Архива категорије: Вести

Саопштење за јавност поводом изјава епископа Григорија

valll-696x385

Верни народ и укупну јавност протеклих празничних дана, помућених епидемијом и страдањем људи и њихове имовине у земљотресу на Банији, додатно су збуниле изјаве Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, које су искључиво политичког, чак и страначког карактера, и немају додирних тачака са вером у Христа Спаситеља или са мисијом Православне Цркве.

Свети Архијерејски Синод се осећа обавезним да, с тим у вези, све оне који односне политичке изјаве приписују Српској Православној Цркви или их на било који начин доводе у везу са њом, обавести да се ради о искључиво личном ставу и ангажовању појединца, и то не у својству архипастира словесног Народа Божјег него искључиво у својству грађанина. Колико је дозвољена и благословена политичка или државно-правна активност епикопâ и клирикâ о томе расуђује и просуђује, аутономно и самостално, на основу свога канонског поретка, искључиво Црква.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
Српске Православне Цркве

Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“

Vladika (2) za sajt
  1. Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека?

Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и „обичан“ био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би „с нама био Бог“ (Матеј 1, 23).

  1. Божић је празник мира, љубави, праштања и јединства. То су велике вредности. Живимо ли ми данас у духу Божића или мало заборављамо на те вредности?

Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства позвани, баш као што смо и досад били позивани да живимо у духу Божића и његових великихвредности, како сте у питању истакли, или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење бивају обезвређени, унижени и разрушени.

Ко не сабира са Христом, расипа. „Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?“ (2. Коринћанима 6, 14).

Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: „Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој.“ (2. Кор. 6, 16).

  1. Постоје симболи Божића попут чеснице, сламе, положајника. Шта они представљају, и знају ли људи њихов прави смисао?

Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је символ и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће „изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.“ (Матеј 2, 1, 4-6).

Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили  у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12).

Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.“ (Лука 2, 15-19).

  1. Учење нам говори да је Христос дошао као Спаситељ свих народа али да радост дарованог нам спасења заједно можемо доживети само кроз мођусобно праштање и измирење. Праштамо ли ми данас и да ли се на измирење заборавља понекад чак и у кругу породице а онда и на ширем нивоу?

У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо „да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско“, да „детињимо злоћом“, тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше.

Други и трећи аспект ове теме, који се наравно, не исцрпљују овде, јесу аспекти праштања и мирења у породици, а и шире. Они нам само сведоче о дубини и страхоти проблема непраштања и немирења, као и о паклу који се овде неминовно зачиње и ствара. Сигурно је једно, да овде љубав страда, „љубав која иначе чини чуда“; да се она спутава, и да нам се тако затвара пут ка Богу Који је љубав.

Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, и т.д. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили.

  1. Божић се доживљава као породични празник. Чини се да због темпа живљења да је и породица на неки начин у кризи. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице?

Да буду трезвени и одважни. Да не померају отачке и материнске границе и не мењају оквире унутар којих су и сами настајали; да се најпре формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: „Онај који је дао уста, даће и кашику“, или ложицу.

  1. Божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди! Заиста се роди!“ Да ли овакав поздрав упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем?

Како наш разговор одмиче, и како се ближи крају, ја се као Ваш саговорник, све више окриљујем. Ви ми дакле не постављате питања него теме, које затим заједно обрађујемо, и читаоцима Ваших новина желимо да представимо. Слажем се да нас Божићни поздрав „упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем“.

Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи …? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо!

  1. У свакој Божићној посланици СПЦ се посебно обраћа нашем народу на Косову и Метохији. То је наше најболније питање и наш Јерусалим. Шта нам као народу ваља чинити?

Не могу да поставим себе у формат целог једног нарада какав је Српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу?!

Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету!!! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: „Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље“.  Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни.

  1. За СПЦ је прошла година било изузетно тешка. Упокојио се Патријарх Иринеј, али и Митрополит Амфилохије и епископ ваљевски Милутин. Колико су се ти губици одразили на СПЦ?

Гледајмо на њихов одлазак и „губитак за СПЦ“ у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта.

  1. Шта бисте Ви поручили верницима али и свим људима за Божић?

Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају Поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу („КБЦ“ и „Драгиша Мишовић“). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или „тровања“ тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања.

Коначно, веома благодарим Вама госпођо Слађана и Вашем листу „Blic“ за прилику да овако разговарамо о овогодишњем Божићу.

Мир Божји – Христос се роди!

Епископ крушевачки Давид

 

Божићни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем на Првом програму Радио-телевизије Војводине

794698

Поводом празника Рођења Господа Исуса Христа, на Првом програму Радио-телевизије Војводине емитован је Божићни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Снимак интервјуа, који је емитован на Бадње вече, у среду, 6. јануара 2021. године, доступан је у наведеном видео-запису. Срдачно благодаримо Радио-телевизији Војводине на уступљеном видео-материјалу.

Света Литургија на Празник Христовог Рођења у Саборном храму у Крушевцу

????????????????????????????????????

Христос се рађа -прослављај те Га!

Христос с неба-сусрећите Га!

   Христос на земљи- узвисите се! 
 
Певај Господу сва земљо!
 

На Празник Рођења Богомладенца Христа-Божић, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид, служио је свету божанствену Литургију у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу.

Епископу Давиду саслуживали су:  старешина Саборног храма - протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереји-ставрофори Љубиша Милошевић, Драгиша Јовановић, протојереји Драгић Илић, Александар Ерић, Перица Стојић, јереј Ненад Драгичевић и Андрија Јелић, протођакон Јован Миленковић и ђакон Ненад Матић. У олтару су  прислуживали теолози, вероучитељи и богословци наших парохија. На Литургији је одговарало појачко друштво саборног храма, теолози и богословци.

 

 
Божићну Посланицу светог Архијерејског Синода и свих Архијереја  СПЦ - свештенству и верном народу прочитао је старешина храма протојереј-стврофор Ђорђе Милојковић. 
 
 
ХРИСТОС СЕ РОДИ!  -  ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Света aрхијерејска Литургија на Бадњи дан у Крушевцу

????????????????????????????????????
У среду 6. јануара 2021. године, када Црква Божја прославља Бадњи дан, а са радошћу ишчекује празник рођења Сина Божјега- Богомладенца Христа, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид свету архијерејску Литургију служио је у Саборном храму светог Георгија у Крушевцу .
 
На овом Евхаристијском сабрању Епископу су саслуживали старешина храма протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, јереј Андрија Јелић и ђакон Ненад Матић.
 
Благољепију овом светом богослужењу допринело је братство, појци, теолози и вероучитељи  овога храма.
 
протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић