скоро није остало ништа: боголика икона душе толико је унакажена, опогањена, осрамоћена у идолишту и ђаволишту људског бића, да су људи заиста постали „деца ђаволска“ (1 Јн. 3, 10.8), и душа се људска испунила огромним црним ликом Сатане. Јер греси, пороци, страсти, шта раде у нама? Ништа друго него у души нашој малају, вајају, израђују лик Сатане и осталих црних анђела његових, а унакарађују и потамњују рајски иконостас душе људске. И то све тако до – оваплоћења Бога Логоса, Господа Христа. Господом Христом Бог поново васпоставља биће човеково у храм Тројичног Божанства. Најпре у самом Богочовеку, а затим у свима следбеницима његовим. Човек је зато у свету да постане, и остане, живи храм Божји, храм Бога живога, у коме стално обитава Дух Свети. Другим речима: да оваплоти Бога у себи. Томе циљу служи сав богочовечански домострој спасења, на првоме месту чудесно и чудотворно средство: Свето Причешће. У њему и помоћу њега ми оваплоћујемо Бога у себи. Само, да сачувамо себе у тој светињи: „собљуди нас во Твојеј свјатињи!“ На то нам је дато цело Јеванђеље спасења, на то и сам Спаситељ, на то и Црква, на то и све светиње њене. У Цркви, која је тело Христово, непрекидно обитава Дух Свети, и ко је члан Цркве, већ је храм Бога живога, и Бог живи у њему. Одлика је, главна одлика храма Божјег, да је он „дом молитве“ (Мт. 21, 13; Мк. 11, 17; Лк. 19, 46). То је сам кротки Спаситељ чак и бичем бранио и сведочио. Значи: ми хришћани показујемо да смо храм Бога живога, ако смо непрестано у молитвеном расположењу, ако се непрестано молимо. Зато свети апостол наређује: ,,У молитви будите непрестано“ (Рм. 12, 12; Еф. 6, 18; Кол. 4, 2). Молитва изгони све нечистоте, све нечисте духове, низводећи у душу све божанске силе помоћу светих врлина.

*

Да, храм Божји је дотле Божји, и дотле храм, док се у њему стално служи Богу, стално врши богослужење. А човек? 

И човек је храм Божји, ако се у њему стално врши богослужење. Срце – престо, на коме се непрекидно врши литургија боговаплоћења: све мисли – боточежњиве, сва осећања богољубива, све жеље небочежњиве, сва расположења небочежњива. И тако се даноноћно врши свето богослужење, и сав живот претвара у богослужење. Није ли тако, наш се храм убрзо претвара у „пећину разбојничку“ (Мт. 21, 13). Стога се увек мора бити на опрези – од свих идола и идолопоклоника, на опрези од сваке нечистоте: „Зато изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ“,– говори преко светих пророка својих Исаије, Јеремије и Јована Богослова (Ис. 52, 11; Јерем. 50, 8; Откр. 18, 4). Цео Стари Завет припрема је за одлучну битку против идолопоклонства – ђавопоклонства, а за победу над њим у Месији – Спаситељу – Богочовеку. Род људски је до Господа Христа кроз многобројне грехе стално служио ђаволу. Страшно је рећи, али зато што је истина мора се рећи: живот и рад рода људског, у огромној већини, био је непрекидно служење ђаволу, ђавослужење. Својом победом над грехом, смрћу и ђаволом, Господ Христос је живот људски претворио у служење Богу, у богослужење. У томе је сав преврат, сав преображај, сва револуција. Све се Господом Христом из основа изменило. Заиста: „старо прође, гле, све ново постаде“ (2 Кор. 5, 17). Човек, створен да буде храм Божји, зато је и спасен чудесним Спаситељем да опет постане храм Божји, у коме се даноноћно врши богослужење једином истинитом Богу. Све у свему: домострој боговаплоћења није друго до домострој непрекидног богослужења. 

*

Кроз непрекидно богослужење остварити у души боговаплоћење –

 

Ето врховног, и једино вредносног, циља човековог бића у нашем земаљском свету. „Имајући дакле ова обећања, љубљени, очистимо себе од сваке поганштине тела и духа, творећи светињу у страху Божјем.“ (2 Кор. 7, 1). Каква обећања су по среди? Обећања: да ће се Бот уселити у душе оних који очисте себе, и не дохватају се до нечистоте; да ће Он сам живети у њима, оваплотивши се у њима: да ће им бити Отац, а они њему синови и кћери (2 Кор. 6, 16-18). Заиста, ово су обећања која заслужују сваки подвиг и сваки труд са иаше стране. Даје нам се нешто неисказано велико и свевредно!Односно: Бог; а тражи се од нас једно: чистота душе и тела. „Очистимо себе од сваке поганштине тела и духа“ Како? Помоћу светих јеванћелских подвига. А шта је то што сачињава поганштину душе и тела? Сваки грех, свака страст. Јер је грех по себи прљава демонска сила, која својим присуством прља, погани и боголику душу и богоздано тело. Душа, као најфиније сито, пропушта сваки грех у тело; и тело, неком својом погаском силом сваки свој грех прелије у душу, и то због тајанственог јединства душе и тела у бићу човековом. Очистиће себе од сваке поганштине духа и тела онај који се неуморно и одлучно бори против сваког греха у телу и души, и не да им да се тамо настане и задрже. То је оно даноноћно невидљиво војевање хришћаниново за живот вечни (1 Тм. 6, 12). Хришћани су стално на бојишту: непрестано врше покољ грехова и искушења мачем јеванђелских врлина. Нису ли наоружани јеванђелским врлинама, тим „свеоружјем Божјим“ (Еф. 6, 11. 13-18), те лако подлегну сваком греху, нарочито сваком јачем греху. Живот непрекидног војевања са искушењима и гресима, и јесте свети живот. Свете врлине разливају по души свету силу, која изгони све што је у њој несвето, нечисто, прљаво, погано, тојест сваки грех и сваку страст. Зато свети апостол и вели да ћемо ми очистити себе од сваке поганштине тела и духа – „творећи светињу у страху Божјем“. Шта је то „светиња“? Свето Јеванђеље Христово, Јеванђеље спасења. Испуњавајући „у страху Божјем“ све што је јеванђелско, ми очишћујемо и душу и тело од „сваке поганштине“. „Светиња“ су све свете тајне и све свете врлине јеванђелске: творећи их у страху Божјем, ми очишћујемо себе, и тако претварамо себе у храм Божји, у који се усељује Тросунчани Господ, да би обитавао у њему. Све што је свето твори се Духом Светим, који је „Дух светње“ (Рм. 1, 4), а који нам се даје кроз свете тајне и свете врлине. „Светиња“ је све што се односи на наше спасење, и што сачињава наше спасење од греха, смрти и ђавола. А то су опет и опет: свете тајне и свете врлине. Јер оне доживљене, и непрекидно доживљаване, јесу спасење. Тако: светост уствари и сачињава чистоту душе и тела. Светост тела и душе: то и јесте чистота тела и душе, и у такву се светињу усељује Бог и оваплоћује својим божанским силама. Света душа: јесте чиста душа; свето срце: јесте чисто срце; свето тело: јесте чисто тело. Свето, чисто срце које види Бога зато што у себи има Бога. Благовест је новозаветна: „живећи свето у страху Божјем“ ми ћемо очистити себе од сваке прљавштине тела и духа. Отуда онако чести молитвени вапаји у нашим црквеним молитвама: „Очисти мја от всјакија скверни плоти и духа! – очисти ме од сваке поганштине тела и духа“ (Припрема за свето Причешће, Молитва прва); „Царју Небесниј, очисти ни от всјакија скверни! – Царе Небесни, очисти нас од сваке прљавштине!“ (Молитва која се сваки дан чита много пута).“ (Видети: Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима, светог апостола Павла, Београд 1983, 344-372).

*

 Завршише се речи светог и богомудрог и духоносног оца нашег Јустина Новог Ћелијског. 

Господу нашему Исусу Христу слава са Оцем и Духом Светим. Амин.

Приредио епископ крушевачки Давид

Преузмите текст у pdf формату ОВДЕ

 

 

 

  

Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019.

Чланови Канцеларије епископа крушевачког

„Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019.

(Сажета верзија текста)

Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.

*

Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даје се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ.

На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије.

*

Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“?

*

Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он  необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки  усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?).

Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког пристигао је и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’?

*

Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?!

*

Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би саопштила своје следеће запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте.

Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама  и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом!

Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо  и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?!

(Драмска пауза)!

…………………………………………………………………………………………………………………

*

Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је  то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне!

Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа, о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога.

Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену!

Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити!

Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају.

*

Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово:

Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …!

Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?!

*

Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“„нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“

Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати.

На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен.

Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање).

Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238).

Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми!

         Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата?

Прво: они су искривотворили цео Символ вере!

Друго: они су унизили Бога Оца  тако што су Га порекли као Творца. То до сада нико није учинио!

Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – нсторијанизовали су Га!

Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине, Чијим садејством је све постало.

Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали.

Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа.

Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате,  да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих.

Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!!

Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса.

*

Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdawe, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547).

*

На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу.

И опет о обраћању  у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?!

*

         Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“.

         Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву!

         Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та чињеница се не да апстраховати!

         На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље  засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити!

Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати!

*

         Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, и опет, о Проскомидији, коју исти свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу!

        Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?!

*

 У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне  синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила.

Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање  на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“.

Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима.

*

Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“

Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради  скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова.

Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње!

Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија!

Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести.

*

Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“

Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу).

Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“.

Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја!

Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла!

Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било!

*

И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери, како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он, како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже!

А сада наставимо даље.

*

„У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“

Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!!

*

Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом.

*

И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“

И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен!

Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем.

*

Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом  вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“

Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни!

*

Нашим велеученим православцима дарвинистима и еволуционистима, који су најпре у Требињу, дакле под окриљем Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, и у организацији Трибине Теологија у јавној сфери  промовисали своју „плаузибилну теорију“, желимо да испричамо једну истиниту причу. О томе како су они добили новог колегу истомишљеника, али закратко. Овајпут, ни мање ни више, него једног из ислама.

Елем, у диванхани се овако муабети: Имам Дрилон Гаши (31) је писао „неке ,неправовјерне, статусе на друштвеним мрежама-попут оног да вјерује у теорију еволуције.“ „Жива бића створена су еволуцијом, а еволуцију је водио Бог“, објаснио је он свој став према теорији, те  да ислам и наука могу у тандему. „Наука открива природне феномене онаквима каквима их је Бог створио“, правдао се он. На крају, након што је Гаши уклоњен с дужности, портпарол BIK-а Ахмет Садриу је проговорио:  „Његови ставови супротни су начелима ислама и нашим интерним правилима“. Своје „контроверзне“ ставове овај имам је ширио друштвеним мрежама и у разговору с локалним новинарима. На крају, за гест Исламске заједнице Косова (BIK), највишег верског тела у земљи пак, Гаши је казао да је то доказ да је традиционално умерени ислам на Косову у опасности. Иначе, овај бивши имам био је преузео дужност у џамији изграђеној арапским новцем у Витомирици,  сада месту с пет хиљада становника (N. N, 21.10. 2019 Index.hr), а пре овог рата било је то српско село крај Пећи са гробљанском црквом светог апостола Луке, и са неколико хиљада становника, које смо ми, заједно са митрополитом Амфилохијем Радовићем покушали да одвратимо од сеобе (наша напомена).

*

На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа  ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да  украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику  заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије.

Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен!

*

У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост.

Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају.

**

Чланови Канцеларије епископа крушевачког

„Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019.

(Опширна верзија истога текста)

Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.

*

Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даће се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ.

На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије. При том се још да приметити да би овај и овакав текст, који користи разне језичке, књижевне и уметничке, теолошке и научне дискурсе, да би заокружио и докрајчио тему, односно оправдао свој наслов, морао да нађе себи друго време и друго место. Односно да, судећи по својој претенциозности и оштрини, он заслужује цео један вишедневни симпосион. Стога је пред канцеларију епископа крушевачког стављен обиман задатак, пун динамике и неизвесности, као и урачунавање разних неочекиваних обрта. Ипак, све докле Канцеларији Епископа  ЗХиП-ог буде било угодно да комуницира са нама из Канцеларије епископа крушевачког, ми ћемо то извољење и подржавати.

Канцеларији пак епархије крушевачке њезин епископ је поставио задатак да новопридошлом тексту треба да приступа само на голубијим ножицама, и да сачува образ једног његовог анонимног адресанта, или више њих. И то опет више неголи што би се у узвратном тексту чувао образ адресираноме. Зато ми из Канцеларије епископа крушевачког не бисмо да из једног живог песка тема и дилема упадамо у други живи песак дилема и трилема, него бисмо се максимално, по могућству, држали текста сестринске нам канцеларије епархије ЗХиП-е, водећи при том рачуна о обостраном утрошку времена, и о заузимању простора ради овог нашег дописништва.

*

Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? Према томе још, њима његове дипломе и сертификати, магистеријум и докторат, послања и педагошки рад, научни и стручни текстови, његов учитељски и мисионарски век проведен у богословским школама у Цркви и у њеној Дијаспори, и опет, његови радови (објављени и необјављени текстови и књиге као огледања у разним областима и по врстама, укључујући и рад у области литургијских Анафора) – баш ништа не значи!  Њему се дакле ниушта узима то што је био обавезан да оправда поверена му звања, али и да се одазива личним стваралачким поривима? И све то опет, у духу мисио каноника права поучавања и послања; права-итекако постојећег у Православној Цркви, јер проистеклог из Јеванђеља, а објављиваног Христовим устима, и зато необориво утврђеног у Цркви, те зато и за нас обавезујућег! („Мир вама! Као што мене посла Отац, и ја шаљем вас.“ То рекавши, дахну у њих и каза им: Примите Духа Светога, …“ „Као што ти мене посла у свет, тако и ја послах њих у свет.“ – Јован 20, 21-22; 17, 18).

И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“? Питање је умесно, јер у „повезаним текстовима“ неких црквених мислилаца епископа и њихових следбеника, епископ крушевачки фигурира и као „глуп-лицемеран“, и најновије, као онај који добро „лупа у оне своје дирке“.

*

Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У овом тексту-есеју, или малом психолошко-персоналистичком огледу, или моралистичко-онтолошкој експертизи Канцеларије Епископа ЗХиП-е, има од свега тога по мало, па и о још понечему…? – С обзиром да Канцеларија епископа крушевачког није кадра да препозна жанр сочињенија у целини, она ће се задржати на „личности“ крушевачког епископа, која је ваљда доминантна. Подсетићемо да је он на територији братске нам епархије ЗХиП-е, из милоште познат као: „Гњавид“ (ипак не као „Ћоро“). То јест, „епископ крушебачки“, „цензор“, „инквизитор“, „епископ испранога мозга“, „безвезњаковић“, „језуита“, „унијата“, „необразован“, „острашћен“, „назадњак“, „неко кога ће стићи освета“, „мрзитељ“, „злобан“, „протува“, „неко ко не гледа у лице и очи својих саговорника“, „ситничар“, … рекло би се: један сваштар који се обазире само на туђе криптограме и невешто скриване поруке, њему упућиване, и обавезно са отровном жаоком. Осим тога, он је ионако, ако се не варамо, особа за поругу и понижавање у кругу најизабранијих. Једном речју, тип чији су и поздрави неуверљиви и непожељни … У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он  необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки  усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?).

Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког је пристигао још и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? То не би требало да  чуди. Просто речено, лакше је оплакивати туђе хаљине, неголи своје. Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, па ни нови предлог да сперемо са себе крштење, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’?

А шта би се дешавало даље када би некоме пало на памет да пита за право самог епископа Давида на слободу размишљања, писања и говорења по савести? Односно, шта би се догодило када би се неко поставио према њему као цензор и као инквизитор док он по савести размишља, пише и говори? Евентуално и брани себе од других, односно друге од себе? То јест оно што треба, и како треба бранити!?

*

Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?! Како ствари стоје, с њим би требало заувек раскрстити!

Ни то не би било необично, с обзиром да је у предратном периоду он био, и остао члан Одбора за Косово и Метохију, а да је у послератном периоду благословом Патријарха Павла он као монах повремено, између 1999. и 2003. године боравио у Пећкој Патријаршији, и да се он тада и тамо налазио у интересантним животним ситуацијама.

 Којим и каквим то, на пример?

Да је доживео саобраћајну несрећу пред Грачаницом, заједно са браћом Градимиром Станићем, Љубишом Фолићем и Миомиром Перовићем, усред извлачења једног нашег брата из британског и УЋК-окружења у Приштини;

да је трагао по Истоку за својом рођаком Љубомирком, па Бобаном, и осталим побијеним Источким хришћанима, и да је ради тога улазио у разна УЋК-легла.

да је одлазио на место (порта цркве светог Луке у Клини) атентата на тадашњег епископа рашко-призренског Артемија;

да се заједно са Патријархом Павлом нашао пред кућом једног од отимача јеромонаха Стефана из Будисаваца у потрази за самим Стефаном;

да је широм Метохијског Подгора трагао за 56 несталих Источана;

да је код Беркова упао, заједно са капетаном Фабиом и његовом патролом, у клопку несташних и наоружаних Шиптара који су шенлучили;

да је прошао кроз размену ватре у Пећкој Бањи по повратку из Љубова и након посете цркве светог Василија Острошког, слава му и милост;

да је разговарао са Етхемом Ћекуом, братом Агима Ћекуа, у Банкосу у Пећи, о судбини 500 Срба из Пећи и околине, под Етхемовим слоганом „пет стотина ваших за пет стотина наших“;

да је трагао за побијеним Србима у кањону реке Бели Дрим код Швањског моста;

да се инфицирао радиоактивним пепелом у тражењу црквених утвари у Средачкој Жупи, као и стварима и лешевима по Косову и Метохији;

да је с митрополитом Амфилохијем трагао за лешевима убијених на Савиним Водама изнад Пећког Радавца, и да се том неприликом нашао у непријатељском окружењу муслимана које је предводио радавачки хоџа;

да је доживео гранатирање Пећке Патријаршије;

да је са својим ратним репортером Јованом Мацуром био изложен немилости шиптарске деце-ђака код Самодреже цркве;

да је заједно са њим морао да уђе у минско поље на Брестовичком гробљу код Пећи;

да је са свештеником Будимиром Којићем спроводио шумокрадице кроз Пећ;

да је на њега и Јована Мацуру пуцано у Белом Пољу из правца Италијанске базе;

да је италијански КФОР покушао да га киднапује усред Пећке Патријаршије, убеђујући га да је он Милош Лазовић, шумар;

да је на Савиним Водама преживео склизнуће с пута у амбис, заједно са Патријархом Павлом и Мирославом Ракоњцем;

да је неколико дана, заједно са игуманијом Февронијом, био глинени голуб на нишану, на манастирској ливади површине 12 хектара у Будисавцима;

да је заједно са јеромонахом Јованом Ћулибрком трагао по Пећком Пољу за мртвима, и сахрањивао их у Гораждевцу и Пиштану, као што је заједно са њим и живе и мртве извлачио из шиптарског окружења (Капижница, Бистрица у Пећи, …;

да је он са оцем Луком Ананић улазио у минирану зону око цркве светога Луке у Витомирици код Пећи, и да су тада први пут опојани Витомиричани, убијени од братске руке, четрдесетих година прошлога века, …;

да је са владиком Луком, Добрилом Ерат и Марицом Матеи 2005. год. у Француском Министарству одбране у Паризу сведочио о УЋК-зулумима над Србима на Косову и Метохији, као и над КФОР-овим формацијама, укључујући и француску …

Зашто је канцеларија епископа крушевачког изнела ове ствари Канцеларије Епископа ЗХиП-ог? Нека то остане без одговора.

*

Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би могла да саопшти следеће своје запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте.

Но боље ће бити канцеларији епархије крушевачке, како за све друге ствари, подједнако и за веру – да много не таласа. Може бити да она додирне неки окидач, па поремети сестрински однос са Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог? Конкретно, ако се за некога може рећи да има писанија, исто тако се и за другога може рећи да и тај има писанија, сликарије, и тд.

Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама  и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом!

Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо  и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?!

(Драмска пауза)!

…………………………………………………………………………………………………………………

*

Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је  то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне!

Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога.

Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену!

Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити!

Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају.

*

Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово:

Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …!

Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?!

*

Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“„нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“

Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати.

На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен.

Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање).

Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238).

Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми!

         Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата?

Прво: они су искривотворили цео Символ вере!

Друго: они су унизили Бога Оца  тако што су Га порекли као Творца. То до сад нико није учинио!

Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – несторијанизовали су Га!

Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине, Чијим садејством је све постало.

Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали.

Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа.

Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате,  да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих.

Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!!

Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса.

*

Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdanje, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547).

*

На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу.

И опет о обраћању  у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?!

*

         Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“.

Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву!

         Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та се чињеница не да апстраховати!

         На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље  засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити!

Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати!

*

         Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, о Проскомидији коју овај свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу!

        Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?!

*

 У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне  синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила.

Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање  на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“.

Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима.

Овде треба нешто рећи телеграфски о улози Доњих Перовића и Давидовој, у светској револуцији: Прадеда Арсеније капетан у војсци Краља Николе; деда Илија гардиста код Краља Александра Карађорђевића; отац Радош, као тринаестогодишњак одведен 45. у Босну, на Сремски фронт и у Дреницу, разболео се и умро због сплетки које му је стварао римокатолик Ђерђ из Главичице што није могао да га увуче у криво сведочење; Давид служио војску у Љубљани 74. заједно са еп. Лукијаном Пантелић; дедови између два рата били председници Ђураковачке општине Источког среза; деда Саву убио Алил Ахметовић у Рудицама код Будисаваца; фамилија Перовића проглашена кулачком; деда Милија, скопски дипломирани гимназијалац, на домаћи показ прстом и залагањем Реџића робијао 9 година на Голом Отоку; деда Илија 4 године робијао у Бранденбургу, па још 7 година у казнионици у Нишу; материн отац, деда Радован Милосављевић, провео три године у ропству у Пишкопеји у Албанији; Давида тринаестогодишњака легитимисали, приводили и испитивали агенти на улици у Пећи, као двадесетчетворогодишњака у Горњем Зворнику и у Пећи исти хтели да га врбују за доушника, и то по његовом одласку на Свету Гору и у Јерусалим; плењене му књиге које је добио од оца Јустина у Ћелијама и од оца Јустина у Дечанима 76. године; отргао корице књига (попут оних о Старцу Силуану) штампаних у Диселдорфу, да га цензура не би приводила на саслушање; прислушкиван му телефон у родитељској кући у Пећи; њега као монаха Давида и јеромонаха Атанасија Ракету Шиптари хтели да прегазе трактором у Клини 1988. године …

С неке друге стране држава ФНРЈугославија била је уређена, и географски вероватно била најлепша на свету; имала је своје законе, и није дозвољавала политикантство оним грађанима који нису имали икакве потребе да воде политику, нити да улећу у њен казнени простор … У складу са тим знамо, како су на пример православна браћа Румуни искористили време комунистичке владавине. Тако што су извршили унутрашњу јеванђелску мисију, па данас уживају у њеним плодовима … Али и у време саме страховладе  председника Чаушескуа, један од највећих подухвата овога владара, и његове државе, био је у суштини хришћански: забрана абортуса, и обнова демографске политике!

*

Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“

Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради  скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова.

Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње!

Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија!

Све ће се стишати код „тужитеља и украситеља“ (једног или више њих?) епископа крушевачкога, када буду чули од њега наравоученије Патријарха Павла. Вратио се Митрополит Амфилохије из Аргентине, па право у Патријаршију код Патријарха Павла да му саопшти своје утиске о тамошњим збивањима. У једном тренутку он ће изустити: „Ваша Свјетости, могао би овај отац Давид у Аргентину, да помогне тамо“… Одговара му Патријарх: „Давид је као и сваки човек: има своје врлине, али и своје мане“. Дакле, схватљивије је када се каже да неки човек има своје мане, неголи када се каже да постоји неко ко не заступа његову непогрешивост.

Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести.

*

Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“

Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу).

Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“.

Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја!

Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла! Што се пак тиче телесних сила еп. крушевачког, хематолози му веле да има „крв као Шар-планинац“, а прогнозе оних који се веома разумеју у старост, опет говоре у његову корист: да ће и она „трајати на неодређено.“ Дакле, „треба још радит, легат и устајат.“

Наравно, тако је само у шали; док еп. Давиду у збиљи „још ове ноћи могу узети душу.“ И то зато што он, како пословица каже: „Уби од себе бољега.“

Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било!

*

И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже!

А сада наставимо даље.

*

„У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“

Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!!

Бојимо се дакле, да ћемо се у извештавању о сопственом теолошко-књижевном раду заморити и ми сами, и евентуални пратиоци нашега реаговања на оптужницу поштоване Канцеларије Епископа ЗХиП-ог.

Дакле, све  је почело у Гимназији, на часовима књижевности (проза, поезија и народне умотворине), наставило се на студијама књижевности (проза, поезија и историјска грађа за народну књижевност, етнолошка грађа), продужило се на Академији (есеји и сценарија), потрајало у војсци (дневници и поезија), дешавало се на теологији (химнографија, есеји, молитвени дневници, преводи служби с цркенословенског, филокалијски стослови, мученикослови), букнуло у монаштву (богословски коментари, студије, књиге, предавања), распламсало се и кулминирало у професури (студије, преводи, молитвено богословље, огледи, магистарски еквивалент, докторат, патролошке монографије, беседе, трилогија из уметности и логосологије, трилогија о Патријарху Павлу, богословска, књижевна, кинематографска, библијска, догматолошка, еко-етичка и био-етичка, естетичка и литургичка  поглавља, литургичке Анафоре, апологетски и полемички радови, критике, прикази, предговори, књиге о Метохијском Подгору, епиграми, пошалице, истраживачки књижевни жанрови, лексикони, етнолошки словари, репортаже, послератни дневници и извештаји, књиге беседа, радио-драме, преводилачки огледи на језицима руском, грчком, енглеском, црквенословенском, француском, румунском, интервјуи, прилози за житија савремених светих, мемоари, епистолографија, биографије, аутобиографија) … Поређење са Вергилијем – Владета Јеротић је знао зашто? Добро, и шта после тога …!?

*

Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом.

*

И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“

И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен!

Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем.

*

Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом  вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“

Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни!

*

Нашим велеученим православцима дарвинистима и еволуционистима, који су најпре у Требињу, дакле под окриљем Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, и у организацији Трибине Теологија у јавној сфери  промовисали своју „плаузибилну теорију“, желимо да испричамо једну истиниту причу. О томе, како су они добили новог колегу истомишљеника, али закратко. Овајпут, ни мање ни више, него једног из ислама.

Елем, у диванхани се овако муабети: Имам Дрилон Гаши (31) је писао „неке ,неправовјерне, статусе на друштвеним мрежама-попут оног да вјерује у теорију еволуције.“ „Жива бића створена су еволуцијом, а еволуцију је водио Бог“, објаснио је он свој став према теорији, те  да ислам и наука могу у тандему. „Наука открива природне феномене онаквима каквима их је Бог створио“, правдао се он. На крају, након што је Гаши уклоњен с дужности, портпарол BIK-а Ахмет Садриу је проговорио:  „Његови ставови супротни су начелима ислама и нашим интерним правилима“. Своје „контроверзне“ ставове овај имам је ширио друштвеним мрежама и у разговору с локалним новинарима. На крају, за гест Исламске заједнице Косова (BIK), највишег верског тела у земљи пак, Гаши је казао да је то доказ да је традиционално умерени ислам на Косову у опасности. Иначе, овај бивши имам био је преузео дужност у џамији изграђеној арапским новцем у Витомирици,  сада месту с пет хиљада становника (N. N, 21.10. 2019 Index.hr), а пре овог рата било је то српско село крај Пећи са гробљанском црквом светог апостола Луке, и са неколико хиљада становника, које смо ми, заједно са митрополитом Амфилохијем Радовићем покушали да одвратимо од сеобе (наша напомена).

*

На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа  ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да  украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику  заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије.

Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен!

*

Неће бити да смо незахвални Канцеларији Епископа ЗХиП-е за саговорништво са њеним тужитељем, или тужитељима. Он је такав какав је, и они су такви какви су. Међутим, у неком будућем походу на канцеларију епископа крушевачког, могао би да буде регрутован неко други од стране налетника. Било из области права, било из криминалистике; то јест са Универзитета; тај би рецимо могао да оплете по свим научним радовима епископа крушевачког, поодавно постављеним на Сајт епархије крушевачке. А зашто? Зато што је епископ крушевачки „необразован, и што не зна да се изражава језиком науке.“ То јест, зато што је зао, мрзитељ и острашћен, властољубив и носилац духа старог политичког система; опасан по светски мир … један немирко старога кова, кога могу да „магарче“ само они најизабранији!

*

Постоје и нека друга, тешка огрешења епископа крушевачкога, на основу којих би он могао да се назове „злим пророком у своме народу“, или опет, погађачем. Он је на пример знао да неће опстати српски Метохијски Подгор, због српског држања. Затим, да ће један, сада рашчињени епископ, иницирати раскол са онима, који у ствари њега руше; да се личности, које високо лете у нашој црквеној науци, такође налазе у великој опасности од свога окружења да се скрше; да Православни богословски факултет Универзитета у Београду не може опстати са својим садашњим духом, који га је поробио; да ће нас политиканство и странаштво на месту светом, ако се не заустави, довести дотле да се Црква унизи у њима, да буде  раскидана и ампутирана, … да ће нам се љуто осветити померање старих граница у име прогресивизма и либерализма, односно теолошкога волунтаризма, те гажење јеванђелске етике, на коју некаа деца и синови Цркве данас гледају као на застарелу …

*

У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост.

Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају.

*

Поредак у међусобном обраћању, који је важећ у нашој црквеној Администрацији, познато је да обавезује најодговорније у њој, и да га се они заклетвом држе. Зато ће се сви делатници канцеларије епархије крушевачке након својих текстуалних прилога дискусији сестринској Канцеларији Епископа ЗХиП-ог представити и по имену и презимену. И опет, као они који стоје одговорно иза свих својих речи. Они још упућују личну захвалност Канцеларији сестринске епархије на љубазном обраћању, и на подстицајном разговору са њеним анонимним кореспондентом: са једним, или са више њих! За следећи пут пак, ако га буде било, они моле сестринску Канцеларију Епископа ЗХиП-ог да буде мање пренемагања и ламентирања, као и за мање, иза прста скривања!

Епископ крушевачки др Давид (Перовић),

ванредни професор ПБФ Универзитета у Београду

***

Драга нам, у Христу Господу, браћо из Канцеларије

Епископа захумско херцеговачког и приморског!

 

Поводом вашег писма у коме коментаришете  „језик и писанија” епископа Давида, ми из Канцеларије истог епископа, који сарађујемо са њим од самог почетка, такође имамо да кажемо своју реч!

Пред лицем Божјим, пре свега, а затим и пред лицем јавности, можемо посведочити да је и наше знање и искуство употребе језика од стране  владике Давида важеће, јер је стечено: учешћем на архијерејским Литургијама, свеноћним бдењима и осталим богослужењима, затим са слушања његових беседа, предавања, разговора током послужења у гостопримницама наших парохијских цркава и манастира, те разговора његових приликом посета разним институцијама у граду Крушевцу и осталим местима поверене му Епархије, као што су: градске Управе, школе, болнице, војска, музеји, затвор, васпитно поправни дом, дом за остареле особе, библиотеке, позоришта, телевизијске куће и из личних разговора са њим. Такође сведочимо о стварности коју тај језик обликује, у којој се, сав свет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку са хришћанском љубављу којом се и опомиње и милује. Његов наступ према другима дакле никада није значио прогон, или цензуру, нити је замагљивао љубав  према њему од стране оних који су били изложени, небисмо рекли критикама, већ очинским расуђивањем и благим саветима, поводом разних појава. Зато је и наш Епископ и вољена и жељена личност, толико и тако да није  у могућности да одговори на све позиве поводом разних свечаности, да служи, беседи, или држи предавања. Готово да не постоји ни један догађај било где у Епархији, а да није позиван и Епископ крушевачки да у њему узме личнога учешћа!

Браћо, и ми из канцеларије Епископа крушевачког, као и ви, пажљиво пратимо међусобне преписке појединих епископа наше Цркве, а поводом разних тема и дилема, које све нас веома муче у овом бременитом времену. Коментаришући међу собом, али и са осталим свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама, а све чешће и са верницима, јер нарочито они највише траже одговоре од нас  парохијских свештеника, ми не нападамо, не омаловажавамо, нити вређамо друге епископе, већ сматрамо, а и другима казујемо да су све те преписке међу епископима  у ствари дијалог. А од увек су носиоци дијалога били управо епископи, што одговара духу  и предању наше Свете Цркве.

Сматрам да је наше, мислим пре свега на нас свештенослужитеље, али и на благоверни народ наш,  не да нападамо и осуђујемо епископе, јер они воде дијалог, већ да се и надаље усрдо молимо на свакој светој Литургији за њих, да их Господ међу првима помене, еда би правилно управљали речју истине Господње! Нарочито треба да појачамо наше молитве за време заседања Светог Архијерејског Сабора наше отачаствене Цркве, када наши архијереји, сабрани Духом Светим, Кога коленоприклоно призивају пре почетка сваког заседања, воде разговоре на разне теме, које за нас живот значе. Не само ми свештеници, него и свеколики  српски род у Отаџбини и у расејању са великим интересовањем очекују редовно заседање нашег Сабора, са молитвеном жељом да саборске одлуке буду саборно и донесене, а  по надахнућу Духа Светога! Ми чврсто верујемо да су саборске одлуке у ствари одлуке Духа Светога и саборских отаца! Та вера нас заиста успокојава, као и предивни призор када сви наши архијереји заједно са Патријархом служе свету Литургију и причешћују се из исте Чаше Господње. Тај призор смо имали прилике да видимо недавно у манастиру Жичи, поводом осам векова аутокефалносити Српске Православне Цркве. Сви смо тада били испуњени неописивом радошћу, јер знамо да је управо Свето Причешће чинилац, и садржина јединства Цркве.

Али нешто што нам уноси немир и бригу, поред свих брига које имамо у овом свету, јесу писанија попут овог из канцеларије ЗХиП, која су пуна омаловажавајућих речи уперених на једног епископа наше Цркве, који иначе сагорева за истину и правду Божју. Све те речи које имају за циљ да омаловаже, понизе и осуде владику Давида, ми не бисмо овом приликом наводили, јер су веома ружне!Не бисмо их наводили, пре свега из поштовања према нашем епископу, али и из поштовања према другим епископима. Јер ми сматрамо, када се омаловажава један епископ, тада се омаловажавају и сви остали епископи, али и њихови епархиоти, а то смо сви ми. Шта дакле рећи о греху, који се јавно чини речју!? Или о више таквих грехова!?

Речи, браћо, треба да нам буду благе и смирујуће, а аргументи јаки; и када причамо једни о другима, и када када причамо о епископима Цркве Христове!

Протојереј-ставрофор Драги Вешковац,

Секретар епархије крушевачке

***

Неколико нота о текстословију Канцеларије ЗХиП епархије

         Затечен – изненађен, запрепашћен, избезумљен, остављен без речи…

         Непримерен – неупутан, несагласан…

         Ово су дакле прве речи којима се нелично потписао аутор/аутори текста, а са благословом, досад ничим изазваног a поменутог eпископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија и његове Канцеларије.

*

         И док аутор, избезумљен, скачући са теме на тему, губи јасност у жељи да постигне жељени циљ, сам остаје скривен иза канцеларије. Тиме уплиће све око себе, чак и свога новог епископа, по чијем сазнању и допуштењу је предметни текст ипак објављен.

         И док аутор текста почиње оштро и силно (читај: насилно) да пише, његов стил се донекле губи у безобличностима, и просто се разлива, те тако од своје затечености (занемелости) он прелази на прозивање, вређање и дискредитацију личности eпископа Цркве Божје у Крушевцу – Давида.

         И опет аутор, бранећи свог бившег епископа и његово вјерују, нити разуме текст владике Давида, нити сопствену поруку као аутора и бранитеља. Но, оно што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија јесте, да га брани човек који себи дозвољава назив духовног сина, напојеног језиком грдње и милоште истовремено, и да при том истакне појам Цркве малим почетним словом.

         И док аутор износи податак да је све стекао из искуства саслуживања  епископу Атанасију, слушања беседа и разговора из манастира Тврдош, он  нама заправо открива да и није баш блиски сапутник и сатрудник свога штићеника.

         И док аутор залази у непознато, тј. у домен одбране епископа Атанасија од епископа Давида, пренебрегава се, понављамо, њихов однос и пријатељство у минулим годинама, па све до данас. И тако се добровољно остаје у незнању за догађаје литургијских заједничарења, све до саборовања у манастирима Ћелије и Жичa.

         И док је аутор за мерило у свом тексту истакао ратна искуства, ми истичемо послушање, јер управао по послушању се „врли монах“ налазио на местима баш тамо, и увек тамо: где га је Црква, односно где су га Патријарх и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве упућивали, те зато није био у Херцеговини. Али зар он и без тога није био у испомоћи верном и потребитом народу нашем на страдалном Косову и Метохији? Тамо где је требало трагати за изгубљенима, сабирати пострадале, налазећи се заплашенима у близини … и све то, по благослову, и у послушању?

         И док се аутор опходи тако да је само епископ Атанасије духовни отац, те да као такав може грдити, јер он управо тако и милује, ми остали остајемо са питањем: Шта је са нама осталима? Е, ми заправо ту имамо да кажемо да имамо достојног и достојанственог оца, да по сваком његовом објављеном тексту ми чвршће ходимо. Јер заиста, он нас у овоме неодољиво подсећа на оне који стоје на бранику вере и отаџбине, и то њему, једино дозвољеним оружијем – речима, ставом и молитвом. Бранећи светињу, он при том не мари за силу која му прети.

         И док је аутор ганут добровољном пензијом епископа Атанасија, било би лепо да се лично позабави црквеном историјом; да се упозна са чињеницом да то код нас православних и није ретка појава као у римокатолицизму; за разлику од папа, наши су епископи одлазили у манастире, и са братијом бивали једнако у послушању.

         И док аутор критикује због непозивања епископа Атанасија на Осмовековни Сабор у Жичи, он  заправао опет показује своју пристрасност и необавештеност. Епископ Атанасије јесте позван на Сабор, о чему је он лично известио епископа Давида у њиховом разговору.

         И док се аутор бави прашином и труњем на лику свог штићеника, он ни један једини пут у свом тексту не улази у суштину проблема: Зашто епископ Атанасије ћути?!

         Напослетку

         Док деца одишу духом и карактером својих отаца, и оци опет духом њихових отаца, дотле је заиста осетно све што оци као семе засаде у душама својих духовних чеда. Али је изнад свега важно то да се и добар засад обрађује, да секира не би покрај корена стајала. Друго, што се духовне деце тиче, Бог може децу и од камена подигнути Аврааму (Мт. 3,8-10).

ПђА

Протођакон Андрија Јелић,

Јереј Александар Николић, благајник епархије крушевачке,

(Чланови Канцеларије крушевачке епархије)

***

Громопуцатељни криптограми наших недоучки

(Сажета верзија текста)

Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они  попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике …

*

Постављамо питање: Зашто би се овакве,  и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је  остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран.

Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи.

*

У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под  будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости.

*

Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни  проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у  блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом.

*

     На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак!

Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле.

Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“

Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали  они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца.

А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи.  Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића).

Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов).

Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“.

У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“

Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш.  О томе се дакле, цело време ради.

****

Громопуцатељни криптограми наших недоучки

(Опширна верзија истога текста)

Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они  попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике …

*

Постављамо питање: Зашто би се овакве,  и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је  остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран.

Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи.

*

У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под  будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости.

*

Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни  проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у  блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом.

*

Када ти нешто стављају јавно на савест и душу, треба о томе јавно и да прозбориш, ради твоје добре савести, и ради слабе савести твојих ближњих. На пример, прозборити о теми рукоположења. На пример, „да те неко није хтео ни за ђакона“, а ти да си се и у епископском чину нашао, о томе треба прозборити коју реч.

О нашем ђаконству Патријарх Павле је проговорио пред Архимандритом Николајем Јоанидисом: „да ће га бити“, али не одмах“, и не у тренутку када смо ми били потребни Архимандриту Николају као ђакон у цркви светога Георгија Карицис у Атини, 2003. године. О нашем обретењу у епископски чин после тога, и о нашем провлачењу кроз иглене уши избора притом, зна се баш све. Знају то наши добротвори владика Атанасије и Патријарх Иринеј, такође наши духовни оци и духовна браћа: епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, брат Љ. Д и Архимандрит Јован Радосављевић, … Након наше хиротоније опет, епископ зворничко-тузлански Фотије и упокојени Патријарх Павле су имали разговор у Духу о њој – о хиротонији. Најзад, сами епископ крушевачки је као монах Давид имао благовест пред крстом, на гробу Патријарха Павла – на вечерњи дана његовога погребења. О томе пак, није нама прилично, ни слободно зборити! А и зашто бисмо да се неко, ругајући се нама, наруга и Патријарху Павлу!!!

*

На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак!

Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле.

Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“

Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали  они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца.

А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи.  Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића).

Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов).

Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“.

У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“

Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш.  О томе се дакле, цело време ради. 

Епископ крушевачки Давид

***

Преузмите текст и у пдф формату ОВДЕ

Архијерејска Литургија у Јасиковици

????????????????????????????????????

У недељу 20. по Педесетници, 3. новембра (21. октобра) 2019. лета Господњег, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид богослужио је у дивном оживописаном храму рођења Светог Јована Претече у Јасиковици (парохија бучјанска, Архијерејско намесништво трстеничко). Са Епископом су саслуживали: Архијерејски намесник трстенички протојереј Марјан Вујовић, протојереј Милан Поповић - надлежни парох, протојереј Верољуб Благојевић (парох мајдевски) протођакон Андрија Јелић и ђакон Никола Вујовић. По читању Апостола и Светог Јеванђеља, Епископ је беседио и поучавао народ наглашавајући важност нашег супротстављања греху и смрти путем јеванђелског живота и делатне вере. Након заамвоне молитве Епископ је осветио ново црквено звоно – дар породице Смиљковић из Јасиковице. На отпусту Епископ је истакао важност Причешћа као циљ свега што је речено у току Свете Литургије.

Домаћини су након Службе Божје уприличили културно уметнички програм и свечану трпезу и тако свима указали право српско гостопримство.

 

Ђакон трстенички Стефан Ђурђевић